Порекло презимена, село Дрваре (Вучитрн)

8. септембар 2014.

коментара: 0

Порекло становништва села Дрваре, општина Вучитрн (Косово и Метохија). Према студији „Косово“ Атанасија Урошевића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Село је на падини Чичавице почев од планинског подножја (520 м) па до 730 м апсолутне висине.

Разбијеног је типа. Највиша је махала Неможа, ниже ње је махала Геца, још нижа – Бојковића, а махала Сељана је поред железничке пруге. Између последњих двеју махала је махала насељеника, на којој су раније живели мухаџири. Сем ове последње, остале махале су углавном збијене, али и у њима има издвојених малих група и усамљених кућа. Удаљења између махала износе до 1 км. Прве четири махале носе називе по јединим или главним родовима својим.

Родови:

Немож (13 к.), старинци, поисламљени и поарбанашени Срби. У ислам су прешли око 1820. у доба досељења њихових сељака Геца.

Рамовић (5 к.) и – Мачкал (4 к.), дељеници Неможа.

Бојковићи (5 к.), старинци поисламљени и поарбанашени Срби. У ислам прешли око 1830. Појасеви су им у 1934. од поисламљивања били: Бојко, Зумбер, Рапшт, Исен (30 година).

Сељан (4 к.), дељеник Бојковића. Сви су ови родови ушли у фис Краснић.

Гец (4 к.), од фиса Краснића. Досељен је из Скадарске Малесије око 1820. Појасеви су му у 1934. од досељења били: Мем Геца, Алија, Имер, Асан (60 година).

Маљок (1 к.), од фиса Гаша. Досељен из Клине у Дреници око 1865.

Јошаниц (1 к.), од фиса Гаша. Досељен 1878. као мухаџир из Јошанице у Топлици.

Бајгора (1 к.), од фиса Шаље. Пресељен око 1905. из Бајгоре.

Колић (1 к.), од фиса Бериша. Досељен 1926. из Колића у Лабу као чифчија у Димитрија Стамболића из Новог Села Мађунског, који у Дрвару има купљену земљу.

Копилић (1 к.), од фиса Шаље. Доселио се из Копилића у Дреници 1927. за чифчију у сеоског учитеља.

Аутоколонисти:

Масловарић (1 к.). Досељен 1914. из Будимља (Иванград).

Стреличић (1 к.) 1914. из Јабланице, а старином од Никшића.

Јовановић (1 к.). Досељен 1921. из Завале (Пипери) као учитељ, а 1925. купио земљу.

Савић (1 к.). Досељен 1929. из Д. Речице у Топлици, иначе је старином Косовац, из Гојбуље.

Манојловић (1 к.). Досељен из Бејашице у Топлици, иначе Косовац из Невољана.

Колонисти:

Радуловићи (3 к.). Две куће ових досељене 1920. од Даниловграда, а једна 1922. од Јагодине (Светозарево), где је живела извесно време.

Радуловић (1 к.) 1925. из Комана (Спуж).

Ђуровић (1 к.) и – Драговић (1 к.) 1922. од Даниловграда, први из Грлића, а други из Ћурилца.

Вујовић (1 к.) и – Миловић (4 к.) 1922. од Никшића, први из Броћанаца, други из Грахова. (у књизи стоји Милојић)

Јаредић (1 к.) 1929. из Никшића.

Ивановић (1 к.) 1922. из Боке Которске.

Јочић (1 к.) 1923. из Трепче код Андријевице.

Скулић (2 к.) 1922. из Зарјечја код Билеће. (у књизи стоји Скурић)

ИЗВОР: САНУ, Српски етнографски зборник, књига LXXVIII, Одељење друштвених наука, Насеља и порекло становништва, књига 39, АТАНАСИЈЕ УРОШЕВИЋ: КОСОВО, ИУ “Научно дело“, Београд, 1965. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић


Прилог о пореклу становништва села Дрваре, општина Вучитрн (Косово и Метохија). Према књизи  „Дрваре на Космету и Радечи од 14. века“ Бранка Р. Радеча.

Црногорци су се углавном населили после Првог светског рата. Од 1914. до 1923. године у ово село доселило се 5 кућа насељеника на купљену земљу и 16 кућа на државну земљу. Ни по овом попису није могуће утврдити однос једних према другима, јер су обично шиптарске породице имале много више чланова од српских. Али без обзира на број становника, Срби су били доминатни у сваком погледу од комшија Шиптара, а то се угледало између осталог по писмености, имовном стању, запослености и начину живота.

Срби су се досељавали из средина у којима је похађање школе било обавезно, а Шиптари су под турском влашћу били ускраћени за школовање (као и Срби староседеоци). После Првог светског рата учитељи су углавном долазили из Црне Горе. Разлике између Срба и Шиптара су биле врло значајне, а делила их је и вера. Но живели су једни поред других и
свако је држао до својих обичаја и начина живљења.

Међутим ако узмемо неки просек чланова домаћинства по броју кућа, било би за Шиптаре 39 x 8= 312, а Србе 21 x 7= 147, и то је до данашњег дана најмања разлика између једних и других. Наравно ово узимамо са малим одступањем.

То значи да је однос следећи:
Шиптари: 312 67%,
Срби: 147 33%
Укупно становништво: 459

Такав је однос становништва по националном саставу био отприлике и на нивоу покрајине, и тај је однос био најповољнији све до 1999. године.

Послератни попис:
Година Становништво
1948. 511
1953. 550
1961. 738
1971. 836
1981. 1031
2011. 965

Званичан попис је рађен и 1971. године и било је укупно 836 људи (са Шиптарима који су већ били у много већем броју). Према попису из 1981. године број становника је достигао 1031.

Између пописа из 1981. и 1961, па и из 1936. године, дошло је до промена, и када је број породица, и када је број кућа у питању, али је највећи број кућа и даље постојао. Неке су се породице потпуно иселиле, и продале своје куће и имања, а неке су се знатно смањиле, због миграција појединих чланова домаћинстава. У појединим домаћинствима живело је и три, па и четири генерације, рачунајући од 1944. године.

Непосредно пред бомбардовање 1999. године, била је присутна следећа структура:

Срба 44 4,3%
Албанаца 980 95,7%

2011. година
Срба 0%
Албанаца 100%

Аутоколонисти – део популације који представљају староседалачки живаљ. Они су мање покретни и углавном се крећу ка регијама које нису удаљене и чекају да опасност прође. Они могу бити припадници свих народа или етничких група. Рачуна се да је после сеобе остало око 40% Срба, и да се велики број њих албанизирао и исламизирао.

Аутоколонисти у Дрварама су, досељавајући се, куповали земљу.

Колонисти – овај део популације се називао насељеницима. Насељавали су земљишта који су напустили Турци и сви други који су се са њима повлачили. То су радили у дослуху са државним органима. Углавном су то били насељеници из Црне Горе.

Мухаџири – Арбанаси и припадници других народа са истока које су Турци насељавали на земљишта прогнаних Срба. То им је била награда за лојалност. Већина их је била из суседне Албаније и из кучких арбанашких фисова. У овај крај се много њих населило 1878. године, досељавајући се из Топличких села.

Породице које су се иселиле после 1945. године

„Масловарић Илија

Синови: Владо, Савић, Пујо и Веселин Мишко.

Ћерке: Новка и Вера.

Након 1958. године су се иселили из села и настанили по Косову, Србији и Југославији. Имали су кућу код железничке станице Самодрежа. Од њих је купио имање Манојловић Милинко.

Стреличићи се нису вратили после Другог светског рата.

Јовановић Зарија, учитељ, убијен 1943. године.

Миловић Андрија и Раде. Андрија се иселио у Краљево, а Раде је остао.

Јаредићи су се после Другог светског рата иселили. Имали су кућу поред потока а касније је постала кућа Кадрије Маљока.

Ивановић Драго и Саво су се после Другог светског рата иселили у Будву. Имали су кућу између Рада Миловића и Ника Ковачевића а касније су се доселили до Шарановића.

Јочићи су се такође након Другог светског рата иселили и од њих су имање купили Милинчићи.

Скулићи, браћа Лазар и Никола. Први се иселио у Липљан, а Никола је остао“. (Атанасије Урошевић, „Косово“)

Породице од 1945. до 1999. године

У овом поглављу биће наведене све породице са својим члановима које су живеле у периоду од 1944. до 1999. године.

У многим домовима живело је и до три, четири генерације. У једном од поглавља биће речи о исељавању појединих породица са домаћином на челу, и наведен број чланова тих породица, као и број исељених појединаца.

Милош Анђелић је у књизи “Становништво Вучитрна и околине у последњих сто година“, у поглављу о селу Дрвару, тачно навео миграције становништва села. За сваку породицу набрајање чланова домаћинстава почиње са родоначелником.

Породица Манојловић

Ратко, супруга Николија, синови Саво и Милинко, ћерке Даринка, Радомирка, Станојка и Стојанка.

Син Саво, супруга Милка, њихови синови Слободан и Драган, ћерке Нада и Вера. Иселили су се 1977. године у Приштину, а након 1999. године у Београд . Вера се са породицом иселила у Подгорицу.

Син Милинко, супруга Даница Пура, синови Миливоје Миле, Предраг, Зоран и ћерка Јелица Лела. Иселили су се прво у Обилић, па потом у Приштину. После 1999. године Милинко и Даница су се иселили у Врњачку Бању, Миле и Предраг у Београд, Зоран у Чачак а Лела у Ниш.

Породица Радуловић

Алекса, син Милан са супругом Јелком. Досељени након Првог светског рата из Даниловграда, синови Живко и Алекса Ацо, ћерке Вера и Живка. Живко је нестао, не зна му се судбина.

Алекса Ацо, супруга Љупка, ћерке Маја и Јелена, син Мирослав, одселили су се у Лазаревац.

Вера Миланова је са супругом Страшомиром Маловићем и сином Мирком живела неколико година код оца.

Породица Радуловић II

Спасоје, син Драгутин Драго и Драгова супруга Станица. Досељени након Првог светског рата из Даниловграда.

Синови Душан, Данило и Мишо, ћерка Олга.

Син Душан је живео са својом породицом, супругом Вукицом и ћеркама Љиљом, Микицом и сином Срђаном. Одселили су се у Косово Поље.

Љиља се после 1999. године одселила у Београд, а Срђан са породицом и мајком у Краљево.

Данило се одселио у Приштину, а после 1999. године у Београд, као и његов син Спасоје са својом породицом. Мишо се настанио у Приштини са породицом, а након 1999. године у Београду.

Родоначелник ове познате породице, Спасоје Радуловић, је био један од вођа Црногораца који су се након Првог светског рата досељавали у подчичавички крај. Спасоје је имао несугласица са краљем Николом Петровићем. Један је од многих који су отишли да раде у САД. Но на позив краља, који је упутио свим Црногорцима да се врате у отаџбину и бране је од непријатеља, и он се добровољно вратио и стекао након рата статус добровољца у Првом светском рату. За време живљења и рада у САД дружио се са Михајлом Пупином, као и његов брат. Од доласка на Космет је био врло уважаван, како од Црногораца насељеника, тако и од осталих Срба и Арбанаса.

Син Драгутин Драго је био и председник чичавичке општине у току једног мандата. Радуловићи су и једна од ретких породица која је у Дрвару имала спратну кућу.

Породица Радуловић III

Станко, супруга Анка. Живели су у двоспратној кући у којој је касније била задруга-продавница и месна канцеларија. Угледан Дрварчанин, био је и истакнути учесник НОБ-а. Нису имали порода. Његова су браћа Илија Радуловић и Душан из Мијалића.

Породица Симић

Божидар и супруга Стојана.

Синови Родољуб Муне, Љубомир Цука, Милан и Иван, ћерка Милка Рада. Они су се били доселили из Врнице. Становали су у стану железничке станице и 70-их година се поново вратили у Врницу. Симићи су се доселили у Врницу 1908. године из Шљивовице, а у Шљивовицу су се доселили из Ковачице (Копаоничка шаља), а старином су из Црне Горе.

У попису кућа пред Други светски рат, познати истраживач Атанасије Урошевић у књизи „Косово, насеља и порекло становништва“ је обрадио сва села на Космету, и поред осталих и село Врницу. Симиће не помиње под тим презименом већ их назива Ковачани (вероватно зато што су дошли из села које се звало Ковачица), тако да то мало збуњује.

Тако исто назива и многе друге породице које су се иселиле из Ковачице и населиле у разним селима на Космету. Када је Атанасије Урошевић радио свој „попис“, домаћинство Симића су чинили: Боривоје, супруга Лукијана, синови Божидар, Трајко и Живорад, као и ћерке Словијанке – Цана и Душанка.

Они су се вратили у Врницу а потом је Родољуб Муне отишао у Лазаревац, Љубомир Цука у Ниш, Милан у Крагујевац а Божидар са Стојаном и сином Иваном, након 1999. године, у Лазаревац. Рада је са породицом остала у Рударима код Звечана.

Породица Вујисић

Новак и супруга Мица, ћерка Снежана Нена.

Становали су у општинској кући изнад месне канцеларије и задруге. Вујисићи су живели и у Мијалићу, где су се населили после Првог светског рата из Прекобрђа (Доњи Колашин, Црна Гора). Преселили су се у Вучитрн, а после 1999. године су се настанили у Косовској Митровици.

Породица Милуновић

Слободан Боле и супруга Живка. Синови Предраг и Војислав Војо, ћерке Зорка, Слободанка и Миланка.

Они су се били доселили из Невољана. Становали су у кући железнице на железничкој станици. Преселили су се потом на железничку станицу Вучитрн, а Војо се потом настанио у Прилужју.

Породица Скулић I

Зоран, супруга Јела, син Никола и ћерка Гордана.

Породица Милинчић I

Димитрије и супруга Јованка, отац Светислав Тиле, синови Томислав, Милија и Радојица, ћерке Драгица и Ружица.

Доселили су се из Бруса, а одселили се Димитрије и Томислав у Звечан, Радојица у Сремчицу и Милија у околину Горњег Милановца.

Породица Милинчић II

Милун и супруга Рада. Ћерке Гордана, Биљана и Катица, и син Рајко.

Досељени из Бруса, одселили се за Крагујевац.

Породица Милинчић III

Милоје и супруга Рајка. Синови Милисав и Љубисав, ћерка Милица.

Досељени из Бруса. Милисав се одселио у Лазаревац након бомбадовања, а Љубисав још раније у Брус.

Породица Перић I

Љубо и супруга Јованка, синови Радослав и Радомир Раде, ћерке Радица и Верица.

Доселили су се из Слаковца, након Другог Светског рата. Староседоци.

Радослав, супруга Биљана, њихова деца Марко и Миљана, одселили се након 1999. године у околини Врњачке бање.

Радомир Раде, супруга Јованка, син Борјан и ћерка Тања, након 1999. године иселили се у Косовску Митровицу.

Радица је удата за Милисава Милинчића, а Верица је удата за Тика Милованчевића.

Породица Вујовић

Станко, супруга Марица.

Насељеници, доселили се из Црне Горе, из Даниловграда, након Првог светског рата.

Синови Мишо, Рајко, Жика, Рашко, ћерке Душка и Деса са својом ћерком Сузаном Цицом Бигом, сада су у Косовској Митровици.

Мишова породица, супруга Милица, син Драган, и ћерке Надица и Радица, одселили су се у Костолац.

Рашкова породица, прва жена Живана и ћерка Драгана, друга жена Драгица и деца Марија, Вељко и Миљан. Вељко и Миљан након 1999.године живе у Косовској Митровици.

У једном од поглавља биће и тачно набројани сви Дрварчани који су се иселили, као и места на која су се исељавали. Биће наведени и бројеви чланова домаћинства – ти подаци су из књиге Милоша Анђелића “Становништво Вучитрна и околине у последњих сто година“. Анђелић је пропустио да забележи нека имена, тако да је аутор ове монографије унео извесне измене.

Породица Живић

Милан и супруга Љубица, доселили се из Слаковца, староседоци, досељени након Другог светског рата.

Синови: Симо и Миладин Дине.

Становали су у кући шумске управе.

Породица Симе, супруга Душка, деца Весна, Снежана и Дејан. Из Приштине се након 1999.године иселили у Крагујевац.

Породица Миладина Дина, супруга Гордана која је ћерка Милинчић

Милуна, деца Сунчица и Дарко. Након 1999.године се из Приштине иселили у Крагујевац.

Милан је прва жртва арнаута, убијен је 1998. године.

Породица Дутина

Урош и супруга Милка. Син Бранко и ћерка Бранка.

Доселили су се из Милошева где су се и поново вратили. И они су становали у кући шумске управе. Одселили су се 60-их година.

Породица Савић

Драго и супруга Милева. Синови Сретко и Милорад, ћерке Јулка, Ангелина, Деса и Јованка.

Доселили се 1929. године из Топлице, старином из Гојбуље. Милорад и супруга Вита, њихова деца Милан, Миодраг, Милица и Миланка су се 60-их одселили за Косовску Митровицу. Касније се син Милан са породицом одселио у Краљево

Сретко и супруга Милена. Син Рашко.

Рашко и супруга Дрина, синови Владимир, Александар и Ненад се средином 70-их година пресељавају, купујући плац поред школе. Почетком 80-их одсељавају се у Велику Плану. Савићи су живели испод Чичавице и они су били најудаљенији од центра села.

Породица Ђуровић

Крсто, супруга Милка. Син Божидар, ћерке Дана, Деса, Милева, Маша, Зорка и Добрила.
Досељени након Првог светског рата из Даниловграда (Грлић), Црна Гора.

Божидар са супругом Славицом, и синовима Миљаном и Стефаном, се одселио у Крагујевац. Маша се са својим ћеркама Браном и Миром такође одселила у Крагујевац.

Маша Јоксимовић, њене ћерке Бранка и Мира.

Породица Радеч I

Момчило и супруга Станислава Беља. Син Драгиша и ћерка Драгица.

Радечи досељени након Првог светског рата из Даниловграда. Из Дрвара се пресељавају у Косовску Митровицу, па онда у Звечан. Након 1999. године одлазе у Врњачку Бању. Драгиша је остао у Звечану, Драгица станује у Крагујевцу.

Породица Мицић

Владо (из Призрена), супруга Деса (девојачко Јовановић из Брезнице), син Мирослав Мишко.

Деса је била учитељица и становали у школском стану од 1956. до 1959. године. Затим се пресељавају у Косовску Митровицу, па у Младеновац, да би се потом настанили у Београду.

Породица Скулић II

Никола, супруга Милосава.

Синови Мићо, Зоран и Душко, ћерка Зорка. Досељени након Првог светског рата из Зарјечја код Билећа.

Син Мићо, супруга Љубинка, синови Драган и Милош Микан и ћерка Цица. Драган убијен 1999. године.

Милош Микан, супруга Гордана, деца Драган, Лазар, Богдан и Невена.

Породица Милованчевић

Богоје и супруга Јулка, Богојева сестра Зора. Синови: Југослав, Богдан, Милан, ћерка Миланка Беба и братанац Тихомир. Друга супруга Љубинка и син Иван.

Дошли из Бруса, после Другог светског рата, око 1955. године, купујући имање од Скулић Лазара, а потом се Богоје исељава за Обреновац, а Тихомир у Лазаревац. Богдан одлази у Сремчицу са породицом, Беба је у Краљеву удата за Милана Савића, Југо је у Обреновцу.

Милан је отишао послом у Москву и тамо остао. Иван је отишао у Париз.

Породица Драговић

Миладин, супруга Добрана. Син Жарко (млад погинуо), ћерке Вера, Даница Пура, Станислава Беља, Љубица Роса и Вера.

Насељеници, досељени из Црне Горе из Даниловграда, исељавају се за Косовску Митровицу средином 60-их. Када су се након Првог светског рата доселили, добили су 5 хектара у горњем Дрвару (утрину) код куће Кадрије. Имање у Колонији су касније купили од породице Чолак (Чолаци су сматрали да је то и даље њихово и ако су то већ продали), да би након исељења за Косовску Митровицу продали кућу породици Бојку. Вера удата за Влада Масловарића, Даница за Милинка Манојловића, Станислава Беља за Момчила Радеча и Љубица Роса за Божидара Шарановића – све удате за комшије.

Породица Докнић

Петар, супруга Добрица. Синови Милан и Момчило, ћерке Зора и Дана.

Доселили се из Црне Горе после Првог светског рата из Никшића (Голија).

Миланова супруга Вера и син Петар Перица, ћерка Љиља.

Петар Перица, супруга Љиља, син Милан, ћерке Андријана, Бојана и Биљана, средином 80-их одлазе у Приштину, да би се након 1999. године преселили у Краљево. Љиља се удала и оселила у Краљево.

Момчило се преселио у Звечан крајем 50-их.

Породица Ђурић

Младен, супруга Даринка, деца Верица и Милан.

Дошли из Ибарског Колашина. Међу првима су се иселили, 60-их година, нису дуго живели у Дрвару.

Породица Мачкала

Ђемајл и супруга Евица са децом.

Они су купили кућу од Даринке, да би се потом иселили крајем 60-их у Вучитрн.

Породица Фурунџић

Миливоје, супруга Аница (учитељица).

Доселили су се из Црне Горе, одселили се потом у Косовску Митровицу. Становали су у кући Мачкале. Мачкала је касније продао кућу породици Ибиш, која и дан данас живи у њој. Ова кућа се налази између кућа Докнића и Миловића.

Породица Миловић I

Пејо и супруга Божана. Синови Радомир Рајо и Миливоје (млад погинуо), ћерке Милева, Оливера и Рада.

Досељени после Првог светског рата из Грахова (Црна Гора).

Син Радомир Рајо, супруга Гордана, син Саша и ћерке Милена и Соња.

Породица Спасић

Дано, супруга Милка, деца Милица и Бранка. Одселили се 1960-их година.

Породица Радовић

Блажо, синови Бата и Пека, и ћерка „Н“.

Досељени из Црне Горе, кратко су живели у Дрвару.

Породица Дубак – Јовановић

Никола, супруга Милица и син Рајко.

Вељко Дубак, није имао свој дом, живео боемски, необично за сеоске прилике.

Доселили се из Црне Горе, и они су кратко овде живели. Одселили се 1960-их година.

На плацевима и у кући Спасића, Радовића и Дубак-Јовановића су касније живели Радечи, од 1957. године. Јовановићи су се касније вратили изворном презимену Дубак.

Породица Радеч II

Радомир Рашко и супруга Словијанка Цана, синови Душан, Миливоје, Саво и Бранко.

Доселили се из суседног села Ресник 1957. године на купљену земљу, порекло им је из Црне Горе (Ново село – Даниловград). Средином 80-их са њима је живела и баба Даринка, пар година до смрти. Она се доселила из Ресника.

Породица Душанова, супруга Гордана, ћерке Маја и Мира, и син Радомир Рајко, Лазаревац.

Миливоје из Обилића је 1999. године са породицом отишао у Београд.

Саво са супругом Станом и сином Миљаном остаје у Косовској Митровици, а Бранко је 1975. године отишао у Београд.

Породица Шарановић

Павле и супруга Мара, мајка Јока, синови Божидар, Душан, Малиша и Станко, ћерке Дара, Божана, Милица и Љубица.

Досељени након Првог светског рата из Даниловграда, прво у Врницу, а после Другог светског рата у Дрваре. Душан и Малиша нису имали породице. Станко је 1999. године киднапован па убијен, а синови Милан и Драгиша се преселили у Београд из Приштине. Божидар и супруга Роса одлазе из Приштине и насељавају се у Врњачку Бању, Дара је остала у Звечану, Љубица је са породицом још раније отишла у Игало, Милица је у Подгорици, а Божана у Смедереву. Божидарови синови су Негован Неђо, који живи у Грачаници и Миладин Мишко, који живи у Косовској Митровици.

Породица Перић II

Јеротије Јеро и супруга Јела, друга жена Вита, синови Никола, Раде и Срећко, ћерке Душка, Слободанка, Марица и Ружица Цаја. Одселили се 1970-их година.

Доселили су се из Слаковца након Другог светског рата, Косовци.

Јеро се са најмлађим сином Срећком одселио у близину Крушеваца, Раде у Зубин Поток а Никола у Приштину (након 1999. године се преселио у Косовску Митровицу).

Породица Ивановић

Драго и Саво.

Од њих је купио кућу Перић Јеро. Ивановићи су се након Другог светског рата вратили за Боку Которску одакле су се и били населили на Космет.

Породица Радуловић

Рацо и супруга Јела, синови Зоран и Драган, ћерке Славица и Снежана.

Доселили су се из суседног Мијалића, пореклом из Црне Горе из Даниловграда, населили су се након Првог светског рата на Косово. Зоран, Драган и Славица са породицама сада живе у Борчи.

Породица Миловић II

Раде, супруга Вукосава, син Марјан Луле, ћерке Ружа и Миља.

Досељеници из Црне Горе, из Грахова (Броћанци).

Породица Марјанова, супруга Ката, син Ђорђе, ћерке Јасмина и Татјана.

Породица Милованчевић II

Богић и супруга Дивна, синови Марко, Сокол, Милорад Лоде, Живорад Жоја, ћерке Жина и Зора.

После Другог светског рата досељени из Бруса.

Породица Лодова, супруга Јела, ћерка Слађана и син Славиша, одселили се у Прокупље.

Породица Живорадова, супруга Мара, син Љубиша, ћерке Биљана и Слађана, одселили се у Прокупље.

Породица Протић

Маринко, супруга Ружа, син Ђурђо (млад умро), ћерке Милија и Милкана.

Породица Маринковић

Миладин и супруга Милија, синови Миломир Лоле и Милош, ћерка Миланка Лана.
И Протићи и Маринковићи су након Другог светског рата досељени из околине Јошаничке бање. Протић Маринко је иначе био познат у крају као врсан столар. Миладин је зет Протић Маринка. Лана је удата за Ковачевић Драгутина из Мијалића, живе у Баточини. Синови Маринковић Милади на су се одселили 80-их година за Трстеник, да би им се и родитељи након 1999. године придружили.

Дрварчани у ратовима, одсељени и досељени

О становништву Дрвара пише Милош Анђелић из Вучитрна.

Учесници ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године:

1. Вујсић Перован, Мојковачка битка
2. Вујовић Станко, Скадарска битка
3. Докнић Петар, Скадарска битка
4. Радуловић Максим, Вучји До
5. Радуловић Спасоје, Скадарска битка
6. Манојловић Ратко, Балкански ратови, Солунски фронт

У логорима и у заробљеништву, од 1941. до 1945. године:

1. Дубак Вељко, Немачка
Учесници Другог светског рата, од 1941. до 1945. године:
1. Дубак Никола
2. Илић Милан
3. Ивановић Драго
4. Ивановић Саво
5. Јовановић Зарија
6. Јаредић Блажо
7. Јаредић Владо
8. Јаредић Јован
9. Јочић Новица
10. Масловаровић Владо
11. Масловарић Веселин Милош
12. Милинчић Милоје
13. Милинчић Милија
14. Манојловић Милинко
15. Манојловић Саво
16. Радловић Милан
17. Скулић Никола

Погинули у Другом светском рату, од 1941. до 1947. године:

1. Ивановић Драго, 1941, Краљево
2. Јовановић Зарије (учитељ), 1943, Рашка
3. Јаредић Јован, Трепча, 1941.
4. Милинчић Милија, Трескавица, Босна, 1945.
5. Скулић Никола, Дрваре, 1944. (од балиста)

Жртве Другог светског рата:

1. Миловић Видак, стрељан са породицом у Краљеву, 1941.
2. Миловић Стана, стрељана у Краљеву, 1941.
3. Манојловић Ратко, стрељан у Краљеву, 1941.
4. Ђуровић Крсто, нестао у четницима
5. Радуловић Зоро, одступио са четницима у Аустралију
6. Ђуровић Милутин, нестао у четницима

Одсељени од 1941. до 1993.:

1. Вујовић Жика, 1964, сам, Костолац
2. Вујовић Милош, 1975, са 5 чланова, Костолац
3. Вујовић Рајко, 1976, сам, Плоче (Далмација)
4. Вујовић Рашко, 1975, са 3 члана, Обилић
5. Вујисић Новак, 1960, са 3 члана, Вучитрн
6. Вујисић Перован, 1963, са 5 чланова, Крагујевац
7. Докнић Момчило, 1954, сам, Звечан
8. Дубак Никола, 1941, са 3 члана, Црна гора
9. Ђуровић Божо, 1979, са 4 члана, Крагујевац
10. Илић Милан, 1954, са 5 чланова, Косовска Митровица
11. Ивановић Владо, 1948, са 6 чланова, Бока Которска
12. Ивановић Драго, 1941, са 3 члана, Краљево
13. Ивановић Саво, 1941, са 4 члана, Краљево
14. Јовановић Зарије, 1941, са 3 члана, Ибарска долина
15. Јочић Новица, 1952, са 6 чланова, Крушевац
16. Јочић Ацо, 1949, сам, Приштина
17. Јаредић Блажо, 1970, са 4 члана, Београд
18. Јаредић Владо, 1977, са 4 члана, Аранђеловац
19. Миловић Андрија, 1941, са 10 чланова, Краљево
20. Миловић Видак, 1941, са 5 чланова, Краљево
21. Миловић Никола, 1949, са 5 чланова, Параћин
22. Масловарић Владо, 1958, са 7 чланова, Приштина, Рума
23. Масловарић Милош, 1958, са 5 чланова, Косово Поље
24. Радуловић Живко, 1956, сам, Аустралија
25. Радуловић Душан, 1965, са 5 чланова, Косово Поље
26. Радуловић Данило, 1956, сам, Приштина
27. Радуловић Мишко, 1958, сам, Приштина
28. Скулић Душан, 1976, са 2 члана, Зајечар
29. Драговић Миладин, 1966, са 2 члана, Косовска Митровица
30. Манојловић Милка, 1975, са 4 члана, Приштина
31. Манојловић Милинко, 1966, са 6 чланова, Приштина
32. Милинчић Димитрије, 1976, са 7 чланова, Звечан
33. Милинчић Љубисав, 1976, са 2 чланова, Брус
34. Милинчић Рајко, 1976, са 4 члана, Крагујевац
35. Милованчевић Богоје, 1977, са 8 чланова, Обреновац
36. Милованчевић Тико, 1977, са 4 члана, Лазаревац
37. Маринковић Лоле, 1980, сам, Трстеник
38. Перић Раде, 1976, сам, Ибарски Колашин
39. Перић Никола, 1978, са 4 члана, Приштина
40. Перић Јеротије, 1976, са 3 члана, Крушевац
41. Радеч Бранко, 1975, сам, Београд
42. Радеч Миливоје, 1990, са 4 члана, Обилић
43. Радеч Саво, 1972, сам, Косовска Митровица
44. Радуловић Ацо, 1982, са 5 чланова, Лазаревац
45. Радуловић Драган, 1979, сам, Београд
46. Радуловић Зоран, 1979, сам Београд
47. Радеч Момчило, 1969, са 4 члана, Косовска Митровица
48. Маринковић Милош, 1989, сам, Трстеник
49. Савић Рашко, 1982, са 5 чланова, Велика Плана
50. Савић Милорад, 1960, са 6 чланова, Косовска Митровица

Свега 46 домаћинстава са 162 члана. Сада у овом селу живи 14 домаћинстава са 66 чланова, а од тога су 8 старачка са 16 чланова (према подацима из 1996. године).

Одсељени по годинама

Година 1941-45. 1945-60. 1961-71. 1972-82. 1983-93. 1941-93.

Домаћинства 6 15 5 19 1 46

Број чланова породице

28 53 18 59 4 162

Из података се види да је исељавање из Дрвара почело одмах по доласку окупатора 1941. године када су Шиптари са Немцима успоставили своју власт и почели прогон српског народа и убијање Срба.

Одсељени који су завршили студије, више или високо образовање:

1. Вујовић Рајко, Филозофски факултет, Хрватска
2. Манојловић Драган, Саобраћајни факултет, Приштина
3. Манојловић Зоран, Филозофски факултет, Приштина
4. Манојловић Лела, Економски факултет, Приштина
5. Манојловић Миле, Економски факултет, Приштина
6. Манојловић Нада, Економски факултет, Приштина
7. Манојловић Предраг, Медицински факултет, Приштина
8. Манојловић Слободан, Електротехнички факултет, Приштина
9. Масловарић Веселин, Филозофски факултет, Приштина
10. Вујисић Снежана, Правни факултет, Вучитрн
11. Маринковић Миломир, Машински факултет, Трстеник
12. Радеч Бранко, Економски факултет, Београд
13. Шарановић Божидар, Правни факултет, Приштина
14. Радеч Миливоје, Виша техничка, Обилић
15. Симић Љубомир, Географски факултет, Ниш
16. Радеч Момчило, Филозофски факултет, одсек психологија, Звечан
17. Маринковић Миланка, Економски факултет, Баточина
18. Масловарић Саво, виши официр
19. Масловарић Пујо, виши официр
20. Радуловић Љиљана, Медицински факултет, Приштина
21. Радеч Драгиша, Економски факултет, Звечан
22. Радеч Радомир, Електротехнички факултет, Лазаревац
23. Радеч Маја, Педагошки факултет, Лазаревац
24. Радеч Мира, Педагошки факултет, Лазаревац
25. Шарановић Милан, БК универзитет, Београд
26. Шарановић Драгиша, БК универзитет, Београд
27. Радуловић Срђан, Економски факултет, Приштина
28. Радуловић Милица, Економски факлтет, Приштина
29. Радеч Гордана, наставник, Лазаревац
30. Ђуровић Миљан, ПМФ, Крагујевац
31. Ђуровић Славица, наставник, Крагујевац
32. Ђуровић Божидар, наставник, Крагујевац
33. Шарановић Негован, Правни факултет, Приштина
34. Манојловић Нада, Економски факултет, Приштина
35. Мицић Мирослав, Економски факултет, Београд.

Списак није коначан јер подаци нису доступни за све особе (ни Анђелићу нису биле доступне) које су живеле пре Другог светског рата, а засигурно је и међу њима било оних који су завршили студије.

Списак особа албанске националности није обрађен из објективних разлога. Углавном су сви са овог списка завршили четири разреда основне школе у Дрвару, да би касније наставили у суседном селу Прилужју или Вучитрну. Досељене српске куће у периоду између 1914. и 1929. године

„Петоро њих се доселило на купљену земљу а шеснаесторо на добијену земљу. На купљену земљу су се сами досељавали, односно куповали су земљу од Шиптара који су се исељавали у Турску. Колонистима је земљу додељивало Аграрно повереништво за насељавање јужних крајева, које је имало седиште у Скопљу. У периоду од 1914. године па до 1999. године у Дрварама је живело 44 породице Срба и Црногораца“.

(Милош Анђелић, “Становништво Вучитрна и околине последњих сто година”)

Породице које су у Дрвару живеле непосредно пред НАТО бомбардовање 1999. године и места на која су се иселиле Железничка постаја Самодрежа

Породица Милинка Манојловића. Одсељени али је Милинко долазио редовно и одржавао имање.

Породица Милке Манојловић. Одсељени раније, повремено обилазили имање.

Породица Драга Радуловића Остала само друга жена Ката, није познато где је отишла. Претпоставља се да се вратила у Црну Гору, пошто је одатле и дошла (1 члан).

Породица Милана Радуловића. Одсељени али је ћерка Вера Маловић боравила у селу у летњем пеиоду.

Породица Зорана Скулића. Супруга Јела, син Никола, снаја Тања и ћерка Тамара, дселили се у Лазаревац. Зоран убијен 1999. године (5 чланова).

Породица Перић. Јованка са сином Радосавом, супругом Биљаном и деца Марко и Миљана, одселили се у Краљево (5 чланова).

Породица Милинчић. Милисав, супруга Радица, деца Војкан, Бојан и Бојана, одселили се у Лазаревац (5 чланова).

Породица Живић. Милан и супруга Љубица (Милан убијен), одселила се код сина (1 члан).

Породица Савић. Одселила се раније, Рашко обилазио имање.

Породица Скулић. Мићо, супруга Љубинка и син Драган. Микан се одселио са породицом у Приштину (Драган убијен) а Љубинка се иселила у Мердаре (3 члана).
Породица Докнић. Одсељени али су Небојша и Перица викендом долазили. Небојша остао у Звечану са породицом, мајком Даном и братом Драганом, Перица из Приштине отишао у Краљево.

Породица Миловић. Гордана Гоца (ћерке Милена и Соња се удале), син Саша са супругом Виолетом и сином Радомиром. Гоца са Миленином породицом прешла у Косовску Митровицу, а Саша са својом породицом отишао у иностранство (4 члана).

Породица Радеч. Словијанка Цана, син Душан, снаја Гордана и унуци Маја, Мира и Радомир Рајко, иселили се у Лазаревац (6 чланова).

Породица Шарановић. Божидар и супруга Роса, синови Неђо и Миладин (живели у Приштини). Божо се са женом иселио у Врњачку Бању, Мишко у Косовску Митровицу, а Неђо се из Србије вратио у Грачаницу (2 члана).

Породица Шарановић Станка (киднапован па убијен) из Приштине, супруга Марина и синови Милан и Драгиша су се иселили у Београд. Остала је мајка Мара која се потом преселила код ћерке Даре у Звечан (1 члан).

Породица Раца Радуловића. Супруга Јела, одселила се код синова Драгана и Зорана у Борчу (1 члан).

Породица Милованчевић Милорада Лода. Супруга Јела, одселили се у Прокупље (2 члана).

Породица Милованчевић Живорада Жоје. Супруга Мара, син Љубиша, одселили се у Прокупље (3 члана).

Породица Маринковић. Миладин и супруга Милија, иселили се у Трстеник где су већ живели синови Миломир Лоле и Милош са породицама (2 члана).

Породица Миловић. Марјан Луле, супруга Ката, син Ђорђе, одселили
се у Краљево (3 члана).

Укупно 44 становника.

Распоред домаћинстава

1999. године становао је

1. Радуловић Драго Радуловић Kата
2. Скулић Зоран Скулић Зоран
3. Железничка станица Железничка станица
4. Радуловић Милан Наследници повремено
5. Манојловић Саво Празна кућа
6. Манојловић Милинко Празна кућа
7. Перић Љубо Перић Радослав
8. Милинчић Милоје Милинчић Милосав
9. Милинчић Димитрије Продао Шиптару
10. Милинчић Милун Празна кућа
11. Вујовић Станко Продата Шиптару
12. Живић Милан Живић Милан
13. Савић Драго Имање обилазио Рашко
14. Ђуровић Божо Продао Раци Радуловићу
15. Скулић Мићо Скулић Мићо
16. Милованчевић Богоје Продао Шиптару и Савић Рашку
17. Школа Школа
18. Амбуланта Амбуланта
19. Радуловић Рацо Радуловић Јела
20. Докнић Милан Повремено Перица
21. Фурунџић Аница Продали Шиптару
22. Миловић Пејо Миловић Саша
23. Радеч Рашко Радеч Душан
24. Шарановић Павле Божо, Станко
25. Перић Јеротије Продао Шарановићима

26. Милованчевић Богић Милованчевић Милорад
27. Милованчевић Живорад Милованчевић Живорад
28. Протић Маринко Маринковић Миладин
29. Миловић Раде Миловић Марјан Луле

Од 70-их, па до 1999. године, већи део становништва Шиптара из горњег дела села се премешта, купује и прави куће у такозваном српском делу. Долази до промене структуре домаћинства, наравно у корист Шиптара, у сваком смислу.

Многи Дрварчани са горе наведеног списка постали су врсни стручњаци у својим професијама и били на руководећим местима у фирмама или институцијама у којима су радили. Набројаћемо само неке од њих.

Шарановић Божидар, познати правник, једно време је радио и у Извршном већу Косова и Метохије, и дуго година је био један од директора „Трепче“ и термоелектране у Обилићу. Био је и политички активиста.

Радеч Момчило, дугогодишњи директор средњошколског центра у Косовској Митровици и директор кадровске службе у „Ферониклу“.

Манојловић Драган, радио у Извршном већу Косова и Метохије и био директор аутобуске станице у Приштини.

Манојловић Слободан, електроинжењер.

Манојловић Зоран, професор енглеског језика, познати преводилац, ради за УМНИК.
др Манојловић Предраг, специјалиста.

др Радуловић Љљиљана, специјалиста

Маринковић Миломир Лоле, завршио машински факултет са високим просеком, познати привредник у Трстенику.

Радеч Бранко, предузетник у Панчеву, дуго година власник агенције „Радеч“.

Радеч Драгиша, начелник у градској општини Косовска Митровица.

Шарановић Неђо, адвокат.

Масловарић Мишко, познати адвокат из Руме.

Бајрам Сељани, председник Председништва Косова и Метохије.

Симић Родољуб Цука, нишки професор географије.

Вујисић Снежана Нена, судија.

Ђуровић Б. Миљан, репрезантивац Србије у скијању.

Мицић Мирослав Мишко, син учитељице Десе Јовановић, са братом Драгославом власник познате фирме „МД“ у Београду.

Проф. др Дара Јанкова Вучинић, професор српског језика и књижевности на Универзитету у Приштини. Била је и декан. Сада живи у Београду.

Проф. др Драгиша Драговић, професор на Медицинском факултету у Приштини, преселио се у Београд 80-их година, лекар гинеколог.

Проф. др Светозар Стожинић, професор на Медицинском факултету, у Приштини и Београду. Члан Академије наука Србије, живи у Београду. Лекар кардиолог.

Професор књижевности, рецезент Миладин Распоповић. Живи у Београду.

Милан Перов Шарановић, завршио Правни факултет у Београду пре Другог светског рата, публициста, књижевник.

Данило Радеч, књижевник, живи у Панчеву.

Марко Перов Шарановић, био је генерални директор панчевачког гиганта фабрике „Утва“.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.