Порекло презимена, село Горњи Дејан (Власотинце)

Порекло становништва села Горњи Дејан, општина Власотинце. Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 

Настанак села и порекло становништва:

Горњи Дејан је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 208 становника (према попису из 1991.било је 293 становника).

Насеље чине неколико планинских засеока и махала. Најзначаније махале у саставу Горњег Дејана су Ђорђине, Зимовиште и Преданча.

Преданча се од средине шездесетих година XX века администаративно води као део села Златићево.

Демографска слика становништва после Другог светског рата је изгледала овако:

1948.(840 становника), 1953.(822), 1961.(865), 1971.(593), 1981.(441), 1991.(293) и 2002.г. (208 становника).

У насељу Горњи Дејан живи 180 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,9 година (44,2 код мушкараца и 49,6 код жена).

У насељу има 80 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Пoрeд oвих синтeтичких прeглeдa, мишљeњa смo дa je изузeтaн дoпринoс бoљeм пoзнaвaњу Нишa и oкoлинe крajeм XV и пoчeткoм XVI вeкa oбjaвљeни дeтaљни пoпис Нишкoг кaдилукa из 1498. гoдинe.

Чврстo увeрeни дa критичкo издaвaњe извoрa oсмaнскe прoвениjeнциje кojи сe oднoсe нa нaшe крajeвe, a нaрoчито пoписних књигa, прeдстaвљa jeдaн oд нajвeћих дoпринoсa кojи истoричaр-oсмaнистa мoжe дa пружи нaциoнaлнoj истoриoгрaфиjи, жeљa нaм je дa oбjaвимo и критичкo издaњe дeтaљнoг пoписa нaхиje Ниш, нaстaлoг 1516. гoдинe, jeр ћe нa тaj нaчин бити мoгућe прaвити кoмпaрaциje у oднoсу нa стaњe из пoписa из 1498. гoдинe и дoнoсити рeлeвaнтнe зaкључкe.

Нaхиja Ниш je 1516. гoдинe пoписaнa кao jeднa oд нaхиja Смeдeрeвскoг сaнџaкa, мaдa ниje билaтeритoриjaлнo пoвeзaнa сa oстaлим дeлoвимa oвoг сaнџaкa, вeћ je билa oдвojeнa цeлинa, oкружeнa Крушeвaчким, Ћустeндилским, Сoфиjским и Видинским сaнџaкoм.

Према турском попису становништва у Нишкoj нaхиjи 1516. гoдинe од 111 нaсeљa, набројано је и село ДЕХАН (Дејан-Власотинце), са 52 броја кућа и 10 самачка домаћинства.

Трагао сам за појмом насталим назива ДЕХАН (ДЕЈАН-већ постоје легенде о селу Дејан). Случајно сам у једној старој народној песми уочио значење речи:ДЕ(босанско-херцеговачка или црногорска реч)-МЕ(шумадиска реч).

Тако сам асоцијацијом спајајучи речи ДЕ(МЕ) и ХАН доша до речи(ДЕХАН-МЕХАН).

Сама реч МЕХАНА-кафана, показује да се вероватно турски ХАН можда називао МЕХАН-да би касније и добили реч МЕХАНА.

Имајући у виду да сам истражујући села:Крушевица и Дејан-живећи и радећи у свом родном крају као просветни радник; добро познавао на која су се места у село крушевица односно потеса ДЕЈАНЧИНА , УМИШТЕ и КАМЕЊАРИ налазили турски ханови.

Занимљиво једно истраживање лингвистичко настанка поијма ДЕХАН односно ДЕЈАН.села у власотиначком срезу, као општинског места све до 1945.године.

До 1940 године село Дејан је било општинско место среза власотиначког. До тада администартивно је дејанској општини припадало: Дејан са засеоцима:Леново(Ленове), Златићево (Златишеве), Преданча (Проданча), Ђорђине, Манкишеве(Манкићево); село Борин До са засеоцима Било и Џакмоново.

После Другог светског рата створена је другачија административно-топографска карта распореда ових насеља.

Засеок Манкићево је припао село Равни Дел, а засеок Било је припао Доњем Дејану. Засеок Златићево је постало као насеље и село.

Дејан је подељен административно на Доњи Дејан и Горњи Дејан. Који засеоци ком селу су припала то ће бити презентирано овде у етнографском писању о селима: Доњи Дејан и Горњи Дејан.

Село Горњи Дејан је повезано макадамским путем са Власотинцем преко села Доњи Дејан. Повољна клима омогућује сточарство и воћарство.

Дејан је веома старо насеље. Први насељеници су били сточари, који су се населили у лукама поред реке Власине у чобанским колибама.

Порекло овог становништва је махом са Косова, Копаоника и насељавања Власине. По казивању Владимира Илића-Ваљача (*1881.) из Преданче први становници Дејана су дошли из Русије преко Карпата.

Заједно са Црном Баром и Јаворјем Дејан је настарије село у овом делу Повласиња.

После насељавања чобана у лукама поред реке Власине, крчила се шума и стварали пашњаци. Један део сточара је крчећи шуму напустио луке поред реке Власине и населио се у Гарине.

Ту, на планинској коси обраслој буковом шумом са леве стране реке Власине, близу села Свођа, засновано је прво насеље села Горњи Дејан.

После ширења пашњака саграђено је село згуснутог типа на зараван.

Насеље је окренуто сунчаној страни према планинском вису Букове главе, на надморској висини између 700 и 800 метара.

У старим картама стоји као село Леново, данас је то само махала Левеново.

Село Горњи Дејан је сточарско-аграрно сеоско насеље разбијеног типа на (500-600-900 m) левој клисурастој долинској страни Власине десне притоке јужне Мораве, 9 километара источно до Власотинца.

Насеље Горњи Дејан састоји се из три физиономске целине: Село , Ђођине и Преданча (Проданча).

С е л о  Г. Д е ј а н (Махале): Бировци, Мала, Милаћево, Јерски Крај, Брајковица, Клетиште, Кускинци, Ло(е)венове, Совчина, Зимовиште.

З а с о к  П р е д а н ч а (Махале): Пи, Међак, Равниште, Ивје и Габровит

З а с е о к   Ђ о р ђ и н е:-махала Дулан а остали су родови један до другог, једино је одвојен род Пејче Чукура.

Припада К.О Дејан. Обједињује три махале: Ђорђине, Село (Горњи Дејан и Проданча или на географској карти стоји као Проданче (води се административно као махала Преданча)-надморска висина махале до 900 метара.

До краја Другог светског рата (1945.г.) представља једно једно насеље-Дејан, са сада посебним селом Горњи Дејан, који је први пут забележен 1876.године, када има 230 кућа и 1.598 житеља.

По предању, Дејан је настао после Косовског боја, када је на месту данашњих насеља-Доњег и Горњег Дејана, српског војводу Дејана, који се са војском повлачио пред Турцима, затекла јака зима.

Ту је тада поставио своју заставу и населио се. Постоји очувано народно предање да су први становници дошли из Русије (Бошковци, најстарији род и оснивач села).

Занимљиво је да у село Липовица постоји родослов ДЕЈАНЦИ-Станковић (а касине су „изведена“ и друга презимена-али су после убиства неког Турчина се из дејана расељавали према селу липовица и Гуњетини, Скрапежу и другим селима.

Занимљиво је да је тај део староседеоца славио и слави крсну славу СВЕТИ РАНЂЕЛ-као нанстара српска слава у овом крају.

Верујемо да су многи узз страха од одмазде Турака остављали своју крсну славу и најчешће узимали да славе „посне2 славе-попут ЂУРЂЕВДАНА или Св. Ђорђе „посна“ слава-тако скривајући своја порекла, аимамо и промене имена и свога порекла.

Када се ослободило од Турака, онда је тај страх владао од Бугара, потом од комуниста и Срби никада се нису могли задржати на своју Аутентичност крсне славе у овом крају.

У истраживању смо наишли на велики број имена српских ЈОВАН. Сматра се да је то у вези родослова и са пореклом ДЕЈАНАЦА-браће Дејановић(за време косвског боја 1839.године-са војводом Јованом Деановићем, који је владао овим крајевима).

Зато имамо и често „изведено“ презиме јовановић-из имена ЈОВАН.

Планинска махала Преданча заснована је негде почетком XIX века од чобана из Горњег Дејана.

За време Милоша Обреновића Преданча је засељена.

Они су имали колибе, прво у подножју, на месту звано Чукар. Чобани су саградили колибе на падинама садашњег села, а потом колибе доградили у куће. Засеоци Преданче су: Пи (по језерцу за испирање руде) Равниште, Међак, Преслап, Ивје и Багровит.

Негде 1897. у Преданчи је било пет кућа покривених сламом.

Прва кућа је покривена ћеремидом 1912. године.

Преданча је по првој легенди добила име по “предаји” српске војске у борби са Турцима на Беговој ливади код села Бољаре, јер на турском “преданџа“ значи предаја.

По казивањима Владимира Илића и Стојана Стојановића, друга легенда говори да је Преданча добила назив по предаји римљана у време најезде Срба као племена из Русије.

Борбе су биле у Римском граду (оближњем локалном византијском утврђењу у VI/VII веку).

Махала Ђорђине је добила назив по Ђорђу који се призетио из Црне Баре.

Засеок Зимовиште је на благој падини заравне села Горњи Дејан, поред просеченог пута Доњи Дејан-Златићево.

Ту су сточари презимили и засновали насеље, јер је заклоњено од ветрова. Колибе су држали у Чукару, преко реке Бистрице, у подножју планинског засеока Преданча.

ЦЕЛА ЛУКА (Доњи Дејан-преко Власину РАВЊАК, пут излази за Г.Дејан) била на ЂУКИНЦИ-Род Младеновић(Арса, Илија, Милија)-засеок Преданча, живели прво поред реке Власине у колибе, па онда у Левенове(Село Г.дејан) и онда са колибама за стоку прешки у засеок Преданча .

Занимљиво је да кроз стару песму „Милијана“-

У долини покрај Лима

Васојевка свака фина

………………………… „

Коју је као момчић певушио Тоза Ђорђевић (порекло Ђорђине)-када није било ни радија, као дечак сам запамтио ту песмУ; показује да су Ђорђевићи насељени из тог краја покрај Лима-Пријепоље.

Ову предпоставку уносим да сам често (од Луке Крстића рођен 1936) слушао као дете и као момчић средином и на крају 20 и почетком 21 века стару изворну песму:“Широко је Пријепоље“.

А ту је је изворна речица Бистрица, којој су вероватно име по крају наденули тада Ђорђинци (назив засеока по Ђорђу).

Занимљиво је да од села Бистрица та река има назив:Река(Бистрица и Козило). Градска река(Јаворје), Голема река(Преданча, Златићево и јаковљево и Г.Дејан) и Бистрица од „крака: Големе реке и Градске речиве(из вукове главе-преданчарска речица)-носи назив БИСТРИЦА све до уливања у реку Власина у код Доњег Дејана.

Ове чињенице су за нека нова истраживања о порекло становништва у вишеетапном расељавању села Дејан.

ФАМИЛИЈА СТОЈАНОВИЋ (Преданча): У долину била кућа под сламу 1913.године, тада направили ћеремиде и покрили су је.

Стојан „Синџирџија“ од Бировци-доселио се у Преданчу 1875.године. Станчина жена Сребренка је била рођена 1815.године у Дејану. Ката ћерка баба Сребренке рођена 1856.године у Преданчу и наследила имање.

Занимљиво је да у истраживњу порекла родова сам наишао да се у 18 и 19 веку у селима Црне Траве и Власотинца веома чешћу давала имена МЛАДЕН.

То српско име најчешће води своје порекло од речи“млад“-„младика-млада воћка“-да се вечито остане млад, па су се деца од милости крштевала именом МЛАДЕН према томе на Косову и Метохији.

То лепо српско име вуче своје корене са Косова и Метохије. Као истраживач-просветни радник, провео сам цео радни век у селима власотиначкога краја, па сам тек сада на почетку 21 века запазио да се то име поново даје демукој деци приликом рођења.

Много је заборављених лепих српских мушких и женских имена препуштено у забораву. На њих сам наилазио док сам правио родослове родова у записима о селима у овом крају.

Овде ће бити речи о имену МЛАДЕН које се помиње чак у неким селима:попут Дејана, Јаковљева, Калне, Стајковца, Шишаве, Лопушње и другим селима у записима о им селима више пута чак и у самом једном роду „вишегенерациски у 19 веку.

Тако је занимљиво да се кажу родоначелници по имен у МЛАДЕН-у родовима КРПУЗОВЦИ(Илићи, Ђорђевићи-Преданча, Ђорђине, Дејан) и ЂУКИНЦИ(Младеновић, Илић, Арсић,..).

Оба рода славе исту крсну славу „Св. Ђорђе „посни“-вероватно је „скривано“ њихово порекло од могућег прогона по било којој основи(Освете од убиства неког Турчина или „крвне оасвете“ или прогона у ратовима са Турцима).

Род КРПУЗОВЦИ се помиње у родоначелнику МЛАДЕНУ(„кара-Младен, што значи „црномањаст-црн).

Према његовом потомку Владимиру Илићу(1881.г.-„ваљачу“-солунцу у запису 1975.г.-забележио: Мирослав Б.Младеновић Мирац)- „Кара“ Младен-на турском значи „црни“ Младен.

Према његовом казивању, у Дејану (постоји Горњи и Доњи Дејан) „Кара“ –Младен имао је синове: Јована, Стојана и Миљка.

„Кара”-Младен је рођен 1776.године-а имао 30.година(1806 .године) кад је дошао у Преданчу.

Настанио са на непроходно место “Малорници”, стрмини према каснијој воденици и ваљавици Големе Реке(Бистрице) – у колиби доживео 100.године живота(умро 1876.г.).

“Кара” Младен био гуслар, а гусле су чуване у роду све до 1902.године.

Јован имао синове: Ђору, Павла и Златка.

Миљкови синови: Станоје, Петроније, Савроније..

Павле : -Милош-који је пак имао дванаест синова, па се та фамилија заселила у Горњем Дејану, Ђорђину и Преданчи-од којих су у Дејану накнадно постале фамилије:Ђорђевићи, Миљковићи, Златковићи, Станојевићи.

Младенов син Стојан-звани „Крпуз“, као дете имао главу облика као лубеница, што на турском значи „крпуз“-тако га од милост ословљавао турчин у воденици када јекао дете био ошишан-главом налик на „лубеницу“-па је по томе и цела фамилија добила назив Крпузовци-по Стојану –Крпузу.

Фамилија КРПУЗОВЦИ се у дејану раселила у свим засеоцима:Ђорђине, Зимовиште, Преданча, Брезовица…

Друго име МЛАДЕН-помиње се у његовом поромству рода као назив према његовој жени ЂУКИ-баба ЂУКИНЦИ.

ЂУКА и МЛАДЕН (који се уопште никада није помињао у разговорима-као из неког страха, што значи да је био погинуо у рату са Турцима)-имали су седам синова.

Пошто је тих годсина било тешко “извући” саговорника .

БИО ЈЕ ВЕЛИКИ СТРАХ КОД ЉУДИ ДА СЕ ПРИЧА О ПРОШЛОСТИ-коренима), МОРАО САМ У СВОЈЕ РОДНО СЕЛО ПРЕДАНЧА ДА “УЗ РАКИЈУ”-НЕКАКО “ОДВЕЗУЈЕМ” УСТА КАЗИВАЧИМА, ДА БИ СЕ ЗАПИСАЛИ КОРЕНИ.

У полупијаном стању деда Владимир Илић (1881) у пет “ноћних” раговора, није ми увек давао тачне податке о одређеним родословима у погледу ЂУКИНАЦА.

Тако се каже да је баба ЂУКА имала седам синове: Стојан, Илија, Милија, Младен,Станија, Лепоје и Микајил. У честим казивањама је спомињан: Ђока.

Стара фамилија Младеновић (Преданча) потиче пореклом из Горњег Дејана.

Кућа им је била код мале Пинкини (Милошевићи:Милош, Љубомир, Воја-а у Преданчу Лазара Јовановића имање у место Милошево(Мали Ђорчев рид) носи назив Милошево-купио га од дејанаца Милоша из Левенове), испод гробља у Горњи Дејан.

У Горњи Дејан су живели:Милија (рођен 1775.годинеу Г.Дејан-Левенове), Илија и Младен.

Од Младена постоји род Младеновић у Г.Дејан-а помиње се да се преселио у Јаковљево.

Стојан се заселио први у Преданчу, а његов син Бранко Младеновић живео 112 година и са синовима се одселио у Соко Бању.

Милијин син Гаврил су се населило у Преданчу, као и Илијини синови:Станоја и Арса. Од њих постоје родови:Младеновић и Илић.

Лепоја је постао срески пандур у Власотинце, а Станија се призетио у Попазикици(Јаковљево), као и Микаил у околини.

Док Ђока се помиње у околини. Али се тачно не зна његов прави род.

Баба Ђука је била сестра Миљкова (Миљковци) из Ђорђине(Горњи Дејан). Миљинска фамилија се доселила из Кривог Дела.

Пошто су имали имовину (ливаде и шуму) поред луке реке Власине (са леве стране реке), вероватно су ту били међу досељеницима који су живели у колибама у времену Косвског боја 1389.г.(или су ту застали са војском Војводе Дејана враћајући се са Косова-по легенди).

Но, према казивању потомака и приповедача Владимира илића(1881)-баба Ђука је била сетра Миљкова(а Миљко је пореклом из село криви Дел-није имао мушку децу и од Ђуриће –из Бориног Дол или Кривог дела или иѕ Црне Баре призетио двојицу из тих родова-Ђурићи су кумови ЂУКИНЦИМА-Младеновићима(Гаврилови)-Преданча).

Постоји и потес Миљкова Чука са леве стране реке Бистрице , близу “ваде”-пута Преданча-Равни Дел(према Равниом Делу).

Занимљиво је да ЂУКИНЦИ у селокрстићево воде порекло као и ЂУРКИНЦИ(Добро Поље) са Косова, а да у Преданчу постоји питес ЂУРКИН ДОЛ.

Још једна занимљивост запорекло ових родова је да у село крушевица постоји род ЂУКИНЦИ(Петковци-Гора-Велика Крушевица) са презименима:Стојановић, Станковић.

Друга једна занимљивост у пореклу ових фамилија је и назив махале ЛЕВЕНОВЕ(Село Г.дејан-где су се из ЛУКЕ поред Власине заселили на потесу ПИНКИНИ). Тај назив махале се помиње у селима:јаковљево(њива према Вусу-власника Стојановића, а и у село Јездине).

Село ЛЕВЕНОВЕ постоји у Асенграду(Бугарска)-настало из предходног села, које је било настало после “бежанија” од куге (“чуме”) у времену почетка 18. година када је “чума”(куга харала у сејању смрти у овим крајевима Балкана.

У Ђорђине и Селу Г.Дејан се помиње заједничко порекло:Петровићи и Дојчиновићи(Петар се призетио у Гргинци-родом из Криви Дел; док се брат Дојчин призетио у МЛАЏИНЦИ-по МЛАЏИ у Ђорђине).

*

Запис о настанку засеока Преданча:

Планински засеок Преданча (Дејан) имао је свој настанак на чудан начин.

Као свој родни планински засеок села Г.Дејан, никада у селу није се поменуо назив насеља Проданча.

Негде 60.година 20. века када сам као дете слушао од деце других села ( а и до данашњих дана почетка 21. века) увек се питало:„Ти ли си из Проданчу или из Прданче“.

Када сам одрастао и постао интелектуалац, увек сам се чудио да чак и у географско-топографским војним картама је писало „латиничним писмом“:“Проданче“.

То ми је тада сметало јер сам сматрао да нам се ругају на наш планинско-торлачко порекло, сточачрско примитивну страну живота.

Јер тада се живело у оскудној беди:материјално-духовној, где је све до 1945.године све било неписмено у читавом том планинском делу Буковика- власотиначкога краја.

Касније 70.година 20. века сам се заинтерсовао за назив свог родног планинског засеока ПРЕДАНЧА.

Од старијих солунаца сам дознао да смо засељени из Г.Дејана и да смо предходно живели поред луке реке Власине(јер су наши продали ливаде Стојичићима-Бировцима у Г.Дејан).

Према казивању одатле су се овчари прво заселили у ГАРИНАМА, па онда у Горњи Дејан-који је добио назов после Другог светског рата, а пре тога се звала махала ЛЕНОВЕ села ДЕЈАН. После тога као овчари су се населили у засеок ПРЕДАНЧА.

Утврдио сам да старије становништво које слави крсну славу СВЕТИ ЂОРЂЕ („посна слава“)-није знало своје порекло насељавања.

Као да се вековима нешто „скривало“ одакле је насељено. Никако нисам сазнао претке.

Проучио сам ту крсну славу „Свети Ђорђе-посна слава“, која је „спојена“ са Св. Алимпије Столпник.

Ево скоро сам код неких истраживача утврдио да је то „скривено“ село Проданча-мени често задавајући бригу „ругања“ дошло до малок сазнања о својим прецима.

Верујем да је било „вишеслојно“ расељавање, па тек престоји широко етнографско проучавање порекла становништва једном детаљним истраживањима свих који су се доселили из Бугарске на овим просторима југа Србије- за лужничко-власинско-црнотравско-власотиначки крај.

Дакле, засеок ПРЕДАНЧА има своја два „настанка“: као место је добило назив на основу легенде о „предаји“ војске, јер на турском ПРЕДАНЏА-значи предаја; а поред овог назива места сам наишао и на браник шуме Видосављевић(старог рода насељених првог насеља у Смрдан у Власотинце-написао сам то у легенди о Власотинцу-подвукао М.М 2013.г Власаотинце) код места „Раставница“ преко реке Власине почетка пута према село Равни Дел.

Тек сада сам дознао од неких истраживача да је само насеље ПРЕДАНЧА у топографским картама и администрацији и околним селима носило назив ПРОДАНЧА, а то је село у околини ошштини ТРН области ПЕРНИК у Бугарској.

У бугарској историји из 15-16. века у турским пописима знепољске нахије (1447-1489) се помиње под називом ПРОДАНОВЦИ ( данас село Проданча у Бугарској-источно од Трна) са 6. кућа, са турким порезом 408 акча и 30 становника; а постоји и село ПРОДАНЧА (исти назив данас у Бугарској-источно од Трна) са 11.кућа са порезом 765 акча и са 55 становника. Тада је окарактерисано као мало село.

Нисам још сазнао „скривање“ крсне славе у свим селима власотиначкога краја који славе крсну славу „Свети Ђорђу-„посну“, која је „спојена“ са славом Св. Алимпије Столпник.

Да ли се то „скривање“ порекла тицало биолошког опстанка станновништва од „исламизације“ или „бугаризације“ у свим бурним вековима петовековног турског ропства или се побгло од „чуме“(куге) која је захватила овај кра од 1437 до 1439.године тек треба истражити.

Овде је отворена посебна тема и у њој се треба интердисвиплинарно укључе наше историско-научно-антрополошко и етнографске институције у републици Србији; јер појединачан истраживачки рад само покреће проблем кога није у могућности да самостално реши без помоћи разноразних институција у Сррбији а и у окружењу Бугарске, Македоније, Грчке и Турске.

На крају, поносан сам што сам као планиски горштак гводим порекло из торлачко-сточарске породице која има своје корене у свим вековима у којима се овде живело и борило за биолошки опстанак.

* * *

26.септембар 2013.г Власотинце

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац

* *

Етимолошко значење назива засеока Преданча (Проданча-Продановци):

Из извора бугарске историографије сачуван је пописни дефтер села за нахију Знепоље из времена XV- XVI века под Турцима у времену владавина: Мехмеда I, Мурата I и Мурата II.

Тако у попису из 1447 у Знепољској нахији је забележено је да село Продановци (данас село Проданча-источно од Трна) има приход 480 акча, са 6 кућа и 30 становника; док је у попису посебно наведено село Проданча (источно од Трна) са 11 кућа, 55 становника и са пеиходом од 765 акча.

Интересантно да село Продановци постоји и у Западној Бугарској- у софиској области, општине Самоков.

Село Продановци, је добило назив према овчару Продану гуслару, ратнику противу Татара (у рату противу Византије 1278.г. у Велико Трново).

Име Продан је словенско име, а највише међу хришћана је заступљено у Бугарској код Бугара.

Касније из тог племена су постали многи војводе и ратници у борби за национолно ослобођење од Турака.

Име Продана-гуслара, овчара ратника, Бугари су знали да то поставе и родољубиво у опери:“ Любомир Сагаев — Книга за операта (68) — Моята библиотека

chitanka.info/text/8501/68 – Кеширано

Гусларят дядо Продан ги успокоява с една песен за Ивайло — смелият … То се засилва особено много при предложението на болярина Тертер, …”

Етимолошки назив села ПРОДАНЧА је настала од две речи: ПРОДАН +ЧА.

Деда ПРОДАН је био чувен гуслар овчар у планинско бугарско село на истој надморској висини као и у планински засеок Проданча(Преданча) села Горњи Дејан, општине Власотинце у републици Србија.

Сама реч ЧА је бугарског значења, која означава “стриц-чича”, а то дијалектолошко значење и употребу сам чуо од својих најближих у фамилији(млађих сестара) у своје родно сел Преданча у власотиначкој општини, републике Србије негде све до 70.година 20. века.

Тако је од две речи:- словенског имена ПРОДАН и речи ЧА, настала у “повезивању” реч ПРОДАНЧА-назив села у Бугарској и у Србији је то име на топографским картама постојало све до 90.година 20. века, док није превагнуо назив ПРЕДАНЧА(од турске речи ПРЕДАНЏА-“предаја” војске, где се нека војска предала у времену српско-турског боја).

Занимљива је повезаност ова два појма ПРОДАНЧА-села у Бугарској и Србији, а да до сада то нико није уопште ни истраживао настанак овог појма назива села ПРЕДАНЧА(Проданча) у Србији – сем аутора овог записа у погледу истраживања порекла становништва свога родног села.

*

ИЗВОР: За писање овог ЗАПИСА Аутор је користио Бугарску историографију са ИНТЕРНЕТА.

1.октобар 2013.г. Власотинце Србија

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац

* *

Порекло и генеалогија- Литије и крсне славе:

Генеалогија и презимена првих насељеника:

Село Горњи Дејан:

–Бировци: Презимена:-Ранђеловић, Богдановић, Станојевић,Стојчић, Величковић;

– Левенове(о)-ПИКИНИ): Презимена:- Златковић(1), Павловићи(1);

– Левенове(о)-ЧОКИНИЦА: Златковић(2), Златковић

– Брајковица: Станојевић;

– Дел:- Стојановић;

– Совчина: Игњатовић, „Губеризини“(Борини);

–Дел: Стојановић, Станојевић;

– Мала-Гргинци: Петровић, Стојановић;

– Јелски кра: Миленковић, Павловић(2), Раденковић;

– Кускинци: Илић, Станишић

– Милаћеве(о):-Презимена: Петровић, Павловић(2), Младеновић, Стојановић,Крстић;

– Клетиште (Тасићи, Златковићи),

Мештани су православне вероисповести.

Крсне славе: Св. Ђорђе „посна“, Св. Никола, Св. Јован, Ђурђевдан, св. Ранђел и др.

Литије (сеоска слава):Други дан Тројица

Исељени: Власотинце, Аранђеловац, Велика Плана, Кула, Смедеревска Паланка, Лесковац , Београд и у другим местима у Србији.

*

Махала Ђорђине:

– Млаџинска (Млаџинци) из Црне Баре/Бориног Дола- данашњи Ђурићи.

– Миљинска – фамилија из Кривог Дела, Дојчиновићи из Кривог Дела/Гаре,

– Крпузовци: Ђорђевић;

– Гуњинци:Павловић, Миленовић

– Чукуровци (Пејча Чукур): Станковић, Стојановић, Јовановић

– фамилије:Савић, Арсић.

-„Ћукалови“-Пауновићи.

Мештани су православне вероисповести.

Крсне славе: Св.Ђорђа „посна“, св. Никола и др.

Литије (Сеоска слава): Други дан Тројица(код „Крст“ у Ђорђине-сакупљали се сви:ђорђинци и горњо дејанци)

Исељени: Власотинце, Лесковац, Лапово, Ћићевац, Београд и другаместа у Србији

*

Махала Зимовиште:

Неки сточари су кренули из села Бољара, а пре тога са Косова, други су пре тога били насељени поред реке Власине у лукама. Ту „зазимили“ и по томе је засеок добио назив ЗИМОВИШТЕ:

Староседеоци: Станковић и Ђорђевић-Стоиљковић(призетак из с. Пржоње-Г.Орах у Зимовиште)

Исељени: Манастириште, Власотинце, околина Лесковца, Гроцка(Београд), Нови неоград, Београд, Војводина, Велика Плана и друга места у Србији

Мештани су православне вероисповести.

Крсне славе: Св. Ђорђа „посна“, Св. Никола и Ђурђевдан Литије (сеоска слава): Други дан Тројице

*

Махала Преданча:

– Спасинци: Презимена:-Андрејевићи, Петровићи, Јовановићи),

(СПАСА-Спасинци:-Станија одселио се у Црквицу)

Јован:-Андреја и Петар из Дејан дошли у Преданчу 1813.године.

– Гмитринци-Ђукинци-Равниште и „Пи“ (по баба Ђуки:- Младеновићи и Илићи од Младена-из ЛЕВЕНОВЕ-селоГ.Дејан),

– Чадаровци– Равниште и Ивје (Стојановићи, Станчићи-ДУЛАН-код Бировци, Г:Дејан;

– Крпузовци: Ђорђевићи у Равништу и Илићи у Ивје-ЂОРЂИНЕ-ДЕЈАН),

– Багровит::-Младеновић (пореклом из Златићева-Д.Гаре) и Петковићи (пореклом из Јаворја).

Мештани су православне вероисповести.

Литије (сеоска слава): Марков Дан (8.мај) у Преданчу код „Крст“-прво био дрвени у Долину(славио се ту и Ђурђевдан, па направљен на Дел од каменорезаца-кад и у осталим селима, да би га комнунисти 1956.године поломили, да би се сада на потесу Преслап-где се славио Други мај уместо МАРКОВ ДАНА поново дрвени КРСТ поставио негде крајем 20 века.

Крсне славе: Св.Ђорђе „посна“, Св. Никола и св. Ранђел

Исељени: Власотинце, Бачки Маглић, Бачки Брестовац,

(ОБЈАВЉЕНО: На портал ПОРЕКЛО:-Аутор: Мирослав Младеновић:-.

http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/ )

*

Стицајем околностима сам се оженио македонком 1973.године из Пореча (Западна Македонија)-тамо где су Косовски Срби-Брсјаци, а и сам имао прилике да се лично уверим да се у село Црешњево и друга ококна села Македеонског Брода-Пореча и македонским селима Тетова и данас слави крсна слава код Македонаца: св. Ђорђе “посна”-чак и међу родбине моје супруге.

Није ни чудо што сам у том делу Пореча наилаказио чак на имена:Благоје. Милија (имена мојих предака) и себе називају “Мала Шумадија”,

Крај овог дела Западне Македоније етнолошки је занимљив за истраживаwа која су повезана са мојим и пореклом мојих ДЕЈАНАЦА.

Надајмо се да ћемо одгонетнути те путеве својих КОРЕНА.

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог Власотинце

Март 2014.године Власотинце, република Србија

* * *

Живот на село у заједници:

Патријахлне задруге-односи и живот у заједници:- У породици су постојале сеоско породичне задруге патријахалног типа.

Знао се ко је најстарији члан Старешина задруге.

Одређивао је суживот у самој сеоској породичној заједници живота: рада, начина понашања и уопште живота свих чланова задруге.

То је била мудра особа, која је имала искуство у вођењу домаћинства, које је често бројало и од 30 до 50 чланова задруге.

Његова реч увек била прва и последња у задрузи.

Свако је поштовао тај патријахални ред живота и рада.

Знало се које дете , која жена или који мушкарац ће шта радити одређеног дана.

Таква организација патријахалне задруге рада и живота је стварала дух заједништва-слогу.

То је била чврсто уређена патријахална заједница, у којој се поштовала реч старијих, онда се знало за ред у сваком погледу од детета до најстаре особе у породици.

Тако за оброком-ручком или вечером, краће за обедом се прво седало на троношкама за совром (направљена од дрвета овалног облика) по старешинству.

Према патријахалном односу у породици деца су се згугурила у ћошку док су старији обедовали, па тек што остане, онда су деца наступла за совром.

Махом се јело из једне земљане (а некада из дрвене)-панице -док су богатији јели из паница (дрвених или земљаних), свако посебно за совром , а кусало се дрвеним кашикама, потом алуминиским.

Сиромаси су кусали сви једном кашиком-муж и жена, па баба и деда и онда деца,а то се каже да су „поспарали“.

Спавало су ту поред огњишта на рагожи, често на сламу а покривке су биле у почетку од коже овце, а потом од тканог материјала од конопље или вуне-черге које су изаткане на разбоју.

Прво се вуна прела на кудељама (преслицама) а потом се та вуна (која се влачила код влачара) испредена, мота на мотовилче у пређу, која се носи код бојаџије да се обоји или се пак се бојила помоћу ораховине или јасиковине-самостално.

Онда се мота у клупчетија (клубе) и мота на цевкама, које се стављају у савељке и с њим се на разбој ткало.

На разбој су ткане тканине (од конопља-грснице, у виду кучина се ураде на Трлици)-пртене, па су од њих прављене кошуље и летње гаће за мушкарце.

Од вунене тканине су прављене-прво се вуна испере, однесе изаткано вунено платно да се изваља у ваљавицу, али пре тога се то на кудељи испреде и изаткаје на разбоју: клашње-грубо сукно, за панталоне и капут, а и за грубе женске вутаре (сукње).

Ткале су се и черге-покривачи, приликом спавања на рагожу, а потом се спавало на сламарици са сламом на дрвеним креветима.

У Запису из 1975. године деда Владимир Илић (1881.) парадеда Стојан Крпуз је имао два разбоја и набрдила, на којима се ткале клашње (вунено сукно).

У овом крају, нарочито у брдско планинском делу Горњег Повласиња, много се ткало на разбојима и постојала су многа набрдила, основе и разни облици шара черги-ћилима за покривку, као дар девојкама за удају, јер су тај дар спремале и њихове мајке и девојке пред удају.

У времену између два светска рата и после другог светског рата, почетком у другој половини 20. века, младеж у Горњем Повласињу се забављала разнолико: на игранкама верских празника и на друге начине.

На Сирне недеље (верски празник) се правили витлови (на великом стубу стављана су два укрштена дрвета са држачима, на којима су седели момак и девојка) за вожњу-претеча каснијим вртешкама-рингишпила на вашарима.

У току с краја јесени и у току зимских месеци, момци су ишли по дрва у браништима букове шуме .

Девојке су сакупљале грање и носиле “уврзак” на леђима, везан јужетом, а момци су се такмичили са „нарамком“- младо обло стабло ношено на рамену.

Тамо у шуми су исказивали симпатије једни према другима, рађале се нове љубави, сакупљали дрва, шалили се и певало се уз дружење.

После завршетка летњих радова у пољу, крајем августа и почетком јесени, у селима су се организовале седењке (прела).

Девојке, младе жене и бабе су преле; певало се и шалило на седењкама.

Ту су се унапред доносила дрва и палила ватра негде на крстопутини села.

Ноћу сеокупљали момци и девојке из села, а долазила је младеж и из других села, где су се тражиле девојке за удају и момци за женидбу.

На седењке су долазила и деца-ученици касније шездесетих година и са старијим женама се правили “мечкари”(преличотине), који су кобајаги плашили девојке и жене, а они су засмејавали присутне на седењку.

Тако што су имитирали или старије жене или мушкарце села. Наравно “преличотина”(„мечкар”) је био огаравен црним угљеном од угљења са огњишта, обучен и тако преличен да се некада и није могао препознати.

И писац овог записа је био „успешан“ мечкар (преличотина) у младости на седењкама као дечак у осмогодишњој школи у свом родном селу Преданча (Г.Дејан).

Наравно у подложеној ватри је печен планински кромпир, класје од кукуруза.

Некада се ишло и у „крађу“ јабука и подаривало девојкама-као знак удварања и симпатисања.

Деца су се забављала разним играма-чувајући стоку, опонашајући одрасле, а најчешћа игра овчара-деце, био јеџилит.

Ископа се рупа, стави се једно дрво заоштрено са обе стране-„баба“, штапом се то дрво баца што даље од рупе.

Тамо ако га дечак или девојчица ухвате, онда они играју, а ако га испусте, онда тим дрветом се гађа штап (тојага) постављена на рупи.

Зависно од броја пута удара тојагом (стапом) се броји:једна баба, десет бабе и тако се игра до 101 бабу.

Мала деца су се најчешће играла израдом од шашињки воденица-када падне киша, на малим набујалим потоцицима, а и игром опонашања младе невесте и момка, мужа и жене, као и прављењем банице колача од блата..

Деца уз чување стоке највише су се играла-„љушкала’ на павиту, док је стока пландовала или мировала на пашу.

Старији људи у току зимских месеци, слободно време су испуњавали ранећи стоку, као и свакодневно доношење дрва-нарамака, на леђима из браништа и по највећем снегу из браништа.

Они нису спремали дрва за зиму, јер су били печалбари. Ујутру су често једни друге звали на грејану ракију , а и када се отели крава обавезно се пила „крчма“.

Често се зими правио качамак, и то са сланином.

То је био свечан дан за све укућане.

Било је зимских седењки по кућама, где су жене преле, а мужеви су врткали или су држали пређу да се мота пређа.

Уз веселост се вадио кисел купус, сир, пила грејана ракија, певало и шалило, водио ведар живот, пун радости и весеља.

Здрав дух народа овога краја, надокнађивао је тегобан живот у материјалној немаштини.

У јесењим данима је печена и ракија од шљива ситница (џенерика), белица, дивљих крушака, јесењки шљива (пожегача), дивљих јабука, а негде и дудовача.

Прво су казани били примитивнији од дрвеног капака и дрвене каце, а потом са капаком прављен од глине и најзад све од лима.

Ракија је печена као „мека’ а потом препицана као „љута“-за свадбе, удадбе и славе, а „мека“ се пила за сваки дан ујутру кад се устајало.

Касније су људи препицали и пили љуту ракију, јер је мека пуна киселине и није здрава за организам, док је љута ракија коришћена и као лек противу високе температуре.

Често љута чашица ракије уз тежак рад је давала апетит и служила за “прочишћавање“ организма.

Умереност у пићу и јелу је била тајна дуговечности, па су многи дозивели девету деценију живота у планини, а било је и оних са 112 година живота.

Ракија се стављала у бурићима и у почетку точила „ајдуком“ (чаша са дршком-која је врста тикве-бундеве).

“Ајдуком” се повуче ракија из бурета на горњи отвор, а на цев с доње стране се држи прст и тако точила ракија из бурета у флаше-да би се потом точила помоћу гуменог црева.

У овом крају су многи попут крушевчана, дејанаца, преданчараца, црнатовчана и других сељана -били познати по доброј ракији.

Запис 1975.г. планиски засеок Преданча село Горњи Дејан

Казивач: Владимира Илића, ваљача-воденичара, рођеног 1882 године из махале Преданча-Горњи Дејан,

Забележио:Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар, 1975 годин

* * *

Село Некад и Сад:

Село Горњи Дејан је повезано макадамским путем са Власотинцем преко села Доњи Дејан. Повољна клима омогућује сточарство и воћарство.

Први мај је посебно обележаван са околним селима. Тај дан славио се на оближњем брдашцу уз игру и весеље.

Дејан је веома старо насеље. Први насељеници су били сточари, који су се населили у лукама поред реке Власине у чобанским колибама.

Село је електрифицирано, постоји и водовод са водом из планинског извора са падина Букове Главе.

За изградњу водовода је најзаслужнији Станоје Ранђеловић-сеоски одборник.

Тако је доведена вода у дужини 10 километара из Букове Главе-преко махале Преданча.

Радило се копањем крамповима и будацима на више десетина километара рада на постављању цевовода.

Станоја је био је добар човек. Свакоме је помагао у невољи.

У току летњих месеци када је вода нестајала- кажу да је ломио тестије када су сељаци превише трошили воду непотребно за заливање воћњака и башта.

Интерсанто да је село Горњи Дејан у 20 веку било познато у околини по врачарицама:Санди Богдановић и Јелени Младеновић.

Четвороразредна основна школа је основана 1958.године, коју су похађалала до 1954.године и деца из засеока Преданча; да би касније похађала ОШ у село Златићево-пешачећи у једном правцу 5 километара.

ОШ у село Г.Дејан је била истурено одељење ОШ „Доситеј Обрадовић“ у село Свође.

Струју је село добило 1964.г., а воду се мештани водовом довели 70. година 20. века са потеса

У селу постоји продавница и задружни дом, где су зими организоване игранке и прославе за време државних празника у бившој Југославији

Многи Дејанчани су због сиромаштва заједно са Равноделцима, Крушевљанима, Свођанима и Златићевцима одлазили у бербу жутог кукуруза у Војводини.

При завршетку бербе дотеривали су пуне вагоне возовима до Лесковца, а потом камионима до села Бољаре и Крушевица.

Одатле је до осталих села кукуруз превожен дрвеном сточном запрегом. Жута проја, која се правила од кукуруза, служила је прехрани породица овог планинског дела Повласиња.

Сиромаштво у овом крају је престало у највећој мери, када је бели хлеб заменио жуту проју на трпези.

Појављивање приватника-предузимача седамдестих година XX века је допринело материјалном развоју овог краја.

Мештани су као радници ишли у цигларску и зидарску печалбу у Хрватској, Босни, Македонији, Војводини и Ужој Србији. Неки су постали мајстори зидари-предузимачи.

Данас становници живе претежно од зидарске печалбе.

Горњи Дејан је некад имао кројачку и столарску радњу.

Снабдевање животним намирницама је отежано јер постоји само једна продавница. Тако мештани за набавке прече иду у оближњи Доњи Дејан.

Лекарске услуге сељани користе више километара далеко у селу Свође.

Преданча је повезана макадамским путем преко села Равни Дел са Власотинцем. Колски пут преко воденице за село Златићево, којим су деца некад ишла у школу,

Негде 70.година 20 века после завршетка осмогодишње школе у село Свође, Горњо Дејанци су се потом школовали у средњим школама, на занате и на више школе и факултете.Први школовани Горњо Дејанци после Другог светског рата су били: Ђура Петровић (наставник физике) и магистар еконмских наука из рода Павловић.

Потом смо сви ми ишли тим путем.

Много је међу нама који су постали добри занатлије, радници у фабрикама у Власотионце, грађевински предузетници, добри мајстори зидари(оставио се цигларски занат), полицајци, војни официри, учитељи, наставници, професори, лекари, економсти, грађевински и други инжоњери и друга занимања.

Има међу Дејанцима и писаца и песника и приповедача и уметника.

Много њих је нерадо напустало своја родна огњишта и одлазило у свет.

Сви смо ми уз књигу „држали“-неко цигларскки калуп, неку мистрију и зидарски висак, неко брадву за дељање дуге за прављење каца и буради у питерсако-качарском занату.

Нисмо заборављали ни наше ливаде и њиве, које смо у току лета косили, сакупљали сено, денули стогове, орали плугом(а и ралицом и дрвеним ралом), дрварили као дрвосече, жели. Врли и на леђима носили раж или жуту пкукуруз за брашно-проју у воденицама поточарама.

Ако се једино може осећати потреба да се нешто одужи родном крају, то је и овај запис о прошлим временима које пишем у свим околним селима нашега краја.

Данас на почетку 21. века у Горњи Дејан се чешће умире него ли рађу деца. Једино се колима отиде када су лепи пролећни или некад у времену Тројце или вашарских дана или када се сакупља у јесен воће из воћњака.

Има још и онх који још обрађују и њиве и косе ливаде.

Једина светла тачка овога нашега родног краја је изградња приватног рибњака са пастркама порточарама на месту у РЕКУ (Бистрица) где су биле ђорђинске воденице. Сада је дејански крај једино препознатљив по речним пастркама из тог рибњака.

Горњи Дејан сазасеоцима:Преданча, Ђорђине и Зимовиште је природно не искоришћен рај.

Овде се може прооизводити здрава хранам јер је овај крај богат шумом, лековитим биљем и здравом планинском климом.

Држава србија у 21. веку треба да препозна тај ресурс и тако урасле њиве, ливаде и пашњаци у коров претвори у обрадљиво-коришћену земљу за неке друге културе и и искористи природна богатства шума и гљива –као и нкоришћење токсичних отровних пестицида у производњи здраве хране.

Некада су у овим крајевмиа „љиљадиле“ овце у торовима-да је овде цевтала некада трговина стоком са турском и Грчком. То се може опњет догодити али неко то треба да препзна у Србији у 21. веку.

Опет бих се чуло блејање оваца, рикање крава и вришрање коња на шаренилу планинских пашњака. Опет би се чуо лавеж овчарских паса, глас деце и дим из димњака у којима је некада био живот у планини.

* * *

Старине и прошлост:

У потесу Кошаре од махале Чука према реци Бистрица између махале Преданча и села Јаворје постоји Бошков камен и српско гробље чија старост није испитана.

Зато и кружи легенда у овом крају да је Бошко Југовић после боја на Косову, на коњу стигао рањен са барјаком у лукама села Дејан поред реке Власине.

Ту су га овчари неговали, а барјак је предат тада цркви планинског села Добро Поље.

По њему постоје махале Бошковци у Доњем Дејану и Златићеву, као и многа места у овом крају која носе његов назив.

У овом планинском крају је било доста хајдука. Међу њима је био познат хајдук Стреља, Неша. Чак је јатаковао и хајдук Вељко Петровић из Неготинске крајине.

После Другог светског рата дејанчани су имали велики број воденица на реци Бистрица.

Били су познати као мајстори воденичари. Данас више воденица нема. Неке су већ срушене, а неке у коров зарасле. Једино су остале зидине, које подсећају на неко прошло време.

Преданча је била позната по воденицама и ваљавицама.

Најпознатији воденичари и ваљаци биле су три генерације Илића. Воденичари су млели жито на воденицама реке Бистрице и на речицама Мала река и Грацка.

У простору између Доњег Дејана, Ђорђина, Преданче до Јаворја, било је некада на рекама и планинским потоцима преко триста воденица.

Данас су само две у повременој употреби: једна у Ђорђину и једна у Доњем Дејану.

Околина Преданче је обрасла буковом шумом.

Некада су коришћене букве за ћумурџијски занат, које се развијао због оближњих ковачких радњи. На многим местима има остатака тог заната у виду ”стетина”.

У околини Дејана су Турци рудовали па има остатака шљаке и копаних ровина.

На заравном делу Преданче је био “крст”-обележје, али је срушен од стране комуниста. Ту код крста су се славиле сеоске литије у време верских празника.

То пре свега важи за Марков дан али махом се славио Свети Ђорђе, Свети Никола и Свети Ранђел.

После Другог светског рата, преданчани су славили други мај и одржаван је сабор за околна села на месту Преслап.

Ту је данас обележје “дрвеног крста”, али се окупља мали број људи, јер су исељена сва околна места и само живе искључиво старачка домаћинства.

У махали Преданчи су постојале црепане на којима је израђиван цреп бибер после Другог светског рата.

Најпознатији црепари су били: Стојан и Јордан Стојановић, Светозар Илић, Војислав Илић, Станија и Данил Илић, Лазар Јовановић. Махом се живело од печалбарско цигларског заната, тако су циглари ишли и у Влашко.

За време Првог балканског рата постојала је и ћеримиџијска радња Стојана Вершуле.

У село Горњи Дејан постоје два гробља.

Једно се налази на потесу ЛЕВЕНОВЕ и уњему се сахрањују из махала(родова): Бировци, Левенове(а до 1945.године су сахрањивани становници засеока Преданча, који имају сада своје гробље у Преданчу).

У гробље у Левенове постоје стари споменици, негде још из почетка 18. века.

Друго гробље се налази на потесу ЈЕРСКИ КРАЈ-у коме с се сахрањују остале фа,илије СЕЛА и из махале Ђорђине.

Занимљиво је да се у махали Ђорђине, од куће Павловића(крс. Сл.“Св,Ђорђа „посна“)-према засеоку Бара(која сада припада Д.дејану-налази свето несто „Крст“.

На том месту су одржаване верски обреди и светковина на секу КИТИЈЕ(сеоска слава) ТРОЈИЦА(други дан-а први дан ТРОЈИЦЕ је у с. Доњи Дејан на место ДЕЈАНЧИНЕ-изнад задружног дома и пута Дејан-Власотинце) у ливади.

Била КУГА -„Чума“ у овај крај више пута: од 1437до 1439.г. и око 1710. године. Много је тада у овим крајевима помрло и расељено становништво

Касније је премештена у Ивје и у Нешћево гумно. Цреп и ћеремида су на к Овај крај је био слободољубив.

Узимали су учешће у борби за ослобођење од Турака. Овде су јатаковали многи хајдуци тако има доста хајдучких кладанаца, хајдучких падина и других места са називима по именима хајдука.

Дејанчани су ратовали у српским устаницима под Карађорђем, као и у Првом и Другом светском рату.

На потесу Совчина-Гарине постојале су старе турске куће, а ту су се и населили први становници Срби из лука поред реке Власине.

Од ископина и остатака прошлости из римског времена(сем на потесу Римског града-засеок Чука у с.Златићево-које је некада као засеок Златишеве припадало селу Дејан-већ је извршен опис приликом писања о селу Златићеву) не постоје никакви други остаци.

Једино у засеоку Ђорђине постоје казивања многиг старијих људи да се поред реке Бистрице(оиспод Ђорђина) навлази нека пећина и подземни канал који изилази чак негде испод села равни Дел ка селу Брезовица.

Многи су ту тражили злато и претраживали та места, а било би птребно да то место истраже стручњаци археолози и утврди се та подземна пећина-подземни пролаз.

За време Милоша Обреновића Преданча је засељена.

Јован и Златан из Преданчу(Г. Дејан) су ишли 7 часова пешице од Лесковца до Соко Бање у печалбу.

БАЧЕВИНА:- 2000 оваца бачовало-биле у „бачевину“ на БЕЛУТАК.

*

ИСТОРИЈА

Д е ј а н (Г.Дејан и Г.Дејан)

Погинули и умрли ратници (1912-1918.г)

-Вукадин Младеновић, 2. чета, 2. батаљон, 1. пук. Умро у пољској болници 16.2.1916.године.

– Ђорђе Јовановић, 4. чета, 2. батаљон, 1. пук. Умро 19.12.1915.године у месту Фијер, где је сахрањен.

– Јован Станковић, 1.телеграфско одељење Врховне команде, умро 22.1.1916.године на Драчу.

– Светозар Младеновић, 4. чета, 1. батаљон, 2. пук Нишких трупа. Умро 6.1.1916.године у Драчу где је и сахрањен.

– Симон Миленковић, проф. Комора 10. пука, умро 14.1.1916.године у Драчу.

– Станко Савић, проф. Комора Моравске дивизије, 3. позив. Умро 6..2.1916.године у Првој пољској болници Моравске дивизије.

(Извор: Подаци су узети из Војног архива у Београду)

– Живојин П. Миљковић, Било. Погинуо 3.8.1914.године на Церу.

(Извор: Подаци узети из Војног архива из Београда)

– Милан А. Станковић. Погинуо 23.0.1914.године на Гучеву.

– Милутин Д. Павловић. Погинуо 5.8.1914.године на Церу.

– Цветко Стојковић. Погинуо 6.8.1914.године на Церу.

(Извор: Подаци узети из Матичне књиге умрлих у цркви у Крушевици)

*

-Живојин Т. Младеновић, Дејан, војник, погинуо јод села Крстаца, 1912.године

(Извор: Црква Крушевачка-МК Бољаре

*

– Божидар Јовановић,

– Власимир Драгутиновић,

– Јанко Ђокић,

– Криста Рајковић,

– Милан Петровић,

-Милан Ранђеловић,

– Ранђел Павловић,

– Стојадин К. Стојановић.

(Извор: Подаци узети из књиге: „Лесковачки крај у Првом светском рату“ аутора Др Живојина Стојковића и Хранислава Ракића)

*

– Јован Стаменковић, стрељан 10. августа 1917.године у власотинцу;

– Анђелија Ј. Стаменковић;

-Стојан Динчић, стрељан 10. августа 1917.године у Дејану.

(Извор: Историски Архив у Београду)

*

СЕЛО БОРИН ДОЛ

Погинули и умрли ратници (1912-1918):

– Стаменко Станковић, Борин Долм стар 36 године, Четврта чета, други батаљон. Погинуо 20 јун 1913. године на месту Горњи Пасаџик. Сахрањен на ратишту.

(Извор: Црква у Великом Боњинцу-МК Велико Боњинце)

– Алекса Ђорђевић, умро у месту Фијер (Албанија) 12.1. 1916.године. Сахрањен на гробљ2 у Фијеру.

(Извор: Војни архив у Београду)

– Драгутин Илић,

– Љубомир Митић,

– Милан К. Стевановић,

– Милорад Станковић

(Извор: „Лесковачки крај у Првом светском крају“, Аутори: Др Живојин Стојковић и Хранислав Ракић)

– Злата Д. Крстић, стрељана 10. августа 1917.године у Борин Долу.

(Извор: Историски архив у Београду)

*

Учесници ратова (са медаљама) засеок Преданча (Г.Дејан):

Балканско-први светски рат(1912-1918):

– Ђорђевић Милан,( одликовање:“Крст часни”)

– Ђорђевић Марјан,(одликовање:”Крст часни”)

– Стојановић Богдан,

– Стојановић Стојан, (болничар на солунски фронт)

– Стојановић Никола (Чадаровци-погинуо у тунле 1916.г. на прузи Скопље.Струга,)

– Стојановић Трајко (Чадаровци-отац Николе, погинуо на Криву феју 1915.године.))

– Младеновић Гаврил(тобџија 1913. на Брегалници-Једрење),

– Илић Милан “Ивје”, (на Црни Камен 1916)

– -Илић(Младеновић) Милан “Ђукинци”

– Стојановић Светозар,

– Јовановић Милан,(погинуо)

– Илић Добросав,

– Илић Владимир (истакао се у рату са Турцима на Куманово 1912.г.).

– Петковић Станија(погинуо на Цер 1914.г).

– Станко Стојановић ( погинуо на Гучево 1914.г).

– Петровић Богдан (носиалц највећих краљевих одликовања)

– Илић Миладин (“Ивје”-погинуо 1913.г на Грљански Вис код Кочане Македонија)

– Живадин Младеновић (син Илије “Коце” из Багровит-погинуо на Козјаку)

У рату са Бугарима 1885.године-ратовали “Коца”-Илија Младеновић(Багровит)-Преданча и Глиша из Дејан.

* *

Списак погинулих бораца и од терора фашизма, за време Другог светског рата Власотинца и околине (Из књиге Петар Станковић-Љуба:- „ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈАМА 1903-1945, Власотинце 1979.г.“)

Погинули борци у НОР-у и жртве фаишистичког терора 1941-1945.г(Село Г.Дејан, засеок Ђорђине).:

1.) Стојан Д. Стојчић, од Немаца 1942.године, немачка-бивша краљевска југословенска војска;

2.) Богдан Д. Станојевић, од Четника 10.11. 1943.године. Горњи дејан;

3.) Милан С. Стојчић, од Четника 10.11. 1943.године, Горњи дејан;

4.) Тихомир М. Стојчић, од Бугара 20.9.1943.године, Мачкатица (рудник);

5.) Миладин Стојчић, од Четника 22.11. 1943.године, Горњи Дејан;

6.) Софија Раденковић, од Бугара 23.8.1943.године, Модра Стена (Лужница);

7.) Стојанка М. Крстић, од Бугара 23.8.1943.године, Модра Стена (Лужница);

8.) Лепосава М. Станковић(Ђорђине или Зимовиште), , од Бугара 23.8.1943.године, Модра Стена (Лужница);

9.) Војислав Младеновић, од Бугара 11.10. 1943.године, Горњи Дејан;

10.) Милан Р. Крстић, од Бугара 11.10. 1943.године, Горњи Дејан;

11.) Војин С. Величковић, од Бугара 11.10. 1943.године, Горњи Дејан;

12.) Светозар С. Дојчиновић(Ђорђине), од Бугара 11.10. 1943.године, Горњи Дејан;

13.) Боривоје М. Миленковић, од Бугара 11.10. 1943.године, Горњи Дејан;

14.) Светозар Ј. Ђурић (Ђорђине), од Бугара 11.10. 1943.године, Горњи Дејан;

15.) Јанко Б. Ђурић (Ђорђине), од Бугара 11.10. 1943.године, Горњи Дејан;

16.) Влајко Ђурић (Ђорђине), од Бугара 11.10. 1943.године, Горњи Дејан;

17.) Љубомир Ђорђевић (Ђорђине или Зимовиште), од Бугара 25.12. 1943.године, Горњи Дејан;

18.) Светозар М. Миленковић, од Бугара 10.11. 1943.године, Горњи дејан;

19.) Стојанка Ђ. Младеновић, од Бугара 19.11.1943.године, Модра Стена (Лужница);

20.) Милан М. Павловић (Ђорђине или Село Г.Дејан), од Бугара 7.4.1944.године, Горњи дејан;

21.) Градимир С. Ђокић (Чукар-Село Г.Дејан), од Четника 9.9.1944.године, Гаџи Хан-12/22 дивизије НОП;

22.) Сава С. Станојевић, од немаца 20.11.1945.године, Срем, 12/22 дивизије НОП;

23.) Драгомир В. Илић, од Немаца 1945.године, Срем-12/22.дивизије НОП;

24.) Радомир. К, Крстић, од Немаца 1945.године, Срем-12/22.дивизије НОП.

* * *

ЗЛОДЕЛА БУГАРСКЕ КАЗНЕНЕ ЕКСПЕДИЦИЈЕ

Јосим Арсић (махала Ђорђине-с.Г.Дејан у II светски рат-окупација под Бугарском, 1943. године):

– Бугарска кажњена експедиција 1943. године чинила је злодела у наш крај.

Пошла је од село Крушевица, преко Равни Дел-све што је нашла, палила је куће, племње и у њима затварала децу и људе и тако су у ватру људи горели.

У Манкићево изгорела је Дарка Костић-затворена у кућу и запаљена, а Алексу Станчић су стрељали испред куће, а Љубицу уз амбар у кућу су стрељали.

У Равни Дел је убијен један од Шућоровци(Станковићи).

У Ђорђинску реку-Бистрицу, Бугари су убили Љубомира Ђорђевића.

Онда у Ђорђине су убили: Благојевић Влајка, Миленковић Светозара, Дојчиновић Светозара, Милосављевић Боривоју-стрељали их са Ђурић Јанком и два сина : Светозар и Влајко (Дејан) на звано место Еремијиште-код споменика и “крста” у село Златићево.

Светозар Ђурић је покушао да бежи, када су ишли кроз шуму-они су га ухватили. Саплео се од купина.

Убили га: растргли му црева, растргли га и ставили га на буку између Горњи Дејан и Златићево-буково браниште према Свођу.

Истог дана и мене се ухватили Бугари и са том групом повели на стрељање у Златићеву, али сам некако преживео стрељање.

Отерали су ме у заробљеништво.

Када сам се вратио из заробљеништва, као кмета су ме Бугари затекли код куће у Ђорђине.

Када смо пролазили кроз букову шуму, молио сам једног Бугарина да ме пусти јер имам кући малу децу.

Тај бугарски војник се сажалио и мало је самном застао, наредио ми да чучнем-клекнем и рекао да ће преко мене да пуца, а ја да паднем као мртав.

Тако је и било-чучнуо сам у ров, опалио је три метка прекомене, а ја сам онако као мртав пао у ров.

Нажалост остале су одвели и стрељали-а међу њима и мог брата.

Одмах сам тада побегао из шуме и сакрио се код Драгослава Петковића у Г.Дејан и крио се неколико дана по Дејан, са страхом да ме Бугари поново не потраже за стрељање.

Запис 1979. године махала Ђорђине село Горњи Дејан , Власотинц

Казивач: Јосим Арсић (махала Ђорђине-с.Г.Дејан у II светски рат-окупација под Бугарском, 1943. године)

Забележио Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

*

ЧЕТНИК БОРКО РАНЂЕЛОВИЋ:-

Рођен 1912.године у Горњи Дејан. До пет године живео у Горњи Дејан.

Отац му погинуо 1915.године у рату са Аустроугарском око Раље. Остао сироче.

Сестра Јулијана отишла у Сокобању.

Са мајком-која се преудала, доашо у Крушевицу у Видињци-за Илију Вељковића-Чарапиљци.

Био слуга у Сану Великина три године.

Тражио га учитељ Данило Тепавац(1924-1925.г) да га школује-али није дао очух.

Када је 1934.године погинуо краљ био је у војску у Сомбору.

У војску су тукли опасачима и батинама по туру, а било је и шамарање рукама од стране официра.

Оженио се 1936.године.

Био свирач-кланеташ музикант у село.

Запис 1981.године село Крушевица

Казивач: Борко Ранђеловић рођен у село Г. Дејан(призећен у Јанковци) у село Крушевица

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, Власотинце

* * *

Казивања из живота у прошлости:

Владимир Илић(1881).г ваљач, воденичар, учесник балкансих и првог светског рата(1912-1918) усмени приповедач:-

– Најбогатији у Златићево био је Миладин (имао је 13 детета)- Јемка и Јаника се удавиле у реку, а Кита изгорела у огањ, а најсиромашнији Милојко Ђорин из Дејана.

Тражио по село и просио, а имао четири детета.

У селима су постојали кавгаџије, који су на саборима верских празника дизали кавгу-свађу, где су обавезно избијале туче између момака, па и ожењених због вођења кола.

Највећи кавгаџија био је Димитрије из Дејана.

Баба Ђукин син Стојан (Бранков отац-Бранко се одселио у Соко Бању 1925.г.)-Ђукинска фамилија, доселио се из Дејан у Предамчу- као старешина села, пресуђивао дрско.

Одређивао га народ.

Носио бело даламче (бело џупче).

Чиновници су носили браде, а тукли су се штаповима.

Црква је била у Крушевицу, Добро Поље и Гаре.

Поп Митко је био највећи парничар на свету.

Камењар Богдан из Власину (Доњи Дејан) га натерао да плати 30 златника.

Парничило се и после тога.

Највећи лажов-кавгаџија Димитрије погинуо на Гучево у првом светском рату 1914.године.

За време турске власти, Турци су преко сеоских кметова спроводили своју власт и законе прописане из Цариграда.

У Дејан су Турци живели- у Гарине.

Памте се све буне и устанци. Памти се Бој на Чегру у првом српском устанку.

Памти се ослобађање од Турака. Тако је код преданчарско садашње гробље-Петканин Рид, црешњовим топум гађани Турци на гумно-брда између Бошковци (Златићево) и Гори Дејан (код данашњу трафостаницу је било гумно где су Турци врли жито и наплаћивали десетак).

На премлаз (25. мај када се одлучују јагањци од оваца-дан овчара на бачијама-одвукао М.М), негде 1872 године Дејанци и Златићевци, са преданчарима отерали су око 200 оваца у козилску реку.

Тамо су на бачији заметнули кавгу око власништва Букове Главе (1330 метара надморска висина) са Козилцима.

Деда Илија “Коца” из Багровит (Преданча) је заметнуо кавгу-свађу.

Милинка-баџинског(Златићево) су Козилци убили из пиштоља, а убијен је и Станоје из Козила.

Све су их турци позатварали.

Сеоски старешина са кметом се договоре да те ливаде (пашњаци) на Букову Главу доделе сирочићима погинулих у двобоју између козилаца и дејанаца.

Али судија био потплаћен, дошао са коњем у Јаворје и дао је козилцима.

Подигнут споменик козилцу, означавао је докле је чија Букова Глава.

Дејанци су тај споменик (у виду камена) померили од места Рудине (код Милорадову њиву-на крстопутини пута за Преданчу, Драгојцевицу и Полом) у Козилску реку(Бистрица- Грдаска река), а Козилци га поново враћали.

Тако је потплацивањем турске власти камен-међаш(споменик погинулом Станоји) стављен на Рудине, који је стајао до шездесетих година 20. века.

Опис суђења-парнице:-после се за Букову главу (1330 метара надморске висине-појас буковом шумом и пашњацима) парничило веома дуго.

Суђење је чак трајало у Призрену.

Вучко Стојановић (из Мртвицу-Златићево) тужио козилце на суд.

Вучко је са Стојицом из Јаворја су ишли пешице до Призрена и добили суђење за Букову главу.

Иља-тапија (турска реч)-уговор од општинско имање налазио се у Добро Поље у цркву пуних 30 година, па јеиљам купила козилска општина а парничар је био Стоица из Јаворје.

Вучко је преко суда (Кадија био из Лесковца) иљам-тапију, уговор о Буковој Глави дао Стоици из Јаворја.

Људи су кавге-свађе започињали за имање, за међе, за крађе, за вођења кола(ора), за девојке на саборима, вашарима, црквеним празницима.

Некада су потезани и пиштољи, избијале туче, цак падале и људске главе.

Било је доста лопова у том времену.

Тако је остала прича још из времена под Турцимак како је Илија “Коца”(Багровит-Преданча) био лопов, који је крао јагањцњ, па га питали за обедом чије је ово јагњем а он је одговорио :”- море јеђ па ни питуј чије је јагње”.

Тако је око заузимања имања у преданчарско-дејански атар ( и дан данас има ливада назив-Вучина ливада у махали Ивје, Преданча)-Вучко Стојановић (Златићево), Вуча Станковић(Дејан) и Вукадин Стојановић убили из пиштоља Влајка Ђокића (Aлабирци-Златићево). Ту ливаду су до 70.година косили Алабирци(Ђокићи) из Златићево, потом је продали Станчићчима у Ивје (Преданча).

Вучко Стојановић Није радио, па је живео од пљачке.

Тада је био кмет Стојан рабаџиски из Златићево.

Лопов је такође био и Ђокић Вукадин.

Носио револвер, пуцао од коња, јурили жене, пљачкали у село Јаворје.

Код Младена Курту (куртинци) у Јаворје силом нареде- месене им погаче и на њој стављали им напалиони, а ноћу “Коцу” Илију из Багровит(Преданча) ранили, па је тако клецао и касније умро.

То су урадили Вуча Станковић из Дејана и Вукадин Стојановић, па су им после у затвору оковали 20 килограма железа.

Породице су им трпеле гладне а њиховом имање је купио Стоилко Страњевац(Страњево-махала код Тегошнице).

Из затвора су изашли после ослобођења од Турака 1878.године .

Људи су у току верских празника исли на славе, а одлазили су и на свадбена и друга весеља једни код других.

Тамо се певало, играло и веселило и радовало животу.

Од музицких иструмената су били: Зурле, тупан, гајде, дудук, двојнице, дудуче(фрула), алавутка-шупељка (окарина), дрвени кланет , а потом од 1923 године и плех музика (оркестар трубача), потом после другог светског рата и хармоника у овом крају.

*

Тешко је било “разврзати” језик и орасположити старог солунца те 1975 године, да прича о свему и свачему.

Деда Владимир Илић ваљач и воденичар је био жива усмена легенда за овај крај.

 

Наравно да су сва усмена казивања исказивана у ноћним сатима док се чекало у воденици и ваљавици.

 

Ноћима је етнолог Мирослав Младеновић бележио та казивања уз чашу ракије- са пуним балоном ракије се целе ноћи певало, да би се могло то све ставити на папир.

Овог пута су забележене ове песме од деда Владимира:

“Чувам овце три године,

три године, три стотине

ником штету учини

враг нанесе три девојке

једна свира а две играју

ал ме стадо за брег зашло

за брег зашло,

штету нашло

чија њива

попова је

зло попиште,

много иште

ником штету не учини

Јано, Јано е Бојано (Гостињска песма)

*

ХАЈДУК ЂУРА

Беше ведро па се наоблачи

из облака ситна киша роси

па пороси аргати по поље

и пороси ајдуци по гору

сви ајдуци барјаци повише

‘ајдук Ђура барјак не увија

повикаше 30 ‘ајдука

уви Ђуро крсташа барјака

да некисне свила и кадифа

нека кисне пуст остануо

имао сам 9 мила брата

сви су 9 под њим погинули

ега да Бог и ја да погинем

то говори Ђура харамбаша

пушка пуче из зелену гору

лоше пуче, право погодила

те погоди Ђуру међу очи

мртав Ђура па проговори

изнесите ме на Дел

па ископајте гроба мегданију

побете ми 4-5 крстача

врзете ми коња на крстачу

дан да једе, три да болује

ставите му траву чемерику

да жалеје Ђуру Арамбашу (Хајдуцка песма)

 

 

*

Деда Владимир је причао, када се женио Милија (Гаврилов отац-фамилија Младеновић у Преданчу), онда се на свадби свирало само у дудук-свирајку, а узео је тада невесту Станију из Попазикинци (Јаковљево)-где се ишло у сватовима за девојку са коњима и барјаком.

 

Његов деда Пејча је украо девојку.

кад се девојка украде-у суботу се не спава, а унедељу се иде у цркву, а када се помире родитељи девојке и момка онда се иде на испит код попа.

 

Питају да ли се сам жениш, пита се у цркву, да ли си род, волиш ли га-кад н еби га волела не би ни посла за њим.

Наравно за испит се плаћа у напалионима.

Момак за девојку плаћа 10 напалиона, а попу следује 3 напалиона. Наравно да се у цркву иде са сватовима.

 

На свадбеним весељима се најчешће свирало у једном инструменту, а богатији су плаћали свирку у више инструмената (најчешће зурле и тупан).

 

Најбољи свирач на зурлама био је Златко-циганин из Златићева, а у Преданчу најбољи гајдаш био је Трајко (Рандјелов син-фамилија).

 

У сваком селу-засеоку- у овом крају, био је по неки гајдарџија, а са гуслама се махом свирало на славама и верским празницима у вечерњим сатима, уз пиће и песму за соворм.

 

Певане су јуначке – гостинске песме (сетно-лирске песме о момку и девојци) песме.

 

Весела нарав:-У Овом крају су људи имали веселу нарав, па се смех и шала увек заподенула у сваком сусрету-на било ком месту.

То се сматрало као врлином планинског горштака-који зна да увек насмеје неког другог, који се налази у некој невољи или бризи.

 

За такве људе се казало да су шалџије, па се шала користила као лек у превазилазењу многих људских слабости у човеку.

 

Воденице и ваљавице:-Стојан-Крпуз (син Кара-Младена, који је зивео у Малорницу, Преданча) био је међу првим мајсторима- 1856/8 године, који је направио воденицу и ваљавицу у овом крају на реку Бистрица.

Био је много гладан, јер је по налогу Турака сво жито однео у Цариград.

 

Кад је вода однела воденицу и ваљавицу- Пејча је направио нове воденице и ваљавицу. Прво су биле близу до Козилиште, па онда данас где су сада су изграђене.

У реку Бистрицу воденице и ваљавице су имали:Илићи из Ивје(Крпузовбци):Владимир, Добросав-њихови синови:Дика, Станија, Данило Илић.

На речицу Грацка постојаче су воденице:Стојан-син Јордан Стојановић и Војислав Илић, као и Светозар Стојановић.

 

 

Пинтери:- Пејча (деда Владимиров отац) је био пинтер и изучио пинтерски занат у Гаре. Пинтерски занат је изучио и Јордан Младеновић из Преданчу.

Живот под Турцима:-У Време када су Турци пљачкали (три пљачке) деда Пејча јео је пепел и шишарке од горун(храста) да би презивео.

За време пљачке (три пута је Власотинце са околином горело) обогатио се Станија-спасински (Преданча).

У том времену хајдуци-Карађорђа, су јатаковали у току зиме, по воденицама и овчарским колибама.

Долазили су у воденицама и колибама са кошуљама-тоскама, оро (коло) играли и барјак носили.

 

Хајдуци боравили: у Говеђе пландиште, Нешћево гумно-са леве и десне стране поточица Грацка у буковој шуми- у колибама јатаковали-а и грали су и на Јаворску Чуку (изнад Јаворја) и на месечини у Чукар(испод Преданче, покрај реке Бистрице у колибама).

 

Многа места у овом крају носе имена по хајдуцима: Хајдучка падина, ‘ајдуцки кладанац, нешцево гумно.

 

За хајдук Нешу из Дејана, се везује прича да се одметнуо у хајдуке јер је убио Турчина који је тражио да му одведе девојке из села(а међу њима и његову сестру) на спавање са Турчином.

 

Хајдук Неша је био учесник балканских и првог светског рата-потом из Дејана одлази у село Брезовица, где је био сеоски кмет.

Погинуо је од Бугара у селу Манкићево за време Другог светског рата 1943.године, када су Бугари вршили рацију и чинили злодела у овом крају.

 

Тако су Хајдуци играли ноћу и у колиби Станоја-спасинског у Рамниште (Преданча) долазили по храну, која је сакупљана у околним селима.

Храна за хајдуке је сакупљана у Рамниште(Преданча) и у колиби Стојана ђукинског(Младеновићи).

Деда Владимир је причао да је код његовог чукун деду “Крпуза”-Стојана, долазио са двиском овцом на леђима чувени хајдук Стојан- Масенга, који је на каменом прагу заклао и пекао месо.

 

О њему су испричане многе легенде, а једна је забележена том приликом од деда Владимира:

-Стојан-Масенга је рођен у Горњем Ораху у власотиначком крају.

Био је високограста, плећаст, носио кубуру, одевен хајдучким оделом, знао да говори аранаутским и турским језиком.

 

Надимак Масенга, добио је као ”опасан” хајдук-на турском језику. Хајдуковао је у 18 веку у доба Турака.

 

још код старијих људи у овом крају се преприцава-како је како је у у Горњем Ораху, у обиласку деце у време јесењих задушница, жена сварила млеко и жито и ставила на клин пред кућу.

 

Масаенга је приликом уласка у кућу узео млеко са клина и почео пред кућу да куса.

 

Тада један шпијун из село је то видео и казао Турцима, јер је у том времену у Горњем Ораху била турска стражарница.

 

Турци су му опколили његову кућу.

Турци обазриво са стране питају је ли ту Маенга-да би Масенга ухватио Турчина, завртео га, далеко бацио, да су му папуче одлетеле у Папазикински двор, а хаљина у руке му остала.

 

Толико је хајдук Масенга био јак човек, па је потом одмах побегао у шуму.

 

Према причи деда Владимира приликом доласка са хајдучком дружином у воденицу и ваљавицу, Стојана- крпуза на реку Бистрицу у Преданчу, увек је на леђима носио по једну двиску овцу.

 

После хајдуковања у овом крају, побегао је у Сарајеву и тамо био Арамбаша.

 

Прича се да га је тамо била опколила Турска војска -речима “држте Масенгу”.

Знајуци турски језик, хајдук Стојан.Масенга увек је Турцима побегао у шуму.

 

Прича се да је био неустрашиви хајдук, храбар и јак.

Да је скакао из места 24 стопе, а његов коњ је скакао 16 стопе .

Да такав јунак у снази није био рођен у власотиначком крају.

 

(Сличну легенду 1975 године је испричао и Светозар Стојановић (60.г) који је одсељен у село Стубла код Лесковца.-подвукао М.М)

Хајдуци су пресритали Турке, убијали их у непроходној густој буковој шуми, пљачкали злато, јер је тај пут водио преко села Јаворје, Козила до рудника у Млачиште ( у планини црнотравско-сурдулицког краја).

Хајдуци су били весели људи, тако у запису из 1975 године, етнолог Мирослав младеновић је забелезио ову хајдучку песму:

“Огењ горе јагодо

огењ на Јанин планини

ту се момци збирају

па девојке бирају

на два момка девојка

у Јовану самоме

једна добра девојка”.

Турски буљубаша је често јахао коња из Гарине (ту су живели Турци у Г.Дејану), па преко реке Бистрице уз планинску стазу преко хајдуцке падине , потом пролазили поред ваљавице и воденице у Преданчу, настављали пут уз реку до село јаворје и Козило.

 

Ту је била стаза за коње, која је водила до Видње “уз” реку Бистрицу код села Јаворје, где се вршила прерада гвоздене руде.

 

Ту је у село Јаворје у реку Бистрица била и ковачница-Самоков. То место и данас по називу Видња, има остака у “троски” и “шљаки” од топљења гвоздене руде на примитиван начин.

 

 

На тој стрмини, на коси, са леве стране реке Бистрице-узвисења Ђуркин Дола (које је добило назив-Ђурковита места имају нека ветришта (Ђурке”), које по веровању аљаве по веровању човека-има га и на Белутак у Преданчу.

Живот је у том времену био дуговечан.

Тако је махом било доста велики број људи који су живели преко 100 година.

 

Деда Владимиров чукун деда “Кара” (на турски “црн”) Младен је живео 116 година.

 

Ношња:- Носио чакшире, јапунџу (од клашње) на грбини (леђима), велику капу, чакширу просту, без веса на глави, просте чарапе, свињски опанци, црне врце (канап) од козе.

 

Гајтан за деда Младеново време се носио-

Говор исти.

 

Жене су носиле: шамије(мараме) на глави, елеци, а неке и капе на глави, бојелек, ткане вутаре, терзије-просте рађене на руке (кројене на руке).

Свадбе су трајале 2-3 дана, музика:гајде од јарећу кожу и гусле, а зурле су ишле са тупаном (бубњем) и свирајком-дудуком у оро са девојкама.

 

Деда чукун “Кара” Младен свирао у гусле, а његове гусле су чуване све до 1902 године.

 

Дуговечност:-Живео је јдноставно и просто, без секирација, а хранио се овчим производима, уз чист планински ваздух, једноставан зивот-формула дуговечности.

 

У Јаворју је један баба из Куртинци живела 130 година-према причању Наталије Станцић, а Кита у Златићеву родом из Гаврилове фамилије-сестра, Младеновић из Преданчу) живела је 103. година.

Запис из 1975 године, планински засеок преданча, село Г.Дејан

Казивач: Владимир Илић(1881), ваљач, воденичар, Преданча(Г.Дејан)

 

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историограф

* * *

 

 

 

 

* * *

 

Образовање и друштвени живот:

 

У току Другог светског рата и после Другог светског рата у селу Г.Дејан-са засеоцима:Село, Преданча, Златићево и Ђорђине су одржавани алфабетски течаји, па су тако се описмењавали свио неписмени(а било је скоро неписмено целокупно становништво).

 

Тако су чак и на курсеве одлазили млади партизани и са шест месеци кусра описмењавани, да би били први учитељи.

 

Тако су нас све до 60.година века(аи у ОШ-у у с.Свође) махом учили учитељи-са шест месеци курас(„курсисти“)-а чак и у ОШ у с.Свође од петог до осмог разреда све до 1965.године су нас учили самуо учитељ(све предмете)-није било ниједног наставника.

 

Четвороразредна основна школа је основана 1958.године, коју су похађла до 1954.године и деца из засеока Преданча; да би касније похађала ОШ у село Златићево-пешачећи у једном правцу 5 километара.

 

Осмогодишњу ОШ „Доситеј Обрадовић“ у село Свође су тек почетком 60.година 20 века почела да похађају само мушка деца из Горњег Дејан свих околних села овог планинског краја.

 

ОШ у село Г.Дејан је била истурено одељење ОШ „Доситеј Обрадовић“ у село Свође.

 

Пошто је у једном правцу било више од пет(а 10км-деца из засеока Преданча) километара, онда женска деца нису била у обавези да похађају осмолетку, него су чувала овце и спремала дар за удају.

 

Наравно да су поред тога радила и све пољске радове: окопавање, сетве, жетва, брање сена и воћа за печење ракије-са својим мајкама, стринама и бабама по селима овога краја.

 

Тек почетком 70. година 20 века су почела нека женска деца да похађају осмогодишњу основну школу уи село Свође, када су већ неки дечаци већ завршавали средње, више школе и факултете.

 

Еманципација на село и уопште у друштву је учинила своје да се женска деца школују и касније завршавају школе.

 

Због миграција у град је основна школа, основана 1958, пред затварањем.

Први учитељ је био Љубиша Поповић. Школа је обухватала рејон Горњег Дејана, Преданче, Ђорђина и Златићева.

Касније, отварањем школе у Златићеву, деца из Преданче су похађала ту школску установу.

На другој страни је неколицина младих стекло високо образовање: наставници, учитељи, професори, инжењери и официри. Међу њима има доктора економских наука и републичких инспектора шумарства.

* * *

КАВГАЏИЈА

Онај што први кавгу задене,

Тај ти је, брате, кавгаџија.

Тај к’д је оро-кавгу задене,

Па се изм’кне, да се тепају,

А он ти са стране ужива.

Сви га знају, у свако село.

К’д је неки вашар или свадба

Прво се начук’у до д’ске,

Онда се цењкају, мортус пијани,

Кој ће коло да води.

Музиканти ги добро познају,

Па су нек’д у стању

И џаве да свиту у коло,

Само да не избије тепање.

Мек’д се и тупан ицепи,

Искрши труба или ’армоника.

Кавгаџије праве свађе

И око међе или стоке.

Такој се у свако село

Свака кавга претвори у тепање,

Па се од игранке и вашари,

Дома дооди с крвави носеви,

А нек’д у кавге, ојо оро,

Пиштољи и ножеви су играли-

Плаћало се и животом.

Власотинце, 9. август 2006.године

(Извор: ПЛАНИНСКА ОРАТА(збирка песама на дијалекту југа Србије), Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, 2008.године, Власотинце, страна: 57-58)

* * *

ДЕЈАНСКИ ГОВОРНИ МЕДАЉОН:

 

-Абре овај Станоје и Богосов решиили се цврсто да доведу воду из Букову Главу.

-Иде смејање по Дејан, ал бре неподаву се, ће буде работа.

 

-Овија из Совчину млого стежу, незнам кво им је. Нешто се тртомуте за струју. Тешко се збиру паре.

 

-Стојан Десимркин и Властимир Јорданов из Проданчу ће свиру на Тројцу у Дејан. Незнам бре дал ће си се видимо на славу, онакој какој се договримо у петак.

 

-Овеј пак ђорђинске жене, млого бре пију, ће ни бре савладу по пијење нас преданчари. Ал и ми си ги имамо повише од њине жене, ће ги победе у пијалаци по свадбе.

 

-Еј бре Милице ће ли идеш на копање, оној бре меко ко бапка, млого арно, еве пројдо сас краве и пипну земљу.

 

 

-Пуштајте овце и краве децо , ево дојдо од копање, на Големи и Мали Ђорчеврид већ пасе стока. Што ви не баба пробудила порано.

 

-Па нека ги бабина деца нек си малко поспу,де,де стока ће се напасе голем је д’н.

 

-Еј теткино дуле, јела овам да ти тетка нешто подаде. Еве нес’м се млкого прекршила, еве ти једно шарено тојаче бонбонче, да ти буде мерак да пасеш овце цел д’н уз појање и да си свиркаш у дудуче.

 

-Тетко мори неси требала да се отрошиш, ја си појем и чувам си наше овце да ги напасем добро да ни подаду повише млеко, да си се дома кноћи добро млеко накусамо.

 

-Еј почекајте ме, носим си сандале у руке, а сас гумене попке ће си идемо све до Чобанац.

 

-А кво ће да работимо ако ни виде лопушњанке, рамноделке и равногорке.

 

-Ма ништа. И оне такој исто работе. Исто ко и ми се убаво премене у народну ношњу и носе си сандале у руке до с’м сабор-вашар. Неке иду и босе до с’м Чобанац.

 

-Ће ли бре идемо на пијење, Јован од Преслап довел снајку Славицу из Равну Гору.

 

-Ће идемо, ево чу какој пуца Трајко ловџија сас пушку, а Власта рамоникаш ће ни весели. Понеси и неки динар за целивување за снајку, ел се на празно нециливува у руку од снајку.

 

-Овија па златићевци на седми јули се изначуку и Власта армоникаш ги опепели. Ал брате големи весељаци, без њи неможе да се коло заведе.

 

-А беше ли тепање сас јаворци и јакољевци око коло. Беше, Станислав и Станомир им човке разбише, ал затој к’д дојду на сабор у Преданчу на други мај сви ги поштују.

 

-Млого ми мерак к’д чујем да тупан зачука на Чуку на сабор у Дејан. Срце ми заигра. Немам си паре да платим коло, ал си се изиграм на кеца и у коло. Чим чујем армунику и тупан одма батаљујем сву работу, па право на сабор.

 

-Е какој си свиру овија лопушњањи, нема ги равни све до Власотинце. Побеђују сви свирачи к’д се зберемо да се венчу у општину или у цркву у Крушевицу. Само к’д Сотир дуне у трубу, јечи планина.

 

-Еј викај Милета и Кицу да понесу крпењачу, па нек појду низ долину па повикн у Мирка, па ће н си се сас Борка и Мирослова играмо лопту против златићевци на „Крст“ у Златићево.

-Море њин татко Јован гу сакрил, па гу траже да је најду, па ће малко да се задоцне, ће ги почекамо на Прекоп.

 

-Да ли ће идемо на Дејан или на Залтићево из школу од Свође?

-Куде има повиш друство, туј ће идемо, да се играмо сас лопту од кравље длаке и да јуримо веверице и млатимо крушке-да мож отиднемо дома до мрак.

 

-Јосиме има ли пошта од мојег печаловника.

-Ма Јованке , де печлаовник још ни баницу не појел, што си му омесила за пут. Нека се малко ужига, заради неку пару па т’г се надај да ти прати писмо и паре. Изгледа млого си загорела:ха..ха…

 

-Појдомо из свођску луку да си се обањамо у Власину, к’д си се пуштимо из школу.

Ми златићевци, јакољевци,проданчари, дејанци, јаворци. Раздвојимо се по групе куј знаје а куј незнаје да плива. Ми појдомо према Камењари, ал ем несмо знали да пливамо, ем смо били без гаће.

 

-Срамота бре да се скидамо у пртене дугачке гаће, ел туј су биле и неке женске ће ни гледу па ће теру саир по села и по школу од нас.

 

Ће буде голема смејурија.

Витко из Јаворје посналажљив па ни одведе сас Синишу из Горњи Дејан и сас неки борондолци и доњодејанци па се скинумо голи у један врбак у луку и убаво се побрчкамо и обањамо.

 

Тој ни је било прво бањање у голему воду, ел смо се бањали по вирови.

Извор: из Рукописа:- ПЕЧАЛНИК (Народне приче, легенде, предања, изреке, здрице, загонетке, клетве), Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, 2009.године Власотинце)

* * *

ДЕЈАНСКЕ ВРАЧАРИЦЕ

 

У Дејану су средином 20. века живеле две рачарице:Санда Богдановић и Јелена Младеновић, која је доживела 102. године живота.

 

Санда је почела да се бави врачањем, када је у току рата 1941-1945. године чула де је њен син Богосав „погинуо у рату“ и „сахранила“ његово парамање-уместо њега на дејанском гробљу.

 

Кажу да је отишла код једне врачарице, која јој је рекла да ће се њен син Богосав жив вратити после рата и тако се и обистинило.

Њен син Богосав је био у немачком заробљеништву.

 

Богосав је сам причао да се је бацио и скочио са трећег спрата у реку Дунав, па тако препливао и вратио се кући жив.

 

Наравно да је од тога имао последице и стално је кашљао док је после рата радио као магационер у село Дејан.

 

После ослобођења се оженио – изродивши три ћерке, а одживео свој живпотни век до 60. године живота. Више и није могао да живи од последица рата.

 

Тако је његова мајка Санда после тога постала позната врачарица у целоме крају.

 

Бајала је од свега и свачега, растурала мађије и гасила углење од сваке несреће која је тада спопадала неписмене и сиромашне људе у планини. Разне бољке је код жена лечила врачањем.

 

Друга позната дејанска врачарица је била Јелена, која је лечила жене нероткиње, тако што их је „потпасувала“ тканицом-намештала „пупак“, намештала преломе ногу и руку, гасила углење и бајала женама од разних урока.

 

Баба Јелена је и у својој 95. години живота знала да отпева многе лазаричкке песме и била ведра до краја живота.

 

Писац ове кратке приче о двема бабама врачарицама их је лично познавао и записао од баба Јелене доста етнолошког материјала о животу у планини.

 

Нарочито су остале записане њене веселе доскочице и лазаричке песме које је певала као девојка у лазарицама у родном село Лукачеву(Горњи Орах) између два светска рата.

 

(Извор: из Рукописа:- ПЕЧАЛНИК (Народне приче, легенде, предања, изреке, здрице, загонетке, клетве), Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, 2009.године Власотинце)

* * *

 

БЕЛМУЖ НА ПЛАНИНСКИ НАЧИН (Народни рецепт):

– Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог Власотинце

 

Белмуж /бели муж/ је пастирски оброк и јединствено укусан специјалитет Источне Србије.

У време Ђурђевданских дана, један дан пре Ђурђевдана (6мај), Ђурђевштина, у селима брдско планинског дела власотиначко-црнотравског краја, бере се цвеће, плету венци, прави белмуж и врши одлучивање јагњади.

На Премлаз (25 мај), јагањци су се одлучивали и почињала је мужа оваца и обавезно припремао белмуж, да овце и те године имају више млека.

Тај дан овчара у овом крају се прослављао на месту где се славио Ђурђевдан, тако што се од млека помуженог и бело-кукурузног брашна правио белмуж на овакав начин:

– У групама планинских засеока, увече се помузу овце, потом подсири млеко и из цедила извади млади неслан сир, који се пре стављао у котао.

Потом се котао стављао на ватру и стварањем кашасте масе, обавезно се стављало бело, некад и жуто кукурузно брашно (проја) и потом засолило и варјачом – дрвеном кашиком мешало и кувало док се потпуно не испари вода.

Таква кашаста маса – белмуж, после кувања на ватри, служио се на ливади или за совром.

Тако се прослављао дан овчара – почетак муже оваца, која је трајла све до јесени.

Овај рецепт за Белмуж је једиснствен на југу Србије, а постојао је и уселима Заплања-подножја Суве Планине.

Данас се белмуж често припрема на исти начин, али на шпорету.

У посуду са дебљим дном ставите сир и на лаганој ватри мешајте док се не растопи и почне да “конча”.

Додати брашно у млазу, мешати да масноћа изађе на површину. Добиће се смеса налик на качамак, али мекша. Једите сместа, док се пуши….

Послуживање белмужа:-За белмуж је потебно имати стварно првокласни бели сир, а не сме бити старији од два дана…

Кажу да који мушки једе белмуж, здраву храну од сира и кукурузног брашна, буде леп до старости, када му коса побели…Пријатно!

Састојци за припрему белмужа:- 1 кг младог. Несољеног, најбоље овчијег сира 400 грама кукурузног брашан, не палента.

*

Gastronomija Srbije

panacomp.net/srbija?s=srpska_kuhinja

BELMUŽ NA PLANINSKI NACIN – Zabeležio Miroslav Mladenović, lokalni etnolog. Belmuz pocetak pripreme Belmuz Svrljig Belmuz Josanica Belmuz Balta …

http://panacomp.net/srbija?s=srpska_kuhinja

*

Narodni recepti iz vlasotinačkoga kraja-Gornje Povlasinje

www.mycity.rs/…/Narodni-recepti-iz-vlasotinackoga-kraja-Gornje-Po…

21 мар 2010 – Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог 5.Рецепт: БЕЛМУЖ(На старински начин): У време Ђурђевданских дана(један дан …

http://www.mycity.rs/Kulinarstvo/Narodni-recepti-iz-vlasotinackoga-kraja-Gornje-Povlasinje.html

* * *

Од игре на пољанчету до Црвене Звезде:

Много нас као деце 60.година 20. века није знало ништа о спорту и

фудбалсим клубовима.

 

Све до завршетка четвртог разреда у планинско село Златићево (пешачили

смо дневно кроз планинске врлети 10 километара у оба правца) нисмо

знали ни о Црвеној Звезди ни о Партизану.

 

Пошто је у току Другог светског рата ово био „партизански крај“, онда

смо после поласка у осмогодишњу школу „Доситеј Обрадовић“ у село Свође

(пешачење 10 километара кроз букову шуму, козјим стазама и преко

набујалим планинским речицама и потоцима…); читајући у листу

„Политика“ (доносили смо учитељу у село Златићево из поште села Свође)

о спорту почели да се одређујемо као навијачи фудбалских клубова у

бившој Југославији.

Тада због „Партизана“ у рату и „Црвене звезде“ на партизанској капи,

постојали су тада само навијачи ова два клуба у читавом Повласињском

крају.

У свој родни планински засеок Преданча, села Дејан сви смо постали

навијачи ФК „Пратизан“ а једино је један наш друг из ината постао

навијач ФК „Црвена звезда“.

У почетку смо се играли са лоптом од кравље длаке, потом крпењачом,

онда малом гуменом лоптом (налик на ону за тенис); потом за игру

нам је учитељ донео прави фудбал.

Тада су у осмогодишњу школу ишли само дечаци, док девојчице су биле

обавезне за обављање кућних и пољских послова; да чувај овце и

спремају дар за удају.

Зими су морале да изучавају ткачки занат и постану везиље, а лети да

окопавају кукуруз, кромпир -онда обављају жетварске и друге радове у

поље.

Сви ми из суседних села:Преданча, Златићево,Јаворје, Козило,

Јаковљево, Дејан-играли смо на пољанчету лопту од кравље длаке или

гумењачу ујутру на месту Златићевско гумно или у Дејанском атару и

онда трчећи низ Свођско Бучје стрчали за почетак часа у школи села

Свође.

 

 

Искрено био је веома талентованији од све деце у сеоској осмогодишњој

школи, али није имао ко да га „погура“- а и оскудан сиромашан живот на

село је учинио своје.

Али зато када смо са нашим синовима у току распуста играли лопту на

пољанчету, хвалисаво се поносио са својим сином Славишом-Сашом

Стојановић, да ће барем он испунити наше дечачке сне и заиграти фудбал

у неком великом клубу.

Били смо поносни на његовог сина као „партизановци“ па чак и онај наш

једини „звездаш“ из села-који је постао зидарски печалбар предузимач.

Ми се растурисмо ко где, села постадоше пуста. Наша пољанчета су

засрасла у корову и тако остадоше села без деце.

Нема више игре деце на пољанчетима широм Повласиња у планини.

У времену распада старе Југославије на крају 20 века, на мојој капији

у Власотинцу дошао је сам мој друг из детињства Мирко Стојановић, као

бивши официр и војни судија тадашње војске старе социјалистичке

Југославије.

Био је утучен. Протеран из Словеније као „непожељна особа“ војног

официра-морао је да остави жену, сина и ћерку у Словенију и да пређе у

Београд односно у Власотинце да живи. У то време је више боравио код

тада живе своје остареле мајке у родно село у планини.

У тим турбулентним временима под ратним санкцијама ратова

у:Словенији, Хрватској, Босни, Косову-мој драги друг из детињства

Мирко Стојановић(1947.г.) морао је преко Мађарске да одлази да види

породицу у Словенију-а чак у почетку се „сусретао“ са породицом из

Словеније у Мађарској, да би се поново враћао за Власотинце.

Хрвати и Словенци му нису давали пролаз уласка у Хрватску односно Словенију.

Често смо се шетали поред реке Власине, куповали заједно штампу на

киоск у центру града .

 

Причао ми је хвалисавао о свом сину Саши-Славиши фудбалеру у првој

словеначкој лиги. Сви смо тада у село били поносни на његовог сина као

фудбалера а касније и тренера.

Срце мог друга Мирка Стојановића (оца Славише) није издржало.

Умро је млад од срчаног удара-инфракт.

 

Туга и бол за породицом и неправде учиниле су своје.

Прођоше неколико година, на локалној телевизији ТВ Лесковац одгледао

сам ИНТЕРВЈУ са Славишом-Сашом Стојановићем, као тренером словеначке

репрезентације.

Поносно је причао на своје порекло села свога оца и мајке из

власотиначког краја.

Није заборавио своје корене. Било ми је драго када сам га слушао.

Потекле су неколико суза низ моје остарело лице-са уздахом: “Е да му

је отац Мирко жив да га сада слуша и гледа“.

Прође неко време, ево садашње почетком 21. века- остварују се снови

нас који смо шуткали крпењачу по пољанчету по планинским ливадама

Повласиња, наш Славиша-Саша Стојановић је постао тренер ФК „Црвена

Звезда“.

Ту радост смо свуда делили-са свих суседних села када смо се

сусретали у чаршији када се увече изилазило у шетњу поред прелепе реке

Власине у Власотинцу.

Мој син је као романописац мени написао неколико шаљивих зађевица у

реченици:“не знам како ће Саша да прође у наше село Преданча, да ли

ће му „опростити“ сви ПАРТИЗАНОВЦИ, јер је „издао“ наше село и отишао

у Црвену Звезду“.

Наравно то је изговоренуо шаљиво уз понос што смо ето и ми доживели да

неко од наших планинских горштака испуни сан нашег детињства и наше

младости.

Ето наш Саша-Славиша Стојановић из нашег планинског засеока Преданча,

од сеоско-планинског пољанчета дође и до највишег трона у

фудбалу-постаде тренер ФК „Црвена Звезда“.

 

Мени и мојој генерација као „партизаноивцима“(али правих –не овдашњих)

желимо нашем Саши-Славиши Стојановић успех као тренеру ФК „Црвена

Звезда“.

Срце је јаче од разума. Нека са Звездом на фер начин и способношћу

као тренер освоји титулу првака и поврати углед ФК “Црвене звезде“ и

нашге фудбала у Европи и свету.

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, некада и сам се играо

крпењачом у планински засеок Преданча села Дејан, општина Власотинце

југ Србије

1. новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

* * *

 

Порекло презимена по родовима-махалама:

 

 

Насеље Горњи Дејан састоји се из три физиономске целине: Село , Ђођине и Преданча(Проданча).

 

С е л о Г.Д е ј а н (Махале): Бировци, Мала, Милаћево, Јерски Крај, Брајковица, Клетиште, Кускинци, Ло(е)венове, Совчина, Зимовиште.

 

 

 

 

Махала-Мала Бировци:

 

– Род: Станојевић (крсна слава св. Ђорђе-“посна”),

 

– Род Величковић (крсна слава св. Ђорђе-“посна”),

 

– Род Ранђеловић (крсна слава св. Ђорђе-“посна”),

 

– Род Милошевић (крсна слава св. Ђорђе-“посна”),

 

– Род Стојчић (крсна слава св. Ђорђе-“посна”).

 

Сви ови родови су изгледа проистекли из једног рода, јер се до сада нико у село нити удавао нити женио из овиух родова; што показује да су сви они истог порекле од једног претка.

 

Веома је занимљиво да сви они славе исту крсну славу Св. Ђорђу “посну”-а још је занимиљивије да из рода Стојичић кумују роду Ђокић(АЛАБИРЦИ) у село Златићево, који су се доселили са Копаноника прво у Г.Дејан и имали кућу у ђљивар-воњак, сада Стојчић-код школе односно код бакалницу величјовића одсељених у Власотинце.

 

Док, стари кумови Стојичићима су из Сукнарева (Д.Дејан-Тихомир-син Власта и снаја Дивна из Павловић Г.Дејана)

 

Величковичи једино са њима имају исто близу имање а школа и продавница су на имање Стојчића. Иначе Величковићи, су пореклом од рода Величковића(Величка)-а досељени из села Гаре у вишеетапном расељавању после 1878.године ослобођења од Турака-населили се у турске куће.

 

 

Још један податак за род Стојичић је да имају ливаде и шуму и њиве на потесима у преданчу у дејаснком атару(рудине, Вранска Ливада, Врански Рид) у близини Илића и Станчића(досељени из Дејана у Преданчу).

 

Други значајан податак за Стојичиће је да су од род Младеновић(Илић) Арсе .исту славу славе као и Стојичић-населили се у Преданчу из Ле(о)венова-ПИНКИНИ(Павловић-иста слава, ту им је била кућа) купили имање(ливаде и шуму) поред реке Власине у потесу ГОЛЕМА ЛУКА.

 

Друга лука има назив РАДИНА ЛУКА исто са леве стране и ниже поред реке Власине у насељу Камењари (Д. Дејана).

 

 

ЏЕВРБАЈЦИ (Станојевићи-испод пут прве куће опд Зимовиште),

 

КЕВИНИ(Стојчићи) и САНДИНИ(Кева и Санда) (Богдановићи-Сандини).

Богадновићи:-Славољуб(столар), Властимир(циглар) и Богослав(магационер);

 

Богослав Богдановић је побегао као заробљеник у Другом светском рату 1941-1945.године из ропства, скочиом у Дунав од трећи спрат, остао жив и од тога увек имао, последица да стално „кашље“)..

 

Таком и данас се мође ћути како је његова мајка Санда-чувена врачарица у том крају у 20. веку га „живога“ сахранила-тако што му је у гроб ставила парамање-његову одећу и обућу и када је била код јењдне врачарице она јој је рекла да је жив и да ће се врати и тако се то обистинило.

 

Сандра Богдановић била друга врачарица у село Г.Дејан (поред Јелене Младеновић) –лечила врачањем све болести.

 

– СТОЈЧИЋИ(1):-Жика (Ратков отац) слава Свети Ђорђе 9.децембар

 

КРСТИЋ МОША(Ерко)-призетио се у Стојчићи Дејан, има четири ћерке.

 

– СТОЈЧИЋИ(2):- Тихомир и Жика су браћа од чичу.

 

Тихомир:синови:Вита –Жика-син:Лука.

 

У Стојчићи се призетио Станоја Петровић из Гргинци.

 

Стојчић Вита:-син Миле(Власотинце-Лебане), ђерке:Драгица(Власотинце); Ружица (Кула), Љубинка(Смедеревска Паланка).

 

 

Лука Стојчић:- Новица, Драган и Бранко.

Данило Стојчић се одселио у Соко Бању.

Лукини синови живе у Власотинце

*

– Мала ДУЛАН:-(испод Кеву): Драгиша(Моша отац) Миленковићи (2к), славе Свети Ђорђу.

 

*

БИРОВЦИ:-Изнад пут су живели: Ранђеловићи:- браћа: Станоја, Добривоја, Витомир и Ранђел.

 

Фамилије живе у Власотинце.

 

Ранђел Ранђеловић-Лепосава(Ђорђевић, Преданча):- Словка, Вида, Гордана и Бојана.

 

Гордана Ранђеловић се удала за Драгана Тасића у Клетиште(Г.Дејан).

Удате су и остале сестре.

 

Наста Станковић(Зимовиште) удата у Горњи Дејан за Станоју Ранђеловића-син Зоран живи у Власотинце,

 

 

 

*

 

– Мала КУСКИНЦИ:–Браћа Илићи: Љуба (син Бранко-професор,и Драгиша-живе у Власотинце), Моша(био директор у управи прихода-син доктор ради на Косово), Тиса(син Ратко рођен 1945.г-живи у Власотинце).

 

*

-Мала ДОЛИНА:-фамилије: Златковићи(2к)-славе Ранђеловдан.

 

*

 

– Мала КЛЕТИШТЕ:-….. (3к)-„Mуња“ Миодрад Тасић-браћа: Тихомир и Чедомир Тасић и сестре:Стојана и Даница Тасић.

 

Миодраг Тасић:-Драган, Снежана, Драгица и Љиљана..

Драган Тасић (1958)-Гордана (1959.г. девојка из Ранђеловић, Г.Дејан):- Кристина(1983) и Катарина(1983)-живе у село.

Зет Оливер Златковић (унуци)-Миљан и Немања.

Драганов брат од стрица Тасић Љубиша и сестра Јасмина Тасић.

 

 

*

 

– Мала ЦИГАНСКИ ГРОБ:Тиса, Лука, Лика Златковић-„Пумпалови“

*

 

-Мала БРАЈКОВИЦА(1)- Брајковци(насељени из Завидинце-Борин Дол) (1):-Илићи(2к) славе Свети Ђорђу

*

– Мала БРАЈКОВИЦА(2);-Станојевић Војислав, Драгољуб, Бођа-славе Свети Ђорђу(посна)-9.децембар

*

– Мала ДЕЛ (2к):-Изнад школе, Верица Стојановић славе Свети Ђорђу(призетио се Лука из Било-Д.Дејан)

 

*

– Махала СОВЧИНА(3 куће):-Фамилија Игњатовићи:

 

Јосим Игњатовић и Боривоја“Губериза”.

 

Јосим се оженио женом из рода Илића(Миланова ћерка) из Преданчу.

 

Бора “Губериза”(оженио се из рода Петровић из Преданчу-сестра Тодора)-певао песму „Друже Тито ми те се кунемо да са твога пута скрећемо“-тада увредљиве песме о Титу и стално био по зазвор.

 

Ову песму је певао стално чим буде пијан, изађе на ДЕЛ и пева.

 

Са њим сам случајно радио 1963.године као печалбар-циглар после завршене осмолетке у Наталинцима-Топола (пада ми се теча) и ту му се удала једна ћерка са црепане у сараново код Наталница-Рача.

 

Боривојин син Ратко живи у Ниш.

 

Јосимови синови су: Воја( са породицом живе у Ниш-био републички инспектор-рано је умро и оставио двоје деце).

Ђура(у Аранђеловац) и Ратко(Крагујевац).

 

*

 

-Махала ЛЕВЕНОВЕ(5к):-Златковићи(ту је старо гробље-одатле је одсељена фамилија Младеновић у махалу Преданчу)-Левенове пола Златковићи)код гробља) и пола Павловићи(испод гробља).

Златковићи славе св. Николу а Павловићи св. Ђорђу-ПИНКИНИ.

Има Златковића “изнад пут” који славе св. Ранђел.

 

У тој мали ПИНКИНИ(испод гробља) се налазила стара кућа рода МЛАДЕНОВИЋ(Преданча-Гаврилови), а ту је и био род: Милошевић: Милош, Љубомир, Воја.

 

*

 

-Мала ЧОКИНИЦА(1к):-Испод гробља Павловићи према Зимовишту махале и славе Свети Ђорђу посну и одселили се из Левенове.

 

*

 

Махала ГРГИНЦИ:

 

-Мала СРЕДИНА СЕЛА: Горњи Дејан: Петровић Влајко:-синови:Лука(Власотинце), Моша(Дејан) и три ћерке: Верица, Смиља, Јорданка и Милица.

*

 

– Мала МЛАДЕНОВИЋ:-Ту у фамилији Младеновић је живела до краја 20. века врачарицда Јелена Младеновић , живела 102.године -намештала је прееломе ногу, руку, намештала „пупак“ и „потпасувала“ тканицом шене које нису могле да рађају децу.

 

Од њене лозе је њени синови: „Брка“ Лука и Боривоје Младеновић.

Боривојини синови:Зоран(у Београд) и Драган(живи у Дејан).

Лука Младеновић:-Драгиша(Александровац) и две ћерке.

*

 

 

– Мала ПЕТРОВИЋ:-Радивоје- мајка се преудала из рода Станковић из Зимовиште (жена баба Десимирка из Преданчу-Јаворје од Стојановић): синови Стојан Петровић(хармоникаш и одсељен у Крагујевац) и Вукадин Стојановић(живео у Г.Дејан), Лаза Петровић у Крагујевац.

 

Стојан има сина Зорана и ћерке: Гордану и Лепку-која посињена код стрица Вукадина који тада није имао децу.

 

Вукадинов син је Иван Стојановић(живи Власотинце) професор математике.

 

Поред Радивоје је живео и брат Стеван(по мајци).

Радивоја, Криста, Стеван и Никодија браћа од чичеви.

 

Кева сестра Таманије и Јулијане, Васиљка, Радивоје и Мирка Станковић из Зимовиште-удала се за Милорада „бркатога“-фамилија са Никодијом Петровићем.

 

Никодија и Стојадин браћа.

 

Петровић Стојадин и Петровић Ранђел рођена браћа..

 

*

 

– МАЛА(надомак Гргинци): Криста Петровић:-Драгомир(Дејан) , Ратко (Власотинце), Богомир (Дејан) и Добривоје (Аранђеловац).

 

Драгомир је ожењен Радмилом из рода Илић (Преданча)-има сина Милета(професор у нишу) и ћерку-која са породицом живи у Власотинце.

 

Ратко Петровић је ожењен Евицом Миљковић из Крушевице и имају сина-који је ожењен и живе у Власотинце.

 

Славе крсну славу св. Николу 19.децембар.

 

 

 

*

 

– Мала ГРГИНЦИ:-Јован Петровић(посинио дете) –Никодија је отац Стојана и живе у Београд.

 

*

 

 

-Мала БАНДИНИ:-Драгомир „Банда“ Крстић, синови: Лука, Стева(није имао децу) и Чеда-презиме Крстићи, славе Свети Ђорђу зимску 9.децембра.

 

Чедин син Дацко месар у Власотинце.

Лукин син Драгиша живи у Власотинце-били су матрапази са стоком, после су постали предузимачи зидарски.

 

*

 

– Мала ПАВЛОВИЋИ:- Антонија Павловић:-Градомир и Радивоје Павловић (призећен у Јерски крај, деда-таст му је био Милорад(војни инвалид) Раденковић-имао ћерке: Верица, Милица, Драгица, Олга и Славица), а отац се одселио у Велику Плану са бабом Јевросимом.

 

Градомир Павловић-Јованка(усвојена у род Миленковићи из Габровик(Свође)-отац јој погинуо 1926. у циглари од Румуни а Љуба мајка-родом из рода Ђорђевић Преданча, се преудала-док је близанац Јован усвојен у род Петровић у Преданчу-обе породице су славиле св. Ранђел у Преданчу и у Г.Дејан).

 

Градомир и Јованка Павловић:-Санда(ожењен и има две ћерке и живи у Власотинце), Мара (удата у за Драге милутиновића у Д.Крушевицу), Симка (удата у Бару-Д.Дејан), Дивна(удата у Сукнари-Д.Дејан, живе у Власотинце)

*

 

О Јовану и Јованки:

Породица Павловић:-Јован и Јованка (близанци):- Љуба Ђорђевић (сестра Милутина Ђорђевића-1903.г) удала се у Габровик(село Свође). Зет је 1926.године несрећено погинуо као циглар-печалбар у Влашко (Румунија)-Румуни хтели да „намаме“неког Румуна и случајно наишао овај свођанин-печалбар и они га убили.

 

Деца близанци (рођена 1925) Јован и Јованка остали без оца. Мајка се преудала уи Џакмонове(Борин Дол) а Јованка је усвојена у Г.Дејан (усвојио је Владимир брат Светислава теча мог оца Благоје по баба Јулијани из Зимовиште)-а Јован је усвојен од стране Кристе Петровића из Предамнчу(Г.Дејан). Јованка се потом удаје у род Павловић у Г.Дејан (син АЦА-Александар комшија у Власотинце).

 

Занимљиво да су обе „усвојитељске“ породице славиле исту крсну славу Св.ранђел. Што значи да су од истог рода биле по пореклу са фамилијом у Габровик(Свође).

 

Предопоставља се да су од рода БАИНЦИ(насељени из села Баинце-Црна Трава, пореклом из Бугарске-српско порекло)-Срби строседеоци, који су имали због разних разлога вишеетапна расељвања и досељавања и чак враћања у стари завичај..

 

Запис октобар 2013.г. Власотинце

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локлани етнолог и историчар Власотинце

 

 

*

– Махала ЈЕРСКИ КРАЈ-БАБА НОНКИНИ (Нонка):-Миленковићи :-Светислав Миленковић(два пута се женио)- Таманија(сестра Јулијана и ,Мирка и Васиљка Станковић су браћа из махале Зимовиште):-синови:Јоса(по оца), Санда , Симка, Зорица и Вукица.

 

Јосин син Новица у Власотинце, ђерка Лепка(Левенове у Пумпалови-живе у Власотинце), Бојана (Бучкарови за Драгана Стојиљковића – Боривојин син Зимовиште –Београд).

 

Санда Миленковић :-Радомир(Дејан-син Горан у Власотинце), Славољуб (Крагујевац), Тома(Власотинце), Лука (Ранђеловац), Драгица (удата у Андрејевић Црна Бара-Власотинце).

 

Симка се удала у Бировци за Виту Стојчића. Вукица(удата у Пожеревац) живи у Аустрију, Зорица(удата у Бару и живи у Доњи Дејан).

 

Рођени браћа од мајке Таманије(Нонка) су:Санда, Јоса и Симка –а од друге Светисловине жене Стане из Јаковљево су: Вукица и Зорица.

*

 

ПИНКИНИ:-ПАВЛОВИЋ(Деда „Китка“)-2 куће: Драгослав и жена Стојана(1930.г) и Божа(1934,г: Воја(Кула), Стојанча(Аранђеловац).

 

ПИНКИНИ:-Милошевићи:Милош, Љубомир, Воја

 

ПИНКИНИ (Киткини)-одсељени у Чокиницу (испод Стојана Златковића у Дејан)

 

Златковић Богоје (1925.г).;ОТАЦ:-синови: Воја(1939.г), Аца, Филип(брат): Тонча-2 куће Златковић

——————————————————————————–

3 куће:Златковић:- Стаменко(1924.г) и жена Јулијана(1924.г-84. г у 2008.г); …………………………………..?

 

*

– Засеок ЂОРЂИНЕ:-Ћукалови(2к)-Пауновићи-Станомир „Ћукало“ и живи у Власотинце.

 

 

Запис: фебруар 2008.године Власотинце

 

Казивач Драгица Стојчић (рођена 1959.г.с. Г.Дејан-удата у Преданчу)

 

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце, Србија

 

*

 

– Засеок ЂОРЂИНЕ: Милан Павловић (1920)- Стојана (Станковић, Ђорђине):-Борко Павловић(1948.г)- његова мајка је баба Милканина ћерка(Милкана Пејкина седсра-Арсина ћерка из Преданчу- рођена крајем 19. века).

 

Сви Савићи(а и баба Цвета сестра Јордана и Миливоје Младеновића(деда аутора записа) из Преданчу- је у Савићи)-а и Миленовић славе Свети Ђорђу(9.децембар-посну славу).

 

Запис: јануар 2009.г казивач Бора Павловић(1948.г) с. Ђорђине

 

 

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце, Србија

 

 

 

 

 

 

 

* * *

Порекло презимена Златковић(1) (СЕЛО- махала ЛЕВЕНОВЕ):

 

Крсна слава: Ранђеловдан

 

Родоначелник: Златко(висок по расту)

Порекло: У Мораву има из рода Златка(Златковић), а из Мораве су су им стари кумови.

 

Познат родослов:

 

Залтко:- Залотковић:Ранђел и Стојадин

 

Стојадин:-Богоја

 

Ранђел:-Миладин(у Левенове),Илија-Синиша (1950-Аранђеловац), Велимир(Власотинце);Жика Ранђеловић, Филип (1925),Милорад(призетио се),Ђура(1910.г, Левенове),

Миладин:-Драгољуб(са породицом живи у Власотинце), Ил.ија-Синиша, Жика-сви живе у Аранђеловац са породицом

 

Филип (1925):-Антоније(1950)-ожењљен и има два сина(Оливер и Иван) а живи у Левенове, 2 сестре-удате:Стевка у Аранђеловац а друга сетсра у с. Пепелиште(Македонија);

 

Ђура(1910):-Аца , Војин и 2 сестре.

 

 

*

 

 

Милорад Златковић призетио се у Клетиште у род Тасићи, који су имали ливаде у Џаркову Чуку(Црноница) са Стојановићима(Преданча-насељени из Г.Дејан).

 

Милорад Раденковић (живео код “ново гробље”-Раденковићи-ЈЕРСКИ КРАЈ,):- 5 ћерке:1) Верица(удата Г.Дејан за Мошу Величковића), 2) Славица у кући-Раденковић (призетио теча: стриц Сандинин -Радивоје (Градомир Павловић брат),

 

3) Милица (удата за Станојевић Војислава-брат Драгољуб-шнајдер код школу, Драгољуб има два сина(Станоја и негомир) и живе у Смедеревску Паланку- а Војислав Станојеви ћ синове:Слободан(1950) и Миломир(1950);

 

4) Драгица Мајка Бојана Златковића-живи у Клетиште у Г.Дејан са оцем Светиславо-син Милорада Златковића);

 

5) Олга-удата у Павловићи (за Слободана-живе са фамилијом у Велику Палну код старе циглане).

*

Родослов Бојана Златковића:

Крсна слава: Св. Ранђел

 

Милорад Златковић:-Светислав.

Светислав Златковић(1938)-Драгица Раденковић(1939, Г.Дејан):-Бојан(1961) и Вида(удата за Зорана Ранђеловића-сина Станоје, Горњи Дејан-живе у Власотинце).

Бојан Златковић (1961)-Љубинка:-син и ћерка-одсељени и живе у Смедеревску Паланку.

 

Запис: 2011.године, Власотинце

 

Казивач: Бојан Златковић (1961)-из Г.Дејан-живи у Смедеревску Паланку

 

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

 

 

* * *

 

Порекло презимена Павловић (1)(ЛЕВЕНОВО-ПИНКИНИ-Деда “Китка”-“Киткини”):

 

Деда “Киткини”-2 куће(одсељени у Чокиницу-испод куће Стојана Златковића)

 

Крсна слава:Св. Ђорђе “посна”

 

Родоначелник: Павле

 

Познат родослов:

 

Драгослав Павловић-Стојана!930) и Божа (1934.године: Воја(Кула), Стојанча(Аранђеловац).

 

* * *

 

Порекло презимена Златковић(2) (махала ЛЕВЕНОВО):

 

Крсна слава: Св. Никола

 

Порекло: Доње Гаре

Родоначелник:Златко

 

Познат родослов:

 

Богдан-Стаменко Златковић:-Стојан (1946), Јосим (1950), Најдан и Дивна(1960)-сви живе са фамилијима у Власотинце.

 

Стари њихови кумови су Пешићи из Крчинове махале(с.Д.Гаре)-а кумови су Петровићима-Вукадину (са истом крсном славом св. Никола-Петар се из Д.Гаре призетио у ГРГИНЦИ-а Грга је пореклом из Криви Дел)).

 

Ова фамилија Златковић слави крсну славу св. Николу, а други род Златковић је различита и слави крсну славу св. Ранђел.

 

Гарци су били познати пинтери, па је по том занату био у дејанском крају познат: Стаменко Златковић и сва три њехова сина:Стојан, Јосим-иако су били просветни радници.

 

Запис: 2011.г. Власотинце

Казивач :Дивна Златковић(удата за Стеву у Црну Бару а живе у у Власотинце)

 

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац

 

* * *

 

 

* * *

 

Порекло презимена Станковић, Ђорђевић, Стоиљковић (СЕЛО-махала ЗИМОВИШТЕ):

 

Ф а м и л и ј а С т а н к о в и ћ

 

Крсна слава: св. Ђорђе (“посна”)

 

Порекло:-пресељени из засеока СОВЧИНА у ЗИМОВИШТЕ- СРБИ староседеоци

Имаи су њиву где је ТУРСКО гумно на потесу ДЕЛ(ту је на коси трафостаница).

 

Родоначелник: Станко

 

Познат родослов:

 

Станко:-Милен и Петар

 

Милен умро са 36 године живота- Пуко му чир. Тада се његова жена породила и родила Радивоју.

 

Онда се њихова мајка са Радивојем преудала за Љупчу Младеновић из Доњи Дејан-очух на Радивоју је био Стојановић из Доњи Дејан-са Стеваном Ранђеловић су браћа по мајци у Г. Дејан.

 

Милен Станковић:-Васиљко, Мирко, Радивоје, Јулијана,Кева, Таманија, , ћерка у Лазаревац,

 

 

Станковић Васиљко:-Љуба (1926,.са породицом одсељен у аранђеловац), Бора (1929.Зимовиште), Тихомир (1931-одсељен у Аранђеловац), Новица (1936.-живи у Паланку), Наста (1921.удата за Станоју Ранђеловића у Г.Дејан), Томислав (1939.умро са 20.г-увек је као овчар певао, терадиран).

 

Бора Станковић (1929)-Милица (1929.из Стојановић, Преданча):-Бранислав (1950), сестре:

 

Марица (1952-удата у Златићево за Љупчу Младеновића, Мирјана (1954.-удата у Равну Гору за Негована Величковића и славе св. Јован), Босанка (1956.-удата у Доње Гаре за Синишу Спасојевић), Снежана (1961-удата у Једине за Власту Станковић, славе св. Ранђел), Слађана (1964.-удата у Рајићево-Јаковљево за Новицу Стаменковића, славе св. Стеван).

 

 

Бранислав Станковић(1950)- Добринка(1953.г, Павловић-сестра Борка Павловића из Ђорђине-и они славе исту славу св.. Ђорђу “посну”):- Славиша (1975), Данијела (1977)-одселили се и живе у Бајмок код Суботице.

 

*

 

 

Петар Станковић:Ранђел–Жика (млађи од деда Васиљка-памте се-подвукао М.М 2014.г-ужа фамилија по оца истраживача) и Сава.

 

У породичној свађи несретним случајем 1931.године Жика је убио Саву.

 

Савина жена Косара се преудала за Добросава Илића(ваљач) у Преданчу-живели у Реку поред воденице и ваљавице до 60.г.20 века. Нису имали деце.

 

Али изгледа свако учињено недело се кад тад враћа.

Тако је нажалост Савин брат Жика се мучио дуго, док није испустио душу.

Биле су му “одсечене” обе ноге и “лазио” је као пас.

 

Жика Станковић:-Милча (1931), Рушка.

 

Милча Станковић (1931)-Савка (из Г.Дејан):- Жике.

 

Хајдук Станко је живео 119.година, свирао гусле. Имао назив Станко АЏИЈА. Био крупан човек. Србин Староседелац.

 

*

 

Према казиваљу деда ВладимираИлића-крпуза (19881.г) ваљача и воденичара из Преданчу-спасници у Зимовиште, Преданчу и Златићево су различите фамилије. Од Петра је Савина фамилија (остао без обе ноге) а од Милена фамилија Станковић-Мирка и Васиљка.

 

Петар-син:Ранђел-синови:Сава и Жика у Зимовиште, ђерке:Даринка-удата у Ђорђине(Г.Дејан) за Милана(синови:Ђура и Богољуб), Милева за Атанаса-Златићево(отац Стане Станије Илић-ваљача из Преданчу-ћерка за Љубу Илића у Чуку(Златићево).

 

Друга сестра Таманија била је удата за Светислава у Горњи Дејан- Миленковићи(сестра Јулијана и Таманија,Мирка, Радивоје(посињен у Петровић) и Васиљка Станковић су браћа из махале Зимовиште). А муж јој био Светислав-синови:Јоса, , Санда, Симка, Зорица и Вукица ,Јоса-син Новица у Власотинце, ђерка Лепка(Левенове у Пумпалови) Власотинце, Бојана(Бучкарови-Драгана Боривојин син Зимовиште )Београд.

 

Санда:Радомир(Дејан-син Горан у Власотинце), Славољуб (Крагујевац), Тома(Власотинце), Лука(Ранђеловац), Драгица (Андррејевић Црна Бара-Власотинце). Симка се удала у Бировци за Виту Стојчића. Вукица(удата у Пожеревац) живи у Аустрију, Зорица(удата у Бару) и живи у Доњи Дејан. Рођени браћа су:Санда, и Симка су од исте мајке Таманије м -друга жена Светислава Стана из Јаковљева је родила: Јосу, Вукицу и Зорицу.

 

Њихова браћа још била :Васиљко и Мирко,Радивоје (кога је привела са собом њихова мајка Марија-када је њихов отац Милен био погинуо у рату са турцима у Горњи Дејан у Гргинци-Петровићи, када се преудала). Радивоје је касније постао ујак Благоји Младеновић а Марици Младеновић теча (јер се оженио Марином тетком Десимирком) и често је долазио на славу Свети Ђорђу деветог децембар у фамилији Младеновић и певао старинске песме.

 

 

 

Миркови синови:

Драгослав (Зимовиште) Горњи Дејан, Славољуб (Београд), Вукашин (Зимовиште) Горњи Дејан, ћерке: Лепосава(удата у Сукнарево-Доњи Дејан-одсељена у Смедеревску Паланку). Олга(рођена 1933.г) :удата у Горњи Дејан-за Луку Крстић(рођен 1936.г), син Драгиша: Љиљана удата у Стојчићи за Драгана(живе у Власотинце) , а ћерка Снежана удата у Живковци(Златићево) за Бору Анђелковића. Добрица(удала се у село Брезовица-живи у Власотинце код „Беско“-на улазу Власотинца од Свођа).Вукашинов родослов: син Драган(живи у Манастириште), ћерка Снежана (удата у Равни Дел-живи у Власотинце). Драгословин родослов: син Живорад, ђерке (Марица(удата у Сукнареве(Бара) Станкови-Доњи Дејан, одселила се у Власотинце) и ћерка Слободанка удата у Болждерци(Цветковић)-Крушевица.

 

Васиљков родослов:

синови:Бора(умро у Зимовиште), Тиха и Љуба (одсељени у Аранђеловац) и ћерка Наста (удата у Горњи Дејан за Станоју Ранђеловића-син Зоран живи у Власотинце, ћерка Лепка удата за Саву(из Грацку-Црна Трава) кафеџију-живе у Власотинце).Борин(жена Јорданова сестра из Преданчу-вершуле Стојана ћерка) родослов:син Бранко(Бајмок-Војводина), ћерке: Марица(удата за Љупчу Младеновић-Игриште у Златићево), Снежана(Пржоње), Босанка(Гаре), Мира(Равна Гора).

Извор: http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/

Забележио (Аутор): Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце (1975.г.)

 

 

* *

 

Ф а м и л и ј а С т о ј и љ к о в и ћ

 

Крсна слава: Св. Никола

 

Родоначелник: Стоиљко

 

Порекло: село Пржоње-Г.Орах (призећен Драгутин Стојиљковић у ЗИМОВИШТЕ-Г.Дејан)

 

Познат родослов:

 

Деагутин Сројиљковић:-Боривоје (1926), Рада (1920.г, удала се за Тодора Петровића у Преданчу-породица одсељена у Власотинце).

 

Боривоје Сројиљковић (1926):-Милорад (1949.,-живи са породицом у село Номаница код Лесковца), Светозар (1950-околина Београда), Драган (1955.г., живи у Нови Београд), Миливоје (Гроцка), Драгиша (Гроцка), Лепосава (1948.г.-удата за Тончу-Антоније (Филипови), Милунка (1951.г, удата у род Величковић-Равна Гора).

 

* *

Ф а м и л и ј а Ђ о р ђ е в и ћ

 

Крсна слава: Ђурђевдан

 

 

Родоначелник: Ђорђе(Ђорђа)

 

Познат родослов:

 

 

Станија (ДЕЛ):-Никола (живео 92 године), Милан, Марија Ђорђевић,

 

Милан Ђорђевић:-Стојан Ђорђевић (1920).

 

Стојан Ђорђевић(1920)-Драгиња (Илић из Чуку-Златићево):-Јован(1936-жена из козило-одсељени у Београд-радио у полицији), Милутин-Луте(1937.г.-радио у полицију-жена Нада из Д. Дејан, живе у Београд), Марица (1938.г.-удата за Власту Младеновића-Преданча), Мирјана (1948.г.-удата за Воју Златковића-Левеново-Г-Дејан)-живе у Власотинце);

 

Никола Ђорђевић-Перса (Игњатовић-Совчина, сестра Јосима Игњатовића):-Драгиша (1926-жена Симка 1926-Левенове-одсељени), Љубомир (1934.-одсељени), Богомир(одсељени), Верица /1933-удата за Граду Ђорђевића у Преданчу-одсељене ћерке са зетовима у Велику Плану-Верица умрла у Преданчу), Славица удата у с. Крушевица.

 

 

 

Станија (ДЕЛ-код трафостаницу-крсна слава је била ЂУРЂЕВДАН)-Г.Дејан):-Марија, која се удаје за МИЛЕНА, који умре.

 

Потом се Марија преуда за РАНЂЕЛА у ЛЕВЕНОВО(Г.Дејан)

 

Станија (ДЕЛ) и Станко(ЗИМОВИШТЕ-који се доселио из Совчину) су били велики пријатељи.

 

 

Запис : април 2010.године Власотинце

 

Казивач: Бранислав Станковић (1950.-Зимовиште, Г.Дејан)-живи у Бајмок код суботице

 

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

 

 

* * *

 

Порекло презимена Јовановић, Стјановић, Станковић (махала ЂОРЂИНЕ):

 

Родоначелник: Станко

 

Крсна слава: Св. Ђорђе “посна”

 

Презимена рода: Јовановић, Станковић, Стојановић

 

Познат родослов:

 

Станковић Пејча “Чукур”-Стеван Станковић и Миодраг Стопановић(живео 80 година)

 

Синови Миодрага Стојановића се одселили у у Ћићевац, а ћерка Радмила се удала и Преданчу(За илију Илића-ваљач, Ивје-сада живе у Велику Плану), а једна удата у Чуку(Златићево).

 

Милкана (Арсина-Младеновић-Илић ) из Преданчу се удала у Ђорђине.

 

Милкана је була старија своје сестре од баба Пејке-умрла 1960. г. и долазила на Марковдан у Преданчу на славу, живела 80. година.

 

Пејка је касније усвојила Јована Сзанковића (1940)-сина од сестрића Влајка Станковића, када је 1943 био убијен од стране Бугара, јер се Влајкова жена Зорка Станковић(девојчако Петровић, 1921.г. из Преданчу) са ћерком Надом (1942) преудала за Стоја Стојиљковића(1918) у село Шишава,

 

Од првог мужа је имала Милана, одсел.ио се у Ћићевац, а од другог СТЕВАНА Станковића.

 

Стеван Станковић-Милкана:- Влајко (1921), Милан (по мајку-одсељен у Ћићевац) и Стојана (1921.г.-удата за Љубомира Павловића у Ђорђине-мајка Борка Павловића-рођ. 1948.г.-живе са породицом у Власотинце).

 

Из другог брака Зорка је имала децу:Гордана и Криста(Кице живи у Кладово а Нада удата у Шишаву у род Ђокић). То су браћа и сестре по матери Јовану Станковићу.

 

 

Милан Станковић:-Ђура (1943), Богољуб (1938). Богољубин син наставник је призећен у лесковац, а радио је као наставник у село тегошница.

Деда Милан Станковић је жувео 80 година..

 

Запис: 2010.године, Власотинце

 

Казивач: Јован Станковић (1940.г.с. Преданча), запис 2010.г. Власотинце

 

Забележио: Мирослав Младеновић 2009.г,. Власотинце

 

* * *

 

 

РОДОСЛОВ (Ђорђевић и Станчић)-Преданча и Ђорђине

 

СТАНЧА и ЂОРЂА из ИВЈЕ отишао у Ђорђине.

 

СТАНЧА (био сиромах и остао у Преданчу):- синови: СТАНКО, ЗЛАТАН

 

СТАНКО:- синови: РАКА и ВЛАДИМИР

ЗЛАТАН:- синови: НИКОЛА и ДРАГУТИН,

 

ЂОРЂА:-синови: СТОЈКО(одселио се у Сокобању) , МАРЈАН(призеио се у Преданчу) , СПАСА( Ђорђине), НЕША(Ђорђине)

 

СТОЈКО:- одселио се у СОКО БАЊУ.

ЗЛАТАН се родио у РЕКУ.

НЕША отишао у БРЕЗОВИЦУ и погинуо у МАНКИЋЕВО од Бугара- Ставили га за КМЕТА.

 

Баба Сребренка Раденкова сестра из Дејан била за СТАНКА (Станко)-ЧАДАРОВЦИ, брат деда СТОЈАНА (Стојан) „синџирџија“ ( од Бировци-Г.Дејан).

 

БАЧЕВИНА:- 2000 оваца бачовало-биле у „бачевину“ на БЕЛУТАК.

 

Запис 1975.г. махала Преданча, село Горњи Дејан

 

Казивач: Владимир Илић “ваљач”(солунац, 1881.г) Преданча(Г.Дејан)

 

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица, Власотинце

 

* * *

 

 

 

 

Порекло презимена Ђорђевић (РАВНИШТЕ-Преданча и Ђорђине):

 

Родоначелник: Ђорђе (погинуо 1814.г од Турака)

Ђорђе:-Милан

Милан-Никола

Никола:-Марјан, Стојко, Неша, Станко, Спаса

Марјан Ђорђевић:- призећен у род Станчић(Стојановић) у Ивје за Кату, ћерку Станче из махале Ђорђине, с-Г.Дејан)).

Марјан учесник балканских ратова и турскогог рата 1885, добио за храброст и оданост отаџбини „медаља и крст

Стојкова кућа била у Јечмиште-до пута Дејан-Златићево, од Ђорђина према реци Бистрици.

 

До 6о.година су биле зидине и стално су дудови рађали, где су овчари из Преданче, често крали дудињке.

Наравно да се ту увек жео јечам или кукуруз, па су дечурлију-овчара често јуриле моткама жене ђорђинке због крађа дудињки.

Станков син Светислав-погинуо о горуна-храста када су га секирама секли као дрвосече. Синови:Лука и Тиса-живе у Ђорђине.

 

Код Нешу у реку Бистрицу(испод Ђорђине-воденица) живео Марјанов син Кира-син Драгомир.

 

Стојкови синови су одсељени у Соко Бању.

 

Неша се одселио у Брезовицу, тамо био кмет, био учесник Првог светског рата.

Погинуо несрећно у Манкићево, када се “ухватио” за пушку да види каква је код Бугара, онда га они одмах убили.

Спаса се негде одселио, можда и призетио у суседна села.

 

Марјанова(Милутинова кућа) у Преданчу стара 150.година(запис из 1975.г-казивач Деда Владимир Илић ваљач)

 

 

Познат родослов Ђорђевића у Преданчу:

 

Крсна слава: Свети Ђорђе (9 децембар посна слава)

Родоначелник: Марјан

(призећен у род Станчић(Стојановић) у Ивје за Кату, ћерку Станче из махале Ђорђине, с-Г.Дејан)).

 

Марјан учесник балканских ратова и турскогог рата 1885, добио за храброст и оданост отаџбини „медаља и крст“.

 

 

Познат родослов:

 

Марјан-Ката (1876):-Милорад , Драгомир(одселио се у Милетић), Милутин , Јован(одселио се у Бачки Брестовац) Љуба(удата у Свође-Габровик, преудала се у Борин Дол у Станојевићи –муж погинуо као пчелбар-циглар од Румуна)

 

Драгомир Ђорђевић (одсељен у Српски Милетић.колонизација после Други светски рат):-синовии: Милоје (920), Драгољуб, Радомир, Славко.

 

Јован Ђорђевић (одселили се у Бачки Брестовац):-два сина и ћерка.

 

Ћира Ђорђевић(био воденичар и живеу у „реку“ у Ђорђине):-два сина и ћерку-син Драгомир остао да живи од воденице, има два сина.

 

Милорад-Ружа(1903. „Пи“ Илић, Преданча): Градомир(1931), Јосим(1938) и Витомир(1934), Перка (удата у Јаворје), Милица (удата у Ранђеловић, Г.Дејан).

 

Градомир-Верица (из Зимовиште): -Милица (1951. удата за ратка Илић у Ивје, живи у Велику Плану), Словка(удата у Бечиницу у Петковић-Јаворје. Одсељени у Велику Плану).

 

Витомир (1934)-Зорица(1934. Стојановић, „Пи“, Преданча):-Лепка (1957.г, удата у Ломницу за Властимира-Лале Стоиљковић), Бојана (удата за Бранка Станојевића у Јаковљево). Живе у Власотинце

 

Јосим(1938.г)-Мира (из Ранђеловић, Чука, Златићево):-Гордана(удата у Андрејевић, Међак-Преданча), Сузана(удата у Бошковци-Златићево, живе у с. Манастириште, Власотинце), Љиљана (удата у Јаковљево).

 

 

 

 

Милутин-Косара(из Петровић, међак, Преданча):- Стана(1929-удата ун „Пи“ за Митић Власту)Верица(удата у Брезовицу у Костићи),Лука(1935), Тоза (1939), Ратко(1947)- (одсељени у Бачки Маглић).

 

Ратко(1947)-Ленка):Жељко, Жељка

 

Светозар-Мица:-Мирослав. Светозар Ђорђевић је умро.

 

Лука Ђорђевић у Бачки Маглић има два сина. Умро је при крају 20. века.

 

* * *

 

 

Порекло презимена Павловић(ЂОРЂИНЕ-ГУЊИНЦИ)

 

Крсна слава:св. Ђорђе

 

Родоначелник: Павле

 

Познат родослов:

 

Милан Павловић (1920)-Стојана (1920.г., Станковић):-Борко Павловић (1948.г) и сестра.

 

Борко се оженио из Џакмонова (Борин Дол) и има два сина који са породицама живе у Власотинце.

 

Запис 2009.г. Власотинце

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац

 

 

 

 

 

 

 

 

* * *

 

Топоними:

 

(називи места:Село Дејан, Ђорђине, Зимовиште):

 

– Чукар, Стожер, Страње, Зимовиште,Левенове(Ловенове), Дел, Прекоп, Преданча, Бировци, Ђорђине, Козилиште, Прекоп, Воденичиште, Голема река, Чокиница, мала, Дулан, Џеврбајци, Миленове, Чука, Чукур, Јерски Крај Милаћево, Клетиште, Бировци, Брајковица, Совчина, Крушје, Ловиниште, Горнова Долина, Гравиште, Гарина, Голема Лука, Гробље, Врански Рид, Гаринче, Вранска Ливада, Крст,Рудине, Драјговчевица, Миљинска Чука, Ѕ(Ж)аркова Чука, Кужевачки кладанац, Паташевица, Воденичиште, Река, Црноница, Базовица,…

*

 

Топоними (називи места засеока Преданча-Г. Дејан):

Врански рид-ливада, букова шума

Вранска ливада-ливада

Шавар-градина, извор, њива

Лисичак-шума,

Подориште-њива,

Жиро-ливада,

Гарине-шума,

Вучина-ливада,

Шопа-извор, ливада

Белутак- њива, ливада, букова шума,

Крушкар- место дивљих крушака,

Сеноориште-ливада, њива

Пажар-букова шума, градина, извор.

“Река”-место поред реке Бистрице, воденице, ваљавица, куће, њива, букова шума,

Бучје-место са буковом шумом, извор, ливада,

Подвада-ливада, њива,

Паташевица-храстова шума, пашњак,

Кужевачки кладанац-извор

Ајдучка падина-букова шума, пашњак,

Ајдучки кладанац-извор,

Нешћево гумно-место по хајдук Неши, ливада, њива, воћњак, извор

Чукар-пашњак, ливада, њива, извор,

“Лице”-букова шума, трњак, пашњак, купињак,

Петковица-њива, ливада,

Петканин рид-гробље, њива, пашњак,

Петканина њива-њива,

Станина бара-место извора(бара) где је Стана Гаврила “квасила” грснице, букова шума, пашњак, њива,

Бриштова гарина- њива, ливада, букова шума,

Грацка-речица,

Преод-пашњак поред речице грацке(с друге стране)

Ђорчев рид (мали и велики)-пашњак, њива, ливада, шума, воћњак

“Долина”-њива, ливада, воћњак, градина, насеље,

Рудине-њива, паратњак, букова шума, зараван, разорен пашњак,

Маркова бара-извор, пашњак, букова шума,паратњак,

Ђуркин Дол-храстова шумна, пашњак, удолина,

Врљак-стрмина, ливада, њива, букова шума, трњак, воњак,

Грснице-место засађено конопљем(грснице-конопље), ливада,

Гумно-место где се одвијала врша стрмног жита кравама и коњима,

Дел-зараван, ливада, њива, воњак,

Падина-ливада, воћњак, њива,

Прелом-пашњак, букова шума,

Малорница-пашњак, ливада, шума, њива,

Црноница-ливада, њива, букова шума, купињак,

Копотина-њива, букова шума, пашњак, папратњак, купињак,

Лом-букова шума, липова шума, габрова шума, ливада, њива, воћњак, купињак, пашњак,

Земничиште-пашњак, паратњак, купињак, трњак, храстова и букова шума, остаци шљаке “топљења руде” гвожђа на речици Грацка,

Коколача-крушкар са крушкама, ливада, њива, разнолика шума,

Смрдан-њива, ливада, воћњак, паратњак, трњак, пашњак, паратњак,

Ровине-удолине, остатак рударења-копања руде, јаловина, пашњак, ситна букова шума, пашњак,

Средорид-пашњак, њива,

Милошево-њива, ливада, пашњак, извор, воћњак,

Драгојчевица-букова шума, ливада, њива,

Шљивар-воћњак,

Дувке-њива, градина, шума,

Јастребац-шума,

ДЗукар-њива, ливада,

Подпреод-пашњак, шума

Ж(Џ)аркова чука-трњак, пашњак, њива, шума,

Пландиште (Козилиште)-место испод велике букве поред извора или речице где овце(козе) у току врућине “пландују”, шума, паратњак, извор,

Ћумуриште-место где је прављен ћумур од буковине,

Штетина-заравн на коме је прављен ћумур од буковог дрвета,

Кућиште-место старе куће,

Лозје-место где је некада биуо стари виноград,

Дл’г’чки рид-букова шума, пашњак,

Тршевина- пашњак, браниште, „отршена“ шума

Голема њива- њива

Трњак-место покривено трњем:шипак, глог, остало шипражје

Међак-место омеђено ливадама и воћњацима и њивама

Преслап-њиве, ливаде, воћњак

Козјелега-пашњак, храстова шума

Свињарник-паша и букова шума

 

 

* * *

 

НАПОМЕНА:

 

Свако ко жели да направи сопствен РОДОСЛОВ свога рода може да нађе у документације матичне књиге рођених и умрлих у:месним канцеларијама села Доњи Дејан и Бољаре(ту је и црквена документација за парохију ДЕЈАН) и у Историском архиву Лесковац (код болничке амбуланте).

 

У Бољару и Лесковцу има подаци о првом поису рођених односно умрлих из цркве крушевачке(дејанска парохија) из 1879.године-првог пописа становништва у овом крају после ослобођења од Турака 1878.године.

 

Пошто је било тешко одредити крсне славе(јер су многи као коумнисти били „одбацили“ религију“као опијум за народ“-била идеолошка забрана крсних слава.

 

Може свако да нађе коју је крсну слкавио његов род из пописа становништва од 1900. године – као и власника сваког домаћинства и чланове са годином рођења за сваку фамилију, а исто исто то и у попису становништва из 1953 и 1948.године за село Г,Дејан(Ђорђине, село Г.Дејан и Преданча- http://www.poreklo.rs/2013/03/31/poreklo-prezimena-zaseoka-predanča-selo-gornji-dejan-vlasotince/ )

 

*

Аутор: мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

 

20.март 2014.године Власотинце, република Србија

 

 

* * *

 

 

 

 

ИЗВОРИ:

[1] Стаменковић Србољуб: Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (А-Ђ).

[2] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа:“ Села у власотиначком крају“, 1970-2014.г., Власотинце

 

[3] http://sr.wikipedia.org/wiki/Горњи_Дејан

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Разговор:Горњи_Дејан&action=edit&redlink=1

14:10, 8. октобар 2009. Micki (разговор • доприноси) је обрисао Разговор:Горњи Дејан (садржај је био: ‘{{бб}} Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце. –Vl 07:37, 9. фебруар 2007. (CET)’)

*

http://sr.wikipedia.org/wiki/Свође;http://sr.wikipedia.org/wiki/Разговор:Свође

Разговор са корисником:Rainman – Википедија

Имаш коментар на страни за разговор твог бота (Разговор са … Мирослав Младеновић је локални етнолог, историчар и просветни радник из Власотинца. Он записује догађаје у ….. Значи, упутства типа: стављајте тагове за спречавање конверзије, не мешајете писма, магичне речи за ово и оно, шаблони (и категорије? и …

sr.wikipedia.org/wiki/Разговор_са_корисником:Rainman

• Разговор са корисником:Rainman – Википедија

– [ Translate this page ]

Jump to Свође/Мирослав Младеновић‎: Драго ми је што ти се допао чланак о селу Свођу. Ево и објашњење ко је Мирослав Младеновић: …

sr.wikipedia.org/wiki/Разговор_са_корисником:Rainman – Cached –

 

[4] Петар Станковић-Љуба:- ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ (1903-1945), 1979.г., Власотинце

 

[5] проф. др Eмa Миљкoвић :- Истoриjски институт СAНУ • Београд

UDK 930(497.11 Ниш) ”1516” (083.81) 314.04 (497.11 Ниш) ”1516”

[6] Портал ПОРЕКЛО:-Аутор: Мирослав Младеновић:-.

 

[7] ПЛАНИНСКА ОРАТА, Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац, 2008.године, Власотинце, страна: 57-58)

[8] Велимир Стаменковић-Лима: “ВЛАСОТИНАЧКИ КРАЈ У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ”, Власотинце, 2010.г.

[9] Казивачи: Илић Владимир(1981.г.Преданча), Никодије Петровић(солунац, Г.Дејан), Јелена Младеновић(Г.Дејан), Благоје Младеновић (1920.г. Преданча-порекло из Г.Дејан-ПИНКИНИ-Левенове), Јован Станковић(1940.г. с. Преданча-усвојен из засеока Ђорђине), Борко Павловић (1948.г., Ђорђине), Драган тасић(1959.г., Клетиште-Г.Дејан), Златковић Бојан (1958.г.), Златковић Дивна и Јоса(Г.Дејан)

* * *

АУТОР: Мирослав Б Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

20. март .2014.године Власотинце, јабланички округ, југ Србије