О школама у Црној Гори (са освртом на Бубање)

24. октобар 2014.

коментара: 0

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања

Cetinjski manastir

Међу српским земљама Зета се већ у X вијеку истиче на пољу државности и просвјећености. То се испољава у свим облицима живота, посебно у њеним државним и друштвеним институцијама, културним навикама и обичајима. Управо се овдје, до процвата народне поезије, и јавља прва књижевност на шта указује и Љетопис попа Дукљанина. Зета није само у сусједству са Италијом, већ је и тијесно повезана са тада најкултурнијом европском државом. Падом Зете под турску власт, разумије се, замире друштвени живот земље и прекидају се све везе са Италијом.[1]

Касније, док Црном Гором владају њени духовни поглавари, владике, близина Италије нема никакав културни утицај, није бацила ни зрак свјетлости на њу. У читавом том двјестагодишњем периоду једина школа за Црногорце били су манастир и хајдучка чета. Почетком XVIII вијека, Црна Гора успоставља везе са Русијом и тако се ослобађа искључиво венецијанског утицаја.[2]

Положај и околности Црне Горе нијесу допуштили да свештеник само чита литурђију. Коме је иоле позната повјесница Срба у Црној Гори, тај се неће нимало чудити кад пред јуначком и убојитом четом љутих осветника опази божијег пастира са крсташем барјаком у лијевој, а са јатаганом у десној руци, гдје кликће соколским гласом: ”За крст часни и златну слободу”!

***

       Најстарија српска школа  су српске задужбине. Ко је хтио да научи дијете књизи, да га приготови за чин свештенички, тај га је слао или у манастир, старом духовнику, или свештенику. Дјеца су учила књигу, а учила су и нешто служити у цркви. Родитељи су каткад плаћали за њих; обично у рани, или у смоку.[3]

Српско свештенство је вазда поштовано код српског народа, па тако и у Црној Гори. За свештенике су наши стари одређивали своје најваљаније синове. Знамо да су и до најновијег доба најодлучнија места заузимали црногорски попови, и да је најбољих јунака било црногорских попова. Још већи значај добија свештенство у Црној Гори, како су у њој постали господарима.[4]

***

       Василије Петровић 1752. сам одлази у Петербург и дијели неколико биљежака о положају Црне Горе, а по повратку отуда 22. октобра 1753. пише императорки Јелисавети Петровној како се црногорски народ, иако храбар, ”налази у великој биједи због недостатка школа немајући гдје да научи ни читати”, па зато моли за помоћ да се оснују за прву прилику мале словенске школе, из којих би се послије слали ученици у Русију ради усавршавања, како у духовним, тако и у војним наукама.[5] На захтјев да објасни како и на којим мјестима би могле бити отворене те школе он одговара новом биљешком у којој указује на Цетиње, за Црну Гору, на Медун у Кучима, за такозвана Брда, и на манастир Маине, за Приморје.[6]

Када други пут, 1758. креће за Русију, он са собом води 15 младих Црного- раца и пише кнезу Голицину: ”Савјетовао сам Црногорцима да пошаљу своју дјецу у великославну руску империју, како би научили да читају и пишу, и одра- сле да служе у војсци и тамо уче. Због тога сам највише и путовао у Русију по други пут”.P[7]

Сав његов труд за оснивање школа у Црној Гори остао је без резултата; једино му је успјело да смјести младиће које је довео са собом–примљени су у пјешадијски шљахтички корпус. Без претходне припреме, они нијесу могли ићи напоредо са другим ученицима и зато су били принуђени да напусте школу и врате се кући.

У Црној Гори наступа мутно вријеме за владе самозванца Шћепана Малог, а онда рат са Французима који је Црну Гору довео до потпуног расула.[8]

Владика Петар I, у то доба, није имао ни времена ни материјалних средстава да нешто учини за народно образовање, мада му је оно било на срцу. Сам није знао како да се прихвати оснивања школа. Касније се поводом тога обратио, у то вријеме чувеном српском писцу, педагогу и филозофу Доситеју Обрадовићу, предлажући му да оснује и штампарију. Обрадовић је тај предлог одбио, сматрајући да је његово остварење у ситуацији у каквој се тада налазила Црна Гора, и са малим новчаним средствима, немогуће. Тек пред крај живота владици је пошло за руком да у Црну Гору привуче исто тако чувеног српског пјесника, филозофа и учитеља Симу Милутиновића Сарајлију, који је заузео положај народног секретара и био учитељ и васпитач владичиног синовца Рада Петровића, а тек понекад се код њега окупљају и други дјечаци.[9]

***

       Темељ школства у Црној Гори поставља владика Петар II. И сам начитан, цијени науку. Цетиње бјеше главно мјесто у Црној Гори. Зато је он рад био да заведе прву школу на Цетињу, да ту удари темељ будућим школама црногорским. Тако он прву основну школу оснује на Цетињу 1833.[10]

За учитеља позове из Котора Петра Ћирковића и овај започне предавања у цетињском манастиру, гдје су и до данас основне школе. На Цетињу бјеше тада врло мало кућа. Но наблизу бјеху села Доњи Крај и Бајци.

Да се могу школовати дјеца из цијеле Црне Горе, и да у новој школи буде што више ученика, оснује Петар II поред школе и ”благодјејаније”. Благодјејанци већином и живе у манастиру и ране се отуда, по ”црногорски”. Први ови ђаци били су већином одрасли момци.[11]

На Цетињу 1834. почиње да ради штампарија, у којој су штампана дјела самога владике, а од 1835. излази календар–алманах, у коме су, сем уобичајене садржине, биле пјесме и чланци из књижевности, оригинални и преведени. Управо ту су штампани ”Дика црногорска“, Симе Милутиновића, и ”Српске пословице“, Вука Ст. Караџића. Све је то читано са заносом. Најзад је 1836. издат ”Српски буквар“, а 1839. штампани су ”Српска граматика“ и превод руског уџбеника ”Општа историја“ од Шлецера.

Истовремено, међу књигама које су послате владици из Русије 1833. било је много школских: азбуке, буквари, обрасци за краснопис, часловци, школски псалтири.[12]

Пошто је отворио основну школу, владика се ради даљег образовања Црногораца обратио руској влади с молбом да приме петорицу младића из бољих кућа у петербуршки кадетски корпус. Одбијен је уз мотивацију да ти млади Црногорци, кад се у Русији навикну на други начин живота, неће бити у стању да подносе сурови живот у својој отаџбини.

***

       Почетком друге половине XIX вијека културно–просвјетне прилике на горњем сливу Лима, у Васојевићима и сусједним крајевима, у много чему су знатно теже него послије пада средишњих дјелова Србије под турску власт. Релативно богат културно просвјетни живот, почео се током прва три вијека турске владавине нагло гасити. Област Васојевића XIX вијек је затекао у просвјетној и културној заосталости. Српско становништво притиснуто дуготрајним ропством, многим дажбинама, прогонима, зулумима и физичким уништавањима, једва одржава голи живот. Некадашње манастирске и сликарске школе на ”светим водама Лима” – Ђурђеви Ступови, Урошевица, Шудикова и други низводно до Милешеве, Турци стално разарају, док их, до краја XVII и првих деценија XVIII вијека, нијесу потпуно уништили.

У Васојевићима и околним крајевима, до прве половине XIX вијека, једини писмени људи су свештеници, калуђери, понеки нахијски и сеоски кнез, племе- нски главар или ријетки трговац. Сељаци–најбројни друштвени слој–одреда су неписмени. До друге половине XIX вијека у овим крајевима није било школа, турска власт се бори против образовања српског становништва. Она зна да се око цркава, школа и оно мало писмених људи, стварају жаришта за буђење националне свијести и организовање отпора ропском систему.

Само се тако може објаснити чињеница да на читавом простору данашње сјеверне и сјевероисточне Црне Горе, укључујући и питому долину Лима, гдје је у средњовјековној српској држави Немањића релативно развијен културни живот, нема ни једне школе до друге половине XIX вијека.

Турци су средином XVII вијека извршили погром над становништвом нахије Будимље, разјурили су монашко братство Ђурђевих Ступова, а 1738. спалили манастир Шудиково. Послије те године, Ђурђеви Ступови више од тридесет година ”нијесу појали”. Тек је 1836. духовник Мојсије Зечевић, игуман Ђурђевих Ступова и истакнути национални радник, отворио монашку школу, у оно вријеме једину на простору од Гусиња па до Милешева. У тако тешким друштвено – економским, политичким и вјерским приликама није ни могло бити неког организованог просвјећивања народа.

***

       Милисав Лутовац тврди да ”живо народно предање говори о томе како је Мојсије 1842. основао школу при манастиру. Као ђака Мојсије је узео Михаила, сина попа Вукашина кога је Ђулбег стријељао. Несрећним случајем Михаило је пао са звоника и погинуо, а на место његово Мојсије је узео другог сина попа Вукашина–Јосифа, доцније познатог капетана кнеза Данила”.[13]

Марко Цемовић не помиње годину оснивања школе, али наводи имена ученика: ”Ми још онамо имамо у животу човека са том школом, манастирске побожности и родољубља, уважену старину протојереја Јосифа Бојовића. Ја се живо сећам наших старих попова који су полазили манастирску школу негде у почетку XIX века: попа Димитрија Поповића, попа Јанићија Војводића, попа Јакова Поповића, игумана Јанићија Зечевића… Они су догме и морал хришћанства спајали са српским родољубљем”.[14]

Из године у годину, манастирска школа све је организованија, а кадровски и финансијски све снажнија. Школовање је прилагођено потребама скромног образовања свештеника. Школа,  коју је утемељио игуман Мојсије у Ђурђевим Ступовима, и која има нешто шири и садржајнији образовни програм у односу на друге монашке, нема световни карактер.[15] Ученике из Васојевића игуман упућује на додатно школовање у Србију, а међу њима ће израсти и такве личности које ће несебично наставити рад на уздизању и просвјећивању народа у школама, без обзира што су отваране у сељачким инокосним кућама.[16]

Школа у манастиру ради до 1862. када ће је Турци трећи пут спалити.[17]

У Васојевићима су постојале још неке приватне основне школе, али су се брзо гасиле. Значајније резултате имале су оне у Краљима и Коњусима. Школу у Краљима отворио је 1857. Петар Вулић; највјероватније је у кући Велимировића и Алетића радила до 1861. Било је покушаја да се школа отвори и у Забрђу, али о њеном раду није остало ближих података.[18]

Након завршетка Црногорско–турског рата 1862. васојевићки главари од књаза Николе и његовог оца, војводе Мирка, траже одобрење да школу отворе на Савардаку у Коњусима. Школу ће, када по одобрењу Цетиња почне да ради у јесен, 1862. похађати ђаци који нијесу довршили ону у Краљима. Уписивани су и нови ученици. За учитеља је постављен поп Милош Вуковић–Губеринић. Са прилично предмета, школа даје солидно образовање, па је у народу запамћена под именом васојевићка ”универза”.[19]

Школа у Коњусима кратко ради. Вјероватно је, чим су 1863. створени услови, пресељена у новоподигнуту андријевичку брвнару. Андријевица, од 1862. постаје политичко, административно, вјерско и културно сједиште Горњих Васојевића. О почетку рада у школи, њен први учитељ Милош Милошевић, 22. маја 1863. писмом обавјештава Јована Вацлика, црногорског конзула у Скадру, напомињући да су услови за рад тешки, готово никакви, да нема ни најосновнијих средстава, ”а народ и ђак нагрнуо ради просвјете, а нико ни солдина” не даје. Он стога моли да му се нешто новца и ”каква полезна књига на руском и славјанском језику пошаље”. Те године у школи учи 28 ђака, а неки ће богословско школовање наставити у Србији или Црној Гори. Знатан број ученика, Богословију ће уписати у Сремским Карловцима, а од 1872. и у Призрену.[20]

Шездесетих и седамдесетих година XIX вијека, Србија врши снажан политички и просвјетни утицај на Доње Васојевиће и сусједне српске области. Гарашанин је у Начертанију поставио нове смјернице српске спољне политике и оквире националног програма. Српска влада наглашава да је један од услова дугорочног остварења тог програма организација, ширење и усавршавање школа у српским областима под турском влашћу.

У Србију се на школовање упућују ђаци из српских крајева под турском управом, док се црквено–школским општинама пружа помоћ у отварању школа, шаље новац, школске књиге и ангажују учитељи, чиме се доприноси ширењу не само просвјете него и организоване националне пропаганде. У Васојевићима, осим у Велики (1863.), повремено раде и друге приватне школе, а позната је она на Крушеву у Полимљу.[21]

***

       На подручју Брзавске нахије, Црна Гора нема право да отвара школе, а Турци забрањују и кажњавају сваки покушај развоја просвјете.[22] Па ипак, упркос ограничењима, повремено се организују илегалне школе. Учило се читање, писање и црквено појање. Градиво обрађују свештеници или свршени ђаци манастирске школе.

Од оних који су у овом крају наставили мисију игумана Мојсија Зечевића, радили на просвјећивању народа, надарене упућивали на школовање у Србију, Призрен, Солун, Скопље и друга мјеста, познати су поп Илија Бубања, поп Радивоје Божовић, Милован Божовић, Јован Самчов Фемић, поп Миљан Фемић, Панто Вековић и др.

Прва тајна школа на подручју Штитара и Бубања основана је 1859. истовремено са конституисањем Фемића капетаније. У Бубањама, на Коси, поп Илија у цркви организује школу за младиће из Штитара, Бубања, Пријелога, Фемића Крша, Заграда, Рујишта, Брзаве и Црвљевина.

       Просвјетитељски рад попа Илије није остао незапажен. Турци су у пролеће 1860. спалили цркву, а њега су након двије године, почетком зиме 1862. убили. Погибијом попа Илије ”ово подручје је без школе остало све до 1914”.[23] 

***

       У беранском крају, за равој просвјете и културе, велики значај има отварање свјетовне школе 1869.  код манастира Ђурђеви Ступови. Турске власти, све до те године, нијесу дозвољавале да се у Доњим Васојевићима отварају српске основне школе.[24] Драгиша Живков и Радојко Милошев, из Бубања су први похађали ову школу.

Пред крај XIX вијека, захваљујући помоћи Србије, оснивају се школе у долини Лима, па и Фемића капетанији.[25] Послове око отварања школа води Рашко–призренска  митропoлија. Митрополит на вишем нивоу преговара са Турцима, а народни главари користе сваку могућност да преко локалних власти у Беранама утичу да се рјешење донесе што брже. Много зависи од тога какав је човјек бе- рански кајмекан; уочи балканских ратова, он је и војни командант.

Митрополија, преко Главног просвјетног одбора и школских надзорника, брине о програмима, уџбеницима и методици рада и спроводи прописе који регулишу живот и рад школа. Програми су опширнији него у Србији. Ђаци су одрасли, често момци од 17 и 18 година. Многима је то једина школа па се тежи да ученици науче нешто више од дјеце од 7 до 11 година. Обавезно се организује прослава школске славе Св. Саве; на свечаност су позивали не само ђаке и родитеље, већ и народне главаре и представнике турских власти – била су то велика славља са гозбом и весељем.[26]

Млади људи из Полимља, краја одвојеног од Црне Горе и Србије, дијелом стално под Турцима и готово опкољеног муслиманским и албанским живљем, вјечито под оружјем – у рату с Турцима на сваки миг Црне Горе, писменост су могли стећи само код калуђера у манастиру Ђурђеви Ступови, Никољцу, Пећкој патријашији, Дечанима, Морачи. Ријетко би прошло десетак година да огањ запаљен руком Анадолаца или башибозлука, не захвати убогу сељачку брвнару. Збјегови премучених жена и гладне дјеце, јер старци су радије умирали на боји- штима, допиру све до Бара, Будве и Ловћена.

Много пута су коприва, зеље и церова кора, били једва дочекани спас да се остане живо. Кириџије из Васојевића са коњима долазе до Котора, одакле пре- носе со, жито и друге намирнице чак до Београда. У таквим приликама школовати дјецу, још у толиком броју, заиста је феномен.

Мале колоне сваке јесени уским путељцима зарањају у густе шуме пут Рожаја, Бијелог Поља и Чакора. Утврђеним правцима, граница се прелазила легално и илегално; било је и убиства ђака.

На Јавору испред зоре,

С границом се ђаци боре,

Нека знаде, брале, свако

Претрчат је није лако…

Путује се преко Полице, Бихора, Рожаја, Вуче, Добриња код Тутина, Рибарића, Радић Поља, онда десно од Бањске–до Косовске Митровице.

Одлази се до Бијелог Поља, па преко Сјенице до Јавора, затим преко Новог Пазара и Рогозне до Митровице. Овај пут је био сигурнији; њиме су ишле веће групе, обавезно у пратњи турских жандарма.

Старци, преживјели ђаци из тих времена, сјећали су се успутних ханова, спавања на асурама, и изненадних појава ”кумбаца”, пљачкаша и разбојника, које су кад год су могли избјегавали и Турци.

Из Берана и Андријевице пут води уз Полимље, преко Велике и Ругове до Пећи и Призрена.

Из Берана се преко Полице, Азана, Корита, Црвска и Гиљева, поред Сјенице–може стићи до Јавора, а онда даље према Ивањици и Чачку.

Путовало се и поред Лима до села Бубања, па преко Ивања, Змијиница, Костенице, Ђаловића, Црвска, Гиљеве, поред Сјенице–до Јавора.[27]

***

       На Брзави је школа организована 1890; учитељ је био Јован Самчов Фемић, свршени матурант гимназије у Солуну–због страха од турског насиља, школа се често селила у Пријелоге и Фемића Крш. Писменост су учили ђаци из Брзаве, Фемића Крша, Бубања, Пријелога, Заграда.

У школу је у први разред 1890/91. уписано 57 ученика, искључиво дјечака. Школске 1891/92. први разред има 50, а други 15 ученика; у школи са Јованом Самчовим Фемићем, ради Радивоје Божовић, а након рукоположења за свештеника и Миљан Фемић.[28] Школске 1892/93. школа у три разреда има 57 ђака, од тога 53 ученика и 4 ученице.

Да је Јован Фемић умро, читало се и у Цариградском гласнику. Након његове смрти, наставу изводи Панто Вековић. О томе у марту 1892. српски цариник на Јавору, Ђорђе Радуловић пише предсједнику Владе Србије, Пашићу: ”У селу Пријелозима отворена је сада нова школа и у њој има 56 ученика, а учитељ је Панто Вековић, који је завршио школу у Ђурђевим ступовима”.

Отприлике онда, када је основана школа у Брзави–Пријелозима, отворене су школе у Будимљи, Лубницама и Рженици. Власт Црне Горе није била одушевљена напорима Србије да се у овом крају оснивају школе. У јулу 1892. Радуловић пише Пашићу: ”Извијештен сам да се у Андријевици, црногорска граница, налази неки Јеврем Бакић, који тамо врши дужност окружног начелника, на место Томаша Вукотића…  призива код себе свештенике и виђеније људе из среза Беранског и протестира их: Како смеду из Србије да примају помоћи за школе и за цркве, и како смеду да отварају школе по упутствима из Србије …..Овај (Ј. Бакић) нема појма о српству и његовој великој идеји”.

Булатовић наводи да је школске 1893/94. у први разред уписано 34 ученика, у други 28, у трећи 15, док четврти не помиње. Брзава се као мјесто гдје је отворена школа, први пут појављује у извјештају Јаворске царинарнице у августу 1894. Сљедеће 1895/96. школа има 29 ученика.

Школа од оснивања па све до 1903. ради у приватним кућама. Средином 1898. становници Брзаве и Фемића Крша су одлучили да изграде школску зграду. Договорено је да у њеној изградњи учествују мјештани Пријелога и Бубања. Бубање су требали да обезбиједе врата, прозоре, подове.[29] Сличне обавезе имају и остала села. Градња траје пет година, а зграда је завршена 1903.

У школи се настава изводи према српском плану и програму. Из Србије се обезбјеђују уџбеници и друга наставна средства. Цариник Радуловића извјештава Владу: ”Вашим актом… послато ми је на име плате за друго полугође тамошњим учитељима и то: попу Јовану Поповићу, Ивану Вукићевићу, Мило- вану Божовићу, Милошу Ђукићу, Панти Вековићу”.[30]

Школску зграду на Брзави, Турци су 1908. запалили. Учитељ Илија Јанић са ученицима је наставио да ради у једној приватној кући. Радомир Вешовић из Андријевице, 26 фебруара 1908. пише Томовићу, предсједнику Владе на Цетињу: ”Надзорник Цемовић и Марјан Вуковић данас су дошли овдје и достављају да су Турци на Брзави изагнали из школе учитеља и ђаке, школу затворили; намјеравају у школи намјестити низам”.

Без обзира на проблеме у спровођењу наставе, забрани дјелатности и прекиду рада, школа има огроман значај у образовном и политичком погледу. Она описмењава, васпитава, јача морал, развија патриотска осјећања и буди свијест српског народа овог краја о потреби коначног обрачуна са петовјековним поробљивачем.

И поред тешких услова, у овом периоду је из школских клупа на Брзави изашло преко двије стотине ученика. Од њих су неки 1913. ђаци новоформиране гимназије у Беранама. Из школе ће касније стасати и први образовани људи из овог краја, Бубање: Јагош Милутинов, Радун Савин, Машан Радунов, затим Милија Недовић и други.[31]

Школу, у периоду од 1895. па све до 1915. просјечно годишње завршава 18 ученика. Ипак, тешко је одредити вријеме када она ради на Брзави, у Пријелозима или Фемића Кршу. Зна се да наставу од 1901. изводи учитељ Периша Пајковић, послије 1908. Илија Јанић, а од 1913. до 1915. Никола Нишавић.

Радивоје Божовић, ђак Призренске богословије, и Васо Кренов Шћекић, барјактар Брзавског батаљона, подстакли су мјештане Заграда да 1903. на Растоци подигну школу.[32] На такав подухват мотивишу их оне на Брзави и Лубницама. Заграђани су сами, од буковине направили брвнару и клупе, гдје су исте године већ учили први ђаци.[33] Радивоје окупља младиће различитог узраста, да их поред основа из вјеронауке подучава читању и писању. Радило се тајно, а прве двије године, скоро да и није било неке нарочите наставе.

У школи се, примјерено тадашњим условима, тек 1905. организује настава. Први учитељ је био Војин Милачић из Брскута, што није случајно, јер су се Заграђани–Јанковић и Вујошевићи отуда и доселили. Школу су похађали ђаци из Вуче, Рујишта, Дебелог Брда, Закома. Према непотпуним подацима, прве године се уписало 20 ученика.[34]

У школи је 1907. умјесто Војина Милачића, почео да ради Андрија Божовић из Главаца, а од 1908. до 1911. учитељ је био Драгиша Добрашиновић из Заостра. Због ратних дејстава у Првом балканском рату 1912. школа није радила, а школске 1913/14. наставу изводи Вукашин Вучељић из Коњуха. Школске 1914/15. у школи ради Видак Влаховић из Мораче.

Од оснивања па до почетка Првог свјетског рата, из школе је изашло шест генерација основаца, по двадесетак годишње. И из ове школе, из тог времена, неки ће сјести у клупе беранске гимназије. Школа у Заграду, као и она на Брзави, прима ђаке са простора брзавске нахије, односно штитарске општине.

       Касније ће се преселили на Лазине а затим на Петковачу.

На Брзави и Заграду, ради се по Наставном плану и програму за српске школе у Турској царевини. Програм је 1902. донијело Министарство иностраних дела Краљевине Србије, а усвојио га је Савет  рашко–призренске митрополије.

Изучавала се наука о хришћанству, српски језик, словенски језик, хришћанске светиње, земља са хришћанским светињама, основи природних наука и јестественица са пољопривредним наукама за сеоске школе, земљопис, рачун, цртање, лијепо писање, пјевање, гимнастика и дјечје игре.

Нови наставни план и програм за основне школе Старе Србије усвојен је 1906. По њему се радило и на подручју Штитарске општине. Изучавала се наука о хришћанству, српски језик, словенски језик, земљопис са историјом, рачун, познавање природе и пољопривредне поуке, цртање, писање, пјевање, гимна- стика и дјечје игре, ручни рад и поуке за домаћице. [35]

Почетком XX вијека, на прагу слободе, у Бубањама је након педесет година, млади поп Радивоје Божовић, отворио школу у кући Шћепана Бубање.[36] Наставу прекида ослободилачки замах балканских ратова. У Бубањама се 1914. по трећи пут отвара школа, овог пута у кући Јована Бубање из Села. Школу са по- дручја Крша Фемића, Брзаве, Пријелога, Бубања и Штитара похађе око 50 ђака. Имала је четири разреда, а учитељ је био Спасо Бутрић.[37]

Сљедеће 1915. организује се школа на Брзави, у кући Драга Шћекића, а у Штитарима, у кући Вукосава Ћоровића. Школу у Бихорићима похађају ђаци из Бубања и Штитара–између осталих, тамо су учили Бубање: Јовић, Миливоје, Алекса и други. Учитељ је био Драшко Чубровић са Полице. Према изјавама саговорника, Швабе су 1916. заузеле овај крај, па су школе затворене.

Пред ослобоћење 1917. четвороразредна школа се са око 60 ученика, налазила у кући Радуна Дробњака. Прваци су имали и по 15  година! Наставу изводе учитељи Ђукан Кораћ, борац брзавског батаљона из 1914. и Маша Поповић, кћи попа Јована из Заостра.[38] Школе раде повремено и о њима нема писаних докумената.

***

       Након завршетка Првог светског рата, у Штитарима је у кући Милије Ћоровића 25. октобра 1918. отворена четвороразредна основна школа, у кући покривеној сламом и дијелом са огњиштем изнад кога су висиле вериге за котао и ”љеса” за сушење воћа–учионица се налазила изнад избе, у просторији од брвана. Први учитељ, млади Вуксан Богавац, школске, 1918/19. у првом разреду подучава 15, а у другом 8 ђака–дјечака из Крља, Штитара и Бубања. Школа је 1919/20. са око 60 ученика, премјештена у кућу Велише Мировог Ћоровића. Тада се, у штитарском атару налазило 79 домова и 109 пореских обвезника.

Недостатак услова наметнуо је 1923. идеју о изградњи школа у Штитарима и Заграду. Убрзо је Министарство за просвјету Краљевине СХС–Одјељење за основну наставу, 5. маја 1924. обавијестило општину Штитари да се за изградњу школске зграде одобрава 10.000 динара. Добијена је помоћ и за школу у Заграду. Услови су побољшани и у другим школама које су припадале штитарској општини.

Окружно школско надзорништво 2. септембра 1924. извјештава Министарство за просвјету Краљевине СХС о одржавању сједнице и одређивању Коми- сије за избор мјеста за изградњу школске зграде у Штитарима.[39] Комисија обилази терен и даје мишљење на основу кога је 2. априла 1925. Велики жупан зетске области Краљевине СХС одлучио да се школска зграда подигне на Рашћу, превоју између Бихорића и Лукавице. [40]

Одлука је резигнирала мјештане Бубања, јер су сматрали да је школа сувише удаљена од њиховог села. Једни заговарају идеју да се школа гради на Побрњици, а други на Рашћу. Једне предводи Љубомир Бубања, а друге Крсто Кораћ.[41]

Истицали су предности једног и другог предлога, а за главни аргумент узиман је број домаћинстава који гравитира сједишту школе. На одлуку жупана, Општина је уложила приговор и захтјев да се у Комисију укључе предсједник општине Штитари Љубомир Бубања и одборник Диле Бубања.

Без обзира на поменути спор и вишегодишњи застој, присталице изградње школе у Штитарима на челу са Радојком Бубањом, након договора са Јоветом Шћекићем–Јосовићем, власником парцеле на Побрњици, ипак су без плана и одобрења 1930/31. почели зидање зграде.[42] Изградња је настављена идуће године, а завршена је 1933. У том периоду школа је сазидана у Горњем Заостру; тамо ради једно одјељење од четири разреда, а на Брзави, у обновљеној згради, организована је настава два комбинована одјељења.[43]

У Штитарима од 1931. раде учитељи Видак Добрашиновић и Вукајло Бабовић,[44], а од 1940. Владислав Бубања–Шћепановић.[45] Поникли из ове школе, прву факултетску диплому стекли су Јовић Радунов Бубања адвокат, и Саво Миланов Бубања, пилот.[46]

* * *

       Почетком 1945. органи власти су морали, и поред тога што је тешко обезбиједи простор, да организују школе у општини. Отворено их је неколико у приватним кућама у Штитарима, Бубањама, Заграду, Пријелозима и Фемића Кршу; за ђаке из Бубања настава се организује у кући Милића Јаковљевог Бубање, а касније у Селу, у кући Богдана Бубање.

Инвентар су представљале само клупе и дрвене табле. Није било лако обезбиједити учитеље, па их срески народноослободилачки одбор ангажује из других крајева.

У наставу су укључени и они са непотпуном учитељском школом и гимназијом. Тежилио се да се сва дјеца, па и она која су услед ратних околности прерасла, обухвате школовањем. Убиједити родитеље да дозволе дјеци, а нарочито женској, да иду у школу није било једноставно. Омладинске организације су помагале у том послу. У сарадњи са среским, општински одбори су носиоци развоја школства.

Већ 1947. омладина и Народни фронт Штитара и Бубања, обезбиједили су материјал и грађу за реновирање школе на Побрњици. Те године је, за потребе Мјесног народног одбора, за два мјесеца, сазидана зграда величине 20х10 м. Mјештани су на товарним грлима и леђима допремали материјал, a мајстори: Миливоје и Вулета Бубања, Симо Нешков Шћекић, Јовић Радивојев Петрић и други, раде без накнаде. Тек 1959. завршена је зграда школе; уз одређену доградњу и адаптацију, и данас се користи за наставу осмогодишње школе ”Владислав–Рајко Кораћ“.[47]

Касније су школске зграде изграђене у Рујиштима и Црвљевинама.

***

       Долина Лима и Бијело Поље са околином имају значајну културно–просвјетну функцију у вријеме владавине Немањића, јер је тај простор био средиште државе, а неки историчари га помињу и као ”корјенити дио земље српске”. У овом крају, скоро да и нема насеља без неког споменика материјалне културе. Божидар Кажић закључује да је Бијело Поље са околином у вријеме ”формирања српске државе колијевка културног живота Срба”.[48]

Рачуна се да је најстарија вјерска грађевина у бјелопољском крају, до епохе Немањића, црква св. Јована у Затону. На основу стилских одлика, процјењује се да је настала између IX и XI вијека.[49] Цркве св. Петра и св. Николе–Никољац су и школе у којима су писане и преписиване књиге и његован интерес за културна и књижевна питања. У цркви св. Петра писано је Мирослављево Јеванђеље; познат је и манастир св. Тројице у Мајсторовини.[50]

Поред ових, на бјелопољском простору важну културно–просвјетну и религијску улогу имају манастири Вранштица код Шаховића и Блишково у Блишкову. Оба су посвећена Ваведењу пресвете Богородице и вјероватно су подигнути у XIII и XIV вијеку. У Вранштици је дијак Вук ”од Никољ–Пазара” написао књигу Пролог (1570).[51]

Прва српска основна школа у Бијелом Пољу отворена је 1845. На захтјев црквене општине, Порта је одобрила отварање школе; радила је ”у манастирској згради која се налазила у српском дијелу вароши”, ”по програму који је важио за Босну и Херцеговину, јер су до 1875. и учитељи из тих крајева”. Сматра се да је први учитељ био Илија Спасојевић. И представници локалних турских власти теже да се осигура нормалан рад школе. У њеном раду има прекида, али се није могла затворити јер је основана ”царским ферманом”.[52]

Четвороразредну основну школу у Бијелом Пољу 1890. похађало је 60 ђака (17 ученица). У школи ради учитељ Милан Канџић, ученик Карловачке бого- словије.[53] Осим оне на Брзави, и у осталим сеоским насељима отворене су основне школе: Обод (засеок села Потрк, 1896), Стожер (1896),  Пећарска (1898)  и  Лозна (1907).

***

       У Горицама и Стожеру школу је отворио Нешо Јоксимовић. Плату и уџбенике добијао је из Србије. За вријеме распуста 1898. одлази на Цетиње, и тамо набавља оружје, књиге и новац. Турци су 1904. забранили рад школи, али ће Јоксимовић на основу препоруке књаза Николе, од вранешког кајмекана у Шаховићима–Томашеву добити одобрење за организовање школе у Стожеру, гдје према неким подацима она ради и 1910.[54] Уџбеници су се набављали из Србије и Црне Горе, а о раду школа старали су се црквено–школски одбори. Бити предсједник или члан одбора сматрало се изузетном чашћу.[55]

Одмах по ослобођењу, већ 1913. почеле су да раде четвороразредне основне школе у Гранчареву, Шаховићима, Ораховици, Расову, Коритима, Затону, Ивању, Савином Пољу, Недакусима, Равној Ријеци и Павином Пољу.[56] Отварање нових и рад постојећих школа омео је Балкански и Први свјетски рат. Послије уједињења, школе су отворене у Јабучну (1919), Губавчу (1921), Барицама (1922), Љешници (1926), Слијепач Мосту (1928),  Потрку (1930), Чокрлијама и Соколцу (1932.), Папама (1934), Лијесци (1935) и Церову (1936). Учитеље плаћа држава, а велики утицај у васпитању дјеце има и црква.[57]

***

       Након Другог свјетског рата у Томашеву и Павином Пољу су организоване осмогодишње школе са одјељењима у Барицама и Стожеру.[58]

***

       Писменост у Боки траје вјековима. Још је св. Сава, први српски просвјетитељ и научитељ, 1219. на Превлаци, у манастиру Св. Михаило поставио епископску столицу. Иза св. Саве, који је својим просвјетно–културним радом створио и ударио темељ цјелокупној народној образованости, ређају се све сами калуђери за народну просвјету. Манастири представљају данашње основне школе и академије. Такав је био манастир св. арх. Михаила на Превлаци, који грозно сврши око 1441. Његову мисију врше више или мање сви бокешки манастири.[59]

Котор је у XIII и XIV вијеку био сретан, да има своју основну школу. Први њен учитељ био је магистер Тома, чији се син Никола спомиње у которском законику, а жив је и 1333.  Которани су за учене Талијанце плаћали 100 цекина годишње. [60]

Бокељи се школују, истина у малој мјери. Свештеници се брижно и марљиво старају, да приправе младеж бар за свештенички чин. Фрањевци обучавају дјецу у Котору, Перасту, Прчњу, Херцегновому и Будви.

У Перасту основаше школу 1638. за коју Мазаровић 1680. дарова кућу. Фрањевци су учили до 1817. а тад се морадоше затворити све приватне школе, а да се отворе редовне–државне.

За аустријске прве владавине 1814–1848. насеља бокешка отварају школе: Морињ (1803),  женска у Котору (1836),  Столив (1815),  Херцегнови (мушка 1830. а женска 1848),  Будва (1831),  Доња Ластва (1832),  Кастел Ластва (1837),  Рисан и Ластва Горња (1844),  Доброта и Муо (1845).[61]

Од 1848–1869. у овим насељима отвориле су се и женска у Прчњу (1856), и у Лепетанима (1856), уз 18 помоћних школа, које су се држале или у кућама свештеничким, или у ћелијама, и црквама; народ је према стању и погодби помоћне учитеље издржавао у нарави и новцу.

Клупе је у школама замјењивао повећи сто, за којим сједијаху дјеца и школске радње обављаху. Учевна помагала била су плоча, буквар, часословац и псалтир. Ту би се научио напамет часословац, читати и писати и рачунати и пјевање црквено, и тим бијаше завршетак читавој тој обуци. Што је најглавније, обука бива на нашем дивном српском језику.

У Врановићима је школа отворена 1899.[62]

***

       Симо Бубања из Врановића, када 1848. у Грбаљској буни предводи сељане, тешко да је за такав подухват  био неписмен.

***

       Прије више од два стољећа, наши преци пишу, читају, служе Богу, братству и народу, па се чини да се од војводе Војина, писменост у братству није ни прекидала.[63]

У селу је још живо предање да су се неки од јереја из Бубања школовали у Русији. Могуће да се то заправо односи на Јефтимија, који је рођен на Лијешњу у Ровцима (монах у манастиру Морача), и који је био ваљевско–ужички митрополит.

Данас када је знање потребније него икад, у братству Бубања има доктора, магистара, инжењера, економиста, правника, филозофа, сликара, музичара, информатичара, духовника, официра, професора, љекара….. електричара, бравара, фризера, полицајаца, ратара… и….нема неписмених.

 

 


[1] Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, том IV, државни живот, Обод, Цетиње, 2004. стр. 186.

[2] Ибид, стр. 186.

[3] М. Костић, Школе у Црној Гори од најстаријих времена…, фототипско издање, Подгорица, 1997. стр. 8.

[4] Ибид, стр. 8.

[5] М.Драговић, Један прилог за књиж…. историју Црне Горе из XVIII в. КЛ, Цетиње, 1902. књ. IV, стр. 101.

[6] Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, том IV, државни живот, Обод, Цетиње, 2004. стр. 187.

[7] М.Драговић, Један прилог за књиж…. историју Црне Горе из XVIII в. КЛ, Цетиње, 1902. књ. IV, стр. 103.

[8]  Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, том IV, државни живот, Обод, Цетиње, 2004. стр. 188.

[9] Ибид, стр. 188.

[10] М. Костић, Школе у Црној Гори од најстаријих времена…, фототипско издање, Подгорица, 1997. стр. 13.

[11] Ибид, стр. 13.

[12] Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, том IV, државни живот, Обод, Цетиње, 2004. стр. 189.

[13] Према неким подацима игуман Мојсије је код Ђурђевих ступова 1824. основао манастирску школу за свештенике, а 1836. и прву школу за ”обичне ђаке”.

[14] др Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима 1860 – 1878.  Побједа, Подгорица, 1992. стр. 304.

На основу препорука игумана Мојсија, уставобранитељска влада у Београду, примила је у београдску Богословију: Никодима и Јанићија Зечевића, Илију Јовановића – Лутовца и Зарију Протића. Они су први ђаци из Васојевића који су се школовали о трошку Србије. Као питомци српске владе, на предлог васојевићких главара, Богословију су 1855. уписали: Милан Спасојевић, Саво Лазаревић и Симо Кастратовић. Кастратовић је након завршетка Богословије, школовање наставио у Русији.

[15] Ибид, стр. 297 – 298.

[16] Ибид, стр. 299.

Током шездесетих година XIX вијека, захваљујући прегалаштву мудрих и одважних људи уз политичку и материјалну помоћ влада Црне Горе и Србије, отварају се прве српске основне школе у Горњем Полимљу: Велика, Гусиње, Беране.

[17] Радомир П. Губеринић, Ђурђеви Ступови, Ступови – Андријевица, 1996. стр. 54.

[18] др Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима 1860 – 1878. Побједа, Подгорица, 1992. стр. 311.

[19] Ибид, стр. 312.

[20] Ибид, стр. 309.

[21] Ибид, стр. 304.

[22] Ибид, стр. 298.

Послије разграничења Црне Горе и Турске (1859), у црногорском дијелу Васојевића настали су повољнији услови за просвјећивање народа. Порта, реформским законима, даје могућност да се организују црквено – школске општине и отварају српске школе, али локални органи власти нијесу лако дозвољавали отварање школа, нарочито по селима.

[23] Славко Кораћ, Глас Штитарaца, Посебни додатак, Штитари – Иванград, бр. 3, 1981. стр. 4.

”Прва тајна школа на подручју Штитара – Бубања, основана је 1870. у кући Шћепана Бубање, у Качмору; радила је само четири године, а имала је 30 ученика. Њен први учитељ био је поп Радивоје Божовић (ове податке су нам дали Бубање: Мито, Миливоје и Томо, иначе, сада најстарији мјештани у овом крају, углавном стогодишњаци). Према њиховом сјећању ученици ове школе били су, Бубања: Илија, Ђорђе, Миро, Драгиша и други. Ова школа престаје са радом 1875. те ово подручје без школе остаје све до 1914.”

Поп Радивоје Божовић 1870. заиста није могао да организује наставу у Качмору. У то је сигуран и Милун Петрић, па зато у монографији „ Вијек живота и рада штитарских основних школа код Берана“, тај податак не наводи јер зна да се Новаку и Стани Божовић из Главаца, ”тек што прође Томиндан 1870.” родио син Радивоје.

[24] др Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима 1860 – 1878. Побједа, Подгорица, 1992. стр. 313.

[25] Ибид, стр. 309.

Између 1860. и 1870. прилично се повећао број писмених људи у Васојевићима. Много младића одлази на разне стране да тражи могућност да се образују. Аксо Бојовић учи основну школу на Цетињу, Милован Радевић је завршио монашку школу у Пећкој патријашији, Шћепан Поповић у Дечанима, Јеремија – Мина Поповић (син попа Јосифа), основну школу похађа у Цетињу, Милош Кастратовић и Раде Пешић учили су Богословију у Сремским Карловцима, Миљан Радуновић, Милић Микетић и Мирко Мићовић уче у Богословији у Београду. У Цетињу су Богословију учили Јеврем и Митар Бакић итд.

[26] Ако су присутни Турци морала се отпјевати турска химна – хамидија:

Дај, о Боже, да нам живи

свети султан Хамид Хан,

Даруј руци добра цара

Твоје крепке руке моћ,

Да над нама као отац

мјесто тебе влада он.

[27] Види: Душан Вулевић, Полимске свјетиљке.

[28] М. Петрић, Поменик, Свевиђе, бр. 25. стр. 35.

По завршетку школовања у Призрену, Радивоје се вратио у свој родни крај гдје влада општа немаштина, и сиромаштво. Себи је поставио задатак да народу помогне у описмењавању и просвјећивању, па је и прије рукоположења за попа, школске 1891/92. прихватио да ради у Основној школи у Брзави, јер се дотадашњи учитељ Јован Самчов Фемић тешко разболио.

[29] М. Петрић, Вијек живота и рада штитарских основних школа.., Пегаз – Бијело Поље, Беране, 2003. стр. 52.

Приликом изградње школе, на једном скупу у Брзави дошло је до свађе између Милије (Ђелошевића) Бубање и неког Недовића из Пријелога. Милија – Миле је како је причао Јован Јовићев, закаснио на скуп. Приликом уласка у просторију гдје се одржавао састанак, један Кујовић узвикне: ”А врата, Милија”! –  мислећи на договор да Бубање обезбиједе столарију. Он је схватио да му је рекао да сједне за врата, па му узврати: ”Није мени мјесто за вратима!” и љут се упути у правцу онога што га је опоменуо. Настала је туча. Турске власти су искористиле сукоб да ухапсе Милију и спроведу га у сјенички затвор. Након дужег тамновања, Милија ухвати згодну прилику, тестијом удари у главу приспалог стражара и побјегне. Турци су на вријеме открили бјекство, организовали су потјеру и ухватили га. Одвели су га у Косовску Митровицу. Тамо су га везали за коња и вукли по граду, а на крају су га и убили. При издисају, присутним је дао аманет: ”Сахраните ме под оном усамљеном крушком, доћи ће мој брат Томо и жена Сара”. Гроб му се налази на српском гробљу у Косовској Митровици. Касније су се Бубање и Недовићи окумили.

[30] Ибид, стр. 51.

[31] Ибид, стр. 53.

[32] Учени, богати и племенити Сима Андрејевић Игуманов, (1804 – 1881.) основао је 1871. у својој кући у Призрену, Богословију ”Св. Кирил и Методије”. Ову богословско – учитељску школу ће до 1912. завршити око 480 ученика. То је главни кадар за српске епархије у европској Турској. Преко Богословије се успоставља стална веза са владом у Београду и надзире систем школства за Србе у Турској. Његов отац, имућни трговац, пропао је помажући Карађорђев устанак. Сима ће, као сироче, одрасти са призренским монасима, па отуда и његов надимак. Он је трговац који се обогатио у Русији. Помаже српске ђаке, студенте, богослове и људе у невољи. Остао је без породице, па цркви оставља велики иметак. Касније се у Београду оснива фонд Игуманов, преко кога су исплаћивани српски учитељи, финансиране школе, уџбениници, часописи и листови. Српска правослана црква ће 1936. на Теразијама, на плацу и новцем овог богатог Призренца, изградити петоспратницу која и данас представља један од симбола Београда. На врху зграде, постављена је скулптура ”Сима Игуманов са синовима”. Приказивала је добротвора са прерано умрлим сином Манојлом, двојицом ђака и сирочетом. Револуционарна власт је наредила да се ноћу између 10. и 11. августа 1950. скулптура уклони. ”Чика Сима” како су га звали, остаће упамћен у српској историји као један од највећих добротвора.

[33] Заград је тада био једно од најгушће насељених мјеста овог краја, удаљено од главних комуникација и сигурно за живот. Простире се јужно од Градине, испод планинских вијенаца источног дијела Бјеласице, на надморској висини од око 1000 метара.

[34] М. Петрић, Вијек живота и рада штитарских основних школа.., Пегаз – Бијело Поље, Беране, 2003. стр. 55.

[35] У завршном четвртом разреду ђаци су изучавали: српски језик, црквенословенско читање, рачун и геометрију, земљопис, српску историју, познавање природе, пољску и домаћу привреду, основи хигијене, ручни рад са домаћинством и газдинством, цртање и лијепо писање, пјевање, гимнастику и дечије игре.

[36] М. Петрић, Поменик, Свевиђе, бр. 25. стр. 35.

Радивоје се није задовољио отварањем школе само у Заграду (1903.) већ ради и на формирању тајних школа у Штитарима и Бубањама. У Бубањама се школа организује у кући Шћепана Бубање, а у Штитарима, у кућу Вукосава Ђоровића, а касније Радуна Дробњака. Није било сталног наставног процеса, већ Радивоје повремено долази и са окупљеним младићима ради на њиховом описмењавању. У таквим активностима затекли су га Балкански и Први свјетски рат. Због отпора окупатору, заробљен је 1915. и депортован у Мађарску гдје робија три године.

[37] Славко Кораћ, Глас Штитарaца, Посебни додатак, Штитари – Иванград, бр. 3, 1981. стр. 4.

Интендант у Брзавском батаљону 1914. био је Станоје Бутрић; можда је то овај учитељ.

[38] Ибид, стр. 4.

[39] М. Петрић, Вијек живота и рада штитарских основних школа.., Пегаз – Бијело Поље, Беране, 2003. стр. 69.

[40] Ибид, стр. 70.

Комисију су сачињавали: Милан Цемовић предсједник, Милић Поповић управитељ школе, Гавро Шћекић кмет, Марко Радуновић писар, др Васо Поповић санитарни референт и инг. Годеновић, шеф грађевинске секције.

[41] Касније је Крсто Кораћ изабран за предсједника општине Штитари. Члан је делегације која је ишла код краља Александра Карађорђевића у вези изградње гимназије у Беранама.

[42] Бубање су приговарале Јовети, унуку Видоја Бубање, да ће га се одрећи, да им није сестрић ако није уз њих и слично; други су му говорили да ће се кајати, и да је паметније да не продаје земљу. Кажу да је Јовета тада мало поћутао, а онда је узвикнуо: У праву су Бубање што тврде да је најбоље да школа буде на Побрњици! Продаћу им земљу! А вама да кажем, не бих сада погазио ријеч да ми поклоните пола Штитара!

[43] М. Петрић, Вијек живота и рада штитарских основних школа.., Пегаз – Бијело Поље, Беране, 2003. стр. 71.

[44] Славко Кораћ, Глас Штитарaца, Посебни додатак, Штитари – Иванград, бр. 3, 1981. стр. 4.

[45] М. Петрић, Вијек живота и рада штитарских основних школа.., Пегаз – Бијело Поље, Беране, 2003. стр. 80.

Владислав – Владо Бубања је први учитељ из овог краја који се запослио у школи у Штитарима.

[46] Ибид, стр. 84.

[47] Из Бубања су директори школе у Штитарима били: Тадиша Савићев од 1958. до 1969. и Јован – Мишо Јовићев од 1973. до 1986. и 1996. до 2003.

[48] др Вујадин Рудић, Етнодемографски процеси у бјелопољском крају, ЦАНУ, Подгорица, 2003. стр. 60.

[49] Ибид, стр. 61.

[50] М. Кораћ, Српске школе у Бијелом Пољу до почетка овог вијека, Огледи, Титоград, стр. 120.

[51] др Вујадин Рудић, Етнодемографски процеси у бјелопољском крају, ЦАНУ, Подгорица, 2003. стр. 60.

[52] М. Кораћ, Српске школе у Бијелом Пољу до почетка овог вијека, Огледи, Титоград, стр. 120.

[53] др Вујадин Рудић, Етнодемографски процеси у бјелопољском крају, ЦАНУ, Подгорица, 2003. стр. 64.

[54] М. Кораћ, Српске школе у Бијелом Пољу до почетка овог вијека, Огледи, Титоград, стр. 126.

[55] Ж. Шћепановић, Друштвено – полити.. прилике у Бијелом Пољу.. почетком XX вијека, Одзиви 6/73, стр. 99.

[56] др Вујадин Рудић, Етнодемографски процеси у бјелопољском крају, ЦАНУ, Подгорица, 2003. стр. 65.

Поред четвороразредних основних школа отворене су средње и занатске школе. Прва нижа средња школа у Лозној је отворена 1907. То је до 1912. била врста гимназије, а затим осмогодишња школа.

[57] Вукола Маџгаљ, Становништво и насеља Вранешке долине, дипломски рад, Приштина, 1979. стр. 31.

[58] Ибид, 31.

[59] Сава Накићеновић, Бока, фототипско издање, ЦИД, Подгорица, 1999. стр. 92.

[60] Ибид, стр. 92.

[61] Ибид, стр. 93.

[62] Ибид, стр. 94.

[63] Према неким истраживањима, са високом и вишом школом Бубања има близу 200.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.