Порекло презимена, село Доња Сипуља (Лозница)

18. април 2014.

коментара: 0

Порекло становништва села Доња Сипуља, град Лозница – Мачвански округ. Стање из 1903. године. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Donja Sipulja

Положај села.

Село Доња Сипуља је у области Горњег Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина бадањска.

Село лежи на присојним и осојним косама, које се пружају од планине Влашић ка западу.

Земље и шуме.

Земљиште је у селу и у сеоском атару избраздано са неколико потока, који су доста стрми и јаки али ипак не чине штету селу, јер су доста стрмог пада и вода отиче а корита – јарак – су им дубока.

Село има доста земље за обрађивање, који су већим делом у пољу и око села. Око куће су баште и воћњаци. Винограда у овом селу има на неколико места.

Најглавнија места, где су њиве зову се: Селиште, Матина страна, Матино кошничиште, Гумнине, Равањ-Аде, Дуљине, Чапљак, Шибљача, Чардачине, Ровине, Вис, Крчевине итд. На њима се сеје највише кукуруз, пшеница и зоб а ређе јечам.

Село има своје заједничек земље, свој сеоски атар а зове се Влашић. Атар је величине 1500 хектара. Половина сеоског атара је под буковом шумом а друга половина је чистина. Заједничка је од турског вемена. Само када роди букови жир, онда се наплаћује 0,20 до 0,40 динара „жировница“ по сваком свињчету. Порез држави плаћа село.

Осим заједничке шуме на Влашићу појединци у селу имају своје шуме у и око села. Земља је осредње родности и једној породици би требало 15-20 плуга да би се према овдашњим приликама могло осредње живети.

Воде и рудишта.

Река не засипа село. Извора у овом селу има и доста су јаки а најглавнији су: Водица, Млаква, Лукина вода и Черкезовац у потесу. Кроз Томића малу протиче доста велики поток Ковачевац, који се улица у реку Церницу. Сем овог потока има их још 3-4 и сви се уливају у Церницу. Бунара у селу има. Речна вода се не пије а са једног извора 10-12 кућа носе воду.

Минералних вода у овом селу нема али у Нешковића мали има руде антимона и то доста, а кажу да и на Влашићу има руде гвожђа.

Клима.

Клима је у селу као и у Горњој Бадањи и околним селима, а такви су и ветрови.

Тип села.

Село је разбијеног типа и подељено је на ма(ха)ле, које се зову: Нинковића мала, Томића мала и Лазића мала. Доњи крај Лазића мале се зове и Доња мала.

У свим малама куће су међусобно удаљене 50-100 метара а у Нинковића мали куће су у групи и удаљене су једна од друге 10-50 метара.

Уза село нема засеока, нити има породица које су се одселиле даље од села, да тамо живе на својим имањима.

Становници Доње Сипуље презивају се:

У Нинковића мали: Нинковићи, Радовановићи и Матићи-Ћелићи, 19 кућа.

У Томић мали: Томићи, Удовичићи (Бранковићи и Марковићи), Гачићи, Бојићи, Марковићи други, Живановићи и Марковићи трећи, 22 куће.

У Лазића мали: Лазићи, Тодоровићи, Павловићи, Јовановићи, Трифуновићи, Живковићи, Симеуновићи, Матићи, Нешковићи, Петровићи и Стевановићи, 31 кућа.

У целом селу има 72 куће.

Ово село је било у заједници са Горњом Сипуљом, па се умножавањем становника одвојило од Горње Сипуље и образовало засебно село. Горња Сипуља припада општини текеришкој а Доња Сипуља општини бадањској.

Име селу.

Скоро ви становници причају причу о постанку села: Када је кнез Лазар позвао све Србе у бој на Косово, син једног старца, који је живео у Красави – Рађевина каже својој жени да му одседла коња, што она и уради, али не притегне добро колане. Када син старца Красавца крене да узјаше коња седло се накриви на једну страну и он падне. Кад то виде старац Красавац, који је дошао да испрати сина, приђе коњу и каже:

-Зло родио, а горе довео, нити ваља што сам родио, ни што је довео, па скочи на коња и одмах га потера. У Завлаци стави ногу у бакарлију-узенгију, због тога место доби име Завлака, па како је коњ јуриоон му се осипљави и то место доби име Сипуља, али опет стигне здраво и весло на Косово. Кнез Лазар, када је видео на Косову старца Красавца благослови га речима:

-Красава красна била, сав свет населила а себе не раселила. Здрав да си ми јуначе, Красавче.

Старине у селу.

У селу Доњој Сипуљи кажу да је пре живео неки Мата, па се по њему назвала једна страна – Матина Страна а има и место звано Матино Кошничиште.

Ниже Нинковића кућа место се зове Селишта а ко је на њему живео и куда се одселио није се могло утврдити, јер нико не зна. Данас нема Матиних потомака – изумрли су.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Лазићи, Тодоровићи, Павловићи, Јовановићи, Тривуновићи, Симеуновићи, Нешковићи, Петровићи, Стевановићи у Лазића мали и:

Бојићи у Томића мали сви су од једне фамилије и сви се презивају по селу једним општим презименом, по њиховом чукундеди Лази, који се преселио са своја три сина из Доње Бадање из Јоцића мале у Доњу Сипуљу. И данас у Доњој Бадањи има једна страна, која се зове Лазина Страна, сви славе Марковдан.

Живковићи су из Горње Сипуље, славе Јовањдан.

Марковићи, предака довела мајка очуху из Завлаке – Рађевина, славе Аранђеловдан.

Гаичићи су старином из Брезовице. Отац садашњих сели се из Брезовице у Красаву-Рађевина, па у Липницу (Липнички Шор-Јадар) а одатле дошао овде где се стално настанио, славе Труфундан.

Матићи-Ћелићи су досељени су из Костајника-Рађевина. Од ове фамилије има једна кућа у Заблаћу код Шапца, славе Ђурђиц.

Радовановићи су из Драгијевца, ваљевски округ, тамо има ју фамилију који се презивају Максимовићи, славе Трифундан.

Удовичићи (Бранковићи и Марковићи) су досељени из Бранковине у ваљевском округу. Од ове фамилије има једна кућа у Кривају-Поцерина. Славе Јовањдан.

Живановићи, Марковићи и Матићи су једна фамилија, досељени су Рабаса, славе Аранђеловдан.

Томићи су досељени, мисли се из Драгојевца, славе Аранђеловдан.

Нинковићи не знају одакле су досељени, мисле да су староседеоци, славе Митровдан.

Село преславља Спасовдан.

Цигана-Рома у овом селу нема.

9. јануар 1903. године Драгинац

Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

 

Порекло становништва села Доња Сипуља по Панти Туфегџићу, свештенику.

 

О оснивању села становници причају – ово ми је казивао, пише поп Панта, Младен Нинковић – у Доњу Сипуљу доселе се два брата, Лазо и Мато. Мато се настани да живи на једном брду, које се данас зове Матина Страна, а на јужној страни Матине Стране и данас има место које се зове селиште а и Матино Кошничиште. Лазо оде на друго брдо наспрам Матине Стране и ту се настани, и сада се то место зове Старо Село.

Нинковићи (Тимотићи, једна кућа) су Матини потомци и по њима се крај зове Нинковића мала, има их 12 кућа, славе Митровдан.

Од Лазе су потомци:

Бојићи (Госпићи), Нешковићи, Матићи, Стевановићи (Милутиновићи), Петровићи, Живановићи, Тодоровићи, Павловићи, Ђорђевићи, Јовановићи, Мијаиловићи, Симеуновићи, славе Марковдан.

Питање је откуда да од два брата њихови потоци славе различите славе. По мишљењу писца оог текста, свештеника Панте Туфегџића, предање не мора бити аутентично, предање је запамтило два дошљака из Срема и они нису морали бити рођена браћа.

Тако исто прича каже да су:

Глигорићи Лазини потомци а они, пак, славе Аранђеловдан.

Живковићи су досељени из Горње Сипуље, славе Јовањдан.

Живковићи (Ћуповићи и Матићи) и Марковићи (Алексићи) су досељени из Рабаса, округ ваљевски, славе Аранђловдан.

Марковићи други су досељени из Завлаке-Рађевина, славе Аранђеловдан.

Гајићи су из Красаве – Рађевина, славе Јовањдан.

Радовановићи и Грујићи су се доселили из Драгојевца*, округ ваљевски, славе Трифундан.

*Будући да такво место не постоји, верујем да се ради о Драгијевици код Осечине, оп. Милодан.

Томићи су се доселили из Остружања, округ ваљевски, славе Аранђеловдан.

Матићи (Ћелићи) су досељени из Клубаца, славе Ђурђиц.

Марковићи (Удовичићи и Бранковићи) су досељени из Бранковине код Ваљева, од њих је једна кућа у Криваји-Поцерина, славе Јовањдан.

Нинковићи, Радовановићи, Матићи (Ћелићи), Грујићи, Томићи, Марковићи (Удовичићи и Бранковићи) преслављају Спасовдан.

Живановићи (Ћуповићи, Матићи), Марковићи (Алексићи) и Глигорићи преслављају Оданије празника Архангела Михаила, 15 новембра по старом календару.

Сви остали преслављају Оданије празника Евангелиста Марка, 2. маја по старом календару.

5 фебруар 1903. године у Горњој Бадањи.

Описао Панта Туфегџић, свештеник.

ИЗВОР: Видосава Николић Стојанчевић – Рађевина и Јадар у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.