Родови и породице са Тромеђе (Лика, Босна, Далмација)

12. јул 2014.

коментара: 31

Простор Тромеђе ријека Бутижница раздваја на три дијела: источни (Босанска Крајина) припада босанским планинама, западни (Лика) личкој висији, а јужни (Далмација) далматинским планинама. Тромеђа је Бутижницом повезана са Далмацијом, а на сјеверу Уном са Босанском Крајином. Тромеђа обухвата села: Тишковац, Дреновац – насеље Црни Потоци, Плавно, Дрвар, Книн, Срб, Грацац и Доњи Лапац.

Сеобе и насељавања

Народ Тромеђе чини дио непрекидног ланца српског становништва. У временима сеоба у протеклим вјековима, досељеници су веома пажљиво бирали станишта тако да се нађу са својим народом који је раније доселио. О народу са Тромеђе, један од најумнијих Срба овога вијека, Јован Цвијић је писао само лијепе ријечи: Тај народ имао је изразиту осјећајност за другога коју је исказивао саучешцем или благородношцу. Знали су много опраштати и жртвовати. Али и светити се до истраге своје или туђе. Огрешење је најдубље осјећање јер оно пече душу јаче него нека радост. Судбина је изговор за сваку утјеху и њој се сви покоравају. Посебно су цијењени људи од правде, божији људи или како их је народ називао »људи од десне стране«. Људи су били врло побожни; нису сједали за јело док се не очита »Оченаш«. Па и сваки посао започињали су молитвама Богу. За човјека који не држи до своје ријечи или вјере, каже да је »рашчовјек«.

Народ се селио са истока ка западу из многих разлога. Најчешћи разлози били су стварање нових граница послије ратова Млечана и Турака у 17. вијеку, поготову послије 1718. године. Од тада је граница постављена на Динару. (Турци су изнад села Стрмице, на мјесту Гола Главица или Граб, саградили царинарницу и пазар за стоку и друге ствари. Сматрали су да треба имати добре односе са другом страном и у трговини. Аустријска власт је 1848. године саградила макадамски пут до Книна до Граба. Од тада је настала жива трговина и промет разне робе. Ту су се налазиле царинарница, гостионице, дућани, барутана. Пазар је био петком.) Турци су затворили своју границу и тако забранили народу са друге стране Динаре да доводи своју бројну стоку на испашу. Народ се нашао у невољи јер је до тада, без тешкоћа, изгонио стоку на испашу. Стога су се породице дијелиле тако да би отац одредио једног од синова да иде с друге стране границе и тамо се насели. Тако би касније сви из породице, па и братства, могли да долазе код рођака. Осим ових разлога, и разне болести и сиромаштво биле су изговор за сеобе.

Братства и породице

Ђуро – Ђуран Јарић сакупио је податке о досељавању појединих родова овог краја и објавио их 1971. године. На жалост, то није урадио за цијелу Тромеђу. Но, и оно што је сакупио може се користити:

Бабићи су поријеклом са Змијања. Одатле су одселили најприје у Бјелај, а потом у Мокро Поље код Книна. Из ове групе је и вођа Црнотравске буне 1875-1878. године Голуб Бабић. Потомака ових Бабића има још у Мокром Пољу.

Бурсаћи су старином са Санице и Змијања. За вријеме Млетачке владавине Далмацијом, доселио се шесторо браће. Само најмлађи од њих је задржао старо презиме, а остали су узели нова.

Стари Симо Симић из Дугог Поља у Лици за Бурсаће је говорио: »Наши су се стари звали Мрњавчевићи, а доселили су се из Далмације четири брата: Бурсе, Момчило, Врањеш и још један. Од њих се постали Бурсаћи, Момчиловићи и Врањеши

А старина Петар Зељковић из трубарског Вагана под Уилица планином за њих је казивао: » Бурсаћи, Момчиловићи, Танкосићи и Бауци су истога рода. Назив Бауци су ове лозе добио је један син који је био кратак«. Свих ових презимена има доста око Тромеђе.

Буцала су од Кнежевића из Очестова код Книна. У Тишковац су се доселили прије 200 до 300 година: Отац је имао два сина; један се звао Буцо јер је био буцмаст-отуд и Буцало, а други Вук отуд Вукобрат. И сада се у Очестову зову Кнежевићи – Буцало и Кнежевићи – Вукобрати. Из ове лозе се, прије Црнопоточке буне 1875-1878. године, одселила једна породица из Пађена код Книна и населила у село Чатрње-Бравско у близини Петровца.

Боровице су из Лике, вјероватно из Срба. Један дио рода доселио се у Грачац и у Тишковац.

Бјелотомићи су у Тишковац доселили из Бендера. Не зна се којој лози су припадали

Јарићи се, по причама старијих, називају овако јер су њихови стари имали много коза и јарића. Поријеклом су из Херцеговине. У село Тишковац су се доселили од Зрмање почетком 18. вијека. Прије Црнопоточке буне, једна група Јарића, око пет кућа, одселила се у Тичево. Ускоро су четири куће изумрле. Од пете је остао дио а други се одселио код Мркоњића. Пред Други свјетски рат у Тичеву је било само три куће. Страдали су у рату. Послије су се одселили у Бачки Јарак. Тако Јарића нема више у Тичеву. Јарићи између Сане, Врбаса и Саве су из Тишковца. Из Тишковца су се четири брата раселили у Дрвар, Крупско, Бјелајско и Петровачко поље. Око 1807. године, из Дреновца су одселиле три куће Јарића: двије су се населиле у селу Баре код Петровца, а једна у Колунић.

Шеве су, по традицији, из племена Намањића, од претака Никше. Из Црне Горе раселили су се по Босанској Крајини. По једном предању, из Црне Горе, од Никшића, су населили у Зрмању, а одатле у Далмацију и Змијање. До планине Грмеч зову се Шево, а преко Грмеча – Шевићи. Шеве је народ звао Опачићи. У сродству су са братством Опачића, Чавка, Чубура и Билбија. Прије 150 година, одселило је пет кућа Шева у село Буковача. Прије Црнопоточке буне, одселило је двије куће у Ведро Поље код Петровца.

Вукобрати су старином из Херцеговине и од племена Вукобратића, које је живјело у Жупцима и Турматима. На Тромеђу су дошли прије 1712. године, пред млетачки попис становништва. Временом су постали бројни по цијелој Крајини. За њих се причало да су били борбени и напредни у сваком погледу. У Очестово код Книна доселили су са Змијања. У околини Коренице било их је 21 породица. Двије породице у Дрвару су досељеници из Тишковца.

Радујци су поријеклом из Змијања. У Далмацију су дошли у 18. вијеку. По предању, потичу из братства из којег су и Бурсаћи, Раденовићи, Зељковићи, Танкосићи и Бауци, а по причању старих, и Ђапани, Чумићи и Вученовићи. Овом роду припадају и Чакармиши, чији су се преци доселили у Тишковац из Далмације.

Кењала су дошли у Тишковац прије 1712. године. Једна кућа од ових доселила је у Дреновац. Њихови потомци су 1945. године промијенили презиме у Симић, по дједу Сими. У сродству су са Милићима, Бањцима, Радујцима, Илићима и Бекезима.

Владушићи су старином из Змијања, по другим подацима – из Херцеговине. Припадају роду Тинтора. У сродству су са Ољачама и Петровићима. Ту су још: Почуче, Бјелице, Штулићи, Остојићи, Галоње и Латаси.

О њиховом доласку у Тишковац причао је стари дједа Ђуро: његов дјед Дамјан доселио се из села Владушићи код Зрмање у Лици. Тамо су били познати као мајстори – ковачи. Почетком 19. вијека отишли су неки Тишковчани у Зрмању и позвали најмладег сина Владушића да иде с њима, да им буде ковач. Он је на то пристао и тако су касније Владушићи били чувени ковачи.

Родићи су, по предању, прије 450 година дошли у Херцеговину из Прилепа. Ту су се замало задржали па одселили у Плавно, послије у Попину и Трубар. Одатле су се расељавали по Крајини и Далмацији. У Плавно се доселио отац са десет синова послије 1712. године. Најстаријег су прозвали Родос, па су по њему настали – Родићи. По другој причи, Родићи су од племена Васојевића, који су живјели поред Мораче.

Родићи су највећа група родова у Крајини. У сродству су са Стојановићима и Старчевићима. Из овога братства су још: Новаковићи, Ступари, Старчевићи, Миловановићи. И Марићи су старином од Родића. По неким предањима, прозвали су се по некој Марији. У млетачком попису 1712. године, било је 11 кућа Марића. Временом су се селили у Лапац и Срб. Из Тишковца су се, око 1830. године, доселиле три куће Марића у Осредке. Били су чувари амбара и кукуруза код бегова. Временом су добили земљу па су се закућили.

Милановићи су из Родића и Стојсављевића. Имали су најбољу земљу у Дреновцу и Црним Потоцима. На њихова имања временом су се населили Буцала, потом и Шево и Камбери. Одатле су се селили по околини Петровца.

Јелаче су временом изумрли па су на њихова имања дошли Шеве: Јандрија Шево је дошао у куће Јелача када се приженио. На крају Црнопоточке буне 1878. године, када су Турци прешли на аустријску страну, ухватили су последњег старог Јелачу и на свиреп начин га убили.

Крнете су из сјеверне Далмације и Лике доселили у Тишковац. Има их много по Крајини.

Дроњци причају да су им стари, тројица браће, доселили из Баната прије 200 година. У Црним Потоцима су вјероватно из лозе оних из Далмације. Отуда су се доселили и у Унац и (Личку ???) Лушци Паланку код Санског Моста.

Шапоње су од рода Вејиновића. Дошли су из Далмације и Лике. Били су познати као добри тежаци. У Тишковцу их данас нема.

Драгишићи су старином из Плавна. Доселили су у Тишковац почетком 18. вијека.

Грубора је по попису из 1712. године у Горњем Тишковцу било пет кућа. Четири породице су се око 1830. године одселиле у Осредке, у куће Кљајића.

 

ИЗВОР: Тромеђа – МИШО УРОШ, ЈОВО ДМИТРОВИЋ, ТРИ МЕЂЕ ЈЕДНОГ НАРОДА, Београд, 1994, Стр. 91 – 96 (www.krajinaforce.com)

ОДАБРАО И ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Коментари (31)

Одговорите

31 коментара

  1. Nikola

    Greska kod prezimena nije Borovica…nego Borovnica inace iz knjige iz koje ste uzeli isecak pise Borovnica..a i sam se prezivam tako iz Donjeg Tiskovca rodom.

  2. Gordana

    Nema nista o Djuricama koliko se secam deda mi je govorio da smo poreklom iz Tiskovca , da li zna neko nesto o poreklu Djurica .

    • Војислав

      Личка презимена

      1552 г. војска у повлачењу, за којом следи изгладнели народ, пролази шумама Капеле и стиже у Дрежничко поље, где се нада да ће избећи прогон непријатеља. Чистина је премалена, усеви слаби, а Турци прогоне избеглице и они морају кренути даље према Крањској. Тако су и Лич на неколико година запосели Срби из Лике (одатле име насеља), а и они су стигли до обала Купе кад је запретила опасност, и тако у Белој Крајини налазимо личка презимена. Исто тако 1530. г. Срби стижу у Оток и Хрељин око Огулина, на земље властелинства Франкопана, а 1538. г. Никола Зрински смешта у истом крају нове исељенике. Али то насељавање у два наврата није било трајно јер је у другој половини истог века то подручје потпуно похарано. Неки су кренули у Јасенак, обрађивати најзабитије крашко поље у Капели, а затим су и они кренули у Крањску (Grbić М., 1891-1893). Десетине хиљада становника су у XVII и XVIII веку населељавале опустеле земље Капеле и Покупља. Према проучавањима историчара А. Ивића, у долини горње и средње Купе, Горском котару и крашким пољима Капеле становништво у XVII и XVIII веку састоји се од два слоја: с једне стране од потомака хрватских породица, исељених у Крањску, које се враћају у напуштена села и градове: они говоре било чакавски, што је наречје некадашњег становништва Хрватског приморја, било кајкавски; с друге стране, долазе насељеници из Босне и Лике који говоре српским штокавским наречјем, распрострањеним у динарским пределима (Ивић А., 1923). Крајем XVI века многи српски војници који су помогли у одбрани тврђава на Зрмањи и у Лици под командом генерала Војне крајине Ленковића, пишу надвојводи Фердинанду, износећи да су у бици све изгубили и траже да им се доделе нове земље које ће моћи у миру обрађивати. Најпре их намеравају преселити у Сењ, где би се придружили славним ускоцима. Коначно су им додељене пусте земље око Гомирја. Тада се они распршују по разрушеним селима дуж горњег тока Добре, у Врбовско, Хрељин, Витуњ, успињу се на прве падине Капеле до Јасенка и Дрежнице ширећи се према Мркопаљу, Старом Лазу и Равној Гори. Густину насељености Срба у том пределу потврђује и оснивање манастира Гомирје 1602. године.

      Извор: ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА
      СВЕСКА LXXXIX – БРОЈ 1, Штампно средствима Министарства за науку, технологије и развој Србије
      БЕОГРАД, 2009.

      • Војислав

        О С Т Р В И Ц А код Госпића – Лика

        Острвица је добила име по истоименом узвишењу купастог облика које се налази отприлике на средини њеног брдског залеђа и на којем се срећу остаци старе тврђаве. То узвишење истиче се својим обликом, а делом и величином међу околним висовима, који са северне, североисточне и источне стране оивичавају село. Острвчанима, који су се враћали из туђине, већ од Перушића, односно Ловинца, срце би брже закуцало кад би у даљини своје препознатљиво брдо. Од Цркве и Школе удаљено је једва двеста метара у смеру југоистока. Брдо је готово голо, од западне стране обрасло грмљем, глоговима и црном јасиком. У народу је остала прича да је у турско доба било обрасло и храстовом шумом. Од села до брда постоји постоји пут саграђен још у средњем веку. С источне стране брда налази се Острвичка пећина дуга више стотина метара, препуна разноврсних калцитних творевина. Овај брег давао је пр9иступачни с источне стране, ако се иде стазом која од Бакића гаја, преко Превије води ка Воларицама. С врха брда отвара се јединствен поглед на околне висове. Зубар, Црни врх Било, Западу страну, Врањак Димића врх, Врбачку стазу, Радованушу, Вршине, Црњкушу и Јајића врх. У даљини, према југоистоку, назире се чудесни Зир. Пред посматрачем, као на длану, између горостасног Велебита и Средогорја, лежи готово цело Личко поље кроз које вијугају плаве траке река и потока – Јадове, Гламочнице, Лике, Новчице, Бужимице, Отешине, Балатина и Вучјака. Виде се скоро сва насеља од Перушића до Ловинца, као и неке древне куле на градинама у личкој долини. У писаним документима и усменој традицији, од првог помна овог насеља (утврђења) 1341. до данас, сусреће се његов тројаки назив: Острвица, Остревица и Острвица. На савременим топографским и другим картама, међутим, као и у писаној грађи новијег времена, преовлађује назив Острвица. Видљиво је дасе у сва три наведена случаја у основи имена налази појам истог етимолошког значења, који је у вези с обликом поменутог узвишења. Сама реч је придев из девног старословенског језика. У ‘рилог овом тумачењу иде и чињеница да се у острвничком атару, у Планини, брдосличног облика зове Оштра. Друга Оштра (насеље и брдо) налази се између Госпића и Брушине. С друге стране, двадесетак километара одавде, у смеру северозапада, испод Велебита, у западном делу Пазаринског поља, стрмо се издиже оштар и на далеко видљив камени шиљак Бушке Островице. По неким ауторима, Само на подручју Лике, што брда штор удина, избројано је чак пенаест Островица. Тај назив среће се и другим крајевима, где најчешће означава име појединих брда, ређе и каквог насеља у близини хума купастог облика. Тако се, идући из Лике усмеру истока и југоистока, једна Островица налази на граници с Босанском крајином, код Кулен Вакуфа, друга у источном делу Равних котара, код Брибира, трећа у залеђу Омиша, између Цетине и југоисточног дела Мосора, четврта у околини Ливна, пета западно од Билеће, шеста у Шумадји, од Аранђеловца, седма Островица налази се на падинама Хум у Рашкој области, југоисточно од Новог Пазара, седма у Сићевачкој клисури, источно од Ниша, док су осмаи девета на Косову и Метохији – једна на Жар планини, североисточно од Призрена, а друга, најдаља, идући у смеру југоистока, код Новог Брда, чувеног српског средњевековног трговачког и рударског средишта. Сви поменути геоморфолошки облици су изграђени од стена карбонатског састава и крашког су порекла, сем оних на територији Србије, који су претежно ерозивни остаци некадашњих вулканских купа. Према усменом народном предању, име нашег насеља такође је у вези с поменутим хумом необичног облика, односно именом једног од господара тврђаве на његовом врху. Наиме, по том тумачењу, вис купастог облика, а потом и насеље у његовом подножју, добили су назив по последњем турском заповеднику остравичког града тврђаве, неком силном бегу, којем су се, како легенда каже, покоравали сви околни бегови. Тај бег се, зависно од запамћеног именовања, звао Остро, Остре или Острван. И овде је, у сваком од тих имена, очигледно појмовна веза између облика узвишења на којем се налазила тврђава, преке нарави њеног заповедника. Трећи облик беговог имена посебно је застрашујући, јер подсећа још и на оствљеног, крвожедног господара.

        Панџић Ј, 2003: Острвица село код Госпића, Библиотека “Хронике села”, књ. 255, стр. 716, Београд