Srpska pravoslavna crkva i vernici 30. marta (17. marta po julijanskom kalendaru) slave Svetog Aleksija – Čoveka Božijeg. Uredništvo portala Poreklo čestita svima koji slave ovog sveca.
U VREME blagočestivih careva Arkadija i Honorija u Rimu življaše visok carski dostojanstvenik Jevtimijan, vrlo ugledan i vrlo bogat. Imao je tri hiljade slugu, koji su nosili zlatne pojase i svilene haljine. Dece imao nije, u jer mu žena beše nerotkinja. A beše to pobožan i dobar čovek, vrlo brižljivo držaše zapovesti Božje, pošćaše svaki dan do tri sata po podne, i svakodnevno postavljaše u domu svom tri trpeze za siročad, udovice, uboge, strance i bolesnike. A sam je obedovao u tri sata po podne sa stranim monasima. I kad bi se nekog dana desilo da bude manje ubogih za trpezom koja se triput davala, i stoga manje milostinje učinio nego obično, on bi tada padao na zemlju pred Bogom i govorio:
Nisam dostojan da hodim po zemlji Boga mog.
Supruga se njegova zvaše Aglaida. Beše to žena velike vere i puna straha Božja, milostiva i darežljiva prema ništima. Pošto nije imala dece, ona se moljaše Bogu govoreći: Gospode, seti se mene, nedostojne sluškinje tvoje, i razreši nerađanje moje, da se udostojim nazvati se majkom deteta. Daj nam sina, da bismo muž moj i ja mogli imati utehu u životu našem i potporu u starosti našoj!
I seti je se Bog po milosti svojoj, darovavši joj porod. Jer ona zače, i rodi sina. Obradova se muž njen; i krstiše dete, i dadoše mu ime Aleksije. A kad Aleksiju bi šest godina dadoše ga u školu. I on ubrzo izuči gramatiku i retoriku i crkvene knjige. Izuči dobro i celo Sveto Pismo. I postade mudar mladić. I rasmotrivši taštinu sveta, on donese odluku u duši svojoj, da se odrekne ovdašnjih žitejskih blaga kratkotrajnih, da bi nasledio večna blaga. I stade umrtvljivati telo svoje, tajno noseći na sebi oštar kostret.
A kad Aleksije postade punoletan i zreo za brak, Jevtimijan reče ženi svojoj: Da oženimo sina našeg. Aglaida se obradova ovom predlogu muža svog, i pavši mu pred noge reče: Neka Bog potvrdi i ispuni reč tvoju, da vidim Aleksija oženjena, i da vidim decu njegovu! I veseliće se duša moja, i ja ću onda moći još više da pomažem uboge i nevoljne.
I milom sinu svom Aleksiju roditelji zaručiše devojku iz carskog roda, i venčaše ih u crkvi svetog Bonifacija. I svadba beše veoma vesela i svečana sve do kasno u noć. Tada Jevtimijan reče ženiku: Ući, sinko, k nevesti svojoj, i poznaj suprugu svoju. – On uđe u ložnicu i zateče nevestu svoju gde sedi u zlatnoj naslonjači. On skide svoj zlatni prsten i skupoceni pojas, uvi ih u porfiru, i dade joj govoreći: Čuvaj ovo! i Bog neka bude između mene i tebe, dok blagodat njegova ne ustroji nešto novo u nama.
Rekavši to, on je ostavi, ode u svoju sobu, skinu sa sebe zlatotkane haljine, obuče neko staro odelo, uze nešto od svog zlata i dragog kamenja, iziđe krišom po noći iz svojih palata i iz grada, i dođe na morsko pristanište. Našavši tu lađu koja ide za Laodikiju, sede na nju i plati put. I putovaše moleći se Bogu i govoreći: Bože, Ti si me sačuvao od utrobe majke moje, spasi me sada od sujetnog života ovoga sveta, i udostoji me da na Sudu tvom stojim sdesna sa svima onima koji su Ti ugodili!
Kad lađa stiže u Laodikiju, sveti Aleksije iziđe na kopno, i našavši putnike koji idu u Mesopotamiju, pođe s njima u mesopotamski grad Edesu, gde se čuvao nerukotvorni lik Gospoda našeg Isusa Hrista, što ga sam Gospod pre Svog dobrovoljnog stradanja posla edeskom knezu Avgaru. Videvši taj lik Hristov, blaženi Aleksije se veoma obradova. I rasprodavši sve dragocenosti što beše od kuće poneo, on razdade zlato prosjacima, sam se obuče u prosjačke rite, uvrsti se među prosjake, i prošaše milostinju. I boravljaše u paperti crkve Svete Bogorodice, stalno se posteći. Jeo je po malo hleba i pio po malo vode, i svake se nedelje pričešćivao prečistim Tajnama Hristovim. I ako je koju milostinju primao od hristoljubaca, on ju je razdavao drugim starim, iznemoglim prosjacima. Pognurene glave, on je umom bio gore, baveći se bogomislijem. I velikim uzdržanjem toliko isuši svoje telo, da uvenu lepota lica njegova, vid mu se zamagli, oči upadoše, i beše samo koža i kosti.
Po odlasku svetog Aleksija iz kuće one svadbene noći, njegovi roditelji sutradan čim svanu uđoše u ložnicu, ali ne nađoše sina već samo nevestu gde sedi utučena i tužna. I nađoše se u čudu. I svuda ga tražiše, ali ga ne pronađoše. I stadoše gorko plakati; i tako se sva njihova radost pretvori u žalost. Majka onda uđe u ložnicu, zatvori prozore, rasprostre kostret, posu glavu pepelom, pade ničice plačući i ridajući, moleći se i govoreći: Neću se dići odavde, niti ću izaći iz ovog zatvora, dok ne saznam šta bi sa mojim sinom jedincem, gde se sakri, i šta mu se dogodi. – A nevesta stojeći pored nje, sa suzama govoraše: Ni ja neću otići od tebe, nego ću se upodobiti grlici pustinjoljubivoj i jednomužnoj, koja kad izgubi svoga supruga, traži ga po gorama i dolinama, tugujući kroz dirljivo pevanje. Tako ću i ja strpljivo čekati, dok ne čujem što o mužu mom, gde se nalazi, i kakav život izabra sebi.
Otac pak, silno ožalošćen, razasla sluge svoje na sve strane da mu traže sina. Neki od njih dođoše i u Edesu, i videše onoga koga traže, ali ga ne poznaše, nego mu kao prosjaku dadoše milostinju. A sveti Aleksije ih poznade, i zablagodari Bogu što ga udostoji da primi milostinju od domaćih slugu svojih. I sluge se vratiše, i kazaše gospodinu svom da su svuda tražili sina njegovog, ali ga nisu našli.
A sveti Aleksije prožive u Edesi pri crkvi Svete Bogorodice sedamnaest godina, i postade mio Bogu. Zatim o njemu bi otkriveno crkvenjaku, jer vide crkvenjak u viđenju ikonu Svete Bogorodice koja mu govoraše: Uvedi u moju crkvu čoveka Božja, dostojan je nebeskog carstva, jer molitva njegova kao miomirisni kad uzlazi pred lice Božje. I kao kruna na glavi carevoj, tako na njemu počiva Duh Sveti.
Posle tog viđenja crkvenjak potraži takvog čoveka, ali ga ne pronađe. Stoga se obrati ikoni Bogorodičinoj moleći Vladičicu da mu tačno pokaže čoveka Božjeg. I ču opet u viđenju reč Presvete Bogorodice da je čovek Božji onaj prosjak što sedi kraj vrata crkvene paperte. Tada ga crkvenjak pronaće, i uvede u crkvu da u njoj boravi. I mnogi saznadoše za sveto žitije njegovo, i stadoše ga poštovati. A sveti Aleksije, izbegavajući ljudsku slavu i poštovanje, ode iz grada Edese niko nije znao kuda. I došavši na morsko pristanište, nađe lađu koja ide za Kilikiju. On sede na tu lađu, govoreći u sebi: Otići ću u grad Kilikiju, gde me niko ne poznaje, i tamo ću ostati u hramu svetog apostola Pavla. Dok je laća putovala, iznenada, po promislu Božjem, nastade bura na moru, i ona mnogo dana nošaše lađu, i ova najzad doplovi do Rima, iako se to nije želelo.
Izišavši iz lađe, sveti Aleksije reče u sebi: Živ mi Gospod Bog moj, nikome neću biti na teretu, nego idem domu oca mog kao nepoznat. I kad se približi domu svom, srete oca svog gde se u podnevno vreme vraća iz carske palate doma, praćen mnoštvom slugu koji su išli pred njim i za njim. Poklonivši mu se do zemlje, Aleksije uzviknu govoreći: Slugo Gospodnji, smiluj se na mene ubogog i jadnog, i dopusti mi da stanujem u jednom uglu dvorišta tvog, da bih se mogao hraniti mrvicama što padaju sa tvoje trpeze, a Gospod će blagosloviti godine tvoje, i daće ti carstvo nebesko, i ako imaš koga od svojih da negde stranstvuje, neka ti ga vrati zdrava!
Jevtimijan, čuvši prosjaka gde govori o stranstvovanju, odmah se seti milog sina svog Aleksija, i udariše mu suze. I on se odmah sažali na prosjaka, i dopusti mu da živi u dvorištu njegovom. A svojim domaćim slugama reče: Koji od vas želi da posluži ovome prosjaku? Bude li mu ugodio, tako mi Gospoda Boga, biće slobodan u sve dane života svog, i dobiće nasleđe od doma mog. A ovome prosjaku načinite kućicu pored kapije moje palate, da bih ga video kad odlazim i dolazim. I sa trpeze moje neka mu se daje hrana. I neka mu niko ne čini nažao.
I stade sveti Aleksije živeti u maloj kućici pored kapije očeve palate. Jevtimijan mu svakog dana slaše hranu sa svoje trpeze. No on je razdavaše drugim prosjacima, a sam jeđaše samo hleb i vodu, i to po malo, tek da ne bi umro od gladi i žeđi. Svaku pak noć provođaše u molitvi bez sna, i svake nedelje pričešćivaše se u crkvi Božanstvenim Tajnama. Čudesno beše trpljenje ovog čoveka Božjeg. Sluge mu stalno činjahu pakosti i zlostavljahu ga: jedni ga šamarahu, drugi za kosu vucijahu, treći ga po vratu udarahu, četvrti mu pomije na glavu sipahu, a drugi ga na razne načine ismevahu. A nepobedivi stradalnik sve to ćutke podnošaše, jer je znao da mu oni to čine nahuškani đavolom. I naoružan molitvom protiv samog đavola, on trpljenjem pobeđivaše njegovo lukavstvo.
A beše još i ovaj razlog njegovog čudesnog trpljenja: u kućicu njegovu gledao je prozor palate u kojoj življaše njegova nevesta, koja kao druga Ruta ne hte otići iz doma oca njegovog, nego sa svekrvom seđaše i plakaše. I mnogo puta slušao je sveti Aleksije nevestu svoju kako kuka za njim; takođe i mater svoju. I tužno naricahu i jedna i druga: nevesta oplakivaše udovištvo svoje, a majka kukaše za nestalim sinom. I to mu žalošću paraše srce. No svetitelj, ljubavlju koju imađaše k Bogu pobeđivaše telesnu ljubav k nevesti i k roditeljima, i Boga radi rado podnošaše nepodnošljivu tugu.
Tako Aleksije provede u domu roditeljskom sedamnaest godina, i niko ga ne raspozna, nego ga svi smatrahu za prosjaka i stranca, njega – sina i naslednika i gospodara doma! Ismevan od domaćih slugu kao tuđinac i pridošlica! A kada Gospodu bi volja da ga uzme iz tako mučnog života u bedi i trpljenju i prevede u večni pokoj, On mu otkri dan i čas ishoda njegovog. I sveti Aleksije izmoli od sluge koji mu je prisluživao, hartiju, mastilo i pero. I opisa celo svoje žitije, i neke tajne, samo roditeljima poznate, po kojima bi ga oni mogli poznati. Opisa i ono što reče nevesti svojoj kada joj predade prsten i pojas, umotane u porfiru. Najzad dodade i ovo: Molim vas, roditelje moje mile i česnu nevestu moju, da se ne srdite na mene što vam toliku žalost zadadoh napustivši vas. No i meni se kidalo srce zbog patnji vaših. I mnogo sam se puta molio Bogu za vas, da vam podari trpljenje, i da vas udostoji carstva svog. I uzdam se u dobrotu Njegovu, da će ispuniti moju molbu, pošto se i ja iz ljubavi prema Njemu pokazah toliko nemilosrdan prema bolu vašem i toliko surov prema sebi. Jer svaki treba da više sluša Tvorca i Spasitelja svog, nego roditelje svoje. Verujem da, ukoliko vas više ožalostih, utoliko ćete veću radost primiti u nebeskom uzdarju. – Pošto ovo napisa, on provede u molitvi k Bogu sve do časa prestavljenja svog.
Jednoga dana kada je svjatjejši papa Inokentijeslužio svetu liturgiju u sabornoj crkvi svetih Apostola, i car Honorijeprisustvovao, na završetku liturgije dođe iz svetog oltara čudan glas koji svi čuše gde govori: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti! – Čuvši to, prisutni se prepadoše, i drhćući padoše ničice na zemlju i vapijahu: Gospode, pomiluj! – Zatim se po drugi put ču glas gde govori: Potražite čoveka Božjeg, koji će otići iz tela, da se pomoli za grad, i sve će vam se dobro ustrojiti!
Prema ovom otkrivenju ljudi se po celom Rimu dadoše na traženje takvog čoveka, ali ga ne mogoše pronaći, i behu u velikoj nedoumici. Zatim se u četvrtak uveče sabraše sa carem i papom u sabornu crkvu svetih Apostola, satvoriše svenoćno bdenije, moleći Hrista Boga da im sam pokaže ugodnika svog. A kad osvanu petak, sveti Aleksije čovek Božji razluči se od tela svog, i otide ga Gospodu. I bi glas u crkvi iz oltara, kao i prvi put, koji govoraše: Čoveka Božjeg tražite u Jevtimijanovom domu. A car, obraćajući se Jevtimijanu, reče mu: Imajući u domu svom takvu blagodat, zašto nam nisi kazao? Jevtimijan odgovori caru: Tako mi Gospoda Boga, ja ništa o tome ne znam. – I prizvavši najstarijeg slugu svog, upita ga: Znaš li ti nekoga od družine tvoje koji ima neku vrlinu i ugaća Bogu? Ovaj odgovori: Tako mi Boga, ne znam, jer su svi tući vrlinama i žive nebogougodno.
I poćoše sami car i papa, da u Jevtimijanovom domu potraže čoveka Božja. Jevtimijan požuri ispred njih, namesti u svojoj palati prestole caru i papi, i drugim knezovima, i izađe im u susret sa svećama i kadionicama. A supruga Jevtimijanova, koja u svojoj sobi tugovaše, čuvši metež i graju u dvorištu i palatama, upita: Šta je to? – A kad saznade da su car i patrijarh došli, i zbog čega su došli, ona se čuđaše. Isto tako i nevesta, nalazeći se na čardaku, vide cara i papu gde sa mnoštvom naroda dolaze, čuđaše se, i pitaše se: Šta ovo ima da znači?
A kad car, papa i knezovi sedoše, i nastade tajac, tada onaj sluga što je prisluživao svetom Aleksiju, reče Jevtimijanu: Gospodine moj, nije li čovek Božji onaj prosjak koga si meni poverio? Vidim velika i divna dela njegova: posti se svaki dan, retko kad kasno uveče uzme hleba i vode, a noći provodi u molitvi bez sna. No i neki naši momci mu pakosti čine, šamaraju ga, vuku za kosu, polivaju pomijama, a on sve to sa radošću i velikom krotošću podnosi.
Čuvši to, Jevtimijan odmah pohita u prosjakovu kućicu, viknu ga triput kroz prozorče, ali ne dobi odgovora. Tada uđe unutra i nađe čoveka Božja gde blagoljepno leži mrtav, lice mu beše pokriveno, u desnoj ruci je držao presavijenu hartiju. A kada mu otkri lice, on sijaše blagodaću kao lice anđela. I htede da mu hartiju uzme iz ruke i vidi šta je napisano na njoj, ali je ne mogade izvući, pošto ju je ruka čvrsto držala. Onda se hitno vrati k caru i papi, i reče im: Nađoh koga tražimo, ali je već umro, i hartiju drži u ruci i ne daje mi je. Tada car i patrijarh narediše da se napravi skupocen odar i divno postavljen. I iznesoše iz odaje sveto telo čoveka Božjeg, i česno ga položiše na spremljeni odar. Zatim car i patrijarh prekloniše kolena, celivaše svete mošti, i sa suzama mu se obratiše kao živome: Molimo te, slugo Hristov, daj nam ovu hartiju, da vidimo šta je napisano na njoj, da bismo saznali ko si. – I ruka otpusti hartiju caru i papi. Oni je uzeše, i pružiše je Aeciju, bibliotekaru velike crkve. I kad nastade potpuna tišina, stade bibliotekar gromko čitati tu hartiju. A kad dođe do onog mesta gde se govori o roditeljima i o nevesti, i o prstenju i pojasu što Aleksije beše dao nevesti svojoj u ložnici, poznade Jevtimijan Aleksija sina svog, pade mu na grudi, i grleći ga i ljubeći sa suzama naricaše: O strahote za mene, čedo moje premilo! zašto si nam priredio ovo? zašto si nas toliko ucvelio? Avaj meni, čedo moje, ti si toliko godina proveo u domu, i gledao roditeljske patnje, a nisi nam otkrio sebe, niti utešio starost našu u gorkoj tuzi koja nas je zbog tebe pritiskivala! O teško meni, sine moj željeni, ljubavi moja, uteho duše moje! Šta sada da činim? Da li da tvoju smrt oplakujem, ili da likujem što sam te našao. – I ridaše Jevtimijan neutešno, čupajući svoje sede kose.
A supruga njegova Aglaida, čuvši ridanje muževljevo, i saznavši da je onaj prosjak – sin njen Aleksije, otvori vrata dobrovoljnog zatvora svog, i polete čupajući svoje raspletene vlasi. I razdravši haljine svoje, ona preklinjaše narod, koji se beše slegao, da joj načini put: Dajte mi put, dajte, da vidim milo čedo svoje, da zagrlim jedinca svog! – I pritrčavši, pade na česno telo sina svog, grljaše ga i ljubljaše, i naricaše: Kuku meni, gospodine moj! kuku meni, čedo moje slatko! Što si to uradio? Zašto si toliko jada duši našoj zadao? Kuku meni, svetlosti očiju mojih! Kako te ne raspoznasmo kad si toliko godina živeo s nama? Kako se nisi sažalio slušajući stalno naša gorka kukanja za tobom, i nisi nam se kazao?
Tako isto i nevesta, koja je trideset i četiri godine provela bez ženika, noseći crninu, pade na svete mošti, lijući silne suze i topeći njima česno telo dragog svog; i s velikom ljubavlju ga celivaše, i gorko i neutešno ridaše: Avaj meni! Teško meni! Kuku meni! – i druge dirljive reči govoraše tako, da sve rasplaka i razrida, i svi plakahu zajedno sa roditeljima i nevestom.
Zatim car i papa narediše da se odar sa česnim telom čoveka Božjeg nosi i postavi u sredini grada, kako bi ga svi videli i dotakli ga se. I govorahu narodu: Eto nađosmo koga tražaše vera vaša! – I sleže se ceo Rim, i svi se doticahu svetitelja celivajući svete mošti njegove. I koji god behu bolesni, svi se isceljivahu: slepi progledahu, gubavi se očišćavahu, đavoli se iz ljudi izgonjahu, i ma kakva bolest i nedug da behu na ljudima, svima se davaše potpuno isceljenje od celebnih moštiju ugodnika Božjeg.
Car i patrijarh, videvši takva čudesa, sami uzeše odar i poneše u crkvu, da bi se osvetili od dodira svetoga tela. A roditelji i nevesta iđahu za odrom plačući. No tako mnogo beše naroda koji se hteo kosnuti česnog tela svetiteljevog, da je od tiskanja i navale bilo nemoguće nositi odar. Stoga car naredi da se među narod baca zlatan i srebrn novac, kako bi se ljudi odbili od odra i dali put do crkve. Ali niko i ne obrati pažnju na zlato i srebro, jer svaki žuđaše da vidi čoveka Božjeg, i da ga se dodirne i celiva.
Papa onda stade savetovati narod da se odbije, obećavajući da svete mošti neće odmah sahranjivati, nego će čekati dok ih svi ne celivaju i ne kosnu ih se. I jedva se narod dade usavetovati, te se odbiše malo, i svete mošti biše donesene u veliku crkvu. I ostaviše ih nedelju dana nesahranjene, kako bi im se svaki koji želi poklonio i kosnuo ih se. A roditelji i nevesta cele te nedelje ostadoše pored česnih moštiju plačući. Car pak naredi da se načini kovčeg od mermera i smaragda, i ukrasi zlatom. I u njega položiše čoveka Božjeg. O odmah isteče iz svetih moštiju blagouhano miro, i ispuni kovčeg. I pomazivahu se svi tim mirom radi isceljenja od svakovrsnih neduga. I svetom Aleksiju čoveku Božjem prirediše česnu sahranu, slaveći Boga.
Sveti Aleksije se prestavi sedamnaestog marta 411. godine, za carovanja Honorijau Rimu a Teodosija Mlađeg u Carigradu, dok nad svima vlada Gospod naš Isus Hristos, sa Ocem i Svetim Duhom, kome slava vavek, amin.
IZVOR: www.crkvenikalendar.com
Komentari (0)