Порекло презимена, село Рибарице (Лозница)

30. април 2014.

коментара: 0

Порекло становништва села Рибарице, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

Положај села.

Село Рибарице лежи у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина Бадањска.

Село Рибарице лежи на две косе а до села Југовићи – са источне стране, Рибаричког поља иза кога је село Филиповић и Доње Бадање – са јужне стране, реке Милаковице – преко које је село Јаребице – са западне стране и Иверка – са северне стране.

Село је подељено на ма(ха)ле. На првој коси, која је између реке Милаковице и Рибаричке реке, ове су мале: Танасића, Цвејића, Панића и Ковачевића мала.

На другој коси између Рибаричке и Средње реке су: Павловића, Бојића, Вукосављевића и Белаковића мала.

Река Милаковица дели атар Рибарички од Јаребица. Рибаричка река пролази кроз село и то кроз његову средину а Средња река раздваја Рибарицу од Југовића.

Воде.

Село није поред потока нити реке, зато га поток а ни река не засипа и не плави а мале су растављене потоцима.

Извора има доста а најглавнији су: Војиновац у Ћосића мали, Студенац у Белаковића мали. Извор у Осоју је у Вукосављевића мали и Извор у Цвејића мали итд. Да није ових извора село би могло опстати, јер има доста бунара а и реке нису далеко. Бунара има 10 у селу. Речна вода се не пије. Сеоске куће су прикупљене око извора.

Минералних и лековитих вода у овом селу нема.

Клима.

Село ја заклоњено од јаких ветрова и блаже је климе. Снег пада као и у другим околним местима у Јадру. Ветрови дувају исти као у Јаребицама.

Земље и шуме.

Село има доста земље за обрађивање, која је груписана око кућа а имају доста земље и у пољу – потесу. Највише има њива око реке Милаковице и та места се зову: Краљева Лука, Краљево Осоје и њиве око Средње реке – Рибаричко поље итд.

Пашњака има свака кућа, који су близу кућа а имају и заједничких испаша у сеоском атару у Иверку.

Становници имају своје шуме – горе и до села су а заједничких шума – гора имају у Иверку. Заједнички сеоски атар – сеоске шуме су величине 150 хектара а на њега село плаћа државни порез. Иверак је далеко од села на пола сата хода. На њему је шума од лиснатог дрвећа и заједничка је од турског времена. Сем употребу за огрев село нема друге користи од шума – гора.

Зиратна земља као и паша добре је родности. Зиратне земље је потребно просечној породици око 15 плуга да би могла осредње живети.

Тип села.

Село је разбијеног типа и подељено је на мале. Поједине мале су удаљене једна од друге од 200-300 па до 800 метара а растављене су потоком или реком. У Павловића и Бојића мали куће су доста збијене, од 20 до 50 метара док су у осталим малама куће међусобно удаљене од 80 до 150 метара.

У селу су уопште куће нису у правилном шору поређане, нити поред пута. Механа има једна у Милаковици док је школа, црква и судница у Драгинцу.

Милаковица се зове само река и механа покрај реке у саставу села Рибарице. Свака мала сачињава по једну групу кућа. У селу нема засеока нити породица које су се одселиле подаље од села на своје имање да тамо живе.

У Рибарици становници имају више презимена и презивају се, по малама:

У Павловића мали: Павловићи, Милинковићи и Мићановићи, укупно 13 кућа.

У Бојића мали: Бојићи, Радичевићи и Петровићи, 11 кућа.

У Вукосављевића мали: Вукосављевићи и Јовановићи, 4 куће.

У Ћосића мали: Перићи и Јанковићи, свега 5 кућа.

У Белаковића мали су само Ђурђевићи, 6 кућа.

У Танасића мали су Танасићи, 4 куће.

У Цвејића мали: Матићи, Андрићи, Цвејићи, 8 кућа.

У Панића мали: Панићи и Матићи, 3 куће.

У Ковачевића мали: Ковачевићи, Марковићи и Секулићи, 5 кућа.

У селу има укупно 59 кућа.

Задруга је било доста великих а данас има са по 18-20 чељаду у задрузи.

Име селу.

Никаква прича нема којом би се тумачило име селу и не зна се да се село некада другачије звало. Мале су добиле називе по презименима породица које су их основали.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Мисли се да су се становници Рибарице доселили из Херцеговине и садашње Црне Горе у 14. и почетком 15 века.

Кажу да је у селу било само 8 кућа и то: Андрића, Павловића, Милинковића, Ковачевића, Панића, Цвејића, Белаковића-Ђурђевића и Бојића.

Андрићи су први дошли из Херцеговине, сада Црне Горе од Никшића. Најстарији члана Андрића породице звао се Теодор, кој остави сина Матију а овај синове Милована и Јеврема. Од Милована остане Срећко, Добросав (уљез) у Југовићима сада и Теодор; од Јеврема синови Никола и Симеун, који су живи. Андрића је само једна кућа од када се се доселили па до данас.

Павловићи су се доселили после неког времена иза Андрића из истог места. Како је било име оних који сеу се доселили из Никшића не зна се а најстарији чланови породица Павловића,

Вукосављевића (Ђукановића),

Јовановића и

Танасића породице, за које се зна, били су Јован и Теодор.

Јован је имао сина Павла који остави синове Ђурицу, Грујицу и Младена. Од Ђурице остану Пера, Цвијан, Лаза и Никола. Од Грујице синови Мићо и Косат а од Младена Лука и Живко. Сви су живи осим Николе и Живка. Никола је живео као трговац у Шапцу и он остави синове Војислава и Душана, сада у Београду. Од Живка остане син Борисав. Сви се они по деди Павли презивају Павловићи.

Јован и Теодор су били браћа или рођаци.

Теодор остави сина Ђукана и Танасија, Ђука је имао синове Вукосава и Јована. Од Вукосава остану синови Недељко и Живко. Недељко је жив а Живко остави сина Милоша. По Вукосаву се прозвала и мала а становници те мале презивају се или по деди Вукосављевићи или по прадеди Ђукановићи.

Јован, син Ђуканов и брат Вукосављев имао је сина Матију, Матија сина Светозара, који се сада, по деди Јовану, презива Јовановић.

Танасије, брат Ђуканов имао је синове Ђуру, Милована и Петра. Од Ђуре остане син Радоје, од Милована синови Живко и Лука. Од Живка остану синови Алекса и Петар а од Луке син Јован. Од Петра остане Ђорђе, који није имао мушке деце. По деди, односно прадеди Танасију презивају се Танасићи.

Перићи. Ћосићи и Јанковићи. Перићи су род Павловићима али се не зна како и досељени су заједно са Павловићима из Херцеговине. Најстарији члан за кога се зна звао се Ђурађ, кога су прозвали Ћоса – а био је кнез. Због тог његовог надимка цела мала се зове Ћосића мала. Ђурађ је имао синове Јанка и Перу. Јанко је имао сина Милоша а Милош Пантелију, који се по деди Јанку презива Јанковић.

Перо је имао синове Луку, Максима и Илију, који је жив. Лука остави синове Коју, Сима и Живка. Максим сина Обрада. Којо је жив. Симо остави синове Драгослава а Живко – Ранка. По деди, односно прадеди се презивају Перићи.

Милинковићи (Јањићи) су се доселили у Рибарице из Херцеговине, из места Никшића сада у Црној Гори, четири године после Павловића. Најстарији члан, за кога се зна, ове породице био је Симо, који се по баби Јањи и презивао Јањић. Симо је имао сина Милинка, Милинко синове Јована и Марка. Јованови синови су Тимотије, Вилотије и Срећко; Маркови Пантелија и Матија. Од Тимотије остане Мићо, Вилотије није имао мушке деце а Срећко живи и данас у Шапцу. Од Пантелије остану синови Љубинко и Велимир а од Матије Живан. По прадеди Милинку презивају се Милинковићи.

Павловићи, Андрићи, Вукосављевићи, Јовановићи, Перићи, Јанковићи и Милинковићи (Јањићи) славе Лучиндан.

Цвејићи, Панићи и Матићи досељени су из Корените, срез јадрански пре 300 – 400 година. У Коренити су били у једној кући. Најстарији члан, за кога се зна, од Цвејића породице звао се Цвијо који остави синове Живана и Димитрија. Од Живана остану Лука и Обрад а од Димитрија Владислав. Мићо (?) остави сина Јеврема, који је жив. По деди, односно прадеди Цвији презивају се Цвејићи (а не Цвијићи, јер како они изговарају тако је писац овог текста писао).

Најстарији члан Панића породице звао се Јеремија, који остави сина Пану а овај синове Илију и Вилипа. Од Илије остане Милош а од Вилипа Ђурица. По деди Пани презивају се Панићи.

Најстарији члан Матића породице звао се Васиљ који је имао синове Ђурицу и Матију, Од Матије остану синови Јеврем, Иван и Станоје. Од Јеврема син Луко а Ђурица, Иван и Станоје оставе женску децу. По деди Матији презивају се Матићи.

Цвејићи, Панићи и Матићи славе Стевањдан.

Матићи други. Осим ових Матића постоје и други Матићи, који су досељени из Румске на купљено имање и славе Ђурђевдан.

Ковачевићи, Секулићи, Радичевићи, Бојићи и Петровићи су сви од једне фамилије и досељени су из Радаља, срез рађевски.

Секула и Васиљ су били браћа. Од Секуле остане Живан а од Живана Степан, од Степана Којо. Васиљ је био ковач. Он остави синове Милована и Јеросима. Од Милована остане син Радосав а од њега Велимир и Срећко. Јеросим је имао синове Пантелију и Гвоздена. Пантелија остави сина Милинка а Гвозден Теодора и Драгића. По прадеди Секули презивају се Секулићи а по прадеди Васиљу, ковачу – Ковачевићи.

Секулин и Васиљев отац био је рођак Радичу, Боји и Петру. Радич и Боја су били су били браћа а њихов рођак Петар. Од Боје остану синови Матија, Панта и Максим. Од Матије Марко а од Марка Павле. Павле је имао синове Миливоја и Драгића. Од Панте синови Марко и Милош. Марко је жив а од Милоша су синови Срећко, Младен и Тиосав. Од Максима остане Јеврем а од Јеврема Милинко и Станко.

Радич је имао сина Илију, Илија синове Милоша, Петра, Миљка и Митра. Милош остави синове Јована и Лазара; Петар Ранисава; Миљко Андрију, Велимира, Ранка и Јосипа а Митар сина Живка. Од Јована остане Драгић а од Лазара Вићентије. По прадеди Радичу презивају се Радичевићи.

Од Петра остане син Ранисав а од њега Марко, од Марка Никола и Светислав.

По прадеди Петру презивају се Патровићи.

Секулићи, Ковачевићи, Бојићи, Радичевићи и Петровићи славе Митровдан.

Мићановићи, предак је као уљез дошао из Рађевине, славе Алимпијевдан.

Ђурђевићи-Белаковићи су досељени из Херцеговине. Најстарији члан њихове био је Ђурађ, кога су звали Белак, па се по томе презивају Ђурђевићи-Белаковићи. Ђурађ је имао сина Јанка а Јанко синове Грујицу, Максима и Ивана. Од Грујице остане Обрен, од Обрена Ђурађ. Максимови синови Стеван, Мијаило и Степан. Од Стевана остану Илија и Ранко, од Мијаила – Живан а од Степана Лазар, Момир и Марко. Ђурђевићи-Белаковићи славе Ђурђевдан.

Марковићи су род Ђурђевићима али се не зна како, славе Ђурђевдан.

Цело село преславља Други дан Тројица.

Када су досељени – услед турског зулума, мисли се да су крчили шуму и да у овом селу нема никаквих старина.

 

Незавршен рукопис, изгледа Љ. Шопаловића.

 

ИЗВОР: Видосава Николић Стојанчевић – Рађевина и Јадар у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.