Порекло презимена, села Буковица и Крндија (Цазин, БиХ)

Порекло становништва села Буковица и Крндија (Цазин, Босна и Херцеговина). Приредио сарадник портала Порекло Илија Шикман. 

 

Куће Шикмана у Крндији (Беширевића), снимљене 1972. године
Куће Шикмана у Крндији (Беширевића), снимљене 1972. године

Порекло становништва Босанске Крајине истраживао је етнограф Милан Карановић. Његовим истраживањем обухваћена су и села Буковица и Крндија у општини Цазин у његовом делу “Поуње у Босанској Крајини”. На терену Крајине борави и обилази у времену од 1904. до 1922. године, уз одређени прекид за време Великог рата 1914-1918. године.

Положај села

На југозападном делу данашње општине Цазин, речица Мутница и Топлица пре него што се слију у реку Корану теку отприлике паралелно и затварају косе благих нагиба надморске висиме до 350 метара, са више косењака растављених поточићима теку према југу и уливају се у Топлицу. На тим косама и косењацима на заравни према Топлици развила су се села Буковица и Крндија.

Буковица је на коси између долине Топлице и поточне долине више врела повремењака, који с пролећа и у јесен, када се окиша, сливају са потоцима Шегестином и Скорупачом у Топлицу. Према северозападу, на подножју косе и косењака, растављених поточићима: Пуђин јарак, Копанића врело и Брњаков поток, на равни речних наноса развило се насеље Крндија. Језичак (“удут”) насеља Мутник раставља Крндију на два самостална насеља: Агића Крндију и Беширевића Крндију. Тај језичак се назива Трстовита Лука.

Тип

Буковица је село развијено у породичне групе кућа растурено без реда по теменима коса. Агића Крндија је разбијена на сродничке групе које су на косењацима растављеним поточним удолинама. Беширевића Крндија чини прелаз од разбијеног типа на сродничке групе сашорованог типа. Сродничке групе су нешто удаљеније једна од друге, него што је то једна кућа од друге у самој групи. Из даљине одаје утисак сашорованог села по дну косе.

Засеоци

Буковица је јединствена целина. Крндију сачињавају три засебна дела: Агића и Беширевића Крндија а између Трстовита Лука.

Панорама крндијашке ливаде
Панорама крндијашке ливаде

Привреда

Земљорадња је основно занимање становништва. Има их на раду у Америци. Ретко када “дожите”. Трговачке потребе подмирују у Тржачким Раштелима, на сајмовима у Цазину и Бихаћу, али и у Раковици и Слуњу на Кордуну, па чак и у Карловцу.

Имена

Селу Буковица име је од букове шуме, која је искрчена. Насеље Крндија добило је име од шуме Крндија. Не зна се значење Крндије али изгледа да је то непроходна шума (“тимар”) или велика шума (“стећа планина”), када се почне крчити, па оне пропланке са кладама да тако означују. Агића по муслиманској породици из Тршца, то је био њињов посед. Иза Свиштовског мира 1791. године Агићи се одселе у Јапру, када је већина њиховог поседа припала Војној крајини. Беширевића је добила назив према беговској породици Беширевића из Острошца. Између простора те беговске породице и тржачког атара еснафске општине “јафте” увукла се Трстовита Лука, која припада Мутнику. У новије време административно су спојени: Агића Крндија, Беширевића Крндија, Трстовита Лука са Буковицом и сачињавају једну Кнежију, што је разлог заједничког разматрања ова два села.

Старине

У самим селима нема пронађених старина. У ближој околини, у Мутнику је добро очуван средњовековни град, кога су Турци проширили и у граду је џамија. У Осретку, Осредачкој кули се распознају остаци већег здања. Ту је (Лопашић) била пре Турака црква Светог Ђорђа. Погорела је и Турци подигну Кулу. На Чунгару су откривени остаци праисторијског насеља. У Острошцу су добро очувани зидови средњовековног града. За турске управе је проширивана тврђава и највеће је турско утврђење у целој области после Бихаћа. На Црквини распознају се трагови цркве из времена пре Турака.

У Рујници више извора Расте и Зјала пећине распознају се темељи цркве. Прилика је да је из доба пре Лаудоновог рата 1787-1791. године. Поправљена око 1860. године, али је уз Буну 1875-1878. године изгорела. Нова је саграђена код куће Грбића. На Растовачи је више куће Вучена Илића црквина из времена пре Турака и на њој положена надгробна плоча. У пећини, где су у потаји били хајдуци кад је збор код цркве, распознају се, неке преграде и огњишта и има људских костију.

На Погледалу изнад Тржачких Раштела распознавали су се трагови канализованог римског насеља. Више Тржачког поља, на коси која припада насељу Црнаји, виде се на више стотина метара унаоколо уломци од печене цигле. Вероватно да се ради о римској циглани, јер се види где је била пећ.

У Ћоралићима више Пећине из које извире Радотина, на стени је добро очувана висока и округла кула Радотина. Улаз у кулу је одозго кроз Пећину. Кула је без врата. Није се могла проширивати за утврђење против Турака. Више куле је на заравњеној коси црквина где се распознају трагови грађевине.

У Доњој Гати, у Цимешина долу налазе се ковачке троске. Више Козилара, код орања распознаје се старо гробље, кажу да је “кугино гробље”.

У Врелу, на Краљевцу се распознају трагови врло старог насеља. У Заспи је веле некаква кућа и у њој “златна тара”. Близу Заспе нашли су у земљи неколико каменова са некаквим писмом, разбили су их и узидали у подруме. Више данашњег гробља распознаје се у шумарку гробље и више гробова каменица. То је гробље насеља пре Лаудоновог рата.

У Цазину су зидови средњевековног града кога су Турци проширивали. На Клиси, који раставља Жегар од града, распознају се трагови цркве из времена пре Турака. На брду више Клисе старо гробље, које зову “Влашко гробље”. И једна климатска згода, кажу да су Илири из Цазина отишли на Светог Илију на санкама.

Под Малим Бисовцем на километарипо виде се расути комади римске цигле. Прилика је да је ту била римска циглана. Илиџа је код топлог лековитог врела из римског доба.

 

Постанак и порекло становништва

У Буковици, по темену косе без реда су растурене групе породичне: Стојановићи 1 кућа, Дакићи 1 кућа, Репије 2 куће, Танкосићи 1 кућа, Биге 5 кућа, Богуновићи 1 кућа, Шикмани 1 кућа, Савићи 1 кућа, Милошевићи 1 кућа, Угрице 2 куће и Зорићи 1 кућа. Свега је у селу 14 породица и 20 кућа. После Другог светског рата настањују се: Вукелићи 1 кућа, Пјевац 1 кућа, Иванишевић 1 кућа и Десница 1 кућа.

У Агића Крндији су: Крнете 3 куће, Мијатовић 1 кућа, Вејиновић 1 кућа, Зец 1 кућа, Дакић 1 кућа, Шикмани 1 кућа и Кончари 2 куће. У Трстовитој Луци су: Гојићи 2 куће, Растовци 1 кућа, Смиљанићи 4 куће и Шикмани 1 кућа. Свега у селу 10 породица са 17 кућа.

У Беширевића Крндији, по реду су: Угрице 2 куће, Милошевићи 3 куће, Шикмани 2 куће, Пуцари 1 кућа, Кончари 7 кућа, Пилиповићи 1 кућа, Јазић 1 кућа, Веселица 1 кућа, Зорићи 1 кућа, Жиге 2 куће и Трбојевићи 1 кућа. Свега у селу је 11 породица са 23 куће. Након Другог светског рата настањује се: Мудрић 1 кућа.

Путеви

Буковица и Крндија су са неуређеним земљаним путевима. Кроз села, врхом вододелнице, теменом косе, води пут, омеђен живицом, који у Агића Крндији пролази преко бара. Сокацима је везан за групе кућа са оборима и воћнацима. У кишно и снежно време није њиме лако проћи због блата. Често су поједине групе кућа повезане стазама преко њива и ливада. Средином шуме Крндија и Брањевина протеже се пут правцем југозапад-североисток. Преко дрвених мостова на Топлици свако село је повезано са цестом у Рујници, даље цестом преко Гата Илиџа са Бихаћем, а преко Тржачких Раштела са Цазином и даље према Босанској Крупи. Из Ћоралића веза иде према великој Великој Кладуши, Топуском и Петрињи на Кордуну и Банији и наставља према Карловцу и Загребу. Од Тржачких Раштела пут веже Раковицу на Кордуну, према Слуњу и даље према Карловцу. Код Липоваче преко Дрежника одваја се пут према Кореници у Лици и даље преко Госпића за Јадран.

Пашњаци

У сваком селу је по један заједнички пашњак за цело село тзв. Јошик уз Топлицу, на којима се стока испашала лети, пре свега због могућности напајања блага на речици. Добрим делом стока се напасала на окућницама и у гајевима. По завршеној берби усева и покошеним ливадама стока се слободно кретала по њивама и ливадама.

Шуме

Простор је био велика шума, стећа планина што потврђују и сама имена села. Да је то некад била непроходна шума “тимар” јесу остаци старих храстова и јасенова на ливадама и у луговима. Део Крндије и данас је шума која се зове Крндија, али не тако велика. Други део је Брањевина а уз Топлицу су лугови и већи део породица је имао своје гајеве и лугове који су кориштени и за испашу стоке. Шумски састав је храст, граб, брест, раније распрострањена буква, цер и остало шумско дрвеће.

Воде

Топлица је највећи водоток са јужне стране оба насеља. Буковица је на поточним долинама и више врела повремењака, који с пролећа и у јесен, када се окиша слевају са Шегестином и Скорупачом у Топлицу. Буковичани воду пију са врела: Леденац, Кончарев бунар и Зорића бунар.

Више косењака Агића Крндије растављени су поточићима: Пуђин јарак, Копанића врело и Брњаков поток који се слевају у Топлицу. Осим поменутих врела, Агићани како су се често звали, служили водом и са врела: Косијер и Крнетин бунар.

Међаш између Агића и Беширевића Крндије, Брњаков поток слева се у Топлицу. Ради плићине вододрживих слојева јавља се више врела “повремењака” који за сушних месеци пресахну. Са Брњакова потока и са тих пролетних или кишних врела Крндијаши се служе водом. Мада села изгледају богата водом, ипак је становништво оскудевало у довољним количинама и квалитетном водом, нарочито у сушним периодима. У том периоду се по воду ишло на активне изворе и по неколико километара. Познати су извори са непресушним трајањем Змајевац, Леденац и Фазлин извор у шуми Крндија и Брањевина. У кишним периодима Топлица је плавила ливаде и лугове па је тако разливена вода одавала утисак велике реке, али без домашаја и последица за насеља.

Гробља

У сваком селу је по једно гробље. Буковичко гробље је испод Зорића кућа. Назива се још и гробље Скорупача због локације. Сахрањивани су умрли Буковичани и Беширевића Крндијаши.

У Агића Крндији гробље се налази на пропланку у шуми изнад Крнетих кућа. Назива се и Рашића гробље, вероватно по Рашића расељеницима . Сахрањивани су умрли Агића Крндијаши а понеки и из Беширевића Крндије.

Оранице

Проширена зараван речног наноса на десној обали Топлице под “стећом планином” као лугови су искрчени и претворени у баре и оранице.У Буковици и Беширевића Крндији заступљена је сионица, црна, мецава и лепи се обућа када је мокра. Тешко се оре, али када се ухвати “ора” у орању и сетви, добро рађа. Не воли ни одвећ кишу ни одвећ сушу. У Агића Крндији је прахуља (пескуша) која не рађа без ђубрења. Хоће “ору” па да роди. Сматра се да је згодан онај који има нешто луке и тукове оранице. То за сушних година залечи да се мање задужују када “година прометне”, него они који имају само брдске земље.

Воћарство

У селима се више пажње обраћало воћкама него данас. Био је севап као и задужбина што више укалемити дивљака и пресадити код куће: јабука, крушака, трешања, дуња, ораса. Воћке се разликују по доба сазревања. Јабуке су “петроваче” (слатке), “звечаљке” (киселе) и “мијољке” (велике киселе). Крушке су: “јечмењаче”, “батраче”, “кулатуше” или “колатуше”, “црне крушке” или ошафњаче, “дињаче” и “мијољке”. Трешње: “бјелице”, “гркуше”. Највећа пажња се посвећивала гајењу шљив2. Разликовала се: “трновача”, “прскуља”, “бјелица” и црна шљива или “савка”. Највише је цењена “савка”. Воћари око куће су донекле штитили куће од временских непогода, посебно јаких ветрова. Често се кућа заклањала са три стране, а отворен је видик само на њиве. Шљиве се углавном користиле за печење ракије.

Ливаде

Буковица и Беширевића Крндија нарочито су познате са питоме траве на подлози сионице, јер је сама од себе дивља детелина, слатковина и слачица. Прахуља у Агића Крндији није погодовала за квалитетне ливаде. Буковичке и крндијашке ливаде су уз Топлицу и потоке и река их кваси и зову се баре и обарци. Баре и обарци кошени око Илиндана и нису се никако “отавили”. Стизале су обе траве. У новије време кошене су баре и обарци од Видовдана до Петровдана и “заотове” их. Отаву косе између Мале Госпојине и Михољдана, уз тако звано “Михољско лето”. Отава је за коње и теоце, а штеде је за орање у пролеће воловима и коњима. Знатно се помогне онај који тада може нешто отаве да прода, јер је скупа као жито. Најпитомије су баре које плави “сионица” у Крндији.

Порекло становништва

Као што је познато кроз Босанску Крајину пролазили су исељеници од Рашке, Херцеговине, Црне Горе и Средње Босне. Помицање је било етапно. За прво порекло се није могло сазнати непосредно од старих људи, него само за етапне области и то да су: од Змијања, Далмације, Лике, Тромеђе, Сане, Бјелајског поља и Унца. Честе сеобе, изгубило се сећање на даљне порекло и разграњавање породица. Сазнање “то су ти једно” или “некако једно па се разродило” и крсна слава, особито ређа, су путоказ у испитивању даљег порекла. За све оне које је затекла Окупација су “староседеоци”, за разлику од “новоселаца”, досељеника иза Окупације.

Кретање породица

Старинцима се сматрају родови које су Турци затекли у Босни. Матица им је изгледа Средња Босна, око Травника и Зенице, а најсеверније границе: Козица и Томина код Санског Моста, Кљевци изнад Кључа и Санице до Бјелаја у Бјелајском пољу.

Буковица и Крндија насељавају се етапно и у периодима у седам струја. Насељавање је вршено у пет периода. Сваки период почињао је каквим већим историјским догађајем и померањем граница који су остављали пуста кућишта. Ово се само делимично односи на Буковицу и Крндију из разлога што су сеоски атари остали пусти иза Свиштовског мира 1791. године и насељеници долазе на простор обрастао шумом. Највеће досељавање се дешава у 3. и 4. периоду, односно пре Омерпаше 1850. године и пре аустријске окупације Босне 1878. године. Најјаче су струје Личана и Кордунаша.

Буковицу у другом периоду насељавају три породице (21,43% ), у трећем 4 породице (28,57% ), у четвртом периоду 7 породица ( 50%) и у петом периоду 1 породица (7,14%).

Агића Крндију у трећем периоду насељава 4 породице (40%), у четвртом 5 породица (50%) и у петом једна породица (10%).

Беширевиша Крндија насељена је у два периода, четвртом 5 породице (45,46%) и у петом 6 породица (54.54%). Крндија се сматра млађим насељем. Дасе закључити да се овде ради о другом таласу насељавања јер је претходно становништво напустило ово подручје за Лаудоновог рата 1787-91. године и померило превасходно на простор Кордуна. Редак је случај поновног повратка.

Клима

Клима је умереноконтинентална, са топлим летима и оштрим зимама. Становништво запажа неке климатске појаве и према њима подешавају сетву. Каже се “Бој се пете, као и девете” (мисли се на седмице пред Ђурђевдан и “Прихориснић ако је не уједе, омануће репом” (време од Ускрса до Ђурђевдана). У бихаћкој котлини, оре се кукурузу по Ђурђевдану и 15 дана. Због тога добро успева воће: шљиве, јабуке, крушке, ораси, кестени, трешење. Када уз вељачу могу орати зоби онда рачунају да је у изгледу добра година.У Михољско лето обрађује се озима жита.

Кућа, двор и стаја

У селима су познати динарски тип кућа. Све више подижу куће алпијског крова. Православно становништво ове области за устанка 1875-78. године било је у Лици, Банији и Славонији. Од раздеобене линије разноврсних утицаја: Велика Кладуша-Цазин-Гомила-Крупа-Кекића Главица-Хашани. Они западни ишли су у Лику, а источно у Банију и Славонију. Уз Буну све су куће потпарнице, јер Турци нису дали да се ударају ексери. А нису ни хтели да граде боље куће, јер би им Турци додијавали са коначењем и хајдуци. Повратком после Окупације на згаришта која су почела зарастати у шибље, почели су на брзу руку да граде куће, које су више личиле на колибе. Мало их је било који су могли направити бољу кућу. Посекли су високо дрвеће, већином букова, храстова или брестова, отесали “подумјенте” четвртасте у пресеку и поставили их у “сјек”. У подумејнту су дошли диреци висине до 2 метра и на њих “венчанице” повезане гредама на којима су над собом “шашовци ушипљени”. И да се зими боље греју. Између дирека уплетен је плот од лескова прућа, ређе од шепера и облепљен укуваном земљом са пшеничном плевом. На дуге венчанице које су повезале греде, поставили су “рогове” са пантама. На рогове су дошле “жијоке”и на њих кров од бујади. Ретко је ко могао одмах да покрије даскама. На кровове су дошли “притискови или “прљеви”, понајчешће од од брезе, па су се кровови беласали. Кућа је одмах добила димензије паралопипеда, а не квадрата као пре Окупације. Огњиште је било на сред куће са веригама, које су висиле о греди над огњиштњм. “Вуруне” су у соби са удубљеним “петњацима”.

У времену од почетка насељавања простора Буковице и Крндије па до 1995. године у селима су забележене 39 српских православних породица. За становништво ова два села погубан је био Други светски рат из ког разлога је за сваку породицу наведен број страдалих чланова сваке породице и судбина преживелих. Године 1960. насељава се прва муслиманска породица, прво на празна српска кућишта. Касније је то насељавање интензивирано и 1972. године је период када села већински постају муслиманска. Исељавањем последњих 6 српских породица 1995. године када села коначно остају без Срба. У припреми је монографија Буковице и Крндије, па молим потомке наведених породица да се јаве на имејл: [email protected]. Основне назнаке сваке породице су:

 

1. БИГА-БИГИЋ, Буковица, 5 кућа, слава Свети Трифун. Доселили из Врховина (Лика) око 1845. године. Нису евидентирани у Дабробосанској митрополији. На почетку Другог светског рата у селу је пописано 7 кућа са 50 чланова. У рату гине 31(62%) члан. Преживели су колонизовани углавном у Војводину или пресељавају после рата. У Буковици остаје Милован, потомак Милоша, до 1995. године, када се његови потомци расељавају у Брчко и Шабац под хрватском “Олујом”. Презиме Бига мењају у Бигић. Пореклом су из Боке, данашње Црне Горе.

2 БОГУНОВИЋ, Буковица, 1 кућа, слава Јовандан. Дошли из Врела. У Врело се настанили из Пишталина, а у Пишталине доселили са реке Зрмање (Лика), пре окупације Босне 1878. године. На почетку Другог светског рата забележене 3 породице са 19 чланова. У рату гине 14 (73,68%) чланова. У селу остаје Мара, удовица Недељка, до 1995. године, када њени потомци под хрватском “Олујом” пресељавају у Бешку (Војводина). На Змијање насели из Рашке око 1625. године.

3. БОРИЋ, Буковица 3 куће, слава Јовањдан. Дошли из Врховина (Лика) око 1845. године. Уочи Другог светског рата забележене 2 породице са 14 чланова. У рату гине 7 (50%) чланова. У село, на погорела кућишта враћају се преживели чланови: удовица Душана, Смиља, касније се удаје, а Милош са породицом 19. године сели у Црвенку (Војводина). У Лици се издвојили од Богуновића. Старином су из Рашке.

4. ВЕЈИНОВИЋ, Крндија 1 кућа у Агића Крндији, слава Свети Василије. Доселили из Далмације око 1855. године. У селу познатија по презимену Рашић, вероватно због насељавања на Рашића кућиште. Од 7 чланова пред Други светски рат, преживљава само Душан, захваљујући немачком заробљеништву. Гине 6 (85,71%). чланова. Враћа се на огњиште после рата, заснива нову породицу и 1963. године пресељава у Негославце (Вуковар).

5. ВЕСЕЛИЦА, Крндија 1 кућа у Беширевића Крндији, слава Арханђеловдан. Дошли из Лике пре Окупације. Звали се Секулићи. Нису имали мушког потомка, па је презиме угашено.У породицу се 1934. године из Старе Кршље (Кордун) приженио Милан Радаковић, који на кућишту Веселица остао до 1968. године када одсељава у Бешку (Војводина). Пред рат породица има 7 чланова и на самом крају рата гине супруга 1 (14,29%) члан. У број чланова укључена је супруга од Веселица. Након рата заснива нову породицу. На Равне Котаре у Далмацији насели са Југа.

6. ВУКЕЛИЋ, Буковица 1 кућа, слава Ђурђевдан. На кућиште Милинковића после Другог светског рата насељава се Анђа, удовица Милана Вукелића из Смрдана (Ћоралићи). У породицу са Марин Моста се приженио Миле Пјевац. Породица остаје у селу до 1970. године када се пресељава у Бешку (Војводина).

7. ГОЈИЋ, Крндија 2 куће у Трстовитој Луци (Агића Крндија), слава Никољдан. Пред Други светски рат пописане су 3 куће Гојића са 13 чланова. У рату гине 8 (61,54%). Иза рата нико се не враћа на погорелиште. Данас је на тим кућиштима саграђена џамија. Порекло Гојића упућује на околину Дечана (Косово). Евидентирани су у Рашкој и данашној северној Албанији.

8. ГРБИЋ, Крндија 4 куће у Беширевића Крндији, слава Срђевдан. Милан Карановић их не наводи у свом делу. Насели се из Врела (Цазин). Није искључено да су из Рујнице после Окупације. Пред рат је такође евидентирано 4 куће са 21 чланом. У рату гине 18 (85,71%) чланова. Од преживелих нико се не враћа на погорела огњишта. Колонизовани су у Бачку Паланку и Зрењаним, а један одлази у Рујницу. О пореклу Грбића постоје три опције: Прва, Стара Србија, тачније из Крушевца код Дечана (Косово), одакле су дошли у Отон, северна Далмација где су се звали Грбљановићи, друга из Херцеговине и трећа, Грбићи су из Црне Горе. Све те опције, потврђују одређене потврде.

9. ДАКИЋ, Буковица 1 кућа, слава Михољдан. Дошли са Кордунског Љесковца (Кордун) пре Омерпаше. Пред рат евидентирана 1 кућа са 5 чланова. Без података шта се десило са породицом.

Дакић, Крндија 1 кућа у Агића Крндији, слава Михољдан. Дошли са Кордунског Љесковца (Кордун), пре Омерпаше. Већина Дакића сачувало је предање да су пореклом из Црне Горе. Преци напустили Црну Гору бежећи од Турака. Стариначка су група родова са 11 евидентираних крсних слава у ком се случају ради о више родова. Раније су се звали Ножинићи. Око 1720. насели се у Босну, не зна се откуда. Једно су Иванишевићима, Кењалима и Вулинима.

10. ДЕСНИЦА, Буковица 1 породица, потомак Десница из Злопољца (Бихаћ) 1965. године се приженио у породицу Богуновић. Слава Никољдан. У Бешку (Војводина) одселио 1972. године. У Праштовићима (Црна Гора) Стијановићи мењају презиме у Свилановић, Билановић и Десница. У данашњој Албанији постоји име реке Десница, десна притока реке Војуће-Винче. Порекло Десница је са Југа.

11. ДОБРОЈЕВИЋ (ДОБРИЈЕВИЋ), Буковица 1 кућа, слава Ђурђевдан. Доселили из Далмације пре Окупације. У селу су се скраћено звали Добровићи. Пред Други светски рат ова породица је имала 10 чланова. Гине 9 (90%) чланова. Преживели члан након рата пресељава у Врдник (Војводина). Добројевићи (Добријевићи) су пореклом из Херцеговине, славе Светог Стефана, али су мишљења да су славили Ђурђевдан. У Далмацију и Лику су дошли из Босне преко Гламоча, док је један огранак у те крајеве дошао преко Мостара и Книна. Роду Добројевића припадају: Торбице, Мандићи, Мијатовићи, Јајчани, Јежи и Миљевићи, Роквићи-Трнинићи. Све ове породице славе Светог Стефана и пореклом су од изумрлог “племена” Озгорсатовића, које припадају и Добројевићи. Добројевићи се спомињу и као Горњевуци, који су били властела у средњем веку у источној Херцеговини, а њихово име се везује за Његуше у данашњој Црној Гори.

12. ЖИГА (ЖИГИЋ), Крндија 2 куће у Беширевића Крндији, слава Ђурђевдан. Доселили из Коренице (Лике), пре Омерпаше, на кућиште ујака Трбојевић Ђукана. Пред Други светски рат регистрована је 1 породица са 9 чланова. Два (22,22%) члана су у рату погинула. Преживели као деца расули се по Србији (Бор, Крагујевац, Рума, Футог). У Крндију се враћа само Драган, са породицом 1969. године пресељава у Бачку Паланку. Узели су презиме Жигић. Жигићи (Жиге) су пореклом од Зете (Црна Гора), одакле око 1600. године одлазе у Војну крајину.

13. ЗЕЦ, Крндија 1 кућа у Агића Крндији, слава Ђурђевдан. Дошао из Бјелајског Поља пре Омерпаше. Уочи Другог светског рата у породици је само 1 члан и гине на почетку рата (100%). Породица је угашена.

Старином је са простора данашње Црне Горе. По предању припадају роду Јеличића и Керкеза, што потврђује и слава Ђурђевдан, а ови племену Дробњака у Црној Гори. У Босни Зечеви спадају у стариначке породице, али постоји предање да су се звали Гавриловићи. Пред Други светски рат у Крндију у Пуцаре се приженио Зец са Марин Моста (Мутник) и пред рат ова породица има 6 чланова и једна од ретких породица у селу која је читава преживела. И они су са славом Ђурђевдан. Постепено се пресељавају у Бачку Паланку 1960., 1965., 1967. и коначно 1969. године. На Марин Мост су дошли са Кордунског Љесковца (Кордун), пре Окупације. Звали се Керкези.

14. ЗОРИЋ, Буковица 2 куће, слава Ђурђевдан. Дошли из Мазина (Лика) пре Окупације. Нису пописани у делу “Поуње у Босанској Крајини”, али се спомиње Миле који је био у Америци. Пред Други светски рат забележене су 2 породице са 13 чланова. У рату гине 5 (38,46%) чланова. Потомци ових Зорића се селе у Сремску Митровицу 1963. године, а други у Бачку Паланку 1971. године.

Зорић, Крндија 1 кућа у Беширевића Крндији, слава Ђурђевдан. Дошли из Мазина (Лика) пре Окупације. Пред Други светски рат било је 3 породице са 13 чланова. У рату гине 6 (46,15%) чланова. Преживели се враћају на згариште у село, једни већ 1945. године селе у Инђију, други оснивају породице и пресељавају се у Батајницу (Земун) 1972. године. Ови Зорићи немају мушких потомака.

Зорићи су стара средњовековна породица која својим далеким пореклом потиче са Косова. У Повељи српског краља Дечанског забележени су 1330. године. Краљ Дечански поклања село Грмочел, где се помињу браћа Зорићи. Зорићи напуштају Косово после Косовског боја што је логично закључити да су учесници у Бици. Интересантне су групе Зорић-Дробац и вероватно су Кричке са Дурмитора. Од њих су Кужети, Кнежевићи и Столиновићи.

15. ИВАНИШЕВИЋ, Буковица 1 кућа, слава Ђурђевдан. Потомак Иванишевића из Рујнице, после Другог светског рата, приженио се у породицу Бига (Бигића). Пресељава се у Нову Пазову (Војводина) 1971. године. Сва је прилика да су Узуновићи старовлашка племена из Старог Влаха са Златибора, тридесетих година 15. века досели у Подловћенски Долац, касније у Цетиње. Ту су променили презиме у Иванишевић. Саграде најстарију цркву, звала се Влашка црква, данас је позната као храм Рођења пресвете Богородице. Иванишевићи су евидентирани и у Обилићу на Косову, али су овде дошли из Ведашица (Лика) 1921. године. Иванишевићи са славом Ђурђевдан своје порекло везују за Дробњаке у Црној Гори.

16. ЈАЗИЋ, Крндија 1 кућа у Беширевића Крндији, слава Јовањдан. Населили се из Дољана (Лика) пре Окупације. Пред почетак Другог светског рата у селу су 2 породице са 13 чланова. Рат су преживела два члана (из сваке породице по један члан), осталих 11 (84,61%) одмах на почетку рата побијено на Гаравицама код Бихаћа, а деца и жене у селу на Угрчиној локви. Један се враћа на огњиште (заробљеник из Немачке), оснива нову породицу и 1968. године пресељава у Бихаћ. Други ради у СУП-у у Грубишном Пољу, а потом у Загребу. О дубљем пореклу не зна се скоро ништа. Закључити да им је порекло слично осталим крајишким Србима.

17. КОНЧАР, Крндија, 2 куће у Агића Крндији, слава Никољдан. Дошли из Дољана (Лика) пре Омерпаше. И пред Други светски рат такође пописане две породице са 8 чланова, од којих 4 (50%) члана су погинула. Након рата на погорелиште се враћа један Лазин преживели потомак, оснива породицу и 1965. године сели у Инђију (Војводина).

Кончар, Крндија, 7 породица у Беширевића Крндији, слава Никољдан. Насели из Дољана (Лика) пре Омерпаше. На почетку Другог светског рата забележено 8 породица са 41 чланом. У рату гине или умире од тифуса 31 (75,61%) члан. Део преживелих се враћа на згаришта и почињу живот из почетка. Други део је колонизован у Банатско Велико Село, Црвенку, један се иселио у Енглеску, а остали напуштају село 1952. године и одлазе у Батајницу, други у Мартинце (Сремска Митровица) 1956. године, трећи у Бачку Паланка 1972. године, једни су постали официри ЈНА. Имајући у виду да оригинал презиме потиче од Кончаревића, може се закључити да им је старина са Југа, из Црне Горе. Њихова миграција иде Црна Гора-северна Далмација-Лика-Босанска Крајина. У највећем броју се настањују на простор Врховина и Дољана (Лика).

18.КРНЕТА, Крндија 3 куће у Агића Крндији, слава Томиндан. Насели из Далмације око 1855. године. На почетку Другог светског рата, такође је било 3 куће са 14 чланова. У рату је погинуло 3 (21.43%) члана, од којих се једна породица угасила. Након рата потомци настављају живот у селу у оквиру трију породица. Једни се одмах одселе у Београд. Једна се породица 1961. године сели у Инђију (Војводина), друга у Бачку Паланку 1970. године, а трећа у Бешку 1971. године. Порекло Крнета је из Сјенице. Стара слава у Сјениции и Лици била је Јовањдан. Славу мењају због принуде. Да би избегли казну у Цазинској крајини, принуђени су да мењају феуд, али су по казни променили славу и славе ретку славу Тому Апостола (Томиндан). Од овог су рода: Малешевићи, Љепоје, Шековићи, Вујасини, Милинковићи. Из овог рода је и просинђел Томо Крнета, сургунисан (протеран) у Малу Азију, где је умро.

19. МИЈАТОВИЋ, Крндија 1 кућа у Агића Крндији, слава Стефањдан. Дошли су из Грмуше пре Омерпаше. Ова породица пред Други светски рат није забележена у селу. Порекло Мијатовића је са подручја Косова, Сјенице и Колашина у Црној Гори. Матица им је село Велики Копци на 18 километру Крушевац-Приштина (Косово). Слава им је Свети Никола. Порекло родоначелника досеже до родоначелника Мијата или се можда и сам презивао Мијатовић. Легенда каже да се доселио однекуда из Босне и да је био јако богат.

20. МИЛИНКОВИЋ (НОНИЋ), Буковица 1 кућа, слава Томиндан. Насели са Марин Моста (Мутник). Пред Други светски рат забележена 1 кућа са 17 чланова. У рату погинуло 14 (82,35%) чланова. Након рата преживели, Смиља удовица Стеве сели у Београд, Никола у Бачку Паланку.

Милинковић, Крндија 1 кућа у Беширевића Крндији, слава Томиндан. После Првог светског рата добио колонизацију у Војводину, на шта није пристао, већ се одлучио да се настани у Крндију где је добио одговарајуће земљиште. Уочи Другог рата забележена је једна породица са 6 чланова. Родитељи гину (33,33%), деца преживљавају и добијају колонизацију у Меленце (Војводину). Данас син Мићо живи у Инђији.

Породице су у селима више познате по надимку Нонићи. Надимак су добили, како кажу да деца не би плакала, да би се успавала, љуљајући колевку бака или мајка певушила нона-нина, па одатле наста надимак Нонић по чему су познатији него Милинковићи. Милинковићи су од рода Крнета што упућује на њихово порекло из Сјенице. Из Сјенице у Лику дошли преко северне Далмације у Поуње се рашире из Далмације и Лике. Род је са више слава у ком случају се ради о више различитих родова.

21. МИЛОШЕВИЋ, Крндија 3 куће у Беширевића Крндији, слава Никољдан. Дошли су Кордуна пре Окупације. Пред Други светски рат пописано 5 кућа са 32 члана. У рату гине 29 (90,62%) чланова. На погорела кућишта након рата нико се не враћа од преживелих Милошевића.

Милошевић, Буковица 1 кућа, слава Никољдан. Дошли са Кордуна, слава Никољдан. Пред рат се ова породица не евидентира у селу. Милошевићи су пореклом из Бањана. Насељавају дробњачко село Доњу Бијелу, који се по њима назове Милошевићи. Према предању живели су много пре Косовске битке. Пореклом су из Васојевића (Црна Гора). Из Удбине (Лика) насељавају се у Плашки (Кордун) 1822. године. Са више крсних слава припадају различитим родовима. Милошевићи са Кордуна који су у Босанској Крајини, сматрају да су пореклом из Херцеговине.

22. МУДРИЋ, Крндија 1 кућа у Беширевића Крндији, слава Никољдан. Населили су 1948. године из Абдића (Ћоралићи) на Кончарево кућиште. У Ћоралиће се насељавају из Мудрић села (Плашки) са Кордуна иза Анексије 1910. године. Не зна се даље порекло.

23. МУДРИНИЋ, Буковица 1 кућа, слава Ђурђевдан. Дошли из Грмуше пре Омерпаше. Породица пред Други светски рат има 13 чланова од којих током рата гине 6 (38,46%) чланова. Преживели се после рата враћају на згариште у село али се око педесетих година 20. века исељавају у Београд и Војводину. Готово је сигурно да је порекло Мудринића старином још пре Косовског боја из најмасовнијих пребивалишта тог времена-данашње Албаније, Старе Црне Горе и њених Брда и Старе Херцеговине. Мудринићи у Поуњу су старинци са Змијања.

24. ПИЛИПОВИЋ, Крндија 1 кућа у Беширевића Крндији, слава Свети Алимпије. Дошли из Цвјетнића, пре Окупације. На почетку Другог светског рата евидентирана је једна породица са 6 чланова. У рату гину 2 (33,33%) члана. Преживели се враћају на погорело кућиште и 1969. године сели у Бачку Паланску. У селу остаје син Ђуро, мења неколико локација у селу, прелази у Рујницу, суседно село 19. године, а потом сели у Мартинсце (Сремска Митровица). Порекло Пилиповића је Херцеговина и Стара Србија. Доспели су с југоистока преко северне Далмације и Лике у Босанску Крајину. Од њих су Бубале.

25. ПЈЕВАЦ, Буковица 1 кућа, слава Ђурђевдан. Потомак Пјевац са Марин Моста (Мутник) приженио се у породицу Вукелић 1952. године. Породица се сели у Бешку (Војводина) 1970. године. На Марин Мост дошли из Кордунског Љесковца (Кордун) пре Окупације. Порекло Пјеваца је Пива (Црна Гора). Преко Лике долазе на Кордун, а одатле у Поуње.

26. ПУЦАР, Крндија 1 кућа у Беширевића Крндија, слава Ђурђевдан. Дошли из Гламоча пре Окупације. Пред рат су евидентиране две породице (1 у Беширевића Крндији и 1 у Агића Крндији) са 10 чланова, од којих гине 4 (40%) члана. Породица у Агића Крндији се гаси. У ову породицу се приженио Зец са Марин Моста (Мутник). У Беширевића Крндији породица остаје до грађанског рата у БиХ 1992-1995. године, када и они под хрватском “Олујом” принудно напуштају Крндију и пресељавају у Нову Пазову и Нови Сад (Војводина). У “Олуји” гине један члан. Порекло Пуцара је највероватније Херцеговина. Одатле се нашли на простору Гламоча и Мркоњићграда. Један огранак се населио у Лици, а други у Поуњу. Из Босне су прешли на данашњу територију Србије где су прихватили презиме Пуцаревић.

27. РАДАКОВИЋ, Крндија 1 кућа у Беширевића Крндији, слава Никољдан. Потомак Радаковића из Старе Кршље (Кордун) приженио се у породицу Веселица 1934. године. Пред рат породица је евидентирана са 7 чланова, гине 1 (14,29%) члан. У чланове породице је убројана и супруга од Веселице. Селе се у Бешку (Војводина) 1968. године. Син Илија у Инђију 1959. године. Радаковићи, Радакови и Радаци се сматрају истог порекла и потичу из Старе Србије од рода Бјелопавловића (Бока). Најпре се населе у Далмацију код Обровца, где су први пут забалежени 1686. године, а други у околину Бенковца. Неки сматрају да су једно са Гак-Гаковићима. У Лику су дошли из “турских” крајева. Евидентирани су са 6 крсних слава и припадају различитим родовима.

28. РАДИЋ, Крндија 1 кућа у Беширевића Крндији, слава Ђурђевдан. Предак из Рујнице 1906. године се приженио у породицу Кончар. Доселе пре Окупације испод Гомиле. Родитељи одлазе у Америку, а сина Перу остављају код бабе и деде. Пред рат породица је евидентирана са 5 чланова. У рату гине 1 (20%) члан. Након рата настављају живот на погорелом кућишту и 1963. године селе у Инђију (Војводина). Радићи су пореклом од Штрбаца из Далмације. Штрбци су из Штрбине (Херцеговина). Први пут су забележени у Дечанским хрисовуљама 1330. године. У Далмацији су потврђени у 15. веку.

29. РАДИШИЋ, Крндија, без куће у Беширевића Крндији, слава Никољдан. Као дете из Доње Гате одрасла је код тетке у породици Зорић. Радишићи су у Доњу Гату дошли из Лике пре Окупације. Пресели се у Београд 1968. године, а син Раде 1970. године. Порекло Радишића је данашњи простор Црне Горе и Херцеговине. Претпоставити је да су у Босанску Крајину дошли из Херцеговине преко Далмације и Лике.

30. РАСТОВАЦ, Крндија 1 кућа у Трстовитој Луци (Агића Крндија), слава Јовањдан. Досели из Кордунског Љесковца (Кордун) пре Окупације. Пре Лаудоновог рата био на Марин Мосту (Мутник), па је иза Свиштовског мира 1791. године преселио на Кордун. Пред почетак Другог светског рата у селу су евидентиране две породице са 7 чланова. У рату гине 3 (42,85%) члана. После рата, кућишта остају пуста. Седамдесетих година 20. века на тим кућиштима је саграђена џамија. О пореклу Растоваца нема валидних података. За претпоставити да је и њихово порекло са Југа, да је сеоба ишла преко централне Босне и Босанске Крајине и Далмације у Лику. Из Босанске Крајине пресељавају се на Кордун и једни су од ретких који се враћају у Цазинску крајину.

31. РЕПИЈА, Буковица 2 куће, слава Никољдан. Први се насели из Бјелајског Поља. Негде се звали Штрпци. Пред почетак Другог светског рата пописане су 4 куће са 32 члана. У рату гине 19 (59,38%) чланова. Преживели се враћају на своја згаришта и започињу нови живот. Једна породица се сели у Мартинце (Сремска Митровица) 1954. године, друга 1972. године у Нову Пазову. Потомак 3. породице, Миливој остаје у селу и један је од шест породица који напушта село 1995. године пред хрватском “Олујом” и прикључује се својима у Мартинцима. Овога пута Буковица по други пут остаје без Срба. Репије су пореклом од рода Штрбаца из јужне Херцеговине или Боке. Звали се Павловићи. Најпре се досели у Грахово, а одатле једни отишли у Мали Радић. Некада су били властела. Са подручја Унца раширили се по Поуњу. Евидентирани су са једном славом, отуда припадају истом роду.

32. САВИЋ, Буковица 1 кућа, слава Ђурђевдан. Дошли из Грмуше пре Окупације. На почетку Другог светског рата ова породица није пописана у Буковици.

Савић, Крндија 2 куће у Беширевића Крндији, слава Ђурђевдан. Дошли из Грмуше пре Окупације. Уочи Другог светског рата такође су забележене две породице са 9 чланова. У рату гине 7 (77,78%) чланова. После рата, потомак Раде, Ђурађ пресељава у Београд. У селу остаје сама, удовица Раде, Марија, умире 1968. године.

Савићи су старином још пре Косовског боја из најмасовнијих српских прибежишта тог времена: северна Албанија, Стара Црна Гора и њених Брда и Старе Херцеговине. Разгранали су се од корена и стабла Вишњића.

33. СМИЉАНИЋ, Крндија 4 куће у Трстовитој Луци (Агића Крндија), слава Јоваљдан. Дошли са Кордунског Љесковца (Кордун) пре Окупације. Пред Други светски рат пописано је 5 кућа са 28 чланова. У рату је погинуло 10 (35,71%) чланова. Најдаље порекло Смиљанића за које се зна јесте Косово. Смиљанићи се једним правцем померају према Далмацији и Лици, а другим крилом према Србији, мада се сматра да ово крило према Србији креће из Херцеговине. Једни Смиљанићи из Лике потичу из Грахова (Црна Гора). Распрострањени су по Босни. У Поуњу су од стариначког рода Босанчић са Змијања. После рата на згаришта враћају се преживели. Породице се селе у Црвенку 1968. године, Бачку Паланку 1962, Мартинце 1971. године.

34. СТАНИЋ, Крндија 1 кућа Беширевића Крндија, слава Арханђеловдан. Дошли из Липника (Змијање) пре Окупације. Спомиње се 1 кућа са 3 члана, од који је један (33,33%) погинуо, Породица је угашена. Првобитно порекло Станића су Дечани (Косово). У данашњој Црнох Гори, Станићи су из Куча од рода Дрекаловића. Забележени су са 15 крсних слава у ком случају се ради о више родова.

25. СТОЈАНОВИЋ, Буковица 1 кућа, слава Јоваљдан. Уочи Другог светског рата евидентирана је једна породица са 4 члана, од којих су два (50%) погинула (1 нестао). Стојановићи су из Црне Горе од Лепоћана рода Васојевића из Лијеве Ријеке. По другима су од Колашина или Доње Мораче. Тада су се презивали Јанковићи. Стојан Јанковић убивши Турчина, који му је хтео отети брашно и коња. Од зулума бежи у Босну и мења презиме, узима га по имену Стојан-Стојановић да би заметнуо траг. У Поуњу Стојановићи су од рода Богуновића од Старе Рашке. Око 1625. године насели се на Змијање.

36. ТАНКОСИЋ, Буковица 1 кућа, слава Ђурђевдан. Дошли са Тромеђе пре Омерпаше. Пред Други светски рат евидентиране су 3 куће са 16 чланова. У рату гине 11 (68,75%) чланова. Преживели се врате на згаришта. Породица Ђуре 1965. године пресели у бању Гата-Илиџу, где остаје до 1995. године када под хрватском “Олујом” напуштају Бању. Потомак Пере после рата настанио се у Зеници. Порекло Танкосића је са подручја Дурмитора (Жабљака) данашње Црне Горе. Преко Херцеговине и Средње Босне сижу на подручје Санице и Змијања. Око 1672. године 6 браће крене у Далмацију када су њоме владали Млечани. Задржали су се око Тромеђе у Далмацији, Лици и Босни. Одатле се раселе по целој Крајини. Некада су били Бурсаћи и попут предака славе Ђурђевдан. Забележени су једном славом што јасно говори да се ради о једном роду.

37. ТРБОЈЕВИЋ, Крндија, 1 кућа у Беширевића Крндији, слава Ђурђевдан. Насели се из Коренице (Лика) пре Окупације. Пре Другог светског рата породица није пописана. На ово кућиште се населе Жиге. Презиме је раширено на целој територији некадашње Војне крајине. Пописани су са једном крсном славом по чему припадају једном роду. Порекло Трбојевића упућује на херцеговачко порекло.

38. УГРИЦА, Буковица 2 куће, слава Никољдан. Дошли из Завође (Госпић), пре Окупације. Ове Угрице нису евидентиране уочи Другог светског рата.

Угрица, Крндија 2 куће у Беширевића Крндија, слава Никољдан. Дошли из Кулен Вакуфа пре Окупације. Предак им косио са Турцима као косбаша, кидисао спахији који је од напора умро. Да избегне освету његова племена, побегао у Беширевица нахију. Уочи Другог светског рата пописане 3 породице са 13 чланова. У рату гине 7 (53,86%) чланова. После рата Лазо је колонизован у Бачку Тополу, потом прелази у Црвенку. Драган, син Милана отишао у Витез, потом у Травник, У селу остају потомци Раде до хрватске “Олује” 1995. године и једна од шест породица Срба у селу, када се и они пресељавају, једни у Бачку Паланку, други у Кожуар (Уб). Ови из Бачке Паланке одлазе у Америку. Угрице су са једном крсном славом и јасно је да се ради о једном роду. Порекло им је као и осталим Србима у Крајини са Југа.

39. ШИКМАН, Буковица 1 кућа, слава Стефањдан. Досели из Кестеновца са Уне (Кулен Вакуф) пре Омерпаше. Уочи Другог светског рата пописана једна кућа са 18 чланова. У рату гине 13 (72,22%) чланова. Бранко и Милан након рата одлазе у Београд. Рајко остаје на погорелишту, заснива нову породицу и 1960. године пресељава у Бачку Паланку.

Шикман, Крндија 2 куће, 1 кућа у Агића Крндији и 1 кућа у Трстовитој Луци, слава Стефањдан. Дошли са Змијања пре Омерпаше. Пред рат евидентирана једна породица са 7 чланова. Гине 3 (42,86%) члана.. На погорело кућиште вратила се удовица Блаже, Љуба и она је преселила у Бачку Паланку, а остали су након рата прешли у Београд, а 1947. године у Бачку Паланку, где су им потомци и данас.

Шикман, Крндија 2 куће у Беширевића Крндији, слава Стефањдан. Дошли из Кулен Вакуфа пре Окупације. Уочи рата евидентирано је 4 породице са 30 чланова. У рату гине 27 (90,00) чланова. Три породице су угашене. Душан, потомак Милана враћа се на погорело кућиште, ствара породицу и 1972. године сели у Инђију (Војводина). Старији брат Никола, остаје у ЈНА и живот завршава у Загребу 2010. године. У Буковици и Крндији евидентирано је уочи рата 6 породица са 55 чланова, гине 43 (78,18%) члана.

Порекло Шикмана су Високи Дечани и планина Голеш на Косову. Нејасно је којим су правцем стигли у околину Јајца на подручје Герзова, Медне и Пецке. Доступни подаци не потврђују да су ишли са миграцијама преко Херцеговине, северне Далмације и Лике. Њихова сеоба је изгледа ишла директно преко средње Босне, највероватније преко Сарајева, Травника, Високог и од Тузле према Јајцу и даље према Сани и Сави. Сматрају се старинцима, што говори да су на ове просторе насели пре Турака. Избледело сећање указује да је матица подручје Јајца, одатле се шире према Мркоњићграду и Кључу (Змијање) и даље према Поткозарју, али истовремено и преко Колунића и Петровца у Поуње и Цазинску крајину.

ИЗВОРИ:

– Милан Карановић “Поуње у Босанској Крајини” Београд 1925. године

– Петар Рађеновић “Унац” Београд 1925. године

– Петар Рађеновић “Бјелајско Поље и Бравско”, Београд 1925. године

– Др Велимир Михајловић “Српски презименик”

– Душан Д.ВМиљковић “Страдања у Цазинској крајини и антифашистичка борба

(1941-1945), Београд 2011. године

– Милан Богуновић “Жртве Другог светског рата у Цазинској крајини”, Београд,

прикупљен и обрађен материјал 1961. године

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Илија Шикман

 

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Милорад Богдановић

    Свак част за овако диван текст.

    Надам се да је ово само почетак нашег заједничког посла, да оживимо сјећања и истргнемо их из заборава, јер то је наша обавеза.

    Свако добро.

  2. Goran

    Veliki pozdrav za saradnika portala Iliju Sikmana,i njegov jako lep tekst o selima krndija i bukovica.Zamolio bih ga ako moze da napise nesto o familiji Saponja iz sela dobropoljci. Odakle poticu, iz kog mesta su dosli u dobropoljce i od koje familije. Da li su i saponje dosle u bukovicu iz bosne, mozda srednja bosna,ili bjelajsko polje. Najvise saponja slavi sv vasilija velikog, neki slave i sv stefana. odakle su oni, iz kog mesta. Od koje familije su saponje,i da li su iz bosne odlazili za srbiju. Molio bi Vas za odgovor

  3. Goran

    Da li mozda Saponje koje slave sv.stefana poticu od familije dobrijevic koja takodje slavi sv.stefana,a zive u istom podrucju jako dugo. mozda su sve saponje od dobrijevica.