Порекло Даворке Даше Боснић („Ођила“)

6. јун 2014.

коментара: 2

РОЂЕНА: У Пазину (Истра, Хрватска) 18. новембра 1959. године.

РОДИТЕЉИ: Отац се звао Илија Боснић, рођен у Миљевцима (Славонија, Хрватска), мајка Милица Боснић (девојачко презиме Бајић), рођена у Таринцима (код Штипа, Македонија).

КРСНА СЛАВА: Свети Игњатије (Боснићи), Свети Стеван (Бајићи).

ПОРЕКЛО ПО ОЦУ: Татина породица је из Лике колонизирана у Славонију, а после Другог рата одлазе за Србију и Војводину. Деда се звао Ђуро Боснић, а прадеда Илија. Родом су негде око Дрежнице (северна Лика), кажу из засеока Боснићи.

У Славонији је мога деду Ђуру „чекала“ моја бака Вукосава Радошевић.У Миљевцима код Подравске Слатине су имали велико газдинство и изродили су тамо петоро деце,а шестог, најмлађег стрица,Симу, у Црвенки (Војводина). Мој тата је најстарије дете, а Симо ми је био 🙁 `брат` од деде.

ОТАЦ: Мој тата Илија је завршио учитељску школу и одмах по завршетку, послат је у Истру. Волео је Истру и Истријане. Волео је друштво, гитару и лепо је певао. Кажу да је требало да буде поп…али, певање га није одвукло на ту страну. Године 1963. је с породицом дошао у Црвенку. Волео је историју, разумео политику, ценио уметност и културу. Умео је да поштује! Када сам била дете, а он председник културно-просветне заједнице, водио ме је на радиo, фестивале… на отварање Српског народног позоришта у Новом Саду … Црвена Ружа…Руски Крстур…руски хорови, фолклор…руски језик…музикa…тад сам је заволела. С путовања је доносио плоче. Учио нас је да поштујемо сопствена осећања и жеље. Да није страшно погрешити; да не постоји ништа, што би било толико страшно, да се не може исправити. Добро нас је учио. Био је доследан вредностима у које је веровао. Одлазио је рано на спавање и спавао је добро 🙂 мој тата. Он је „мој Боснић“ и сасвим ми је довољан.

ПОРЕКЛО ПО МАЈЦИ: Мамин тата се звао Петар (Перо) Бајић из Дрвара. Отац му је био Јован, а мајка Милица. Мислим да су се земљом бавили. Људи сељаци.

Али, прадеда мог ђеде се звао Глига и он је негде у мојој свести увек био посебан. Он је хајдуковао, отимао и делио. Штитио је слабе и сиромашне, а оним другим отимао. Имао је шест синова и једну ћерку Вучку…која је исти ген на своју фамилију „окренула“… Када је Глига умро, она је, имајући кључ од сандука у којима је држано благо, све то узела и натоваривши коње, одјахала у Трубар (не знам где је то), удала се и благом ишколовала своје потомке… Од тада негде, датира та вредност у фамилији.

А Глигу ја волим, јер је после једног хајдуковања (шта год то било) дошао кући и наредио жени: „Стери!“,што је значило да му припреми одар… Отишао је, уредио се, пресвукао, поздравио са свима, легао и…УМРО.

За мене је то значило, да је био посебан… имао је директну везу с Небом и са Собом 🙂

А мој ђедо Перо је јунак мог детињства, младости и сећања уопште. Као и бака Милија. Кроз њихову љубав сам научила шта значи волети некога… волети себе! А волели су ме тако, да ни делићем бића свога, никада у своју вредност и њихову љубав, посумњала нисам… тако су ме волели… без сумње, грубости, питања… без захтева, ма како „неопходних и реалних“. Mени је то, управо, такво, било потребно :). Тиме се све доводило у равнотежу.

Бака је од Ивошевића; њен је отац био дрводеља и рано их је оставио сироте – како је она говорила: пет кћери и два брата – Душана и Милоша. Мајка им се звала Марта.

Милош и ђедо Перо, слични по карактерима, договорили су се да Милија мора бити ђедина. Ја сам задовољна, али бака баш и није била. Свеједно су једанаесторо деце изродили… Али сам ја само две тетке, мамине сестре, упознала – Јованку и Мару.

На другој страни, Милош Ивошевић се касније обрео у Славонији и био друг стрицу мога тате. Приче о њему бих и ја волела да сазнам (помиње се ту и Јово Чаруга и свашта…али више немам никога ко би ми то причао, а приче нису записане). Милош није волео демонстрирање силe пред његовим очима. То сам схватила и негде ме не оставља равнодушном та чињеница. (препознајем у себи)

РАТОВИ, КОЛОНИЗАЦИЈА: У време Првог светског рата ђедо Перо је као млад момак, дечкић од 16 година, радио у комори за Аустроугарску војску (кухиња, коњи – за друго није знао). Кажу, тад је негде у нечијем винограду убрао грозд. Наишао је власник и заплакао се; ђедо је помислио да му је грозда жао,да би сазнао да човек плаче јер брат на брата иде, брат брата убија… Схватио је. Хајдучка крв је прорадила и он је узбунио своје другаре, па су побегли из војске, али су их брзо заробили. Мој се ђедо ослободио и побегао у кукурузе. Легао је у неку од тих првих бразди и сачекао да потера јурне, не би ли га сустигла, очекујући да је далеко. Он је мирно cачекао да се врате. Cачекао да крену даље, мислећи да су га изгубили. Отишао је на супротну страну и обрео се у атару Србобрана, где су га махом штитиле жене. Кажу, звали су га Дидо.

После Првог рата су колонизовани у Македонију. Ту је већ била и моја бака с њим и тамо у Таринцима су децу почели рађати. Тамо су дједу звали Големот Перо… Постоји прича о Бугарима који су га негде заробили и у ланце бацили. Али, он је и то покидао, 🙂 да би био мој херој. 🙂

Други рат, опет колонизација, преко Србије у Војводину, у Црвенку. На сремском фронту 1944, губе сина од 16 година Милорада. Било га је стид да седи у кући, јер је деловао крупније од вршњака… који су остали и преживели.

Он је отишао и није се вратио. Године 1950. губе и последњег сина Драгољуба. Земљу је ваљало обнављати и радити, па је неком допало да буде тракториста, некоме нешто друго. Ујка Драги се разболео од туберкулозе. Сахрањен је у Црвенки. Добио је трактор…

Мој је ђедо у општини радио. Председник општине, па секретар партијски, шта ли… Па у у затвору био…волео је Русе… три недеље… али живот после тоганије био исти. Сећам се, у кући je, касније, била кафана… Живело се… А Бајићи, када се окупе, певали су, јако добро, кажу…

МАЈКА: Моја мама Милица је живела „на живот и смрт“ и тако остваривала све, што је желела, а желела је оно, што јој није било намењено.

Уз браћу је научила да чита. Хтела је у школу,али јој нису дозвољавали. Није било битно за женску децу.

Разболела се, тако да су је спремали за гроб. Не знам како, тек ђедо јој је обећао да ће је у школу пустити. Оздравила је и била најбољи ђак.

Хтела је у медицинску средњу школy; нису јој дозволили, али „Вучка се снашла“… преварила је оца. Поиграла му се са сујетом, зачикујући да се лепше потписује од њега и потурила му папир, где је накнадно написала допуштење родитеља за школовање. За казну, новца је добијала таман колико је неопходно, да би преживела у Загребу, у интернату. За књиге није имала, али била је међу најбољим ђацима (можда је нескромно да кажем, најбољи). Добила је све препоруке за факултет, у Београду, како би била ближе кући…

али…

Сломљен прозор је био знак, да треба да иде у Пазин, c мојим татом Илијом.

Када га је први пут видела, рекла је да ће се за њега удати. Неки каснији сусрет је направио, да се заљубе, али он је отишао, рекавши јој да одлази, да ће се вратити за десет година и „ако га буде чекала“ да ће је оженити. Она је чекала, исецала сличице оних, који су је на њега подсећали; он се вратио за годину. Уместо у Београд, oтишла је с њим у Пазин. Биће доктор неки други пут. Овог пута је била сестра, јако добра. Kасније „главна“. Мислим да је још увек памте у Дому здравља Кула, иако је пре много година пензионисана.

СЕСТРА: Моја сестра Јадранка је рођена у Црвенки, при једној од посета и са седамнаест дана је у возу за Пазин јела грожђе.

Мој живот без ње, моје сестре, не би имао смисла и ништа не би било исто. Она је лекар.

Из Пазина памтим ноге од стола, под који сам се сакрила од маскираних људи (машкаре су биле вероватно) и високе прозоре, које сам често сањала.

Бежала сам из вртића како бих са сестром ишла у школу. Она је била моја сигурност. И певала бих, ако би она певала са мном.

Али, то већ нема везе с пореклом, него са сећањем 🙂

Јадранка има сина Милоша.

Ја имам Марију и Mariannu.

БИОГРАФИЈА: Рођена у Пазину, одрастала у Црвенки, Врбасу и Београду. Студије клиничке психологије започела на Универзитету у Београду, 1978. Апсолвирала 1983. и окренула се музици, прекинувши студије, пред завршним испитом. Музичко искуство стиче у Академском хору “Бранко Крсмановић”, под уметничким руководством Даринке Матић Маровић (1980–1983).

Године 1983. са Игором Дуњићем Звержхановским, Сањом Узелац и Слободаном Симоновићем Даша Боснић формира групу “Ођила”.

Odjila

Од 1994. до 2005. живела и радила у Италији.

Од 2007. ради у Заводу за јавно здравље Сомбор, као референт за комуникацију (промоција здравља – социјална медицина).

Од 2008. је члан ” ИНТЕРКУЛТУРАЛНОГ ТЕАТРА III/40″ у Новом Саду.

2008. уписује Факултет за пословно правне студије у Новом Саду (одсек – пословна психологија)

2011. стиче звање дипломираног психолога у области пословне психологије.

2013. Координира и води пројекат превенције наркоманије међу младима „Избор је твој“, којим настоји скренути пажњу ауторитета на важност ЕМОЦИОНАЛНОГ ВАСПИТАЊА, кроз формални образовни систем.

Dasa BosnicДаша бира циганску музику као непресушан уметнички изазов, а свој препознатљив стил гради на истанчаној интерпретацији, са посебним освртом на сценску експресивност и дубоки емотивни “патос”. Дајући једну нову димензију циганској музици и превазилазећи лимите фолклорне изражајности , “Ођила” наступа по најзначајнијим концертним сценама и театрима, широм света.

Циганка, омиљена Дасхина улога, води је музиком и позоришним сценама до филма.

1989. године у филму “Осми дан у недељи” Божидара Николића,игра главну улогу,док музику за филм, као ауторско остварење, ради “Ођила”.

1999. године у Италији је један од шест протагониста у позоришној представи “Spara alla Pioggia” (пуцај у кишу), у режији – Ђорђа Росија (Giorgio Rossi)

По повратку у земљу, остварује сарадњу с талентованим, мултимедијалним уметником Зораном Таировићем из Новог Сада и као један од протагониста ради у пројектима ИНТЕРКУЛТУРАЛНОГ ТЕАТРА III/40.

Од 2010. као медијатор се појављујује у раду у уметничке радионице ЛИМ, на тему “људи с посебним потребама”, где се гласом, као основним средством комуникације указивало на свест о себи, о сопственом емотивном стању као релевантној вредности у непосредној комуникацији са другима, које на једнак начин, активно доживљавамо,без ослањања на претходна сазнања или стереотипе.

Наставља да се бави послом у оквиру музичке културе, уз посао који обавља у Заводу за јавно здравље. Указује на потребу увођења емоционалног васпитања у образовни систем, почевши од најранијих узраста, како би децу и омладину, на прави и свеобухватан начин, оспособили за суочавање са све већим искушењима “пред лошим животним изборима“.

НАГРАДЕ:

1985. – најбоља интерпретација на радиофонијском конкурсу у Прагу;

1987. – друга плоча добија награду Орфеј као најбоље издање у Југославији.

ИЗВОР: Даворка Даша Боснић за портал Порекло

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. lkbnfld

    dodajte biografiju Dado Djurica!

  2. Mika Bosnić

    Bosnići su iz Drvara, Bajići iz Resanovaca, kod Bosanskog Grahova.
    Trubar je selo koje administrativno pripada Drvaru, a nalazi se između Resanovaca i Drvara.