На данашњи дан: Рођен Момо Капор

8. април 2014.

коментара: 5

8. априла 1937. – Рођен српски сликар, књижевник и новинар Момчило Момо Капор.

Momo Kapor

Рођен је у Сарајеву од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора. Његов отац радио је као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момина мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинили осим Моме, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.

По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића. У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана венчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. То су биле његове прве књижевне вечери“.

Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига, у издању „Оекономика Београд, Београдско издавачко-графички завод“. Капора као писца открио је Златко Црнковић, уредник познате загребачке библиотеке „Хит“. Тако су у издању „Знање Загреб“ (библиотека Хит) изашли бестселери: И друге приче (1973), Фолиранти (1974), Белешке једне Ане (1975), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981). Капор постаје један од заштитних знакова ове едиције. Поред великог броја наслова, романа и збирки прича, аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет, Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. 1982. излази књига Онда, а затим следе Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988). 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се венчава са Љиљаном Тодоровић. 1989. излази Исток-Запад, а 1991. Хало Београд. 1992. године излази Зелена чоја Монтенегра, а 1995. Леро краљ лептира. Стваралаштво Моме Капора може да се прати кроз нове наслове, међу којима се издвајају A Guide to the Serbian Mentality (2006), Драги наши (2007), Исповести (2008), The Magic of Belgrade (2008). Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге.

Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.

Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276. и 277. овако описује детињство и младост Моме Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момина мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедецу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријахално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“.

Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Моме Капора, објављену у оквиру зборника Приповедач урбане меланхолије, ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мому су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мому је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки – Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом Исповести.

Његов стриц је био Чедо Капор.

Момо Капор је био члан Сената Републике Српске од 1996. године.

Умро је у Београду 3. марта 2010. године на Војно-медицинској академији. Сахрањен је у Алеји великана у Београду.

 

ИЗВОР: Википедија

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

    • Воја

      У ово време опште отуђености, а и короне, ова Момина прича је баш актуелна.

      ПИТАЊЕ КОЈЕ ЈЕ ИЗГУБИЛО СМИСАО

      “КАКО СИ?”

      Драги наши у туђини, написао бих вам да смо, хвала Богу, добро и здраво, као што и вама од свег срца желимо, али код нас су таква времена да је непристојно казати да сте добро, кад никоме није.

      Како си?

      – Добро.

      – Хајде, нека је бар неком данас добро! – кажу вам утерујући вас у кривицу. Ако кажете да нисте добро, пронеће у вароши глас да сте на самрти.

      Знајући то, Београђани су измислили најмање стотину варијанти одговора на то питање: Како си? “Гура се…”, “Иде, иде, па стане!”, “Како други хоће!”, “Живи се…”, “Животињари се”, “Провлачим се некако!”, “Лангзам, лангзам, абер зихер!” (никада нисам сазнао шта то значи), да не набрајам даље…

      Али најлепши одговор свакако је “Помало…” У њему има неке старе лукавости и мудрости: он је као бајалица, магична реч која чува од несреће. “Помало” као да говори неприликама да заобиђу његовог власника, јер је безначајан и никоме не заузима место.

      “Помало” је филозофија скромности и неприметљивости у животу. Та реч је производ вековне мудрости и опреза: слична је оној табли коју је на грудима носио неки лудак, а на којој је писало: МОЛИМ ДА МЕ СЕ НЕ ПРИМЕЋУЈЕ.

      Али, најбројнији су они Београђани који вас питају како сте, а уопште и не сачекају одговор. Виче вам тако човек с друге стране улице: “Како си?”, а ви му одвикнете да вам је умрла мајка и да се баш враћате са сахране, или да морате на операцију у болницу, а он маше и довикује: “Онда, да не кваримо!” или диже палац увис: “Браво! Само напред!” Код нас, наиме, “како си?” не значи баш ништа.

      Да бих прекинуо ту лаж, одлучим једног дана да стварно, али стварно, испричам како сам ономе ко ме буде питао. И ево га, видим иде ми у сусрет брзим кораком, очигледно се некуда жури. Довикује ми: “Здраво, како си?” и хоће да прође, али ја га хватам за ревер јакне и почињем да причам.

      Обавештавам га да ми је доњи притисак сто двадесет а горњи двеста, да ме је ухватио ишијас, и то у десну ногу… (отима се, али га не испуштам), што се тиче материјалног стања презадужен сам, а нико ништа не плаћа; ноћас ме ухватила горушица, а и пас ми није дао ока да склопим јер је у близини нека кучка у терању, па се узнемирио, прокишњава ми кров и хоће да ми попишу ствари због неплаћеног пореза…

      Најзад, он се отме и отрчи као без главе. Кладим се да скоро неће никога питати како је.

      Човек се ипак покаткад зажели да га неко пита како је и да га то заиста занима, али то је у Београду данас немогуће. Још једино у најзабитијим селима људе занима како су други. Сусретнеш сељака на путу, назове ти Бога и застане, па пита: Како си? Како фамилија, имаш ли ђеце, јесу ли ти живи родитељи, можеш ли да живиш од свог посла и куда си се упутио? И све га то заиста занима!

      У Београду се годинама сусрећемо са комшијама, а не знамо ни ко су, нити како се зову! Зујимо у лифтовима лицем у лице, а не проговарамо ни речи. На улици се не поздрављамо. У каквом то свету живимо?

      У моје суседство дошла је баба из неког далеког села, да презими код сина, мајстора. Како изађе из куће, поздравља све који наиђу:

      – Добар дан, како сте?

      Сви мисле да је луда и загледају је са чуђењем. А она је тренутно једина лепо васпитана жена у Београду. “Шта је ово, сине, нико не отпоздравља?”, пита ме и не може да дође себи од чуда.

      “Какав је ово народ?” Не умем да јој одговорим…

      – Здраво, баба! Како си?

      – А, ето, помало…

      Мислим да би свет, којим смо незадовољни, требало почети поправљати најпре од тог наизглед тако неважног питања “Како си?”, које је сасвим изгубило смисао. Почнимо, дакле, да се заиста занимамо како су наши ближњи, саслушајмо их пажљиво и потрудимо се да их схватимо. Можда је у томе излаз.

      Момо Капор

      • Воја

        Куће изгоре, имања пропадну, а само једна ствар вам увек остаје: Генијални Момо Капор објаснио од чега човек никад не може побећи

        Od Софија -February 6, 202202867

        Чувени сликар и писац Момо Капор један је од најцитиранијих личности на нашем “интернет небу”. Само једна реченица често му је довољна да представи суштину одређеног карактера или друштвене појаве.
        Тако је и овог пута Момо на себи својствен начин поткачио оне који се стиде свог порекла.
        “Kуће изгоре, имања пропадну, новац се замени, библиотеке растуре, али место рођења увек ти је уписано у пасош ма где путовао”, пише Момо и поручује свима да се од порекла не може побећи. Нити треба.

        Pročitajte i Савет монаха са Хиландар

      • Воја

        На слави пуној хране Момо Капор ОСТАО ПРАЗНОГ СТОМАКА

        Предивна анегдота из живота славног писца измамиће вам осмех на лице

        Од
        Софија
        Новембер 7, 2021
        5838
        Одем ја тако на славу код једног домаћина у Малом Мокром Лугу, а покрај мене седне његов осмогодишњи син, залепило се дете уз мене, не миче се.
        Ручак, разумете, као што је ред, почне гибаницом, ја таман да узмем, кад онај мали вели:
        “Чико, да видите шта имамо у рерни!”
        Тако стоји ствар, мислим се у себи, боље да се не преједем на почетку, него после, те прескоцим и пилећу чорбу, хладне батачиће и бело месо, а кад дође сарма на ред, таман пружих руку, а мали ме повуче за рукав и шапуце:
        “Чико, да само видите шта имамо у рерни!”
        Одустанем опет. Сачекаћу то из рерне. Захвалим се и на прасетини, а сви ме питају што не једем ништа. Ни печене кромпире нисам такао, ни туршију ни проју, ни кајмак, ништа.
        Видим изнесоше се и колачи, а ту нам је и опроштајна кафа.
        “Чико, вуче ме онај мали за рукав, да видите ста има у рерни!”
        “Шта има у тој рерни?”, питам бесно, а мали каже:
        “Омацила се наша маца.”