Оптирање и исељавање Срба у Мађарској 1920-1931.

14. април 2014.

коментара: 9

У Уговору о миру с Мађарском, закљученим у Тријанову 4. Јуна 1920. године, чланови 61-66, садрже одредбе о праву или могућности мањина, које се, по некој од одредница: националној, верској и језичкој разликују од већинског становништва у некој од појединих држава сукцесора некада Аустроугарске, у којој су оне живеле, да се определе, односно оптирају за држављанство оне државе сукцесора Аустроугарске, коју већински настањује оно становништво коме мањине припадају.

У време закључења Тријанонског мировног уговора, у границама Мађарске, по различитим статистичким подацима, било је између 18.000 и 22.000 Срба. На територију Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца избегао је део Срба, око 2.500 људи, из мађарских делова Барање, Сегединског и Бајског трокута, у току и непосредно после повлачења војних трупа и администрације КСХС из тих области, које су привремено биле запослене, од успостављања примирја 13. новембра 1918. до 21. августа 1921. године.

Почетак рока за опцију био је 26. јул 1921, а до његовог завршетка 26. јануара 1922. године, Срби у Мађарској су масовно оптирали за држављанство КСХС, након чега су се вршиле припреме за њихово пресељење.

Пошто су Срби оптанти у Мађарској махом били земљорадници, главни услов за њихово пресељење у КСХС (КЈ) био је да им се у њој обезбеде и доделе земљишне површине на које би се населили и обрађивали их. Управо неблаговремено додељивање земљишних површина условило је споро пресељавање Срба оптаната из Мађарске.

Пресељење Срба оптаната из Мађарске започело је већ 1922. године, али како се по одредбама Тријанонског мировног уговора, у предвиђеном року (од 26. јула 1923) није могао извршити пренос домицила и пресељење свих оптаната, по чак четири споразума између влада КСХС (КЈ) и Мађарске, то је продужавано све до 1. новембра 1930. Чак и након тога, власти КЈ дозволиле су да Срби оптанти могу, и морају, пренети домицил, односно преселити се из Мађарске у КЈ до 15. фебруара 1931, док су им власти Мађарске тај рок продужиле до 1. априла 1931. године.

У времену 1921–1931. година из Мађарске се у КСХС (КЈ) преселило око 12.000 Срба оптаната, а ако се уз њих рачуна и око 2.500 Срба избеглица из Мађарске (који су избегли у току 1921. године, а који су у КСХС третирани као лица са правима оптаната), тада је укупан број пресељених Срба из Мађарске био око 14.500. Срби оптанти из Мађарске махом су насељавани у Војводини, а мањи део, са неуспешним исходом, у Македонији (у селу Нова Батања код Штипа).

У прилогу су у целости цитирана три карактеристична документа из процеса опције Срба у Мађарској 1920–1931. године, са неопходним коментарима.

Прилози:

(Грб Краљевства СХС)

МИНИСТАРСТВО ИНОСТРАНИХ ДЕЛА Београд 19. јула 1920 год.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца

MINISTÈRE DES AFFAIRES ÉTRANGÈRES

du Royaume des Serbes, Croates et Slovènes

Пов. II М Бр. 1952

Господине Министре,

Како је Уговор о миру са Мађарском потписан и како ћемо, врoвероватно, евакуисати један део Барање, Бачке, који је додељен од стране евакуације:

1/. Да се још од сада саветује наш елемент да и даље остане на своме огњишту како би сачувао своја имања. Доцније кад се прилике среде и буду продали повољно своја имања могу се иселити. Сада одмах имају се иселити она лица и породице која су се истакла у националном раду или ма чим компромитовали према Маџарима.

а) да се још сада прибаве подаци о броју лица, која желе доћи у Краљевство, њихове намере и професију како би се могло утврдити можемо ли и на који начин примити их и издржавати их;

б) представници војних и цивилних власти, да на лицу места припреме планове евакуације и утврде правац кретања избеглица;

в) образовати нарочит Одбор од представника Министарства просвете, Вера, Унутрашњих послова, Социјалне политике, Аграрне Реформе и Војног, који ће се старати како за извршење онога под а) и б) тако и за пријем, смештај и налажење рада тих избеглица;

г) места учитеља и свештеника, који се имају евакуисати, треба још сада попунити тако да би по доласку мађарске војске они већ тамо били;

2/. Што се тиче питања о реквизицији ствари не смемо је вршити нити односити ствари иако мађарска влада није испунила услове армистиса од 13. новембра 1918.2 Наша делегација у Паризу под утицајем дејства Конференције мира противна је изношењу ствари из тих крајева из тих разлога што би то рђаво утицало на наше савезнике, као што је био случај са Румунијом, а најглавнији разлог што би наш елемент који тамо буде остао имао бити упропашћен. Данас смо опет примили ноту Конференције мира која тражи да се нипошто не врши реквизиција. Међусавезничка војна мисија генерала у Пешти протестирала је другог јуна о.г. што смо на пругама Печуј–Барч и осталим однели железнички материјал скретнице телеграфски и телефонски материјал.

3/. Пошто се евакуишу свештеници, учитељи и наши људи онда извршити смену политичких и полицијских власти. Како ће се извршити замена наших власти другим властима, одредиће мешовита комисија у којој су представници Међусавезничке комисије генерала у Пешти и наши, која се комисија већ од пре десетину дана налази у Печују, где се у споразуму са нашим представницима проучавају мере за ову смену кад се буде наредила евакуација. Та Комисија ће остати у крајевима који се евакуишу док буде потреба изискивала и старати се о сигурности нашег живља.

4/. Приликом евакуације никако не узимати таоце. Молим Вас господине Министре, да би сте имали доброту издати наређење подручним Вам властима у смислу овога писма. О самом дану евакуације известићу Вас накнадно јер он још није одређен.

Наређења треба издати поверљивим тоном да се не би становништво узнемиравало.

Што се тиче реквизиције стављам Вам на знање да сам известио Конференцију мира да сам издао наређење нашим властима у смислу њенога захтева изложеног §2 овога писма

 

Изволите, Господине Министре, примити уверење мог одличног поштовања

Председник Министарског Савета,

Господину Министру вера. Миленко Веснић (с.р.)

Господине Министре,

I.

Српски православни живаљ у данашњој Мађарској живи у главном у три области: области поред Дунава, северно и јужно од Пеште; област Барање Мађарске; област леве обале Дунава, почев од Баје на исток до око Сегедина.

Укупан број места, домова и душа варира према статистици најнадлежнијих власти.

Мађарска државна статистика бележи број душа са 22.000.

Статистика будимске епархије од децембра 1920. г. бележи број места са 60 до 64, а број душа од 18.813 до 19.216, број пак домова ова друга, повољнија, бележи са 3.376. У ту статистику ушла су, у прву са 60 места, 15 места где је испод 50 душа православних Срба, а у другу, у ону са 64 места, 19 таквих места. У оба ушла су 4 места са преко 50, а мање од 100 душа.

Може с е, дакле, с а сигурношћу узети да има око 40 мест а где живи око 17.000 право славних Срба, у т ри хиљаде домова, према чему на дом долази 5, 6 душа.

Од тих група највећа је барањска област по простору. Тамо има 21 место са око 6.000 душа. Најкомпактнија је област око Сегедина, где у 5 села живи око 7.000 душа.

Чим је уједињење извршено отпочела је акција у овога становништва за оптирање. До краја 1923. г. пријавило се овом Посланству за наше држављанство 3.205 породица са 8.176 душа (и то из Барање 1.707 породица са 3.724 душе, из остале Мађарске 1.488 породица са 4.452 душе).

Од овога броја иселили су се у нашу, у истој периоди 816 породица са око 1.900 душа (и то, из Барање 75 породица са 197 душа, а из остале Мађарске 741 породица са око 1.700 душа).

Из ових последњих цифара Посланства, које су несумњиво тачне, види се двоје: да у „дом“ епископијске статистике треба рачунати 2 ½ „породице“, да у породицу треба рачунати 2 ½ душе.

Према споразуму од 19. јула 1923,5 како ми тако и Мађари имамо допуштати изгнанима и избеглицама, да дођу и пренесу што имају од покретности. Наше стране се јавило око 900 шефова породица. Ако се узме, да је ту у истини 700 породица, и ако се узме да се око 300 породица повукло с нашом војском из Барањске и Бајско-сегединске области, онда значи да се у исељене има рачунати још 1.000 породица са око 2.500 душа.

Према томе укупан број ис ељених Срба у нашу земљуби био до краја 1923. год. 1816 породица с а 4.400 душа.

То ће рећи 759 домова са 4.400 душа, а то значи ¼ нашег православног становништва из Мађарске.

II.

Што се тиче Срба католичке вере из Барањске и Бајске области (Буњеваца и Шокаца) оптирало је до сад 250 породица са 625 душа из неких 40 села, на укупан број душа око 30.000 у тим областима.

Од њих се иселило до краја 1923. г. 24 породице са 76 душа.

III.

У већим групама преселило се од напред наведених 816 породица из Батање (готово на тромеђи српско-мађарско-румунској) на Овче Поље и сада се налазе код Футога, где раде највећим делом као наполичари. Поред тога отишло је у већим групама на државно имање „Беље“ око 100 породица и то најсиромашнији свет из околине Пеште и Барање. Ови су људи добили на „Бељу“ место „сталних радника и депутата“. Најзад, 17 породица из Бате (Сасхаломбата, Фехерски округ) у близини Пеште, одселио се, крајем 1923. г. у Уздин, Банат где су од Министарства за Аграрну Реформу добили бесплатно земљу. Остали су се иселили у малим групама или појединачно и мањи део њих је тражио земљу непосредно од Министарства за Аграрну Реформу, коју је добио (највећим делом у Срему, близу Вуковара), а неки су запослени и као железничари од стране железничке Дирекције у Суботици. Највећи део ових, који су се појединачно иселили, отишао је у Краљевину за свој рачун, где су купили или разменили земљу.

IV.

Трошкове око пресељавања ових 470 породица у групама плаћало је Посланство из кредита добивеног од Министарства за Аграрну Реформу. Почетком 1923. г. Посланство је добило за тај циљ 20.000 француских франака, затим, нешто доцније, 250.000 динара и крајем 1923. г. 100.000 динара. Овај је новац приман у мађарским крунама. Прва два кредита су већ утрошена, о чему је већ и извештено Министарство Спољних Послова, а трећи кредит од 100.000 динара = 20.833.333,33 мађарских круна добрим делом такође је утрошен, тако да је остало још 7.000.000 круна.

Транспортовање оптаната из Батање вршено је железницом и трошкове учињене том приликом на мађарској територији платило је Посланство из кредита добивеног од Министарства за Аграрну реформу, а за транспортовање преко наше територије Посланство је издавало упутнице добивене од Министарства за Аграрну реформу.

Оптанти из околине Пеште селили су се шлеповима Посланство је плаћало транспортне трошкове нашем Бродарском Синдикату,6 такође из кредита добивеног од Министарства за Аграрну Реформу.

V.

Крајем 1923. г. наставља се акција око исељавања.

Својим писмом Пов. Бр. 1931. од 8. децембра 1923. г. посланик г. Милојевић7 писмено потврђује г. Министру за Аграрну реформу, да му је његов подсекретар г. Станковић ставио на расположење 10.418 катастр. јутара“ за Србе оптанте из Мађарске“.

Г. Министар за Аграрну реформу извештава посланика писмом Пов. бр. 168 од 13. децембра 1923. г., да он има земље само за 350 породица.

Писмом Пов. Бр. 2066 од 28. децембра 1923. г. посланик г. Милојевић извештава г. Министра за Аграрну Реформу, да је извршио распоред 1470 породица са 4.811 душа на 10.418 катастарских јутара „која је стављена на расположење Србима оптантима из Мађарске“. У тај распоред ушле су групе дунавска и бајско-сегединска, без барањске.

Писмом од 10. јануара Пов. Бр. 127 Министарство за Аграрну Реформу одговара, да оно има на расположењу за ту сврху 7.356 катастарских јутара, назначујући, што се тиче броја породица, само за великобечкеречки жупанијски уред да се ту може сместити око 170 породица.

Писмом Пов. Бр. 33 од 22. јануара 1924. г. посланик г. Милојевић извештава Министарство за Аграрну реформу: да је, у договору са свештеницима православним, поделио тих 7.356 кат. јутара за 1.051 породицу са 3.528 душа; да је поименично делио земљу по принципу: породица без деце 5 јутара, на свако дете још по два јутра, највише 10 јутара; да је о томе и дао написмено општинама под својим потписом, с обећањем да ће им се завести земља у грунтовнице; да је наредио да се у „одређеном року“ селе. Сутрадан, 24. јануара, отпутовао је г. посланик на своју нову дужност у Беч.

На питања моја као новога посланика од 3 и 8. марта 1924. г.: да ли је г. Министар за Аграрну Реформу усвојио ту деобу земље, пошто ме оптанти извештавају, да је аграрне власти локалне не признају, и кад је тај „одређени рок“ за заузеће земље, г. Министар за Аграрну Реформу одговорио је писмом Пов. Бр. 96 од 11. марта 1924. г.: да не одобрава распоред, који (је) учинио бивши посланик, да има око 7.000 катастарских јутара за око 800 породица, да ће дотични аграрни уреди одредити, где ће који и колико добити земље када се преселе и истом јаве, да се испошљу исељеници најдаље до 1. априла т. г., иначе после тога рока земља ће се дати на обраду за ову економску годину аграрним заједницама и земљорадничким задругама.

Упознавши конзуле у Пешти и Печују са овим одговором Министарства за Аграрну Реформу, потписани им је ставио у задатак да изврше ово пресељење (други је требао да пошаље 46 породица неунетих у распоред од 22. јануара о. г.), ставивши им на расположење ради помоћи своје особље, преосталу суму од 7,151.158,33 мађарских круна од напред поменутог у јануару посланику г. Милојевићу одобреног кредита, и потребне возне карте и железничке упутнице.

Изаслани чиновници у Народ, међу оптанте ради правне помоћи, известили су, да ће до 1. априла преселити се 224 породица са 678 душа.

Што се тиче осталих оптаната који би се после тога рока преселили, г. Министар за Аграрну Реформу им је писмом Пов. Бр. 56 од 31. марта о. г., на захтев потписанога, обезбедио земљу с тим да ће моћи само половину прихода узети с ње, а другу половину аграрне заједнице које буду извршиле сетву. Од почетка економске године, т.ј. од јесени и пролећа ствар ће се за недошавше поново уређивати.

VI.

Техничке тешкоће, у опште, на овом пољу су следеће:

Питање о опцији: како се она има вршити у опште и како, пак, у међународном саобраћају српско-мађарском.

И ми и Мађари имамо о томе аутономне прописе, т.ј. обе владе декретовале уредбе (наше од 25. новембра 1920. г.10 и од 30. августа 1921. г.11, мађарске од 20. септембра 1921. г., од 7 и 14. октобра 1921. г.12). Оне су сличне: обе владе задржавају себи право решавати отпуст оптаната и пријем оптаната; опције се чине у оба случаја код власти на чијој се територији налази, без обзира на то шта ће оптирана држава рећи.

Ако једна влада не поштује своју сопствену уредбу, т.ј. не даје решења по пријављеним опцијама сукоб је неизбежан.

Истина обе уредбе су предвиделе, да ће се држави, која се напушта, саопштити списак примљених опција, али усваја ли та друга те опције? Она је по својој аутономној уредби дужна издати решење, али ако га не изда сукоб је опет ту.

Решење свих тих сукоба мора се, дакле, предходно осигурати, иначе ће недовољно дејствовати на исељавање.

Рок за опцију трајао је 6 месеци, рачунајући од 26. јула 1921. год. Очигледно је, да није могућно било извршити тражену процедуру за опцију ни по свима утономним уредбама. Отуда Посланство и данас прима молбе за опцију, па их под ранијим датумима, ако се оптант исели, пријављује мађарским властима. На тај начин оптант остаје мађарски поданик све до момента исељења и тиме је заклоњен од могућих гоњења, тако је то рађено и ради момента исељења и тиме је заклоњен од могућих гоњења. Тако је то рађено и ради се за исељенике из Дунавске и Бајско-сегединске области. Међутим, једним незгодним поступком, а конзул печујски изјављује писмено, да је добио усмено одобрење за то од посланика г. Милојевића, за оптанте у барањској области створена је врло опасна и незгодна ситуација. Наш конзул је, на име, пријавио мађарским властима као наше поданике по опцији свих 1.967 породица са 4.349 душа. Од њих је исељено, како је напред речено 99 породица са 273 душе (у ову цифру улазе и Срби католичке вере), а остатак је наш грађанин, сељак, који живи у Мађарској. Како мађарске власти још нису поступиле по својим уредбама у том питању и нису дале решења, то се сада управо не зна, чији су они поданици. Чак те пријаве не морају имати сада какву правну вредност, пошто су чињене после рокова предвиђених као аутономним уредбама тако и Тријанонским Уговором. Мађарске власти те наше људе третирају некад као и наше поданике, а некад као своје.

Те ствари такође одузимају вољу нашим сународницима за опцију и исељавање те и њих ваља решити повољно по наше интересе.

Питање о изношењу покретности оптаната у моменту исељавања.

Мађарске наредбе по том питању ово су: за покућство потребно је уверење и виза општинске власти и то важи као документ за царинске и граничне власти, за храну потребна дозвола Министарства Исхране, за стоку дозвола Министарства Пољопривреде, за машине и алате дозвола Министарства Финансија. Сваки од ових аката има бити на мађарском језику и оверен од наших конзуларно-дипломатских власти.

Очигледно је, да овакво поступање отежава исељавање, ако га не чини и немогућим.

Наше овдашње власти су се старале доскочити овој незгоди што су изашиљале своје чиновнике из Конзулата и Посланства у та места где су оптанти. То је опет било повод другим незгодама са Мађарском и, што је сасвим појмљиво, мађарска влада је гледала с неповерењем на такве емисаре, а становништво још више.

Према томе и ова се ствар има споразумно регулисати са Мађарима.

Питање о изношењу новца за продату имовину.

У ово доба сваковрсних забрана по овом питању ова је ствар врло озбиљна. Она постаје још озбиљнијом од фебруара ове године кад се страховитом брзином мађарска круна упутила своме уништењу.

Наше Посланство је обилазило строгости прописа о забрани извоза новца простом пријавом примљених оптантских сума код нас као приход од такса.

Очевидно је, да се та практика не може продужити, како без уштрба нашег државног угледа, тако и без штете оптаната ако се жели одиста да се помогне исељавање нашега света.Какве су суме овде у питању најбоље се види из ових цифара:

а) од почетка акције за исељење од 31-XII-1923. г. м. кр. 790.840,300 и динара 185.439,79.

б) од 7. марта 1924. г. до 1. априла 1924. г. м. кр. 1633.083.000 или у динарима изражено од 1. јануара до 1. априла тек. год. преко 3 милиона динара.

Потписани је стога добио пристанак мађарске владе 5. марта т. г. да се као оптантски новац може послати из Мађарске сума од 5 милиона круна од чега 1 милијарда у готовом, а 4 за плаћање у Мађарској посредством наше Народне Банке.

Како је, наравно, ово само једнострани акт мађарске владе и према томе је могуће да буде увек опозван, може бити баш у моменту кад је за нас најнезгодније, и ова се ствар мора уредити једним међународним актом.

Питања о отуђењу непокретности оптаната.

Ово је питање увек од велике важности за наше оптанте који су сви пољопривредници, и то у главном мале газде, а нарочито је од важности ако се већи број породица сели из једнога места или краја.

Према Тријанонском Уговору исељавање оптаната имало се извршити у року од године дана, рачунајући од 26. јула 1921. г. Како то није било могуће учинити, споразумом од 17. марта 1923. год. између две владе то је продужено до 26. јула 1926. г. И ма да оптант може и после тога рока и за увек задржати својину непокретности у држави коју је напустио, према Тријанонском Уговору, то је право без практичне вредности за нашег оптанта из напред наведених разлога. Наш оптант, дакле, хоће да прода или да размени своју земљу. Кад тако стоји ствар и кад он у одређеном року мора да напусти дотадашњу земљу, природно је, да му имање може отићи у бесцење. Та несигурност је међутим оно што га спречава да се одлучи на опцију и сеобу.

Врло је важно међутим згодним путем осигурати му праву вредност његову имању за случај да се оптант сели.

То се мора што пре учинити у интересу наше народне ствари.

Питање о путним исправама наших оптаната који желе претходно да оду било да нађу или да виде земљу где ће се сместити, било да подигну потребне зграде за свој смештај кад дођу.

Ово је такође од најважнијих ствари. Јер у ово доба где се државе Средње Европе узајамно сумњиче, с разлогом или без разлога, и где се гледа да сведе на минимум међународни саобраћај људи, под изговором репресалија, наше две државе тешко одобравају давање путних исправа.

Како наши оптанти до свог коначног исељења треба да остану као мађарски поданици, они онда ради ових путовања морају имати мађарске пасоше. А они, очевидно то не могу добити и онда се отвара ћутање које постављено.

Истина до сад је о томе доскакано што су наше власти давале тзв. пасаване. Ако је носилац пасавана за одлазак прошао неопажен те му није наплаћивана законска виза од мађарских власти, онда је он имао тешкоће по повратку, јер пасаван је био издаван од наших власти. Онда су настајале разне могућности: или се наплати пасошка такса која је велика нарочито за сељака, или му се одбије повратак, или се пусти али га власти и грађани Мађари као страног агента прогоне итд. Главно је, да таква ситуација у овом питању свакако не појачава вољу за оптирањем и сељењем, цела ова радња око опције и сељења добија недостојни изглед кријумчарења.

Ово се стање такође мора што пре лечити.

Долазе за тим тешкоће чисто наше унутрашње у раду на питању

опције и пресељавања.

Мислим прво на питање којим каналом спроводити општење с

народом по питању опције и исељавања.

Наш је народ у Мађарској остао обезглављен у томе смислу да нема великих независних својих вођа. Православним Србима је остала црквена организација и епископат, то је истина. Али за покрете ове врсте за опцију и пресељење та организација никако није згодна из пуно разлога. Најглавнији је тај што се спровођењем овога посла та организација компромитује пред својим, мађарским властима. С друге стране, за неостварење жеља у позитивном правцу сумњичи се национална исправност ове у истину родољубиве организације. Она је онда, да би се од тога одбранила, склона претеривању. Ја држим, да је тако и дошло да је увек много више њих пријављивано за исељавање, него што је у истину мислило отићи и него што је у истину отишло.

Срби католици (Пештанска околина, Барања и Баја – 40 села са око 30.000 душа), Хрвати (у областима Бургенланда и басена Драве – 30 села са око 20.000 душа), Словенци (у мађарском Прекомурју око 10 места са око 4.000 душа) немају ни то организацију народну.

Прибећи другом средству и слати званична дипломатска и конзуларна лица из Пеште и Печуја у народ није згодно из разлога већ напред поменутих. Сем тога, ни њима успех није осигуран, јер баш због тога њиховог званичног положаја народу се више тешкоће могу учинити него олакшице.

Ово се питање, дакле има поставити сасвим на нову основицу.

Питање о експедицији оптаната, о смештају исељеника у нашој држави, о превозу, о додељивању земље и т.д. – све су то питања врло озбиљна за исељенике, која се не даду задовољити импровизираним решењима. Човек напушта своју кућу и кућиште, води собом своју породицу, жену и децу, и мал. Познато је какве тачне и детаљне организације постоје у свету за тај посао, да поменем само ону за Сједињене Северне Америчке Државе.

Искуство које је оптантски свет стекао приликом батањске експедиције непријатељи овога покрета су умели експлоатисати неповољно по нас.

Неспоразуми између посланика г. Милојевића и г. Министра за Аграрну Реформу односно тога ко од њих двојице треба да дели земљу у месецу јануару ове године не смеју се више поновити. Јер они нису остали у хијерархијском кругу, него су управо самим оптантима саопштавани колико неминовношћу толико и без тога.

То све рђаво дејствује на наш овдашњи свет и умањује вољу за исељавањем.

Све ове послове међутим до сад су обављалале наше дипломатске и конзуларне власти у Мађарској, а полицијске и друге власти у нашој земљи с помоћу свога особља, које је разуме се нестручно за такве радње према самој природи своје службе, и које је, мора се признати, чинило неизмерне напоре да савлада тешкоће.

У будуће и овај се посао мора поставити на разумну основицу која одговара циљу.

VII.

На основу свега овога ја имам част учинити следеће предлоге:

Да се једном конвенцијом са Мађарском отклоне тешкоће из тач. VI под 1, 2, 3, 4, 5 т. ј. у питању опције, изношења покретности, изношења новца, отуђење непокретности, путних исправа.

Предлог израђен о томе ући ће у конвенцију о држављанству.

Мере унете у пројекат удешене су и према потреби да мађарска влада не спречава опције и исељавање наших Мађара.

У своје време, а пре потписа те конвенције, имаћу част поднети Вам утврђени текст на претходно одобрење.

2. За отклањање тешкоћа из тач. VI под 6. и 7. т.ј. наше унутрашње тешкоће у радњи око опције и пресељавања (експедиција, превоз, смештај, додељивање и назначивање земље, обавештења по свима тим питањима и т.д.).

а) да се образује један одбор за насељавање оптаната из Мађарске при Министарству за Аграрну Реформу, под влашћу г. Министра за Аграрну реформу, који ће одбор стајати у брзој и директној вези са свима надлежним Министарствима у земљи (Министарством Унутрашњих дела, Финансија, Саобраћаја, за Социјалну Политику, Здравља) и свима властима у земљи, којима евентуално може и директне наредбе давати за ову сврху; г. Министар за Аграрну Реформу би преко њега као преко свога органа спроводио своје наредбе;

б) да тај одбор буде у Пешти представљен једним лицем или у време сеобе са два, који би одржавао везу са оптантима у свима питањима која се тичу обавештења, упута, пресељавања и т.д. Тај представник би дејствовао као делегат Министарства за Аграрну реформу под закриљем, контролом Посланства и у споразуму с њим. О канцеларији му би се старало Посланство и Конзулат. Исто тако о његовој плати.

Овај одбор и делегација би с е имали одмах уст ановити ради припреме по слова с а је с ен.

У саопштењу овога имам част још молити за дејство код г. Министра за Аграрну реформу да се прелог под 2) одмах проведе у дело.

VIII.

У прилогу под ./. шаљем статистику православних Срба од краја 1920. год., а под .//. статистику католичких Срба, Хрвата и Словенаца израђену према статистици мађарске владе од 1910. године.

Изволите примити, Господине Министре, уверење о мом особи-

том поштовању.

Господину Др М. Нинчићу,

Министру Спољних Послова, Београд

СТАТИСТИКА ПРАВОСЛАВНИХ СРБА У МАЂАРСКОЈ

(бројно стање душа у појединим местима)

Пештанска Област

1. Булашађармат 6 12. Вац 1

2. Бата 410 13. Пешта 708

3. Будим 273 14. Помаз 650

4. Дунаадоњ 5 15. Српски Алмаш 31

5. Дунапантелија 100 16. Сентандреја 470

6. Дунафелдвар 1 17. Српски Ковин 69

7. Калаз 374 18. Столни Београд 81

8. Кечкемет 19 19. Чип 299

9. Ђур 14 20. Чобанац 183

10. Ловра 590 21. Чобанац 183

11. Острогон 3

Барањска област

1/22. Грабовац 44 15/36. Литоба 168

2/23. Салка 148 16/37. Ланчуг 198

3/24. Српски Хидош 40 17/38. Мађарбоја 271

4/25. Батосек 190 18/39. Вилањ 184

5/26. Доња Нана 133 19/40. Мајш 389

6/27. Борјад 205 20/41. Српски Козар 1

7/28. Поча 118 21/42. Мохач 789

8/29. Бреме 379 22/43. Печвар 3

9/30. Илочац 217 23/44. Печуј 10

10/31. Бел. Будимир 188 24/45. Српска Мечка 65

11/32. Вемен 207 25/46. Сигетвар 4

12/33. Дунасечуј 470 26/47. Српски Титош 305

13/34. Липово 316 27/48. Шарок 257

14/35. Безедек 78 28/49. Ивандарда 5

29/50. Шиклуш 128 31/52. Српски Гарчин 142

30/51. Шумберак 437

Бајско-сегединска област

1/53. Баја 165 6/58. Нови Сениван 520

2/54. Сантово 504 7/59. Сегедин 419

3/55. Батања 3.029 8/60. Сириг 1.308

4/56. Деска 1.600 Свега: 18.813

5/57. Мађар Чанад 635

СТАТИСТИКА СРБА КАТОЛИЧКЕ ВЕРЕ (БУЊЕВАЦА И ШОКАЦА), ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА

I. Област

Срби католичке вере

а) Буњевци

1/ Бачка Жупанија

1. Баја 2.118 6. Бачбодрог 885

2. Метелелке 131 7. Бачбодрош 271

3. Борота 122 8. Чавољ 510

4. Бачалмаш 1.374 9. Гара 1.207

5. Каћмар 1.586 10. Сантово 1.300

2/ Пештенска Жупанија

1/11. Душнок 2.800 5/15. Алаг 111

2/12. Бајасентиштван 1.106 6/16. Сент Андреја 259

3/13. Пилишсентиван 186 Свега 15.288

4/14. Тукуља 472

б) Шокци

Барањска Жупанија

1/18. Мохач 3.417 7/24. Лотар 289

2/19. Вршенда 502 8/25. Мађаршарлош 346

3/20. Белвар 223 9/26. Велики Козар 500

4/21. Ата 222 10/27. Немети 350

5/22. Бирјан 267 11/28. Печварад 561

6/23. Кекињ 662 12/29. Погањ 586

13/30. Саланта 561 19/36. Пишпекмарок 129

14/31. Семељ 328 20/37. Алшосентмартон 854

15/32. Секед 285 21/38. Бреме 211

16/33. Катољ 407 22/39. Кашад 577

17/34. Моњород 136 22/40. Печуј 1.488

18/35. Олас 213 Свега 13.018

II. Област

Хрвати

Бургенланд и околне Жупаније

1/ Жупанија Шопрон

1/41. Хорват Жидањ 909 4/44. Копхаза 1.773

2/42. Тересње 579 5/45. Шопрон 852

3/43. Унд 541

2/ Мошонска Жупанија

1/46. Хорваткимле 812 3/48. Дуначуњ 460

2/47. Безење 954 4/49. Хорватјарфалу 520

Базен Драве

3/ Шомођска Жупанија

1/50. Бабоча 609 8/57. Тотујфалу 569

2/51. Барч 238 9/58. Белезна 150

3/52. Болхо 1.444 10/59. Хересње 628

4/53. Фелшесенмартон 1.815 11/60. Визвар 688

5/54. Лакоча 924 12/61. Дравакерестур 444

6/55. Потоњ 647 13/62. Драва Стара 801

7/56. Сентборбаш 304

4/ Жупанија Зала

1/63. Молнари 613 6/68. Бајча 464

2/64. Мураратка 156 7/69. Вичехаза 705

3/65. Петривенте 292 8/70. Септнек 303

4/66. Шемјенхаза 669 Свега 20.427

5/67. Тотсентмартон 894

Жупаније Шомођ и Зала налазе се на левој обали Драве уздуж наше границе.

III. Област

Словенци

Жупанија Ваш (Мађарско Прекомурје).

1/71. Темерд 360 5/75. Рабатотфалву 763

2/72. Апатиштванфалва 440 6/76. Саконфалву 506

3/73. Велшеселнек 1.343 Свега 4.223

4/74. Магашфок 811

Овде су назначена само она места у којима наш живаљ живи у већим групама, али увек у њиховој непосредној близини нашег живља има и у другим местима у мањим групама од по 10-20 душа.

(АЈ-334-14-/98-101/)

* * *

МИНИСТАРСТВО ПОЉОПРИВРЕДЕ

Бр. 38130/Via

17. јуна 1931. год.

Београд.

Господине Председниче,

Према закључку Министарског савета и предлогу Интер ми ни стеријалне комисије за помирење земљом оптаната, који су из Ма ђарске прешли у нашу државу у времену од 15. октобра 1930. до 15. Фебруара 1931. године биле су одређене следеће земљишне површине:

Од државног добра у Плавни 1000 јутара,

Одвелепоседа града Суботице 700 јутара и

Од поседа општине Срп. Крстур 457 јутара.

Са овим површинама имали су бити надељени оптанти из Мађарске, који су привремено били размештени у срезовима Дарди и Батини у Барањи, а неки у северном Банату.

Како је земљиште града Суботице намењено за нарочито колони зирање било већ издато под закуп за ову годину, а питање о откупу салаша од Мађара салашара није још приведено крају и како је предрачуном нађено да ће имати довољно расположивог земљишта у Банату које је под ударом аграрне реформе за наделу ових оптаната и то у Чоки, Банат. Аранђелову и Хајдучици, то се ово земљиште града Суботице које је и иначе жути и црни песак, који није подесан за колонизацију оптаната, није ни узимао у комбинацију за наделу оптаната.

По извештајима Краљевске банске управе Дунавске бановине бр. 19196, 19197 и 25062/31 год.

Оптанти надељени земљом на по с еду државног добра у Плавни њих 217 породица примили су додељену земљу и уведени у посед. Остало је још 12 оптантских породица којима је земља додељена на овоме поседу, али који још нису дошли да је приме.

Оптанти којима је додељена земља у Банату у: Чоки, Банатском Аранђеловцу и Хајдучици, такође су сви примили земљу и уведени у посед породица свега 56.

Оптанти којима је додељена земља у Новом Бечеју њих 59 породица, нису хтели примити одређену земљу наводећи следеће разлоге:

а) Да им је обећана земља у Барањи и Бачкој и то у местима где су насељени а не у Банату. (Они су још у прошлој години били надељени земљом у Бачу, али је нису хтели примити наводећи, да није добра).

б) Да им је обећано, да ће сваки добити по 8 јут. и 1100 кв.хв. а не по онолико, колико им се даје (на самца 2 јут. на 2 члана 3 јут., а на 3-5 чланова 5 јут., и преко 5 чланова 8 јут. 1100 кв.хв.).

в) Што им се земља даје у невреме, удаљена од њихових домова по 100 и више километара.

г) Што је земља која им се даје већим делом засејана те ако би је и примили, они не би могли скинути усеве, јер им они који су земљиште засејали и говоре и прете? (Ово није никакав разлог, јер за такве случајеве предвиђено је законом о аграрној реформи како се има поступити).

д) Да у колико би је примили необрађену, не би могли да је лично обраде, нити у својој режији, пошто су сиротиња, не могу одмах да се населе и што земљу добивену не би могли издати у закуп или наполицу, јер би им у томе случају аграрне власти земљу одузеле и т.д.

4. Опт анти којима је додељена земља на по с еду Политичке општине Српски Крстур – њих 76 породица, такође нису хтели примити додељену им земљу наводећи следеће разлоге:

а) Да је земља која им се додељује много удаљена од њиховог ранијег места становања, тако да би им било немогуће одлазити натраг ради ликвидирања њихове имовине у Мађарској.

б) Да ове додељене површине као пашњаке не могу искористити, јер се не могу одмах населити а и земља је тако слабог квалитета да их не може исхранити а камо ли да могу платити јавне дажбине.

в) Моле и траже да им се по могућности додели земља на државном добру Беље, које је најближе садашњем месту њиховог становања а и бившим у Мађарској, коју земљу најбоље познају.

Извештавајући о свему овоме Господине Председниче Владе, част ми је изнети и своје мишљење о овоме:

Наводи оптаната да им је обећано од стране наших представника у Мађарској да ће земљом бити надељени у Барањи и Бачкој истинити су, о томе је било обавештено и ово Министарство, па је стога и у првом своме допису и предложило да се земљом наделе на државном добру Беље пошто других расположивих површина тамо није било, како се државно добро Беље није могло добити, то је Министарски савет донео одлуку да се оптанти наделе земљом на напред означеним земљишним површинама што је и учињено.

Како Министарство пољопривреде за сада и нема других расположивих површина у Бачкој и Барањи за њихову наделу, а земља се не може доделити на државном добру Беље, и како има велики број добровољаца, који још нису надељени земљом, а који по закону на ово имају првенствено право и велико је питање, да ли ће се и за њих у опште моћи наћи више земље, то сам мишљења, да је држава у овој прилици према оптантима својим обавезама у колико је била у могућности удовољила и да се ово питање има сматрати као свршено.

Министар пољопривреде

Др. Шибеник, с.р.16

(АЈ-74-241-150)

Гојко Маловић

Извор: Часопис Друштва “Свети Сава“ БРАТСТВО XVI, Београд, 2012, ЧИГОЈА штампа.

Одабрао и приредио: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (9)

Одговорите

9 коментара

  1. Rubež Nenad i Rubež Nemanja Han Pijesak

    Krsna slava prezimena Rubež u Mrkaljima kod Han Pijeska je Sveti Nikola

  2. Бранко Тодоровић

    Можда није од вишка погледати у вези ове теме и етничку карту коју је радио Јован Цвијић у време кад су се одређивале северне границе Краљевине Југославије.

    Frontière septentrionale des Yougoslaves (avec trois cartes en couleurs hors-texte.) / Jovan Cvijić

    На карти се виде обележена места где су Срби и други Јужни Словени били у већини пре њихове оптације у Краљевину Југославију. Већина тих простора који су били у додиру са остатком српског и јужнословенског етничког простора била су ушла у састав Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, али радом разних комисија које су одређивале будуће границе, многа од ових места су остала изван Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, што је на крају крајева и резултирало оптацијом, највише Срба са простора Јужне Мађарске. Тамо где су Срби остали у већем броју, то су били простори око Будима и Пеште, на северу Мађарске.

  3. vojislav ananić

    ПРИЧА О НАРОДУ КОЈИ СЕ СЕЛИО ТРАЖЕЋИ СРЕЋУ….

    – ОДИСЕЈА БАТАЊСКИХ СРБА –

    „Батања лежи на обалама речице Суви Јер, притоке Мориша, у Мађарској, у Бекешкој жупанији, на мађарско-румунској граници, у Поморишју. Од Арада у Румунији варош је удаљена 26 km, од Ђуле 55 km, од Бекешчабе 62 km и Сегедина 80 km… Историја Батањских Срба уоквирена је прошлошћу Краљевине Угарске и историјским постојањем српског и мађарског народа. Срби у Батањи историјски су одрастали на месту прожимања и додира различитих вера, нација и култура, на простору на којем су се одувек отварала етичка питања идентитета, питања самопоштовања и поштовања вредности. Њихова прошлост има све белеге дубоког самосагледавања, чврсте самосвести, сретног споја српске традиције, вере, културе и историје, српских митова и предања са обичајима, навикама и вредносним системом Средње Европе…
    … Национално свесни, а европејски обликовани и ујажени, батањски Срби су се добрим делом 1923. одлучили на сеобу у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца тежећи ка етичкој матици… Батања се први пут помиње у историји 1340. године. Од те године насеље је почело своје историјско трајање, у оквиру Угарског краљевства, у време краља Карла Роберта, првог владара из династије Анжујаца… Средином петнаестог века на простору данашње Батање налазило се пет насеља. Њихов власник био је Јанош Хуњади, северински бан, који је од краља Алберта 1439, као награду за борбу против Турака, добио знатна феудална добра… Јанош Хуњади, чије је властелинско добро било и Батања, остао је у српском предању запамћен као Сибињанин Јанко…
    …После 1640. године чанадски санџак-бег Али населио је Батању Србима…Тако су немирна времена довела Србе у Батању… Године 1690, под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, 37000 српских породица, у бекству од Турака, напустили су простор Косова, Македоније, Старе Рашке, Шумадије и доспели у равнице северно од Саве и Дунава. Међу тим живљем расејаним по мочварама и блатиштима Паноније, били су и будући житељи Батање… Још у току Бечког рата, између 1690-1699, Србима су насељена села у Поморишју… Попис из 1720. показује да је у то време Батања била насељена српским становништвом, уз могућност да је неколико кућа у насељу било румунских. Поменуте кућне старешине били су родоначелници бројних батањских фамилија: Подина, Бузаревих, Иванових, Будишиних, Надашких, Видицких, Палинкаша, Стојадинових, Враниша (Вранела Рац), породице Реш…
    … На свом сабору 1741, у време рата за аустријско наслеђе (1740-1748), угарско племство одлучило је да се развојаче Поморишка, Потиска и Подунавска граница и да се њихове територије прикључе суседним угарским жупанијама. Спровођењем те одлуке Срби граничари би изгубили свој војнички статус и постали би кметови на имањима мађарских племића… Године 1751-1752, под вођством пуковника Јована Хорвата и Јована Шевића, неколико хиљада поморишких Срба отишло је у Русију. Око реке Дњепра, ови исељеници основали су област Нова Србија… У Русији досељени Срби су представљали повлашћену војничку касту. Заједно са Србима у области Славјаносербија (око реке Бахмут), у другој половини осамнаестог века они су руској војсци дали 25 генерала, 17 пуковника, осам потпуковника и 27 мајора. Ова група Срба у Русији је током деветнаестог века изгубила свој идентитет и утопила се у Русе. Много већи талас исељавања из Поморишја кренуо је тада ка Банату. Становници Семлака, Надлака и Чанада населили су тада Велику Кикинду а Печке и Павлиша Меленце… У Kикинду су тада доспели Роцкови, Будишини, Видицки и други. У Кикинди је дуго постојала породица са презименом Батањски, од које је касније настала породица Ћирић…
    … Године 1839. Батања је постала средиште округа, а по попису из 1850. у њој су живела 8642 становника…Рат, нестанак вишевековне државе, приближавање српске војске, нове границе – пореметили су мир батањских Срба, изазвали унутрашњу пометњу и поново разбуктали инстинкт сеобе. Тријанонски мировни уговор, од 4. јуна 1920. године, којим је Мађарска регулисала своје мировне обавезе, садржао је члановима 61-66 одредбе о праву мањина да се определе, односно оптирају, за држављанство оне државе у којој већински живи народ којем мањине припадају. Одредбе о оптирању подразумевале су могућност пресељења мањине тј. њихово настањивање у државама у којима је њихова нациионалност већинска… Бесплатно добијање земље било је једно од кључних мотива за оптирање. Свакој породици оптаната обећано је 8 катастарских јутара и 1100 квадртних хвати земље, а уз то ослобођење од пореза на дужи низ година, повољни кредити за градњу кућа, куповину машина, семена, и приплодне стоке и друге олакшице… Почетак рока за опцију био је 26. јул 1921. године, а завршетак је био предвиђен за 26. јануар 1922. године.
    … Повлчењем границе између Краљевине СХС и Мађарске, у Мађарској је остало између 18 000 и 22 000 Срба. Званично мађарска статистика забележила је 22 000… Срби су у мањем или већем броју, пре оптирања, живели у 64 места у Мађарској, углавном у мађарском делу Барање, у крају око Будмпеште, и на сегединско-поморишком подручју… Нсеља са најбројнијим српским живљем налазила су се у Поморишју, а Батања је са својих 3029 српских становника, по попису из 1920. године била најзначајније место у Мађарској по броју Срба у то време, пред оптацију. Деска је имала 1600 Срба. Сириг 1308, Мохач 789, Пешта 708, Чанад 635, Помаз 650, Ловра 590, Сантово 504, Сент Андреја 470 Срба итд. Од 1921-1931. године, из Мађарске је у Краљевину СХС оптирало 14 500 Срба па је њихов број у Мађарској после 1931. године износио 4500-7500…
    … У време када је посланик Милојевић на папиру делио земљу, децембра 1923. године батањски оптанти били су у стању привремености, смештени на имању грофа Котека у Футогу (март 1923. године – лето 1924. године)… Као место са највише Срба у Мађарској Батања је представљала и за југословенске и за мађарске власти оглед оптације… Могуће место за насељавање, био је Жарковац код Инђије… Оптанске породице у Футогу очекивале су да ће убрзо кренути у околину Инђије, ка месту где им је обећано насељавање. То њихово чекање потрајало је више од годину дана… Тек у лето1924. године прве групе батањских исељеника кренуле су, али у сасвим другом правцу, ка Овчем пољу и Македонију… Међутим група је стигла само до Ниша: а на вести да ће бити колонизовани у Македонији вратила се на север. У лето 1924. године ова група стигла је на железничку станицу у Сарчи, у Банату, и колонизована је на Вида пустару, где је касније, заједно са колонистима и српским добровољцима из Првог светског рата из Босне и Лике, изградила колонију Банатско Вишњићево. У јесен исте 1924. 27. септембра, кренуло је из Батање, преко граничног прелаза Мако у Краљевину СХС још 15 породица, са 40 лица… Али, ових 15 батањских породица нису добиле земљу у Банату, већ су их надлежне власти населиле у Молу, у бачком Потисју. Током лета 1924. прва група батањских оптаната стигла је у Македонију. Друга група – крајем лета исте године, а остале у току јесени. Највећи део њих боравио је у Велесу… Насеље Нова Батања грађено је од маја до новембра 1924. године на Овчем пољу, 9 km северно од Штипа… Године 1925. у новом насељу живеле су 163 породице, са око 800 чланова. Углавном су то били оптанти из Батање, и нешто колониста из Босне и Херцеговине и оптанти из Румуније… Године 1926. из колоније су почела појединачна исељавања, а 1927. и 1928. исељавања су попримила облик масовног бекства из колоније. Крајем 1928. године насеље је опустело и у њему је било још само 18 кућа од некадашњих 163… Становништво Нове Батање, које је доспело у њу у другој колонизацији (1931 – 1935) никад се није вратило у Македонију, него је остало да живи у Срему и Бачкој (у Старој и Новој Пазови, Новим Бановцима, Војки, Црвенки)… Групе батањских оптаната су тако доспеле до околине Суботице, Бачке Тополе, Великог Бечкерека, Ковина или Вршца (Александров Гај)… Породица Младена Чанадана (Чанадановића) се тако после одласка из Нове Батање привремено задржала у банатском селу Ботошу, а после се колонизирала у колонији Војвода Степа, такође у Банату, на југословенско-румунској граници…
    … Исте године 28 батањских породица пресељено је из Александровог Гаја у село Плочицу, код Ковина… У рану јесен 1924. из Батање су населили у колонију Банатско Вишњићево, у околини Великог Бечкерека и у Мол (представници општине Мол су се успротивили томе да оптанти добију плацеве у близини села), а потом у колонију Његошево у околини Бачке Тополе… Септембра 1926. већина оптаната и добровољаца населила се на мајуру Велики Јарош, који је од 1933. године добио назив Његошево… Оптанти којима је додељена земља у Новом Бечеју у Банату, жалили су се да нису добили обећане површине… Колонију Горња Мужља од 70 салаша населили су батањски оптанти (35 породица)… Батањци су били мајстори за градњу кућа од набоја и черпића. Поред својих кућа градили су куће и другим досељеницима. Тако су Батањци градили куће у колонији Војвода Степа у Банату, али су групе батањских оптаната из овог места ишле и у суседна колонистичка насеља – Александово и Банатско Карађорђево да тамошњим насељеницима изграде куће од набијене земље… Неке батањске породице колонизоване у Војвода Степи имале су проблема зато што су припадали Другој аграрној заједници у Банатском Вишњићеву… Батањски оптанти су стизали у Војвода Степу постепено после одласка из колоније Нова Батања у Македонији… До новембра месеца 1928. године, 18 породица из Батање које су биле колонизоване у колонији Милетићево у Банату, у околини Вршца нису добиле грађу за куће… Многе батањске породице својим презименима додале су наставак –ић прилагођавајући се простору, који је по њиховом мишљењу био „српска држава“…
    …Године 1945. у Батањи је било 1650 Срба, а 1950. године 1895… Године 1975. српских кућа у Батањи било је 270 а укупан број српског живља 750… Крајем двадесетог и почетком двадесет првог века у Батањи живи незнатан број Срба, од укупно 3029 пописаних1920. године пре процеса оптације“.

    Извор: Изводи из књиге „ОДИСЕЈА БАТАЊСКИХ СРБА“, др Милана Мицића, проф. историје; Зрењанин, 2003.

    Приредио: Војислав Ананић

  4. Војислав Ананић

    Конференција и едиција о прошлошти Срба у Барањи
    04. Децембар 2006.

    Конференција и едиција о прошлошти Срба у Барањи

    Осветљавање оптације и промоција 1. броја Барањских српских свесака у Печују

    Нема народа без дијаспоре, било политичке, економске, културне, или просто авантуристичке. Планске или стихијске, набоље или нагоре. Именују се таласима први, други, трећи… И сваки је по нечему особен, држи на окупу мноштво судбина и прича. Једну нам је испричао Милош Црњански, кад национ слепо следи свој, у многоме наметнути му имиџ. Славни милитари, који не пристају да потезом гушчијег пера буду суспендовани, одлазе под скут другог цара (тачније царице) и бивају подвргнути подсмеху. (….) Могућност слободног избора приликом емиграције веома је битна. Чини се да је тако у души још много страшније, јер има места и за савест, што код присилног протеривања није случај (тада се човек мири са судбином, и ту је обично други крив…). Оптација српског живља након Првог светског рата била је и више од избора, било је то жељно, жуђено стављање на страну вековечног националног сна и племенског мита. А где је мит, ту је и манипулација, ту је и сурово демитологизовање,” биле су речи Драгиње Рамадански приликом представљања књиге Драгомира Дујмова „Воз савести” у Сенти, 3. фебруара текуће године.
    О суровој стварности, која се збила а зове се оптација Срба у Барањи, данашњи нараштаји мало што знају. Прошло је осамдесет и нешто година од трагичних збивања по српском народу након којих је у бројчаности Срба у мађарском делу Барање остала пустош. И шачица Срба која се не да, бори се за свој опстанак, културу, језик, веру. За своје национално биће.
    Печујско-барањско српско удружење и Самоуправа Срба у Печују сматрали су и сматрају важним да се што боље осветле историјски тренуци, кључни за српски народ у Барањи ма како они били евентуално болни, непријатни… Баш зато, две организације, 25. новембра приредиле су мини конференцију која је носила наслов „О оптацији Срба у мађарском делу Барање” а позив за одржавање предавања упутили су др Гојку Маловићу, научном сараднику Архива Србије и Црне Горе који је летос докторирао на тему оптације Срба у Мађарској, односно, др Арпаду Хорњаку, асистенту Печујског универзитета који такође перфектно говори српски будући да је родом из Бајмока, Војводине.
    Након поздравних речи домаћина, уводно излагање одржао је др Арпад Хорњак који је првенствено говорио о југословенско-мађарским односима од завршетка Првог светског рата до светске економске кризе а потом се аудиторијуму обратио др Гојко Маловић, научни сарадник Архива Србије и Црне Горе који је истакао своје задовољство што су се у последње време питањем оптације српског народа позабавили и сами Срби у Мађарској, првенствено, Предраг Степановић и Драгомир Дујмов који су у својим књижевним делима резервисали простор овој тематици. Он је затим подсетио и на неке нетачности које су објављене у „Возу савести”, међутим, критике су на рачун аутора упућене више из добре намере него ли да се Драгомиру Дујмову замери… У сваком случају, сјајни познавалац историјата оптације Срба у целој Мађарској – који је раније био и гост Ловрана те Батлија, упознавши присутне са појмом оптације, веома детаљно је говорио о исељавању Срба са територије Барање. Он је, између осталог, истакао и веома сурову чињеницу по питању бројки: Девет десетина Срба се иселило са територије барањске области, наиме, од 7.300 Срба остало је 717! Срби су остали српска народна духовна заједница,” жељом за бољи живот, почетком прошлог века многи су Срби напустили Мађарску. Избегли Срби из Мађарске добијали су третман оптаната, ако су поднели молбе за пријем у југословенско поданство. Излагач је изнео низ примера из којих се јасно дало закључити да је југословенским властима представљао проблем смештај избеглих Срба из мађарских делова Барање, Бачке и Баната а навео је и бројна места где су се ти људи „настанили” и допринели да одређена насеља попут Дарде, Батине, Чеминца, Каранца, Каменца, Штиљановићева и других места израсту у колонистичка насеља. Последња исељења оптаната регистрована су од новембра 1930. до априла 1931. године” – нагласио је врсни познавалац оптације Срба у Барањи додавши да је свако исељавање представљало својеврсну, срцепарајућу причу. Документи, те записи оптаната све су рекли… Јер шта је избеглица? Избеглица је камен који пада. Где год пао, није добро дошао. А то универзално правило односило се и на ондашње прилике,” рекао је са сетом у гласу Гојко Маловић који је присутне информисао да је саставио попис имена барањских оптаната који представљају делић оног дугачког именика који су чинили српски оптанти из Мађарске. Од 20.000 Срба, почетком прошлог века чак 14.000 је оптирало!!!
    Окончањем свог предавања, научни сарадник Архива Србије и Црне Горе веома услужно је одговорио на сва постављена питања а надовезујући се теми оптације, Ђуро Франковић, научни истраживач из Печуја подсетио је да су и 1956. године оптирали „наши”: њих 670 се иселило из Мађарске о којем догађају се још увек не зна, ништа није обелодањено.
    Наравно, током дискусије на тапет је доспела и мањинска политика Републике Мађарске, вођење бриге о народностима, односно, мађарској мањини у Војводини, асимилација итд. Учесници скупа су се сложили да је оптација негативно утицала на демографски па и друштвено-политички положај српске мањине у Барањи а на самом крају мини конференције, др Гојко Маловић је Печујцима поклонио свој рад од стодвадесет страница у нади да ће се он објавити како на српском тако и мађарском језику.
    Управо, објављивање једног двојезичног издања је доминирало у наставку програма, одржаном у Регионалном центру Срба у Печују. Наиме, Печујско-барањско српско удружење иницирало је да се покрену Барањске српске свеске, едиција која ће сваке године на српском и мађарском језику осветлити једну богату културу, један народ са својим истинским вредностима и истакнутим личностима. Међу њима се налази и патријарх Арсеније 3. Чарнојевић, вођа велике сеобе Срба, духовни отац српског народа који је тачно пре 300 година преминуо. Први број Барањских српских свесака посвећујемо Његовој успомени….” стоји у уводном делу издања.
    Главни и одговорни уредник едиције др Предраг Мандић, председник Печујско-барањског српског удружења писање студије поверио је Цвети Вуковић, професору историје будимпештанске Српске основне школе и гимназије, родом из Сечуја, која се прихватила задатка и написала кратак рад који је добио наслов „Арсеније 3. у Сечују”. У свом делу, аутор је представила повезаност Сечуја и патријарха Арсенија 3. Чарнојевића, велики простор је посветила и осталим знаменитим Сечујцима, људима на гласу који су боравили у овој варошици и догађајима, важних за српски народ да би на крају закључила: (..) у писаним документима забележено је релативно мало о сечујским годинама српског патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића. Зато сам покушала да његов лик приближим кроз „миље”, односно савремине, који су му помогли или отежавали посао. А његово „послушање” на овим панонским просторима је било: очување српства. У чему је и успео „на многаја љета”.
    Након кратког осврта на настанак студије од стране Цвете Вуковић, главни и одговорни уредник едиције захвалио се и осталим учесницима пројекта: рад је лекторисао Стеван Поповић, лого издања урадио је Милан Ђурић, фотографије је уступио Марко Вујичић, док је компјутерска обрада била поверена Оскару Боли. Издање у 500 примерака штампала је Штампарија Принтапрес из Кукиња.
    У сваком случају, први примерци првог броја Барањских српских свесака, које Самоуправа Срба у Печују на челу са председником Радованом Горјанцем као издавач и Печујско-барањско српско удружење жели да достави малобројним Србима у Барањи, топло су поздрављени од стране присутне публике а пред сам крај главни и одговорни уредник едиције је наговестио да ће се следећи број, догодине, посветити Липовчанину Никанору Грујићу, владици пакрачком, у песништву названом Срб Милутин коме ће се 2007. навршити 120 година од смрти.
    Осветљавање богате културе српског народа на територији мађарског дела Барање, дакле, наставиће се и следеће године и то захваљујући српско-мађарској едицији која се зове „Барањске српске свеске”.

    Извор: МЗД

  5. Војислав Ананић

    ЕВГЕН ДУМЧА (1838—1917), ПРВИ ГРАДОНАЧЕЛНИК СЕНТАНДРЕЈЕ

    O Евгену Думчи писано је мало, али оно што је написано или речено пуно је похвала и признања за његово дело, ·— подизање економске моћи Сентандреје и њених становника y другој половини XIX и на почетку ХХ века. Хваљен је као поштен човек, добар финансијски стручњак и велики добротвор. Све
    што о Евгену Думчи и његовом делу знамо, сазнали смо од савременика који су га лично познавали и оставили за собом своја сећања или написали о њему
    некролог. Историја Сентандреје до сада није написана. У делима која обрађују архитектуру и уметност Сентандреје најнешће се налази и кратак историјски преглед града, који у делу за новију историју обавезно истиче личност Евгена Думче, првог и веома заслужног градоначелника Сентандреје, користећи појединачне и непотпуне податке о његовом деловању. Име Евгена Думче не можемо да пронађемо ни у једној нашој или страној енциклопедији, иако га сви — који нешто знамо о њему –– сматрамо изузетно заслуженом личношћу. Не можемо да пронађемо његово име, јер нисмо вршили систематска архивска истраживања из новије сентандрејске историје, која би нам омогућила –– између осталог – да документујемо Думчиио дело, па и да нешто више сазнамо о њему.
    Аутор овог чланка је, из сопствене побуде, настојао да бар делимичио ублажи досадашње пропусте истраживача, настојећи да у току неколико расположивих дана открије архивску грађу која ће боље осветлити и документовати лик и дело Евгена Думче. То није било тешко, јер листајући записнике Сентандрејске градске управе од 1872. до 1903. године у 90% случајева чињеницу да је Думча лично председавао седницама и водио послове Градског већа. Али, записници нам пружају тек извод рада Градског већа, а пратећа архивска грађа из тог периода, до сада, није пронађена.
    Циљ овог чланка је да наша досадашња сазнања о Евгену Думчи документујемо оном архивском грађом и музејским материјалом до кога смо могли да дођемо. То је још далеко од потпуне документације, јер управо за његова најважнија дела, којима је дао економски темељ граду Сентандреји и његовим становницима: откуп шума од спахије, исушивање сентандрејског рита и „блатњавог језера” и откуп регалних права, као и за његово учешће y агитацији да од варошице–трговишта Сентандреје постане град са уређеним магистратом – до сада нисмо успели да пронађемо архивски материјал. Ипак се надамо да ће овај чланак пружити и неке новине за боље познавање не само дела него и карактерних особина Евгена Думче.
    Овде желим да изразим своју дубоку захвалност нашем упорном и неуморном истраживачу прошлости Срба у Аустро–Угарској Монархији, Ивану Такшићу. из Будимпеште, који је за овај чланак несебично уступио податке о Евгену Думчи, пронађене y Архиву Црквене општине y Сентандреји.
    ***
    Евген Думча потпис Из цинцарске породице. У вези са презименом Думча, пронађен је један запис1 на латинском језику, без места настанка, који Извештава о раду турских трговаца на територији Аустријског Царства из 1755. године. Извештај набраја имена турских трговаца, а на трећем месту каже: „Неожењена браћа Константин и Јован Думча, родом из македонског Москопоља,2 у Мађарској улици у кући Вирценберга имају једну просторију где са дозволом држе своју робу и на уговорен начин је продају. Плаћају порез и y Евген Думча није рођен y Сентандреји. Његово родно место још није тачно утврђено. Као могуће место рођења спомиње се Пешта и Коморан. Гимназију и високу трговачку школу завршио је у Бечу, а 1850. године, као млад човек, настанио се у Сентандреји.
    Стеван Чампраг пише да је Евген Думча као млад човек „једва говорио српски, па и помињe када је y нашем народном црквеном животу играо видну улогу –– био је 1892. године потпредседник Српског народног црквеног Сабора -– говорио је са потпуно страним, специјално ултрасентандрејским нагласком, али је радо говорио. Тај је нагласак до смрти задржао, а у српском језику с временом лепо напредовао, па је на том језику и писао своја финансијска мишљења, која су од њега тражили своједобно бивши Саборски одбор или Епархијска управа будимска. У Сентандреји се најпре бавио трговином кљуке и вина, док су стари виногради још постојали . . . те је свом доцнијем лепом богатству основ тада положио . . . Као млад човек постао је и претседник црквене општине? Члан Епархијске конзисторије и Административног одбора, а после и потпредседник овога и епархијске скупштине, коју част је обнашао све до укидања Уредбе о уређењу епархија из 1871. године, које је 1912. уследило, а чланство у Консисторији вршио је све до смрти своје.”
    Оженио се у Сентандреји 1862. године Петронелом Блажић, с којом је заједнички оснивао закладе у добротворне сврхе. Чампраг се овако сећа Думчине супруге Петронеле: „Она је добровољно сарађивала. .. са мужем својим. . . Скромно су живели и на себе мало трошили, само да би могли што више добра другима учинити. Зидали су о свом трошку прописне школске зграде у Калазу и Чобанцу. Приликом зидања 14 нових школских зграда y епархији добровољним прилозима, приложили су 10.000 златних круна.
    Када је Думча славио 25–годишњицу свога градоначелништва, богате су легате дали свакој месној вероисповести и добротворној установи. Када су славили 50–годишњицу свога брака, сетили су се и обдарили многе наше просветне и хумане установе у целој митрополији Карловачкој са укупно 50.000 златних круна. Думча је био члан управе Српске банке и њезине филијале y Будимпешти и свагда је сву тантијему своју оставио Привреднику, коме је и иначе велик легат оставио и са својом супругом члан патроната његовог био.
    Неколико сиромашних црквених општина је стално помагао око лакшег издржавања својих школа. И ко би могао изређати сва њихова мања – већа доброчинства, која су често чинили, да не зна левица што чини десница . . .
    (Думча) је био добар финансијер, али је погрешио у томе, што се и сувише уздао у стабилност вредности новца, па је и сам своју четвороспратну кућу y Будимпешти пред (Први) светски рат продао и уложио у вредносне папире и акције, које су већ за његовог живота биле проблематичне вредности, а после рата им је вредност сасвим незнатна постала. Иначе би сав иметак свој на добротворне сврхе оставио био, те би постао један од највећих добротвора српског народа с ове стране Саве и Дунава.”
    Евген Думча је, по свој прилици, одмах после школовања и насељавања у Сентандреји почео да се бави и јавним пословима вароши, јер је уз његово име везано исушивање сентандрејских ритова, а тај посао је отпочет 1863. године. Извесно је, међутим, да 1868. постаје главни судац варошице Сентандреје, а 1872. године први градоначелник града Сентандреје са уређеним магистратом. На том положају –– пошто је биран седам пута –– остаје све до 1903. године. Непознати аутор некролога Евгена Думче каже да је он лично вршио многострану агитацију да Сентандреја постане град са уређеним магистратом.
    Сигурно је, међутим, да је Сентандреја добила статус града на основу XVIII законског члана од 1871. године, и на позив поджупана варош отпочиње реорганизацију своје управе, да би 9. априла 1872. године изабрала свог првог градоначелника.
    Карактеристично је за Евгена Думчу и за његов однос према управним и финансијским пословима да је још као главни судац, лично прегледавао рачуне, финансијске књиге и благајну Варошке управе са жељом да Градски магистрат почне свој рад са јасном финансијском ситуацијом. Примера ради, навешћемо један случај из периода реорганизације варошке управе, када је, на несрећу бившег благајника варошице, Думча личво пронашао велики мањак.
    На градској скупштини, одржаној 24. II 1872, председавајући главни судац, Евген Думча, саопштава скупу да је прегледајући рачуне из 1868. године y градској благајни пронашао мањак од укушто 4.734 Ф. 50 кр. који је настао док је благајну водио Балинт Хиршберг. Благајник је цену откупљених цигала и дрва два пута књижио као издатак y истој години.
    Након овог саопштења предлаже скупштини да се наведена сума разбије на 3.400 Ф. и на 1.334 Ф. 50 кр. и да се укњижи на рачун Хиршберга и његове
    жене Јулије, који су дужни у року од 10 година да врате овај мањак, уз годишњу камату од 6%, јер је само на тај начин осигурано потраживање града.
    На седници Градске управе од 12. VIII 1872. Евген Думча, сад већ као градоначелник, саопштава да је брачни пар Хиршберг издао обвезнице на 4.734 Ф. 50 кр., али не уплаћује камате, па захтева да се Хиршберг и његова жена законито укоре и замоле да задовоље своје обавезе, иначе ће се „цела главница дуга отказаним сматрати.” Касније је Градска управа на лицитацији продала Хиршбергову кућу и на тај начин вратила дуг бившег благајника. Из овог случаја види се да се меко срце зна укрутити када процени да има посла са непоштеним људима.
    На првој радној седници своје градоначелничке каријере Евген Думча је показао много смисла за организацију управе и послова. Он је на седници Градског већа од 22. IV 1872. прво утаначио начин оверавања записника, а након тога је изабран одбор од 6 чланова који ће оверавати записнике са седница.
    Затим је утврђен рад и начин којим већници треба да се јављају за дискусију, а то је: устајање.
    Думча је на истој седници предложио да се у Градској кући попуне два упражњена радна места. За помоћника благајника предложен је и примљен Липот Брукмилер, а за писара Едвард Санер. Дотадашњи дугогодишњи писар Ендре Бухослав је разрешен дужности, јер је због неизлечиве „страсти“ (алкохолизам) често одсутан са посла, иако је као радник добар и одан.“
    На крају седнице Евген Думча је објаснио члановима Већа да је на основу градске одредбе одржао једну седницу 20. априла са саветницима и председницима одбора одељења Градске куће, на којој су градски чиновници сврстани у стручна одељења, а сад треба да се изврши избор већника који ће, у одређеном броју, заступати поједина стручиа одељења. Избор већника је извршен за сва стручна одељења, и то на следећи начин:
    У (1) Одељење агрономије, чији председник је Габор Чопор, саветник, а чланови: управник прихода Јован Милић и рачуновођа–писар Ђерђ Лефанти, изабрани су следећи већници: Лазар Софрић, Игњат Тихи, Игњат Шартнер, Стеван Вешлић, Јосиф Ковачевић, Никола Тиро, Георгије Несторовић и Ференц Тухарски.
    У Финансијско одељење, за (а) Одсек актуелних питања, чији председник је Пал Дајм, саветник, а чланови: градски тужилац Иштван Цаупер, благајник Карољ Цаупер и писар Ђерђ Лефанти, –– изабрани су: Гашпар Брајтнер, Ференц Тухарски, Павле Маргаритовић, Андраш Шатор, Лео Мандлбаум, Петар Пиперковић, Јосиф Апостоловић и Никола Тиро. За Одсек заосталих финансијских питања, чији је председник Рихард Палфи, саветник, а чланови: градски тужилац Иштван Цаупер, благајник Карољ Цаупер и писар Ђерђ Лефанти, – изабрани су већници: Георгије Несторовић, Јожеф Унгер, Јанош Билејн, Илија Бобић, Марко Кречаревић и Јован Бауковић.
    У (III) Одељење за образовање u просвету, чији председник је Јосиф Цветковић, сенатор, изабрани су следећи већници: Петар Бимски, Јован Мирчић, Јосиф Апостоловић, Александар Поповић, Јован Игњатовић, Петар Пиперковић, Лео Мандлбаум и Јожеф Нађ.
    У (IV) Одељење за изградњу, чији је председник Имре Селвењи, градски капетан, а чланови: инжењер Јанош Матхајнић са писаром Ђерђом Лефанти, изабрани су следећи већници: Јован Димшић, Титус Пајор, Јожеф Нађ, Јосиф Апостоловић, др Ференц Кнол, Јован Апостоловић, Георгије Пантовић и Јосиф Ковачић. У (V) Војно одељење, чији је председник Евген Думча, градоначелник, а чланови Ференц Кнол, Тома Панић, бележник, изабрани су следећи већници: Јован Игњатовић, Андраш Раобишки, Георгије Несторовић, Елек Илић, Петар Панис, Гашпар Брајтнер и Игњат Шартнер.
    На крају је речено да закључци седница наведених одељења могу постати правоснажни само онда ако је већина Изабраних саветника присутна на састанцима појединих одељења града.
    Овај документ је занимљив из два разлога: приказује која су стручна одељења организована при Градској кући у Сентандреји и на који је начин састављено њихово руководство, а на основу наведених презимена види се и национални састав тадашњег првог Градског већа.
    Способност Евгена Думче за фииансијске послове видљива је из следећег:
    Када је, на седници од 13. VII 1872, y буџету утврдио да целокупни трошкови града износе 40.448 Ф. 78,5 кр. и да су Сентандрејци спахији дужни да плате 2.520 Ф. без посебног разрезивања пореза, — Думча је предложио да се од Прве пештанске штедионице набаве акције, које су недавно Издате. Од Градског већа добио је одобрење за куповину 2 aкциje за Сентандреју с тим да се оне продају оног тренутка када им цена порасте.
    Већ на следећој седници Градске управе Евген Думча предлаже да се исте акције продају, јер им је толико скочила цена да виша не може бити. По свој прилици су и остали чланови Градске управе били добри економисти и финансијски стручњаци, а имали су и велико поверење у способност свог градоначелника, јер је његов предлог одмах прихваћен c тим да после ове финансијске манипулације – коју су они називали „трговином“ — градска благајна треба да постане богатија са најмање 2.800 Ф. Међутим, Евген Думча превазишао је њихова очекивања.
    На седници од 23. Х 1872. градоначелник обавештава Веће да је обе акције продао Мађарској Франко банци за 5.370 Ф 80 кр., затим је Првој пештанској штедионици исплатио уплату за акције и манипулативне трошкове y износу од
    1.996 Ф 18 кр., а преостале паре у износу од 3.374 Ф. 62 кр. ставио је на књижицу у Сентандрејску штедионицу. Благајника упућује да ову своту прокњижи као ванредан приход града.“
    Од септембра до децембра исте године, под Думчиним руководством, спроведена је још једна финансијска акција: продаја „вредносних папира тзв. добровољног државног зајма” од 40.000 Ф. И ови вредносни папири су у том периоду имали вишу цену, а Сентандреју су притискивали неисплаћени порези, поред којих је град имао и заложене државне папире у Народној банци, које је требало откупити. Због тога, Градско веће је одлучило да прода вредносне папире државног зајма. Након ове, поново успеле акције, градска каса се обогатила са 11.925 Ф. 54 кр. готовине.
    Сентандреја је 1872. године била задужена, а буџет за 1873. показује већ позитиван биланс.
    Дакле, y року од непуне две године Сентандреја је успела, под руководством свог градоначелника, да отплати дугове, па чак и да заради. Наведене, размерно ситне финансијске манипулације не сведоче само о Думчиној спретности него и о његовој жељи да подигне економску моћ града, која је била у опадању после славног XVIII века.
    Непознати аутор некролога, писаног одмах након смрти Евгена Думче, овако говори о ситуацији у Сентандреји када је Думча дошао на чело града: „Преузео је руководство града y тешким приликама и јадним околностима.
    Материјално стање града било је забрињавајуће а појава филоксере тешко је погодила градско становништво, јер их је лишила највећих прихода. И једино се градоначелнику Евгену Думчи може захвалити, што је са својом неизмерном ревношћу, успео да преброди све тешкоће и да веома брзо среди материјалне прилике града. Откупом регалних права, исушивањем земљишта и ритова, која пружају граду хлеб и храну, откупом шума, које осигуравају дрво за огрев, набројали смо само најистакнутије чињенице његовог неуморног деловања. Јер Евген Думча није успео само да изнова побољша финансијску ситуацију града и да једним потезом набави граду знатно богатство, већ је неуморним радом сва своја стремљења усредсредио да Сентандреја заслужи свој градски статус.”
    Евген Думча је, одмах после пропасти сентандрејских винограда – 27. VI 1886 — једним потезом „за сва времена” откупио за 44.000 Ф. спахијске земље са регалним правом.
    Шта кажe Стеван Чампраг о овим значајним делима сентандрејског градоначелника? „Евген Думча је своје име златним словима уписао y историју Сентандреје са два велика дела, а то су: исушио је општински рит од око 400 кат. јутара и купио од породице Зичија сентандрејску шуму од 2.094 кат. јутара амортивационим зајмом који је давно већ исплаћен. Од неплодног и нездравог рита, исушавањем и каналима град је дошао до око 400 јутара првокласне плодне земље коју је у малим парцелама издавао под закуп углавном месној сиротињи. Ње је овде сразмерно више него игде, те је та земља од како је филоксера уништила винограде, за сиротињу велика благодат.”
    Навели смо већ да је исушивање ритова отпочело 1863. године, али 1875. се још увек ради на исушивању мочварног дела земљишта, који називају „блатњаво језеро“ (sárostć), а 1882. се исушује и тршчара. Поред исушивања Думча је дао да се подигну и одбрамбени насипи према Дунаву. Надзор над сентандрејским шумама уређен је тако да је један главни шумар водио рачуна о њима, а градска сиротиња имала је право недељно два пута – средом и суботом – да сакупља суво дрво по шумама.
    Природне непогоде су осиромашиле Сентандрејце још пре харања фипоксере. 1875. године скоро све винограде уништно је град, а пошто су невремена са градом и ледом и претходних година често уништавала сентандрејску лозу, осигуравајући заводи нису хтели да осигурају овај крај против временских непогода. Тако су све ове недаће директно угрожавале џеп Сентандрејаца.
    Да би схватили какву су штету претрпели Сентандрејци у тим и каснијим годинама, када је харала филоксера, изнећемо званичне статистичке податке o сентандрејским земљишним поседима у 1870. години.
    Укупно земљиште сентандрејског атара износило је 7.164 катастарска јутра.
    Нисмо успели да пронађемо документацију о томе које мере је Градско веће предузимало када је филоксера уништавала винограде. У једном записнику пронашли смо податак који сведочи о томе да је Градско веће — уколико је могло — помагало настрадале. После једне природне непогоде у Збегу изгорело је пет кућа, од којих четири нису биле осигуране. Евген Думча на седници од 7. V 1874. предлаже Градској управи да се власницима неосигураних кућа пружи новчана помоћ и наглашава да су то иначе сиромашни људи.
    Том приликом је власницима неосигураних кућа, Јакову Марчичевићу, Иштану Мирајсу, Шамшону Фирсту и Гаври Поповићу, пружена новчана помоћ од по 25 Ф.
    Навели смо већ сећања Стевана Чампрага о добротвору Евгену Думчи, а сад да видимо шта је о томе писао аутор некролога: „Градоначелник није био само добар отац града, него и човек са топлим срцем и племенитим мислима, а био је и добар патриота, који није пропустио ниједну прилику да своја родољубива осећања не оправда и својим делима. Миленијска и Кошутова фондација сведоче о његовом патриотизму, а цела серија заклада Евгена Думче, о његовом осећајном срцу.”
    Карактеристично је за Евгена Думчу да је своје прве закладе основао 1883. и 1884. године при Српској црквеној општини, онда када је филоксера увелико уништавала сентандрејске винограде и када је становништво, које је живело
    од прихода грожђа и вина – осиромашило.
    Као председник Српске црквене општине он је на седници Одбора 1883. прочитао своје оснивачко закладно писмо у којем каже: „да у знак благодарности за толико поверење које му Општина указује, прилаже једну обвезницу од 500 Ф. са 5% ренте и са следећом наменом:
    Фонд да носи име: Фонд Евгена и Петронеле Думче.
    Годишња камата од 25 Ф. сваке године на Бадњи дан, 24. децембра да се изда једној сиротој поштеној девојци, овдашњег грађанина, или једном ученику, мештанину, а који на страни учи. Интерес сваке године само једној особи да се изда. Црквени одбор има право решити коме ће се камата издати и праведан закључак једногласно донети, y супротном да се поднесе Епархијском административном одбору на одобрење.
    Ако би се десио случај да нема коме да се та свота изда, она се за ту годину има употребити у школске сврхе.”
    Записник се завршава изразима најтоплије захвалности, а на почетку следеће године „Одбор подноси основно писмо Скупштини која узима на најповољније знање.”
    Следеће године је на седници Црквеног одбора основао другу закладу следећим речима: „Као знак оданости према Општини, предајем 10 акција месне штедионице и 50 Ф. са следећом наменом:
    1. Фондација се има водити под именом: „Фундација Евгена и Петронеле Думча.”
    2. Основица се не сме никад потрошити.
    3. Интерес сваке године на празник Св. Николе једној поштеној сиротој породици или једној сиротој удовици издати.
    4. Ако интерес буде виши од 25 Ф., вишак припада месној православној школи.
    5. Одбор има право решити, коме се има тај интерес издати, једногласним решењем, у противном зависи од одобрења Административног одбора.
    6. Ако неке године не би било коме интерес дати, све треба на школу употребити.“ И на овој заклади Скушнтина најтоплије захваљује у свом записнику.
    На основу ова два завештаја, божићна заклада се почиње издавати од 1884, а заклада на дан Св. Николе од 1885. године.
    Бадњи дан и Св. Николу су од тада свечаније славиле многе благодарне удовице са својом децом, као што су на пример Јос. Цветковић, Јелена Хајџан, Јелена Гаицки, Савета Шевић, Ана Авакумовић, Јелена Апостоловић, Ана Апостоловић, Ана Першић, Марија Батанић, Пелагија Петровић, Љуба Ђурковић и друге.
    Међутим, Евген и Петронела Думча улажу жалбу“ Епархијском административном одбору „да им се закладе не цене по пропису основних писама”, тј. да се годишње само једној особи дају интереси заклада.
    На њихову жалбу Одбор закључује да ће убудуће само једној особи издати годишњу помоћ. Ипак, Црквени одбор се тога принципа није увек држао јер је почевши од 1889. године интерес божићне закладе делио на две удовице, а камате закладе Св. Николе, почевши од 1891, такође је делио на две жене.
    Како су одмицале године, све чешће се одређена свота дели на три, па и четири лица. Притисак на ове закладе био је тако велик да је Евген Думча уочи Првог светског рата 1912. основао још једну закладу при Ђурђевдану од 1.000 круна. Годишње камате од 35 К. делиле се удовицама на 5. мај.

  6. Војислав Ананић

    НАСТАВАК:

    Ово завештајно писмо прочитано је 4/17. маја 1912. на седници Црквеног одбора, а издато је поводом 50–годишњице сретног брака Евгена и Петронеле Думче. Према писму завештано је:
    „1. За фонд Преображенске цркве 1.000 К.
    2. За школски фонд 1.000 К.
    3. За сиротињски фонд 1.000 К., с тим да се камате издају сваке године на 5. мај једној сиротој породици или удовици.
    4. Прилог за оправку Пожаревачке цркве 500 К.
    5. Прилог за оправку Збешке цркве 500 К?“
    У горе наведене сврхе, а на основу Думчиног налога, филијала Српске банке у Будимпешти већ 11. маја 1912. доставља Црквеној општини вредносне папире бр. 955.663, 962.512, 962.513 а 1.000 К.; бр. 460.305, 227.106 а 500 К. са купоном за 1. децембар 1912.
    Думча је, међутим, преко Црквене општине пружао помоћ и поред наведених заклада. На пример, – могло се установити – да је збешкој сиротињи преко Црквеног одбора дао по 50 Ф. помоћи 1888, 1893. и 1904. године.
    Ова новчана помоћ и завештаји које је Евген Думча делио преко Црквеног одбора били су намењени искључиво српском становништву Сентандреје.
    Думча је, међутим, као дугогодишњи градски отац свих Сентандрејаца, без обзира на њихову националну и верску припадност, оснивао преко Магистрата разне фондове за потпору сиротиње свих вероисповести.
    У некрологу наведен патриотизам Евгена Думче испољио се приликом прославе миленијума и поводом 100–годишњице рођења Лајоша Кошута. Обе прославе имале су искључиво мађарски национални карактер и везане су за историјску прошлост Мађара.
    Хиљадугодишњица постојања мађарске државе — миленијум – славио се 1896. године. Мађари су с правом могли да буду горди на то што су се у својој хиљадугодишњој историји изборили за свој опстанак у средишту Европе.
    Међутим, тадашња влада Деже Банфија, једног од најистакнутијих представника мађарске шовинистичке странкe и спровођења мађаризације по сваку цену, – није славила прошлост Мађара, већ је ову прилику искористила да докаже како је једино „мађарска paca” државотворна. Против такве политике, поред појединих мађарских политичара, најжешће су се борили народи, посланици и радничка класа, али тадашња мађарска владајућа класа држала се концепције да у многонационалној Угарској постоји само једна права, историјска нација: мађарска, а да су немађарски народи неисторијски народи другог реда. Из принципа да се не признају друге историјске нације произлази и политичка тежња тадашње мађарске владајуће класе, која је од многонационалне Угарске желела да створи хомогену, монолитну државу.
    У таквој политичкој клими, живећи у срцу државе, двадесетак километара од мађарске престонице, Евген Думча је показао своје изузетне дипломатске способности и узвишеност над свим националистичким концепцијама. Он је подједнако славио мађарску прошлост, као и прошлост Срба и осталих немађарских народа, користећи сваки национални празник за оснивање потпорних фондова при Магистрату.
    На редовној седници Градског већа предложио је 27. II 1896. да се поводом националног празника и у знак сећања на постојање Мађарске оснује фонд од 3.000 Ф. за пензије градских чиновника и слугу, а то треба да се оствари на такав начин да се од прошлогодишњих градских вишкова, који износе 9.000 Ф. привремено издвоји 3.000 Ф. и с тим оснује „Миленијски фонд града Сентандреје”. Његов предлог је једногласно прихваћен.
    У Сентандреји је 9. V 1896. одржана ванредна свечана седница поводом миленијума, на којој је Евген Думча одржао говор пред целокупном Градском управом. Говорио је y име Сентандрејаца – Мађара и немађарских народа – „који изражавају своја родољубива осећања, односно радост што имају прилику да славе такав празник, који се у хиљаду година једанпут слави”. Пошто је одао признање историјској прошлости Мађара, наставио је на следећи начин:
    „Када се окрећемо прошлости, на дуги низ минулих година, на историју народа и државе, на понекад жалосне а понекад радосне, али увек славне догађаје, пред очима су нам велика дела наших предака који су бранили нашу домовину и ослободили је од туђег јарма. Сви народи државе, без разлике на вероисповест и народност, пуним срцем и душом придружују се, чувају и са сетом се сећају успомене својих предака и са патриотским осећањима, изражавају своју љубав, одушевљење и истрајност.
    Када би свака муниципија, сваки град и село наше вољене домовине и сваки њен грађанин са родољубивим осећањима поступао у духу наших предака, онда би била осигурана будућност наше миле домовине . . . Ако у будућности исто тако као и до сада, имамо у виду да смо слободни грађани наше миле домовине и да смо, без обзира којој народности или вероисповести припадамо, у првом реду равноправни чланови мађарске нације; ако имамо у виду да нам . . . ван ове земље нема места, овде морамо живети и мрети; ако у будућности сви раме уз раме, у слози и миру следимо пример наших предака и најважније поданичне дужности обављамо, онда мирне душе и с поносом . ..можемо да устврдимо да смо и ми са наше стране допринели опстанку и процвату наше миле угарске домовине.
    Становништво Сентандреје је y свим временима примерно обављало своје дужности према владарској кући и према домовини, а то потврђују и многи документи, захвалнице, и од краљева дароване привилегије. Становништво Сентандреје је у свим временима толико жртвовало за патриотске циљеве, па и у том погледу храбро можe да издржи трку са било којим градом или општином, и због тога мирно може да учествује у општој радости . . .“.
    После свог говора, Думча саопштава да је град основао миленијски фонд од 3.000 Ф., односно 800 Ф. за пензијско осигурање; да је из градске благајне пребачено за жупанијски фонд 160 Ф. додатка, и да ће Сентандреја о свом трошку поставити једну бандерију која ће је заступати на централној прослави 8. јуна. Затим предлаже да се донесу следеће одлуке:
    „1. У недељу, 10. маја, у 5 часова ујутру нека 100 пуцњева из дан празника.
    2. У 6 часова нека оркестар ватрогасаца обиђе град.
    3. У 8,30 часова нека се у Градској кући сакупе већници и градски чиновници и заједно пођу у 9 часова y реформатску цркву, y 10 часова у католичку цркву, а y 11 часова у православну цркву на богослужење.
    4. Од 8 часова увече нека се осветли град, односно њене главне улице.
    5. Увече од 8,30 до 10,30 нека оркестар ватрогасаца свира на главном тргу.
    6. Нека се изгласа да се у буџет сваке године унесе свота од 60 Ф. која би под називом миленијска стипендија годишње била издата једном добром ученику из Сентандреје, који похађа гимназију или грађанску школу у Будимпешти.
    7. Нека се изгласа сума од 50 Ф. за ватрогасце да би могли да прославе 10. мај, односно са овом свотом да располажу по свом нахођењу.
    8. Нека се изгласа из градског сиротињског фонда 50 Ф. које треба да се поделе на 10 сиротих удовица.
    9. Нека се изгласа из градског сиротињског фонда 50 Ф. да би се поделило градској сиротињи.
    10. У случају пензионисања градских чиновника и намештеника, нека се ова година троструко рачуна.
    11. Застава на Градској кући нека остане истакнута до 9. јуна.
    12. Нека се набави слика о „Доласку Мађара” и нека се њоме украси свечана сала Градске куће.
    13. Нека се саде спомен—дрва у башти Градске куће, код крста y доњем делу града и код крста званог Урбан.
    14. Нека се на зид градске куће постави једна мраморна плоча, на којој ће се златним словима овековечити радост градског становништва што наша домовина постоји већ хиљаду година.”
    Све тачке су са општим одобравањем прихваћене и закључено је да се на пергамент-папиру записнички овековечи ова свечана седница; записник ће сви већници потписати, а затим ће се овај документ сместити у гвоздену градску шкрињу ––за вечну успомену.
    Поводом 100-годишњице рођења Лајоша Кошута, Евген Думча је на седници Градског већа 16. IX 1902. објавио да ће се Кошутов рођендан славити 19. септембра и предложио је да за тај празник Градско веће донесе следеће одлуке:
    „а) Досадашња Будимска улица нека се назове улицом Лајоша Кошута, а ранија Кошутова улица нека добије име „Стара улица Лајоша Кошута”.
    b) На Градској кући нека три дана виси национална застава, и то: 19, 20. и 21. септембра.
    с) Да се становници града побрину да 19. септембра између 7– 9 часова увече, сви прозори буду осветљени, а то се односи и на јавне зграде.
    d) Да се изгласа 1.000 К. на терет градске благајне за „Фонд Лајоша Кошута”. Из камата овог фонда делиће се помоћ градској сиротињи сваке године на дан 19. септембра.”
    Наведене одлуке су једногласно изгласане, а одлучено је и то да ће на прослави, коју приређује „грађанско друштво” присуствовати следећи већници: бележник Јован Петровић, градски лекар др Армин Вајс, Михаљ Позна и Јанош Корпачи.
    На истој седници Евген Думча је од свог прихода даровао градској каси 1.050 К. с тим да се 200 К. на крају године доделе удружењу ватрогасаца.
    Између два наведена национална празника, 1897. године Евген Думча је поводом свог јубилеја, 25—годишњице градоначелништва, подарио српској школи и сиротишту по 200 Ф.“
    На седници од 30. VIII 1897. прочитан је извештај Градског већа о Думчином даривању градских фондација са 5.000 Ф. у вредносним папирима. Овом приликом Думча је наредио да се од камата ове своте награде сиромашни ученици сентандрејских вероисповедних школа, и то: 1898. из римокатоличке, 1899. из српско–православне, 1900. из реформатске и 1901. из јеврејске основне школе.“
    Овај распоред се очигледно поштовао, јер из записника са седнице Црквеног одбора сазнајемо да су 1899. године из горе наведеног фонда издате три награде ученицима православне школе. Први и најбољи ђак је добио 25 Ф, други 15, а трећи 10 Ф.“
    1900. Евген Думча је морао неке вредносне папире да премести из једне банке y другу, која је за пола одсто мању камату давала (4,5 %). Због тога он одмах саопштава Градском већу да сви који су до сада добивали награде од камата у износу од 100 К, односно 50 К. – мораће да се задовоље са 90 К, односно 45 круна. (Једна сирота девојка у месту, римокатоличка женска школа, добар ученик у месту и удовице.)
    Поред фондова које је Евген Думча основао при Црквеној општини и Градској кући у Сентандреји, један од највећих и најпознатијих његових завештаја је и „Фундација Евгена и Петронеле Думча y Сентандреји” Привреднику.
    Као патрон Привредникових фондова Думча је између 1909. и 1914. године овом фонду приложио укупно 52.000 К. Из захвалности Привредник је у облику малог плаката одштампао његово закладно писмо, на челу са ликовима Евгена и Петронеле Думче.
    Овај изузетан брачни пар делио је добротворне прилоге и ван Сентандреје, али како те акције излазе из оквира овог рада, — y том правцу нисмо ни вршили посебна истраживања. Градоначелник Евген Думча је 3. IV и 20. IV 1902. „због поремећеног здравља” најавио своју оставку и затражио од Градског већа пензију. Његова оставка и молба за пензионисање је у принципу прихваћена, али је он, ипак, још једном, на седници Одбора од 25. октобра 1902. изабран за градоначелника, како би одређене послове привео крају. Градска управа се тешко опраштала од њега и коначно је 28. јуна 1903. решила да се Евген Думча пензионише од 1. августаи да га на градоначелничком месту замени Стеван Максимовић, дотадашњи градски капетан.
    Евген Думча је 35 година био челу града, а отишао је y пензију са признатим радним стажом од 26 година и 7 месеци (миленијска година му се троструко рачунала), што значи да је око 12 година бесплатно радио за добробит Сентандреје и њених становника.
    Стеван Чампраг пише да се Думча „као дугогодишњи градоначелник није много загревао да Сентандреју учини привлачном за странце, која би, по богоданом прекрасном положају свом и због близине престонице, предестинирана била за летовање оних који су везани за престоницу“ и за становање чиновника и радника који су запослени у Будимпешти „јер би то ишло на уштрб Срба староседелаца и њиховог доминантног положаја. Зато је радије остављао град свој без бољег осветљења, без путева и тротоара (ови личаху на негдашњу карловачку калдрму) –– без здраве воде, средње школе и других удобности које траже и привлаче странце .
    Са таквом оценом Стевана Чампрага не бисмо се могли сложити, пре свега, што је једнострана. Истина је, наведени документи нам потврђују да се Евген Думча осећао Србином и да је као такав највише помагао српско–православни део сентандрејског становништва. Он је то чинио још и због тога што је српски живаљ y Сентандреји био у мањини, а он се осећао довољно богатим и способним да спасава то становништво од немаштине и да помаже њен млађи нараштај у стицању заната или знања. Думча је желео српском становништву да обезбеди што дужи и сигурнији опстанак у граду који је у XVIII веку подигнут парама и трудом њихових предака. Међутим, Евген Думча је истовремено, целим својим бићем, радио и на томе да y неповољној националнополитичкој клими Угарске – баш у многонационалној Сентандреји створи и одржи националну и верску трпељнвост и равноправност грађана у сваком погледу.
    Управо се његовој мудрој политици, којом је водио град и његове становнике, може приписати да је сентандрејско становништво – разних народности и вере – у то време живело у највећој националној и верској слози и разумевању. Из сличиих разлога је српска мањина још и на почетку ХХ века имала доминантан положај међу сентандрејским грађанима. Генерација Срба Сентандрејаца Евгена Думче била је у својим одлукама и поступцима компактна, према другим народима толерантна, а живела је веома скромно, да би према својим способностима и материјалном стању помагала град и њено сиромашније становништво. То је изазивало дубоко поштовање целокупног грађанства.
    Што се пак запуштености града Сентандреје тиче, ту бисмо навели да је Евген Думча, међу својим првим градоначелничким пословима, водио рачуна о томе да се сентандрејске улице каменом обложе. Калдрмисање сентандрејских улица извршено је 1874. године. Ако смо, кроз наведене документе, донекле упознали карактер и природу Евгена Думче, и пре свега његову штедљивост и усмерено улагање увек у најпотребније поправке или изградњу, онда не можемо од њега очекивати да ће у свом 35-годишњем градоначелничком мандату изменити камен за асфалт и тротоаре.
    Није нам познато када је уведена електрика у Сентандреји, али знамо да је Пешта добила плинско осветљење 1864, а електричио 1893. године с тим да је ХХ век дочекала у пуном осветљењу. Сентандреја никако није могла да превазиђе Будимпешту.
    Изградњом вициналне железнице између Будима и Сентандреје 1887/1888. године — која је скратила путовање од неколико часова на свега један час –– флуктуација становништва се није могла зауставити, нити спречити. Знао је то и Евген Думча, који је веома реално оцењивао сваку нову ситуацију. Ако је живописна Сентандреја са својим калдрмисаним, кривудавим улицама привлачила становнике престонице, – и Будимпешта је била привлачна за Сентандрејце, који су сад већ своје пољопривредне и занатске производе лакше продавали у главном граду Угарске. Забележено је да 1887. године Сентандреја има развијене занате и трговину. Њени столари и шеширџије најчешће продају своју робу у Будимпешти, а 36 сентандрејских дућана са разним производима – не рачунајући точионице вина –– добро послују.
    Колико су сентандрејски грађани и градски оци ценили Евгена Думчу може се закључити из разних изражаја захвалности и оданости његовом делу. Још за живота, поводом 25–годишњице градоначелништва 1897. године, једна од главних сентандрејских улица названа је по његовом имену. „Још се и данас види оригинална камена плоча са натписом „86. szám Dumcsa utcza 1897″ на кући данашње улице Dumtsa бр. 23.
    Српска црквена општина у Сентандреји је 1909. године дала да се изради портрет Евгена Думче.
    На Велику Госпојину, после литургије, 15/28. августа 1909, обављено је откривање портрета на свечаној скупштини. У записнику се примећује: „Скупштинска дворана била је препуна одборника, скупштинара и гостију, тако да је апсолутно немогуће било констатовати број скупштинара.” Од присутних забележени су високи гости: патријарх српски Лукијан Богдановић, архимандрит Иларион Зеремски, професор карловачке богословије, синђел Макарије Гавриловић, патријаршијски библиотекар и Максимилијан Хајдин, конзисторијски бележник. Седницу је отворио Никола Кречаревић, а свечани говор је одржао протојереј Стеван Чампраг, који је изнео све заслуге великог добротвора.“
    Захваљујући пресељењу удове Евгена Думче, Петронеле y Нови Сад – Градски музеј Новог Сада и Војвођански музеј у Новом Саду чувају и личне предмете Евгена Думче, које је он добио на дар од грађана и градских отаца Сентандреје.
    Музеј града Новог Сада чува један, вероватно најмилији, лични предмет Евгена Думче: сребрну кутију за дуван овалног облика. Дно и поклопац кутије су трбушасти, а на поклопцу је овалан медаљон са угравираним монограмом Евгена Думче. Ова табакера је израђена у Бечу између 1872. и 1903. године. На њој је и ознака мајстора ,,R. NP“. Војвођански музеј чува једну веома драгоцену гарнитуру за писаћи сто, која је израђена 1896. у Бечу, у радионици G&P. од ливеног, кованог и цивелираног сребра. То је дар становника Сентандреје градоначелнику Евгену Думчи поводом његовог 25-годишњег јубилеја.
    Гарнитура се састоји од десет предмета: мастионица са рококо украсима на постољу са два аморета. Постоље мастионице је украшено с обе стране са по једном картушом. На једној картуши угравиран је монограм Евгена Думче, а на другој је угравирана посвета: ,,DUNTSA ЈENĆ polgármester árnak 25 éves jubiléuma alkalmábćl Szentendre város kčzčnsége 1872—1897.” (Бечки гравер је погрешно угравирао Думчино презиме: уместо слова М, ставио је слово Н). Остали делови гарнитуре се састоје од два свећњака са рококо украсима, од посуде за сунђер, од печатњака у облику Амора, од ножа за хартиј, од тега са подлогом, од упијачнице са рококо украсима, од држача за шибице и од једне пепељаре.
    Сентандрејске госпође су поводом истог јубилеја поклониле Евгену Думчи једну лепу столицу, пресвучену својеручном израдом гоблена, у који је уткан био грб Сентандреје. Та столица је за време другог светског рата настрадала. Није остао од ње ниједан комадић. Војвођански музеј у свом културноисторијском фонду чува албум“ Изузетне лепоте, који је Евген Думча добио за успомену поводом пензионисања од својих сарадника, првака сентандрејске Управе.
    Албум је веома минуциозно и педантно израђен у књиговезници ,,Morzsányi”—ja y Будимпешти. Израда албума је, свакако, индивидуални рад једног вештог и истакнутог мајстора примењених уметности. Није познато ко је направио нацрт за ово лепо компоновано дело, али, био је то уметник, који је добро познавао раније стилове и техничко обликовање материјала.
    Повез албума је од плаве коже. Горње корице су тако опремљене као живописан рам са сликом. Доминантан централни положај заузима грб Сентандреје (у плавом овалу на зеленом тлу стоји бело јагње у полупрофилу, око главе има ореол, y левој шапи држи уздигнуто црвени барјак са сребрним крстом). Грб је исликан темпером и покривен прозирним каучуком (или стаклом?), који је углављен у овални рам око којег је украс израђен у стилу псеудорококоа са рокајима. Рокаји имају у средини с леве и десне стране по једну емајлирану плаву розету. Та композиција почива на златножутој сомотској подлози која има облик неправилнога овала. Овални метални оквир са украсима, као и сви остали метални делови и украси су од позлаћеног месинга. Целе корице су уоквирене добро израђеним металним рамом y облику ситних храстових листова. У сваком углу унутрашњег дела рама налази се од емајла са стилизованим биљним елементима. Емајл је наизменично плаве и златножуте боје. Доње корице имају четири цизелирана украсна метална дугмета-ножице. Обе корице су са унутрашње стране постављене златножутим свиленим рипсом. Хрбат је са 6 ребара подељен на поља. Албум се затвара пластично израђеном металном копчом.
    На првој страни албума, калиграфски исписаним словима упућена је следећа кратка, али језгровита посвета на мађарском језику“: . . . „поводом пензионисања и након 35 година оданог и успешног деловања, y знак дубоког поштовања и искрене љубави — Градска управа 1903.”
    На страницама албума ређају се фотографије, а испод њих својеручни потписи личности сентандрејске Градске управе из 1903. године. По значајности њихове фотографије су поређане следећим редом: Стеван Максимовић, градски капетан, Ференц Тухарски, варошки саветник, Стеван Малаћ, сенатор, Јован Петровић, главни бележник, Деже Скалицки, подбележник и општински судија, Јанош Ретеи Фађаш, градски тужилац, др Антал Чеби, главни градски лекар, др Армин Вајс, градски лекар, Шаму Лајтнер, рачуновођа, Ђерђ Виркер, благајник, Велизар Маргаритовић, књиговођа и порезник, Корнел Леонхарт, јавни старатељ, Георгије Илић, егзекутор, Александар Стања, градски манипулант, Јулије Маргаритовић, манипулант старатељства, Еден Селнер, писар капетаније.”
    Из шеснаест наведених имена видимо да је национални састав Градске управе шаролик, али да сразмерно y њој још увек доминирају Срби. После смрти другог градоначелника Сентандреје, Стевана Максимовића, 1912, број Срба у Градској управи се нагло смањује. Када је Евген Думча, у 79. години живота, 29. VI 1917. умро, Градско веће Сентандреје је делегирало Одбор, који ће у име града званично присуствовати сахрани. Чланови овог одбора били су: градоначелник Антолик, Веливар Маргаритовић, Јанош Фађаш, Михаљ Када, Шандор Сиксаји и Агоштон Шефер.
    Приликом његове сахране Саборна црква је била препуна чланова разних делегација из школа и многих удружења, као и грађанства. Свечани говор је одржао сентандрејски парох Васа Хужвик. Сахранили су га по православном верском обреду: будимски епископ др Георгије Зубковић са православним свештеницима Сентандреје и околних српских места. Сахрањен је на гробљу Саборне цркве, где и данас почива.

    Ф. БИКАР

    Извор: СЕНТАНДРЕЈСКИ ЗБОРНИК

  7. Војислав Ананић

    ЛУЖАЦ

    Према чл. 61–66 Тријанонског мировног уговора од 4. јуна 1920. године између Краљевине СХС и Мађарске, српско становништво у Мађарској и мађарско становништво у Краљевини СХС добило је право слободног опредјељења о избору држављанства, што је отворило процес пресељавања српског становништва из Мађарске на простор Краљевине СХС. У оквирима мађарске државе послије 1918. године остало је око 19.000 Срба. Оптирање за југословенско држављанство међу Србима у Мађарској заговарали су југословенски дипломатски представници као и српско православно свештенство. Процес оптације Срба из Мађарске трајао је до 1931. године и том приликом у Краљевину СХС пресељено је око 14.000 лица. Након исељавања српских оптаната из Мађарске 1931. године по подацима Будимске православне епархије у Мађарској остало је 7.136 Срба. Срби из Мађарске у Краљевину СХС кретали су из околине Будимпеште, Поморишја, дијелова Барање и Бачке који су остали у оквиру мађарске државе. Њихов одзив процесу оптације имао је истовремено социјални и национални карактер. Махом се у сеобу кретало становништво без имовине или са врло мало имовине привучено могућношћу добијања земљишта у аграрној реформи Краљевине СХС и социјалне шансе у новој држави, иако је било и материјално добро стојећих породица које су кретале у оптацију. У условима непријатељских односа између двије земље и напетог разграничења, подстицања шовинистичких атавизама у тзв. Тријанонској Мађарској српско становништво се могло осјетити национално и безбједоносно несигурним и оптација у Краљевину СХС за њих је могла бити рјешење.

    ОПТАНТИ ИЗ МАЂАРСКЕ

    Један дио Срба оптаната из Мађарске расуо се по градовима Краљевине СХС упошљавајући се на најразноврснијим пословима, али језгро оптантске популације требало је да послужи као дио колонизационе масе у процесу колонизације Баната, Бачке, Срема, Барање и дјелимично Македоније. Оптанти притом нису у процесу колонизације имали примарну улогу какву су имали српски ратни ветерани – добровољци, али су због чињенице да им није било потребно прилагођавање условима живота и рада у равници били драгоцјен колонизациони амалгам у насељима у којима су се населили. Процес насељавања српских оптаната из Мађарске на колонизациони простор Срема био је сложен. Прва група оптаната од 18 породица са 75 чланова самоиницијативно је кренула из Мађарске, из Мађар Чанада, у Поморишју, 2. априла 1922. године и доспјела у Платичево, у Доњем Срему, гдjе им није био обезбјеђен смјештај већ су цијели април 1922. године провели у вагонима на жељезничкој станици. Потом су ови оптанти у прољеће 1922. године премјештени на мајуре велепосједа Јакоба Елца у Вуковару, Ново Поље и Липовачу. Укупно је из Чанада оптирало 190 породица, од чега је у околину Вуковара, на велепосјед Ј.Елца првобитно било насељено 105 породица, али су неке од њих мијењале брзо мјесто свог боравка и одсељавале се даље, тако да им је велеопосјед Јакоба Елца био само транзитни простор. Највећи аграрни објекат у Срему за потребе колонизације био је највећи посјед, вуковарско властелинство грофа Ј.Елца које је износило 33.028 к.ј. земљишта и на којем је било надјељено 5.042 аграрна субјекта са 18.491 к.ј. земљишта од чега 99 српских оптаната из Мађарске који су добили на овом посједу 466 к.ј. земље или у просјеку 4,7 к.ј. земљишта. Српски оптанти из Мађарске били су на овом посједу концентрисани у три насеља у околини Вуковара: Лужац које је било искључиво оптантско насеље гдје је живјело 55 оптантских породица насељених из Поморишја (50 из Чанада, 3 из Ловре, код Будимпеште, и 2 из Сирига); Вуковар – предграђе колонија која је бројала 25 породица од чега 23 оптантске које су такође населили српски оптанти из Поморишја (Чанад) и Липовача гдје је 1925. године живјело 19 насељених добровољаца, 17 оптаната и 3 мјесна аграрна интресента.

    КУЋЕ НА КРЕДИТ

    Kао и за друге колонисте кључно питање насељених оптаната у Срему било је изградња кућа, располагање земљиштем и обезбјеђење минималне егзистенције на простору насељавања. Колонија Лужац коју су искључиво формирали оптанти из Мађарске налазила се 3, 5 км од Вуковара на пустари Лужац велепосједа Ј.Елца и била је „укљештена између велепосједа грофа Елца и града Вуковара, са двије стране окружена Вуком”. По досељавању српски оптанти из Мађарске живјели су у велепосједничким зградама на мајуру Лужац. На мајуру Лужац налазило се шест стамбених зграда, шест стаја, три свињца и један чардак. Оптанти на пустари Лужац 1925. године добили су кредит од Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем за градњу кућа у колонији у износу од 148.015 динара са 3% годишње камате. До краја 1927. године у Лушцу је било подигнуто 45 кућа, а 26. октобра 1933. године у колонији је живјело 60 породица, а било је изграђено 50 кућа. Српски оптанти из Мађарске насељени у колонији Лужац по насељавању надјељени су са укупно 263 к.ј. и 1.123 кв. хв. земље или у просјеку са 4 к.ј. и 1.200 кв. хв. по породици што је било недовољно. Савез аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем у име оптаната из Лушца 25. децембра 1933. године тражио је од Амбулантне комисије за ликвидацију аграрне реформе још земљишта у општини Вуковар, општини Богдановци и на пустари Грабовац „јер су надјељени са мало земље”, али им се није изашло у сусрет. „Савезу је познато да је на колонији Лужац издјељен минимум земље на породицу (од 3 до 6 к.ј.) и то под изговором да више нема расположиве земље за диобу. Ми смо се морали тиме задовољити јер се није имало куда. Натраг у Мађарску нисмо могли, а овдје нам није испуњено ни близу шта је обећано”, жалили су се оптанти из Лушца 4. априла 1934. године Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем и у истом допису описали трговину аграрном земљом која се дешавала у Вуковару. „Ми морамо да шаљемо дјецу у Батине фабрике јер са компетенцијом коју смо добили живот је заиста тежак и чемеран”, закључили су насељени оптанти. Пошто смо надјељени са мало земље то је наш приход упућен на пиљарење поврћа и продају млијека у граду Вуковару” описали су у допису КБУ Савске бановине начин обезбјеђивања своје основне егзистенције насељеници у Лужцу 26. октобра 1933. године. Нешто касније, 25. новембра 1933. године, колонисти из Лужца тражили су 300 воћних садница за потребе колоније јер како су наводили „имамо мало земље и у воћу би нашли једну богату испомоћ јер смо у непосредној близини града Вуковара”.

    БАЈКОВИТ НАЛАЗ КОМИСИЈЕ

    Према налазу Комисије за испитивање и установљење посљедица на провођање аграрне реформе у сјеверним крајевима Југославије која је боравила у Лушцу почетком 1930. године „неки насељеници су добро продали своја имања у Мађарској те имају довољно новчаних средстава што је омогућило да се могу бавити повртларством и сада снабдијевају поврћем и млијеком оближње трговиште Вуковар”. Насељени оптанти нису тако мислили о својој животној позицији и материјалном стању. „Врло смо сиромашни и задужени”, наводили су колонисти о свом стању 12. септембра 1933. године. „Као досељени оптанти из Мађарске прво смо морали да подигнемо своје домове и најпотребније стаје. Већина нас је задужена за ове градње, те се није усуђивала на даље инвестиције док се прво не одужи. Међутим, дошао је пад цијена наших продуката, па се још мање могло мислити на задужење.” Током 1930, 1931. и 1932. године колонисти у Лушцу нису редовно враћали дугове. „Наше сиромаштво и мала количина земље не дозвољавају нам да имамо јаку запрегу за кола, него су то, углавном једнопрежна кола са слабим коњима”, описивали су своје материјално стање насељеници из Лушца 26. октобра 1933. године.

    ИНФРАСТРУКТУРНИ ПРОБЛЕМИ

    Проблеме који су имали насељени оптанти у колонији Лужац најрељефније илуструје њихов допис КБУ Савске бановине од 26. октобра 1933. године и њихов захтјев да се „изгради каменита цеста кроз насеље до града Вуковара”. „Насеље је удаљено свега 3,5 километара до града, изграђено је на равном земљишту, канала нема, те чим падне киша цијело село плива у води и блату. До града води обична пољска цеста која у јесењим и зимским мјесецима постане за нас непроходна… Пошто смо надјељени са мало земље тe је наш приход за издржавање упућен на пиљарење поврћа и продају млијека у граду Вуковару, стога смо упућени даномице да одлазимо у град пјешице и колима, више него остали земљорадници из околице који више обрадиве земље имаду и нису приморани да се баве повртарством као ми. Наше сиромаштво и мала количина земље не дозвољавају нам да имамо јаку запрегу за кола, него су то већином једнопрежна кола са слабим коњима. У љетно доба то се још подноси, али кад настане јесен и зима, половина наших људи мора о себи свој продукт да вуче до града, јер слаб коњ није у стању кроз блато ни празна кола да вуче. Како је то мучно и тешко може да зна само онај који то ради, а нама би живот био немогућ кад не би у град могли одлазити. Нама је цеста од виталне важности, јер немамо ни школе, те нам дјеца морају по блатној цести и кроз воду цијелу зиму одлазити на школску обуку у град, а 3,5 километра сваки дан проћи 4 пута тамо и натраг по свакаквом времену, а к томе још и кроз блато, страшно је и помислити, а камоли издржати школској дјеци. Кад би био пут ми би могли по реду дјецу одвозити до града, али по оваковом путу то нисмо у стању. Исто нам је тако и кад се догоди смртни случај, гробља немамо, па док одвеземо мртваца до града права је, који пут, покора за цијело насеље. У зимске мјесеце ни љекара не можемо добавити болеснику јер ни један неће да иде кроз блато и глиб, а колима не можемо проћи. Како у селу поред кућа немамо никаква испуста за воду то се од нашег пута у зимском доба направи једна каљужа која допире управо под прозоре наших кућа. Ове каљуже шире влагу по нашим кућама, а с прољећа кад се почну од жеге исушивати, онда шире неописив смрад и болештину. Све то не би било кад би камену цесту имали, насеље би постало здравије и продуктивније, те би нам и живот био лакши.” Предочавали су у овом допису колонисти из Лушца.

    НАСЕЉЕ БЕЗ ШКОЛЕ

    Колонија Лужац у овом свом допису описала је неколико својих кључних проблема: начин привређивања заснован на повртарству и мљекарству, сиромаштво већег дијела насељеника, непостојање комуникације са оближњим градом у зимским и јесењим мјесецима, проблем изградње школе у новом насељу, непостојање односно само повремено постојање здравствене заштите (када је проходан пут), неуређеност насеља, односно недостатак асанације што је рађало здравствене проблеме насељеницима. Године 1933. насељеници у Лушцу затражили су од Просвјетног одјељења Дунавске бановине подизање четвороразредне школе образлажући да насеље има „преко 50 домова, а преко 60 обитељи са педесеторо за школу способне дјеце.” У допису се такође наводе проблеми са путем који је водио до града, пренатрпаност градских школа, враћање дјеце по мраку у зимским данима путем који није освјетљен, а који дјелимично води кроз шуму. Насељеници су изложили и своју спремност да превозом грађе и личним радом помогну градњу школе и истакли да „насељеници у Лушцу немају посла ни са полицијом ни са судом; наша дјеца се такође одгајају за мирне и поштене грађане, али свакодневно одлажење у школу неколико километара без родитељског надзора могло би уродити вољом за скитањем”. Богдан Прњајић ревизор Савеза такође 25. октобра 1935. године предложио подизање школе у насељу, а крајем 1939. 71 дијете узраста 6–14 година из колоније ишло је у школу у Вуковару „кроз шуму и блато”. Градски физик из Вуковара 1939. године, међутим, навео је да у колонији Лужац „за сада није потребно подићи школу”. Године 1937. и 1938. поглаварство града Вуковара онемогућило је досељенике у Лушцу да купе земљу велепосjеда Елца у потезу Ремиз и одбило њихову молбу да у насеље доведу електричну струју и осујетило њихове преговоре око тога са фабриком Бата. „Да смо срећом остали изван територије града Вуковара боље би прошли. Све колоније које су се трудиле асаниране су и имају школе, а ми немамо”, сматрали су колонисти из Лушца 19. јануара 1938. године. „Потребе су нам још велике да се ставимо у ред наших сусједа који њихове домове изградише током много деценија” истакли су своју тежњу колонисти из Лушца у свом допису КБУ Савске бановине од 5. новембра 1933. године.

    КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941), Пише: др Милан Мицић

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 44/2019.

    • Војислав

      Свадбени обичаји Срба у Банату

      Свадбе код Срба спадају у обичаје из животног циклуса који обилују бројним обредним радњама. Међу верне чуваре традиције и обичаја убраја се и Кристифор Брцан, истраживач старина у Банату, који је са својим пријатељем Боривојем Русом дуги низ година обилазио насеља у мађарском делу Баната и бележио драгоцене податке и усмене исказе, везане за етнографију Срба.

      Свадбу у Срба прати сијасет обичаја, а у то се могла уверити и публика у сегединском Дому народности, где је 1. октобра, у организацији Сегединске месне српске заједнице и Самоуправе Срба у Сегедину, у склопу „Месеца српске културе у Сегедину”, предавање под насловом „Српски свадбени обичаји у Банату” одржао Кристифор Брцан, председник дешчанског КУД-а „Банат”. Сви они који су одлучили да дођу у Дом народности нису зажалили: добили су приказ предсвадбених, свадбених и постсвадбених обичаја Срба у Банату. „Рузмарин, ракија, одлазак по кума, деверово откупљивање младе на дан венчања, јабука, неки су од обичаја који су се у Срба задржали.” Кристифор Брцан је веома спретно конципирао своје предавање, уз које је присутнима приредио и пригодну изложбу, састављену од народних ношњи и реквизита који су саставни елементи српске свадбе. Предавач је сачинио хронолошки преглед српске свадбе у Банату: корак по корак је ишао и приказао детаље свадбених обичаја. Наравно, при свом излагању користио је и богату фото грађу, којом је само поткрепио раскош и богатство српске свадбе. Свадба је била условљена читавим низом летњих и јесењих пољопривредних радова, који су се морали завршити да би се припремило сватовско весеље. Кристифор Брцан је указао и на читаву процедуру припрема. И y предсвадбених обичаја није могао изостати Ђурђевдан, када су се млади састајали, неизоставан рогаљ, код којем су се, такође, састајали, а често је бивало да још исте године дође до свадбе. Предавач је у свом излагању нагласио да је било више варијанти свадбе, међу њима је „ускочење”, као и када се имовина спајала. Наравно, посебна пажња је била посвећена објашњавању разних функција приликом свадбе. Кум, стари сват, девер, буклијаш – све важне особе, али било је и других. „Кум, као сведок венчања, имао је важну улогу и у животу, па отуда „кум није дугме”, а још се каже: „Бог, па кум” и „Бог на небу, кум на земљи”. Позиван је три пута на венчање и по њега се одлазило његовој кући, или се дочекивао на пола пута уз музику.” Кристифор Брцан је посебно истакао улогу буклијаша. Он је подсетио да је последњи пут у улози буклијаша 1948. године овековечен др Марко Рус, да би се приликом оживљавања старих српских свадбених обичаја и сам предавач нашао у улози буклијаша, о чему постоје фотографије. Додајмо и то да је буклијаш био један од најбољих другова младожење. Излагач је присутне провео и кроз обичаје, као што су: кићење рузмарина, фарбање гушчјег перја златном фарбом, кићење фијакера и оркестра, одлазак по старог свата и његово даривање и др. Представљен је и одлазак по кума, даривање кума, а није изостао ни приказ одласка по младу, па праћење. Све је приказано уз помоћ слика. Посебно место заузело је свадбено весеље, али и обичаји попут прескакања корита, или ватре и др. Пуно тога је изнето током вечери која је трајалa сат и по времена. Атмосферу је употпунила Естер Фрањо Вујчин, солисткиња „Баната”, која је отпевала неколико пригодних песама. Излагање је било обојено и шалама, али и приказом делатности Радионице „Златне руке”. Осим тога што је била изложена колекција народних ношњи и свадбарских предмета, разговор се повео и на тему о штафиру, а познато је да марљиве Дешчанкиње пуно раде на оживљавању технологија обраде текстила. Кристифор Брцан је подсетио и на рад Културноуметничког друштва „Банат” на пољу обраде разних тема, попут Божића, Ускрса и других. Нажалост, ове године пандемија је спречила чланове нашег ансамбла да реализују оживљавање Лазарица, па је то остало за следећу годину. Вече је протекло у знаку представљања богате фото-грађе, изношења важних података и евоцирања успомена, везаних за некадашње српске свадбе у Десци. Ти свадбени обичаји су оживљени и 2013. године, када су се у месном српском православном храму венчали Ева Телеки и Бранимир Ђорђев, о чему сведочи и снимљен филм.
      С П
      Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, број 43, Будимпешта, 22. октобар 2020.