Свети Василије Острошки Reviewed by Momizat on . Српска православна црква и верници 12. маја (29. априла по јулијанском календару) славе Светог Василија Острошког, једног од највећих српских светитеља.    Српска православна црква и верници 12. маја (29. априла по јулијанском календару) славе Светог Василија Острошког, једног од највећих српских светитеља.    Rating: 0
You Are Here: Home » Данашњи дан » Свети Василије Острошки

Свети Василије Острошки

Српска православна црква и верници 12. маја (29. априла по јулијанском календару) славе Светог Василија Острошког, једног од највећих српских светитеља. 

 

Рођен је у селу Мркоњићи, у Попову пољу, у Херцеговини 1610. године. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој строги подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Упокојио је 1671. године, а његове мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцељења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројичина дне одржава велики народни сабор.

*  *  *

У љубињској нахији у Попову пољу у Херцеговини у селу Мркоњићи, недалеко од места Љубомир, налази се кућа у којој се родио и подигао игуман Саватије. У тој кући живео је игуманов брат Петар (Јовановић) са супругом Аном који су живели честито и поштено. На крају прве деценије седамнаестог века родило им се здраво мушко дете коме на крштењу дадоше име Стојан. Нема података да ли је имао браће и сестара. Сви су изгледи да је био јединац у родитеља. Дете је било напредно и паметно. Посебно се истицало својим умом, бистрином и својом чедношћу. Такво напредно дете веома је брзо запело за очи локалним Турцима, који су желели да га отму родитељим и потурче. У страху да им дете не отму, они су малог Стојана веома рано одвели стрицу јеромонаху Серафиму, игуману манастира Завала да га слуша и да тамо учи књигу. Ту је мали Стојан остао око четири године. После манастира Завале млади искушеник Стојан Јовановић прелази у манастир Тврдош северно од Требиња. Ту у манастиру Тврдошу, Стојан је боравио један дужи период. Као манастирски ђак, Стојан је био примеран, слушао је свога стрица и брзо је схватао науку коју га је стриц научио. Своја знања он је проширио у манастиру Тврдош, који је имао и своју школу. Негде између 1630. и 1635. године (не зна се када је тачно) рукоположен је у чин монаха. Тако је искушеник Стојан постао монах Василије.

Једно краће време боравио је на Цетињу, те се враћа у Тврдош и ту постаје анхимандрит. Његово архимандритовање не потраја дуго. Због разноразних сплетки, напушта Тврдош и одлази за Пећ код патријарха Пајсија и одатле је отпутовао за Атос и Свету Гору.

Стари патријарх Пајсије задржао је неколико дана Василија код себе у Пећи, распитујући се за народ и прилике у Херцеговини, који су били на удару католичке цркве и уније. Патријарх је у њему видео мирну и паметну главу, која је била јако потребна српском народу. Патријарх није могао да спречи његову жељу да посети Свету Гору и да се још јаче учврсти у вери на самом извору вере на Свете Гори. Млади архимандрит Василије послуша очински савет старог патријарха Пајсија, оде у Свету Гору и тамо остане годину дана, коју је провео у молитви и читању књига. Из Свете Горе, Василије је пожелео да види Русију, главу православља и словенства. Са Свете Горе Василије је отпутовао у Русију, где је посетио многе цркве и манастире и упознао је многе побожне људе који су га богато даривали у новцу, књигама и црквеним стварима. После годину дана са богатим даровима стиже у манастир Тврдош.

Ускоро по доласку са далеког путовања, архимандрит Василије је изабран и посвећен за епископа у цркви Св. Спаса у Пећи на Преображење, непознате године, највероватније од 1630. до 1639. године, где се спомиње његова пуна титула: митрополит захумски Василије.

Где је било седиште хумског владике? Као седиште митрополита Василија и његове епархије спомињу се три места: 1. манастир Тврдош код Требиња 2. Оногошт, данашњи Никшић 3. манастир Острог.

Из историјских извора се зна да је град Стон на полуострву Пељешцу био седиште хумског владике од 1219. године, од успостављања аутокефалности српске православне Цркве и рада Св. Саве. После дизања цркве у већи ранг, ранг Патријаршије 1346. године, и ова захумска епархија дигнута је на степен митрополије, са седиштем у Стону на Пељешцу.

Ова епархија-митрополија “покривала” је целу Херцеговину и седиште јој је било у Стону све до половине XIV века, док Пељешац није дошао под власт Босне. Тадашњи епископ Данило преноси своју епископску столицу из Стона у манастир Св. Петра и Павла код Бијелог Поља на обали Лима. Тада је образована лимска епископија, а у неким изворима још се назива, полухерцеговачка, јер јој је припадала половина Херцеговине, источна Херцеговина до реке Неретве. Западни део хумске епархије, западно од реке Неретве до места Вруље повише Макарске, преотели су католици и унијати. Католичка црква била је у великој офанзиви послије Тридентског сабора (1545-1563) и неуспеха које је претрипела после појаве реформације и Мартина Лутера 1571. године. Појачани рад католичке контрареакције најпре је осетио српски народ Далмације и Херцеговине, када је њен духовни вођа био Митрополит Василије Острошки. На српски народ са запада нападали су лукави Латини, а са истока сурови и окрутни Турци. Ваљало је српском народу да се одбрани и одржи на тако јакој ветрометини да сачува веру и главу. Од Косова до данас, многи Срби су дали главу и живот да би сачували веру православну.

Одовуд Турци и борба за голи живот, отуда Латини и претња од унијаћења и губитак вере, свакодневно су отежавали рад епископа Василија, те је он морао да бежи у Острог.

Свети Василије прелази и преноси своју столицу 1651. године , из манастира Тврдоша у Острог где се могао посветити црквеном раду. Пуних 20 година манастир Острог био је седиште Митрополита Василија, од 1651. до 1671. године. По доласку у Оногошт-Никшић, митрополит Василије неко време боравио је у манастиру Попе у Никшићу. Одатле су њега и монахе из Попа протерале потурице из братства Мусовића, које је било веома силно и јако. Мусовићи су били капетани у Никшићу и владали су градом скоро два века, од којих је по злу познат Хамза-капетан кога спомиње Његош у “Горском вијенцу”. Беговска кућа Мусовића на силу је преотела зграде и имања митрополије у Попама, те је Василије морао да тражи негде сигурније уточиште. Предање каже, да се Василије 1665. или 1666. године сусрео са попом и кнезом Милутином Бошковићем из племена Бјелопавлића, када је под разноразним притисцима кренуо да иде на Свету Гору. Поп Милутин га умоли у своје име и у име својих саплеменика Бјелопавлића, да то не чини, већ да остане ту, да ту живи и ствара.

Светитељ се сажалио и прихватио молбе Бјелопавлића и остао је ту под Острогом. Свака кућа била је дужна да годишње даје прилог владици и манастиру по: багаж жита (12,5кг), руно вуне и сваке друге године по овна. Тада је светитељ донео коначну одлуку, да место будућег манастира буде под Острогом. Одмах је приступио откупу земље за манастирско имање у једном непрекидном комплексу од Доњег до Горњег манастира. Уз већ постојећу цркву Свете Тројице, владика је подигао кућу за млађе, што се сматра почетком изградње манастира. У Горњем манастиру постоје две цркве: прва је посвећена Часном крсту, а друга Богородици,односно њеном увођењу у храм, Ваведење и обје се налазе у пећини. У Доњем манастиру је модерна црква код које су манастирска здања и зграде. Црква је посвећена Св.Тројици као и стара црква која је некада била ту. Данашњи изглед Манастира Острог је из XX века, реконструисан је од 1923. до 1926. године. Тада су уклоњене последице једног страшног пожара који је уништио све осим две цркве у пећини свечевих мошти.

Више пута у својој историји манастир је пљачкан и спаљиван од стране Турака. Последњу велику трагедију манастир Острог доживео је 1852. године, када је Омер-паша Латас напао на Црну Гору и опљачкао манастир. Омер-паса Латас је бивши потурчењак из Лике по имену Михајло Мићо Латас, који је због силовања побегао у Бања Луку. Код Беговске породице Ђумишића нашао је посао и уточиште и прешао је на ислам, од Мића је преко ноћи постао Омер. Немирно време у првој половини XИX века довело је Латаса у Истамбул. Латас је био веома енергичан и способан официр и велики стручњак за гушење буна и устанака у пространом Турском Царству. Омер-паша је из два правца, кроз Херцеговину и кроз Албанију напао на Црну Гору. Малобројна црногорска војска под командом војводе Мирка Петровића, имала је успеха на херцеговачком ратишту, али се морала повући у манастир Острог под притиском Турака. Од 30. децембра 1852. до 7. јануара 1853. године, били су у опсади и надљудским напорима снагама бранили су свеца и манастир. На други дан Божића 8. јануара 1853.године, Црногорцима је дошла помоћ и Турци су потиснути, а острошки “затвореници”су се спасили и изнели су свечеве мошти и однели на Цетиње. Турци су тада заузели и разорили манастир Острог.

Манастир Острог био је изложен страдањима и пљачки у току Првог и Другог светског рата. Све те буре и олује успео је да преживи манастир Острог и његов светац Св. Василије Острошки.

Као и за време свечевог живота, манастир Острог је био и остао зборно место и место ходочашћа српског народа, који је у великој невољи, тражио и налазио помоћ Св. Василија.

“Слава му и милост” како често говори побожни српски народ Херцеговине. Бројни су случајеви људи невољника којима је у невољи помогао Св. Василије Острошки. Острошка светиња је по рангу трећа у крилу српске православне цркве. Сам Острог је једно од већих места ходочашћа, не само Срба, него и свих других људи које тера невоља и који траже спаса души, као што га је пре три века тражио и налазио митрополит Василије под Острогом. Неко је с правом рекао: “Острог је српски Јерусалим”, зато га треба ходочастити, Богу и Светом Василију се у миру помолити.

ИЗВОР: Википедија, проф. Никола Лакета (virtualnahercegovina.com)


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top