Сеоба Војиновића

18. јун 2014.

коментара: 15

grb vojinovicaПИШЕ: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања

Када је краљ Стефан Дечански војводи Војину додијелио област Гацког и Захумља, тада почиње прва већа сеоба наших предака. У Гацком живе неколико деценија, све док 1368. млади жупан Никола Алтоманов Војиновић, стрину Гојиславу и њене синове Стефана и Добровоја није протјерао у Дубровник. Никола се у Гацком, Ужицу и Вучитрну и сам кратко задржао – до 1373. Тада су га Твртко I,  кнез Лазар и  1.000 копљаника Лајоша I, под вођством Николе Горјанског, потпуно поразили.

Продор Турака с југа, центар српске државе и дио становника помјера на сјевер. Премјештање је релативно лако, јер су сјеверне области слабо насељене. Послије битке код Черномена, на Марици 1371. Турци су заузели српску област јужно од Шар–планине. Пријестоница се измјешта у Крушевац, а властела се, са себрима и отроцима, досељава на простор сјеверно од Шар–планине. Са својим људима, један син краља Вукашина одселио се чак у Арад, у Угарску.

Након боја на Косову, деспотовина се дуго одржала, још седамдесет година, до 1459. тако да народ није морао да се сели из свих, већ само из јужних српских земаља. Пријестоница деспота Стефана је Београд, а Ђурађа– Смедерево. Срби скопских и призренских крајева, с Косова и Метохије, селе се у моравску Србију, Зету, Херцеговину, Босну, а неки преко Саве и Дунава.

Пред коначни пад, пред опасношћу која се надвила, масе Срба већ се налазе у Срему и Банату. Падом деспотовине и моравске Србије, многобројни исељеници из околине Крушевца, Београда и Смедерева одселили су се у динарске земље, а највише у Босну. Други, у мањем броју, у Банат, Бачку, Барању, Славонију, углавном на имања деспота и властеле.

***

У етнографској литератури о Војиновићима, пажњу привлаче синови великог кнеза Војислава. Родослови се углавном изводе од Стефана, док је Добровој готово незапажен. Историја неповољно жигоше жупана Николу, нарочито његов сукоб са светим кнезом Лазаром, што се одразило и на његово мјесто у генеалогији.

Алтоман, војвода, у вријеме деспота, прва је личност у Зети. Столује у Бару и Подгорици. Његови синови Брајан, Марко, Ђуро и Марота (Брајан је био војвода у Сребреници) и остали Војиновићи, у Вучитрну су се 1462. окупили, и с Турцима се жестоко сударили; преживио је само млађани Вук Брајанов.

Када зачу турски Санџак беже,
Да с’ војвода Марко одметнуо
Силну војску он је сакупио,
И у рано јутро ударио,
На војводу и Војиновиће;
Град Вучитрн од’свуд опколио,
Опколио па га запалио,
……………………………………………..
Па на Марка загон учинише,
На јуриш га они погубише,
А уз Марка и браћу осталу.
Нико живи тада не остаде,
До два брата, Ђуро и Марота,
Што синовца Вука уграбише,
Кога бјеху Турци оставили
Кано д’јете од седам година.[1]

Турским освајањем Србије (1459), Босне (1463), Херцеговине (1482) и Зете (1496) настале су велике динарске сеобе у Хрватску, Славонију, Срем, млетачку Далмацију и камену тврђаву, Црну Гору.[2] Тада се из темеља мијењају услови за развој српског народа. Уништена је династија и највећи дио племства. Разорене су институције, а црква, која дјелује у тешким околностима, једино одржава некакав државотворни континуитет.[3]

Кад’ Србију Турци освојише,
И престони град јој Смедерево,
…………………………………………….
Бјеже Срби свак’ на своју страну;
Једни бјеже у земљу Угарску,
Код Матије, угарскога краља;
Други бјеже у Зету поносну,
Код војводе Црнојевић’ Ива.[4]

***

Након три године сељакања по Старој Србији и Васојевићима, кријући се од Турака, Вук Брајанов се доселио у Морачу. Нешто касније, од Ивана Црнојевића добио је титулу војводе и имања у Љуботињу. С пропашћу Црнојевића, Вук од Турака није имао мира; са Шоћеве Главице преселио се у Озриниће, у село Војновић.[5]

Изгледа да Вук и његови синови нијесу дуго остали у Војновићима, и тамо су пали на крв и по предању, почетком XVI вијека, враћају се у Морачу; у Љешанској нахији је застао Вуков син Богдан – на Лијешњу, у Ровцима, доцније су развили моћну породичну задругу.[6]

Лијешње је смештено у Ровцима, у подножју Лукањег Чела (2.048 м.н.в.) с лијеве стране, изнад окомитих стијена кањона Мртвице, на преко 1000 м. надморске висине. Тамо има прилично ораница и ливада. За прољећне и љетње испаше користи се подножје Лукањег Чела, и букове шуме Тустице и Вељег Дола. Некада су густу шуму Вијенац, која са јужне стране окружује Лијешње, према Церовици, сјечом претворили у пашњаке мале вриједности.

Заклоњено планинама од сјеверних вјетрова, клима у Лијешњу није оштра, па успијевају житарице и кромпир. Доста равно, са три већа засеока: Запреворје, Равне Врти и Кунак, село чини цјелину. У близини се налази и Кута. Лијешње је оскудно водом, иако га са источне и западне стране окружују потоци Кичевац и Бранковац; потоци љети пресушују.[7] На источним падинама Војиновца смјестио се катун Лијешња – Доли и Церовица.

***

На сјеверозападном крају Роваца, опкољено са три стране високим и стрмим планинама, налази се Веље Дубоко. Висови и гребени који се окомито уздижу изнад села, представљају природне препреке у виду потковице. Веље Дубоко има надморску висину од 800 метара, док је врх Стожац, на планини Требијеш, висок 2.227 метара, удаљен око 10 км од села.

Крајем XV вијека, већина Роваца припада Херцеговачком пашалуку. Према предању, захваљујући утицају средоземне климе, која кањоном Мораче и Мртвице допире у Веље Добоко, у селу успијевају житарице, воће и поврће; Турци га називају ”Мали Мисир” – тамо су имали чифчије, али у њему нијесу живјели.

У другој половини XVII вијека, због великих киша, излило се Капетаново језеро. Набујала рјечица Понор, однијела је сијена, затворила отворе пећина кроз које је вода отицала, и створила језеро. Водена стихија се окренула према Вељем Дубоком, и направила је такву пустош и разарање, да га ни Турци нијесу више користили.

У Вељем Дубоком тада долази до знатних промјена у саставу становништва. Тамо се са породицом доселио Трипко Гуриш, који до тада живи у сусједном Лијешњу. Заузели су Доње Село, око ријеке Мртвице, јер су у Горњем Селу већ становали они који су дошли у првој половини XVII вијека.[8] У Вељем Дубоком бораве тек до 1733.; те године су погубили колашинске Турке. Знајући да му ту више нема опстанка, бојећи се освете, Гуриш се одселио у Куче, а његови синови Петроније–Петар и Марко у Драговољиће, у Жупу код Никшића.[9] Подјела и разлаз на двије стране, послије убиства Турака у Ровцима, представљао је маневар да бар дио породице преживи потјеру.

***

У Драговољићима су Петар и Марко чули да су им колашински Турци на трагу – одмах су се склонили у Бјелопавлиће. Тамо су се кратко задржали; пут су наставили према Подгорици, јер су им се отац и браћа већ налазили у Дољанима – Кучима. Kасније су одигли у Врањ, у Клименте.

Изгледа да су и у Дољанима неког убили, па су избјегли у Зету, у село Бјело- ставицу. Тамо су живјели Лукачевићи; кућу и земљу су имали са сјеверне стране Бјелоставице.[10] Послије једне свађе са Лисичићима, прије више од 250 година, у којој се истакао поп Бошко–Бокун, Лукачевићи су напустили ово мјесто. Поп Бошко је убио Турчина, па је морао да бјежи у Врањ; погинуо је код Злегорице у Српској. Његова супруга се са дјецом преселила у Бериславце, ”гдје их Турци, по мајци попадији, прозову Попадићи”.

Врањ се налази близу албанске границе, а по Берлинском уговору туда је ишла граница између Црне Горе и Турске. У путописима Иван Јастребов каже да је село Врањ у Зети Карађорђева колијевка. Лукачевићи су Зети дали 18 попова, и по томе се може судити да је то истакнуто братство.[11]

Да су угледни, свједочи и чињеница да су, наког избијања руско–турског рата 1710. грамату руског цара Петра Великог, 1711. по савјету Саве Владисављевића, грофа Рагузинског, родом из Херцеговине, владици Данилу донијели Срби–пуковник Михаило Милорадовић, старином из Херцеговине и капетан Иван Лукачевић, родом из Подгорице.[12]

Пеличић преноси предање које поријекло Карађорђевића изводи из лозе братства Лукачевић; они су се својатали по линији истог поријекла – из Зете и Врања.[13]

У вријеме кнеза Александра, посебно се, у организовању српске војске, истакао Јован Лукачевић. Он је био командант у Крагујевцу, затим командант београдског гарнизона и најзад главног војног стана. Одан је кнезу Александру, поред осталог и зато што је био његов пашеног. Из тог пријатељства настало је кумство између кнежевог сина краља Петра I и Јовановог рођака Стевана, који се бавио трговином, и као такав, у Подгорици је био веома познат.[14]

Лукачевићи славе св. Алимпија Столпника.

***

Трипко Гуриш и његови синови застали су и на врелима ријеке Рибнице – преко Братоножића су пребјегли у Васојевиће.[15] Извјесно вријеме бораве у љеворечком селу Лопате и Ковачици. Снажно је предање да су из Ковачице прешли у Краље. И у Краљима су пали на крв; у путу се, на Ситној Луци код Андријевице подијеле – Трипко и пет синова пођу према Велици и Гусињу, а Петар и Марко пут Ђурђевих Ступова.

Избјегавајући територију Васојевића, Гуриш се доселио у Беран Село; породица је заједно, преко Заостра, стигли у Штитаре гдје су савардак–брвнару подигли на Покућерници, испод извора Љесковац.[16] Земља се првобитно могла заузети тако што сељак присвоји велики посјед и усред таквог земљишта или на једном његовом крају подигне кућу.[17]

Из Штитара се, организована као задруга преселила многобројна Трипкова фамилија у Годушу.[18]. Из Годуше су прешли у Црнчу, у Долину, гдје и данас показују кућиште, за које држе да је мјесто гдје је живио Трипко Гуриш.[19]

Након Трипкове погибије: Јован, Митар, Симон и Радак наставили су, око 1750, пут према Србији. Симон се станио у Биоски код Ужица, Радак у Башини, Митар у Мраморцу. Јован се сa синовима Петром и Мирком, доселио у Жабрен, Петропоље, на Сјеничко–пештерској висоравни. Након неколико година одселио се у Вишевац, срез лепенски, округ крагујевачки, гдје је иза себе оставио у животу оба сина.

Антоније се задржао у Црнчи.

У данашњим Бубањама остали су Петар и Марко; Петар на Залажђу а Марко на ткз. Марковом кућишту.

***

У Шумадији је, према Цвијићу, згуснута снага свих српских земаља, па је животни пут Гуришевих потомака, који су биваковали у толико предјела, оличење селидбених токова српског народа током претходних вјекова. Премјештањем из насеља у насеље, наши преци мијењају подручја различитих српских и инородних племена. То су вјекови немира, превирања, сукоба, саплемењавања, поготову досељеника и њихових слабијих породица. Отуда су многа братства, код којих су обитавали Гуриш и његови синови, својатали Карађорђа као свог сродника.

 Исељеници су, као пуж кућицу, носили име села, потока, планине, и по њима називали нове предјеле. Тако је, у близини Тријебина код Сјенице, настао и засеок Бубање. Ако су нови крајеви пусти или слабо насељени, онда је лако. Теже су се преносили надалеко знана имена планина, ријека и крајева, јер су мјеста у земљи досељења, већ имала називе, мада је било и таквих случајева.[20]

***

По предању из Дробњака, Трипку је у Вељем Дубоком, остала хрома ћерка Живана–Жижа, која, иако се  плашила одмазде због турске погибије, није могла да бјежи. На Тобољи је, у близини села Вишње, живио неки Илија Радев, ковач, родом из Куча или с Чева, који се због крви тамо склонио. Он је око 1730. са 16 година, у вријеме једног напада на Турке у Подгорици, дошао у Тобуљу. Оженио се са Жижом 1733, када се Трипко Гуриш и одселио из Вељег Дубокога. Под њеним утицајем промијенио је крсно име и узео славу њеног рода, Аранђеловдан. Због ње је напустио и ковачки занат.

Ровчани причају да је Илија био цијењен и омиљен. Први је 1796. донио глас да је погинуо Махмут паша Бушатлија, од чијег је зулума 1786. у Никшићу, на превару, погубљено 60 Ровчана. За муштулук Ровчани су Илији, да му се бар унеколико одуже, поклонили имање Круг у Вишњама, сјеверно од Вељег Дубоког, гдје је направио кућу.

Жижићи кажу да су их Ровчани тако назвали по ватри од ћумура који је Илија користио за гријање гвожђа у ковачници, док Андрија Лубурић[21] наводи да су се прозвали по мајци Жижи.[22] Илија и Жижа су имали седам синова,[23] а њихови синови сви по петину, тако да је ускоро настало читаво братство.[24] По предању, напало их је 300 Брђана, које је предводио Андрија Никић из Пипера, али су се Жижићи одбранили и нанијели им велике губитке.[25]

У Дробњак су се доселили 1818.[26]

Тако је најкраће текла сеоба косовских Војиновића, у чије потомке, народно предање увршћује пјесмом опјеваног Трипка Гуриша Војиновића (Кнежевића).

***

И Бубање су се селили.

Мијаило Радованов се доселио у Стожер; тамо се налази Бубањско гробље, Бубањска раван, Бубањска вода–Бубањуша. Његови потомци су се населили у Блишкову, Струги–Коврену, Међанима, Тријебинама–засеок Бубање, Шушурама (Алексићи).P [27]

Симо Шурков се одселио у Грбаљ, у село Врановић.

Радивоје Шурков (Гутићи) дошао је у Бјелице, заселак у Пећарској код Бијелог Поља. Један Радивојев син одсељен је у Ступ код Сјенице,  други у Гучу, Драгачево, у Србији, а трећи је остао у Бјелицама; послије Првог свјетског рата у Родијеље на мјесто Пићурица из Бјелице се досељавају двије куће Гутића.

Данас Бубање живе широм Европе, Америке, Новог Зеланда.

Сеоба Војиновића у Црну Гору[28]

Кад’ Србију Турци освојише,
И престони град јој Смедерево,
Зулум трпи народ и властела,
Од два брата два Анђелковића:
Михаила српскога челника
И Ахмеда бега Румелијског.
Који – за то што се потурчио
Прек’ брата је Србију срушио.
Да би своја задржао права
Румелинског бега Берлег бега,
Он је српску натјер’о властелу,
Да с’ потурчи и да се покори,
И на старо заборави право.
Ко га није хтио послушати,
Из земље је морао бјежати,
Да би живот и вјеру хришћанску
Очувао од потурчењака.
Бјеже Срби свак’ на своју страну;
Једни бјеже у земљу Угарску,
Код Матије, угарскога краља:
Други бјеже у Зету поносну
Код војводе Црнојевић’ Ива.
А војвода Војиновић Марко,
да га неби судбина сустигла
као оно ђеда његовога
у Ужицу жупана Николу,
те му оба ока ископаше.
Он побјеже старој постојбини,
к’ бијеломе граду Вучитрну.
Уз пут купи братство Војиновић,
Од Војнове жене обадвије,
Од Јелице сестре Душанове,
Која роди три славна јунака,
Петрашина и још Вукашина,
И Милоша славнога војводу,
Који уби цара бугарскога,
Усред боја код Велбужда града,
<И уграби бугарску принцезу,
Па ју своме ујаку предаде.
Још побједи Турке на Плочнику
И погуби турског цар Мурата,
На Косову усред боја љута;
И од друге Херцеговке младе,
И она је родила јунаке,
Војислава, правога владара,
Који узе сва мајчина права,
И завлада земљом Херцеговом,
До бијела града Дубровника
Са два брата обадва јунака,
Алтоманом и Томашем младим.
Када зачу турски Санџак беже,
Да с’ војвода Марко одметнуо
Он је силну војску сакупио,
И у рано јутро ударио,
На војводу и Војиновиће;
Град Вучитрн од’свуд опколио,
Опколио па га запалио,
Да би лакше Марка побједио.
Кад то виђе војевода Марко,
Сакупио и старо и младо,
У б’јелој се затворише кули,
Па овако браћи проговара:
Док су наши стари војевали
За краљевство и за српско царство,
И за нашу вјеру православну,
О’ тад’ су нас Турци замрзјели,
А Срби су од зависти љуте;
Наша стара погазили права,
Па се били једни са другима,
Докле царство нису изгубили;
Ми га натраг вратит’ не можемо,
Јер помоћи ни од куд немамо;
Ма можемо јуначки умрјети,
Ка’ што су нам стари умирали,
Зато, браћо, да се причестимо
И заклетву тврду ухватимо,
Да се нико потурчити неће,
Нити жив се предати Турцима.
Како рекли тако урадили!
Док су свети обред завршили
Турци од свуд на њих нападоше,
Испод куле ватру запалили,
Када виђе војевода Марко,
Да ћ’ у живи огањ изгорети,
Он нареди да се јуриш чини,
Па што коме Бог и срећа даде.
Тада браћа сложно ударише
И кроз пламен Турке нападоше.
Ђе удрише пролаз направише
И у мало што не побјегоше,
Но се Турци брзо досјетише
У шест реди свуд их опколише,
Па на Марка загон учинише,
На јуриш га они погубише,
А уз Марка и браћу осталу.
Нико живи тада не остаде,
До два брата, Ђуро и Марота,
Што синовца Вука уграбише,
Кога бјеху Турци оставили
Кано д’јете од седам година,
Да га воде у Стамбола града,
Како би га тамо потурчили,
Јањичара турског направили.
Са малијем Вуком побјегоше,
Преко брда и преко долина
Кријући се три године дана,
Док дођоше у Зету поносну
На дворове Црнојевић Ива.
Дивно их је Иво дочекао:
Насели их на крај Горе Црне,
Крај Црмнице, питоме крајине,
И широка Блата Скадарскога,
Он им даде стару Црковину,
На Трнову земљу и планину,
А Вука је на двор оставио,
Да га храни докле га одгаји,
Па кад Вуче момче одрастао,
Иван њега постави војводом,
И даде му своју имовину,
Црну Гору стару ђедовину,
Од широког Блата Скадарскога,
И Обода града бијелога,
До Ловћена, брда високога.

 


[1] Нико Ст. Вујовић, Гњијездо слободе, Народне новине, Загреб, 1936. стр. 43

[2] Јован Цвијић, Сабрана дјела, књ. 4, том II, САНУ, Београд, 1987. стр. 158.

[3] В. Ђоровић, Историја Срба, треће издање, БИГЗ, Београд, 1995. стр. 418.

[4] Нико Ст. Вујовић, Гњијездо слободе, Народне новине, Загреб, 1936. стр. 43

[5] Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд, 2004. стр. 32.

У жупном сјеверозападном дијелу Чева, на око 760 метара надморске висине налази се Војинић. Назив села вјероватно је изведен од имена Воихна, као што је и име племена Озринићи настало од Озрихна. Под презименом Војиновић или имену неког другог родоначелника, касније се јављају бројна братства.

[6]Предање о сеоби љешанског кнеза Богдана из Љешанске нахије у Војновић (Чево), па отуда у ровачко Лијешње, заправо је запретана прича о путу Вука Војиновића и његових синова.

[7] Стеван Поповић, Ровца и Ровчани  у историји и традицији, Унирекс, Никшић, 1997. стр. 245.

[8] Д. Вуковић, Трипко Гуриш – Кнежевић, прадјед Карађорђев, ЗБОРНИК ИМ Србије, Београд, 1979. стр. 1.

[9] Стеван Поповић, Ровца и Ровчани  у историји и традицији, Унирекс, Никшић, стр. 250.

У Жупи се налази манастир Св. Луке. Тамо су се Ровчани досељавали и због сродства са Никшићима. У недостатку обрадиве земље, бројни Ровчани се у XVIII вијеку, насељавају у сусједне Бјелопавлиће, на Орјој Луци, Слатини, Барама Шумановића, у Бријестову.

[10] П. Радусуновић, Становништво и насеља зетске равнице….., књига II, НИП УР, Никшић, 1991. стр. 173.

Када су Турци освојили стару Србију, предак неколико породица у Зети – Дракића, Кнежевића, Ајковића, Лукачевића и Пејановића, населио се испод Мојан планине, у Васојевићима, а одатле пређу у Врањ, гдје су живјели неколико година. У Врању су боловали и умирали од маларије, па се преселе на здравије мјесто, ”до брежуљака Бјелоставице”. У Зети његове потомке називају Мојановићи. Сви славе св. Алимпија Столпника.

На Ћемовском пољу и поред Цијевне, бавили су се углавном сточарством. Подигли су и ”мању цркву, која је данас запустјела”, али су се одатле ”усљед гладних година и несносних сјеверних вјетрова, раселили у друге крајеве Зете”.

[11] Илија – Пеко Ј. Пеличић, Записи о Зети, Сабор Зете, Голубовци – Београд, 1997. стр. 106.

[12] П. Радусуновић, Становништво и насеља Зетске равнице….., књига I, НИП УР, Никшић, 1991. стр. 146.

[13] Илија – Пеко Ј. Пеличић, Записи о Зети, Сабор Зете, Голубовци – Београд, 1997. стр. 106.

Према предањима која су још сачувана код старих људи, може се рећи да поријекло породице Карађорђевић води од Лукачевића из Бериславаца, који су насељени у Врању, гдје и данас живе.

[14] П. Радусуновић, Становништво и насеља Зетске равнице….., књига I, НИП УР, Никшић, 1991. стр. 361.

[15] Ако су у Дољанима пали на крв, природно је што су заобишли Куче, и преко Пипера се доселили у Лопате.

[16]На надморској висини од око 800 метара, у Штитарима се налази Покућерница – жупно и завјетарно мјесто с погледом на Лим и Биочу –  у Биочи се некад налазила турска караула. Турке су с прага могли да прате – чим у Биочи примијете покрет, породица је имала довољно времена да се склони у шумовито залеђе; тај предио је био ненасељен. У близини Покућернице се налазе Мале Немањине гдје су данас настањени потомци попа Ђорђија и његовог брата Луке. Назив засеока је изведен из имена жупана Немање, који је по предању овдје с војском логоровао.

Изнад Покућернице извире Љесковац; отиче низ окомиту Крчевину, у чијем се подножју налазила Трипкова кућа. У близини су имали уставу – за врт, а неки кажу и за покретање млина.

Шајићи тврде да су једне године изорали воденички камен који су годинама стављали на дрљачу. На питање: – ”Гдје је тај камен”? одговарају: – ”До скоро је био прислоњен уз ону лијеску на крају врта”.

Њива је заливађена, па је камен негдје ”урастао” или су га дјеца откотрљала низ страну. Занимљиво би било да је сачуван; можда је и ручно окретан. Ко зна!

У Немањинама чувају предање да су на Покућерници, касно у јесен, у току ручка, примијетили да су им овце без чобана, кренуле пут дробњачког Штита. То су схватили као знак за селидбу. Оно што су имали на коње су потоварили; преврнули су кошнице и кренули. Дошли су близу Сјенице, поред ријеке, у неки ”фрбљак”, гдје су дјеца почела да ”праве кућу”. Причају да је домаћин тада узвикнуо: ”Е ође ћемо да се населимо”! Могуће да се овај дио предања односи на Јованов долазак у Жабрен.

[17] Јован Цвијић, Сабрана дјела, књ. 4, том II, САНУ, Београд, 1987. стр. 52.

[18] Милисав В. Лутовац, Бихор и Корита, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 99.

Јагоче – село у долини Годушке реке, између Конове главе, Брезе и Мушнице. Преци данашњих родова у Јагочу делом су старинци, а делом досељеници.

Војиновићи, 8 кућа, славе св. Јефстатија. Рано су досељени из Трепче (Будимљанска жупа); своју земљу су због насиља напуштали или продавали. Много их је исељено у околину Краљева.

[19]Д. Вуковић, Трипко Гуриш – Кнежевић, прађед Карађорђев, Зборник ИМ Србије, Београд, 1979.

[20] Јован Цвијић, Сабрана дјела, књ. 4, том II, САНУ, Београд, 1987. стр. 167.

[21] Андрија Лубурић, Дробњаци племе у Херцеговини, Београд, 1930. стр. 217 – 219.

Интересантно да је предање Жижића из Дробњака, Лубурић приписао Зечевићима из Жупе. ”У Ровцима је, у Вељем Дубоком, становао Тривко Буришевић, пореклом Васојевић. Имао је седам синова и кћер Жижу. Био је богат и храбар. Неки турски зулумћар, Мурат Ђурђевић, из Колашина са дванаест харачлија дође у Морачу и Ровца; сврати у Манастир и учини зулум калуђерима. Причају да га је калуђер клео, да га Бог и срећа нанесе на Тривка Буришевића и његових седам синова. Кад то дочује Мурат, распита се за Тривка и оде њему. Турци и тамо почну да чине зулум. Тривко се договори са синовима да им за вечеру дају вратовне погаче, те завратају, па их онда лако побију. Само један побјегне. Тривко се 1733. одселио у Срем са пет синова, а два се склоне у никшићку Жупу и населе у селу Југовићима; од њих су тамо Зечевићи. У Ровцима, Тривку остане хрома кћер Жижа. Доцније по њу дођу браћа из Жупе, али она љута што су је оставили приликом бјекства, не хтједе са њима, но ту и остане. У Дубоком је тада становао неки ковач Илија, порјеклом из Куча. Жижа га узме за мужа под погодбом да преузме славу њеног рода Аранђелов дан, умјесто св. Николе ког је до тада славио”.

[22] Јован Зечевић, Виницка, интернет верзија, Београд, 1991.

Зечевићи из села Југовићи у никшићкој Жупи, у Бањанима и Невесињу, према предању, потомци су њиховог претка Трипка, који је на 8 кољену живио у Веруши – Лијева Ријека. У првој половини XVIII вијека, Трипкови синови – Иван, Јован и Вуко су се због убиства Турака, преко Роваца, одселили. Иван у Невесиње, Јован у Бањане, а Вуко у никшићку Жупу. Од њих су се развила три огранка Зечевића. Вукови потомци су се селили у Босну и Србију, тако да су од њих – Зечевићи католици код Брчког, неки Зечевићи код Крагујевца и Милошевићи у селу Волујица код Ужица. Према предању Зечевића из Бањана, њихов најстарији познати предак звао се Марко, док Вучић Зечевић говори да је то био Никола.

[23] Из родослова Жижића, који је саставио Милован М. Жижић из Никшића, видимо да је Илија имао: Мијата, Драгоја, Пера, Вуја, Завишу, Радивоја, Петра и Вука.

[24] Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд, 1974. стр. 79.

Зечевићи су потомци Вуксана Зечевића, који се, према казивању старијих људи, доселио у Југовиће негдје у седамнаестом вијеку. Вуксан је имао три сина: Јована, Стојана и Ивана. Јован се преселио у Бањане, гдје његови потомци данас живе и презивају се Зечевићи; његов потомак је и Лукијан Зечевић. Стојан се преселио у приморје, а Иван у Босну. У Југовиће је, са својим дједом Вуксаном, остао Иванов син Малиша, чији су потомци Зечевићи који данас живе у Југовићима.

[25] Стеван Поповић, Ровца и Ровчани  у историји и традицији, Унирекс, Никшић, 1997. стр. 361.

[26] Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак, породице и …, Стручна књига, Београд, 1997. стр. 803.

”Предање овог братства казује да су старином из Чева, одакле се Илија доселио у Ровца, гдје се оженио дјевојком од братства Ђуришића (Гуришић, примједба Р.Б.), која се звала Жижа. Са њом је имао седам синова: Пера, Мијата, Вуја, Радивоја, Ђока, Вука и једног коме не знају име; они се по својој мајци Жижи прозивају Жижићи”.

[27] У западном дијелу бјелопољског краја, смјештено је село Блишково. По предању, име села се изводи од ријечи ”Бли(ж)ш-ково”, што означава мјесто које се налази у ”близини” – ”блиш”,  Брскова гдје се ковао новац; у селу се до данас сачувао топоним Ковачевац.

[28] Нико Ст. Вујовић, Гњијездо слободе, Народне новине, Загреб, 1936. стр. 43

 

Коментари (15)

Одговорите

15 коментара

  1. Vojinovic

    Mi smo porijeklom uz Vucitrna, dosli u Bijelo Polje, slavimo SV. Dimitrija. Da li ima još Vojinovica koji slave SV. Dimitrija?