Бубање у бунама и ратовима

16. новембар 2014.

коментара: 14

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања

У вријеме тешких турских зулума 1737. у Васојевиће се доселио предак Бубања–Трипко Гуриш. Тада, готово да су спаљена сва села између Бијелог Поља и Комова, а хроничар у манастиру Довоља биљежи да 1738. би ‘‘пленение по васеленеј .” и да ”изгоре Шудикова, месеца октобра 1738.” Нијесу поштеђени Ђурђеви Ступови и друге цркве у Горњем Полимљу, a неке од тих богомоља никад нијесу обновљене, јер су до темеља разорене. Турци су 1739. харали и насилно преселили српско бунтовно становништво у Метохију, да тамо буде под будним оком пећког паше Махмудбеговића. Народ се разбјежао на све стране, а поједине породице стигле су до Срема.[1]

Београдским миром из 1739. Васојевићима и осталим Брђанима јасно је стављено до знања да ће хришћанске силе морати да воде још ратова да би на кољена бациле Османско царство, које је чак повратило углед. Брзо се запазило да тај преокрет у Турској није могао да прође без посљедица по Васојевиће, Шекуларце и њихове сусједе.

Када је сломио отпор Турака–побуњеника у Скадру, Сулејман–паша се окренуо против непокорних Брђана. Клименте и Куче је савладао 1740. наметнуо им је своју власт и обавезу да плаћају харач. И сљедећи паша, Махмудбеговић, натјерао је 1741. Брђане на покорност, пријетећи њиховим старјешинама одмаздом, ако одбију харач и послушност.[2]

 

***

       Нема много изворних података, о друштвеним и политичким приликама у Васојевићима средином XVIII вијека. Ни овдје није могло бити неког напретка. У сусједним областима све се више мијења етничка слика, јача муслимански елеменат, па процес исламизације није мимоишао ни Горње Полимље. Турски намети, самовоља бегова, ага и локалних власти, узрок су побуна Васојевића, Шекулараца и другог старосједјелачког и досељеног становништва из Црне Горе и Брда.

Босански везир одређен да управља скадарским санџаком, након крстарења војске Ходаверди паше Махмудбеговића, Асан паше из Ђаковице и Сулејман–паше, у септембру 1744. пријети да ће се грдно обрачунати са Кучима, Васојевићима и осталим Брђанима, ако му не буду покорни. Напокон, након жестоког притиска, Васојевићи и Кучи су приморани да послије седам година отпора и жилаве борбе, прихвате тешке услове везира.

Васојевићи су се, као и њихови сусједи, обавезали босанском везиру, а тиме скадарском и дукађинском санџаку, да ће бити покорни, да ће у градове долазити без оружја (раније су га увијек носили), и да ће плаћати харач, под условом да им се Турци не мијешају у унутрашњу самоуправу села, кнежина и племена.[3]

***

       Зато што су одлучно стали на страну Црногораца, када су их 1756. напали Турци, пострадали су Васојевићи у Горњем Полимљу. Владика Василије саопштава руском државнику Воронцову, да се Кариман–паша, заједно с Исмаил пашом новопазарским, Селман–пашом херцеговачким, Омер–пашом албанским, спушким капетаном Абдулах–пашом и осталим пашама из Босне и Румелије, под командом везира Мехмед–паше, још у септембру и октобру 1755. спремао да преко Васојевића крене на Црну Гору.

Иако о томе постоји мало писаних података, према предању, Васојевићи су 1756. тешко изашли на крај с турском казненом експедицијом. Са осталим пашама и наводно 60.000 ратника, Кариман–паша je покорио Васојевиће, Шекуларце и остале становнике Хаса и нанио им велике људске и материјалне губитке.[4]

Миром у Никшићу, у јануару 1757. завршио се турско–црногорски рат. Црногорци су се уговором обавезали да не четују на турској територији, да ће плаћати харач и да неће примати иностране изасланике. Пред шеријатским савјетом (диваном) и босанским везиром у Травнику, црногорски посланици су у октобру изјавили, да ће ”бити покорни и привржени у сваком погледу као и остала раја”. То је био неповољан завршетак рата.[5]

Почетком друге половине XVIII вијека, према понеком узгред забиљеженом податку, Турци често умирују бунтовно становништво на горњим токовима Лима и Ибра. Оно не плаћа порезе, не одазива се војним позивима, једноставно одбија да се помири са таквом влашћу. Узрок побуна лежи у бројним редовним и ванредним наметима који значајно погађају овај сиромашни крај. Становници Бихора, досељени или старосједиоци, исламизирани или не, непрестано су на опрезу. Народ се одмеће по шумама и планинама. Наступа анархија, па 1765. слиједи ригорозна војна интервенција.

У Новопазарском сиџилу, у документу од 11. јуна 1766. пише да народ Корита, Бихора и Рожаја, новом субаши треба да плати порез за шеријатску десетину, нестале и одбјегле робове, свадбарину, бенак, ресијет, испенџу, млинове, кривична дјела и деликте, тапије, затим глобе и казне за ситне и крупне преступе.[6]

Да прикупи порез, 1766. одређен је Кариман–паша. У призренском, дукађинском, вучитрнском и охридском санџаку, он уводи ванредну мобилизацију, и наређује да се на лицу мјеста наплати џизија, авариза, накнада за тимаре и остали приходи. ”Нека ни једна акча не остане неубрана. Ако се приликом убирања пореза неко супротстави, нека се затвори и осуди, с тим да се њихова имена попишу заједно с порезима и доставе”.[7] Тих година је погинуо Радован Петров Бубања, а Марков син се потурчио (Шабота).

***

       Из извјештаја из 1766. види се да је једне вечери ”у Божићне пости”, у Маине стигао непознат човјек, који је ”видао разним травама многе болести и брзо лијечио и најтеже болеснике”. Тај човјек је Шћепан Мали.[8] У Црној Гори владају безвлашће, крвне заваде, разбојништва, узајамна тужакања, погранични сукоби, продаја и препродаја жена, лаж и преваре, крађе, многоженство, шпијунирање Турцима и Млечанима.

То је опис стања кнеза Долгорукова, које није морало да буде тако црно, али да је рђавао, тврди и архимандрит Авакум. Он каже да је Шћепан Мали, при првом сусрету укорио владику Саву што је народу дозволио ”да живи незаконитим и зверским животом”. Власти није било никакве, а и оно мало ауторитета што га је владика Сава имао, срушио је млетачки присталица, епископ Арсеније Пламенац.[9]

***

       Једна од посљедица везивања брдских племена за Црну Гору и Шћепана Малог биће сурови обрачун Турака са Бјелопавлићима, Пиперима, Кучима и Климентима у рату против Црногораца (1768–1774). У том сукобу активно су учествовали Васојевићи, Шекуларци и остали Ашани (Србљаци). Турци се сурово обрачунавају са становништвом у долини Лима зато што се у борби придружило Брђанима и Црногорцима.[10]

Крајем љета 1768. поново је Кариман–паша напао бунтовне Васојевиће. Према предању, он је у Пећи, са другим пашама, прикупио око 30.000 људи. По султановом наређењу, под командом румелијског беглербега, требало је да нападне Црну Гору Шћепана Малог, али тек пошто претходно умири Васојевиће. Вјероватно да је податак о броју војника којим је непосредно командовао претјеран, јер се по изворима зна да је новопазарски паша имао само 2.000 људи, док је албански (скадарски) требало да сакупи око 20.000 ”љутог Арнаутлука”.

Кариман–паша је са 15.000 људи упао у Горње Полимље, што је приближно равно броју житеља ове области. Од кнежева и свештеника тражио је да му Васојевићи, Шекуларци и Ашани, као таоце у Пећ пошаљу 50 виђенијих људи и да се обавежу да га неће узнемиравати док преко Васојевића буде пролазио у Црну Гору. Заузврат, обећао је да ће овај крај бити поштеђен од разарања. Изгледа да му је први одговорио кнез Шекулара Вук Љевак, и казао да не може да му гарантује безбједност преко своје територије кад буде напао Брђане и Црну Гору. И остали Ашани и Васојевићи одбили су да пошаљу таоце у Пећ и дају било какву обавезу.[11]

Од Ругове се једна колона устремила на Шекулар, друга је пошла на Дапсиће и Будимљу, а трећа је кренула из Плава и Гусиња низ Полимље. Преко Дапсића и Полице, Турци су упали и опустошили равни Хас. Народ се склонио у планине, а малобројне снаге одбране нијесу могле да спријече паљевину и пљачку напуштених села.[12]

Тешке су посљедице Кариман–пашиног крстарења, крајем љета 1768. Разорени су Васојевићи око Лима, и за читаве три године, како се прича, нико на старим огњиштима није ватре зажижао. Стока је опљачкана, а љетина уништена. Много народа је заробљено и по турским градовима распродато. Разура доводи до новог таласа сеоба.[13] По предању, из Бубања се тада Радованова удовица са дјететом одселила у Стожер.

 

***

       Владику Саву привремено је наслиједио његов сестрић Арсеније Пламенац. Заправо, насљедник је Савин синовац, архимандрит Петар, јер се већ усталило да владике буду из куће Петровића. Рођен 1747. млади и даровити Петар, био је човјек са далеко више моралних врлина него његови преци Василије и Сава. Школовао се у Русији од 1762. до 1766.  а од 1766. помаже стрицу у вршењу ду-  жности.[14]

Након смрти владике Пламенца 1784. Петар I намјерава да се у Петрограду завладичи, али руски посланик у Бечу није хтио да му изда пасош. Морао је да пође у Карловце, гдје је хиротонисан 14. октобра 1784.  Како би добио помоћ за цетињски манастир, у јесен се обратио Петрограду, а почетком 1785. лично је пошао у Русију. Због веза са аустријским двором, тамо је доживио непријатно изненађење. Руске власти су наредиле да се млади владика протјера с њиховог земљишта. У последњи час, царица Катарина је захтијевала да се владика ипак врати. Увријеђен, он је то одбио и зарекао се да његова нога никад више неће крочити у Русију.[15]

У Петровом одсуству, Црној Гори пријети катастрофа. Њен стари непријатељ, бунтовни Махмуд–паша Бушатлија, спрема се да је нападне. У јуну 1785. упао је у Црну Гору и без много муке, стигао је 10. или 11. јуна на Цетиње и спалио манастир. Тобоже да прекрати пут, на повратку, паша је пошао у приморје и напао Паштровиће, гдје умало није главу изгубио од храброг бокељског попа Андровића, кога Љубиша у својој приповијеци назива нови Обилић.[16]

Када се вратио у Црну Гору, Петар I затиче очајно стање. Земљу је нашао прегажену, похарану и љуто завађену. Извјесна племена су чак повила главу пред побједником. За неуспјех се међусобно оптужују, а тешке ријечи падају и на рачун управљача. Црна Гора нарочито страда од зла крвне освете и глади: “народ је доша васколик да помре или да се пресели”. За младог владику, у првим данима мисије, руке су пуне изузетно тешког посла.P[17]P

 

***

       Руско – турски рат је почео 1788. Придружила се и Аустрија. Руси су у Црну Гору, да агитује против Аустрије, упутили Србина, мајора Саву Мирковића, тврдећи да ”тирански поступа са народима грчке вјере”. Руски посланик у Млецима, Мордвинов пише владици и позива га на сарадњу, али му у писму ништа не говори о  Аустрији.[18]

Црна Гора припада интересној сфери Аустрије, па Беч предузима акцију да придобије одметнутог Бушатлију. Дошли су аустријски официри, и безобзирно изазвали метеж. Говоре да на силу хоће да одговоре силом, а понашају се као да су у својој кући. Да спријечи крвопролиће, владика пристаје да сарађује и са Аустријанцима. Вјероломан и неморалан, Бушатлија преговара, заклиње се, прима и даје поклоне, а онда наређује да тројицу аустријских официра и њиховог српског пратиоца опљачкају и убију.

Положај аустријске мисије у Црној Гори постао би неодржив да им није стигла помоћ од 100 личких граничара, за коју се говорило да је претходница веће јединице. Аустријанцима није било тешко, да наговарањем и новцем, покрену Црногорце против Албанаца. Утолико прије, јер се вјеровало да је Црна Гора кивна на Бушатлију. Спуж је напало 400 Црногораца, 220 личких војника и повећи број Брђана, а учествовали су владика, гувернадур, и многи главари.[19]

Резервисан став према Аустрији, мудар је потез владике. Гувернадур Радоњић признаје да је онемогућен у народу “зато што га је одвојио од Русије”. Стање у земљи је тешко. Заузета у Влашкој и Молдавској, Русија се није интересовала за Црну Гору, док су Млечани били у пуној декаденцији.

Црногорци су могли да признају Бушатлију, или да траже помоћ од Аустрије. Тако се једино може објаснити то што су се 22. маја 1791. сви важнији главари, на челу с владиком и гувернадуром обратили Бечу, са молбом да у Црну Гору упути лице, које би је довело у ред “по прилици остали просвештени народ, регулати республику и владеније”, а коме би они били вјерни поданици.[20]

Бушатлија племена привлачи милом или силом, тражи харач и условљава њихово понашање. Казнени походи су чести и свирепи. Петар I тражи помоћ и јавља Бечу да се Махмут повезао с Французима; генерал Бонапарта је у мају 1796. упутио неколико војних стручњака и једну ескадру у албанске воде.

Борбе су почеле у јулу. Французи отворено помажу скадарског пријатеља. У униформи и на челу војске, владика је код Мартинића 11. јула однио прву побједу, а другу, 23. септембра на Крусима, гдје је погинуо и Махмут паша Бушатлија. Црногорци су отели 15 барјака и много оружја.

Црна Гора се ослободила опасног и безобзирног непријатеља и за низ година обезбиједила мир. Битка на Крусима први је већи успјех, који је владици донио углед у народу и подигао значај Црне Горе. То за посљедицу има све очигледније гравитирање ускочких области око Мораче и Лима према Црној Гори и тјешње прибијање Брђана уз црногорску матицу.[21]

 

***

       Посљедње три деценије XVIII вијека карактеришу несређене политичке, друштвено–економске и друге прилике у европском дијелу Турске. Нарочито је хаотично и анархично стање у скадарском пашалуку, у чијем су домену и Васојевићи. Скадарски везир Махмуд–паша Бушатлија (познат у народу као Кара–Махмуд) борио се за осамостаљење свог пашалука од централне власти у Цариграду, и сукобљавао се с Махмудбеговићима, пећким пашама, одраније познатим ривалима у борби за власт у Скадарском санџаку.[22]

Турски зулуми, јачање чифчијских односа, увођење нових и повећање старих намета, нарушање вјерских права хришћана – покренуле су и Васојевиће и остало становништво на горњем току Лима на борбу против Колашина, Гусиња, Плава, Бихора и других околних турских градова. Окршаји чета и хајдучких дружина повремено су се претварале у праве ратове.[23]

Борбе са Турцима приморале су и браћу Сима и Радивоја, да се због хајдучије иселе из Бубања; у селу је сачувано предање да су два брата, због убиства турског паше, морали да бјеже чак у Млетке – приморје.[24]

 

***

       Продор српске војске 1809. у правцу Сјенице, Новог Пазара и Полимља изазвало је велико комешање хришћанског живља на горњем току Лима. Од почетка устанка, хајдуци и други људи пажљиво прате шта се збива у Србији, и неуморно раде да дигну народ на оружје. Скадарске власти, преко гусињског мудира, бегова и ага, атакују на рају да се под турском заставом бори против Карађорђеве војске која се од границе Србије приближавала Лиму.

Турци врше снажан притисак да васојевићки главари спријече устанак. Изгледа, да су у томе, у почетку имали успјеха; неки су чак ”извјестан број својих братственика упутили у турску војску против Карађорђа”. И поред пријетњи скадарског везира Ибрахим–паше, старог Мехмед–паше ”од Гусиња града” и његовог сина Ђул–бег Шабанагића, већина првака подржава устанак.

Од маја па до краја љета 1809. на врхунцу је револуционарно врење у Горњем Полимљу, Лијевој Ријеци, Морачи и другим крајевима. Потурчењаци углавном имају антиослободилачки став па су у мају, под командом Ђул–бега, кренули против Карађорђевих снага.[25]

Устала је већина Васојевића, Морачана и других околних племена. Сазрели су социјално–економски услови за ослободилачку борбу и на овом простору. Устанак је израз незадовољства угњетених сељака, чифчија, чији је положај у анахроној средини битно погоршан. Подстичу га борбе српских устаничких снага, а посебно побједе у новопазарском санџаку.[26]

Чим су Васојевићи чули да су Карађорђе и српска војска допрли до Сјенице, ријешили су да нападну Турке. Са 350 војника, главари су напали Бихор и продужили преко Пештера у правцу Сјенице. Љетописци су кратко забељежили: ”и то љето (1809), одметну се Васојевићи и Хашани, похараше Бихор и попалише Васојевићи и Хашани и остали Брђани”.

 

***

       Послије првих сусрета с васојевићким првацима и другим главарима брдских племена, Карађорђе је у Горње Полимље упутио устаничке одреде под командом Анта Симеуновића (Чолак–Анта), Рака Левајца и Хаџи–Продана Глигоријевића. Планирао је да војне операције настави у правцу Васојевића, помогне ослобађање Брда и повеже се с албанским племенима.

Са српским устаничким одредима, и под Карађорђевом заставом, у јуну је, у Горње Полимље стигло и оних 350 Васојевића и Брђана. Успут су очистили Корита и Бихор, предајући огњу и похари муслиманска села, нарочито она која су покушала да пруже отпор. Нека муслиманска братства, као Муратбашићи у Годијеву, показала су спремност да се боре против Турака, па су њихова имања и куће поштеђени. То није усамљен случај преласка муслимана на страну устаника, поготову када се зна да су коријени ислама код многих релативно плитки.

 

Српско становништво Бихора, Корита и Рожаја масовно подржава устанак. Српске устаничке јединице предводи Јован Сава, оберкнез, родом из Црнче, коме ће Карађорђе, у току суводолске битке, због преласка на његову страну потврдити звање.[27] Вожд лично предводи главнину устаничке војске кроз Бихор. У Црнчи се срео са рођацима Гурешићима, и по предању, даровао их је оружјем, муницијом и неким војничким казанима.[28]

Традиција памти да су Васојевићи и Хашани, на свечан начин, одушевљено и под оружјем 1809. дочекали српске устаничке одреде. Карађорђеве војводе су одржале више зборова. У јуну су, код манастира Ђурђеви Ступови и на Ситној Луци у Трешњеву, изложени циљеви борбе народа овог краја, када је наглашена потреба за уједињење с ослобођеном Србијом. Истакнутим васојевићким и ашанским братствима подијелили су неколико барјака, који ће и онда и касније представљати симбол ослободилачке борбе у крају.[29]

 

***

       У Карађорђевим писмима, писмима његових војвода и другим изворима, не помиње се ни једно васојевићко име. У објављеним казивањима, свако је уносио свог претка, па се на тим темељима ништа поуздано не може рећи коме је предат барјак, мада није тешко утврдити ко је у Васојевићима тада стајао на челу неког братства.[30]

У народу се памти да су један Карађорђев барјак уручили Вулевићима у Трешњеву, један Драговићима у Ђулићима, један Милошу Спахову Вешовићу у Лијевој Ријеци, затим попу Луки Бојовићу из Првошевине, Николи Саици из Виницке, Николи Делеву с Буча, Вуксану Лакићевом Војводићу из Коњуха, два у Доњој Нахији (код Томашевића и Бајрактаровића, по једнима код Пешића), два у Кучима (Бећу Савићеву Божовићу с Момча и Вуку Чуброву Вуксановићу с Биоча), и један у Пиперима (Нешку Мрки, по једнима Тому Павићеву). Од Мораче војводи Мињи, из Потарја сердар Мијату, из Дробњака војводи Шују Караџићу, Шибалији и др.[31]

Снажно је Први српски устанак одјекнуо у нашим крајевима и само се чекао сигнал да плане пушка осветница. Традиција о светој слободи и мржња према окупатору, мало гдје је његована као код Срба у Горњем Полимљу. Па ипак, по оној народној – ”Што даље од очију, то даље од срца“, хроничари нијесу записали да је један српски одред под вођством војводе Анта Богићевића, 1809. изашао на Вучу и да је барјак добио и Лакић Кораћ, истакнути јунак и првак из Главаца.

На Вучи су српског војводу братски и свечано дочекали пресрећни Горњосељани и сва братства од Фемића Крша и Равне Ријеке. Поздравили су га из пушака и незапамћеним весељем. ”Војводи су поклонили и нешто јалове стоке војсци за таин”. Од тада су Горњосељани посебно добро организовани и срасли у јаку социјалну и војну цјелину. Свако село бира војног старјешину, а у ратним походима пред њима се виори барјак Лакића Новова Кораћа.[32]

 

У Карађорђевом устанку, српско свештенство има изванредан значај и улогу. Скоро да није било ратне операције у којој они нијесу организатори, учесници и предводници акције.

Поп Милован Бубања, савременик игумана Мојсија Зечевића, у боју на Суводолу командује четом устаника из неколико села Малог Бихора. По сроднику и вожду Првог српског устанка Кара–Ђорђу, Милован је сина првенца и назвао Ђорђије.

Након пропасти Првог српског устанка а и касније, Турци гуше ослободилачку борбу и обрачунавају се са првацима у овом крају. У Бубањама су, код Стијене око 1840. убили попа Милована, а неколико година касније и његовог сина Рада; обојица су сахрањени на Уњем крсту.

 

***

       У Црну Гору је у марту 1848. у име српске Владе, дошао Матија Бан, да са владиком разговара о устанку Срба и свих хришћана у Турској, и припремању Јужних Словена за борбу у Аустрији. Српска влада додјељује 1.000 дуката годишње помоћи владици Раду, и обећава додатну суму за ванредне трошкове у припреми устанка. Владика одушевљено прихвата план, истичући да ”у покрету за српско спасење не смије изостати црногорска пушка”.[33]

У Грбљу је 1848. избила буна, о којој се у своје вријеме ништа није писало, а ни предање није сачувано. Из политичких разлога, за вријеме аустријске владавине, полицијска и судска архивска грађа била је недоступна јавности. Документација је 1883. пренијета у Задар. Када је 1952. архива враћена у Котор, пронађене су и три обимне свеске на италијанском језику које су говориле о овом догађају. Побуни се придаје огроман значај и повезује се са “бурном 1848. која је у Хабсбуршком царству имала револуционарни и национални карактер”.[34]

Видећи ровито стање у Аустрији, Црна Гора размишља како да стекне Боку Которску. Грбљанима као најближим сусједима, неки учињени кораци сигурно су познати. Орган обавјештајне службе за Грбаљ, вицесердар Франо Касандирић, родом са Хвара, у извјештају поглавару Гриетзу и на саслушању пред судом у Котору 25. септембра (1848.) изјављује:

“Неколико дана раније (мисли на догађаје у Котору од 26. јула), сазнао сам од једне особе којој сам дао свето обећање да га нећу проказати ни на суду, да Грбљани у маси нијесу хтјели бирати посланика и да би успјели у својој намјери дошло их је на дан избора неколико стотина у град под оружјем. Не знам да ли су намјеравали употријебити силу да успију у својој намјери, али ми је иста особа казала да су они пошли у тако великом броју да би тако сви показали своју вољу да неће да бирају посланика јер да су и у другим случајевима били издани и да неће да плаћају јавне дажбине јер су у егзалтираним њиховим идејама мислили да би бирањем посланика санкционисали њихову обавезу да плаћају порезе мислећи да је прво у вези с другим.

Из истог извора којег не могу именовати сазнадох да су Ђуро Мазарак из Горовића, Иво Ников Пићан из Кримовића и Андрија Вуков Лазаревић из Главатичића са неким сељанима, које ми није именовао, пошли код Владике црногорског да измоле његову помоћ и постигну његову подршку, али не бих могао прецизирати коју, да би постигли циљ да не бирају посланика и да не плаћају порезе обећавајући му да би били спремни прећи под његову власт кад би он био спреман пристати на њихова тражења, а Владика мјесто да је прихватио њихова тражења, савјетовао их је да буду мирни и да се покоравају законима и обавијестио их да он живи у добрим односима са Аустријом и да не би никад ништа подузео што би јој било штетно. Да је у исту сврху пошао у Црну Гору и Перо Симов Бубања са сељанима, али да не би могао казати да ли је говорио са Владиком или са другима онога мјеста…”.[35]

Документом се потврђује да се у Грбаљ доселио Симо Шурков Бубања, што мијења до сада увријежено мишљење да је то био Радивоје.

 

***

       Пуну пажњу организовању локалних органа власти у Црној Гори, посветио је владика Петар I.  Али, то су само зачеци који су своју форму добили тек за вријеме Петра II. Његош је основао Гвардију и увео институцију племенских капетана. Долазак књаза Данила на власт, означио је низ устанака у Херцеговини, Васојевићима, Потарју и другим крајевима, а утицај Цетиња све је снажнији у свим крајевима под турском влашћу.

 

Све до 1912. Бубање су са још осам сусједних села, припадали Фемића капетанији. У оквиру васојевићке нахије, Крш Фемића 1853. припада Црној Гори. Након рата од 1862. беранска нахија и велики дио Васојевића опет су под Турцима.[36]

Тај први покушај да се у Доњим Васојевићима организује црногорска власт, није дао жељене резултате. Походима на Полимље, крајем 1853. и почетком 1854. Турци заустављају започети процес, па се за неколико наредних година морало одустати од јавног именовања црногорских органа власти.[37]

 

***

       Из црногорских Брда, а нарочито из Васојевића, западно од Кома и Трешњевика, средином XIX вијека, чете крстаре по Старој Србији пљачкајући Турке, али не штеде ни српско становништво и његову имовину. Такво стање у Горњем Полимљу влада све до завођења црногорске државне власти. На основу казивања савременика, између осталог, Милан Милићевић је записао: ”До владе покојног књаза Данила, Васојевићи нити бејаху под Црном Гором, нити под Турцима, и живјели су у пуној племенској слободи или, боље рећи, самовољи”.

 

Послије смрти игумана Мојсија (1851),  а изгледа и годину – двије раније, поново је дошло до извјесног поремећаја у унутрашњим међуплеменским и друштвеним односима, нарочито између Васојевића и Ашана, Србљака. Хајдучија узима све већег маха у Брдима, Горњем Полимљу и Потарју. ”Планине полимске и потарске нису никад биле без хајдука и ускока”.[38]

То је средство притиска на турске феудалце, муслимански живаљ и сва слабија, племенски неорганизована братства и родове, старосједиоце и досељенике из Брда и старе Црне Горе. Наслоњени на чврсту племенску организацију, пљачкањем и насиљем, васојевићке чете и разне хајдучке дружине стварају анархичну ситуацију у долини Лима.[39]

 

О стању у Горњем Полимљу првих година друге половине XIX вијека свједочи и писмо шесторице свештеника – попа Сима, попа Ђера, попа Јосифа, попа Дмитра, попа Николе и попа Алексе, књазу Данилу из 1853. у коме га моле и куме да се окрене на сиротињу која трпи ”зулуме и велике жалости, што више подносит не може ни од кога другога но све до Васојевића …”.

У писму ређају насиље над Ашанима: отимање жена и дјевојака, стоке, оружја, одјеће, посуђа, кућа. ”Све ни узеше (…) што краја и есапа нема, то све они нама чине, па ни данас у робље ударише те не изагнаше седамдесет роба у турско … и остало шест стотина кућа све оте, да дигну….”. Васојевићи Ашанима ”у Турака” и баштине узимају, тј. у бегова и ага купују насеља ”кутњика кои има те је на баштини и триста година”, послије чега су ови принуђени да се селе.[40]

 

Иако у писму није назначено презиме, сви су изгледа да је поп Дмитар–Бубања. Жалбе Цетињу и захтјеви за заштиту српског народа на турској територији од зулума васојевићких хајдука сигурно је некоме засметала.

Парохија попа Дмитра налазила се у беранској нахији. При повратку из Пећи, Дмитра је у Лушцу, да сврати у кућу, позвао један Пајковић. Док су сједјели и разговарали, да се мало окомоти, Дмитар је поред себе одложио кубуру оковану сребром. Након што се одморио, а можда и вечерао, пут је у сутон, наставио према Бубањама. У Бубањама причају да су се Пајковићи полакомили на оружје;  попа Дмитра су стигли у Лукама код Велиђа, у близини куће неког Пипера, и убили га.

Има и оних који тврде да се то десило за софром, када су га изненада ударили сјекиром. Дмитрово тијело су склонили у котар, а ујутру су по селу разгласили да су свештеника из Бубања затекли да им краде сијено. Ово је чуло  братство из Ђурђевих Ступова, дошли су, преузели су тијело и сахранили га у манастирском гробљу. Дмитар је највјероватније погинуо 1854. или нешто касније.

Прича се да код убица и њихових потомака сљедећих деценија није било напретка. Неки су ”скренули”, а стока је ”бјежала уз гôру”. Да ли због страха од божје казне, освете или гриже савјести, тек 30–40 година касније, када су коначно схватили шта су урадили, дошли су у Бубање да нуде кумство. Пајковић је, у расвит зоре ушао у кућу Акса Радулова и висећи на веригама изнад огњишта, почео да моли: ”Убијте ме или примите кумство”! Никола Миљанов је хтио да га убије, али Аксо није дозволио да у његовој кући падне крв па је прихватио кумство.

Имајући у виду претходно, изгледа да је несрећни Пајковић само егзекутор злочина; у Бубањама се може чути да му је неко платио да убије Дмитра. Можда они на које се жалио књазу Данилу. Многи вјерују да су убиством попа, Пајковићи тада направили тако велики гријех да га и данас окајавају.

 

***

       Миљан Вуков и народни главари су радили на успостављању црногорске војне и цивилне власти; процес су довршили до Васкрса 1857. када су Васојевићи подијељени на капетаније, а предложене капетане потврдио је књаз. У војсци су постављени официри “стотинаши”, а извршен је избор перјаника и осталог нижег војног кадра. Капетани нијесу били занесењаци, већ разборите племенске старјешине које је народно хтјење ”благосиљало” да буду на челу.

Књаз Данило је строго водио рачуна да то буду људи са угледом и прослављени ратници опјевани у пјесмама. Имали су високе моралне особине, били су умијешни у опхођењу са народом, мудри, опрезни, али енергични и предузимљиви.

”Капетани су одговарали концепту хероја и паметара у највишој тачки јединства ових особина”. Строги, правични и принципијелни, они су прави ”сој човјека”. У капетанији су имали неограничена овлашћења, али их никада нијесу злоупотребили на штету својих поданика. Зато су и уживали њихово повјерење и оданост.[41]

За бучичког капетана именован је Петар Цемов Делевић, али га је убрзо замијенио Радуле Јоксимовић. Поп Јосиф Поповић је био полички капетан, Дмитар Чукић–трешњевачки, поп Зарија Протић–краљски, Шујо Драговић–ђулићки и Стојан Војводић–коњушки. С грбовима на црногорским капама, појавили су се код манастира Ђурђеви Ступови на Ускршњи сабор 1857. и на свечан начин извели уједињење овог племена с Црном Гором и присутни народ обавијестили да су они капетани.

 

Успостављањем границе између Турске и Црне Горе 1859. Васојевићи су преполовљени. Црна Гора се обавезала да неће помагати гранична племена у борбама против Турака. Локалне турске власти у Гусињу, Пећи, Рожајама и Бијелом Пољу олако прелазе преко самовољних поступака бегова, ага и разних силеџија па становници Доњих Васојевићи који су остали под Турцима (укључујући и Фемића капетанију), самостално предузимају акције и стално нападају злотворе. Сукоби су неизбјежни, а турски пазари су често позорница крвавих обрачуна. Намети и правно–имовинска несигурност на пијацама у Гусињу, Пећи и Бијелом Пољу чини живот људи овог краја неподношљивим.[42]

Pismo popa Sima...

 

Pismo popa Sima 2...

    Писмо попа Сима, попа Ђера, попа Јосифа, попа Дмитра, попа Николе и попа Алексе

       У пролеће 1859. ствар Црне Горе у долини Лима сасвим је солидна. Поред Велике, која се придружила устаницима Доњих Васојевића, турску власт су збацила и сва села Малог Бихора29TЗаград, Рујишта, Штитари, Бубање, Брзава и Фемића Крш. Вукадин Фемић је уз сагласност војводе Миљана Вукова, и са знањем Цетиња, у Фемића Кршу прогласио још једну црногорску капетанију, удаљену свега 15–20 километара од Бијелог Поља.[43]

Организованa je и полимска капетанија са Ђолем Лабаном на челу, величка–с капетаном Милетом Пауновићем–Кривановићем, и шекуларска, с попом Василијем Поповићем. Капетаније су у непосредном додиру с турским насељима, па је разумљиво што је њихова активност пригушена, а опстанак доведен у питање.

Да је формирање таквих капетанија ризично, свједочи трагичан крај Вукадина Фемића, који своју судбину није хтио да одвоји од Васојевића. Турци су га 13. марта 1860. одмах напали. Вукадин и његови саборци пружили су јуначки отпор.[44] Турци су навалили са свих страна,  запалили су кулу у којој су изгорјели заточеници, а нико им није могао помоћи.[45]

Погинуло је 25 устаника. Турци су спалили 13 кућа.[46] Од Фемића Крша до Заостра опљачкана су сва села. О овом догађају, главари Доњих Васојевића писали су конзулима Француске и Русије у Скадру, молећи их за заштиту од турске агресије.[47]

Током пролећа 1860. становништво Лимске долине, додатно је узнемирено вијестима да се околни башибозук спрема да поново нападне на овај крај. Напад се очекивао од Бијелог Поља, односно Бихора, и од Плава и Гусиња. Узбуђење је било оправдано нарочито послије изненадног турског упада на територију Фемића Крша, Брзаве и Штитара–масакра људи и пустошења села насељених хришћанским живљем.[48]

Тада је погинуо Петроније Ђорђијев Бубања, а црква на Коси је спаљена.[49] Захваљујући ефикасној интервенцији француске и руске дипломатије, уз обећање Порте да ће кривце за догађаје у Фемића Кршу узети на одговорност, изостао је нови оружани сукоб.[50]

 

***

       Васојевићи су у миру дочекали крај 1861. Устаници држе слободну територију од Плава до Бихора и близу Бијелог Поља. Књаз Никола, у новембру 1861. руском конзулу Петковићу с поносом говори да се ”границе Црне Горе простиру de facto од Скадра до Требиња и од Гацка до Гусиња”, јер читаво становништво устаничких крајева слуша једино његову ријеч и признаје само његов ”суд казне”. Ипак, опасност од турског напада није прошла. Напротив.[51]

 

Турци су у априлу 1862. преко Полице и Будимље напали Васојевиће из Рожаја и Бихора, као и од Плава и Гусиња низ долину Лима и од Бихора у правцу села Брзаве. Са снагама из Рожаја, борбе су вођене у атару Полице и Будимље. Турци су поражени. Било је много мртвих, рањених и заробљених. Погинули су команданти Селим–паша и Хусеин–Авни паша. Сличну судбину су доживјеле и јединице које су напале из Плава и Гусиња. Након пораза на Превији, Турци су се у нереду вратили према Плаву.

Колона из Доњег Колашина упала је у горњосељску капетанију Панта Фемића и спалила 30 кућа. Намјеравали су да униште устаничка села на лијевој обали Лима од Фемића Крша до Горњих Села и да се, ”на свето васкрсење код Ђурђевих Ступова” састане са остала два турска одреда. Када су Колашинци обавијештени о поразима турских колона, у паници су напустили заузета села и побјегли ”натраг без обзира”.[52]

 

***

       При крају године, на Никољдан, враћајући се из Заостра, Турци су на Пољаницама, код Драговића вртаче, убили попа Илију Бубању. Петар Луда је тада рањен у ногу; некако је кроз Равну Гору побјегао и склонио се у Рујишта код кумова, Бугара. Турци су тамо дошли по трагу у снијегу, али нијесу успјели да га пронађу. Бугари су Петра крили испод сламе, у пљеви, све док се није опоравио и вратио кући.

 

***

       Према сјећању, ”потајно од Турака”, Фемића капетанија функционише и послије рата 1862. односно све до завршетка Великог рата 1878. Капетани се добро памте – углавном су изгинули у борбама с Турцима. На предлог војводе Миљана, именовани су из братства Фемића. Потврђивао их је књаз. Вукадина је замијенио Панто–погинуо на Пријелошкој превији. У ”доњовасојевичке капетане” из 1860.  Дашић помиње и Драгића Фемића, али у братственичким сјећању он није запамћен. Панта је наслиједио Милун, а Милуна Санчо.[53]

Након мира из 1862. Фемића капетанија припада новопазарском санџаку, а овај сарајевском пашалуку. Санџаком управља по злу чувени Хамди паша. Он је намјеравао да уз помоћ плавског бега похвата васојевићке и фемићке главаре. И заиста, плавски чауш Малић бег и гусињски мудир Шабанагић, на превару су искористили скуп главара Фемића капетаније сазван на планини Лаинска, наводно због издига на катуне; опколили су их и убили петорицу.

У знак одмазде, одлучено је да Васојевићи и војне формације Фемића капетаније ликвидирају Малић бега. За извршење задатка, одређени су Арсеније Вукићевић и Милун Фемић. На вијест да Малић бег долази у Црвљевине, Милун Фемић је пошао у Скакавац, у Пландиште, а Арсеније Вукићевић близу Доњег Заостра. Договорено је да Милунова група пропусти бега и тек када наиђе на Арсенија и његову засједу, да га они убију.

 

Престижно је тада било ко ће главу крвника однијети на Цетиње. Чим је угледао Турчина, Милун је пуцао и убио га. Арсеније је на коњу појурио пут Скакавца. Неки кажу да је он, када је видио да је бег убијен и да му је глава одсјечена, пуцао у Милуна. Турци су искористили метеж и уграбили Милунову главу. Касније је обезглављено тијело сахрањено код манастира Ђурђеви Ступови. Иако је Арсеније тврдио да су Милуна убили Турци, Фемићи му нијесу вјеровали и спремала се освета. Да умире страсти, с Цетиња су у Фемића Крш дошли перјаници покушавајући да смире тензије, што је додатно појачало сумњу у околности под којима је 1873. Милун погинуо.

 

***

       Првак рода или братства, био је одговоран за племенску војску и прикупљање ратника. Његова јединица није смјела да буде слабија од других. Било је довољно послати глас, упутити поклич, испалити пушчани плотун и ратници су сами хитали на зборно мјесто. За храброст коју су исказивали није била потребна строга команда. Барјактар је ишао на челу вода или чете, а алај–барјактар на челу батаљона. Стотинаш командује четом, понекад и батаљоном.[54]

Власт су имали кнезови, а касније капетани. Књаз Данило је 1853. подијелио племена на десетине и стотине. На челу сваких 10 војника стајао је ”десечар”, а над 100 такозвани ”стотинаш”. Устројство војске из 1853. предвиђало је барјактара на сваких 50 војника. То звање је врло старо, иако га Душан Вуксан у исцрпном чланку “Главарске титуле и главари у Црној Гори“ не наводи.[55]

У Фемића капетанији, стотинаш руководи војном организацијом на одређеном подручју: свако село, према броју војно способних мушкараца, формира јединицу. Сачињавале су је десетине, водови и чете. У циљу што ефикасније војне структуре, 1871. усвојена је прва Уредба о организацији војске Црне Горе након што је извршен попис мушкараца од 16 до 60 година. Црна Гора је имала 16.700 војника, распоређених у 7 бригада са 27 батаљона. У Горњим Васојевићима је под називом Васојевићко–морачка, формирана пета бригада. Раздвојена је војничка од грађанске власти. Стотинаши су добили звање официра, команданти батаљона су командири, а њихови помоћници поткомандири. Тако организовани дочекали су ратове 1876–1878.

Уредбу о новом војном устројству, књаз Никола је донио 1880. Тада је организовано 9 бригада и 45 батаљона. Уредбе се не односе на Доње Васојевиће и Фемића капетанију, иако на овим подручјима постоје јединице, односно бригада, која ће званично дјеловати тек од 1912.[56]

У горњосељско–брзавској капетанији, која обухвата села са лијеве стране Лима од Заостра до Ђурен потока и на западу до високе Бјеласице, четама командује Панто Фемић.

 

***

       Двадесет трећег јуна (5. јула) 1875. планула је ”невесињска пушка”, а само дан касније и васојевићка. 29TТоком јула, све су чешћа и јача чаркања. Сукоби се одвијају дуж границе–од Трепче до Комова, а устаничко расположење мање–више је у свим селима од Плава до Бихора и Фемића Крша.[57] У почетку службена Црна Гора даје инструкције да се организују мале чете, и да се герилским акцијама узнемиравају и прате чиновници, аге, бегови и заптије који су ишли да купе десетину и друге дажбине, а само изузетно да ступају у борбу с турском војском. Послато је нешто пушака и муниције.

У селима с лијеве стране Лима припреме су тајне, с тим што се устанак није смио ширити на удаљенија насеља.[58] Велика, Шекулар, Калудра, Ровца, група поличких села и села малог Бихора (Крш Фемића, Брзава, Бубање, Штитари, Црвљевине), послушали су савјет књаза Николе да се не буне до ”бољих прилика”.[59]

Уклањањем неколико чврстих ”фортица” из непосредне близине Андријевице, створени су услови да устаници од Фемића Крша до близу Плава слободно крстаре. Црногорска војска из Андријевице могла је лакше и ефикасније да дјелује и помаже. Сада и књаз Никола наређује да се устанак шири на села са десне стране Лима и групу села у малом Бихору.[60]

29TУ првој акцији, под командом Радосава Јелина Раковића (Шћекића), Горњосељани су спалили турску караулу изнад Лубница. Већ од августа 1875. талас немира је запљуснуо Лубнице, Праћевац, Грижу, Курикуће, Бастахе, Главаца, Заостро и села до Фемића Крша.[61] Tела су опустошена, а већина кућа је спаљена.[62] Енглески кореспондент Стилман, пише да Панто Фемић командује са три стотине устаника.[63]

И западно залеђе Горњих Села већ се подигло на устанак. Народ се повлачио у планине или бјежи на црногорску територију. Када су Горњосељане напали Турци из Вранеша и Каљића Вагана, Радосав Јелин Раковић је био принуђен да штити збјегове и прихвата избјеглице на превојима Бјеласице.[64] Цемовић тврди да се Горња Села нијесу ”еманциповала за црногорске мирољубиве политике”. Према неки подацима из краја септембра 1875, на оружје су устала још у августу. Очекивало се да ће посредовање великих сила на Порти донијети неке резултате за народ овог краја.

Званични кругови на Цетињу нијесу хтјели да устанак добије размјере које би измакле њиховој контроли, и да то доведе до непотребног страдања народа у дубини турске територије.[65] Сенат упозорава војводу Миљана да спријечи кретање чета преко Лима, на десну обалу, да буну не шири ка бјелопољском крају и да оним селима, којим се тешко може пружити помоћ савјетује да се према Турцима држе ”како они нађу да им је најбоље”.

Из наредбе се може закључити да су узбуњивана и села, која је према плану Цетиња требало поштедјети. О томе је обавијештен књаз, па је он издао заповијест да се ”сваком војнику строго запријети” да не упада у села која су остављена да мирују.[66]

 

Лубнице, Бастахе, Праћевац, Курикуће, Вуча, Заград и Заостро су стјециште приличног броја избјеглица и база устанка – поред природних погодности Јеловице и Бјеласице, користила се граница и веза са Црном Гором.

Турци су упорни да прије зиме 1875. угуше устанак у Васојевићима. Турске војно–управне власти су одлучне да Горња Села и Заостро разоре. О томе је устаничко вођство обавијештено од српских трговаца из града, и неодметнутих сељака са десне стране Лима. Дашић наглашава да није могао утврдити да ли је турска команда у Беранама, крајем јесени 1875. предузела ову акцију. Становништво из равнице је, прије зиме избјегло у Црну Гору, да би се из Васојевића дио њих вратио у пролеће 1876.[67]

 

У јануару 1876. под вођством Панта Цемова, устаничке чете су упале у бихорско село Биоча и запалили ”шездесет кућа и у њима све мртво и живо”. Требало је осветити манастир Ђурђеве Ступове, заштитити капетанију Панта Фемића и српска села Малог Бихора, па је спаљена и џамија у Биочи.[68] Напад на Бихор је био толико силовит, да су устаници тамо ”посјекли четрдест глава и заплијенили три хиљаде ситне и крупне стоке”. Плијен нијесу успјели да претјерају на лијеву обалу Лима, јер их је омео велики снијег и башибозук који је пристигао из горњег и доњег Бихора.[69] У борби су учествовали и устаници из Бубања, Штитара, Брзаве, Рујишта и других околних села.[70] Нешто касније, у току пролећа, у једној турској засједи, у Бубањама је погинуо Вукман–Ћоро.[71]

 

    ***

       Послије извјесног затишја, у току марта 1876. на потезу од Плава до Ђурен–потока, предузете су нове бројне акције; тешко је било угушити устанак. Србија и Црна Гора су потписале уговор и војну конвенцију о заједничком ”садејству”.

Турској је објављен рат. Под командом Миљана Вукова, Васојевићки одред штити источне границе Црне Горе и спречава продор Турака из правца Бијелог Поља, Берана, Рожаја, Ругове, Плава и Гусиња. Његова одговорност обухвата фронт у дужини од 100 км. Јединице Фемића капетаније требале су да онемогуће продор турских снага на потезу Фемића Крш–Брзава–Штитари–Црвљевине. 

 

У прољеће 1876. формиран је Горњосељски и Полички батаљон. Горњосељски батаљон је попуњен устаницима из Горњих Села, Заостра, Заграда, Штитара, Бубања, Брзаве и других заселака до Фемића Крша. Имао је пет чета с приближно 500 бораца. За команданта је књаз Никола именовао Радосава Јелина Раковића, а за поткомандира Голуба Добрашиновића, запаженог организатора устанка из Заостра, и човјека који је био ”племенит јунак и заносно пјеснички говорљив”.

Официрске и барјактарске грбове тада су добили: Гаљо Раков, Панто Пешић–Мерић, Петар и Драго Обрадовић, Панто Фемић, Милета Шћекић, и други.[72] У истом саставу, батаљон је остао до Берлинског конгреса. Према изјавама стараца у Горњим селима и Кршу Фемића, у оквиру капетаније организован је и Брзавски батаљон. Горњосељски батаљон је имао око 200 војника, а Брзавски нешто мање.[73]

 

***

       У манастиру Добриловина, главари Шаранаца су се договорили да дигну устанак под вођством војводе Трипка Џаковића и капетана Јоксима Кнежевића. На челу са архимандритом Дожићем, њима се придружило и нешто устаника из Мораче и Ускока. Устали су и Језерци. Преко Сињајевине и Таре одлазе у колашинска поља и Санџак, да нападају Турке и руше карауле.[74]

У саставу Језерско–шаранског батаљона, борили су се Вук–Вуле и Милија–Мићо Бубања.[75]

 

***

       У пролеће 1877. Мехмед Али–паша је намјеравао да са бројном и добро наоружаном војском, преко Васојевића и Мораче, продре до Спужа. Из Бијелог Поља, Турци наступају поред Лима. Једна колона се упутила према Трешњевику и даље ка Морачи, друга преко Фемића Крша, Заграда и Горњих села за Јеловицу и Колашин, док су се они из Гусиња и Плава приближавали Андри- јевици и Беранама.

У почетку су устаници Миљана Вукова пружали жилав отпор, посебно на Бучу, Виницкој и Горњим селима. Народ је имао довољно времена да се склони на сигурнија мјеста. Па ипак, Васојевићи су под борбом морали да се повлаче у правцу Трешњевика. На Штавној се окупило пет батаљона, гдје су извршене одређене припреме за нове борбе. Брзавски и Горњосељски батаљон су остали на својим територијама.[76]

Мехмед–паша је успио да покори долину Лима и настави према Колашину. Васојевићи су се кретали правцем Матешево–Баре Краљске вребајући погодан моменат за напад. Тада се на Буковој пољани одиграла позната битка, у којој је погинуло око 800 турских војника.

Турци су поражени и у Морачи. При повратку су масакрирали становништво у Горњим селима – посјекли су 20 глава и њима ”окитили” мост у Бијелом Пољу. Због пропуста, Миљан Вуков је смијенио прваке Горњосељског батаљона – Радосава и Гаља Шћекића, а за новог команданта поставио је Голуба Добрашиновића.

За све вријеме трајања устанка, храбро се и одлучно чете из Фемића капетаније боре против Турака. Различити су подаци о величини и броју устаничких снага. Негдје се помиње одред Панта Фемића, а негдје Брзавски батаљон. Ипак, не може се говорити о одреду, јер је на овим просторима постојао само један и то Васојевићки.[77]

 

***

       Рат Турској, Русија је објавила 13. априла 1877. Да у току сукоба не би правила сметње, Турска је одлучила да покори Црну Гору. У мају су, са три стране кренуле турске трупе, али је и црногорска одбрана била адекватно распо- ређена.[78] Одјељење од осамнаест батаљона, под командом војводе Петра Вукотића, сачекало је Сулејман–пашу на Крсцу, на улаз из Гатачког поља у кланац Дуга.[79] На простору око Таре, под командом Митра Ћоровића налазио се Језерско–шарански батаљон са задатком да спријечи Турке да пређу на лијеву страну ријеке.

Дробњаци, Гачани и Пивљани, на Муратовици су дочекали Реџеп пашу и успјели да га задрже. Црногорци нијесу могли да се одупру Сулејман паши. Имали су 500 мртвих и рањених; зато је наређено да прекину борбе. Са Крсца и Муратовице јединице су упућене на Пресјек. Наступајући опрезно, тамо је 1. јуна 1877. стигао и Сулејман паша.

Послије неколико мањих сукоба команду је преузео књаз Никола. Војску је повукао у Острошки кланац. У кланац су Турци ушли 6. јуна. Манастир су запалили два дана касније. Тада им се иза леђа прикрала група бораца, у позадини су изазвали метеж и заплијенили два топа. Турци нијесу могли ни назад, ни напријед. За 9 дана једва су прешли 20 километара.

Турски историчар Мукевит, каже да: ”што се тиче Острошког кланца, у Хе рцеговини му у погледу висине и изванредно тешког пролаза нема примјера. На његовим врховима, гледано одоздо, налазе се високе мјестимичне шуме, које једна другу заклањају, као и веома оштре хридине”.

Турци су изгубили 8.000 људи,  а 9.000 је рањено. Црногорци су имали 540 мртвих и 1.300 рањених; заплијенили су 4 топа, око 7.000 пушака, 6.000 револвера, много сабљи, јатагана и 7 турских застава.[80] Након бојева у Морачи и Острошком кланцу, Језерско–шарански батаљон се вратио на положаје изнад лијеве обале Таре.

Намјеравајући да освоје Никшић, град је опколило 26 батаљона црногорске војске, између осталих, дробњачко–ускочки и оба пивска. Да прискочи Никшићу у помоћ, из Новог Пазара је преко Сјенице, Бијелог Поља и Мојковца, у августу 1877. кренуо Хафис паша са 12 батаљона низама, 6 батаљона башибозука и 3 батерије са 16 топова. Успут је прикупио 4.000 башибозука, прешао је Тару и избио на Сињајевину.[81] Да се супротстави паши, под командом војводе Лазара Сочице црногорска војска преко Крнова, Дробњака и Ивице одлази у Језера. Тамо им се прикључио Језерско–шарански батаљон. Турци су спалили Шаранце и Језера, а народ је избјегао у Дробњак.

Харајући и палећи, Хафис паша је дошао до Горње Буковице. Чим је сазнао да му се Црногорци приближавају, вратио се на подесније положаје: Пашину воду, Вирак и Јаворак. Тамо је ступио у борбу и претрпио велике губитке. Да би избјегли потпун пораз, Турци су се повукли преко Таре.

У бици на Крупицама 29. августа 1877. из Језерско–шаранског батаљона погинули су:[82]

 

1.

Мићо Бубања,

2.

Вуле Бубања,

3.

Крсто Анђелић,

4.

Мирко Анђелић,

5.

Јоксим Томашевић,

6.

Ристан Шарац,

7.

Јаков Шарац,

8.

Ђорђије Мандић,

9.

Зеко Перовић,

10.

Димитрије Радојевић,

11.

Секуле Радојевић,

12.

Петар Ровчанин,

13.

Новица Ровчанин,

14.

Петар Мрдак,

15.

Милосав Грга,

16.

Милинко Кљајевић,

17.

Млађен Човић.[83]

 

У току Херцеговачког, односно Васојевићког устанка, из Блишкова је погинуо и Петар Савов Бубања.

 

***

       Примирје између Русије и Турске закључено је 19. јануара 1878. а третирало је и Црну Гору. Мјесец дана касније закључен је Санстефански мир, али је ревидиран 1. јула, на Берлинском конгресу. За границу између Црне Горе и Турске одређена је ријека Тара.[84]

 

***

       Савремена црногорска држава изградила се за вријеме књаза и краља Николе (1860–1918). У том погледу, значајнији је почетни период његове владавине. Иако је 1862. Црна Гора поражена, већ у рату од 1876. до 1878. она има значајне успјехе. На Берлинском конгресу 1878. призната је њена независност и знатно територијално увећање. Добила је Никшић, Колашин, Жабљак, Спуж, Подгорицу, Бар, док су Плав и Гусиње замијењени за Улцињ.

Сиромашна, Црна Гора улаже велике напоре за уздизање официрског кадра. У Италију је 1882. на четворогодишње војно школовање упућено 10 питомаца. Касније поново одлазе у Италију, затим у Русију, Француску, Бугарску па чак и у Турску. По доласку прве групе официра из Италије, отворен је 1886. тромјесечни курс у Никшићу за обуку пјешадијских старјешина. Питомце курса њих 520, популарно називају “пјешаци никшићки”. И у Подгорици је 1893. организован сличан курс. Завршило га је 100 ”подгоричких пјешака”.

У Подгорици је 1895. а затим и на Цетињу, формирана пјешадијска подофицирска школа. Послије годину дана, питомци су распоређени у батаљоне стајаће војске; након три године, имали су право да упишу официрску школу. На Цетињу је 1896. отворена четворогодишња артиљеријска школа. Већ 1900. питомци су унапријеђени у чин поручника.[85]

 

***

       Признате на Берлинском конгресу и ослобођене турске окупације, балканске државе су раскинуле са остацима феудалног уређења и убрзано почеле да развијају нове друштвене односе, јачају национална осјећања и претендују на поробљене крајеве. Младотурска револуција довела је до неподношљивих односа за нетурске народе у оквиру царства. На Брзави су 1908. да би се осигурали, Турци подигли мање војно утврђење. Након једног сукоба са мјештанима, запалили су школу, а успут и село Бубање.

 

***

       Да искористе незадовољство раје, Велике силе намјеравају да покрену питање подјеле Турске. На подручју Санџака, Доњих Васојевића и даље према Метохији, формиран је Источни одред под командом сердара Јанка Вукотића. Поред јединица које су требале да дејствују од Колашина у правцу Мојковца, Бијелог Поља и Берана, ”рачунало се и на снаге Брзавског и Прошћенско–баричког батаљона”.[86]

***

       Брзавском батаљону, формираном још прије почетка ратних дејстава 1912. формацијски припада и друга, Бубањска чета у саставу:

 

1.

Раде Јанићијев Јанићијевић

2.

Томо

3.

Милован

4.

Мирко

5.

Андрија Радосављев Јанковић

6.

Јоле

7.

Милоња

8.

Радојко–Јашо

9.

Вуко Радомиров Дадић

10.

Илија

11.

Јован Петров – Лудин Лудић

12.

Арсо

13.

Никола Миљанов Миљановић

14.

Аксо Радулов Аксовић

15.

Новица Аксов

16.

Радош Милићев Шајић

17.

Драгиша Вукићев Упањац

18.

Леко

19.

Јеврем

20.

Вукота Радованов

21.

Лазо Јосов

22.

Вучко Вучетин Андријић

23.

Ђорђије

24.

Миљан Миладинов

25.

Лука

26.

Радојко Драгов

27.

Новица Ненадов

28.

Ристо Пунишин Јовановић

29.

Дмитар Јоков

30.

Гавро Нешов

31.

Милун Перов

32.

Радоје Млађенов

33.

Јован Милутинов Трифуновић

34.

Томо Ђелошев Ђелошевић

35.

Филип Милијин

36.

Јовко

37.

Јаков Шћепанов

38.

Илија

39.

Милисав Гаљов Гаљовић

40.

Милинко–Мито

41.

Тома

42.

Перко Стојанов

43.

Вукота Максимов – Мацунов Мацуновић

44.

Милутин Јоков Пекић

45.

Јосиф – Баћо

46.

Радивоје Алексин Чагоњић

47.

Вукосав

48.

Раде Савин Јевтовић

49.

Богдан

50.

Радун

51.

Радомир

52.

Арсо Милунов

53.

Радован

54.

Мирко

55.

Аксо

56.

Обрад Милев

57.

Миљан Милентијев

58.

Радисав Мићин Кавазовић

59.

Милосав

60.

Љубомир Ђуров Савић

61.

Дмитар

62.

Драгиша Живков

63.

Новак Видојев Видојевић

64.

Радосав – Рако Иванов Мамић

65.

Периша Гвоздов Гвоздовић

66.

Петар

67.

Милета Радулов Ћурдић

68.

Божо

69.

Милун

70.

Милан Драгов Милановић

71.

Ђукан Крсманов Крсмановић

72.

Стефан

73.

Радомир

74.

Сава Стефанов

75.

Милоња Радомиров

76.

Васо

77.

Раденко Милошев Милошевић

78.

Ристо

79.

Радојко

80.

Јован Заријин Зарић

81.

Милован Петров

82.

Миро Илијин Илић

83.

Милентије

84.

Диле Ђолев Дилевић

85.

Јаблан – Јашо Урошев Урошевић

86.

Јован

87.

Голуб

88.

Стефан Неђељков – Мулев Мулевић

89.

Никола

90.

Никола Миров (?)

91.

Томо Шћекић  

92.

Милинко Шћекић  

93.

Раде Шћекић  

94.

Милош Шћекић[87]  

***

       Из Босне и Херцеговине, Аустро–Угарска, подржавана од Њемачке, тежи да преко Санџака, Косова и Метохије продре к Солуну, и реализује познати план Drang nach Osten. Политика Беча приморала је балканске државе да у јесен 1911. формирају савез, за који је нарочито заинтересована Русија, јер је сматрала да ће се тиме спријечити германски утицај на Балкану.

Савезници су 19. септембра 1912. упутили Турској ултиматум да организује територијалну аутономију, локалне скупштине и полицију, допусти слободу наставе, и др. Четири дана касније, у европским провинцијама Турска одговара мобилизацијом, пленидбом грчких бродова у Цариграду и одузимањем ратног материјала који се преко Солуна транспортовао у Србију.  Почеле су припреме за рат. Савезници реализују општу мобилизацију 30. септембра, а Турска дан касније. У турском дијелу Васојевића, Црна Гора народу дијели оружје и муни- цију. И из Бубања појединци одлазе у Андријевицу, гдје од црногорске команде добијају пушке ”московке”.

 

***

       Црна Гора прва, 8. октобра 1912. објављује рат Турској. Русија и Аустро–Угарска су 10. октобра упутиле оштар протест, наглашавајући да је Турска, по члану 23. Уговора са Берлинског конгреса, предузела реформе. Ако дође до рата, Велике силе неће допустити територијалне промјене на штету европске Турске. И поред упозорења, Србија и Бугарска су рат Турској објавиле 17. октобра, а Грчка 19. октобра.

 

***

       Црногорци су покушали да Скадар освоје прије него Турци прикупе војску за његову одбрану. Зетски одред је 8. октобра већ код Тузи. Након кратке топовске припреме, напад је почео сљедећег дана у зору. И Приморски одред се сукобио на Тарабошу. Непријатељ је савладан до 15. октобра. Заробљено је много војника, док је остатак турских јединица у неконтролисаном трку побјегао у Скадар и унио панику у позадину. Побједом код Тузи, Црногорци су себи отворили пут ка главном циљу – Скадру.

Због премора и великих губитака, црногорска команда је војсци одобрила неколико дана одмора. Турци су искористили грешку и Тарабош су 17. октобра поново освојили. Да поврате утврђење, Црногорци су морали да сачекају артиљерију. Припреме су завршене 21. октобра. Послије три дана топовске паљбе, краљ Никола планира да 25. октобра изврши нови напад.

Изненада, он је одустао. Наредио је да се настави са топовском ватром. Очекивао је да ће се Скадар за неколико дана сам предати. То се није десило, па су са српском војском, с којом су се срели код Љеша, град напали 28. октобра 1912.

 

***

       Из Колашина и Андријевице, црногорски Источни одред границу је прешао 9. октобра и ослободио Мојковац и Бијело Поље. У Беране су ушли 16. октобра. Чакор и Мокра планина су, након два дана борби, под црногорском контролом, а Пећ и Ђаковица 30. октобра. По наређењу Врховне команде, Источни одред је са 6.000 људи, преко Богићевице, Плава, Гусиња и долином Цијевне кренуо према Скадру. Тамо је стигао 20. новембра и ушао у састав Зетског одреда. За команданта штаба Врховне команде постављен је сердар Јанко Вукотић.

На почетку рата Турци су, у Фемића капетанији, спалили неколико српских кућа, желећи да заплаше народ и спријече мобилизацију Брзавског батаљона. Из Колашина је преко Бјеласице,  командант Источног одреда упутио два батаљона са задатком да са Брзавским и једним васојевићким, запосједну територију капетаније. Нијесу наишли на јачи отпор Турака, па је Фемића капетанија ослобођена 10. октобра 1912.  два дана након објаве рата.

Из Брзавског батаљона, три чете су одмах упућене према Пљевљима и стављене под команду Машана Божовића. По обављеном задатку, вратиле су се у Бијело Поље, да би 23. октобра, четири чете кренуле у правцу Сјенице, док је једна остала у Бијелом Пољу.[88]

Нова власт има војни карактер. Већ 9. децембра 1912. Министарство унутрашњих дјела краљевине Црне Горе образује комисије да од 400 до 600 домова, формирају општине. Најмање 4, а највише 6 општина сачињава капетанију, на чијем је челу капетан. То је полицијско–судски орган, кога на предлог мјесног управитеља, поставља министар унутрашњих дјела. Комисије предлажу и предсједнике општина.

Новоослобођени крајеви често мијењају статус–једно вријеме постоје двије области: бјелопољска с пљеваљском, беранском и рожајском капетанијом и обласна управа Пећ с пећком, гусињском и ђаковачком капетанијом.

Од 11 села–Горње и Доње Заостро, Црвљевине, Крље, Штитари, Рујишта, Бубање, Пријелози, Брзава, Крш Фемића и Заград–формирана је општина Штитари.

Касније је бивша Фемића капетанија административно подијељена на штитарску општину са шест села, и брзавску са четири. У Бубањама је старјешина кмет. Главни кмет, кога народ назива предсједник општине, именован је за неколико села. Општинску управу чине предсједник,  три одборника (три замјеника), и четири пандура.

 

* * *

       Велике силе су изненађене брзим и успјешним продором балканских савезника. Да очувају своје интересе, 4. децембра су основали Албанију. У Лондону су 13. децембра 1912. почели преговори око примирја.

Краљ Никола је намјеравао да политиком свршеног чина оствари ратне планове. У сарадњи са српским, црногорске трупе 7. фебруара 1913. поново јуришају на Скадар, али су уз велике жртве одбијене. На инсистирање Великих сила, Србија је повукла војску, док је краљ наставио опсаду. Због глади, Скадар се предао 23. априла. Под међународним притиском, и Црногорци су 14. маја морали да напусте град.

* * *

       Рат је завршен 30. маја 1913. Турска је потписала мировни уговор у Лондону и одрекла се свих територија западно од линије Енос–Мидија. Први балкански рат је срушио турски феудални систем на Балкану и успоставио нову државу Албанију.

 

* * *

       Након протјеривања Турака из Македоније – Србија, Грчка и Бугарска теже да задрже освојена подручја. Лондонским уговором Србија је добила западну и средњу Македонију, Косово, Метохију и Санџак; Грчка јужну Македонију и Солун; Црна Гора дио Санџака и Метохију; Бугарска Тракију до линије Енос–Мидија и источни дио Македоније.

У току Првог балканског рата, Бугарска и Србија су у Македонији привремену линију разграничења утврдиле Тајним додатком уз Уговор о пријатељству и савезу. Губитком излаза на море и територија у Албанији, Србија је тражила ревизију уговора. Због помоћи код Једрена, рачунала је на уступке у такозваној спорној зони.

У неколико наврата, Грчка покушава да ријеши питање граница. Раздор с Бугарском датира од Првог балканског рата, а наглашен је након грчког освајања Солуна. Већ од 16. маја 1913. Бугари довлаче војску из Тракије и гомилају је према Грчкој.[89] Србија и Грчка су одредиле заједничке границе и формирале савез против Бугарске.[90] У савез су покушали да укључе и друге земље, прије свега Румунију, али је она то одбила и изјавила да у случају сукоба неће остати неутрална.

* * *

       Русији није било у интересу разбијање балканског савеза и покушава да смањи напетост између сукобљених страна. Ипак, све чешће долази до мањих инцидената, па бугарски војни врх доноси одлуку да спор ријеши оружјем. Генерал Ковачев је 20. јуна наредио да се војска припреми за напад. Бугарски план је био лош, погрешно је процијењена улога Румуније, потцијењене су српске и грчке снаге, а прецијењене сопствене. Фронт је развучен од Дунава до Егејског мора, без могућности концентрације снага на вардарском фронту.

* * *

       Под притиском Русије, непријатељским држањем Аустро–Угарске, и изјавом Румуније да ће се придружити нападнутом, Србија чека и утврђује положаје за одбрану освојених територија из 1912. Планирано је да Трећа српска армија и грчке трупе опколе и поразе Бугаре у долини Струмице.

У ноћи између 29. и 30. јуна 1913. на ријеци Брегалници, Бугари су изненада напали. Срби су их одбили и побједнички завршили крваву битку. Имали су 16.000 погинулих и рањених,  а Бугари око 25.000. Други балкански рат је овдје ријешен. Тада је смијењен помоћник врховног команданта, и један од главних ратних хушкача, генерал Савов. Да олакша ситуацију у Македонији, новопостављени генерал Димитријев, 4. јула 1913. Првој и Трећој бугарској армији наређује продор према Тимоку, заузимање Књажевца и напад на Пирот. Након те- шких борби, Бугари су 7. јула у Књажевацу.  Већ сјутрадан, 8. јула, они су пред Пиротом.

И поред захтјева Аустро–Угарске да се не мијеша, Румунија 10. јула улази у рат. Заузети сукобима са Србима, Бугари имају слабу одбрану, тако да су Румуни брзо прешли Дунав и наставили према Софији. Они се 25. јула налазе на само 5 километара источно од бугарске пријестонице, када је пад града заустављен интервенцијом њемачког цара. Упад Румуна преко Дунава, приморао је Бугаре да се повуку из Србије.

У сукобу савезника, Турци виде могућност повратка раније изгубљених територија. Под командом Енвер–паше прешли су линију Енос–Мидија, растјерали  слабе  бугарске снаге и 22. јула заузели Једрен. Нападнута од српске и грчке војске, са сјевера угрожена продором румунске армије, а са југа офанзивом Турске, Бугарска је принуђена да затражи примирје.

Војне операције су заустављене 31. јула. Мир је уговорен 10. августа у Букурешту. Спорних територија Бугарска се одрекла у корист Србије и Грчке. Турска је добила Једрен, а Румунија подручје Добруже.

 

* * *

       Мировни уговор с Турском, Грчка је потписала 14. септембра 1913.  у Атини, Бугарска 24. септембра у Истанбулу, а Србија наредне године, 14. марта, такође у Истанбулу. Другим балканским ратом савез је разбијен, утицај Великих сила је наглашен,  а Македонија је подијељена између Србије и Грчке.

У Првом свјетском рату, од 1914. до 1918. учествују нације широм свијета. Непосредан повод за рат, био је атентат у Сарајеву 28. јуна 1914. на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и његову жену Софију. Као врховни командант, он је дошао у Босну да посматра војне вјежбе. По завршетку маневра посјетио је град, али га је тамо убио члан Младе Босне, Србин, Гаврило Принцип.

Узроци рата су много дубљи. Осим жеље за новом колонијалном подјелом свијета, послије балканских ратова угрожени су регионални интереси Аустро–Угарске, нарочито када је Србија удвостручила територију. Она је Србији, 3. јула 1914. поставила немогућ ултиматум, да њена полиција изврши истрагу атентата. Када од суверене Србије није добила адекватан одговор, дипломатски односи су прекинути 25. јула. Рат је објављен 28. јула 1914.[91]

 

***

       Са наглашеним осјећајем српске националне свијести и сличне историјске судбине, Црна Гора је уз Србију, упркос настојању Беча да је приволи на неутралност обећањима да ће добити новчану помоћ, град Скадар и дјелове Рашке. Већ 28. јула ујутру, прогласила је мобилизацију, а 1. августа, Народна скупштина на Цетињу једногласно објављује рат  Аустро–Угарској,  позивајући да “загрљена браћа полете у свети бој”. Црногорска армија груписана у Ловћенски, Херцеговачки, Санџачки и Старосрбијански одред са 45.000 војника, под командом краља Николе и дивизијара сердара Јанка Вукотића, почела је операције 7. августа.[92]

Санџачки одред–Бјелопољска, Пљеваљска, Колашинска и Дурмиторска бригада и два батаљона: Пољски и Језерско–шарански, држи фронт од Шћепан Поља до границе са Србијом. Одредом командује Лука Гојнић.

 

Командант Бјелопољске бригаде био је мајор Периша Влаховић, а касније капетан Грујица Грдинић. Бригада је имала 4 батаљона: Брзавским командује капетан Михаило Кнежевић, Прошћенско–баричким капетан Перо Ђуришић, Бјелопољским капетан Јаков Ракочевић, и Пећарско–бистричким капетан Саво Лопушина. Командири чета у Брзавском батаљону су: Вукосав Шћекић, Милутин Јоков Бубања, Вуко Шћекић, Миладин Фемић, а касније и Радун Савин Бубања.[93]

Друга бубањска чета имала је 4 вода. У различитим периодима командири водова су били: Радун Савин, Драгиша Вукићев, Радомир Крсманов, Миљан Миладинов, Љубомир Ђуров и Диле Ђолев. Из једног документа се види да је Драгиша Бубања замјењивао командира чете.[94]

Десетари Бубањске чете били су: Арсо Лудин, Раде Јанићијев, Обрад Милев, Диле Ђолев, Миљан Миладинов[95], Ђорђије Вучетин (Андријић), Стефан Крсманов, и др.[96]

Борбени пут Бјелопољске бригаде и Брзавског батаљона, заправо је и ратни пут бораца из Бубања и околних села. Бригада се 28. јула, окупила у Шаховићима. Почетком августа 1914. Брзавски батаљон има прве окршаје близу Пљеваља. Капетан Михаило Кнежевић, у Фочи 4. септембра 1914., на основу извјештаја четних старјешина, упућује захтјев Команди бригаде да се награди седамнаест бораца који су се истакли храброшћу, а међу њима и петорица Бубања:

 

Драгиша Вукићев, 1. августа на Окладнику и 4. августа на Ковачу,
Филип Милијин, 1. августа на Окладнику,
Радомир Крсманов, 1. и 4. августа на Ковачу,
Арсо Милунов, 1. августа на Окладнику, у извидници се

показао као најодлучнији војник у чети,Радун Савин,4. августа на Ковачу.[97]

Бригада је 9. августа већ у Готовуши. Жешће борбе почињу 15. августа. Тада су снаге XVI корпуса зауставиле црногорску санџачку војску. Пљевља су окупирана 16. а Јабука 20. августа. Непријатељски напади се настављају према Пријепољу и Бијелом Пољу.

 

У Брзавском батаљону барјактар је био Јосиф Поповић, затим Васо Шћекић – он једно вријеме командује полубатаљоном, Миљан Кораћ, Аксо Бубања, Вук Недовић, Вуко Ћоровић и др. Када је, на Гласинцу, Миљан Кораћ погинуо, барјак је, да не падне на земљу, зграбио Раде Јанићијев Бубања и предао га старијем и искуснијем Аксу Радуловом.[98] Из породичних разлога Аксо се с Дрине, са сином Новицом, вратио кући па командант Кнежевић за барјактара именује Филипа Бубању, иако га Милун Петрић у монографији ”Рујишта код Берана и Рујиштани…“, не помиње.[99]

 

***

       Србија је нападнута из Босне. Аустроугари су под вођством команданта Балканске војске генерала Оскара фон Поћорека, Дрину прешли 12. августа. Убитачним нападима, одбачена је III српска армија, а затим су угрожени и други дјелови српског и црногорског ратишта. С II армијом ђенерал Степановић према Дрини (“Марш на Дрину”) креће из околине Аранђеловца и код Текериша започиње битку која ће се од 16. до 18. августа свом силином распламсати на планини Церу, а 20. августа, завршити потпуним поразом аустроугарске V армије.[100]

Церска битка биће уписана златним словима у историју српског народа. То је први савезнички успјех у Првом свјетском рату.

 

***

       У садејству с црногорском санџачком војском, српска Врховна команда наредила је 27. августа ужичкој војсци офанзиву на Вишеград. За прелазак у Срем, Врховна команда I армију прикупља на Сави, а II и III на Дрини да у почетку бране поједине секторе од ушћа у Саву до Лешнице, односно од Лешнице до Зворника.

Санџачки одред држи положаје Лиса–Граб–Коврен–Стожер, а Бјелопољска бригада Коврен–Жубер–Човићи. Штаб бригаде је на Жуберу. Одреду је пристигло појачање, па су формиране двије дивизије: I и II санџачка.[101] У састав I санџачке дивизије ушла је Бјелопљска бригада. Прва дивизија, односно десна колона санџачке војске, 26. августа форсира правац Коврен–Матаруге–Пљевља.

Пљевља су ослобођена 27. августа. Бјелопољској бригади је наређено да преко Пљеваља и Чајнича,  хитно,  изврши покрет у правцу Дрине.

 

Краћи прекид операција само је предах пред још жешће окршаје. Командир Брзавског батаљона,  капетан Кнежевић, у Фочи, 3. септембра 1914. извјештава о бројном стању јединице:[102]

 

официра, присутних

4

официра, одсутних

бораца редова, присутних

380

небораца, присутних

11

бораца, одсутних

33

небораца, одсутних

22

бораца на лијечењу

17

небораца на лијечењу

1

коња товарних

11

коња јахаћих

2

Аустроугарска балканска војска додатно је попунила састав, обновила опрему, ојачала артиљерију и одморила се. Од 8. септембра врши константан притисак на Дрински фронт. Српска војска се повукла и из Срема, гдје је доживјела бројне непријатности од локалног становништва, па и српског, које је војску гледало са подозрењем – “геџе у опанку”.

 

***

       Бјелопољска бригада је 8. септембра изашла на Дрину. И црногорска санџачка војска сама, 11. септембра, форсира Дрину низводно од Фоче, а три дана касније и код Горажда. Код Старог Брода, Вишеграда и Међеђе, Ужичани су стигли 14. и 15. септембра.  Након два дана, Санџачка и Ужичка војска већ су у висини Рогатице.

 

Вукотићеве трупе су ушле дубоко у југоисточну Босну, а 22. септембра силовитим нападом долином Праче избиле су на Гласинац и планину Јахорину. Извиђачке јединице истурене према Сарајеву, 25. септембра су заузеле линију–западна Романија–село Пале–Калиновик. Романија је ослобођена 3. октобра. У току ових борби погинуо је Драгиша Живков Бубања, а рањени су Дмитар Јоков[103] и Лука Миладинов.

Упад српске и црногорске војске у источну Босну, прекинуо је Дринску битку. Аустроугари су морали да траже додатна појачања. Тешке борбе, нарочито оне око средњег тока Дрине, на Гучеву и Мачковом камену, зауставиле су офанзиву на Србију.P PНепријатељ је имао 23.000 погинулих, и 4.000 заробљених војника. И српске жртве су велике – 16.000 погинулих и рањених. Од самог почетка рата нечувени су злочини у Мачви, Јадру и Подрињу гдје је убијено око 4.000 стараца, жена и дјеце. Пред надмоћнијим трупама великог сусједа, Срби су се повукли на десну обалу Дрине. Ово двомјесечно ратовање по планинама западне Србије назива се Дринска битка.

 

***

       У другој половини октобра, на свим линијама фронта, непријатељ жестоко напада. Борбе трају даноноћно. Битка на Романији, како је Аустријанци називају, до 21. октобра је углавном уравнотежена. Иако су му нанијети велики губици, непријатељ довлачи нове снаге.

Црногорци су примили главни удар, али су се због продора дијела аустро- угарске III брдске бригаде правцем Калиновик–Фоча и угрожене одступнице, нагло повукли с положаја сјеверно од Горажда. Српска врховна команда 23. октобра, санџачкој војсци и Дринском одреду наређује завршетак операција и повлачење на десну обалу Дрине.

Бјелопољска бригада се налазила између села Шеховића и Млађа, југоистично од Гласинца. Непријатељ је жестоко нападао положаје Брзавског, Прошћенско–баричког и Бјелопољског батаљона. У јуришима и бацању бомби тада су се нарочито истакли Вуко Радомиров Бубања[104] и Вуко Шћекић.[105]

 

***

       Трећи снажан удар аустроугарске војске на Дринском фронту, извршен је 6. новембра убитачном артиљеријском ватром и одлучним притиском из сектора Сребреница–Љубовија. Жестоко се нападало и са положаја у Мачви. Желећи да сперу срамоту из претходних бојева, не жалећи жртве, аустроугарска војска потискује српске трупе на цијелој линији фронта. Недостатак топовске муниције пријети катастрофом. Прва армија прима тешке ударце. Ситуација је на ивици понора.

У Ваљеву 8. новембра, сједницом Владе и Врховне команде предсједава регент Александар Карађорђевић. Војвода Путник у очају помиње чак и склапање примирја. Никола Пашић и регент Александар траже борбу до краја. После драматичне ноћи прихваћен је став председника Владе. Србија је сама. “Савезници” су је, као и до тада оставили без икакве помоћи.

Odlikovanja Vuka Radomirovog 2Odlikovanja Vuka Radomirovog 1

 

 

Odlikovanja Vuka Radomirovog 3

Odlikovanja Vuka Radomirovog 4

Одликовања Вука Радомировог

 

Непријатељ је снажан–”пало” је Ваљево, Лајковац, Обреновац, Лазаревац, Косјерић, Пожега … Београд је без одбране и војска Монархије, 3. децембра у њему тријумфално одржава параду.

Са војском одступа и народ. Помоћи ниоткуда. Паника је на врхунцу, несташица хране, глад и очај се уселио у све српске домове. Грчка одбија да испоручи 20.000 граната док јој француска Влада не уплати средства. Само годину дана раније, Србија и Грчка су потписале споразум о заједничкој одбрани у случају напада на једну од ове двије земље. Србија је на умору, давно сањани идеал “црно–жуте” монархије скоро да је остварен.

Тог истог 3. децембра, када је Београд у непријатељским рукама, на ратну позорницу ступа славни ђенерал Живојин Мишић. Он је 15. новембра постављен за команданта Прве армије. Са положаја западно од Горњег Милановца изненада прелази у противнапад. Мишић повлачи очајнички потез–скратио је линију фронта, дао војницима времена да предахну, нахранио их и драматично ставио пред избор–ропство под “Швабама” или борба до посљедњег човјека.

Из Грчке коначно стиже артиљеријска муниција. Војвода Степа Степановић и ђенерал Павле Јуришић–Штурм, крећу у напад. Аустроугарски фронт се поколебао, повио, а затим и распао. Српска офанзива је изузетна, непријатељ одступа ка Сави и Дунаву, ратна опрема је разбацана по друмовима, број заробљеника је огроман.

У дневнику једног војника Монархије пише: “Нијесмо могли ни да замислимо да су нам Срби за петама. По јаругама много погинулих коња, разбацане робе, рубља, амова, конзерви. Бјежимо у паници. Таласање и тискање на мосту, гурање и лактање, дрмање и неред се не могу описати”.

Београд је ослобођен 16. децембра. У завршној фази, за свега 13 дана, непријатељ је потучен и дефинитивно протјеран са територије Краљевине Србије. Фронт је постављен на Дрини и Сави. Под именом Колубарска битка, борбе су трајале до 15. децембра 1914.

 

***

       Побједе Србије и Црне Горе су код савезника изазвале симпатије, и мало шта више од тога. Пажњу привлачи преокрет у Колубарској бици. Велике државе су почеле да цијене те мале балканске земље које су одбрамбеним ударцима знатно пореметиле непријатељске планове и морално понизиле славно царство Хабсбурга.  Србија и Црна Гора  постају важан дио коалиције.

О херојству српске војске најбоља свједочанства су оставили њени непријатељи. У високим војним круговима у Бечу и Берлину, оцијењено је да снагу српској војсци дају и беспрекорно обучени и високоморално надахнути официри; војвода Мишић је окарактерисан као најспособнији српски командант. За српског војника се истиче да је најбољи у одбрани, када се бори “тврдоглаво, активно и успјешно”. Артиљерија је била елитни дио српске војске “пошто располаже добро обученим и најинтелигентнијим официрским саставом”.

Аустро–Угари су, на одређеним подручјима у Србији, током љета и јесени 1914., према цивилном становништву сурови и геноцидни. На окупираним територијама су у малом броју остали само старци, жене и дјеца, али их је непријатељ затварао и стријељао не гледајући на узраст. Након ослобођења ових крајева, српска војска је налазила трагове тешких злочина.

У извршењу недјела, чак добровољно, за шта има гомила записа истичу се “Швабе који говоре нашки” – Хрвати и босанскохерцеговачки муслимани са којима ће тај исти народ само неколико година касније живјети у заједничкој држави. Ђенерал Павле Јуришић–Штурм извјештава: “Аустријска војска је починила у нашим крајевима страховита звјерства. Свуда по селима, налазе се омање групе побијених и унакажених…Вјешана су и стријељана и дјеца од 10 година”!!!

 

***

       Након исцрпљујућих борби и страдања, Србија је у пролеће 1915. како је записао амерички новинар Џон Рид, “земља смрти”. Претежак је ратни напор; влада огромна глад, несташица намирница, стоке за вучу, сировина, новца и радне снаге, а области гдје се воде борбе, разорене су и попаљене. Најжешће је опустошена плодна Посавина.

Епидемије харају, а врхунац су достигле у фебруару и марту 1915. Пјегави тифус је смртоносан. Болнице су мјеста ужаса. Улице српских насеља су пуне кола са мртвачким сандуцима, а гробља се шире преко сваке мјере. Умрло је више од 100.000 људи. Смрт је покосила четвртину српских љекара и болничког особља. Ипак, инострана помоћ, прије свега из Енглеске, пресудно је допринијела да се болест заустави. Појединци, хуманитарне организације и владе су спремне да помогну једном малом народу који се претходних мјесеци прочуо по одлучној одбрани слободе.

Послије обиласка фронта на Дрини, Рид пише да се “дизао задах да се човеку смучи”; ходао је по мртвима, толико их је било. Чудио се “изузетном одсуству горчине у Србији”. У Мачви је видио “цио крај спаљен, опљачкан, а становништво побијено. Ниједног вола нијесмо видјели, а километрима ни човјека. Прошли смо кроз мјеста у којима трава расте по улицама и гдје ниједно људско биће више није живјело”.

У ваљевској болници је запазио “…страшну собу, пуну људи, са тифусном гангреном, ужасном болешћу, од које месо трули и кости се мрве. Соба је пуна људи без ногу и руку,  људи којима су трула лица и груди. Смрт је долазила у страшној агонији”.

Ратна искушења тек ће се надвити над Србијом. У септембру 1915.  у Срему, у Босни, у јужном Банату и западној Бугарској прикупља се војска за напад. Трупама од око 800.000 савремено наоружаних војника, командовао је славом овјенчани ратник, њемачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Припремала се концентрична офанзива против Србије уз учешће елитних јединица Аустро–Угарске, Њемачке и Бугарске.

 

***

       Бјелопољска бригада, до октобра 1915. држи фронт на лијевој обали Лима према Међеђи и Требосиљу. У другој половини октобра 1915. Брзавски батаљон је у саставу Санџачке бригаде, која је са Васојевићком, 27. октобра, заузела нека села изнад Добруна.[106]

 

***

       Њемачке и аустроугарске трупе, снажном артиљеријском припремом и малим десантним акцијама, напале су Србију 5. октобра 1915. Продор је усмјерен из Баната, преко Дунава ка долини Велике Мораве. Србија агресору може да супротстави највише 300.000 војника, углавном старије доби, развучених на око 1.000 километара фронта. Српским армијама командују генерал Штурм и војводе Мишић и Степановић. Врховна команда се налазила у Крагујевцу.

Београд је прва тачка удара; нападнут је 6. октобра страховитом топовском ватром. На град се сручило најмање 30.000 граната, изузетне разорне моћи. Поред редовних трупа, пријестоницу бране цивили, старци, жене и дјеца оружјем погинулих војника. Мајор Гавриловић је окупио растројене јединице и наредио: “Образ Београда има да буде светао. Војници, јунаци! Врховна команда је избрисала наш пук из бројног стања. Зато напријед, у славу. Живио Београд”!

Уз велике губитке, за двије недјеље, Макензенове трупе су ушле тек 30 километара у српску територију. Бугари у напад крећу 11. октобра, ударивши с леђа српску одбрану, али су остали приковани на полазним положајима. Њемачки генералштаб  појачања довлачи и са француског бојишта. Развучени на три стране, Срби одступају корак по корак; уз војску се повлачи и народ. Десетине хиљада цивила са дјецом, на запрежним колима или у рукама, вукући и носећи оно што се могло понијети, иду према југу, не знајући гдје ће се зауставити. Србија је покретна маса избјеглица, без крова и хране, која одступа по јесењем невремену и беспућу.

Непријатељ је изгубио петину снага. И одбрана Србије копни. Пробијен је фронт у Македонији–Бугари су 19. октобра изашли на Вардар, ушли су у Куманово и окупирали Скопље. Одсјечени од Егејског мора, српска војска организовано одступа; непријатељ није успио да је опколи. Српски војни и политички врх се показао дораслим искушењима. Краљ Петар је на фронту, син му је у рову. У Берлину узалуд ишчекују српску понуду за капитулацијом. На сједници Владе од 29. октобра у Крушевцу, којом предсједава регент Александар, усвојена је одлука “да се има истрајати до краја у досадашњој политици”. И силе Антанте очекују да Србија пристане на сепаратни мир. Српски морал је већи од изазова. Излаз се тражи свуда, осим у капитулацији.

У првој половини новембра 1915.  српске трупе и народ се сливају на Косово. Влада и врховна команда су одлучили да се одступа до албанске обале. О томе су обавијештени савезници и тражи се помоћ у храни и опреми. Пашић ниједног тренутка није сумњао у успјех: “Ми ћемо за мјесец дана имати војску од 250.000 људи, добро опремљену, обучену и наоружану, која ће моћи, у друштву са савезницима, не само истјерати непријатеља са Балкана, већ га и уништити”.

Спас је виђен у стрпљењу и издржљивости народа; повлачење је наређено 25. новембра. Невјерица и очај пријете да је доведу до потпуног слома. Глад хара, бјекства војника су свакодневна. Искушења албанских планинских беспућа и страх од надолазеће зиме не могу сви да издрже. Изостанак савезничке помоћи прати и тешко разочарење да борбу треба наставити ван отаџбине. Испред је надмоћнији непријатељ – иза шиптарски комити који спречавају улаз у села гдје се може наћи храна и топли конак.

У Скадар је Влада стигла 28. новембра, а врховна команда 6. децембра. Муке су превелике, страдања огромна. Албанске планине су гробница безбројним судбинама и неоствареним сновима. Тамо су остале расуте кости десетина хиљада помрлих од глади, зиме или арнаутских куршума.

Доласком на албанску обалу окончана је тек прва етапа страдања. Смрт од глади коси. Нема савезничких бродова. Нешто хране благовремено је стигло само у луку Драч. Стање је ужасно. Регент моли руског цара за помоћ и наглашава да је ријеч о опстанку српске војске. Коначно, послије драматичних извештаја, савезници су спремни да учине што могу. Стиже све више намирница и санитетског материјала. Припреме за евакуацију Срба са албанске обале почеле су 29. децембра, а 8. јануара 1916. одлучено је да се војска пребаци на острво Крф.

 

***

       Аустроугарска врховна команда настоји да уништи остатке српске армије, да освоји и анектира Црну Гору и Албанију, протјера Антантине трупе из Солуна и тако учврсти и обезбиједи доминацију на Балкану.[107] Њемачка врховна команда, руководећи се сопственим интересима у намјери да поштеди своје снаге од нових губитака, ради њиховог ангажовања на другим ратиштима, успротивила се наставку борби на Балкану.P

Начелник аустроугарске врховне команде, генерал Конрад фон Хецендорф у децембру 1915. на своју руку, наређује да његове трупе предузму самосталан продор кроз Санџак у правцу Чајнича, Бољанића и према Пљевљима, и да, сламањем сјеверног црногорског фронта, присиле Црногорце на предају и пресијеку одступницу српској војсци. Тим продором, нападима бугарских јединица на српску заштитницу која одступа према Драчу и Елбасану, и побунама албанских племена у сјеверној Албанији, Срби су изложени новој невољи.

Премореност аустроугарских трупа, зима, непроходан терен, отпор српских заштитних батаљона, а посебно црногорске санџачке војске, омео је намјеру непријатеља; офанзива кроз Санџак је обустављена већ 6. децембра, после освајања Пљеваља. Аустријанци су схватили да једном операцијом не могу да сломе црногорску војску.

Из Макензенове групе, по цијену прекида односа са њемачком врховном командом, Хецендорф је извукао III армију ојачану свим расположивим трупама на Балкану и генералу Кевишу наредио да ликвидира санџачку војску. Он није хтио да пропусти прилику да се Црногорцима освети због давне помоћи устаницима у Кривошијама у другој половини XIX вијека, и похода санџачке војске 1914. према Сарајеву. Напад је планиран у децембру 1915. али је због проблема са транспортом војника одложен; накнадно је одлучено да то буде почетком сљедеће године.[108]

Послије деведесет и три дана борби, 5. јануара 1916. санџачка војска је код Мојковца и на обали Таре. Према плану војводе Радомира Путника, имала је задатак да омогући извлачење српске армије преко Црне Горе у правцу Албаније.[109] У мојковачком крају, та зима је запамћена као једна од најхладнијих. Снијег непрекидно пада, а температура се спушта и до 25 степени испод нуле. Вјетар снажно, и у налетима, диже снијежни покривач и ствара огромне сметове. Војници на положајима, заморени ратовањем, гладни и слабо обучени, студен ублажавају гријући се поред ватри које тијелима заклањају од олује.

Старији су, да охрабре млађе, неискусне и невичне причали о Фундини, Вучјем Долу, Скадру…, а чуле су се и гусле. Храна се није дијелила, нити је икоме падало на памет да је тражи. Војска навикла на одрицање, ратује “о своме руху и круху”. На хладноћи, на којој пуца дрво и камен, Бадњи дан 1916. дочекали су у рововима. То су ратници који су преко леђа превалили неколико ратова. Са њима је и цвијет црногорске младости, два регрутска батаљона од 18 до 22 године.[110]

Положаји код Мојковца су са сјевера оивичени планином Бурен, са истока ријеком Љубовијом и њеном притоком Бистрицом, са југа масивом Бјеласице, а са запада Таром. Обронци Бјеласице са стољетним шумама стрмо се спуштају ка Тари, Лепешници и Љубовији. Превој преко Меденог гувна, Развршја и Улошевине веже се са Грацом и Комом, и прави мост између Бјеласице и Бурен планине, гдје средином протиче свуда газна рјечица Лепешница.

Тамо је постојао само сеоски пут који је од Мојковца преко Улошевине, долином Лепешнице и Љубовије, једним краком ишао за Бијело Поље, а другим, преко Обода Каљића за Шаховиће; у зимском периоду, због сметова и сњежних наноса није био проходан.

Коса која се од Бјеласице преко Меденог гувна, Развршја и Улошевине наслања на Бурен планину, представљала је положај санџачке војске, који је Аустроугарима затварао пут према Мојковцу, Колашину и даље ка долини Мораче и Зете.  За одбрану су погодни и висови изнад долине Лепешнице.

Густа шума у близини Таре смањује видљивост и онемогућава брзо кретање преко, у то доба увијек сњеговите Бјеласице. Временске прилике су биле неповољне. Стално су се, уз олујни вјетар, смјењивали киша и снијег. Стезао је љути мраз, а сви путеви су завијани. И једни и други су рачунали на невријеме, а посебно санџачка војска јер су се њени положаји налазили у планинским предјелима.

За затварање најосјетљивије тачке на цијелом фронту–мојковачке капије, сердар Вукотић је поставио I санџачку дивизију под командом бригадира Петра Мартиновића. Прилазе Мојковцу су браниле бригаде–Колашинска, бригадира Милоша Меденице, Бјелопољска, капетана Грујице Грдинића и Дробњачко–ускочка, командијера Јована Жижића; Извиђачки одред капетана Крста Поповића, I и III регрутски батаљон поручника Петра Ђурашковића и капетана Марка Самарџића, и артиљерија мајора Мила Ђукановића.[111]

На војницима је домаћа одјећа – шта је ко понио или од куће добио, то је и носио. Црна Гора није имала, боље се није могло. Помоћ савезника је занемарљива. У десет или петнаест дана војници једном или два пута добијају пола килограма хљеба, од јечма или зоби. Касније ни толико. Јело се неслано и некувано месо. Често није било ни једног ни другог.

Иако глад сатире жешће од ратовања, војницима је наређено да “не траже храну – јер је нема”. Го, бос, гладан, без оружја и  муниције – нијесу само фразе, већ ријечи које су највјерније одсликавале војника тадашње санџачке војске.[112]

Црногорац је имао сопствени критеријум чојства и јунаштва, и морални кодекс који је подразумијевао што у рату треба да чини, или не чини. Принцип неодступања пред непријатељем и свијест о непролазним вриједностима за које се вриједи жртвовати, присутни су код сваког војника.

 

***

       Аустро–Угарска је на Мојковац усмјерила Педесет трећу дивизију генерала Понграца и Шездесет другу дивизију генерала Калзера. Према Извиђачком одреду капетана Крста Поповића распоређена је Седамнаеста бригада пуковника Карпелуса; бригада генерала Шварца упућена је на сјеверне падине Развршја, до Лепешнице; бригада генерала Рајнера према Бојној Њиви и Улошевини; бригада пуковника Шпидлера из Шездесет друге дивизије налазила се у Прошћењу, према Бјелопољској бригади.[113]

Низводно на Тари, према јединицама одбране Таре (Санџачка и Пљеваљска бригада) ојачане са двије брдске батерије и осам топова, ангажована је Двеста девета ландштурмска (јуришна) бригада и групе пуковника Вучетића и Вукадиновића, са око 800 војника.

 

***

       Аустроугари са модерним “маузеркама”, 45 топова, десетином митраљеза и огромном количином муниције, на положајима су удаљени једва 150 до 200 метара од Црногораца наоружаних застарјелим руским ”московкама”, калибра 7,62 mm. Црногорска артиљерија је имала 25 топова, разних система и калибара; батаљон је располагао са 8 митраљеза ”Максим”.

И муниције је недовољно – на пушку је дијељено од 200 до 400 метака, за топове мањег калибра 80, а за оне веће по 35 граната. Много бораца није имала бајонете, поломили су их, или погубили, борећи се у претходним ратовима. Осталог наоружања није било. Сердар Вукотић је командовао са 6.500 војника, а под командом генерала Рајнера било их је 20.000.

И поред премоћи у војној сили и наоружању, поучена неуспјесима у претходним биткама, аустроугарска врховна команда је намјеравала да преговара. У пратњи два војника, по договору, мајор Штајцер се састао са поручником Радојем Ћетковићем. До штаба команде санџачке војске, поручник је преговараче с повезом преко очију водио заобилазним стазама. Са изричитим захтјевом његове команде, мајор тражи ”да црногорска санџачка војска за 24 сата потпише капитулациј”. Кратко су преговарали, једини могући одговор је гласио – ”Не”!

 

***

       На Бадњи дан, генерал Рајнер, елитни официр, маштовит, храбар, професионалан и енергичан војник и војсковођа, командује напад. Рачунао је да се на празник Црногорци неће борити и да су многи пошли кућама.

Преварио се! Кад је почела артиљеријска припрема и када су се чули први плотуни, на кључним положајима на Развршју, Бојној Њиви и Улошевини није било војника који није био спреман да дочека непријатеља.

Положаје на Развршју и Бојној Њиви, у 7 сати ујутро напао је VI мађарски краљевски пук, али га је Колашинска бригада храбро дочекала. Смјењивали су се јуриши и противјуриши, а положаји по неколико пута прелазе из руке у руку.

Петар Влаховић биљежи: ”Бојна Њива је изгледала стравично. Кроз угажени и окрвављени снијег свуда су лежали језиви свједоци сурове борбе. Мртви војници су се могли видјети на сваком кораку тог крвљу наливеног терена. Опрема, пушке, ранчеви, фишеклије… били су разасути свуда наоколо. По који рањеник, крвав, промрзнут давао је посљедње знаке живота”!

Запис је оставио и командант Колашинске бригаде, бригадир Милош Меденица: ”Сада сам стигао на положај. Послије упорне борбе, непријатељ је заобилажењем и јуначким јуришем сломљен. Мртвих непријатељских војника је маса. О нашим губицима још немам извјештај, али је приличан број. Држање бораца је за сваку похвалу. Доцније ћу послати подробнији извјештај”.

Снажно и упорно непријатељ јуриша; Доњоморачки батаљон је у поподневним часовима принуђен да се повуче са Бојне Њиве, али су дјелови Колашинске бригаде остали на Улошевини и Развршју. Генерал Рајнер лично предводи нападе. Са промјенљивим успјехом, окршаји се воде током читавог дана.

Ноћ је прекинула борбена дејства. Развршје је задржала Колашинска бригада. Аустро–Угари су на Бојној Њиви и Улошевини. Ни једном противнику, борбе на Бадњи дан нијесу донијеле предност. Обје стране имају велике губитке. У извјештају команданта Прве санџачке дивизије, бригадира Петра Мартиновића каже се: ”Колашинска бригада има 55 погинулих и 101 рањеног борца, а само Доњоморачки батаљон 19 погинулих и 50 рањених”.

Појединачних сукоба је било и током ноћи. Борбе су вођене на положајима Бјелопољске бригаде; има погинулих–између осталих и бригадни барјактар Миливоје Бошковић.

Ноћ уочи Божића била је најтежа у каријери оба команданта–дивизијара и сердара Јанка Вукотића и генерала Вилхема фон Рајнера. Наредни дан је био пресудан. Сердар Јанко је знао да од њега и његових бораца зависи судбина Црне Горе и дио српске војске, која се од Подгорице повлачи ка Скадру. Није издржао да дочека дан у штабској канцеларији. У Колашину је ритуално заложио бадњак и напустио град.

Са пратњом и кћерком Василијом, коју је из милошти звао Гагуна, сердар је у снијежни и вјетровити сумрак пошао у Мојковац. У Штитарици је, у штабу бригадира Петра Мартиновића командантима бригада и члановима дивизијског штаба рекао: ”Моји соколови, Бадњи дан и Божић су стара слава наше јуначке Војске! Знају то они и зато ће сјутра жешће него данас, навалити да нас заједно са тим светињама униште. Зато, Петре, мораш их одбацити и повратити наше изгубљене положаје на Бојној Њиви и Улошевини, по сваку цијену! Друге нам нема…”.

Сердар Вукотић је знао слабе тачке противника, и да само добра тактика води у успјех. Опредијелио се за противнапад и борбу изблиза – на нож и бајонет. У масовним сударима, црногорски војник је био без премца и много погоднији за напад него за одбрану. Уљуљкан почетним успјехом, и непријатељ се спремао за наставак офанзиве. Његов план је био једноставан, са првим јутарњим зрацима, јуришом освојити положаје санџачке војске и присилити је на предају.

 

***

       У освит зоре, на Божић 1916. сердар Вукотић се са ордонансом, кћерком Василијом–Гагуном, Петром Мартиновићем и штапским официрима налазио на Препрану, на осматрачници. Снажном ватром с бока, и по могућности с леђа, Ускочки батаљон је требало изненада да почне напад, а Колашинска бригада сат касније.

Из села Раките, Ускоци су пошли за Голоноге да се под заштитом ноћи и густе шуме, неопажено привуку непријатељу. У седам сати је командовано: “Јуриш, ко је Црногорац”! Полетјели су јунаци. У снијегом завијаним мојковачким горама и на ледом окованим висовима, дошло је до судара прса у прса–на сабљу и бајонет. Без предаха, Ускочки батаљон води жестоку борбу, јуриша се само напријед. Плотуни су све жешћи. Војници кидишу, па је задивљујућа лакоћа, са којом се хватају за нож и како на нож дочекују непријатеља.

Ровачки, Колашински, Липовски и Горњоморачки батаљон, почињу сат касније. Након 100 до 200 метара, у густој шуми, срели су непријатеља који је заобилазећи њихове положаје, кренуо да заузме Развршје. Сударили су се са VI краљевским угарским пуком. Настала је борба у сусрету–риједак облик ратовања. У налету су пробили борбени поредак Угара, одбацили их према Уло- шевини и Лепенцу и створили простор за противнапад  дивизије.

Силовито је кренуло пет батаљона и двије извиђачке чете Колашинске бри- гаде, и I и III регрутски батаљон Дробњачко-ускочке бригаде. Ређају се јуриши и противјуриши. Ровачки батаљон трпи главне ударе; овладали су косом која се са Развршја спушта ка Бојној Њиви. Имају приличне губитке–погинуо је командир митраљеске чете, капетан Мркоје Бећковић и официр Сава Рогић, а рањен је командир Треће чете, капетан Алекса Бојић.

Критичан момент наступа око три сата послије подне, када је Двеста пета аустроугарска бригада у борбу увела посљедње резерве. Ровчани су их дочекали снажном ватром, али су се под налетом јачег непријатеља повукли у густу шуму на десној обали Руднице. Непријатељ није изашао на Развршје. Батаљони Колашинске бригаде успјели су да задржале положаје. Марко Цемовић је писао да су имали преко 400 мртвих и рањених, од тога 30 официра и шест барјактара.

***

       Значајну улогу су одиграле извиђачке чете. Попуњене младим и обученим људима за ову службу, предвођени способним и храбрим официрима, они су очи и уши бригаде. Извиђали су непријатеља и његове положаје, први су са њим долазили у додир, први су ступали у борбу, и посљедњи је напуштали.

У глуво доба ноћи, скривени мраком, они пролазе кроз непријатељске положаје, пребројавају и откривају његове јединице. Од њихових података зависе команде и успјех борбених задатака. Знали су да њихови саборци не могу ићи у борбу, у јуриш, док се они не врате. Када је требало, хватали су се за пушку и бајонет,  храбро се борећи, па је њихово херојство и пожртвовање често био примјер осталима.

 

***

       Брзавски, Горњосељски и Други регрутски батаљон су извиђачки одред санџачке војске; контролишу положаје на десној обали ријеке Лепешнице и Љубовиђе и потез од Мајсторовине до села Брзаве.[114]

 

***

       Рат је био општенародни и сви су, од најмлађег до најстаријег, бранили земљу. Војску у већини конституишу племена и братства. Регрутски батаљони су почетак нове црногорске војне организације. То су млади, снажни и увје- жбани момци, обучени за рат ”по новим правилима” и предвођени школованим официрима.

На Бојној Њиви су наишли на утврђења и ровове испред којих се налазило неколико редова бодљикаве жице. Силовито су кренули, али се и непријатељ снажно бранио. Први јуриш није успио. Борба је зачас престала, утихнула, а онда су опет, жешће него прије, поново јуришали. Ишли су напријед, нијесу узмицали. Митраљези су сипали убитачну ватру, а артиљерија је бјесомучно тукла. Гранате су експлодирале дижући младиће у ваздух и комадајући њихова тијела. И други напад није успио, није се могло. Бојна Њива је остала у рукама непријатеља. Регрутски батаљони нијесу могли да је заузму.[115]

Сердар Вукотић је на командном мјесту–Препрану. Са бригадиром Петром Мартиновићем и штапским официрима прати ток борби–прима извјештаје и даје наређења. Нешто даље од њих налазио се командант Дробњачко–ускочке бригаде, командијер Јован Жугић са начелником штаба, поручником Јевтом Ружићем.

Вукотић је наредио да се у борбу уведе једина дивизијска резерва – Дробњачки батаљон и да се Бојна Њива по сваку цијену освоји; од Превишке, Комарске и Ивичке чете формиран је батаљон под командом поручника Јевта Ружића. Војничка, Биоска, Тимарска и Тушињска чета капетана Николе Ружића премјештене су иза Препрана, у дивизијску резерву.

Ослабљен, новоформирани Дробњачки батаљон око једанаест сати и тридесет минута, са око 250 војника креће у јуриш. У првом борбеном реду налазила се Комарска и Ивичка чета, а Превишка је у активној резерви и наступа иза лијевог крила. Снажном ватром, али више храброшћу, Дробњаци су заузели прву линију ровова. Жестоким противнападом непријатељ их је зауставио и вратио на полазни положај.

Након краћег предаха, поручник Ружић је рекао: “Дробњаци, соколови сиви, при поласку обећасмо команданту дивизије да ћемо освојити Бојну Њиву. Погледајте десно како Ровачки батаљон крвари–хоћемо ли га издати? Прошли јуриш није успио зато што га сложно не предузесмо, а сада ћемо, јунаци моји, сви заједно, и морамо успјети”.

Услиједила је брза паљба и јуриш. Аустроугари се нијесу могли супротставити изненадном и силовитом нападу. Иако су испред развучена три реда бодљикаве жице, Дробњаци су ускакали у ровове и на бајонет их заузимали борећи се прса у прса. Пробијена је прва, а затим и друга линија одбране.

Пред Дробњацима непријатељ у паници, и са великим губицима, напушта Бојну Њиву. Задатак је извршен. По мишљењу бораца који су освојили Бојну Њиву и неких војних аналитичара, поред личне храбрости, побједи у борби прса у прса допринијеле су и пушке “московке”, које су за 30 сантиметара биле дуже од аустроугарских “маузерки”.

Генерал Рајнер се није мирио са губитком Бојне Њиве. Послије снажне артиљеријске припреме, са Двјеста петом бригадом напао је положаје Дробњачког и Ровачког батаљона. Снажна одбрана је поколебала аустроугарске војнике, које само што није ухватила паника. Досљедан војничким принципима, Рајнер је енергично стао на чело посљедње резерве и са исуканом сабљом кренуо у нови напад. Није освојио Бојну Њиву, али је успио да заустави захукталу I санџачку дивизију и спријечи слом својих јединица.

 

***

       Љубомир Алексић описује: ”Борба Ускочког батаљона, није ништа друго већ низ крвавих јуриша и противјуриша. Сви смо у покрету, и ми и непријатељ, снијег је двометарски, нападао је ноћу и стално пада. Мећава га развијава и прави велике намете и сметове… Бојиште ври, кључа–непријатељ напада, наши не узмичу. Артиљерија безобзирно туче, гранате рију, експлодирају, дижу увис храбре Ускоке и комадају их. Настаје општа кланица–падају мртве главе, рањених је много. Помоћ се пружа и превијају се ране онима којима још има спаса, а мртве снијег затрпава”.

Непријатељ је бројнији три до четири пута, али Ускоци дјелују снажније и организованије. Ноћ је прекинула борбу. Губици су велики. Од 400 војника Ускочког батаљона – 70 је погинуло а 68 рањено. У борбама прса у прса, сваки други официр је рањен.

 

***

       Јасно је да је црногорска санџачка војска добила битку на Мојковцу. Циљ је постигнут, непријатељ је задржан. Други дан боја–на Божић, завршио се успјешно–агресор није прошао “мојковачка врата”. У девет сати увече, команданти су добили наређење да се повуку–Дробњачки батаљон на лијеву обалу Таре, Ускочки на Мучницу, Колашинска бригада на Пржиште и Букову Главу, Први и Трећи регрутски батаљон у Белојевиће.

Др Стаис, Грк, љекар санџачке војске, 8. јануара је записао: “Данас је у болници у Колашину примљен 121 рањеник… Свега у болници: Хируршко одјељење–198 рањеника, интерно одјељење–18 болесника”. Сјутра je пристигло још 52 рањена војника.

За храброст у борби, сердар је Дробњачки и Ускочки батаљон похвалио ријечима: “Благодарим вам, моји Дробњаци и Ускоци, на јунаштву које сте овом приликом као и увијек показали. Благодарим вам на жртвама које сте положили за отаџбину. Хвала вам на мукама, које сте голи, боси и гладни са лакоћом подносили… Изгинулим слава, а вама живим хвала, јунаци моји”!

И генерал Рајнер пише: “Упркос томе што су се наши војници храбро борили, а команданти јуришали на челу својих јединица, како би сломили отпор црногорске војске, успјех није постигнут”. Одликован је витешким крстом Марије Терезије – војничког реда.

 

***

       Према аустроугарским изворима, исход боја је неријешен–ни једна страна није побиједила. Ипак, Мојковачки бој је уписан у чувене побједе Црне Горе. Показало се да је војска која је одлучна да се бори за своју земљу непобједива. По оној Његошевој: “Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и пле- мена”, бранила се земља, огњиште и породица. Мојковачки јунаци, јунаци Црне Горе, земље у којој су, како је писао Игњатовић, “некада становали јелински и римски богови, и на чијим је стијенама бог Марс оштрио свој мач”, дописали су “Примјере чојства и јунаштва” и постали надахнуће за све јуначко и људско онима који долазе.

 

***

       Борбе су трајале још неколико дана, али то већ нијесу жестоки окршаји. Уз мале губитке, непријатељ је лако и без већих напора одбијен. Званични подаци говоре да је црногорска санџачка војска, (и Бјелопољска бригада) пружала отпор све до 18. јануара, када је добила наређење да се повуче према Подгорици и Скадру.

Непријатељ није пресјекао одступницу српској војсци, али је судбина Срба, због зиме и албанских планина кроз које су прошли, била грозна. На путу до морске обале, савладали су огромне тешкоће. ”Требало је”, каже се у осврту врховне команде, ”цијелу једну војску провести стазама којима се и појединци крећу с опасношћу по живот, требало је издржати десет дана и ноћи на киши, цичи зими и блату, без крова и хране”.

Ловћен је пао 10. јануара. Цетиње је под ударом непријатеља. Краљ Никола и влада, умјесто да упуте наредбу војсци да се повлачи за српским трупама у албанско приморје, предлажу непријатељу преговоре о примирју. Беч инсистира на капитулацији. Најзад, 21. јануара 1916. потписан је тај акт. Сљедећег дана код Подгорице, војска је положила оружје.[116]

 

***

       У Италију су емигрирали краљ Никола и предсједник владе Мијушковић. Вукотићу је наређено:

 

…Пошто је Њ. В. краљ одсутан из земље, то је краљевска влада а на основу члана 16. земаљског Устава, преузела власт и ријешила да се војска разиђе са положаја и остави оружје у оружним магацинима – те према томе она више и не постоји, него само народ. На основу овог Ви се разрешавате дужности начелника штаба врховне команде и стављате се на расположење… Наређује се свим командантима да горње саопште свим подручним јединицама, пред стројем…”.

 

”Све смо могли очекивати, али предају оружја нико није могао ни да замисли”! – коментарисали су војници, официри и команданти.

Одредбу су са црногорске стране потписали бригадир Јово Бећир и командир Петар Ломпар, а са аустроугарске, генерал Вебер.

Одлуком Владе да армија више не постоји, први пут је у историји ова славна војска, без своје кривице, капитулирала и то послије рата у коме је, по ријечима Јанка Вукотића, “показала јуначко, славно иако залуду, војничко држање”.

Тешко је војнику пао растанак са оружјем за које је Гарибалди рекао: “Легендарно јунаштво црногорске војске и њихово непобједиво оружје чини част човјечанству”. Било је и одбијања, а неки су тражили да то први учине кома- нданти. У Никшићу је војвода Ђуро Петровић први покајнички пољубио сабљу и одложио је–тек тада то су урадили и остали.

Распуштен је и Брзавски батаљон. Бубање, борци Друге чете, часно су и јуначки извршили све задатке претпостављене команде.

 

Зашто се сердар Јанко покорио одлуци Владе?

 

Војник има право да, и поред заклетве, не прихвати капитулацију. Санџачка војска није изгубила битку и није побијеђена. Сердар је на Мојковцу добио бој који га је издигао на пиједестал славних црногорских војсковођа и донио му признања и одликовања и од савезника и противника.

Нешто раније, на Цетињу 16. децембра, на путу за Албанију, предајући одликовања Вукотићу, врховни командант српске војске, регент Александар Карађорђевић је рекао: “Војводо, Ви сте се више него одужили српству”. Вукотића одликују највеће силе тог времена: Француска, Енглеска, Русија, Италија, Грчка … чак и Аустроугарска. Одликовања непријатеља Сердар је сматрао лицемјерним, па их је и вратио.

 

***

       Јанка Вукотића неки историчари, а и политичари, сматрају сукривцем за слом армије. Замјерају му што послије одласка краља Николе, није позвао и повео бар дио црногорске војске за српском и спасио је од пропадања.

Има и других мишљења. Саво Скоко и Петар Опачић у књизи о Степи Степановићу, закључују: “Храбро је црногорска санџачка војска бранила земљу и пружила велике услуге, посебно српској војсци, али је кривицом краља Николе и његове владе своје непобједиве заставе морала да преда непријатељу”.[117]

Љубомир Полексић, командант Ускочког батаљона и писац обимне студије о боју на Мојковцу, за капитулацију и слом црногорске војске, оптужује:

 

  • Петра Пешића, што као начелник штаба врховне команде црногорске војске није на вријеме издао наредбу за повлачење од Таре ка Скадру, чиме би санџачка војска избјегла заробљавање.
  • Лазара Мијушковића, предсједника владе, који умјесто, што краља Николу савјетује да тражи мир, није на вријеме предложио одступање за српском војском.
  • Краља Николу, што није као некада на Вучјем долу узвикнуо: “Слетите се око мене моји витезови! За мном! … “Црногорци би га послушали и за њим прешли Алпе, а не Албанију”.

 

У новије вријеме износи се теза да је Мојковачка битка била непотребно губљење живота. Заиста, тада је сваки војник, а не командант, био свјестан да се без обзира на исход борбе, Црна Гора није могла спасити.

Колико је сада исправно судити о погрешној тактици санџачке војске и њеном ангажовању у Мојковачком боју, питање је. Морално–психолошки профил данашњег Црногорца битно се разликује од “мојковачког”, коме је један дан у слободи био значајнији од године живота у ропству.

 

***

       Бубање су окупиране и прије капитулације 1916. Са Швабама су, да пљачкају и убијају, дошли и Турци са десне обале Лима. Од Турака су, 5. јануара 1916. погинули Јован Урошев, Мирко Чиков и Радуле Милунов Бубања.[118] Наступили су дани ропства, глади и репресија. Људи су интернирани у логоре Нађмеђер и Болдогасоњ; тамо је робијао и Радун Бубања.[119]

 

Окупатор организује своју власт. У Лозној су формирали војну посаду која је одржавала ред у селима. Увели су реквизицију и кулук; народ за исхрану користи коприву, коријење, траву, кору. Лоша исхрана, болест, шпањолка и смрт, немилосрдно односе животе.[120] Јавио се и снажан комитски покрет.

 

***

       Солунски фронт обухвата борбе Антанте против централних сила на простору од Отрантског залива, преко грчке и албанске територије, до Јонског мора. У септембру 1916. у савезничкој офанзиви учествује и српска војска. Након жестоких борби са Бугарима, освојен је Кајмакчалан.

Пробој Солунског фронта и савезничка офанзива у јесен 1918. гдје је српска војска одиграла главну улогу, убрајају се у најуспјешније операције Првог свјетског рата. Нажалост, Србија је учешће у рату платила с милион мртвих, или петином, а Црна Гора је с око 50.000 погинулих, или осмином становника.

 

***

       Бубање су ослобођене у октобру 1918. Тада је српска војска ушла у Фемића капетанију. Један од потписника Изјаве црногорских официра своме народу, од 4. новембра 1918. у заробљеничком логору у Болдогасоњу, био је и потпоручник Радун Бубања.[121] У Подгорици се 26. новембра састала Скупштина и једногласно донијела одлуке о збацивању династије Петровић и уједињењу Црне Горе са Србијом. Остварен је велики циљ – 1. децембра 1918. формирана је нова држава Краљевина СХС.

 

***

       У Балканским и Првом свјетском рату погинули су:

из Бубања из Шушура из Грбља
1. Мирко Јанићијев[122], 8. Јовица Алексин, 11. Јован–Јово Вуков,
2. Драгиша Живков[123], 9. Владимир Алексин,
3. Спасоје Видојев[124], 10. Радомир Алексин,
4. Јаблан Урошев,
5. Јован Урошев,
6. Мирко Милунов–Чиков,
7. Радуле Милунов,

Рањени су:

1.

Дмитар Јоков,

2.

Обрад Милев,

3.

Лука Миладинов,

4.

Владимир Видојев,[125]

 

Указом[126] Краља Александра Карађорђевића, из 1926. године, одликован је:

 

Златнa медаљa за храброст – Обилића медаља[127]

 

1.

Драгиша Вукићев,

2.

Миљан Миладинов,

3.

Љубомир Ђуров,

4.

Диле Ђолев,[128]

Сребрена медаља за храброст:

 

1.

Ристо Пунишин,

2.

Ђорђије Вучетин,

3.

Филип Милијин,

4.

Милоња Радомиров,

5.

Ђукан Крсманов,

6.

Радојко Милошев,

7.

Периша Гвоздов,

8.

Милентије Илијин,

9.

Дмитар Јоков,

10.

Раде Јанићијев,

11.

Арсо Милунов,

12.

Никола Миљанов,

13.

Вуко Радомиров,

14.

Обрад Ш,

15.

Радосав Ш,

16.

Томо Г,

 

Из Блишкова:

 

17.

Видоје Гаврилов,

 

Сребрна медаља за ревносну службу:

 

1.

Милоња Радосавов,

2.

Сава Стефанов,

Орден Светог Саве 5. реда

 

1.

Радун Савин,

 

За питомце код комаданта дивизиона Луке Грдинића, распоређени су:

 

1.

Илија Радомиров,

2.

Тома Сретков–Гаљин,

3.

Сава Стефанов,

4.

Дмитар Јоков,

5.

Радован  Милунов – Чиков.

* * *

       Први предсједник Штитарске општине, послије Првог светског рата био је неки Васо Србијанац, а касније Вуко Недовић, Љубомир Ђуров Бубања, Радун Фемић, Крсто Кораћ. Управу општине 1920. чине предсједник Љубомир Ђуров Бубања, дјеловођа (Данило Дробњак), благајник (Савић Бубања) и три пандура (Бубања Јована Јовић, Бубања Милића Саво и Ћоровић Миљана Новица). Плата пандура је износила око 600 динара а килограм кукуруза је коштао 4.

* * *

       Новостворена држава није заборавила страдање црногорских добровољаца. По завршетку рата, 18. децембра 1919. ”Министарски савјет Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца доноси Уредбу о добровољцима”. Уз врло мале измјене, Уредба је 30. децембра 1921. преименована у Закон. Нови Закон о добровољцима усвојен је 31. августа 1928. а закони о измјенама и допунама донесени су 20. марта 1929. и 18. септембра 1930.

Према непотпуним подацима, по тим прописима, посједе је добило 32.136 добровољаца. Већина се населила на нова имања и несметано их уживала. Држава није била у могућности, због недостатка слободне обрадиве земље да подмири ни половину обавеза, те је она, у складу са Законом од 7. децембра 1938. донијела Уредбу о издавању државних обвезница.[129]

Министарство финансија Краљевине Југославије примило је 11.859 молби. Добровољцима из Црне Горе, до краја фебруара 1941. издато је 730 обвезница; из Бубања и Раденку Бубањи.[130]

 

* * *

       Након Првог свјетског рата, становништво штитарске општине, Горњег Полимља и сјеверног дијела Црне Горе, живи искључиво од пољопривреде. Домаћинства располажу са мало обрадивих посједа. Сељаци имања шире крчењем шума и сеоских утрина. Земља се обрађивала дрвеним ралом, српом, мотиком, косом и другим примитивним алаткама. Сточарство подмирује основне потребе и углавном производи вуну, месо и млијечне производе.

Осим неколико поточара које су задовољавале потребе мјештана, индустрије није ни било. Млинари су живјели од ушура–ујма.[131] Пар приучених кројача–терзија, сељанима су уз новчану или натуралну надокнаду шили одјећу од сукна. Многи одлазе у најам и печалбу код богатих сељака или на малобројне јавне радове.

Колонизације су почетак миграција из Бубања, а прва је изведена 1920. у околину Пећи. На напуштена турска имања насељено је шест породица са око 50 чланова. Неки су ипак напустили нова станишта, али се нијесу вратили у Бубање, већ су посједе купили на десној обали Лима.[132]

 

* * *

       Све до 1929. нијесу постојале државне саобраћајнице, а тада почиње изградња пута Бијело Поље–Беране. Најближа жељезничка станица налазила се у Прибоју и Зеленици. Људи су се житом снадбијевали из Пећи и Прибоја. Со се набављала из Подгорице, прегонила се на коњима, а често преносила и на леђима; под теретом су падали и коњи, и људи.

Тешки су услови за образовање у Штитарској општини. Учитељи су позивани углавном, са стране. Већина дјеце, нарочито женске, није ни похађало наставу; раде и животаре на посједу родитеља. Школу настављају само она, из нешто богатијих кућа. Па ипак, до Другог свјетског рата, неколико ђака је успјело да заврши гимназију или учитељску, а незнатан број је и студирао.

Која, Машан, Владо и Јагош Бубања, Душан Дробњак, Ђуро Ристов Кораћ, Радисав Шћекић, Ђукан Јанковић, Велимир Божовић и Милија Недовић су учитељи. Гимназију су завршили Милева Недовић и Рајко Кораћ. Јован Фемић је геометар. Милорад и Вучета Недовић су студирали. Саво Бубања,[133] и Радојко Фемић су пилоти, а Јовић Бубања је правник.[134]

 

У заосталој, и културно непросвијећеној средини, народ на изборима до 1935. гласа за Демократску, Земљорадничку и друге партије. Комунистичка партија и њена дјелатност у Штитарима, почиње тек послије 1935. Студенти, средњошколци, омладина и извјестан број старијих сељака, опредијелио се за љевичарске идеје.

На Бјеласици, Боденицима, Лађевцима, Заграђу, Бистрици, и другим мјестима, КП организује излете. На зборовима из 1938. и 1939. комунисти афирмишу демократске принципе, политичке слободе, националну и социјалну равноправност. У организацији Црвене помоћи, прикупљају се прилози за шпанске борце и политичке затворенике; за утицај се користе сви облици окупљања младих људи.

На изборима 1938. мјештани су углавном подржали опозицију. Од активиста опозиције истичу се Миљан, Савић[135], Радојко, Никола Миљанов и други из Бубања; Гавро Шћекић из Црвљевина; Крсто Кораћ из Штитара; Милија Томовић и Ђорђије Божовић из Заграда; Марко, Гавро, Панто и Милосав Недовић и Ратко Маслак из Пријелога; Радош, Машо и Новак Шћекић из Фемића Крша; Михаило и Гавро Кораћ из Рујишта и др.

 

Опозиција режим провоцира потенцирањем националног питања и људских слобода. Забрањено је неколико омладинских скупова. Прогони и хапшења младих револтира многе. Незадовољство народа, Комунистичка партија користи за стварање повољнијих услова за свој политички рад. Оснивању прве ћелије КПЈ у штитарској општини, претходе дуготрајне припреме. Велимир Богавац, студент из Биоче, још од 1934. ради на партијском организовању штитарских омладинаца.

Крајем 1939. а по некима тек почетком 1941. комунисти су политичку ћелију формирали у кући Радована Карличића. У име мјесног комитета КПЈ за Беране, састанку је присуствовао Радомир Митровић. За секретара је изабран Вељко Кораћ, а чланови су Милош, Милисав и Ако Бубања[136], Радован Карличић и Велимир Богавац.

Мјесни комитет КПЈ за Беране и партијска ћелија у Штитарима, у пролеће 1941. развили су интензивну политичку активност. Необразовано, и са недовољном општом културом, чланство углавном живи на селу и бави се пољопривредом. Провјеравани кроз бројне задатке, у КПЈ су примљени Која, Даница, Милоје и Бошко Бубања у Бубањама; Ратко, Вучета и Савић Недовић у Пријелозима; Рајко Кораћ у Штитарима.

КПЈ и СКОЈ указују на непосредну опасност од фашистичке агресије на Југославију. Омладина хоће да се бори, тражи оружје, али режим забрањује такве активности. Припремало се њихово слање у логоре – један је организован и у Петњици. Да су њихова упозорења тачна, показало се већ 6. априла 1941. када је Њемачка напала земљу. Агентура у власти и војсци створила је погодно тло да држава брзо капитулира. Издајом вишег официрског кадра, настало је потпуно расуло и деморализација армије. У овом кратком рату, утицај КПЈ је био знатан.

 

У беранском срезу 1941. живи 6.180 домаћинстава, односно 7.346 становника у 83 насеља, национално и вјерски мјешовитих, што ће у рату бити разлог трагичних подјела и великих жртава. Срез има 11 општина. Беранска, будимска, манастирска, поличка, штитарска, доњорженичка, лубничка и горњоселска су, одлуком политичког и војног врха Њемачке и Италије, остале у саставу Црне Горе под италијанском окупацијом, а рожајска, петњичка и бишевска су припојене ”великој Албанији”.

Муслимани и Шиптари из три ”албанске” општине, окрећу се против православаца и са два агресивна батаљона муслиманске милиције, на територије ове три, а касније и новоформираних општина, организују затворе и притворе. Њихови комаданти су Јакуп Кадровић–Мула Јакуп и Осман Растодер, хоџа из Петњице.[137]

 

***

       У Црној Гори вријеме од капитулације па до дизања устанка протекло је уP Pприкупљању оружја и ратне опреме, припремању војне организације и растурању летака. Због ових и сличних активности многи су изложени репресији и прогонима. Жандарми из станице на Брзави, пресрели су и ухватили Милосава Бубању на путу Буковац–Бубање. Он је успио да побјегне, али се тада теже повриједио. Привођени су Милош Бубања[138], Лабуд Кораћ и други; Радован Карличић се склонио у шуму.

Скојевски активи су формирани у селима штитарске општине. У Бубањама је за секретара изабрана Десанка Бубања, а први чланови су били: Вук, Станика, Бошко Милентијев, Радосав и Радивоје.[139] У Штитарима је секретар Крсто Дробњак, а чланови су: Никола Дробњак, Малина Кораћ, Вукајло М. и Вукајло Р. Ћоровић. У Пријелозима је за секретара именован Владо Недовић, а чланови су: Крсто, Стануша и Вучина Недовић и Душан Ђ. Дробњак.

 

Рад чланова КПЈ и активиста је илегалан. Штитарска партијска организација овдје је омогућила боравак Велимиру Богавцу, Радомиру Митровићу, Милану Кучу, Радоњи Голубовићу, и другима. У Штитаре је долазио и Блажо Јовановић. У договору с њима, партијске ћелије су формирале војне одреде и изабрале њихове старјешине: у Бубањама – Ака Бубању, у Штитарима – Рајка Кораћа, у Пријелозима – Ратка Недовића и у Фемића Кршу – Ђорђија Шћекића.

 

***

       Одреди из Бубања, Пријелога и Фемића Крша по плану су, 16. јула 1941. напали жандармеријску станицу на Брзави. Послије релативно кратке борбе заузели су зграду, разоружали жандарме и италијанске карабињере и искидали телефонску линију Бијело Поље–Беране. Штитарски одред је добио задатак да заузме мост на Скакавцу и онемогући везу између Бијелог Поља и Берана. Уништен је италијански аутобус, а Италијани су разоружани и заробљени.

Сјутра, 17. јула 1941. одредима је наређено да са осталим устаницима среза, нападну италијански гарнизон у Беранама. Глас о акцијама на окупаторске посаде, стигао је и до најудаљенијих села. Напад је био општенародни. Борба је крунисана побједом. Италијани су се предали. Заробљена је велика количина оружја, муниције, одјеће и хране која је дјелимично подијељена народу, а остатак је задржан за потребе војске. У Беранама је 21. јула 1941. формиран срески народноослободилачки одбор, први у поробљеној Југославији.P[140]

Догађаји су наметнули да се брзо организује већа војна формација. Од чета из штитарске општине, формиран је Брзавски батаљон. За команданта је постављен капетан бивше југословенске војске Томо Зечевић, а за његовог замјеника Владо Бубања. Утицај на команде у јединицама устаничке војске, КПЈ остварује преко ”лица за везу са народом” – политичким комесарима. У брзавском батаљону, комесар је био Милош Бубања.

 

***

       Да спријечи продор муслиманске милиције из правца Сјенице и Новог Пазара, Брзавски батаљон се хитно пребацио на десну обалу Лима. Акција је 2. августа 1941. успјешно изведена. Отјерани су одреди муслиманске милиције са Сипањског брда, а батаљон је избио на обронке пештерске висоравни: Угао–Долић–Корита. Тада је погинуо командант Зечевић, а рањен је Вучета–Вујо Бубања. Батаљону је наређено да одмах напусти положај и да се пребаци на лијеву обалу Лима, како би избјегао да буде опкољен од муслиманске милиције и Италијана.

У току ових операција, од устаника беранског среза, формирана је посебна јединица. Заплијењеним камионом упућена је у реон Брезојевица–Мурино–Чакор, као помоћ борцима андријевичког среза. И поред упорне борбе на потезу Чакор–Мурина, партизани нијесу успјели да спријече продор надмоћнијег непријатеља из правца Пећи.

Повлачење јединица из Берана и Андријевице, обесхрабрило је устанике. Окупатор пали села и стријеља угледније људе за које се претпостављало да су учествовали у устанку. Са недовољном политичком свијешћу, неспремни да се боре дуже вријеме, револтирани грешкама приликом одступања, и огорчени начином расподјеле ратног плијена,  многи су се вратили кући.

На јењавање устанка на подручју штитарске општине, утиче и протјеривање српског живља. Прогони и убијање Срба с десне обале Лима, довело је до организовања четничких јединица и ”борбе против муслимана”. Национална не- трпељивост има дубоке историјске коријене. Четници оптужују партизане да штите муслимане, али став КП није била борба са различитим етничким групама, већ против сарадника окупатора; и један број партизанских симпа- тизера подржао је четнике у борби против муслимана. То су узроци слабљења устанка и свођење ослободилачке војске на малобројне одреде, будућу герилу, која се повукла у шуму.

Напуштањем Берана и Андријевице и прелазак устаника у илегалу, искори- стили су неки представници грађанских партија и поједини официри бивше Југословенске војске за колаборацију са окупатором. Ослањали су се на локалне сараднике, жандарме, предсједнике општина, кметове. Истакнути четници су Милан Обрадов, Владо Јаковљев, Радојко Бубања из Бубања; Марко Дробњак, Вуко, Вујош и Голуб Недовић из Пријелога; Вуко Недовић из Медашевина; Ми- лисав Шћекић, Милан, Радојко, Арсо и Петар Фемић из Ф. Крша; Радосав и Милан Шћекић из Заграда; Дмитар Шћекић и Мирко Дробњак из Штитара.[141]

 

***

       Герилски одреди у селима, претежно организовани од чланова КП, кандидата КП и скојеваца, предузимају низ мјера да онемогуће утицај четника. Изводе се појединачне борбене акције, а након устанка прва је реализована у јесен 1941. на потезу Фемића Крш–Рамчина. Тада је срушен мост на Рибаревинама. Осим јединица са лијеве обале Лима, у диверзији је учествовао и Чајо Шћепановић, делегат покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору. Запаљен је мост код Скакавца, и миниран колски пут у Тифрану; порушени су мањи мостови у реону Шћепанице и покидане телефонске линије између Берана и Бијелог Поља.

 

***

       На простору Црне Горе планиран је подухват већих размјера; 1. децембра 1941. организован је напад на Пљевља. Из Бубања су учествовали – Ако, Станоје, Милоје, Бошко, Батрић, Ђорђије Благојев и Радисав Максимов; из Штитара – Милорад Ћоровић, Рајко и Никола Кораћ; из Лозне –  Милорад Булатовић; из Пријелога – Ратко Недовић; из Црвљевина – Михаило Шћекић.

Ратко Недовић је погинуо, а Ако Бубања је рањен. Од учесника Пљеваљске битке и јединица из Србије формирана је Прва пролетерска бригада. Рајко Кораћ је ступио у бригаду.

 

***

       Партизани покушавају да спријече четнике да се повежу са Дражом Михаиловићем у Србији, и да формирају јединице у селима и општинама Беранског среза. Комунисти и скојевци објашњавају народу њихове намјере. Користе зборове да демантују четничку пропаганду и обећања.

 

Сарадњом са окупатором, незамјерањем и паролама ”да још није вријеме да се непријатељ напада” постало је јасно да они не желе да воде борбу против фашиста већ партизана. На такав став четника вјероватно је утицало и Хитлерово наређење да се за сваког рањеног Њемца стријеља 50, а за убијеног – 100 грађана.

 

***

       Да успоставе везу са Ђуришићем, четници су из Равне Ријеке 2. јануара 1942. преко Фемића Крша и Бубања пошли у Заостро. У Качмор су застали да се одморе. Штитарски одред је већ запосјео борбени положај у Бубањама, и упутио Коју Бубању и Светозара Поповића да преговарају.[142] Од четника су одлучно захтијевали да се одмах врате одакле су и дошли.

 

Равноријечани су вјеровали да устаници немају снаге да их задрже. Пред њих је тада на пут изашао Милоје Бубања и упитао локалне четнике који су предводили колону, да ли су спремни да гину. Милојева одлучност и позиција одреда, приморали су четнике да се врате назад. Заобилазно, они су ипак стигли у Заостро.

О овоме је обавијештен окружни комитет КП у Лубницама и четничка команда у Заостру. Четници су одмах дошли у Штитаре. У Крљама су напали дјелове Штитарског одреда. На превару су ухватили Радована Карличића и повели га у Заостро, у затвор. У име Мјесног комитета КПЈ Берана, у Штитарима се налазио Радомир Митровић. Чим су му саопштили да је Карличић заробљен, одредио је Ђока Недића и дио одреда да четницима постави засједу. Недић је имао пушкомитраљез и требало је први да отвори ватру. Због мраза, оружје му је потпуно отказало. У пушкарању, Митровић је смртно погођен–касније је проглашен за народног хероја.[143]

***

       Пораз на Пљевљима лоше се одразио на развој устанка. Ситуација се погоршала након изненадног четничког напада, и погибије бораца у Лубницама. Притиснути јаком зимом и великим снијегом, уз осјетне губитке, герилци су напустили овај терен. Поличком одреду су, код Лукавице, обезбиједили прелаз преко Лима, а потом су заједно 24. јануара 1942. по мећави, преко обронака Бје- ласице дошли у Острељ и повезали се са главнином санџачких партизанских снага.

Послије прегруписавања у Острељу, потцјењивачки и неозбиљно, партизани су 27. јануара 1942. напали четнике који су на Превини изнад Пријелога и Фемића Крша држали положаје. Напад није успио. Од мраза и снијега ломило се и пуцало дрвеће. Групи бораца, исцрпљеним и премрзлим, газећи висок снијег, због хладноће је заказало и оружје.

 

Четници су били у повољнијем положају, ноћ су провели у топлим кућама; поред локалних, тамо се налазио знатан број жандарма, подофицира, официра и бивших војних обвезника старе југословенске војске из Равне Ријеке, Мајсторовине, Раките и других мјеста бјелопољског среза. Уз њих су и Италијани. Партизанима, многима, претежно младићима без неког већег војног искуства, ово је била прва фронтална борба. Вучко Боричић је погинуо, а Ико Богавац и Шако Аџић су заробљени и стријељани поред Пријелошке ријеке. Ухваћена су и ликвидирана и три борца из санџачких одреда. Послије два дана затишја, уз помоћ Италијана, четници су у близини Остреља напали устанике и присилили их на повлачење у правцу Шаховића (Томашева) и Мојковца.

 

***

       Од Поличке и Манастирске чете формиран је Берански батаљон. Од краја јануара па до маја 1942. он је у саставу санџачких партизанских јединица. Чланови КП, кандидати КП и скојевци прекаљени у претходним акцијама, ударна су снага батаљона. Учествују у свим борбама које су вођене на простору Бијелог Поља, Мојковца и Колашина, а значајније су оне на Жарско–Паљској Коси, Улошевини, Муминов Кршу, Папама, Марковом Брду, Јабучкој Коси и др.

Другој чети Беранског батаљона формацијски припадају устаници из штитарске општине. У априлу 1942. дио јединице је враћен у берански срез. Руководство је намјеравало да на овом, од раније напуштеном крају, оживи рад партијских и скојевских организација, подигне морал људима и дјелује у непријатељској позадини.

 

***

       И четници су формирали Брзавски батаљон са пријелошком, штитарском, бубањском и брзавско–кршком четом.

У наредби команданта Лимско–санџачких четничких одреда од 7. децембра 1942., о распореду старјешинског особља у беранском срезу, у Бубањској чети су за командире водова одређени: четник Бубања Т. Војин, наредник Бубања Р. Ђуро и четник Бубања Р. Радисав. Командири у Брзавском четничком батаљону су: четник Недовић М. Голуб – Пријелошка чета, наредник Шћекић Васо – Штитарска чета, четник Бубања Милорад – Бубањска чета, и наредник Фемић Милан – Бзавско–кршка чета.[144]

Ђуришићев Горски штаб Лимског четничког одреда који је обједињавао четнике у беранском срезу, за сједиште је изабрао село Горње Заостро.

Већ 15. јануара 1942., Ђуришић је поставио командно особље четничких јединица у срезу, а на располагању је имао 32 активна официра и већи број подофицира. Наименовано је старешинско особље за: Рженички, Будимски, Полички, Манастирски, Горњоселски, Берански и Брзавски одред.

Брзавским четничким одредом са сједиштем у Брзави, командовао је вазду- хопловни наредник Радојко Фемић. Одред је био састављено од: Брзавско–штитарскао–рујишко–калударске чете поручника Влада Бубање–Шћепановића, Пријелошке Милије Недовића и Брзавско–кршке, потпоручника Милана Фемића.[145]

 

***

       Од маја 1942. до средине 1943. Штитарски партизански одред је подијељен у мање борбене групе. Имале су задатак да карактер отпора прилагоде илегалним условима, да се повежу са симпатизерима, да обнове рад партијских и скојевских организација, да поврате повјерење народа, афирмишу антифашистичку борбу у Југославији, а нарочито на Источном фронту, и да припремају и изводе оружане акције. Углавном су дјеловали на матичној територији. Милош, Ако, Милоје, Бошко, Станоје и Милосав Бубања – у Бубањама;[146] Вучета Недовић и Богић Дробњак – у Пријелозима; Радован Карличић – у Штитарима; Милорад Булатовић, Душан Кораћ, Милика Обрадовић, Батрић и Милоња Бубања – у Журенима.

 

***

       Одласком партизана из Црне Горе наступиле су повољније околности за четнички покрет; комунисте оптужују да хоће да наметну колективни живот, да не признају брак и породицу, да штите муслимане. Говоре да је НОП уништен, мада ”у шумама постоје још неке мање групе”. Репресивни су према парти- занским присталицама, а сарадњу са илегалцима строго кажњавају; говоре ”да ће и они да воде борбу против окупатора, када за то дође вријеме”. Хапшењем и пребијањем појединаца уносили су страх и панику у народ.

 

***

       Илегално су се герилци вратили у штитарску општину; преко дана су у шуми, а ноћу обилазе села и разговарају са симпатизерима. Одмах су подстакли политички рад, оживјели су скојевске активе у Бубањама, Пријелозила, Штитарима, и формирали нове у оним селима гдје нијесу постојали. Контактирали су и оне који нијесу вјеровали четничкој пропаганди, али су се колебали. Одлазили су у куће истакнутих четника и тражили да престану са терором, јер ће, у противном, против њих и њихових присталица предузети одговарајуће мјере.

НОП се снажно ширио. Организује се УСАОЈ, и оснива АФЖ. Жене припремају топлу одјећу и обућу за борце, а у свакодневном животу демантују четничку пропаганду. У Бубањама се истичу: Лабуда, Фата, Милка, Милица, Рака, Зека, Стојана. У Штитарима – Марица Кораћ и Савна Карличић. У Прије- лозима – Станка и Кила Недовић и Милица Дробњак, у Заграду – Мара Јанковић, из Фемића Крша – Плана Шћекић и Фемија Фемић.

Четници формирају ”равногорску омладину”, али у штитарској општини нијесу нарочито успјешни.

У органе нове власти комунисти бирају најоданије сараднике. Мијајло, Драгић и Милош Бубања су крајем 1942. чланови Народноослободилачког одбора у Бубањама (први одбор). Касније је сличан организован у Заграду чији су чланови били Ђоко, Новица, Тодор и Милоња Јанковић, а затим и у Пријелозима – Ратко Маслак, Марко, Вукосав и Авро Недовић.

Штитарски илегалци одржавају сталне и интезивне контакте са бјелопољским, колашинским, поличким, лубничким и сјеничким одредима и сродним групама.

И у најтежим условима остали су досљедни револуционарним методама. Покрет је издао једино Велимир–Вељо Кораћ па је по одлуци војно–политичког руководства стријељан.

Упорним радом за кратко вријеме, промијењено је политичко стање; од чланова КП, кандидата КП и скојеваца, у селима су формирана партијска језгра. У Бубањама су за кандидате КП предложени – Станика и Вукајло Бубања, а у СКОЈ – Станија Дмитрова, Ђоко Николин, Милинко, Благоје и други. У Штитарима – Драгић и Рајко Ћоровић и Јела Дробњак. У Пријелозима – Драгић и Драга Недовић, Милија и Станија Маслак, Зорка Дробњак и др. У Заграду – Лабуда, Мара, Новица и Милорад Јанковић.

***

       Окружни и мјесни комитет КПЈ Берана, благовремено је, још у септембру 1942. указао на потребу да се на неколико тешко приступачних мјеста, погодних за одбрану и недалеко од текућих вода и потока изграде склоништа. Штитарски илегалаци претежно бораве у земуници близу Лозне, и оној другој између Пријелога и Савине воде. Земунице мањих габарита изграђене су у Бубањама, Пријелозима, Закому и Ђурђевој Главици.[147]

У Дубови, у новембру 1942. пред снијег, у кућу Радована Божовића склонили су се Душан Кораћ и Милоња Бубања. Брзо су откривени, на превару ухваћени и спроведени у Колашин.[148] Ђуришић је од њих тражио да напусте партизане. Нудио им је и одређену позицију у четничкој хијерахији; они су ипак изабрали смрт. На путу од затвора до стрелишта, иако није био члан КП, Милоња је узвикивао: Живјела КПЈ! Живио НОП! Живио Совјетски Савез![149]

Терен по правилу, у патроли, обилазе два борца. Једном су, на задатак у Штитаре и Бубање, пошли Радован Карличић и Милоје Бубања. Милоје је свратио у своју кућу, гдје му је поред осталих живјела и сестра Деса, иначе кандидат КП. Она је требала да га информише о стању у селу. Да се четници не прикраду кући пазила је њихова мајка Фата. Одједанпут, примијетила је наоружане људе па је пожурила да упозори Милоја на опасност. Мислећи да кућа није опкољена, он је кроз прозор покушао да умакне. Четници су запуцали и погодили га.

И Деса је, без размишљања, искочила кроз прозор, зграбила његову пушку и побјегла у правцу земунице да обавијести илегалце шта се десило. Њихов отац Сава већ се налазио у затвору у Долцу. Четници су му показали Милојев ранац и рекли да су га убили. Од њега су тражили да позове кћерку и поручи јој да се преда – он је то одбио.[150]

 

***

       При крају децембра 1942. Ђоко Пајковић и бубањски комунисти организовали су састанак у бјелопољској Бистрици на коме су критиковали рад те партијске организације. Смијењен је дотадашњи секретар, а за новог је изабран Малиша Шћекић.

Поред уобичајене помоћи локалним организацијама, Окружни комитет 3. јануара 1943. сугерише мјесним комитетима и партијским ћелијама да у вези припреме четника за одлазак у Босну, герилци и чланови партијских руководстава, разговарају са појединим четницима па чак и са неким командантима. Саво Јоксимовић и Ако Бубања контактирају Бранка Шћекића, команданта Затонског четничког батаљона и симпатизера партизанског покрета, а Ђоко Пајковић и Војо Нововић команданта Цецунског четничког батаљона.

У јануару 1943. повезали су се Саво и Милосав Бубања са Миладином Радуловићем Крцуном, начелником штаба студеничке четничке бригаде. По задатку КП, Крцун се и укључио у четнички покрет. Упознали су га са предстојећом мобилизацијом четника и тражили да његова бригада избјегне поход на Неретву, што је он успио и да реализује.[151]

 

***

       Почетком 1943. тешки су услови за партизански покрет. То је била дуга зима, са честим сњежним падавинама. Четници постављају засједе, претресају куће, хапсе. Активне су и илегалне комунистичке позадинске групе; ризиковало се. Ноћу излазе из земуница, обилазе родољубе и бодре их да истрају до побједе. Ипак, у склоништу Савина вода, ”убио” се Станоје Бубања. Криза је наступила када су му четници ухапсили и Италијанима предали жену, сина и синовце. Био је старији човјек, пао је у депресију и сам је прекратио свој живот. Није био члан Комунистичке партије.[152]

Непажњом родбине Савића Недовића, четници су открили земуницу на Ђурђевој Глави. Савић je живиo у Пријелозима и радиo je по директиви партије. Имао је проблеме са кичмом и тешко се кретао. Иако му четници нијесу сметали, он их је критиковао и истицао значај ослободилачке борбе. Важио је за поштеног човјека, посветио се организовању омладине и у претежно четничком селу успио је да за НОП веже прилично омладинаца.

Његов рад је запажен. Четници су га ухапсили и повели у Заостро. Успут је успио да побјегне. Свратио је код родбине да их обавијести о бјекству; склонио се у земуницу на Ђурђевој Глави. Жесток притисак четника приморао је његову мајку и стричеве да открију гдје се налази. Приликом упада у склониште, убили су Воја Шекуларца. Савић Недовић и Богић Дробњак су ухапшени. Савић је интерниран у Њемачку – тамо је и умро.

 

***

       У првој половини 1943. четници су прилично окрутни према породицама партизана, илегалаца и њихових сродника. У Бубањама су ухапсили Милку са ћерком Милијаном, Милицу са ћерком Душанком, Раку са сином Милинком, Фату са ћерком Душанком, Вукајла са мајком Радосавом, Миљана са женом Стојаном, Богдана са женом Лабудом[153], Дмитра са синовима Бошком и Благојем[154], Савића Јованова, Сава, Баца, Шака и Радосава.

Из Пријелога су интернирани Милица Дробњак, Ратко Маслака, и неколико Недовића – Марко, Панто, Лука, затим Гавро, супруга му Станка, син Вучина и ћерке Даница и Милица; из Штитара су ухапшени Марица и Радисав Кораћ са ћеркама Милевом, Малином и Стојанком, Крсто Дробњак, Савна Карличић и њен син Мирољуб; затваран је Новак Фемић и његов син Грујица из Крша Фе- мића, а Радош Шћекић је интерниран; из Рујишта су притварани Гавро и Саво Кораћ.

Четници Лукачевића ”рогљају” мјештане. Жртву би с рогљом на врату прибили на земљу, а затим би с одговарајућом мотком приступили батинању. У Бубањама су овој методи подвргли Милоша, Марију, Перишу и Драгића Бубању. И у другим селима покушавали су да заведу ову врсту ”преваспи- тавања”, али им зависно од реакције локалних четника, то није увијек успијевало. Када су у Пријелозима извели Панта Недовића, успротивио се Милија Недовић, командир Пријелошке четничке чете и спасио га егзекуције. Над Пантом је ипак примијењена одређена физичка санкција.

И поред репресије, партизански покрет јача. Изводе се акције. У рано пролеће 1943. у Бубањама је постављена засједа четничкој патроли; један четник је убијен, а други је заробљен. Нешто касније, у Буковцу су сачекали групу која је долазила из правца Берана. Ранили су неколико четника, међу њима и Милана Фемића, командира Брзавске четничке чете.[155] Порушено је и пар мањих мостова на путу Бијело Поље–Беране.

 

***

       У прољеће 1943. у неким селима штитарске општине герилци већ дјелују полуилегално. Повезивање група из Беранског среза тиме је знатно лакше. Размишљало се и о организовању веће регуларне јединице – прилично је младих било спремно да ступи у редове устаничке војске. Побједе партизана у Босни, њихов долазак и интензивно вођење борби са четницима Црне Горе, настају повољније околности за НОП; многи све чешће одбијају послушност четницима.

Крајем априла или почетком маја 1943. Италијани су из Берана, преко Фемића Крша пролазили према Бијелом Пољу. Из шумице у непосредној близини куће, угледао их је стари Новак Фемић и запуцао. Једног  Италијана је убио, другог ранио, али је и сам погинуо. Село је спаљено.

 

На Лучила, на планини Коњско изнад Праћевца, 4. маја 1943. формиран је Беранско–андријевички батаљон, у чији је састав ушла и група бораца, скојеваца и кандидата партије из штитарске општине.[156] У батаљон је ступио и Бранко Дилев Шћекић.[157] У партизане је отишао и Радисав Недовић. Отац му је био кмет, а касније командир четничке чете–задат му је тежак ударац па се преко разних канала трудио да сина врати кући. Није му успјело. Радисав је до краја рата остао у НОБ и постао официр ЈНА.

 

***

       Порази код Калиновика и Колашина, у априлу и мају 1943. страховито су деморалисали четнике. Панично су се повлачили и дезертирали. Сами су говорили да су партизани непобједиви. Док су једни напуштали јединице, други су чекали ослушкујући вијести са ратишта. Комунисти интензивирају политички рад. Стање на фронту се користило за промоције на омладинским скуповима, а онај 1943. на Петровдан у Савиној води у Пријелозима, на коме је говорио Милош Бубања, скоро да се претворио у митинг.

С таквом ситуацијом, четници се нијесу мирили. Покушавали су да консолидују редове и поврате вјеру у побједу, али им је то ишло доста тешко. Органи- зовали су и оне чија је прошлост прилично сумњива. Њихов опстанак је везан за Италијане; сами нијесу представљали озбиљну војничку снагу. Комунисти већ отворено долазе на њихове зборове и разбијају им организацију.

Крајем јуна Лукачевић је стигао у реон Бјеласице, а др Тошковић је продужио за андријевички срез, гдје се састао с Вуксаном Бакићем. Тошковић и  Лашић су 14. јула отпутовали у правцу Куча, у намјери да ухвате везу с Бошком Бојовићем и другим личностима ”погодним за посао”.[158]

Лукачевић је на подручју Бјеласице успоставио контакт са неким четничким групама и у селу Заостру, некадашњем сједишту Ђуришићевог штаба, заказао за 6. јул конференцију четничких команданата са територије бјелопољског, беранског, колашининског и дурмиторског среза. На овом скупу он је наименовао команданте за подручје корпуса, које је поред андријевичког и колашинског среза обухватало и подручје некадашњег лимског корпуса (берански срез).

За команданта корпуса наименован је мајор Величко Бојовић, а за команданте бригада: 1. беранске – Милија Ћеранић, 2. беранске – Бранко Ђурашковић, Колашинске – Лека Вујисић и за команданта Андријевичке бригаде – Алекса Лалић. Истовремено су наименовани и команданти четничких бригада у бјелопољском срезу, које су имале да чине 3. милешевски корпус. За команданта 1. бјелопољске бригаде именован је Владо Бубања, а 2. бјелопољске бригаде Милан Марковић, учитељ из Буђева (за команданта 3. милешевског корпуса нешто касније је наименован мајор Радуле Кујовић).[159]

 

* * *

       Капитулацијом Италије 9. септембра 1943. остварена је велика побједа у војном и политичком погледу. Пораз Италије није значио и слободу земље – дошли су Њемци. Четници су им се одмах ставили на располагање; очекивали су ”западне савезнике, па су са Њемцима привремено”.

Продором из Босне партизани су у октобру 1943. запосјели ове крајеве. Прије него су и стигли у Штитаре, у сусрет им је пошла група младих, и прикључила им се у Лубницама. Након ослобођења Берана, Беранско – андријевички батаљон и највећи број добровољаца из штитарске општине укључен је у Четврту црногорску бригаду, гдје су се борили до потпуног ослобођења земље.

У кући Влада Бубање формирана је команда мјеста. Командант је био Бранко Пешић, командир посадне чете Ратко Бубања,[160] а комесар Новица Јанковић. Команда функционише до априла 1944. када је овај крај, за кратко, окупиран од Њемаца и четника.[161]

Друштвено–политичке организације оснивају се на слободној територији, и форсира политички живот. У селима гдје их није било, формиран је СКОЈ, АФЖ, Народни фронт и народноослободилачки одбори. УСАОЈ је све активнији; изабран је општински одбор и руководства у свим селима. Предсједник је био Милорад Кораћ, а нешто касније Малина Кораћ. Реализују се задаци, организују скупови и конференције и помажу породице чији су храниоци у партизанима или затворима. На прелима и заједничким акцијама објашњавају се циљеви антифашистичке борбе, прави се селекција кадрова за пријем у СКОЈ и припрема омладина за одлазак у бригаде. Ријетки су они који су пошли у четни- чке јединице.

У присуству Радивоја Вукићевића и Радована Карличића, у Штитарима је општински народноослободилачки одбор конституисан у октобру. Предсједник је био Милорад Дробњак, а секретар Вучета Недовић па се већ стварају услови да се претходна власт замијени ”народном”.

Општински одбор планира рад сеоских одбора – утврђује колико, зависно од економске моћи, поједино насеље реквизицијом треба да обезбиједити хране за партизане и дио становника–избјеглица, затим, гдје треба пренијети и смјестити рањенике са фронта, како успоставити ред и мир на општинској територији и као најважније, уз помоћ Команде мјеста обрачунати се са четничким групама које су се скривале у шумама. За извршење ових и других задатака формиране су сеоске страже, које су се, по налогу органа власти, старале да грађани извршавају своје обавезе.

У штитарској општини, комунисти и скојевци дјелују илегално. У циљу што бољег рада, у новембру 1943. СКОЈ организује општински комитет. За секретара је именован Владо Недовић. Састанку је, као представник окружног комитета, присуствовао Батрић Јовановић, а у име среског, Мило Боричић.

 

* * *

       Почетком 1944. у партију је примљен већи број кандидата КП и скојеваца. Вратио се један број рањеника и чланова КП, а партијске ћелије су формиране у свим селима, осим у Рујиштима. Конституисан је општински комитетон усмјерава рад сеоских партијских ћелија при команди подручја, рад омладине, рад сеоских и општинских органа власти; анализирано је стање на терену и фронту, АФЖ, подмлађивање партије и друга питања. Први секретар је био Вучета Недовић, али је након краћег времена због преласка на нову дужност, именован Владо Недовић.

У априлу 1944. поново је организован општински народноослободилачки одбор Штитара. Предсједник је био Савић Јованов Бубања, секретар Владо Недовић, а чланови: Вукајло Бубања, Вуко Шћекић, Гавро Кораћ, Ђоко Јанковић, Милија Томовић, Марко Недовић и Маџо Шћекић. Одбор ради до краја рата па и нешто касније. Састављен од угледних људи, са ауторитетом је извршавао задатке.

Због честих напада, партизани су повремено напуштали слободну територију и борбом је опет освајали. У позадини обавезно дјелује јединица од општинских и сеоских одборника и других позадинских радника, првенствено комуниста и скојеваца. Једна је организована у априлу 1944. а њен комесар је био Ако Бубања. Она води тешке борбе са четницима и Њемцима на Трешњевику, а у садејству са другима успјешно учествује и у ослобађању Берана.[162] У штитарској општини, у свим селима, средином 1944. Општински скојевски комитет организује омладинске активе.[163] Умјесто Влада Недовића за секретара је изабран Мило Шћекић. Чланови комитета су Станија Бубања, Малина Кораћ, Крсто Дробњак, краће вријеме Новица Јанковић, Милија Маслак и Крстиња Фемић. Секретари сеоских актива, по фунцији су и чланови комитета.

Омладинци су са ентузијазмом извршавали задатке. Прикупљали су храну и одјећу за борце, преносили рањенике, допремали ратни материјал на фронт, подстицали добровољце да се укључе у јединице, пружали помоћ при обради земље породицама оних у бригадама, објашњавали циљеве револуције, потребу да се рашчисти са старим режимом и забрани краљу да се врати у земљу.

У Штитарима је основан општински одбор АФЖ-а. Предсједник је била Станика Бубања; она је члан општинског комитета КПЈ за Штитаре. На конгресу АФЖ Црне Горе, осим Станике учествовала је и Милка Бубања; на конгрес АФЖ Југославије делегирана је Милка Бубања. Конгресу УСАОЈ на Цетињу, 1944. присуствовао је Крсто Дробњак из Штитара, Милија Маслак из Пријелога и Милорад Јанковић из Заграда.

Радован Карличић, Милош и Ако Бубања у штитарској општини дјелују илегално. Са доласком бригада, они одлазе на нове војне и политичке дужности. Краћи период овдје бораве два члана КПЈ – Вучета Недовић и Станика Бубања. Касније им се прикључио и Владо Недовић, па једно вријеме функционишу као партијска ћелија.

 

Оспособити органе власти за извршавање задатака није било лако. Руководства друштвено–политичких организација углавном су имала основну школу, а нека ни толико.[164] У реализацији задатака помаже им срески комитет КП и срески народноослободилачки одбор Берана. Њихови чланови присуствују састанцима и ангажују стручњаке да организују рад сеоских одбора.

У рату је опала производња хране; земља запуштена и слабо ђубрена давала је минималне приносе. Дио посједа није имао ко ни да обради. И сточни фонд је страдао. Требало је прехранити јединице на фронту и спасити дио становника од глади. Тежило се да се свако парче земље засије; од оних који су нешто имали, реквизицијом се одузимало за потребе других.

Међународна помоћ почиње да пристиже почетком 1944. Имајући у виду ратом исцрпљено становништво, то су биле недовољне количине. И четничке породице добијају помоћ, против њих се не предузимају никакве мјере репресије. Нова власт покушава да се разликује од оне предратне и окупаторске.

 

* * *

       На подручју штитарске општине, осим тешких борби са Њемцима, припреман је и коначни обрачун са четницима који су се до краја 1944. скривали у шумама. Због притиска позадинских јединица, један број се сам пријавио органима нове власти. После краћег испитивања, неки су упућени у НОВ, док су други ликвидирани или затворени.

Њемци су се повлачили у правцу Санџака. Са десне стране Лима, у јулу 1944. упали су у Штитаре. У Крљама су Друга српска бригада и позадинске јединице, водиле жестоке борбе са Њемацима и четницима – уз приличне губитке непријатељ је враћен на полазне положаје.

 

Крајем 1944. борбе се воде око Колашина, Мојковца и Бијелог Поља. Њемци су заузели косу изнад Фемића Крша и Пријелога и повремено надзиру околна села. На кратко су партизанима онемогућили контролу и отежали снадбијевање јединица стационираних на остатку штитарске општине. У борбама је тада угашено много људских живота.

У току ових операција, значајну улогу су имали омладина и жене, преносећи рањенике у беранску болницу. Одбори су храном и другим потребама обезбјеђивали Седму омладинску црногорску бригаду и дјелове неких других јединица. Борбе су трајале до 3. јануара 1945. када је бригада, која се до тада налазила на подручју штитарске општине,  ослободила Бијело Поље.

Одступајући према Словенији, црногорски четници су у околини Рудог, 5. јануара 1945. извршили преформацију јединица у дивизије и пукове. Четничке снаге су сврстане у три дивизије, шест пукова и три самосталне јединице.

У новоформирани састав четничких јединица, војвода Павле Ђуришић је за комаданта Седмог пука у Првој дивизији поставио капетана Влада Бубању (Шћепановића).[165]

 

* * *

       Ратни вихор није поштедио ни једног за војску способног човјека да не учествује на страни партизана или четника. Материјалне жртве су огромне. Паљевине кућа, пљачкање добара и уништавање сточног фонда до те мјере је исцрпило и осиромашило становнике штитарске општине, да је после рата требало доста времена да се обезбиједи голи опстанак. Много људи је настрадало у рату.

 

Из штитарске општине погинуло је пет првобораца: Милоје Бубања, Милоња Бубања, Станоје Бубања, Рајко Кораћ, и Ратко Недовић.[166]

 

* * *

U       У јединицама НОВ из Бубања је учествоваo:

 

1.

Радивоје Николин, IV пролетерска, IX црногорска, пом. комесара I чете III. батaљ.

2.

Радосав Максимов, Пљевља, логори, IV косовско – метохијска бригада

3.

Алекса Милијин,[167] I пролетерска, јануар 1944,I батаљон, десетар,

4.

Драган Ђуров,[168] I пролетерска, мај 1944, при штабу, водник,

5.

Радуле,[169] I пролетерска, 1944,II батаљон, борац,

6.

Радован Новичин, IX црногорска, од 2.8.1944 десетар,

7.

Радоје Миров, Комски одред,

8.

Милосав Миланов, IV пролетерска,  IX црногорска, III чета,

9.

Вук Миљанов, IV пролетерска, VIII црногорска,

10.

Вуко Милутинов, VIII црногорска,

11.

Батрић Јованов, IX црногорска, III батаљон,

12.

Вукосав Раденков, IV пролетерска

13.

Велимир Милорадов, IV пролетерска, IV батаљон, затим VI српска,

14.

Милош Радојков – Јашов, V црногорска,

15.

Иван Перишин, Комски одред,

16.

Нешо Јовов, позадина,

17.

Бранко Радев, позадина,

18.

Станија Драгићева, руководилац СКОЈ – а,

19.

Душан Богданов, батаљон народ. Одбор., КНОЈ, СКОЈ, комски одред,

20.

Бошко Милентијев, СКОЈ, позадина,

21.

Велимир Миљанов, СКОЈ, позадина,

22.

Која Стефанов, учесник прве скупштине НОО Беране,

23.

Даница Којина, до маја 1942. на овој територији, отишла у Србију,

24.

Бацо Стефанов, позадина од 1941,

25.

Грујо Новаков, одборник,

26.

Савић Миланов, одборник,

27.

Никола Миљанов, позадина,

28.

Ђоко Николин, позадина,

29.

Милинко Ђуканов, СКОЈ,

30.

Маринко Ђуканов, од краја 1944,

31.

Даринка – Дака Ђуканова VII омладинска,

32.

Рајко Новичин, позадина, команда мјеста,

33.

Милосав – Шако Милетин[170],

34. Алекса Миљанов,у логорима, затим у прекоморској бригади

35. Радосав Миљанов,позадина, затим у бригади

36. Тадиша Савићев,СКОЈ, позадина,

37. Вучета Милоњин,активан борац,

38. Вучета – Вујо Вучков,рањен на почетку устанка, позадина,

39. Стаменка Божова,кратко била у IX црногорској, позадина,

40. Милика Јованов,од августа 1944. У Зајечару,

41. Ђоко Јованов,батаљон народне одбране,

42. Драгољуб – Драго Дмитров, 

43. Милоје – Милојица Савов,борац VI црногорске бригаде

 

 

У партизанима су погинули:

 

  Uрођен  

1.

Милоња Миљанов, Бубање, 1912. Колашин, стријељан 1943.,

.,2.

Милосава Миљанова, Журена, 1928. погинула код Сјенице, 1944.,

3.

Савна Миљанова,   погинула код Андријевице 1943.,

4.

Милоје Савин – Крсманов, Бубање, 1920. погинуо у Бубањама, 1942.,

5.

Богдан Савин – Јевтов, Бубање, 1893. стријељан, Матешево 14. маја 1943.,

6.

Батрић – Баћко Дмитров, Бубање, 1925.  стријељан, Матешево 14. маја 1943.,

7.

Благоје Дмитров, Бубање, 1919. Босна, 1943.,

8.

Станоје Јоков, Бубање, 1904. убио се код Савине воде 1943.,

9.

Раде Вуксанов,   погинуо у Поткрајници 1943.,

10.

Вукајло Вуксанов,[171] убијен на Раскрсници – Бубање,

11.

Тома Радев,   погинуо у Поткрајници 1943

12.

Мирка Милоњина, Бубање, 1926. погинула на Цетињу, 1944.,

13.

Мирка Васова, Бубање, 1925. погинула код Сјенице, 1944.,

14.

Милица Божова,[172] Бубање, 1926. погинула у Босни 1944.,

15.

Голуб Вучков, Бубање, 1922. погинуо, Петњица – Врбица, 1944.,

16.

Милић Радојков, Бубање, 1920. погинуо код Даниловграда, 1944.,

17.

Петар Новичин,[173] Бубање, 1920. погинуо на Сремском фронту, 1945.,

18.

Ратко Николин, Бубање, 1912. погинуо на Сремском фронту 1945.,

19.

Мијајло Новаков,[174] Бубање, 1912. погинуо у Штитарима, 1944.,

20.

Иван,[175] ? нестао

21.

Богић,[176] Бубање, 1905. стријељан,  Матешево 14. маја 1943.

22.

Михајло Радисављев, Бубање, 1917.  

23.

Видосава Стефанова, Бубање, 1910.  

24.

Јелисавка Миливојева, Подлипник, 1920.  

25.

Јулка Младенова, Вишњево, 1914.  

26.

Радомир Видојев,[177] Блишково, 1920.  
   

Жртве рата:

 

1.

Станка Милованова, погинула у Клисури од бомбе,

2.

Вида Михаилова, погинула од бомбардовања у Затону,

3.

Марија Миљанова, погинула у Бубањама, 1945.,

4.

Милош Милентијев, погинула у Бубањама, 1945.,

5.

Филип Милијин,[178] погинуо од муслимана 1942., у Бубањама,

6.

Светислав Петров, рођен у Тријебинама, 1937.

7.

Спасоје Јаковљев, погинуо 1943. у Бубањама,

Злостављани:

 

1.

Марија Миљанова, рогљана,

2.

Милош Милентијев, одборник рогљан,

3.

Милоје – Милојица Савов,[179] батинан

4.

Ђоко Јованов,

5.

Новица Ненадов,

6.

Вучко Радев,

7.

Периша Гвоздов,

8.

Новица Јолев,

9.

Драгић Драгишин,[180]

Затварани:

 

1.

Радосав Максимов, Колашин, Бар, Кукс у Албанији,

2.

Радосава – Рака Станојева, у Колашину са сином Милинком,

3.

Милка Акова, у Колашину са ћерком Милијаном,

4.

Милосав – Шако Милетин, Бар, Бари…, затим у бригади,

5.

Алекса Миљанов, Бар, Бари у Италији, затим прва пролетерска,

6.

Дмитар Јоков, Колашин, Бар,

7.

Радосава Раденкова, Колашин,

8.

Миљан Миладинов, Колашин, Бар,

9.

Сава Стефанов, Долац, Колашин,

10.

Станислава – Фата Савина, у Колашину са ћерком Душанком,

11.

Савић Јованов, Колашин, Бар, Подгорица,

12.

Вулета Јованов, Долац,

13.

Лабуда Богданова, Колашин, Пећ, Бањица,

14.

Милица Милосављева, у Колашину и Бару са ћерком,

15.

Милован Петров, Колашин, Бар,

16.

Вукајло Раденков, Колашин, Бањица,

17.

Мило Васов, Грбаљ,
 

Логораши:

 

1.

Сава Миланов, официр, пилот , Офлаг,

2.

Јагош Милутинов, учитељ, официр, Офлаг,

3.

Бошко Ђуканов, Алтеграбово, Сталаг 11,

4.

Мило Радошев, Алтеграбово, Сталаг 11,

5.

Милоје Миров, Сталаг, Салцбург и Дахау,

6.

Богић Јованов, Офлаг,
 

Носиоци “Партизанске споменице 1941“:

 

1.

Милош Раденков,

2.

Александар – Ако Јованов,

3.

Милосав Радосављев,

4.

Станоје Јоковљев,

5.

Бошко Богданов,

6.

Милоје Савин,

7.

Десанка Савина,

8.

Батрић Миљанов,

9.

Милоња Миљанов,

10.

Станика Дмитрова,

 

Виши официри у НОВ:

 

1.

Милош Раденков пуковник,

2.

Саво Миланов пилот потпуковник,

3.

Батрић Миљанов мајор,

4.

Милосав Радосављев мајор,

5.

Радивоје Николин мајор,

6.

Бошко Богданов капетан,

 

* * *

       У Другом свјетском рату, братство Бубања се први пут трагично подијелило на четнике и партизане.

 

* * *

       У задњим деценијама XIX вијека, у борби за македонску независност и у балканским ратовима, за чете састављене од мањих група добровољаца, наоружаних пушкама и оружјем за блиску борбу користио се назив четник и четници.[181] У акцијама успјешни, са малим трошковима за организовање и одржавање – и околне земље: Грчка, Бугарска и Србија током македонског рата формирају такве групе. Београдски доктор Милорад Гођевац организовао је 1903. прву јединицу која је одмах упућена у Македонију, у борбу против Турака и Албанаца.

Први четнички одреди дјелују у крајевима гдје претежно живи српско ста- новништво. Штитили су Србе у Македонији од комита који су их присиљавали да се изјашњавају као Бугари. Ипак, умјесто да се боре против Турака, четници разне националне припадности, често су се међусобно обрачунавали. На основу искуства у македонском рату, четници су дио српске војне доктрине за дјеловање у позадини. Они су основне јединице за паравојне акције у покореним крајевима.

 

***

       У Краљевини СХС и Краљевини Југославији, четничке организације настављају рад. Удружење четника за слободу и част отаџбине, настало је 1921. Удружење српских четника за краља и отаџбину и Удружење српских четника Петар Мркоњић,  формирана 1924. ујединила су се 1925. Њихов предсједник је био Пуниша Рачић.[182] У вријеме Шестојануарске диктатуре активно је Удружење четника за слободу у част отаџбине.

За герилски рат, ако Њемачка нападне земљу, Влада у априлу 1940. оснива четничку команду. Од добровољаца из регуларне војске организовано је у Новом Саду, Сарајеву, Нишу, Скопљу, Карловцу и Мостару нешто више од шест батаљона. Сједиште команде, у почетку, било је у Новом Саду, затим у Краљеву и на крају у Сарајеву,  гдје се 18. априла предала Њемцима.

 

***

       У току и након Првог српског устанка, у одређеном облику, настао је свесрпски национални програм. И код европских народа који су национално буђење доживјели за вријеме и послије Француске револуције и Наполеонових ратова, јављају се програми националне интеграције и стварање државе у максималним границама. Први писац магловитог српског националног пројекта био је просвјетитељ и језички реформатор Доситеј Обрадовић.

 

***

       Значајну форму националног програма, Србија има већ 1844. у дјелу министра Илије Гарашанина – „Начертанију“. Програм афирмише српско име, културу, национални идентитет и чекање погодног тренутка за распад османског царства и стварање моћне државе.

”Српска држава која је већ срећно почела, но која се распростирати и ојачати мора, има свој основ и темељ тврди у царству српском XIII и XIV вијека и у богатој и славној српској историји. По историји овој зна се да су српски цареви почели били грчком царству мах отимати и скоро би му конац учинили те би тако на место пропадшег источно–римског царства српско–славенско царство поставили и ово накнадили…

Нова српска држава на југу подавала би Европи све гаранције да ће она бити врсна и крепка држава и која ће се моћи међу Аустријом и Русијом одржати… Да би се народ католическог исповеданија од Аустрије и њеног уплива одвраћали и Србији већма приљубили нужно је на то особито вниманије обраћати. Ово би се најбоље постићи могло посредсвом фратера овдашњих, између којих најглавније требало би за идеју соједињења Босне са Србијом задобити..”.

Замишљено да српска држава настане на развалинама турског царства, „модус операнди“ програма није било насиље већ политичко – национална пропаганда. ”Начертаније” је рођено на идеји чешког политичког идеалисте Фрање Заха и пољског грофа Чарнотинског. Они су изворни програм конципирали у духу панславизма јужнословенске провенијенције, али је Гарашанин текст прилагодио општесрпском, а појам јужни Словен замијенио је српским именом.

 

***

       Неколико година касније, 1849. Вук Караџић је објавио спис ”Срби сви и свуда”. На Гарашанинов програм није било осврта јер је објављен знатно касније.  Караџићев текст је изазвао буру незадовољства у хрватској културној јавности. Његов језички пансрбизам изједначаван с ”духом народа” свео се на једноставну тврдњу: сви говорници штокавског изговора етнички су Срби, а штокавско подручје је национално српско. Он није творац ове тврдње, већ насљедник ране славистике Јожефа Добровског, Павела Шафарика, Јернеја Ко- питара, Франца Миклошича.

Већ сљедеће године у Бечу, уприличен је сусрет хрватских Илираца и Караџића у пратњи његовог ученика Ђура Даничића. Бечки догоор о питањима језика остао је без утицаја. Богослав Шулек, Анте Старчевић, Мирко Боговић, Адолф Вебер Ткалчевић, објавили су исцрпне осврте, гдје побијају Караџићев језички пансрбизам.

Након Вукове смрти, српски филолог Ђуро Даничић, одустаје од учитељевих теза, али се оне афирмишу код Стојана Новаковића, Станоја Станојевића, Љубомира Стојановића и других. Истакнути српски грађански политичари у Аустро–Угарској монархији, Михаило Полит Десанчић и Светозар Милетић, супротставили су се идеји српског националног програма, а уз одређена врлудања и социјалисти од Марковића до Туцовића.

 

***

       Културно српство, надахнуто зачецима славистике, имало је велики утицај на геополитичке планове српске државе у настајању, и кључну улогу у обликовању циљева потенцијалне експанзије. Емоционално–идеолошки узор било је Душаново царство, али је због обнове грчке државе и подршке коју је она имала ова идеја напуштена.

Крајем XIX и почетком XX вијека, српски интелектуалаци, између осталих и свјетски угледни географ Јован Цвијић, и слависта Александар Белић, подржавају стварање српске државе на подручју Македоније, Косова, Босне, Херцеговине и Хрватске. Експанзионизам се усмјерио на оне области гдје су Срби од XII до XIV вијека оставили снажан цивилизацијски печат.

Планирано је ширење православља, потискивање католицизма и ислама и гушење инонационалних традиција. Негирана је национална аутохтоност Хрвата и Македонаца, за Албанце нема мјеста у српској држави што се касније види из текстова Чубриловића и нобеловца Иве Андрића, док Бошњаке муслимане треба раселити или превести на православље.

Српски национални програм коинцидирао је са сличним, псеудонационалним, илирским у Хрватској, и са идејом југословенства. Југословенство је сматрало да су Словенци, Хрвати, Срби, понекад и Бугари, а затим, иако се директно не помињу, Македонци и босански муслимани дјелови једног истог народа. Овакво схватање подржава одређени број практичних хрватских политичара и интелигенција – Фрањо Супило, писци Тин Ујевић и Мирослав Крлежа у раној фази, затим Јован Скерлић–један од најугледнијих српских интелектуалаца на прелазу из XIX у XX вијек, и Иво Андрић–цијелог живота.

Југословени као нација три ”племена” од 1918. доминирају државом Срба, Хрвата и Словенаца. Историчари различито оцјењују југословенство у Краљевини од 1918. до 1941. и Југославији од 1945. до 1991. Многи мисле да је оно код Карађорђевића било ”тврђе”. Неки говоре да је југославенство у Краљевини било маска за великосрпство, што доказују активностима ОРЈУНЕ–Органи- зације југословенских националиста, основане 1921. у Сплиту, уплетене у гушење радничког покрета и у убиствима низ хрватских и словеначких политичких и културних личности, а други – оно је гробница српских националних интереса.

Током етничког рата у Југославији 1941–1945. нарочито у НДХ (Хрватској, Босни и Херцеговини), добио је српски национални програм коначну форму у тексту ”Хомогена Србија”, Стевана Мољевића, бањалучког адвоката и савјетника Драже Михаиловића. Текст је објављен у Никшићу 1941. гдје се Мољевић, бјежећи од усташког прогона, склонио.

”…Основна грешка у нашем државном уређењу била је што 1918. нису биле ударене границе Србије. Та се грешка мора исправити, данас или никад. Те се границе данас морају ударити, и оне морају да ухвате цело етничко подручје на коме Срби живе са слободним излазима на море за све српске области које су на домак мора.

 

  • На истоку и југоистоку (Србија и јужна Србија) српске су границе обележене исходом ратова за ослобођење, и њих ваља само појачати Видином и Ђустендилом.
  • На југу (Црна Гора и Херцеговина) ваља да у југозападну српску област уђу поред територија Зетске бановине:

а) сва источна Херцеговина са железничком пругом од Коњица па до Плоча, укључиво са појасом који би ту пругу заштићивао, тако да би у њу ушао срез коњички цео; од мостарског среза општине: Мостар град, Бијело Поље, Благај и Житомислићи; срез столачки цео; а од метковићког среза Плоче и све подручје јужно од Плоче; те Дубровник коме би се имао дати посебан статус;

б) северни део Албаније, уколико Албанија не би добила аутономију.

  • На западу ваља да у западну српску област уђу, поред врбаске бановине, северна Далмација, српски део Лике, Кордуна, Баније и део Славоније, тако да тој области припадну личка железничка пруга од Плашког до Шибеника и северна железничка пруга од Окучана преко Суње до Костајнице. У ту би област ушао на једној страни срез бугојански осим Гор. Вакуф, а од среза лијевањског општине: Лијевно и Доње Поље, а на другој страни од среза шибеничког општине: Шибеник и Скрадин; од книнског среза; општина Книн и српски део општине Дрниш са свом територијом преко које прелази жел. пруга Книн – Шибеник, те евентуално српским делом општине Врлика у сињском срезу; срез бенковачки цео; срез биоградски цео; срез Преко цео; тако до граница Западне српске области иде Велебитским каналом и обухвата Задар са свим отоцима пред њим, од среза госпићког општине: Госпић, Лички Осик и Медак; од среза перушићког источни део, преко кога прелази жел. пруга; од среза оточачког општине: Дабар, Шкаре и Врховине; од среза огулинског општине; Дрежница, Гомирје, Гор. Дубрава и Плашки; срез војнићки осим општине Бариловић; срез Вргинмост цео; срез глински осим општина Бучице и Станковац; од среза петрињског општине: Блиња, Градуша, Јабу- ковац и Суња; срез костајнички осим општине Бобовац; од среза новске општине: Јасеновац и Вањска Новска, али ове општине ваља порушити тако да жел. пруга остане на територији ових двеју општина; срез окучански цео; срез пакрачки осим општина: Антуновац, Гај и Пољана; од среза пожешког општина Велић Село; срез Дарувар, Грубишно Поље и Слатина; затим босански срезови Дервента и Градачац.

Разуме се да у ову област улазе и сви други срезови унутар наведених граница. За ову западну српску област, која би имала 46 срезова са близу милион и по душа, на којој је цело предузеће Шипада, и велики гвоздени рудник Љубија, преко које прелази Јадранска пруга Ваљево – Бања Лука – Шибеник,  ваљало би обезбедити Задар с околином и отоке који су пред њим ради заштите њеног изласка на море.

  • Северној српској области ваља дати, уз територију Дунавске бановине, одузете јој српске срезове Вуковар, Шид и Илок, и од винковачког среза општине: Винковци, Лазе, Мирковци и Нови Јанковци; срез и град Осијек цео; Овој области ваља обезбедити Барању с Печујом и источни Банат с Темишваром и Ресицама.
  • Средишњој српској области – дринској бановини – имају се повратити одузети јој босански срезови: Брчко, Травник и Фојница. Далмација, која би обухватала Јадранску обалу од Плоча па до Шибеника, те од бос. херц. срезова: Прозор, Љубушки, Дувно; западне делове мостарског и ливањског среза, те делове книнског и шибеничког среза на северу, има да уђе у састав Србије и да добије засебан аутономан положај.

Римокатоличка црква у Далмацији биће призната и од државе помагана, али рад цркве и римокатоличког свештенства у народу мора бити на корист државе и под контролом.”

 

Почетком 1942. Мољевић пише Драгиши Васићу, другом савјетнику Драже Михаиловића: ”Што се тиче нашег разграничења са Хрватима, ту држимо да треба одмах, чим се укаже прилика, прикупити све снаге и створити себи свршен чин:

 

  • запосести на карти означену територију,
  • очистити је прије него ли се ико прибере.

 

Запоседање би се могло извршити само тако ако би се јаким одредима запосела цела главна чворишта, и то: Осијек, Винковци, Славонски Брод, Суња, Карловац, Книн, Шибеник, те Мостар, Метковић, а онда изнутра приступити чишћењу земље од свих несрпских елемената. Кривцима би требало отворити пут – Хрватима у Хрватску, а Бошњацима у Турску (или Албанију)…”.

 

Дилеме настале под утицајем прокомунистичких елемената, које се у четничким штабовима јављају у јесен 1941. отклонио је Дража Михаиловић посебном инструкцијом Ђорђију Лашићу команданту четничких одреда у Црној Гори, и капетану Павлу Ђуришићу команданту Лимско–четничких одреда.

 

У документу су, поред осталог, наглашени и задаци четничког покрета:

 

  • Створити велику Југославију и у њој велику Србију, етнички чисту у границама Србије–Црне Горе–Босне и Херцеговине–Срема–Баната и Бачке.
  • Борба за укључење у наш државни живот и свих још неослобођених територија под Италијанима и Немцима (Трст–Горица–Истра и Корушка), као и Бугарске, и сјеверне Албаније са Скадром.
  • Чишћење државне територије од свих народних мањина и ненационалних елемената.
  • Створити непосредне заједничке границе између Србије и Црне Горе, као и Србије и Словеније, чишћењем Санџака од муслиманског живља, а Босне од муслиманског и хрватског живља…
  • У крајевима очишћеним од народних мањина и ненационалних елемената, населити Црногорце (у обзир долазе сиромашне и национално исправне и поштене породице)…

 

Мољевић је главни ”картограф” у Михаиловићевом штабу, па се може закључити да је овај геополитички план био политичко – национални темељ четничког покрета.

 

***

       Из братства Бубања, погинуло је и нестало двадесет и три четника. [183]

 

1.

Јанко Радомиров[184] погинуо у борби код Берана 1943.

2.

Никола Радомиров погинуо у борби 1944.

3.

Ђорђе Вучетин[185] погинуо у борби 1942.

4.

Милорад Обрадов командир бубањске чете, убијен 1944.

5.

Микаиле Радев убијен из засједе у Превини 1943.

6.

Милија Радев погинуо 1945. у борби на Лијевчу пољу

7.

Војин Томов 35 година, неожењен; погинуо  крајем 1944.

8.

Благоје Радојков –Јашов

30 година, неожењен; заробљен у борби на терену Колашинског среза 1944; стријељан

9. Мираш Радошев 20 година, неожењен; погинуо 1943. у борби у Шаховићима код Бијелог Поља,

10. Радојко Драгов 70 година; заробљен и заклан 8. маја 1944. од партизана из IV црногорске бригаде, у селу Дивци код Пријепоља

11. Новица Радосављев погинуо у борби

12. Милош Радојев погинуо у борби

13. Милоња Радомиров погинуо у борби[186]

14.Ратко Јолев погинуо у борби

15. Михаило Милоњинрођен 1919., погинуо у борби код Срђевца,

16. Здравко Милисављев[187]погинуо 1942.

 

Заробљени 9. маја 1945. између Зиданог моста и Трбовља; убијени 18. и 19. маја 1945. од стране црногорских партизана:[188]

 

17.

Владимир – Владо

Јаковљев[189]учитељ, резер. капетан, 35 год., неожењен, комадант Бјелопољске  бригаде

18. Милић Јаковљев земљорадник, 40 година, неожењен,

19. Милосав Ђорђев земљорадник, 35 година

20. Благоје Ђорђев земљорадник, 32 године, неожењен,

21. Радун Савин официр црногорске војске, 55 година,

22. Марко Радунов 30 година,[190]

23. Машан Радунов[191] учитељ, 28 година, неожењен,    

 

***

       Побједе партизана, конституисање шест федералних република и стварање двије аутономне покрајине у самој Србији, сломило је четнички покрет. У комунистичкој Југославији, српски национални програм скоро да је замро. Сматрало се да су у ФНРЈ и СФРЈ, српски интереси задовољени. Екстремистички планови се своде на реторику четничке и ројалистичке емиграције.

 

***

       Завршетком Другог свјетског рата и револуције у Југославији, створени су услови за колонизацију партизанских породица у Војводини. Захваљујући доброј организацији и праведној расподјели средстава за живот, исељеници су полазили са вољом и ентузијазмом.

Њемци које је Аустро–Угарска насељавала у Војводини, углавном су имали непријатељски однос према српском и осталим словенским народима. То се догодило и у Другом свјетском рату, када су формирали читаве СС дивизије, међу њима и злогласну ”Принц  Еуген”. С ријетким изузецима, они су оснивали и фашистичке ”Културбунд” организације.

 

Колаборационистичко држање у окупираној Југославији, узрок је њиховог бјекства са њемачким јединицама које су се у пролеће 1945. повлачиле испред совјетске и југословенске војске. Остатак тог компромитованог становништва, које није успјело да одступи, смјештено је у привремене логоре из којих је дјелимично пребјегло, а неки су и легално одселили у Њемачку.[192]

У преко 260 градова и села, створен је простор за насељавање борачких породица и породица жртава фашистичког терора: у Срему у 89 насеља, у Банату у 90, и Бачкој у 81.

Из Бубања је 1946. у Бачку, у село Торжа у општини Врбас, сада Савино Село, колонизирано 13 породица са 81 чланом, и то:

 

1.

Бубања Драгоје,

2.

Милентије,

3.

Шако,

4.

Сава,

5.

Лабуда,

6.

Милан,

7.

Милосав[193],

8.

Стана М.,

9.

Вукајло,

10.

Вујо,

11.

Миро,

12.

Дмитар.

 

У завичај се послије 1950. вратио:

 

13.

Душан, са ужом породицом.[194]

Од колонизације су одустали:

 

1.

Вујо,

2.

Миро,

3.

Дмитар.

***

       Зато што су се супротставили сукобу Југославије са Совјетским Савезом, страдали су:

 

1.

Александар–Ако Јованов, административно кажњен,

2.

Богић Јованов,

3.

Јагош Милутинов,

4.

Вук Миљанов,[195] судски кажњен 84 мјесеца,

5.

Вучета Милоњин, судски кажњен,

6.

Бошко Богданов,[196] умро на Голом отоку,

7.

Јован Стеванов – Коврен, убијен,

***

       Након ослобођења, у Бубањама се организују курсеви за описмењавање и здравствено просвјећивање становника, а дио се обучавао и на добровољним радним акцијама. Овај период карактеришу убрзане промјене. За неколико села формирана је набавно потрошачка задруга, а 1949. сељачка радна задруга. Кратко је трајала. Расформирана је 1952. али је у трансформисаном облику радила до 1957.

Касно је почео процес индустријализације у беранској општини. Тек шездесетих година изграђен је дрвно–индустријски комбинат и фабрика сулфатне целулозе и папира. Запошљавањем и школовањем младих, долази до знатнијег одлива становника из села.

Мало шта се промијенило у пољопривреди. Аграрна реформа није спроведена, јер у Бубањама није имало посједа већих од предвиђеног земљишног максимума. Имања у Бубањама колонизованих породица у Војводини припала су задрузи, али су након пет година продата. Разграничење приватних и дру- штвених шума, које је услиједило примјеном законских прописа, спроведено је 1964. Смањење шумских површина и пашњака у приватном власништву, значајно је утицало на начин привређивања, и дотадашњу посједовну структуру домаћинстава у селу.

 

Административно–политичка подјела из 1949. довела је до разбијања географске и етничке цјелине некадашње штитарске општине. То се одразило и на развој овог краја. Електрификација села завршена је 1971. Саграђен је и жичани мост на Лиму, водовод и путна мрежа. У суштини, са електрификацијом настају значајније промјене друштвеног живота на селу.

 

***

       Смрћу Јосипа Броза Тита 1980. и избијањем албанске побуне на Косову неколико година касније, ојачао је српски национални покрет. Српска академија наука и уметности и Удружење књижевника Србије обликују нови национални програм, ”Меморандум“, најзначајнији документ тог раздобља.

Основне тезе овог програма су да је СФРЈ ”тамница српскога народа”, да су Срби потлачени и извргнути денационализацији и експлоатацији, да су међурепубличке границе вјештачке, да су их доминантно исцртали хрватски и словеначки комунисти и њихови српски анационални послушници.

Аутори „Меморандума“ су писци, економисти, историчари, филозофи,  политиколози: Добрица Ћосић, Љубомир Тадић, Михаило Марковић, Дејан Медаковић, Антоније Исаковић–Луле, Миодраг Булатовић–Буле, Милорад Екмечић, Загорка Голубовић, Коста Михаиловић, Војислав Коштуница, Радмило Маројевић, …

Покрет подгријава ситуацију у земљи, али није успио да ”уздрма” Југославију – све док Слободан Милошевић, на таласу масовних митинга, није дошао на чело српских комуниста. Низом мјера срушено је војвођанско и црногорско руководство, а Косово је ”инкорпорирао” у Србију. Слом Совјетске империје, распад Савеза комуниста Југославије и вишестраначки избори, показали су да је српска елита закаснила читав вијек.

 

***

       Идеологија која је поистовјетила српство и специфичну српску националну традицију, доживјела је пораз у обје Југославије. По једном мишљењу, српство у Босни, Херцеговини и Хрватској, толико је редуцирано да више није пресудан фактор у играма западно од Дрине. Други мисле да је југословенска идеологија најуспјешнији облик српске идеје, јер није изазивала отпор осталих при помену светосавља и ћирилица.[197]

Сматрало се да је српска национална традиција претеча југословенске, али се показало да тај национални идентитет није довољно снажан у судару с албанским национализмом и хрватском и муслиманском идеологијом. Српство није могло опстати скривајући се иза југословенства. Југословенство је можда било корисна за Србе, али дугорочно, у комунизму и етноцивилизацијској поларизацији, оно би довело само до српског пропадања.

Током ратова у Хрватској, Босни и Херцеговини од 1991. до 1995.  српски национални пројекат скоро да је доживио потпуни слом.[198] У Хрватској је поражен, али је уз помоћ ”пријатеља”, Британије и Француске, добио Републику Српску са 49 % подручја БиХ, и никаквим шансама за прикључење Србији. У интервенцији НАТО савеза 1999. изгубљено је митско подручје наше националне свијести, Косово, а 17. фебруара 2008. признато је као независна држава. Македонија већ дуже егзистира самостално, а Црна Гора од 2006.

У замишљеним границама, програм ”сви Срби у једној држави”, доживио је крах. Показало се да је национални пројект из XIX вијека, потпуно анахрон и супротстављен свјетско–историјским силницама на крају XX и почетком XXI вијека. Однос снага код сусједних народа–Хрвата, Бошњака муслимана, Албанаца и свјетске заједнице, јасно показује да би се било каква будућа тежња на реализацији свесрпског националног програма завршла трагично за сам српски народ.


[1] др Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860. године, Народна књига, Београд, 1986. стр. 290.

[2] Ибид, стр. 291.

[3] Ибид, стр. 246.

Масовније прелажење у ислам у Бихору настаје тек послије 1690. У проријеђеним селима због сеобе под патријархом Арсенијем III, велики утицај имају поједине муслиманске феудалне породице. Наиме, крајем XVII вијека, Хајдар – паша и Мехмед Ћор – паша, спахије протјеране из предјела преко Саве и Дунава, добили су у Бихору посједе, гдје раде на ширењу ислама. И други бегови и аге подстичу исламизацију подложних сељака, да би их тако лакше држали у зависност и одвојили од српског живља које је склоно побунама.

[4] Ибид, стр. 296.

[5] Ибид, стр. 296.

[6] Сиџил – судски протокол који садржи политичке, културне и историјске податке о Османском царству.

[7] др Е. Мушовић, Порези и буне у Рожајама и Бихору 1765 – 1768. И. записи, Титоград, 1985/3 – 4. стр. 60.

[8] Јагош Јовановић, Историја Црне Горе, ЦИД, Подгорица, 1995. стр. 128.

[9] М. Цемовић, Васојевићи, историјска истраживања, друго издање, Удр.  Васојевића, Београд, 1993. стр. 232.

[10] др Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860. године, Народна књига, Београд, 1986. стр. 297.

[11] Ибид, стр. 298.

[12] Ибид, стр. 299.

[13] Ибид, стр. 301.

[14] Владимир Ћоровић, Историја српског народа, треће издање, БИГЗ, Београд, 1995. стр. 516.

[15] Ибид, стр. 516.

[16] Ибид, стр. 517.

[17] Ибид, стр. 517.

[18] Ибид, стр. 517.

[19] Ибид, стр. 518.

[20] Ибид, стр. 518.

[21] Ибид, стр. 519.

[22] др Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860. године, Народна књига, Београд, 1986. стр. 305.

[23] Ибид, стр. 309.

[24] У књизи Бубање у матици и на новим огњиштима, Београд, 2001. стр. 161, Војислав Бубања доводи у везу Бубоње у Книну и Бубање у Врановићима, односно мисли да су они потомци браће Радивоја и оног другог, за кога каже да у селу није сачувано име. Из документа се види да се предак Бубања у Грбљу звао Симо, док би Радивоје могао да буде родоначелник Гутића.

[25] др Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860. године, Народна књига, Београд, 1986. стр. 315.

[26] Ибид, стр. 318.

[27] Григорије Божовић, путописи Са седла и самара, сабрано из ”Политике”, Београд, 1930. стр. 118.

Кнез Јован се у чуду затекао. С једне стране приче о Карађорђу као змају и новом цару српском, о његовим славним победама и јунаштву; с друге – турске понуде да заповеда против њега свом војском и турском и српском. А био је неко кнез Јован. И није хтео да се пред Турцима, засрами и покаже кукавицом. Као да је у нагону пророчки пресудио. ”Ако је у истину цар и ослободилац, ја му нећу ништа моћи; но ако је хајдук и обичан бунтовник, вера и бог, ја сам кнез, а оба смо земљаци: његови су рођаци обична раја и чифчија бегова Ћоровића, који мене, кнеза, ето моле да заповиједам војском”…

Код Суходола, на Коштан – Пољу, сукобио се Карађорђе и Нуман Паша Махмудбеговић. Није то била чарка ни бој, но права битка. И просторно врло велика. Разбијени су до ноге били Турци. Разбежала се или прибегла раја испод турских застава. Остао на разбојишту поносни кнез. Као увек у одсудном тренутку Карађорђе је најзад лично ушао у борбу. И допро до Бихорца. Погледао га и познао да је Србин.

–          Којекуде, ти си Србин?

–          Јесам, господару Ђорђе!

Вожд извади свој неумитни пиштољ и погледа низ његов ледени хрбат прса кнежева.

–          Па опет пошао противу мене?

–          Као што видиш, господару.

–          А зашто?

–          Само да виђу ко је од нас већи јунак!

Карађорђе је спустио пиштољ, опростио га и истога дана поставио за барјактара у војсци.

[28] др Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860. године, Народна књига, Београд, 1986. стр. 322.

Карађорђе је, према једном документу, стигао у Равни Хас прије 23 јуна (5. јула) 1809. Требало је да одатле наступа према Колашину. Једно вријеме логор му је био у Хасу, вјероватно код древног манастира Ђурђевих Ступова. На то упуђује и казивање Вука Караџића да је Карађорђе дошао ”на Лим” и да онда ”Херцеговци од Лима до Црне Горе устану на Турке и тако се заиста састане” са Црном Гором.

[29] Ибид, стр. 319.

[30] М. Цемовић, Васојевићи, историјска истраживања, друго издање, Удр.  Васојевића, Београд, 1993. стр. 274.

[31] Р.Ј. Вешовић, Племе Васојевићи, Ступови, Андријевица; НБ ”Р. Љумовић”, Подгорица, 1998. стр. 290.

[32] М. Раичевић, Горња Села, насеља и становништво, САНУ, Етнографски институт, Београд, 1994. стр. 43.

[33] Јагош Јовановић, Историја Црне Горе, ЦИД, Подгорица, 1995. стр. 214.

[34] др Божидар Вукотић, Грбаљска буна 1848. интернет верзија, Стручна књига, Београд, 1988.

[35] Ибид, интернет верзија.

[36] поп Б. Лалевић и И. Протић, Васојевићи у турској граници, репринт, Пако, Андријевица, 1991. стр. 85.

[37] М. Раичевић, Горња Села, насеља и становништво, САНУ, Етнографски институт, Београд, 1994. стр. 45.

[38] др Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860. године, Народна књига, Београд, 1986. стр. 381.

[39] Ибид, стр. 382.

[40] Музеји Цетиње, Архивско одјељење, акта из доба књаза Данила, бр. 413/1853.

[41] Миодраг С. Јоксимовић, Народна војска Васојевића, 1858 – 1918, Ступови, 1997. стр. 65.

[42] др Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860. године, Народна књига, Београд, 1986. стр. 547.

[43] Ибид, стр. 548.

[44] Батрић Марјановић, Васојевићки главари, неколико портрета, Зета, Подгорица, 1929. стр. 74.

У поглављу генерација Рудеша и Букове Пољане: Вукадин Фемић, племенски капетан.

Дошао сам, Господаре, чак из Фемића Крша на Лиму, да ми даш грб и капетански чин.

–          Не могу ти га дати, Вукадине. Отеће ти га Турци, па брука.

–          Нете, Господаре, ма ти божја вјера, ни са мртва, а камоли са жива.

–          Бојим се, Вукадине.

–          Господаре, који човјек зна шта је част једнога човјека, тај зна и за част државе. Мислим да те нећу осрамотити.

Тако је текао дијалог између Кнеза Данила и Вукадина Фемића из Фемића Крша између Берана и Бијелог Поља. После неколико дана запуцале су кубуре у Кршу Фемића, које су јављале радосну вијест о доласку са Цетиња новога капетана.

Док се ово догађало није спавала стара мржња између разновјерне браће, већ је покупила муслимане у Затону. Бејтам–бег је скупио бихорске аге и бегове на договор. Мрк му је поглед и из очију бије бијес, да су се аге забринуле. После неколико времена ћутања изустиће Бајтам–бег:

–          Љут сам на падишу! Љут сам!

Бегови се погледају, не знајући шта би рекли, а појме сву тежину нечега неочекиванога.

–          А што си љут, беже, усуди се најсмјелији запитати.

Бејтам – бег отури неколико димова, повуче бијелом руком низ црну браду па рече:

–          А дође који празник Власима, сто пушака пукне у Фемића Кршу; а им дође мерак читаве батаре одлијежу, да ми је живот омрзао и чини ми се да више и нема царевине, а у Бијору се – фала нека је Алаху – више не рађају аге и бегови, но им је закуцало зечје срце у грудима…

То рече, па устаде и напусти скуп мутна погледа. Аге и бегови се погледаше и оборише очи земљи, а понеки се крвави отеше пут Крша Фемића.

Једне тамне ноћи, када су чак и пси заћутали, гранули су Бихорци предвођени Бејтам–бегом на Крш Фемића и свој долазак навестили паљењем кућа и убијањем. Настала је очајна борба с обје стране. Пуцањ, вика, дозивање, плач жена и дјеце, лавеж паса пратио је огромне ватре запаљених кућа, а капетан Вукадин Фемић борио се из своје запаљене куће опкољен Турцима. Када је видио да спаса нема, дао је грб с главе жени и рекао: ”Бјежи, и спасавај грб!” Жена је застала у двоумици, па истрчала носећи грб у руци, а кров се стропошта над Вукадиновом главом. Није смишљао много, већ јурне на Турке и погину онако часно, како је и живио.”

[45] Милун Петрић, Фемића кула, Модус, Беране, 2007. стр. 194.

Окупљеном народу, поред згаришта, тужан и често прекидан плачом, обратио се Панто (Фемић):

”У пламену ове куле изгорје наш први капетан, Вукадин, и његови синови Голуб и Зарија, Симон и његов син Вука, мој син Лазар, браћа Вукота и Вучета, наш драги Дмитар – Диче, затим Радун Кораћ и Мијаиле Петрић из Рујишта. Негоје Бисмиљак из Заостра и Лала Пешић из Горњих Села”.

[46] Вукадинова жена је капетански грб сакрила у колијевку и изнијела га из запаљене куће.

[47] др Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860. године, Народна књига, Београд, 1986. стр. 564.

У рано прољеће 1860. формирана је Горњосељско – брзавска капетанија.

[48] Ибид, стр. 565.

[49] Милоје Савов Бубања, разговор са аутором, Немањине, 2004.

Снажан и храбар, млади Петроније Ђорђијев није хтио да буде покорни чифчија, већ слободан човјек. У вријеме Вукадина Фемића, он је познати борац из овог краја. Након пропасти капетаније, знао је да га Турци неће оставити на миру, па је изградио утврду коју Немањци и данас називају Петронијев шанац. Турци су убрзо напали село. Бранећи се, пуцајући из рова, Петроније је убиo неколико Турака. Њима је пристигла помоћ, а Петронију је нестало муниције. На јуриш су га савладали и ханџарима исјекли. Мјесто гдје је погубљен, данас се назива Петрова лазина. Посмртно му се родио син Милић. Његова жена Неда, родом Божовић, касније се удала у Фемића Кршу и тамо родила Милутина, познатог Фемића.

[50] др Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860. године, Народна књига, Београд, 1986. стр. 565.

[51] др Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима 1860 – 1878. Побједа, Подгорица, 1992. стр. 97.

[52] Ибид, стр. 116.

[53] М. Раичевић, Горња Села, насеља и становништво, САНУ, Етнографски институт, Београд, 1994. стр. 47.

[54] Ибид, стр. 83.

[55] Милун Петрић, Фемића кула, Модус, Беране, 2007. стр. 159.

Прими Вукадин грб, доби ознаке за комаданте батаљона Панта Фемића и Радосава Јелина Раковића, ознаке за стотинаша Радуна Кораћа, осам барјака који ће бити појединачно подијељени: Недовићима у Пријелозима, Бубањама у Бубањама, Вукману Кораћу у Рујиштима, Миму Ђоровићу у Штитарима, Шћекићима у Курикућама, Пешићима у Бастасима, Обрадовићима у Лубницама, потомцима Мијата Божовића у Главацама.

[56] Милун Петрић, Рујишта код Берана и Рујиштани…, М3, Беране, 2001. стр. 79.

[57] М. Дашић, Васојевићи у устанцима 1860 – 1878. Побједа, Подгорица, 1992. стр. 363.

[58] Ибид, стр. 363.

[59] М. Раичевић, Горња Села, насеља и становништво, САНУ, Етнографски институт, Београд, 1994. стр. 98.

[60] М. Дашић, Васојевићи у устанцима 1860 – 1878. Подгорица, Побједа, 1992. стр. 363.

[61] Ибид, стр. 414.

[62] Ибид, стр. 414.

Устанак је, поред Добриловине и Бистрице, захватио и остала колашинска села с лијеве стране Таре: Гојаковиће, Горња и Доња Поља, Подбишће, Штитарицу и др. Током љета, побунила су се мање – више сва села на лијевој страни Лима, до близу Бијелог Поља.

[63] Ибид, стр. 378.

[64] Ибид, стр. 388.

[65] Ибид, стр. 414.

[66] Ибид, стр. 378.

Сенат – војводи Миљану Вукову, 1875. (без датума, док. 340). Наредба гласи:

”Господине војвода, по високој заповиједи пишем вам да наредите Васојевићима кои се биу са Турцима да се не би нипошто усудили војском али четама на Турке ударити преко села Фемића тако исто и преко других села кои се нијесу дигли на Турке но стоје на своје куће то ћеш свакоме војнику строго запријетити. А сви они који стоје код својих кућа нека се владају са Турцима како они нађу да им је најбоље; и Фемићи могу слободно оне четири пушке Господареве те су дате четворици из Фемића дати Турцима; и нареди свијема Васојевићима да несмије нико красти све оне кои се не бију с Турцима и пописаћеш све фамилије које су пријешле у нашу границу и пошаљи овамо чисти списак од све чељади колико их има”.

[67] Ибид, стр. 492.

[68] Миодраг С. Јоксимовић, Народна војска Васојевића, 1858 – 1918. Ступови, 1997. стр. 105.

[69] М. Дашић, Васојевићи у устанцима 1860 – 1878. Побједа, Подгорица, 1992. стр. 455.

[70] Милун Петрић, Рујишта код Берана и Рујиштани…, М3, Беране, 2001. стр. 83.

[71]Радоје Јевремов Бубања, рукопис, Бубање, 2004.

Вукман је рано остао без оца, још као дијете. Десетак година касније, малољетни Вукман се с неколико рођака договори да пођу у Скадар за со. То је вријеме Црногорско–турског рата из 1862. Турске страже су крстариле поред Лима, а једна се налазила на Кремењу, код Премовића кућа у Беранселу. Када су наишли, Турци су одмах запуцали. Искуснији су залегли, а Вукмана ране у око; кући се вратио унакажен. Чим се опоравио, наоружао се и одметнуо у комите. Таквих је било много, а истицао се један Булатовић из Речина. Вукман га је нашао, па иако млад, заједно се боре, свете и на кундак пушке, за сваког убијеног Турчина урезују црту. Турци су га назвали Ћоро.

По причању мог оца Јеврема и Јовића Илијиног, на бијелом арапском коњу јаше бег Ћоровић низ Шћепаницу и зове: – О Вукмане Ћоро, дај бесу и изађи на чистину! Знао је да се крије у Буковцу. Вукман опали метак, појави се на једну лазину, и одговори: – Беса, Турчине, ево ме! – Ако си Ћоровић чекај ме! Бег се обрадова кад га виђе, мислећи да ће лако осветити браћу и неке братучеде па му рече: – Оооо Вукмане Ћоро, пуцао си! Ћоро му одговори: – Чекај копиле, није мој силаф тако слаб! Нанишани, и убије га.

Вукман се млад оженио Милицом Сенић из Бастаха; у браку је имао ћерку и три сина.

Турци су зебли од Вукмана не само на лијевој, него и на десној обали Лима. Висока смрча код Криве брезе, била му је орјентир када се с Сипањског брда и Корита враћао у Бубање. Једном, пође он уз Црнчу да уреже још неку црту на кундак пушке, а његов по јунаштву брат Булатовић пут родних Речина да види породицу. Турци Булатовића пресретну код Рујишта и убију га, а Бубање га сахране у гробљу на Пољаницама. Након неколико дана, Вукман се враћао кући, али га у Кланцу, у Клечу изнад Уњег крста, сачека турска засједа и рани. Онако ”врућ” успио је да убије једног Турчина и побјегне у гај на Коси. Сјутра су у загрљају мртвог Вукмана нашли пушку на чијем је кундаку било урезано 16 црта. Сахрањен је на Пољаницама, у исти гроб с вјерним другом Булатовићем.

[72] М. Дашић, Васојевићи у устанцима 1860 – 1878. Подгорица, Побједа, 1992. стр. 498.

[73] М. Раичевић, Горња Села, насеља и становништво, САНУ, Етнографски институт, Београд, 1994. стр. 48

[74] С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло, Београд, 1997. стр. 306.

[75] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 143.

Често су заптије терорисали нејач и сиромахе, па је народ гунђао: ”Лако вам је са нама, но пођите код Мића Бубање да узмете харач”! У Блишкову је Мићо био комита на гласу. Турци га пронађу и нападну, али их он побије, а затим се одметне у хајдуке. Омиљени код народа, Вук и Мићо хајдукују и живе у шумама и код јатака 12 година. Напокон су одлучили да се одселе; да прикрију намјеру, узорали су њиве и засијали жито. Турци то виде, па кажу: Безбели! – Ко каже да Бубање хоће да се селе? Па ипак, ноћу су се Вуле и Мићо са стоком склонили у Међане, код синоваца Ристових синова. Кућу су подигли поред шуме, на крају села.

У старом крају, Мићо је био страх и трепет. То су чули и Турци из Нове Вароши, па пођу да га ухвате. Наиђу на њега и упитају га: ”Да ти нијеси Мићо Бубања”? Он им одговори да никад није чуо за тога, склони се за неку стијену и запуца. Од тада га нијесу узнемиравали.

[76] Милун Петрић, Рујишта код Берана и Рујиштани…, М3, Беране, 2001. стр. 84.

[77] Ибид, стр. 85.

[78] С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло, Београд, 1997. стр. 310.

[79] Ибид, стр. 310.

[80] Ибид, стр. 311.

[81] Ибид, стр. 312.

[82] Ђ. Батрићевић, Добровољци у ослободилачким ратовима Црне Горе 1875. – 1918. Унирекс, 1997. стр. 209.

[83] Ибид, стр. 123.

Спискови црногорских и херцеговачких војника налази се у Државном архиву Црне Горе, М.Б.И – 38.

[84] С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло, Београд, 1997. стр. 312.

[85] Црногорска традиционално племенска милиција, модернизована је 1906. Војску чине:

  • првопозивци –  регрути од 18 до 19 година у току дванаестомјесечне обуке, и обучени војници од 20 до 53 године,
  • другопозивци, у резервној Народној војсци, од 53 до 62 године.

Територија Црна Гора подијељена је 1914. на шест дивизијских војних области.

  • дивизија има од 4.000 до 6.000 војника распоређених у двије или три пјешадијске бригаде; по једну батерију тешке и пољске артиљерије од по 100 људи; и чету за снадбијевање.
  • бригада има око 2.000 људи у 5 до 10 пјешадијских батаљона од 400 до 500 војника са четири или пет племенски регрутованих чета са пет водова; батерију брдске артиљерије од 100 људи; извиђачку чету од 40 људи; митраљеску чету од 36 војника; 30 људи у медицинском и 40 у инжињеријском воду, укључујући и четворочлано одјељење везе.
  • краљевска гарда од 100 људи и жандармерија;
  • нема коњицу, авијацију и морнарицу.
  • врховни командант је краљ. Трупама заповиједа генерални инспектор, престолонасљедник Данило.

[86] Милун Петрић, Рујишта код Берана и Рујиштани…, М3, Беране, 2001. стр. 88.

[87] Књига записника МЗ Бубање, 1976.

[88] Милун Петрић, Рујишта код Берана и Рујиштани…, М3, Беране, 2001. стр. 88.

[89] Спор између Грчке и Бугарске, односио се на дјелове Македоније. Грци су запосјели Солун, који је Бугарска снажно жељела. Бугарска није била нарочито заинтересована за Тракију, иако  је заузела.

[90] Србија је добила право да наредних педесет година користи луку Солун.

[91] Русија, гарант српске независности, мобилизацију организује 30. јула. Њемачка одмах реагује и тражи да је обустави. Русија је тај захтјев одбила, јер би јој требало много времена да поново покрене војне ресурсе.

[92]Краљ Никола је у јулу 1914. потписао пакт са Србијом. Оперативну команду над војском предао је 23. августа српском генералу Божидару Јанковићу, који је именован за начелника црногорског генералштаба. У шест дивизија, мобилисано је 35.000 људи.

[93] Књига записника МЗ Бубање, 9 фебруар, 1976.

Деведесетпетогодишњи Милинко – Мито Гаљов Бубања, каже да су Бубање 1912. имале чету војника. Командир је био Милутин Јоков. Чета је имала четири вода, али се не сјећа ко је командовао првим, док је командир другог био Љубомир Ђуров, трећег Радомир Крсманов, и четвртог Драгиша Вукићев. Десетари су били Арсо Лудин и Раде Јанићијев из Немањина, Обрад Милев и Диле Ђолев из Села, Миљан Миладинов и Ђорђије Вучетин из Качмора, Стефан Крсманов и још један, али је заборавио ко је то био.

 

Брзавским батаљоном је командовао Михаило Кнежевић. Батаљон се налазио у саставу Бјелопољске бригаде.

Средином августа 1914. у току дана, Кнежевић је командовао да официри трком преузму сљедовање за своје чете. Милутин није хтио, већ је пришао лагано. Због непослушности, за казну је требало да оптрчи три круга. Он је то одбио рекавши: ”Не дајеш ми сљедовање ти, него господар и краљ Никола”! ”Нећу да трчим”! Након оштрих ријечи, Милутин је ражалован.

На предлог Васа Кренова Шћекића, за командира чете постављен је Радун Савин.

 

У вези овог догађаја у цетињском Државном архиву, у збирци Бјелопољска бригада – Брзавски батаљон 1914. имамо сљедећи извјештај:

 

Команди Источног одреда

 у мјесту

Част ми је извијестити ту команду за сљедеће:

 

Данас у четири сата по подне пристао је војсци хљеб из Б. Поља и ја позовем интенданта Станоја Бутрића да хљеб подијели по четама војсци, но се у томе моменту бијаху нагомилали војници око тајина – хљеба да се томе немогаше тада прићи. Наредим да се одмакну од хљеба, јер неће да се дијели ако поредак неће  послушати. Иза тога наредим официру Милутину Бубањи да их он одстрани што исти не шћеде послушати. Иза тога сазовем их у строј и командујем им ”напријед” – само да би се одмакли од тајина, али не кћеше да се крену напријед а у том тренутку искочи официр Милутин Бубања и повика: ”војници, ја наређујем да тајин не смије нико примити, но замном” – и одатле отиде са онијем бројем војника у логор, тамо створи бунт о коме је изнето тој команди, а тајин недаде никако подијелити, све док поменутог оф. Бубању та команда није ставила у притвор.

За оф. Бубању достављам и то: оног дана кад је наша војска у нереду одступала са Ковача, оф. Бубања пресјекао је колан на једном товарном коњу, који је носио митраљески прибор и са истог обалио прибор и на коња појахао, па напријед као официр умакао. Но доцније виђе га поручник Ђ. Ђуровић командир митраљеског одјељења, позва га два пута да стане, што овај није хтио учинити, него је са коњем све бјежао напријед. Поменути поручник, пошто виђе да неће да стане, пуца га из леворвера два пута, док га обали са коња, а оф. потом скочи са коња и умакне напријед.

Због горњег нереда и бунта, којег је оф. Милутин Бубања створио данас, са овијем рапортом спроводим га тој команди.

Његњево                                                                                                   Ком. брзав. батаљона

15. – VIII – 1914. год.                                                                                           Кап.

 

Револтиран, Милутин одлази на Цетиње и жали се краљу Николи. Краљ га је саслушао, потврдио му чин и вратио га у батаљон. Радун Бубања је већ командовао четом, па је Милутин постављен за командира топовске батерије.

У вези података о Бубањској чети: Душан Богданов, Милан Милисављев и Ако Јованов, разговарали су 4. марта 1976. и са Томом Сретковим – Гаљовим. Тома је 12. јула 1914. пошао у Пљевља и тамо се јавио у тадашњи округ да служи војни рок. И он каже да су Бубање 1912. – 1914. имали чету војника. Командир је био Милутин Јоков, командири водова Миљан Миладинов, Радун Савин, Радомир Крсманов и Диле Ђолев, а десетари Раде Јанићијев, Ђорђије Вучетин, Обрад Милев и Драгиша Вукићев.

[94] Државни архив Црне Горе, Цетиње, збирка: Бјелопољска бригада – Брзавски батаљон, 1914.

 

Команди Брзавског баталиона,

                                Расово

”Извјештава се ова Команда, да из подручне ми чете до сада у овом рату нема погинулих, рањених нити пак несталих војника”.

Расово                                                         Зам. Ком. II. чете – Бубањске,

16. VIII. 1914.                                                      водник Драгиша Бубања

 

[95]Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 53.

Миљан Миладинов, живио 96 година. Преживио три рата. У Балканском и Првом свјетском рату командовао првим водом бубањске чете. Учествовао у многим биткама, али није рањаван. Четници су у децембу 1942. ухапсили Миљана и његовог сина Алексу. Затворили су их у колашински затвор, гдје су робијали до марта 1943. Миљан је из Колашина премјештен у логор у Бару; ослобођен је након капитулације Италије.

[96] Александар Драшковић, Мојковачка битка, ЦИД, Подгорица, 1996. стр. 68.

Црногорска војска је била организована по шеми: вод, чета, батаљон, бригада, дивизија. Бројно, састав јединица је био неуједначен. Као и у српској војсци, нижи официрски чинови су: потпоручник, поручник, капетан, а виши су специфичнији: командијер (мајор), бригадијер и дивизијар – генералски ранг.

Врло атрактивно и опасно звање био је барјактар: четни, батаљонски, бригадни. Барјактар је био непосредно изложен погибији, али се традиција уздигнутог барјака на челу јединице није смјела изневјерити. Кукавица се није могао ни замислити као барјактар. Барјактарство је било насљедно, и у неким бојевима, у низ примјера, по тројица су из куће гинули испод барјака!

[97] Државни архив Црне Горе, Цетиње, збирка: Бјелопољска бригада – Брзавски батаљон, 1914.

[98] Радоје Јевремов Бубања, разговор са аутором, Немањине, мај, 2003.

[99] Милун Петрић, Рујишта код Берана и Рујиштани…, М3, Беране, 2001. стр. 90.

[100]Један аустроугарски војник 19. августа пише: “Армија је потучена и налази се у дивљем, хаотичном бјекству. Почело је опште бјежање. Једна разуздана руља јурила је у безумном страху према граници”.

[101]Александар Драшковић, Мојковачка битка, ЦИД, Подгорица, 1996. стр. 93.

У другој половини септембра 1915. Санџачка војска броји 20.532 војника, а Прва санџачка дивизија – 4.312.

[102] Државни архив Црне Горе, Цетиње, збирка: Бјелопољска бригада – Брзавски батаљон, 1914.

[103]Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 45.

Дмитар Јоков, учесник Првог балканског, затим, Првог и Другог свјетског рата. Рањен 1914. на потезу Свијетло Борје – Гласинац. Након три мјесеца лијечења у Рогатици, кући дошао с Перишом Гвоздовићем.

[104]За јунаштво у балканским и овом рату, Вуко Радомиров је одликован орденом Освећено Косово 1912. споменицом Петра I и сребрном медаљом за храброст.

[105] Милун Петрић, Рујишта код Берана и Рујиштани…, М3, Беране, 2001. стр. 91.

[106] У Бубањама је Јаблану Урошевом Бубањи парастос одржан у септембру. У црквеним књигама пише да је погинуо у српско – аустријском рату, 2. септембра 1915. у 28 години. Неожењен, непознато гдје је сахрањен.

[107] Краљ Никола маргинализује генерала Јанковића наредивши Старосрбијанском одреду да у јуну 1915. заузме Скадар, због чега је он поднио оставку. Замијено га је пуковник Петар Пешић. У октобру 1915. краљ Никола није дозволио црногорским елитним трупама да се повуку са главнином српске војске. Санџачка армија покрива српско повлачење борећи се против аустроугарских снага код Калиновика, Клобука и Фоче.

[108] Др Скоко – др Опачић, Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1876 – 1918. II, БИГЗ, 1990. стр. 192.

[109] Марш преко Албаније, од новембра 1915. до јануара 1916. назван је ”српска голгота”. Мраз, глад, болести и готово свакодневне борбе против Бугара, Аустроугара и Албанаца, платило је животом око 100.000 војника и избјеглица. Овај легендарни пут многи упоређују са Наполеоновим и Суворовљевим форсирањем Алпа.

[110]Учесник битке на Мојковцу, Петар Влаховић, описује 6. јануар: “Освануло је свјеже зимско јутро. У стољетњој буковој шуми, у дубоком снијегу, у најсуровијим временским условима, војници уморни и премрзли, склањају се испод дрвећа да се заштите од снијежне мећаве. Да се не би открио положај ватра се није смјела палити, изузев на добро скривеним мјестима. Студен се увукла у сваког од нас, крв се ледила у жилама…”.

[111] Александар Драшковић, Мојковачка битка, ЦИД, Подгорица, 1996. стр. 214.

[112] У Дневнику Прве санџачке дивизије пише: “Долазе мајке, сестре и жене са торбама на погрбљеним и уморним леђима, са понудама. Многе од њих не стигоше да их уруче онима којим су намијењене: синовима, браћи, мужевима… Са сузама и болним јауком дају их другима, другој нечијој дјеци, говорећи: – ”Узми сине требаће ти”! Они скидају капу и, заједно са њима, чине посљедњи помен погинулима. Послије кратких опела, жене, мајке и сестре мртвих јунака одлазе са бојишта, уз поздрав – ”Срећно путници”! Борци полазе даље, у јуриш, и за њих, и за нас. На овој цичи и зими од мраза пуца дрво и камен чудним неким звуком, ка’ да испаљује почасни плотун, мртвим ратницима, херојима Бојне Њиве..”

Навикнута да трпи, рађа, пази кућу и у раду замјењује мушкарце који ратују – жена, домаћица, марљиво спрема вунену и сукнену одјећу, обућу и нешто хране узете од дјечјих уста, и са бременом хита на удаљена ратишта да то однесе домаћину, оцу, брату, сину, дјеверу. У колони са сапатницама, у црнини, са пуним торбама на леђима, стизале су на бојишта, по беспућима, послије пет или шест дана пута. Те змијолике црне колоне, непрекидно миле, у једном и другом правцу – на ратиште носе храну и преобуку, а са ратишта рањене. Војска остаје и опстаје благодарећи црногорској жени, па наредба војницима: ”да не траже храну – јер је нема” још више даје значај Црногорки и њеном “таину”.

Долазак жена на ратиште има јако психолошко дејство на изнурене ратнике који мјесецима и годинама живе злопатничким животом, по планинским врлетима, у сталној борби, далеко од домаћег убогог и сиротињског огњишта. Жена живи са увјерењем да њен допринос “војевању” није само у преузимању мушких послова, већ и да се нађе при руци домаћину, оцу, брату… који бију бој са непријатељем.

[113] Александар Драшковић, Мојковачка битка, ЦИД, Подгорица, 1996. стр. 189.

Почетком децембра, под снажним притиском Шездесет друге дивизије, Санџачка бригада се повукла у правцу Матаруга, гдје има неколико оштрих сукоба са Рајнеловим снагама. И Прва санџачка дивизија се плански повлачи према југу. Да ослабио наступни замах противника, командант Матановић наређује Бјелопољској бригади да на Ивовику предузме противнапад на предње дјелове Шездесет друге дивизије.

 

[114] Милун Петрић, Рујишта код Берана и Рујиштани…, М3, Беране, 2001. стр. 91.

[115] Божо Бауцал описује јуриш Трећег регрутског батаљона: ”Регрути су показали чудо од храбрости; има много мртвих и рањених. Изгинула је младост. Према Војно – историјском институту у Београду само у борбама 6. и 7. јануара, од 716 војника колико је по прописима сваки батаљон у почетку рата имао, стање је сведено на 150. Трећи регрутски батаљон, некада елитна јединица, остао је са 110 бораца, или мање… И моја чета, од некадашњих 186 бораца, сведена је на 47…..”

[116] Др Скоко – др Опачић, Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1876 – 1918. II, БИГЗ, 1990. стр. 192.

[117] Ибид, стр. 192.

[118]Књига умрлих 1914 – 1932. Брзава – Заостро – Штитари.

Бубање: Јована Урошева, Мирка Чикова и Радула Милуновог су 5. јануара 1916. убили Турци приликом упада на  лијеву страну  Лима.  Јован Урошев у 53  години,  ожењен, имао је сина и двије  кћерке. Мирко Милунов у

49-ој години, ожењен, имао је сина и кћерку. Радуле у 84 години, ожењен, имао је два сина и двије кћерке.

[119]Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 26.

Радун Савин (1880 – 1945), потпоручник, командир чете у Балканском и Првом светском рату. У Болдогасоњ гдје је интерниран, остао до краја рата. У Дубови живи од 1920. Имање купио у Рашчевићима. У Другом светском рату командир четничке чете у Дубову. Заробљен 9. маја 1945. између Зиданог моста и Трбовља. Стријељали га црногорски партизани 18. или 19. маја 1945. у 55 години.

[120] Књига умрлих 1914 – 1932. Брзава – Заостро – Штитари.

Из Бубања су од шпањолке умрли:

 

име

стар год.

умро дана

1.

Радивоје Бубања

14

21.09.1918.

2.

Вуксан

60

03.10.1918.

3.

Аксо

28

11.10.1918.

4.

Лабуд

17

12.10.1918.

5.

Јован

29

13.10.1918.

6.

Миљан

32

15.10.1918.

7.

Драгиња

5

16.10.1918.

8.

Мило

14

17.10.1918.

9.

Млађен

75

23.10.1918.

10.

Илија

23

23.11.1918.

11.

Вукојица

10

29.11.1918.

12.

Велимир

2

30.11.1918.

13.

Неранџа

70

24.12.1918.

 

[121] Лазар Рашовић, Црна Гора у европском рату, Штампарија босанске поште, Сарајево, 1919. стр. 57.

”Сакупљени на другарском састанку дана 4. новемра 1918. године да међусобно измијењају мисли, да један другом искажу своје болове и радости у овим великим данима слободе и уједињења.

Црногорски официри у заробљеничком логору у Болдогасоњу са поносом сећају се својих гордих и славних предака, који су се кроз вијекове борили за заједничку ствар и никад ничијој сили подлегли нијесу.

Наше покољење, вјерно традицијама својих предака, показало је у безбројним бојевима три потоња рата у мукама и патњама, које је наш народ као дио српског народа претрпио, што може да уради Србин Црногорац за велике народне циљеве. Гладан, го, бос и ненаоружан, неснадбјевен, голим прсима и снажном десницом рушио је скадарске бедеме, разбијао на Гласинцу страшну организовану непријатељску премоћ и сваки кланац, сваки врх од Љеша до Ужица, од Брегалнице до Сарајева својом крвљу облио је.

У потоњим судбоносним тренуцима жртвовао је све. Признања српских војсковођа најјаче сведоче јуначку заштиту њиховог тешког одступања. Када су наступили тешки божићни дани год. 1915. када је стохиљадна војска ударила на шаку у три рата измучених Срба у Црној Гори, уморених глађу и свим невољама, које рат може наметнути једној сиромашној земљи, они су и тада вршили своју дужност.

Лим, Тара, Мојковац, Граховска пећина, Вучји дол и Троглава, прогутале су хиљаде несретника. Црногорац се  очајно борио, са надом, да ће до краја бити поведен часним путем. – Али он је заведен! Ни да га покушају повести тим путем. – Њега напуштају врховни вође,  створивши му безизлазан положај. Неки се склањају, а неки руке перу, а он…. Он бива предан на милост и немилост непријатељу, и настаде голгота српског народа у Црној Гори.

Десетине хиљада његових синова бивају отјерани, да нађу своје гробове по Мађарској и Тиролским урвинама, други, да се некада поврате као богаљи на згариште својих домова и гробовима своје уморене нејачи, остатак одбјеже у шуму и три године ту се борио и чекао да обнови свету борбу.

За све то једини кривци једини творци срамне капитулације јесу: врховни војничке и политичке вође нашега народа, а не народ и војска, који су до краја са самопожртвовањем вршили своју дужност према домовини, српству и савезницима.

Ми као највјернији тумачи осјећаја црногорске војске и народа, да бисмо отворена чела могли ући у велику народну заједницу Срба, Хрвата и Словенаца обавезујемо се и заклињемо крвљу наших другова палим по безбројним српским пољима части, заклињемо се, сузама мајака самораница, сјенима и завјетима наших предака, заклињемо се до сада неокаљаном чашћу црногорског оружја да га нећемо носити под том управом, и да нећемо мировати све дотле, док кривци народне катастрофе не претрпе заслужену народну казну за атентат против народне части. Остајући чврсто при горњој одлуци потписујемо се.

[122] Погинуо код куће Крсмановића 1912.

[123] Погинуо 1914. на Каменој Гори код Пљеваља.

[124] Погинуо 1916. код Петрове лазине.

[125] Редов блишковске чете, рањен на Челебићу – 29. августа 1914.

[126] Сл. војни лист Министарства војске и морнарице краљевине…, бр. 28, од 12 јула 1926. Указ АЂ бр: 26102.

[127]Златну медаљу Милош Обилић, у Црној Гори инаугурише Петар II Петровић Његош 1847. Многи мисле да је лик Обилића на медаљи Његошев портрет. Она није имала ништа заједничко са Медаљом за храброст, познатијом као ”Медаља Милоша Обилића”, коју је краљ Петар I основао на Петровдан 1913. Медаља краља Петара I, била је признање за дјела велике личне храбрости, показане на бојном пољу током кратког, али побједоносног рата са Бугарском 1913. У два степена (Златна и Сребрна), медаља је додјељивана током Првог свјетског рата и Другом свјетском рату припадницима Краљевске војске и савезничких снага.

[128] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 27.

Војислав наводи да су медаљом Обилића одликовани и Новица Ненадов и Миро Илијин Бубања.

[129]Члан 1. те Уредбе гласи: ”У недостатку потребног аграрног земљишта које би се према Закону о добровољцима од 31. августа 1928. имало бесплатно уступити ратним добровољцима, може министар финансија исплатити сваком оваквом добровољцу умјесто накнаде, 4 одсто у државним обвезницама и то у сљедећим износима: добровољцима борцима по номиналних 50.000 динара; добровољцима неборцима номиналних 30 хиљада динара”. Многи су добили овај новац.

[130] Ђ. Батрићевић, Добровољци у ослободилачким ратовима Црне Горе 1875 – 1918. Унирекс, 1997, стр. 455.

[131] Постојале су и редовничке воденице које су изграђене и функционисале на задружном принципу.

[132] Војислав Бубања, Бубање село и родослов, Алмарекс, Београд, 1996. стр. 49.

[133] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 68.

Саво Миланов, основну школу похађа у Штитарима, нижу гимназију у Беранама, а вишу у Ужицама. Војну ваздухопловну академију завршио у Београду, прије Другог светског рата. Вријеме од 1941. до 1945. провео у логору у Њемачкој. Након рата радио као предавач и инструктор Ваздухопловне официрске школе ЈНА у Београду. Написао књигу интерног карактера ”Настава бомбардовања”. Одликован Орденом за војне заслуге II реда и Медаљом заслуга за народ. Пензионисан у чину потпуковника. Из хобија студирао њемачки на Филолошком факултету у Београду. Са Олгом Капетановић није имао дјеце. Сахрањен у Београду.

[134] Ибид, стр. 68.

Јовић Радунов, први дипломирани правник из Бубања. У Беранама завршио нижу гимназију, у Прилепу вишу, а Правни факултет 1938. у Београду. У државном савјету ради до почетка рата. Након Другог свјетског рата, секретар Врховног суда Србије. Бавио се адвокатуром. Умро у Београду. Није имао порода.

[135] Ибид, стр. 37.

Савић Јованов робијао у Долцу, Колашину, Бару и Подгорици. Из затвора побјегао у мају 1944. Предсједник народноослободилачког одбора за штитарску општину.

[136] Ибид, стр. 47.

Ако Јованов, напустио гимназију и посветио се земљорадњи. У Београду 1936. служи војску у краљевој гарди. Тамо се и упознао са марксистичким идејама. Скојевац. У КПЈ примљен у марту 1941. у резерви у Колашину. У тринаестојулском устанку, водник Бубањског одреда. Учествовао у ослобођењу Берана. У бици на Пљевљима био водник у чети Комског одреда. У току дана рањен два пута: изнад стопала, од бомбе, а касније у стегно десне ноге; зрно му закачило препону, стомак, изашлао код пупка и направило четири прострелне ране. У билтену Врховног штаба НОВ и ПОЈ, објављено да је погинуо. На вијест о рањавању из Бубања су пошли његов брат Савић и неколико рођака, и на носилима га 8. децембра донијели кући. Опорављен, већ 27. јануара 1942. учествује у бици на Превини. Учествовао у борбама на Жарско – Палској коси, Улошевини, Муминовом кршу, Папама, Марковом брду, Јабучкој коси.

У априлу 1944. од општинских и сеоских одборника и позадинских радника конституисан батаљон – он је био комесар. Кратко, 1945. Ако је комесар Треће команде подручја Берана, затим секретар МК за Беране, а касније организациони секретар Среског комитета КПЈ Беране. Руководио колонизацијом. Почетком 1947. одлази у партијску школу на Цетиње, а крајем 1948. именован за инструктора сељачких радних задруга при ПК КПЈ Црне Горе. Изјаснио се за резолуцију ИБ; ухапшен у септембу 1949. и затворен у злогласни затвор Богданов крај у Цетињу. У новембру спроведен у Котор, а одатле на Голи оток. Административно кажњен двије године – условно, још двије. Након доласка с Голог отока, до 1957. радио као управник Задруге у Штитарима. Био предсједник Општинског одбора СУБНОР-а Иванград, а касније члан предсједништва СУБНОР Црне Горе. Умро у Бубањама.

[137] Шпиро Матов Лагатор, Споменица мученика, Меркур, Београд, 2002. стр. 72.

[138] Борци Седме црногорске омладинске бригаде ”Будо Томовић”, Спомен књига, Београд, 1991. стр. 83.

Милош Раденков, један од истакнутијих бораца из беранског краја. Рођен у Бубањама 1921. Скојевац од 1939. а члан КП од 1940. У бригаду ступио крајем 1943. Почетком 1944. скојевски руководилац бригаде. Завршио Војну академију и Правни факултет у Београду. Начелник на ВМА. Пензионисан у чину пуковника. Умро 1992. у Београду, а сахрањен у Бубањама. Супруга Деса, родом Дедовић, рођена 1926. у Божићима код Андријевице. Учесник у НОБ од 1941. Након рата активно војно лице. Пензионисана у чину санитетског капетана. Нијесу имали потомака.

[139] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 35.

Радивоје Николин, у почетку устанка скојевац; у НОП се укључио од октобра 1943. Борац III батаљона IV пролетерске бригаде. Завршио вишу техничку академију. Пензионисан у чину мајора. Сахрањен у Београду.

[140] Према записнику из беранског музеја, у скупштину овог одбора из штитарске општине су изабрани:

 

  1. Бубања – Шћепановић Владо, учитељ из Бубања,
  2. Бубања Која, учитељ из Бубања,
  3. Бубања Вукајло, кројач из Бубања,
  4. Бубања Станоје, земљорадник из Бубања,
  5. Бубања Ако, земљорадник из Бубања,
  6. Недовић Милија, учитељ из села Пријелога,
  7. Недовић Гавро, земљорадник из Пријелога,
  8. Шћекић Радисав, земљорадник из Заграда,
  9. Шћекић Васо, земљорадник из Штитара,
  10. Кораћ Вељо, земљорадник из Штитара,
  11. Кораћ Радисав, земљорадник из Штитара,
  12. Кораћ Михаило, земљорадник из Рујишта,
  13. Кораћ Гавро, земљорадник из Рујишта,
  14. Ћоровић Вукајло, земљорадник из Штитара,
  15. Дробњак Лазар, земљорадник из Штитара,
  16. Јанковић Симо, земљорадник из Заграда,
  17. Томовић Милија, земљорадник из Заграда,

[141] Храну из италијанских магацина, четници обећавају и дијеле присталицама. Неистомишљенике строго кажњавају. У јесен 1941. запалили су куће Рајка Кораћа, Гавра Недовића и Миљана Бубање. Рођаци су морали да изврше паљевину или да се одрекну оних у партизанима.

[142]Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 51.

Која Стефанов – у Штитарима завршио основну школу а учитељску 1929. у Беранама. Радио у Облешеву код Кочана, гдје је упознао Даницу Митровић. Вјенчали се 1930. Пред рат дошли у Бубање. Која учествује у припреми устанка. У Бубањама су примљени у партију. Он је члан Скупштине народноослободилачког одбора у Беранама 1941. Учесник свих акција Брзавског батаљона. Почетком 1942. након одласка партизана, Која се повукао у шуму. За одмазду, четници су хтјели да стријељају Даницу, а дјецу да смјесте у логор у Албанији. Један рођак их је обавијестио шта им се спрема. На састанку партијске ћелије договорено је да се извјесно вријеме склоне. Лим су прегазили у фебруару 1942. Смјестили су се код хоџе. Четници на челу са неким Ђурашковићем нашли су и ухапсили Даницу и кћерку Љиљану. Када су их пустили из затвора, они су одлучили да прерушени у муслиманске избјеглице пођу у Србију. Купили су коња и преко Пештери су пошли у Нови Пазар. На Голији су их четници пустили да прођу када су им рекли да су Срби. Кум им је помогао да у Старом селу код Велике Плане добију посао. Тамо су покушали да успоставе везу с партизанима. Даница је у Иванчи код Раље замјењивала учитељицу коју су партизани убили јер је информације од дјеце саопштавала четницима. Она покушава да се повеже са браћом Марковић, за које је чула да су у том крају. То јој није пошло за руком па се након неколико мјесеци вратила у Старо село. Након ослобођења, запослили су се у Урошевцу, а затим у Приштини. Даница ради у АФЖ, а Која је школски надзорник. Када им се 1952. разболио син Силвије, одселили су се у Београд. Није им признат статус борца од 1941. јер су наводно у Старом селу имали прекид партијског стажа.

[143] Р. Коматина, Партизанска герила у беранском округу, 1942 – 1943, Токови, 17 – 18, Иванград, 1982. стр. 7.

И већ 2. јануара 1942, изненада, Павле Ђуришић је са групом четника напао партизане у Штитарима и том приликом убијен је Радомир Митровић, члан Мјесног комитета КПЈ за Беране, предратни комуниста и револуционар. Ређају се напади четника са Италијанима, а на Полици и са муслиманском антикомунистичком милицијом на одреде у селима: Бучу, Пешцима, Лушцу, Црном Врху, Полици, Доњој Ржаници, у којима гине више партизана. Италијани и четници заробљавају већи број партизана и чланова њихових породица које Италијани интернирају. Затим долази напад на Лубнице, 24. јануара, када су партизанске снаге разбијене.

[144] А. Стаматовић, Четнички покрет у Ц. Г. 1941/42, Збирка док…, Српски корпус, Подгорица, 2004. стр. 297.

(ДАЦГ, АОП, 8468/IX 1а-295(42) и (ДАЦГ, АОП, 8469/IX 1а-294(42)

[145] Горан Киковић, Војвода Павле Ђуришић, Ступови – Подгорица, 2003. стр. 26.

[146] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 35.

Милосав Радосавов – Раков (1916 – 1981.) је у Бубањама завршио основну школу. Члан КП од 1941. Један од организатора устанка у селу и борац Комског одреда. У прољеће 1942. са Аком, Милошем, Бошком, Батрићем, Милоњом, Станојем, Стаником, Милојем и Десанком Бубањом, Радованом Карличићем и Вучетом Недовићем прешао у илегалу. Крајем октобра 1943. ступио у IV пролетерску црногорску бригаду, гдје је био политички делегат вода, замјеник комесара чете и батаљона. Након 1945. опуномоћени официр Озне, затим шеф Удбе у Кули, Врбасу и помоћник покрајинског секретара у МУП Војводине.

[147] Р. Коматина, Партизанска герила у беранском округу, 1942 – 1943, Токови, 17 – 18, Иванград, 1982. стр.18.

Окружни комитет КПЈ, у децембру 1942. заузима ставове и утврђује задатке за чланове и организације КПЈ и укупну герилу у округу. Задаци су предвиђали да се четницима пружи отпор и на све могуће начине омета њихова мобилизација, а они који то не буду могли избјећи да шире панику, организују дезертерства, предају се и прикључују партизанима. Одлучено је да се по селима стварају и јачају илегалне партизанске војне јединице, да се приступи, гдје год је то могуће, организовању напада, саботажа и диверзија, с циљем да се што више непријатељских снага задржи и тако помогне јединицама НОВ и ПОЈ.

Окружни комитет је утврдио војну организацију гериле за берански и андријевачки срез: формиран је штаб оперативног сектора чији је задатак био да руководи борбом гериле и осталих припадника НОП – а. За колашински срез је одлучено да мјесни комитет КПЈ и даље руководи укупном борбом гериле.

У штаб оперативног сектора, Милан Куч је одређен за команданта, Никола Шекуларац за замјеника команданта, Вукадин Вукадиновић за политичког комесара, а Милош Бубања за замјеника комесара.

[148] Шпиро Матов Лагатор, Споменица мученика, Меркур, Београд, 2002. стр. 76.

Колашински ”централни четнички затвор за Полимље”, према подацима из зборника ”Колашински четнички затвор 1942 – 1943.” био је мучилиште за 169 заточеника са територије беранског среза. На стратишту Бреза 1942. стријељан је Милоња Бубања…..а на Матешеву 14. маја 1943. Богић и Батрић Бубања.

[149] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 53.

У тринаестојулском устанку 1941. укључени су и синови Миљана Миладиновог: Милоња, Батрић, Алекса, Радосав, Велимир, а од 1943. и кћерка Милосава.

Милоња и његов друг из затонског батаљона, Душан Кораћ, заробљени су при крају 1942. у селу Дубову. Предали су се када су четници испред куће довели Душанову породицу – стару мајку и троје дјеце. Смјестили су их у затвор Шаховиће. Након убјеђивања да напусте партизане и герилу одвели су их у колашински затвор. Стријељани су на Брези, 17 децембра 1942. Постхумно, Душан је проглашен за народног хероја, а Милоњи је додијељена ”Партизанска споменица 1941”.

Батрић, резервни наредник, из околине Подгорице послије капитулације донио је митраљез ”Брно” и петсто метака. Он је прекаљени митраљезац са Пљеваља и других битака. Герилац, командир вода, замјеник командира чете, обавјештајни официр и начелник штаба бригаде. Након рата активни официр. Пензионисан 1955. Носилац ”Партизанске споменице 1941” и неколико других одликовања.

Милосава, борац IV санџачке бригаде, у августу 1944. погинула у Негбини код Нове Вароши.

Алекса, са оцем искусио све муке затвора и логора у Колашину, Бару и Барију. Војник I пролетерске бригаде. Радосав и Велимир активисти у позадини. Четници Воја Лукачевића рогљали и мучили Радосаву.

[150] Р. Коматина, Партизанска герила у беранском округу, 1942 – 1943, Токови, 17 – 18, Иванград, 1982. стр.16.

Од новембра 1942. кад су им сњегови дошли у помоћ, четници постижу значајне успјехе. Двадесет другог новембра 1942. јуначки гину Радуле Јеврић, стари комуниста, замјеник комаданта Комског НОП одреда, затим, комунисти и храбри борци – Петар Дедовић и Манојло Кастратовић. И Секуле Вукићевић (прије доласка у герилу командир чете у I пролетерској бригади) погинуо од четничке засједе на Полици, а у Бубањама, Милоје Бубања, млади полетни комуниста. У Затону четници заробљавају Душана Кораћа, учитеља, предратног секретара мјесног комитета КПЈ за Бијело Поље, и веома храброг борца Милоњу Бубању, које у Колашину стријељају. Касније, на измаку зиме, погинуће и Војо Шекуларац, предратни учитељ и комуниста. Уочи 1. маја 1943. погинуо је и Михаило Пантовић, ванреди борац и комуниста.

[151] Ибид, стр.18.

[152]Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 45.

Због убиства државног чиновника 1923. Станоје је осуђен на 17 година; тамновао је десетак година. Три године био у комитима. Учесник тринаестојулског устанка и носилац “Партизанске споменице 1941“. Убио се 1943. у близини земунице у Савиној Води. О самоубиству се није знало до краја рата, директива је била да се о томе не говори, па су се шириле различите гласине. Због учешћа у НОБ, злостављана му је жена Радосава и син Милинко; од почетка марта па до краја маја 1943. обоје затворени у Долцу, а касније у Колашину.

[153]Ибид, стр. 46.

Богдан Савин, учесник Балканског и Првог свјетског рата. У Другом свјетском рату његова породица припада партизанском покрету. Богдан је ухапшен и спроведен у колашински затвор гдје је робијао од новембра 1942. до 15. маја 1943. када је стријељан на Матешеву. И његова жена Лабуда (рођена Обрадовић), затварана у затворима у Доцу и Колашину до маја 1943. одакле је премјештена у Пећ, Студеницу и на крају у Бањицу код Београда. Осуђивана на смрт, али је некако успјела да извуче живу главу и дочека ослобођење.

[154] Ибид, стр. 45.

Најстарији Дмитров син Благоје, побјегао из колашинског затвора; погинуо 1943. на Сутјесци. Млађи, Батрић – Баћко, робијао у четничком затвору Долац, стријељан 10. маја 1943. на Матешеву. Дмитар у затвору од децембра 1942. Касније робијао у логору у Бару. Кћерка Станика, скојевка, илегалац и борац, активно учествовала у устанку. Носилац ”Партизанске споменице 1941”.

[155]У наређењу команданта Лимско – санџачких четничких одреда од 22. јануара 1943. потчињеним командантима за формирање и упућивање јединица у западну Босну ради борбе против НОВЈ, у саставу Беранске бригаде налазио се Брзавски батаљон са 30 четника, под командом наредника Милана Фемића.

[156] У то вријеме, овај батаљон је једина већа партизанска јединица не само овдје већ можда и у Црној Гори.

[157]И прије рата су се храброшћу истицали синови Дила Шћекића из Затона, Бранко и Влајко. Непосредно пред устанак 1941. муслиманска милиција је ухватила Влајка и предала га Италијанима. У затвору се храбро држао. Са још неколико сабораца стријељан је почетком јула 1941. Бранко је учествовао у устанку. Испољио је изузетну храброст и јунаштво. Намјеру да освети брата манифестовао је мржњом према муслиманима уопште. Комунисти нијесу могли да одобре такав став. Они су водили политику братства и јединства. Жеља за осветом била је јача од његовог убјеђења да припада НОП–у. Појава четника у другој половини 1941. и њихова идеологија да су муслимани главни непријатељ, била је примамљива за Бранка. Четници су га именовали за командира. Иако је командовао батаљоном, његова породица је у кући скривала партизане.(!?) Положај командира четничког батаљона напусто је у јулу 1943. и отишао у партизане. Убрзо постаје командир дуге чете Беранско – андријевичког батаљона. Погинуо је исте године, близу Андријевице у јуришу.

[158] Др Радоје Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори, 1941 – 1945. Обод, Цетиње, 1977. стр. 362.

[159] Ибид, стр. 362.

[160] Обрад Бјелица, Осма црногорска бригада, Интер ЈУ Прес, Београд, 1994. стр. 478

Ратко Николин, рођен 1913. у Бубањама, земљорадник, борац IV батаљона, IV пролетерске бригаде. У VIII црногорској бригади од априла 1944. Заставник и командир чете. Погинуо 12. јануара 1945. код Чакаваца.

[161] Посадна чета је тада у цјелини прикључена VIII црногорској бригади.

[162]Ради што успјешнијег обрачуна са остацима непријатељских група, које су се скривале у шумама, формирана је команда мјеста за општине Горња Села и Штитаре. Сједиште команде је у Заграду у кући Милије Томовића, а касније у кући Радисава Шћекића. Посадне чете при команди мјеста и општински НО одбори имали су задатак да у одсуству бригада обезбјеђују територију од упада четничких група.

[163] Секретар сеоског скојевског актива у Штитарима био је Драгић Ћоровић, у Бубањама – Станија Бубања, у Пријелозима – Милија Маслак и Вучина Недовић, у Фемића Кршу – Крстиња Фемић, у Заграду – Новица Јанковић, а касније Милорад Јанковић, и у Рујиштима – Радош Бугарин.

[164] У НОП се укључила већина интелектуалаца из штитарске општине, али је њихов утицај био незнатан, јер они овдје нијесу живјели.

[165]Горан Киковић, Војвода Павле Ђуришић, Ступови – Подгорица, 2003. стр. 71.

[166] Милош, Ако и Милосав Бубања, Радован Карличић и Владо Недовић – Беране, рукопис:

Револуционарни покрет и ослободилачки рат од 1918 – 1945. на подручју штитарске општине.

[167] Рођен у Бубањама, Беране, Црна Гора, 1910., земљуеадник. У НОБ од 1941.

[168] Рођен у Хрватској, 1927. Србин, земљорадник, у НОБ од новембра 1943.

[169] Пехчево, Берово, Македонија, Црногорац, земљорадник, у НОБ од 1944.

[170] Рођен 1912. у Бубањама, Беране, Црногорац, земљорабник, члан СКОЈ-а од 1944. у НОБ од 1941.

[171] Гроб му се и данас тамо налази.

[172] Спомен књига, Борци Седме црногорске омладинске бригаде ”Будо Томовић”, Београд, 1991. стр. 83.

Милица, рођена у Бубањама 1928. домаћица, скојевка од 1944. Ступила у бригаду 1944. III батаљон, I чета. Погинула код Босанског Новог, 11. априла 1945.

[173] Борбени пут Осме црногорске ударне бригаде, Зборник сјећања, Београд, 1978. стр. 319.

Љубо Бојић пише: ”Међу посљедњим, штитећи чету, преко канала се повлачио и наш стари пушкомитраљезац Петар Бубања. Тек што је прешао канал, тешко је рањен у стомак. Када сам са водичем прешао канал наишао сам на њега. Наиђе и другарица Мирослава Малевић, болничарка, са неколико бораца. Они су однели Петра до Марте Ћорац, која је указивала прву помоћ. Ја сам узео његов пушкомитраљез и са водичем се повлачио ка нашем осигурању. У том тренутку водич је погинуо, а ја рањен, па сам се, убрзо, нашао код другарице Марте. Иако тешко рањен Бубања је прво питао за свој пушкомитраљез. Обрадовао се кад му рекох да је изнет”. Петар је рођен 1921. у Бубањама, земљорадник, командир курира, у бригади од фебруара 1944. Погинуо 19. априла 1945. код Шида.

[174] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 38.

Мијајло Новаков, борац и предсједник првог народноослободилачког одбора у Бубањама. ”Несрећно” погинуо у Беранселу 1943. самоопаљивањем аутомата Милоша Раденковог.

[175] Обрад Бјелица, Осма црногорска бригада, Списак бораца бригаде несталих у рату, Београд, 1994. стр. 326.

[176] Шпиро Матов Лагатор, Споменица мученика, Меркур, Београд, 2002. стр. 74.

У Књизи вјенчаних 1914 – 1938. за парохију Брзава …, пише да је ожењен Јеленом Недовић из Пријелога.

[177] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 121.

Радомир Видојев, у партизанима од априла 1943. Замјеник командира вода у IV бјелопољском батаљону, III пролетерске санџачке бригаде. Рањеник, погинуо у јуну 1943. на Тјентишту – Сутјеска.

[178] Пакао или комунизам у Црној Гори, Цетиње, Издање ”Гласа Црногорца”, свеска 5, 1943. стр. 24.

У тексту – Паљевине, пљачке и отимачине, наводи се да су партизани у општини манастирској, срез берански, Филипу М. Бубањи одузели 167 оваца, што приближно вриједи 100.200 лира. Он је барјактар из Првог свјетског рата, одликован сребрном медаљом за храброст и медаљом Освећено Косово.

[179] Ибид, стр. 36.

Милоје Савов, 1944. ступио у чету при команди мјеста у Заграду. Одликован медаљом за храброст.

[180] Шпиро Матов Лагатор, Споменица мученика, Меркур, Београд, 2002. стр. 77.

Хареме I и II, најстарији четнички затвори у истоименом насељу, на тлу беранског среза. Нијесу били класични затвори, већ овеће зграде, међу којима и касарна, са просторијом за привођење и саслушавање ухапшених, углавном из насеља општине Будимље. Објекте су једно вријеме користили Италијани, па су их препустили четницима који су заточене након саслушања и матлетирања, предавали окупатору, или их упућивали у срески затвор у Доцу или спроводили у Колашин. У списку лица затвараних у Харемима, поред осталих, налази се и име Драгића Бубање.

[181] Чета (ратни одред), четовање, назив за групу ратника у свим слoвенским језицима осим у чешком.

[182] У Народној скупштини краљевине Југославије, Рачић је 1928. убио Стјепана Радића и два члана ХСС, а још двојицу је тешко ранио.

[183] Рат су преживјели Данило Илијин и Милан Обрадов.

[184] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 44.

Јанко Радомиров, рођен у Немањинама 1912. У одреду Павла Ђуришића задужен за штапску архиву. Прије Другог свјетског рата живио у селу Косурић код Пећи.

[185] Пакао или комунизам у Црној Гори, Цетиње, Издање ”Гласа Црногорца”, свеска 5, 1943. стр. 13.

Ђорђије В. Бубања, општина манастирска, срез берански. Погинуо у борби против партизана. Леш пронађен у Ливадицама.

[186] Ибид, стр. 22.

Милоња Р. Бубања, стар 46 година, општина манастирска, срез берански. Погинуо у борби против партизана. Био у одреду војводе Павла Ђуришића.

[187] Потомак Вука Бубање из Међана.

[188] Бранко Глоговац, Безгробна војска Васојевића, Београд, 1996. стр. 124.

[189] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 43.

Владислав–Владо Јаковов Шћепановић–Бубања, рођен у Бубањама 1912. Школовао се у Штитарима и Беранама. Учитељску школу завршио у Ужицама. Радио у Сјеничким Барама, а од 1940. у Штитарима. Завршио школу резервних официра и стекао чин потпоручника. Члан соколског покрета. У устанку 1941. именован за замјеника команданта Брзавског батаљона. Учествовао у свим борбама које су вођене на подручју Пештери и Корита. Организовањем четничких јединица у Полимљу, официр у штабу Павла Ђуришића.

[190] Пакао или комунизам у Црној Гори, Цетиње, Издање ”Гласа Црногорца”, свеска 3, 1943. стр. 18.

Марко Радунов Бубања, тежак, стар 32 год. општина затонска, срез бјелопљски. Рањен у борби против комуниста. Био у одреду Миливоја Обрадовића.

[191] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 44.

Машан Радунов – учитељ и резервни официр. Школовао се у Беранама и Скопљу. До почетка рата, у Подгорици радио као учитељ.

[192] Радомир Губерина, Сеобе са горњег Лима, Ибра и Таре, Иванград, 1976. стр. 63.

[193] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 36.

Милосав Миланов, скојевац. У КП од 1943. У НОП од октобра 1943. борац IV батаљона IV пролетерске бригаде. Колонизован у Савино село. Умро у Белој Цркви.

[194] Ибид, стр. 36.

Душан Богданов, скојевац, од средине августа 1944. борац I црногорске бригаде народне одбране; касније се укључио у КНОЈ и милицију.

[195] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 35.

Вук Миљанов се рано укључио у СКОЈ. У IV црногорској бригади, од 1943. Након рата војно лице. Робијао на Голом отоку.

[196] Милинко Б. Стојановић, Голи оток, анатомија злочина, Стручна књига, Београд, 1991. стр. 33.

У изјави, млађи официр Вукашин Бјелица каже: ”На Светом Гргуру сам видио неописиве злочине. Мој пријатељ и друг Бошко Бубања био је са мном у СССР – у. На оток је дошао без једног ока које је изгубио приликом саслушавања у Котору или неком другом мјесту. На Гргуру је умро у тешким мукама.” Према неким изјавама, 1951.

Бошко, рођен 1922. у Бубањама. Члан КПЈ од 1941. У Комском партизанском одреду од 1941. затим у герили и Беранско–андријевичком батаљону. У IV пролетерску бригаду, у IV батаљон, ступио у октобру 1943. Носилац ”Партизанске споменице 1941”. У Совјетском Савезу завршио војну академију ”Фрунзе”. У току резолуције ИБ, као високи функционер МУП–а Црне Горе, административно осућен на 20 година робије.

[197] Српски језик је најраспрострањенији, а ”Југословени” навијају за “Партизан” или “Црвену Звезду”.

[198] Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 123.

У Босни је 1993. погинуо Славољуб Бубања из Пријепоља. Један је од 8 бораца у тунелу, чија је судбина приказана у филму ”Лепа села, лепо горе”.

Коментари (14)

Одговорите

14 коментара

  1. Поштовани Горане,

    Констатацију сам пронашао у књизи Марка Цемовић, Васојевићи, историјска истраживања, друго издање, Удр. Васојевића, Београд, 1993. стр. 274. Погледајте код Миомира Дашића а нешто је писао и овај Раичевић. Цитирао сам их и навео назив дјела.

    • јован

      Већина наших родослова су најобичније измишљотине као, рецимо, прича о томе да су Васојевићи поријеклом Немањићи. Замислите, Немањићи разминули плодне земље и стигли у љеворечке недођије. Ако су се тамо скривали онда нијесу били јунаци. Јунаци се нијесу повлачили. Него је то друга прича, а у овој коју сте објавили Ваш сарадник покушава без икаквог доказа, документа, записа да неке Пајковиће прикаже у најгорем свијетлу због наводног убиства споменутог попа, за којег претпоставља да је Бубања ( дакле, нигдје доказа за то). Нека објави који су то наводно били Пајковићи, тачно. Описујући то видно је да се из реченице у реченицу заплиће у неистине. А ево истине коју нико не може да побије – Бубање се узимају између себе и данас, растезали су греду за кућу и скакали су у маглу, мислећи да је перина. То је истина. На крају још једна нелогичност, Пајковићи наводно убили тог попа ( претпоставља да је Бубања), а оберучке прихватили комунисту Ђока Пајковића да им шири идеје и држи састанке.

      • Peđa

        Poštovani Jovane (Pajkoviću),
        1.Poznajući g-dina Ranka Bubanju ne vjerujem da je objavio ovaj podatak (zbog kojeg žustro reagujete) bez nekog izvora pa makar to bilo i svjedočenje nekog “pamtiše”. I sami znate da su usmena predanja, ipak neki izvor, ma kako bio nesiguran.
        2.Čudno je čime Vi osporavate te njegove tvrdnje. Tačno je da su se Bubanje do skoro uzimali između sebe jer je bratstvo brojno pa pojedinci dođu jedni drugima daleki rođaci a zakon zabranjuje sklapanje braka zaključno sa četvrtim stepenom srodstva po bočnoj liniji. Vjerujem da je ovo prisutno i u drugim brojno velikim bratstvima.
        3.Što se tiče tvrdnji o istezanju grede i skakanju u maglu, ta zlonamjerna podmetanja sam lično čuo za mnoga bratstva u Crnoj Gori te me interesuje na osnovu čega tvrdite da je to istina. Jeste li bili prisutni prilikom istezanja ili skakanja te to tvrdite sa takvom sigurnošću? Ili Vam je neko to pričao baš kao što je, možda, i gospodinu Bubanji neko ispričao ovo za Pajkovića?
        I na kraju objasnite mi kako ove Vaše tvrdnje negiraju ovo što je gospodin Bubanja napisao.

  2. лимованос

    Постоје мјеста гдје се прича о науци, а овдје се може свашта написати. Случајно видјех све ово. Ако је тачно за ДНК и хаплогрупе, онда ријешите свјетски историју и да се стави тачка. Да не спомињем ,,стручњаке” и присталице те методе, који су на узорку једне животиње утврдили да се ради о прачовјеку који је из Африке долутао до Бихора. Какав хумор. Таква је и прича о становништву беранског краја ( никако васојевићког, јер су Васојевићи тамо мањина). Ко познаје Лијеву Ријеку може одмах утврдити да је тај живаљ живио у забаченим селима, јер је њихово средишно насеље тек касно настало и малено је по површини. Тако да приче о некаквом племству падају у воду. То им ја говорим у очи, уважавајући и то што имам нешто њихове крви. Србљаци су становници Шекулара ( ,,старо село”), а тај Пајковић којег сте уврстили међу њих везе нема са њима , а ни Ашанима, него је потомак Ђурашковића са Горњег Цеклина код Цетиња. Њима ништа нијесу могли Васојевићи, па су морали да с еорођавају са њима и да признају њихову превагу . И тако даље и тако даље. Поздрав за све и не вјерујте превише оном што су писали појединци по нечијем налогу.