О племенима, братствима, родовима (с освртом на Бубање)

24. мај 2014.

коментара: 9

Пише: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања

У историјским изворима племе Бањани се помиње 1319, Дробњаци–1354, Паштровићи–1355, Ћеклићи–1381, Мркојевићи–1409, Бјелопавлићи–1411,[1] Пипери–1416, Риђани–1430, Бјелице–1430, Матагужи–1430, Његуши–1435, Мајине–1435, Васојевићи–1444,  итд.[2]

Мапа црногорских племена

Старија историографија, а посебно етнографија, сматра да црногорска племена потичу још из доба досељавања Словена. Организација племена у средњовјековној српској држави знатно се мијења распадом моћног Душановог царства. За мање крајеве и бивше жупе наступа важан период окупљања родова у братства и племена, да би се са доласком Турака обновила њихова стара форма.

Новија историографија, ослањајући се на Јиречеково тумачење постанка племена, иде корак даље. Она наглашава да ”сточарска катунска организација има превагу приликом настајања наших и арбанашких динарских племена”, доказујући то подацима из турских дефтера из друге половине XV и прве половине XVI вијека. Тада се у Црној Гори завршава процес формирања кнежина и војводстава, да би крајем XVIII столећа племе добило потпуни организациони облик.[3]

 

Вукосављевић сматра да је за формирање племена у једном дуготрајном и сложеном процесу неопходно постојање заједничке својине и приватне имовине, племенских међа, територије, племенске власти, племенских уредби, осјећања племенске припадности и заједничког дијалекта. То је крвна заједница и територијално–управна организација[4] образована федерацијом родова различитог поријекла или успостављањем племенског језгра од једнородних братстава.[5] На усменој традицији која изграђује свијест да су и братства различитог поријекла потомци једног претка, настао је процес саплемењавања.

Осим крвног сродства, битан чинилац за конституисање племена представља и привредно–географски простор са тачно ограниченом и неприкосновеном облашћу, идентичном са територијом “кнежине”, саставним дијелом нахије, који се ако треба и оружјем брани.

Број кнежина крајем XVII, одговара броју племена из XIX вијека. Племенске територије, углавном мале жупе, налазе се у долинама ријека, карсним пољима, или згодним комбинацијама долина и пасишта. По Богишићу, жупа или “жупно мјесто“ данас означава само “предио гдје је питомо, гдје нема снијега и гдје рађа виноград“. Име жупе за извјесне области очувало се на примјер у Грбљу, гдје родови и братства живе у несумњивој кохезији.[6]

Највећи орган племенске власти и демократије била је скупштина, односно збор, гдје право учешћа има сваки пунољетни племеник. Главну ријеч на скупштини воде главари, старјешине јаких братстава и виђенији племеници.[7]

Братства су ‘’настањена увијек у групи, у засебним селима или групама села”. Вук Караџић 1837. пише да Црногорци и немају правих села. ‘’Тамо се само за племена зна, па ако поједина братства или породице, које чине племе и граде куће на једном мјесту, то се не може назвати селом, јер нема ни имена ни атара”. Свако веће братство обично има и цркву. Та појава лијепо се и сада да пратити у требињској области.[8]

Братственици се помажу у сваком погледу. Увреда, невоља или погибија једног одмах се преноси на читаво братство. То се нарочито манифестује у крвној освети, које по Црној Гори, Боки и међу Арнаутима има још и данас. На челу братства налази се главар, кнез или војвода, војнички предводник племена, за извесне породице у задње доба готово с насљедним правом. Племена као у старо вријеме, живе демократски. Имају своје обичајно право, као што су Грбаљски или Васојевићки закон. Братственици, представници родова, на редовним или ванредним зборовима рјешавају разна питања; а некад, чисто формално, задржали су и право избора својих старјешина.[9]

Битна карактеристика племенског друштва, па и нашег у Црној Гори, Брдима и Херцеговини, су чести сукоби. Крвна освета, присвајање или коришћење туђих пашњака и вода узрок су племенских ратова. Сиромашна земља и неразвијена привреда проузрокују четовање и походе на територије других, упаде на имања и препаде на трговачке караване.

Хајдучија се претворила у привредну грану што изазива реакцију турске државе, која војним казненим походима покушава да сузбије такве појаве. Сталне борбе и дуготрајно ратовање за слободу и независност развили су код Црногораца схватање да је пљачка јуначко дјело, а рад недостојан ратника. То се одразило на народне пјесме и традицију, која знатно обликује свијест нових покољења.

Црну Гору тада карактерише слаба јавна безбједност и општа правна несигурност. Спорове, било ког карактера, на основу обичајног права, рјешава бра- тственички и племенски савјет и скупштина. Најтежа казна, свакако је протјеривање из племена и одузимање имовине. Међуплеменску слогу највише ремети крвна освета, али не толико да би угрожавала свијест о једнородној заједници учвршћеној вјером, језиком, традицијом и заједничком борбом.

Традиционална организација села, друштвена заједница заснована на сродству ширих размјера – братству, у измијењеном облику и данас се задржала. То више није сродство у пуном значењу тог појма, већ само остатак некадашње чврсте братственичке и родовске организације. Када се помену родоначелници племена, некако се намеће мисао да су они у почетку образовања племенских заједница, уствари били старјешине појединих сточарских катуна, какав је вјероватно био Васо, Озро, Пипо и други.

Катун је сроднички повезан, а према окружењу војнички организован. Природно, када нарасте, дијели се на нове. Јасно да ће браћа и синови дотадашњег катунског првака, по праву насљеђа, постати старјешине новонастале катунске групе – новоодијељеног катуна;  катун је био заметак племенске заједнице.

Познато је да из свог завичаја, из страха од освете, појединци бјеже у етнички туђу средину. Чера је из Албаније дошао у Велику, оженио се и од њега је настала група нових родова. То је и основ за настајање предања о сродству и далеком заједничком поријеклу неких арбанашких и црногорских племена, која су се временом толико развила да су постала скоро невјероватна. Ердељановић зато и мисли да она “морају имати” стару подлогу и “нечега стварног”.

На стварању предања пресудно утичу одговарајуће историјске околности. У бесудним временима када је државна власт, нарочито у забаченим подручјима, лабава или никаква, преовлађује закон силе и право јачег, па природно да се слабији нужно позива и ослања на снажнијег. По племенским мјерилима, јер крв није вода, сроднике у невољи ваља помоћи, бранити, светити. Зато се рођаштво, сродство и својтљивост, реципрочно потребно свима, једноставно и измишља.

Предања да поједине групе људи потичу од браће, позната су и старим балканским народима. Вјеровало се да су од унука киклопа Полифема–Илириоса, Kелтоса и Галоса, нарасли Илири, Келти, Гали и други.

Мотив о сродству има за циљ да позове на окупљање, солидарност и самозаштиту. Тако, ако се код сусједа јави предање о тројици браће, зашто да се не дода још један? Чак и више њих. То су сусједи који су потребни једни другима, који сарађују и међусобно се орођавају. Па зашто предак неког братства не би био брат оне тројице? Или полубрат? Он може бити измишљен, али тиме нико ништа не губи, а у одређеном смислу добијају сви. Ово је један од разлога постојања бројних предања о заједничком поријеклу.

Кучима етничка и религиозна различитост није сметала да се групишу и сматрају јединственим племеном, без обзира што су временом неки прихватили ислам. Исламизирани, барем у први мах, када треба и када могу, штите и бране рођаке хришћане.  И обрнуто.

Питамо се да ли су паметније радили наши неуки оци, када су изналазили заједничке претке не би ли тако, преко тих предања, били браћа и сродници, и на основу тога помагали се и сарађивали, или оно што данас многи чине када брижљиво настоје да пронађу разлике, одвоје и у одређеном смислу заваде људе?[10]

 

***

       Заједничка особина патријархалних друштава и етничких заједница био је живот у великим племенима, братствима, задругама. У турско доба стара српска задруга изразито напредује и јача. Власт, због потребе убирања пореза, јасно разликује инокосне и задружне породице, при чему санкционише груписање у веће цјелине.[11]

Турци нијесу увијек спречавали формирање задруге, будући да је јака заједница у стању да носи већи терет и дажбину. ”Јер док из задруге тројица стоје на граници под оружјем и одбијају навалу непријатеља, дотле отац или четврти брат, оставши дома, врши, са осталом чељади, задружне послове обичним поретком и тим начином подмирује опште и приватне послове, чега већ није могло бити код инокосне породице”.[12]

 

***

       Братства се дијеле на сложена и једноставна, а карактерише их традиција о крвном сродству, братственичком имену, слави и прислужби, забрани склапања међусобних бракова, заједничкој својини у комуну, пашњаку, ловишту, старом водопоју за стоку и забрану за сјечу шуме.[13] И код муслимана, без крсног имена, постоје братства.

 

***

       Братство сачињавају родови, родове трбуси, трбухе куће, а куће породице и домови. Из породица са много мушке дјеце настају јака братства. Такав случај је и са потомством Трипка Гуриша Војиновића (Кнежевића).

На основу родословних листа у братству Бубања, лако се може закључити да се Трипко Гуриш у долину Лима доселио око 1740. Гурешићи тврде да су се прво настанили у Годуши, а затим су прешли у Црнчу, у Долину, гдје су имали и кућу.[14] Петар скућио се на Залажђу, у Бубањама, на мјесту које се често назива и Село.[15] Од Тифрана до Крша Фемића, Бубање су најстарије братство.[16]

Бубање се дијеле на четири велика рода или гране (по Петровим синовима): од Шурка су Шурковићи, од Милована–Миловановићи, од Које–Којићи и од Радована–Радовановићи.

Шурковићи су: Шајићи, Радуловићи (Миљановићи, Аксовићи), Лудићи, Јанићијевићи, Јанковићи, Дадићи, Упањци (Вукмановићи, Дмитровићи), Трифуновићи (Радовићи), Јовановићи, Андријићи, Ђелошевићи (Шћепановићи), Перовићи у Грбљу, Гутићи у Пећарској.

Миловановићи: Гаљовићи (Митровићи), Мацуновићи, Пекићи,  Чагоњићи, Јевтовићи, Кавазовићи.

Којићи: Савићи, Ђуровићи, Видојевићи (Перовићи), Мамићи, Гвоздовићи, Вељовићи, Ћурдићи, Милановићи, Милошевићи и Крсмановићи.

Радовановићи: Зарићи, Дилевићи, Илићи, Урошевићи, Мулевићи, Павловићи, Нешковићи, Ристовићи, Вуковићи, Мићовићи, Алексићи и Гавриловићи.

 

***

       У Бубањама памте да су Турци приликом неког похода, логор поставили у Подима, поред Лима; изгледа да су тамо дуже боравили, чим су потрошили залихе соли.[17] Од бега из Лозне, паша је чуо да неки мјештани имају два товара соли па им је поручио да је одмах предају војсци.[18] Немајући куд, браћа Петар и Марко су донијели со.[19] Турци су хтјели да им плате ову важну животну намирницу, али су они то одбили и затражили су имање у власништво.

”Добро, поклонићу вам онолико земље колико можете да оградите за један дан” –  одговорио им је паша.

Браћа нијесу стајала скрштених руку, нити су намјеравали да плету ”плот и врзину” већ су атар од Стијене до Брзаве, Калудре и Лисикрша заградили тако што су на размаке забадали гране у земљу. Када су завршили, дошли су код паше и објашњавајући шта су омеђили, узвикивали су: ”Бу–бана”, што би, у сло- бодном преводу с турског, значило: ”То је наше”. Када је схватио колико су оме- ђили, и сам изненађен паша је прогунђао: ”Бу–бана”, што би се сада могло протумачити као: ”То је било моје, али више није”. Пашина се не пориче, дао је ријеч, и браћи је додијелио обећану земљу. ”Стари људи су причали да је својину над земљом турски цар потврдио бератом, који се у манастиру Никољац чувао све до 1862.”[20]

За назив села као име, а породици као презиме, почео је да се користи узвик, Бу–бана.[21] У говору,  метатезом,  н се изговара као њ, односно Бубања.[22] У областима племенског живота кад неко братство врло јако прирасте, онда оно, ширећи се, наметне име свога села или своје властито име цијелом пре- дјелу.[23] Бубање презиме нијесу добили по називу предјела, већ је предио добио назив по братству. Промјеном презимена прекинут је континуитет у памћењу старог поријекла од рода Војиновић. Досељеници који су се презивали по мјесту становања, увијек су изазивали подозрење других васојевићких братстава.[24]

 

***

       Неколико година касније Турци су за неку своју свадбу, од Бубања тражили да им пошаљу ковача. Бубање су имали и ковачницу; о коњима се тада бринуло као о себи. Из Бубања су дошли Радован Петров и Марков син јединац.

Док су се сватови окупљали, Турци су се веселили, свирали су у зурле и ударали у бубњеве. Радована и Марквог сина Турци су одмах почели да наговарају да се потурче. Радован је то одбио, отео је бубањ и почео да бјежи. Турци су припуцали и ранили га. Када је видио шта се десило, Марков син је прихватио ислам, и од њега су настали Шаботићи.[25] Радован је убрзо и умро, а жена му се вратила у Стожер, у свој род, у породицу Јоксимовић; тамо се касније и удала за неког Живковића.

У предању овај догађај није временски одређен, и погрешно се везује за настанак презимена братства Бубања. Наши преци, већ Бубање, имали су има- ња и куће на лијевој обали Лима.[26] Бојећи се освете, прекора, или због другог разлога, Марко и његова породица су око 1765. напустили Бубање.[27]

У једном интервју, др Смајо Шаботић каже: Ми Шаботићи тачно знамо своје поријекло о чему сам писао у магистарском раду. Што се Шаботића тиче, ми водимо поријекло од ровачког књаза Трипка Гурешића из ровачког села Веље Дубоко, гдје још постоји развалина његове куће с краја XVII вијека.[28]

Мјесто гдје се налазила Маркова кућа у Бубањама, и данас се назива Марково кућиште. Било како било, тек у братству Бубања, у првих неколико пасова, нико сину није дао име Марко. Да потомке учврсте у вјери, и осигурају да се тако нешто не понови касније, у Бубањама, увијек постоји један или два свештеника.[29] ”А то зацело не би учинили и не би могли учинити људи, који су били без значаја и који су припадали нижим друштвеним редовима”.[30]

 

***

       Лутовац пише да су различита мишљења о имену и поријеклу братства Бубања. Једни говоре да су име добили по бубњу (јер је њихов предак имао и ковачницу у Залажђу гдје се најприје населио). Други кажу да су поријеклом из Бубића у Бјелопавлићима. Отуда су пошла три брата и у путу се на Ситној Луки код Андријевице подијели.

”Од једног су Бубање, од другог Радевићи у Велици, а од трећег Шаботићи.[31] Шаботићи муслимани у Туцањама, истичу да су од Бубања, што и Бубање потврђују”. На крају, Лутовац је неодређено закључио: ”Вјероватно ће бити да су Бубање старосједиоци или давни досељеници који су презиме добили по бубњу. Као доказ старине може се са сигурношћу узети и својина земље коју им је турски цар бератом потврдио”.[32]

 

***

       Лутовац наводи да Бубање, до претка Радована, броје 10 појасева и да славе св. Харалампија.[33] Случајно или намјерно, Петар је замијењен с Радованом, па је за родоначелника братства узет његов син. И другима се дешава да измијешају сродство. Често су у родословима отац и син уписани као браћа, а онај што је носио очево име, као код Којића – Милан Миланов, у већини није ни запамћен. У традицији се памти један Радован – то је син кнеза Богдана.

Петар се оженио Недом из братства Михаиловић (Брауновић).[34] У два бремена имали су четири сина, у првом Шурка и Коју, а у другом Милована и Радована.

Шурко је имао: попа Милована, Вучића, Вукадина, Сима (Грбљани), Радивоја (Гутићи), а неки додају и Јовка.[35]

Од Милована су: поп Ђорђије, поп Раде–Ћићко, поп Дмитaр, и Лукa.[36] Поп Ђорђије је имао: попа Илију, Петронија, Петра, Радула и Радивоја. Поп Дмитар је имао Радована[37] и Алексу, а поп Раде, Вукмана–Ћора.

Од Вучића су: Јован, Трифун, Стефан и Андрија.

Симо је имао Јова[38] и Петра–Пера; у документима се Перо Симов помиње 1848.[39]

Радивоје је имао три сина: Луку и још двојицу; Лука је имао Дмитра, Антонија и Николу.[40] Гутићи кажу да се њихов предак послије убиства неког Турчина, из Бубања доселио у Пећарску. Оженио се и имао је три сина. Плашећи се турске освете, промијенили су презиме и по мајци Гути назвали су се Гутић.

Јовко је има Ђелоша.

Милован је има Томаша, а он Милована, Перишу, Јевта, Радоњу и Вукадина.

Која је имао Савића, Петра и Милана. Петар је имао Луку, Милана и Спасоила.

Радован је имао два сина: Милику и Мијаила.[41] Милика је имао: Милована, Јована и Радоњу.

Радованова удовица се са Мијаилом, око 1765–1770. вратила у свој род у Стожер, и од тог детета сада (око 1930., примједба Р.Б.) има 15 кућа.[42] Мијаило је у Стожеру имао Сава и Сима.

Од Сава[43] је Павле,[44] Нешко, Ристо, Алекса, Петар, Милија–Мићо и Вук.[45]

Симо је имао Гаврила.

 

У Црној Гори, до почетка овог вијека, дјечаци су већином носили име оца, стрица, дједа, давног претка или црквеног празника на сам дан рођења. То је разлог да се имена често понављају. И у братству Бубања препознајемо овај древни обичај.[46]

 

У Бубања је, у првих неколико пасова, један од синова обавезно носио име Петар или Милован. Тек је поп Дмитар, у четвртом пасу, сину дао име Радован. Радован није родоначелник братства Бубања, већ су они Лутовцу у Бубањама, тада тако рекли и толико набројали. До Радована, Богдановог сина, од кога поријекло изводи неколико братстава има још предака.[47]

Ако из раније познатих родослова упоредимо пасове Јефтовића, Миликића, Лудића, Аксовића, Крсмановића, Гаљовића и других, запажамо да код појединих трбуха постоје значајне разлике, што наводи на помисао да неки преци нијесу ни уписани.

 

***

       У Бубањама се може чути да су им сродници Ралевићи. У хроници о Калудри, Блажо Ралевић пише да је неиспитана прошлост Ралевића и њихових сродника: Адровића, Ђуричана и цеклинских Величана; тачно је да потичу из Жупе цеклинске, али не од Ђурашковића – како се то досад погрешно мислило, већ од тамошњих старосједилаца који су се из економске нужде раселили још прије 300 година.

Миграција је била 1670. Браћа, стричеви и остали рођаци ове етничке групе првобитно су породично дошли у околину Плава. Ту се десило нешто трагично. Предање каже: ага им убио брата. Један од уцвијељених,  заузврат,  још истог дана, убије агиног сина. После освете уследило је панично бјекство. И то у току исте ноћи.

Три или четири брата (Столета, Вучета и Панто, свакако и Раде), дочепала су се планинског краја ломне Велике под Чакором јер су Радевићи несумњиво наши (Ралевића, примједба Р.Б.) рођаци. Раде се зауставио најближе – у Велику под Чакором, с намјером хајдуковања при планини. Један им је стриц, Вук–Ђурица, остао у данашњој Ђуричкој Ријеци.[48]

Радован, (предак Ралевића, примједба Р.Б.), дуже лута и тражи ново станиште. Пронашао је забиту Калудру; по свој прилици са стрицем Станком. Из тога би произишло да је Станко брат Вуков, а Радован (Рале), у напону снаге и моћи – њихов синовац.

Андрија се отиснуо најдаље – чак у Бихор. За њега дуго нијесу знали. Па и ту је био у опасности. И да би некако доскочио и пркосио крвнику, добровољно се потурчио. Једино је тако и могао да му се супротстави. Није добио агалук, нити ма какву привилегију – сем Врбицу у својину и сигурност, што му је и био циљ. Касније је чешће обилазио браћу. И не само он, него су и Адровићи  долазили на славу код Ралевића све док војвода Миљан није попалио Бихор и Врбицу.[49]

У Велици, Цеклињани живе око 250 година.[50] Славе светог Алимпија, а прислужују Ђурђев дан.[51] Због славе се својатају са Бубањама и другим Али- мпијевићима у Беранама.[52]

***

       Фокусирајући само једно мјесто на дугом путу сељакања наших предака, могли би рећи да су Бубање из Драговољића, Бјелопавлића, Зете или чак из Васојевића – са Ситне Луке. Извјесна традиција да су у Бубање дошли из Бјелопавлића не значи да су Бјелопавлићи!P PБјелопавлићи су само успутна станица – браћи Петру и Марку. Ако неко тврди да су Бубање Бјелопавлићи, онда нека каже из којег братства и мјеста – и зашто не славе св. Петку?

У Бјелопавлићима, у племену Бубић, о Буби његови потомци прилично знају. То што наше презиме и његово име имају сличан коријен, не значи да су Бубање Бубићи. Тако је и са Бубоњама. Ако се Бубања прочита као Бубоња, па се тада случајно јави неки Бубоња, то није довољно да му се похрли у загрљај и каже: ”Здраво рођаче”![53]

 

Да Лутовац није убијеђен да су Бубање Бјелопавлићи, види се из сљедећег: ”Интересантно је изнијети састав становништва (за Беранску котлину), по племенима и крајевима из којих је оно дошло; на Васојевиће долази 40, а на остала племена око 60 одсто”.

 

Васојевићи су: Јоксимовићи, Делевићи–Цемовићи, Зечевићи, Сајчићи, Бајићи, Мићовићи, Малишићи, Обадовићи, Ћеранићи, Голубовићи, Чукићи, Бојовићи, Миковићи, Дабетићи, Губеринићи, Кастратовићи, Ђукићи, Ђуришићи, Пантовићи, Вукићевићи, Лабовићи, Ћорци, Стијовићи, Боричићи, Дубаци, Јованчевићи, Тодоровићи, Ненадовићи, Бајићи, Аковићи, Осмајлијићи, Малевићи, Нерадовићи, Киковићи, Оровићи и др.

Кучи: Заграђани (Трифуновићи, Секулићи, Цикићи, Мијајловићи, Јеврићи, Шћеповићи), Митровићи–Бирови, Коматине, Анђићи, Божовићи, Кучи, Савовићи, Лајиновићи, Поповићи у Заостру и др.

Пипери: Лутовци (Ђурковићи из Лутова), Шћекићи–Ојданићи, Пипери у Доцу и Цимбаљевићи.

Братоножићи: Букумире, Вељићи, Кораћи, Вујовићи, Гудовићи – Јелићи, Барјактаровићи, Премовићи, Бисмиљаци (Добрашиновићи, Вуковићи, Јањићи, Нововићи и др.).

Дробњаци: Бућковићи, Тмушићи, Бабићи, Томовићи, Асовићи, Девићи, Ивовићи и Шекуларци у Горњим Селима.

Бјелопавлићи: Пешићи, Симоновићи, Кљајићи и Багаши.

Ровчани: Богавци, Мердовићи, Дошљаци и Пођани.

Морачани: Дуловићи и Радовићи.

Стара Црна Гора: Цеклињани (Поповићи, Томашевићи, Пајковићи, Радичевићи, Весковићи, Ђокићи, Лабудовићи, Ђурашковићи, Ралевићи), Обрадовићи, Кнежевићи, Поповићи у Будимљи и Сенићи”.[54]

Из Бјелопавлића своју старину доводе бројна јака братства у Горњим Селима и Заостру: Пешићи, Шћекићи, којих има и на Полици (Бабино), и њима блиски Ојданићи и Раичевићи, Нишавићи, затим Раднићи, Сенићи, Лончари и Кљајићи; посљедњих је више у Загорју.[55] Братства ове групе славе св. Петку,  а има их око 270 кућа.[56]

У антропогеографској студији Бихор и Корита, Лутовац напомиње да су се из Бјелопавлића доселили: Бубање (св. Алимпије), Бјелопавлићи (св. Петка), Павићевићи (св. Петка), Лакићи (св. Петка), Величковићи (св. Петка), и муслимани Шаботићи, Цикотићи и Маријићи. Бјелопавлића по њему, има 8 родова и 73 куће.[57]

Чињеница је да Бубање поријекло не доводе у везу са поменутим братствима, иако неки облик рођакања постоји са Цеклињанима, и то углавном са Ралевићима, па се претходна констатација не може прихватити као тачна.[58]

 

 ***

       У Бубањама, братство скоро да и није имало времена да под турском управом успостави чвршћу унутрашњу организацију; старјешина је углавном био поп и кмет.[59]

У Бубањама се зна за:

 

  • Јока Перишиног,
  • Дила Ђолевог,[60]
  • Љубомира Ђуровог,
  • Бошка Милијиног,

 

У Блишкову за:

 

  • Стева Михаиловог,

 

У Васојевићима кмет значи исто што и главар. То је титула стечена личним угледом, поштењем, мудрошћу, довитљивошћу, писменошћу, речитошћу. Када се данас за неког каже да је главар, бан или кмет, то значити да је паметан, окретан, и правичан човјек који нема племенску титулу, али има велики лични и социјални значај за средину у којој се креће, ради и живи.[61]

”Какогођ што је обор–кнез глава од кнежине, тако су кметови од села. И они суде сељацима које за што, особито кад се ко дијели, или чија стока потре што коме. Кад кога Турци затворе, крива или права, они иду те се моле за њега, и молба им се понајвише прима: да је ко најкривљи, кад они са селом скоче, избавиће га (плативши штогођ према кривици и према кривцу); али кога они одаду, говорећи паши или кадији: ”ми га међу се нећемо, твој севап наш џевап, погуби га” – онога већ нема.[62]

Кмет је некад првенствено био човјек који у одређеном случају врши судску функцију. То су сељаци који пресуђују незнатне спорове и ситне потрлице, код неких, изабране судије које сачињавају Крвно коло, Суд добрих људи, Пороту. Они су кметови док кметују, док спор не пресуде и приватно – правна потраживања не изгладе, без обзира што међу њима има кнезова, војвода, и сердара.

Кметови власт црпе из угледа који уживају, и из снаге и ауторитета братства коме припадају; уколико је братство силније, утолико његов првак има већу власт.63]

 

***

       Потомци Трипка Гуриша Војиновића (Кнежевића) данас живе у Бубањама, Црнчи, Туцањама, Дробњаку и Србији.[64] Неколико породица Бубања промијенило је презиме у: Митровић, Радовић, Гутић и Алексић.

 

 



[1] Владимир Ћоровић, Историја српског народа, треће издање, БИГЗ, Београд, 1995. стр. 82.

Бјелопавлићи се, заједно са Озринићима, Мазницама (?) и Малоншићима у писаним изворима први пут спомињу 1411. Предање Бјелопавлића вели да је њихов родоначелник Бијели Павле био син Леке Капетана (Леке Захарије) и да се преселио међу Лужане, раније становнике у садашњој области Бјелопавлића, из Дукађина, и то кад су Пећ и Призрен пали у турске руке, што ће рећи средином XV века. Петар Шобајић истраживач прошлости Бјелопавлића, због тога је допуштао могућност да се Бијели Павле населио међу Лужане већ у XIII веку или најдоцније у првој половини XIV века. Он одбацује мишљење да је име Бјелопавлићи постајало пре досељавања Дукађинаца. Али се мени чини да се са више разлога може узети да су Митровићи (Димитровићи) стари Бјелопавлићи (можда катун који се раније спустио у област која се звала Бјелопавлићи), а да су Дукађинци населили Бјелопавлиће средином XV века и да су се стопили са Митровићима. Оваква хипотеза сложила би се са предањем у погледу времена, али се не би сложила са традицијом да насељени Дукађинци потичу од Бијелог Павла. Бубићи су се населили у Мартиниће из Хота, у XV веку, и то свакако после 1455. и 1460. јер се тих година спомињу Лужани још увек као јака јединица. То показује и број пасова код Бубића који до Бијелог Павла набрајају 13 пасова, а Митровићи 17 до 19. Код самих Бубића одржало се предање да су се доселили после Бијелог Павла. Један дио Бубића преселио се у Вражегрмце и под њиховим главарством извршено је уједињење три најстарија дела Бјелопавлића (Мартинића, Митровића и Вражегрмаца) уз признање турске власти.

[2] Ђорђе Вукотић – Чевски, Племе Чевљани или Озринићи, КИЗ Књиготека, Београд, 1998. стр. 34.

[3] Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд, 2004. стр. 93.

[4] Ибид, стр. 94.

[5]Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцегов… племена, ЦАНУ, Титоград, 1984. стр. 85.

[6] Владимир Ћоровић, Историја српског народа, треће издање, БИГЗ, Београд, 1995. стр. 67.

[7] Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд, 2004. стр. 96.

[8] Владимир Ћоровић, Историја српског народа, треће издање, БИГЗ, Београд, 1995. стр. 67.

[9] Ибид, стр. 67.

[10]Мирко Барјактаревић, Становништво словенског поријекла у Албанији, Симпозијум, Цетиње, јун, 1990.

[11]Српска средњовјековна породица у области Бранковића, САНУ, Београд, 1998. стр. 394.

Ако се који од раје, у времену кад се за државу наплаћује порез, сакупе у једну кућу са својом родбином и породицом под изговором да сви састављају само један димњак – кућу хтејући да се користе с тим што је у берату записано: ”толико ће се плаћати од једне куће”, то се неће дозволити ако је од штете по државне приходе.

[12] Ибид, стр. 394.

[13]Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд, 2004. стр. 100.

[14] Николом Гурешићем, разговор са аутором, Подгорица, мај, 2003.

[15] Види: Милош Остојић, Васојевићи у свијетлу ономастике, Ступови – Подгорица, 2001.

У Васојевићима се раније за кућу говорило село. Очигледно, пошто се у близини налазе Бубање (бубањ – добошар) и Штитаре, да су на овом простору, у развијеном немањићком феудализму, постојали ”добошари” и ”штитари”. Штитари су били сељаци војници.

Остојић очигледно није схватио извод из Поменика манастира Шудикове, иначе не би овако закључио.

[16] Протојереј ставрофор Милун Фемић набраја девет пасова. Фемија се са синовима доселила у Крш; тада су у Пријелозима живјели Михаиловићи (Брауновићи).

[17] Милика Ј. Бубања, Зајачар, рукопис, 1985.

Крстарећи долином Лима, Турци одлуче да на Шћепаници подигну табор – мора да су тамо дуже боравили чим су успјели да потроше залихе соли. Трагајући гдје да је нађу, уходе обавијесте пашу да преци Бубања посједују чак два товара; паша их одмах позове и каже им да хоће да је купи. Избјегавајући одговор, Бубање му саопште да је њима земља потребнија од новца. Паша схвати шта они хоће и додијели им атар од Плоче поред Лима, горе у брдо до Лисикрша, и поред ријеке Брзаве у правцу села Заград до близу Рујишта.

Бубање касније мало забогате; тада се бег из Лозне присјети да им тражи половину прихода од имања и стоке. Мислио је да након толико година она пашина одлука не важи. Предосјећајући шта све може да их снађе, Бубање су написмено имали да је земља њихова и нијесу пристали да Ћоровићу плаћају дажбине већ су повели спор и жалили се султану. На двору су видјели да Бубање о власништву имају писмено од паше, па одмах пресуде у њихову корист. За земљу добију тапију исписану на бивољој кожи, која се у манастиру Никољац у Бијелом Пољу чувала до 1912. кад јој се изгубио сваки траг.

[18]М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 18.

Када је Хајдар – паша покоравао Бихор, становништво се из ових села разбјегло, сем Баја, претка данашњих Бајовића. Паша је, каже предање, и њега затворио, али се он откупио тако што је војсци дао ”страну соли” коју је закопао у пећини; за ту услугу добио је Јагњило – земљиште око куће. Паша је поклон пропратио ријечима: ”Проклет био ко вам икад зулум учинио ”.

[19] Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд, 2004. стр. 35.

Со се углавном набављала на трговима. Значај обезбјеђивања набавке соли видимо из уговора, из 1693. који су Млечани склопили са црногорским племенима, међу којима и са Озринићима. По том уговору, Црногорци су, са извјесним попустом, могли куповати со у Котору, али уз обавезу да своје производе не износе на друге тргове (међу њима и турске). На которским трговима со се набављала све до почетка XX вијека; преносили су је на товарним коњима, а у нужди и жене у бременима.

[20] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 86.

[21]У књизи о Војислављевићима, Радослав Ротковић преноси препис Уговора од 20. августа 1189. потоње зетске књегиње Десиславе са Дубровником, о уступању два брода. По њему, између осталих, овај уговор је потписао и Петар Бубања (Petrus Bubanna). У другој књизи Ирмгарда Манкена, Дубровачки патрицијат у XIV вијеку, у прилогу XIII, наводи се породица Bubagna, а под XIII/a Bube. У родослову породице Bubagna, јавља се Petrus Bubanna. Дубровачка властелинска породица Bubagna изумрла је 1332. па се ни у ком погледу не може доводити у везу са братством Бубања.

[22] У преводу помогао Вукомир – Мишко Бубања.

[23] Ј. Цвијић, Сабрана дјела, Књ. IV,том I, Антропогеографски списи, САНУ, Београд, 1987. стр. 167.

[24] Прота Милош Велимировић, Паћеник, Ступови, 1996. стр. 84.

Једне године рећи ће један Васојевић у једном великом друштву на скупу: Овај син Велимиров што је изучио књигу у Биограду, шта ли ће бити, а други му на то одговори: ”Ништа код нас, он није Васојевић”.

[25] Војислав Бубања, Бубање, село и родослов, Алмарекс, Београд, 1996. стр. 21.

Код бега су дошла два брата. Пошто су приликом једне свадбе, под присилом хтјели да их потурче, један од  браће уграби бубањ – гоч, скочи с њим у Лим и преплива на лијеву обалу. Другог брата преведу у ислам и дају му име Шабота. Од њега су настали Шаботићи.

[26]Војислав Бубања, Бубање у матици и на новим огњиштима, друга књига, Београд, 2001. стр. 22.

Повлашћени положај, па чак по казивању и тапију, добили су Бубање, наводно због позајмице соли неком чувеном паши, али би се по аналогији са породицом Јоксимовић из Вранеша могло прије прихватити да је у питању била исламизација једног брата од кога потичу Шаботићи, те Бубање нијесу имали аге, нити плаћали било коју врсту дажбина, па их нема ни у дефтерима из било којег времена. Нема их у Поменику манастира Шудикова, нити манастира Добриловина”.

[27]М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 41.

Неки родови (породице – примједба Р.Б) су се исељавали чим би неко њихов примио ислам. Кад је један део становништва Калице ”променио веру”, други су се преселили у Бијелу Цркву код Рожаја.

[28] У разговору са др Шаботићем сазнао сам његов родослов: Шабота – Кудро – Зекан – Смајо – Зејнел – Смаил – Шемсо – др Смајо и синови: Мирза, Дамир и Златко.

Зејнелага, кадија, држао је царски печат и управљао од Тифрана до Расова, и Бјеласице до Пештера. Један је од вођа у Расовској буни 1901. у  којој су заједно учествовали православци и муслимани.

[29]Прелиставајући телефонски именик Србије, примијетио сам да у Новом Пазару живи извјесни Един Бубања. Незаинтересован за пикантерије, случајно сам сазнао да је то ванбрачни син једне Бубањке и неког Бојовића. Младић је у задњој деценији XX вијека примио ислам и од Зорана постао Един – никад краја турчењу.

[30]Ј. Ердељановић, Стара Црна Гора и Бокељи, Подгорица 1997. репринт, стр. 480.

[31] Поп Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, СКА, Београд, 1905. стр. 86.

Први досељеници у Велику, пре 250 – 300 година, затекли су 5 кућа. Тада се доселило неколико породица из Црне Горе – Ријечке нахије. Пре ових ту су живели неки Драговићи, који су по предању забележеном у Дечанском Првијенцу, били Мађупи. Село је тада било под шумом. Данас су у селу Црногорци – Бошковићи, Томовићи, Стешевићи – од тројице Столетиних синова; Вучетићи, Радевићи, Пауновићи, Огњановићи, Попадићи. У Велики их има 108 кућа. Славе св. Алимпија. По причању неких, Радевићи су доводци.

[32]М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 86.

[33]Ибид, стр. 86.

Поред родоначелника, Лутовац је погрешно записао и име славе Бубања у Бубањама – ипак, подсјетићемо да се рука и дио моштију св. Харалампија чувају у манастирима Морачи, Никољцу и Подврху.

[34]Секула Добричанин, Доња Морача, ЦАНУ, Титоград, 1984. стр. 44.

О животу Брауновића у Кучима, и неком њиховом даљем поријеклу, ништа се не зна. Браун је немачка ријеч, те би и презиме Брауновић могло бити њемачко. У доба Немањића по српским рудокопима живјело је много Њемаца – Саса. Бивало је случајева, и тада и доцније, да појединачно или породично, пређу у православље и да се временом асимилују. Можда се тако десило и далеким прецима Брауновића, иако нема помена о таквој могућности. Према традицији, Браун се са братом Михаилом настанио у Морачи – на уличкој заравни Вртине, које су припадале цркви Св. Врачева, која као Црквина и данас постоји на Пејовића њиви испод Главице. Михаило је видио да Вртине нијесу гаранција за добар живот у будућности, па предложи брату да траже боље мјесто. Овоме се није ишло, једно био је сакат у нози, а друго, Вртине су му се допале. И тако Михаило сам пође да тражи срећу и настани се у Сјеници – касније се тамо развило велико братство Михаиловића.

[35]У Бубањама је сачувано предање да су два брата, (Симо и Радивоје) због убиства турског паше, морали да бјеже чак у Млетке, при чему су под Млецима подразумијевали приморје.

[36]Поп Милован је имао четири сина: попа Ђорђа (око 1810), попа Рада (око 1813), попа Дмитра (око 1818) и Луку (1825). Поп Ђорђе је имао пет синова: попа Илију (око 1833), Петронија (око 1835), Радула (око 1837), Радивоја (око 1840) и Петра – Луду (око 1844).

[37] У Књизи вјенчаних 1914 – 1938. за парохију Брзава – Штитари – Заостро, 7. фебруара 1918. уписано је да се вјенчао Вукота Бубања, 42 године, из Бубања, удовац, од оца Радована Бубање и мајке Анђелије Дошљак. Вукота се, дакле, родио 1876. па његов отац Радован ни у ком случају не може бити отац и Вукману – Ћору.

[38] Јово Симов је имао сина од можда годину дана. Једном му жена у расвит зôре пође у шуму да донесе дрвâ за огријев, а он остаде кући да спава са дјететом. Преврћући се у сну, некако пригњечи сина који убрзо умре. Скрхан болом, отишао је од куће и више га нико никада није видио. Кажу да се од жалости утопио.

[39] Поп Сава Накићеновић, Бока, антропогеографска студија, ЦИД, Подгорица, 1999. стр. 380.

По остацима из старине, несумњив је врло рани постанак овог села (Врановића), а о поријеклу становништва зна се: Бан, дошли из Грађана, из Црне Горе, у XVI в. а славе св. Стефана. – Бућини, из Призрена име 600 год. славе св. Стефана. – Јовановићи, из Црне Горе у XVII в. а славе св. Николу. – Вукасовићи, из Ораховца у XVIII в. а славе Св. Стефана. – Божовићи, из Маина у XVIII в. а славе св. Јована. – Бубање, из Црне Горе у XVIII в. а славе св. Петку. Петовићи, из Црне Горе у XVIII в. а славе св. Николу. – Батут, из Црне Горе у XVIII в. а славе св. Ђурђа – Бјелице, Кустудије и Дракуловићи, из Црне Горе у XVIII в. а славе Никољ – дан – Ерцеговићи, има 500 год. из Херцеговине, а славе св. Николу. И у овом је селу насељавање рано завршено. Црква Св. Петка је и сеоска слава”.

Осим једне породице која од скоро слави св. Петку, Бубање у Врановићима славе св. Николу.

[40]М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 138.

Бјелице, заселак у Пећарски, у коме су насељена три братства: Величковићи, Гутићи и Лазовићи. Гутићи, 5 кућа, славе Алимпијевдан, досељени су из Бубања.

[41] Момиром Богдановим Бубањом, разговор са аутора, Подгорица, септембар, 2003.

Радован је у првом браку имао Милику. Остао је удовац па се поново оженио из ковренског братства Јоксимовић; Мијаило се родио у Бубањама око 1760. Када му је отац погинуо, мајка га је између 1765. и 1770. довела у свој род у Стожер гдје се касније оженио и гдје су му се родили синови Саво и Симо. Од ујака је преузео славу –  Цвијети. Његови потомци су се населили у Блишкову, Коврену, Међанима, Тријебинама, Шушурама. У Стожеру нема Бубања, али топоними Бубањска раван, Бубањско гробље и вода Бубањуша подсјећају на њих.

[42]М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 86.

[43] Др Божидар Шекуларац, Добриловина и Добриловински катастик, Мојковац, 1988. стр. 58.

У Катастику манастира Добриловине, на наличје LII стране, уписано је:

Врањеши Село Вукановићи

Вукоицу, Јована, Милоша, Стјепана, Јеку, Саву, Павла, Јегру”.

Вукановић је мјесташце у близини Стожера; након неколико разговора са људима који добро познају топониме у том крају, закључио сам да су овдје вјероватно уписани Мијаилов син Сава и његов унук Павле.

[44] У Блишкову је живио чувени видар Павле. Село се граничи са Ковреном, Горицама, Водном и Стожером. Нешко је отишао у Стругу – Коврен. Ристови синови су одселили у Међане – Пријепоље, а између два свјетска рата Симо и Јеремија су се преселили у Тријебине – на 1440 метара надморске висине, гдје од 341 житеља по попису из 2002. Срби чине 8,31%.

Вук и Мићо су дошли у Међане око 1870. У близини Међана, према предању, част и невјесту цара Душана спашавао је његов сестрић Милош. Мјесто гдје је млади Војиновић прескочио коње и мачеве и данас се зове Милошев до. Село Међани и Гвозд, судећи по називима и траговима рудника, имају дугу прошлост. Познати су по добром меду.

[45] Момир Богданов Бубања, разговор са аутором, Подгорица, септембар, 2003.

Алекса је погинуо млад од стабла у шуми или од Турака. Петар је имао жену о чијој се љепоти причало. У браку су добили сина коме су по стрицу дали име Алекса. Свиђала се и Турцима, па су вребали згодну прилику да је уграбе. Једном Петар и супруга пођу у шуму да донесу дрва. Турци су их пратили па им поставе засједу; у пушкарању Петар погине, а жену ухвате. Чим су Петрова браћа и синовци чули пуцњаву и женско запомагање, дотрче, убију два Турчина и спасу снаху. Плашећи се одмазде она се са сином Алексом одселила у Шушуре близу Сјенице – тамо се данас налазе засеоци Бубање, Кораћи, Равна Гора, Тријебине. Њихови потомци су по Алекси узели презиме Алексић. Славе Св. Алимпија. Шушуре имају надморску висину 1327 m, а по попису из 2002. у селу живи 25 становника – Срба.

[46] Занимљиво да је Петар, осим Кара– Ђорђа имао и Марка, Маринка, Милована и Милицу.

[47] У полемичном писму са аутором овог текста, Војислав Бубања наводи да је ”Милисав Лутовац као млад човјек 1927. боравио у Бубањама и по Цвијићевим упутствима прикупљао етнографску грађу. Ноћио је код кмета Јока Пекића и његовог сина Милутина, црногорског капетана, касније потпоручника југословенске војске. То је била најбогатија кућа у Бубањама. Они су му казивали да су Бубање из Бјелопавлића и набрајали претке ôд Радована”. У књизи ”Бубање, село и родослов”, презентиран је сљедећи родослов: Радован – Петар – Периша – Јоко – Милутин – Вуко (тада 19 година); као што се и види, до родоначелника Радована тек је пет кољена. И у допуњеном издању Родослова до Радована има ”само” 7 пасова: Радован – Петар – Милован – Томаш – Периша – Јоко – Милутин – Вуко. Ако су Пекићи те 1927. до Радована знали 10 појасева, то значи да се у Бубање није доселио Радован, већ неко други; да су подаци прикупљани 1965. Пекићи би до Радована могли да наброје 9 пасова.

[48] Блажо Ралевић, Калудра (Хроника), 1676 – 1976. Београд, стр. 64.

[49] Ибид, стр. 65.

[50] А. Јовићевић и М. Стругар, Слике из прошлости Цеклина, Загреб, 1902. стр. 37.

Негђе у вријеме владе бесмртног владике Данила Петровића (1697 – 1735.) десио се у Цеклину, по предању, овај немили случај: синови Петра Ђурова, потомци Ђураша Љешева, свадише се са Марковићима (огранком од куће Вујановића) око земље, које су биле дотичне храму Св. Ђорђија на Цеклину; у овој свађи Ђурашковићи убише сина кнеза Стојана Марковића. У исто доба посвадише се и са Стојановићима (огранком од куће Вукмировића) око Росопашнога и Дубокога Дола; том приликом убише унука Стојана Вукова Стојановића (Вукмировића).

Ђурашковића је било пет – Милош, Јован, Андрија, Алекса и Саво. И ако су били задружни, они се опет не смједоше држати према крвницима, јер ови сваки дан гледаху, како ће погибше своје осветити; за то се заједно иселише – чак у Стару Србију, у Пећ. Алекса у неком боју тамо погину, а Андрија се доцније потурчи, ожени и остани. Од њега је мухамеданска породица Адровић у Бијору, једна од најпоузданијих у свој турској покрајини до 1885. а онда издајством и гадном невјером те куће погибе један Јовићевић, којега својом главом платише од браће погинулога. Због издајства и своје погибије Адровићи су се и међусобно смутили и закрвили.

Јован се настани међу Плавом и Гусињем код једног потока, који доцније прозваше Ђурички Поток; он се тамо ожени, али не промијени вјеру, као његов брат Андрија; од њега је православна породица Ђуричани. Од њих су неки уочи пошљедњег црногорско – турског рата долазили на Ријеку и Цетиње. Од те исте породице већи се дио 1895. преселио у Србију, биће прије од зулума разузданијех Арнаута, него ли од глади.

Саво и Милош послије подужег потуцања по туђинскијех врата, повратише се натраг, с намјером, у мјесто рођења, па што му драго. Саво се успут заустави у Мартинићима, у Бјелопавлићима; ту се ожени – од њега је породица Ђурановић. Милош се није хтио нигђе уставити, него науми да се поврати на Цеклин, да обнови угашено огњиште оца па – што га снађе.

[51] А. Јовићевић, Плавско – Гусињска област, Етнографски зборник књ. XXI, Београд, 1924. стр. 541.

Цеклињани (у Велици, примједба Р.Б.), произилазе од заједничког претка. Пет брата се иселе из Цеклинске Жупе и најприје се населе у Плавским Коритима (код Плава), одакле се доцније раселе: Андрија у Биор и од њега су тамошњи Адровићи; Рале у Калудру и од њега су Ралевићи, а Столета, Вучета и Панто доселе се у Велику. Од Столета су Бошковићи, Томовићи и Стешевићи; од Вучете су Вучетићи, а од Панта Пауновићи.

Браћа су имала и стрица, који је с њима дошао у Плав; по предању Величана, од њега су Ђуричани. Велички Цеклињани се своје са Ђуричанима, сматрају се један род и до скора се нијесу узимали. Цеклињани 9. децембра славе Алимпијев дан, а прислужују Ђурђев дан. То исто славе и послужују и Ђуричани, што понајбоље доказује њихово сродство.

Ђуричани у плавско – гусињској области поријекло доводе од Ђурашковића, док велички Цеклињани то не кажу. Како је предање код Величана живо, то се са доста поузданости може вјеровати, да су преци ових Величана, Ђуричана, Ралевића и Адровића пресељени при крају XVII вијека, кад је Цеклинска Жупа опустјела због гладних година или због најезде Бјелица. На тај начин они су потомци старих исељеника из Цеклинске Жупе, а не огранци Ђурашковића. На то нас наводи то што Ђурашковићи од старине славе Никољдан, што нема везе са крсним именом ових цеклинских исељеника, и што се ни они сами не сјећају да су њихови преци икад славили Никољдан. Да су потомци Ђурашковића, и ако би промијенили славу, у послужници би остала успомена. У Цеклину Алемпијевдан нико не слави; то је слава старинаца, по чему се и преци величких Цеклињана могу рачунати у старо цеклинско становништво, које је, због разних узрока, исељено.

[52] П. Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, ЦИД, Подгорица, 1996. стр. 50.

Ђурановићи су из Цеклина, од Ђурашковића. Три су се брата због крви дигли из Цеклина, један је отишао у Бихор, од њега су тамо Адровићи, један се вратио, а трећи, коме је било име Лака, дошао је у Мартиниће. До Лаке броје осам пасова, па су према томе дошли пре више од 200 година. Они причају да су се у Мартиниће доселили у време Бубино, а њега предање ставља у XV век. Ђурашковићи у Цеклину причају да је пре око 180 година, пет брата због убиства једног Марковића и Велимировића побегло пут Васојевића. Један од те браће погине, два се опет врате, један оде у Бјелопавлиће, а пети у Бихор и од њега су Адровићи.

[53]Танасије Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, антропогеографска испитивања, Београд, 1902. стр.104. ”Бубоње, мјесто становања Горице, доселили су се из Вранеша, славе Цвијети.”

Изгледа да је Пејатовић грешком уписао Бубоња. Бубоње се у Далмацији јављају у XVII вијеку, а наши преци тада имају презиме Војиновић.

[54] М. Лутовац, Иванградска (Беранска) котлина, фототипско издање из 1957. Беране, 2000. стр. 55.

[55] др Р. Вешовић, Племе Васојевићи, репринт, Ступови, Андријевица – Подгорица, 1998. стр. 249.

[56] Ибид, стр. 251.

[57] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 32.

[58] др Р. Вешовић, Племе Васојевићи, репринт, Ступови, Андријевица – Подгорица, 1998. стр. 241.

Братства која насељавају Велику обично се називају Величани, а Васојевићи само у ширем смислу, колико се Велика рачуна за дио Васојевића. У Велици Цеклињани чине 7 братстава: Пауновићи, Бошковићи, Томовићи, Вучетићи, Огњеновићи, Радевићи и Стешевићи; има их 110 кућа. Имали су значајну улогу у спајању овог краја с Васојевићима и Црном Гором. Из ове је групе један од ”седам капетана” васојевићких из времена књаза Данила – Милета Пауновић.

[59] У селу је, осим кмета, одређену улогу имао и каваз.

[60]Био кмет села почетком XX вијека.

[61] Илија Јелић, Васојевићки закон од дванаест точака, СKA, Београд, 1929. стр. 18.

[62] Вук Стеф. Караџић, Описаније Србије, изабрана књижевна проза, Београд, 1987. стр. 21.

[63] Илија Јелић, Васојевићки закон од дванаест точака, Српска краљевска академија, Београд, 1929. стр. 21.

У првим данима борбе за слободу и независност Васојевића, кметови су се својски заузимали за појединце и њихова братства, заступали их код турских власти и указивали им моралну и материјалну потпору. Због тога су били цењени и вољени не само код својих братственика, него и код осталог народа.

Кмет је ушао у народну причу и као гурман. Тако се приповиједа да је неки ђаволчић нашао кош у који се хватају рибе. Када је видео како је дубок и удешен да што год у њега уђе не може више изићи нити се може видети шта унутра има, зачуђено се упитао:

–          Шта ово може бити!?

–          То могу бити три ствари, одговори му старији ђаво, кметов трбух, поповске бисаге или  циганска торба.

–          Па зар су те ствари тако дубоке!? – упита ђаволчић.

–          Још и дубље, синко, прихвати стари ђаво. Кмет поједе цело село и опет с празним трбухом кући дође.

–          Поп, кад обилази парохију, ставља у бисаге и јаја, и сир, и кајмак, и пасуљ, и дуван, и крушке, и купус, и кромпир, и сланину, и све друго што му се да, и опет бисаге не напуни, јер никада не каже “немам где да метнем”, већ све узима и у своје бисаге трпа.

–          А циганска торба управо дна и нема: може се циганки дати што год у кући има, опет ће показати празну торбу и тражити да јој се “што да”.

[64] Александар Бачко, Сродници Карађорђевића, ”Нова Искра”, Београд април/јун 2001. бр. 65.

Гурешића у Црнчи има 5 домаћинстава, док 4 куће ове породице живе у оближњем Затону. Гурешића је било и у Радулићима, гдје се и данас старо гробље назива Гурешића гробље. Они су најстарија породица у Црнчи.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (9)

Одговорите

9 коментара

  1. Avdul

    Poštovani,

    pročitao sam Vaš zanimljivi članak. Bio bih Vam jako zahvalan ako bi mi mogli pomoći oko pisanih podataka vezanih za prezime Adrović (Hadrović). Ima li ikakav pisanti trag o tome kada su se zbili pomeuti događaji? Imate li ovu studiju: M. Lutovac, Bihor i Korita, antropogeografska ispitivanja, SANU, Naučno delo, Beograd, 1967. u pisanoj ili elektronskoj verziji i ako imate, da li bi mi je mogli dostaviti. Naravno da bih snosio sav trošak?

    S poštovanjem,

    prof. dr Avdul Adrović

  2. Поштовани Авдуле,

    моја мејл адреса је [email protected] тако да можете тамо да ме контактирате. Братство Адровић (Хадровић) је поријеклом из Црне Горе. Подгорица из Груде Тузи; други из Спужа, дошли из Берне Главице (Зета) од њих су на: острву Тинос (Грчка), у САД и Грчкој; Цеклин (Ријека Црнојевића); такође од њих су у: Врбици, Режевићим (Паштровићи) и Сипањи (Бијело Поље), Сјеници и Приштини. Једни и као Андровићи. Сродници су Пајковића, Поповића, Томашевића и Весковића у Лушцу и Петњици (Беране); из Цеклина (Ријека Црнојевића) и у Бјелопавлићима; Затријебчу (подручје Куча), код Берана и у Бихору (Бијело Поље); у Паштровићима огранак Миковића.
    Др. Јован Вукмановић: Паштровићи, Цетиње 1960; Поп Саво Накићеновић, Бока, Београд, 1913; Др Гојко Десница, Историја Будве, Београд, 1989; Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд 1978; Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Београд, 1926; Милисав Лутовац, Бихор и Корита, Београд, 1967; Андрија Јовићевић, Ријечка нахија, Београд, 1911; Др Ејуп Мушовић, Етничи процеси и структура становништва Новог Пазара, Београд, 1979; Др. Радослав Вешовић, Племе Васојевића, Сарајево, 1935; Павле Радусиновић, Зетска равница, Никшић, 1991; Матичне књиге; То Вам је оно што вам најкраће могу рећи.

    С поштовањем,

  3. ilir

    U laži su kratke noge. Na osnovu priče(nebuloza) Smaja Šabotića određivati porijeklo prezimena Šabotić je kao na osnovu gledanja u pasulj prognozirati vremenske prilike za godinu dana. Smajo rekao da prije njega pravolinijski ima 7-8 predaka to je nekih 120 godina, a Šabotići su mnogo stariji. Ovo je isto kao kada bih se ja, Bošnjak Šabotić javio da u Švedskoj pravim rodoslove Šveđanima. Na svu sreću, sada već imamo dosta školovanih Bošnjaka, koji mogu na osnovu starih knjiga iz Otomanske biblioteke u Turskoj da nam pruže tačne i provjerene podatke o porijeklu svih Bošnjačkih(i drugih) prezimena, a autoru teksta i Smaju Šabotiću toplo preporučujem gusle uz patoku i vruće čvarke. Definitivno ovo nije posao za njih.

    • Ave Fratri Delicatus

      A iz kojeg ste vi ilirskog plemena ? Od Dardanaca, Japoda ili Histra ? Pozdrav dražesnom Bratu od potomka Likaja sina Birsovog iz ilirskog plemena Breuci – centuriona po zaslugama imperatora i konzula Vespazijana te Diplomom od 09.02.71. (Ab Urbi Condita 824) ozvaničenog Građanina Rima S.P.Q.R…..usput…neka je što više školovanih…možda jednog dana i GUSLE budu svetski brend .Našom zaslugom ili barem naporima naših potomaka da Gusle prevaziđu škotske i irske Gajde kad su naši Vojvođani tu šansu propustili sa svojim mešinama da se predstave u Globalnom Selu u punoj prepoznatljivosti.

  4. Поштовани,

    истина је таква каква је. Шаботићи су стари колико и Бубање а то је близу 300 година. Наш заједнички предак Трипко Гуриш у Лимску долину се доселио око 1740. Шаботин отац Марко је Гуришев син. Што се тиче турских књига из којих ће Шаботићи открити своје поријекло и ја бих волио то да видим. Можда бих и сам нешто научио, али се бојим да тих књига нема. Што се тиче гусала то је и твој инструмент а што га се ти одричеш то није мој проблем.

  5. Обично се узима да је један пас временски период од 25 до 30 година. Др Смајо Шаботић када је набрајао свој родослов набројао је девет пасова. Ако узмемо да је један пас 30 година односно укупно 270 то се и на основу овога потврђује народно предање.

    • Rade Brakočević

      Ранко, пишете интересантно. Позивате се на изворе и разбијате заблуде о прошлости Полимља, од Плава до Фемића Крша…, односно тзв. Малог Бихора. Када ће бити књига? Не осврћете се једино на племе и крај Шекулар и Шекуларце, а све је то некада било војводство Шекулар, наравно мијењали су се називи: Будимљанска жупа…, Шабанагића нахија и на крају нахија Васојевића (горња и доња) Лијепи поздрави.

  6. Joja

    Jesmo li isti narod sa onima koji su islamizirani i onima koji su potpali pod ‘svetu stolicu’ od strane Rima i Beca? Muka mi je od toga da smo “razliciti”, jer takve lazi su samo uvod u rat. Muka mi je da slusam Rimsku i Becku, kao i tursku politiku “da smo mi Srbi ovakvi ili onakvi, nistavni” i kao da je to razlog da oni – zavladaju, kao i oni koji su se ‘prilijepili’ njihovoj politici. Kako se suprostaviti agresorskoj politici?