Петар Демић: Село Класнић на Банији – кратак историјат

 

ИМЕ

 

Село Класнић добило је име по хрватском племићком роду Класнића, који се након турских провала смјестио на Босиљевачком властелинству, на посједима племића Франкопана. [1]

 

ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА

 

Срби су дошли на Банију заједно са Турцима, као њихова раја. Насељени су око Костајнице, Дубице, Јасеновца, Новог и по Зрињском Пољу чим су Турци заузели те крајеве, половином XVI вијека. [2]

 

Што се тиче већих сеоба Срба на Банију, поклапале су се са почетком и крајем одређених ратова:

 

1) У рату 1683-1699. године, Аустријанци ослобађају Костајницу и привремено заузимају Стари Јасеновац, Босанску Дубицу, Босански Нови, као и Карабашићеву, Дреновачку и Слабињску кулу. На Сувој међи заузимају Малу Кладушу, Врнограч, Брековицу, Бужим… Након завршетка рата Аустрија је изгубила све што је освојила са босанске стране Уне, укључујући и Нови Нови (данашњи Двор) и Зрињско поље. Српски народ из тих крајева прешао је у глински и петрињски крај. Турци у њихова опустјела села доводе Србе из унутрашњости, углавном из средње Босне. [3]

 

2) У рату 1716-1718. године, Аустријанци заузимају Нови Нови, Зрињско поље, Стари Јасеновац, Босанску Дубицу, као и Карабашићеву, Дреновачку и Слабињску кулу, а изгледа проширују и Суву међу према Цазинској крајини. Напад на Босански Нови је одбијен. Након завршетка рата, Аустрија је добила све што је освојила у западној и сјеверној Босни. На освојеном простору основана је Дубичка капетанија, са центром у Босанској Дубици. Око Дубице је било 18 мање или више запустјелих села, у која су навалили Срби из средње Босне. Дубичка капетанија је остала под Аустријом до 1739. године. [4]

 

3) У рату 1737-1739. године, Аустријанци (и наши Крајишници са њима) су доживјели тешке поразе код Бужима у Цазинској крајини и под Бања Луком (сасвим је извјесно да је српски народ у тим крајевима стао уз Аустријанце и заједно са њима кренуо у повлачење на Банију, бојећи се турске освете). Турци тада прелазе у офанзиву и пале по Зрињском пољу и велики дио Срба одводе у ропство. Након завршетка рата, Турци су добили Стари Јасеновац, Босанску Дубицу, као и Карабашићеву, Дреновачку и Слабињску кулу. Аустријанцима је остао Нови Нови и Зрињско поље. Српски народ са простора Дубичке капетаније, тј. оних њених дјелова са босанске стране, који су поново припали Турцима, морао је опет у сеобу. Чак су Аустријанци планирали да један дио њих населе у Банат, пошто су дијелови Дубичке капетаније са банијске стране били пренасељени. Зна се да је тад насељено доста Срба у глинску капетанију и низ Суву међу, а неки су завршили и око Војнића. [5]

 

4) У рату 1788-1791. године, Аустријанци су на простору Лике избили на Уну. Прије почетка рата, костајнички прота Јован Поповић је прешао у Поуње и почео народ позивати на устанак, да би се олакшало Аустријанцима. Зна се да су се Срби дигли на оружје и још прије рата је на Банију прешло 428 српских породица, од којих су војно способни одмах увршетни у редовну граничарску војску. Након завршетка рата, на Банију је прешло још 818 српских породица. Попунили су засеоке по већ насељеним селима, а било је и оних за које није било мјеста на Банији, па су насељени по Кордуну и по Цивилној Хрватској. Помиње се да је тада пресељено из Босанске крајине око 15.000 Срба. [6]

 

ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА И БРОЈ КУЋА (1768-2011)

 

ГОДИНА ПОПИСА	МЈЕСТО	БРОЈ КУЋА	БРОЈ ДУША
1768.	Класнић	109
1800.	Класнић	92	986
1822.	Класнић	103	1021
1857.	Класнић		1418
1869.	Класнић		1590
1880.	Класнић	192	1747
1890.	Класнић Доњи		1112
	Класнић Горњи		758
	Класнић – укупно		1870
1900.	Класнић Доњи		1184
	Класнић Горњи		812
	Класнић – укупно		1996
1910.	Милаковићи	54	302
	Класнић Доњи	99	634
	Класнић Средњи	86	516
	Класнић Горњи	67	477
	Класнић – укупно	306	1929
1921.	Класнић Доњи		1229
	Класнић Горњи		642
	Класнић – укупно		1871
1931.	Класнић		1995
1948.	Класнић Доњи		845
	Класнић Горњи		776
	Класнић – укупно		1621
1953.	Класнић Доњи		763
	Класнић Горњи		739
	Класнић – укупно		1502
1961.	Класнић Доњи		694
	Класнић Горњи		649
	Класнић – укупно		1343
1971.	Класнић Доњи		600
	Класнић Горњи		564
	Класнић – укупно		1164
1981.	Класнић Доњи		488
	Класнић Горњи		425
	Класнић – укупно		913
1991.	Класнић Доњи		410
	Класнић Горњи		294
	Класнић – укупно		704
2001.	Класнић Доњи	53	108
	Класнић Горњи	42	75
	Класнић – укупно	95	183
2011.	Класнић Доњи	45	88
	Класнић Горњи	27	46
	Класнић – укупно	72	134

[7]

ЦРКВЕНА ИСТОРИЈА КЛАСНИЋА

 

Данашња православна епархија горњокарловачка основана је 1695. године под именом карловачко-зринопољска. Године 1713. на Крушедолском сабору подијељена је епархија на карловачку и костајничку. Епархија костајничка укинута је 1771. године и њен простор је припојен епархији карловачкој. [8]

 

Класнић спада под киринско-глински протопрезвитерат, који је заокружен 1776. године. Село је било подијељено на двије парохије:

 

1) парохија Класнић

 

Класнић Доњи заједно са Брестиком чини парохију Класнић (основану 1774. године). Храм је посвећен Сошествију Светог Духа, изграђен је 1713. године. Данашњи храм је сазидан 1879. године. Оштетили су га партизани 1942. године. Године 1978. храм је прекривен кровом, како се не би урушио.

 

2) парохија Брезово Поље, парохија Бузета

 

Класнић Горњи је заједно са Брубном и Брезовим Пољем чинио парохију Брезово Поље (основану 1777. године). Храм у Брезовом Пољу је био посвећен Светом Јовану Претечи, изграђен је 1783. године, а страдао је 1943. године у њемачком бомбардовању.

 

– Од 1860-их година Класнић Горњи заједно са Дабрином и Бузетом чини парохију Бузета. Храм у Бузети је био посвећене Светом пророку Илији. Изграђен је 1720. године, на тромеђи Бузете, Дабрине и Класнића, па је 1740. године пренешен у Бузету. Обнављан је 1849. године. Оштећен је за вријеме Другог свјетског рата. Храм у Бузети запалила је хрватска војска 1995. године. На старом мјесту, на тромеђи, изграђен је 1800. године храм Свете Параскеве. Храм на тромеђи запаљен је 1941. године, а обновљен је 1980. године. [9]

 

Поуздано се зна да су црквене књиге крштених, вјенчаних и умрлих за парохију Класнић заведене 1826. године, а за парохију Брезово Поље још 1777. године. [10]

 

Најстарије сачуване црквене књиге парохије Класнић су из 1831. и 1833. године, док је најстарија сачувана црквена књига парохије Брезово Поље из 1857. године. У црквеним књигама парохија Класнић и Брезово Поље из 1831., 1833. и 1857. године пописана су сљедећа презимена из Класнића: Анђелић, Аџић, Бадрић, Бајић, Бијелић, Бјелан, Богдановић, Богојевић, Бркић, Вучковић, Вукелић, Демић, Драгојевић, Ђурасиновић, Златовић, Зоројевић, Зракић, Јовић, Калаба, Кљајић, Лончаревић, Љиљак, Милакара, Милаковић, Мирчетић, Момић, Муиџа, Обрадовић, Огњеновић, Петровић, Подунавац, Прусац, Релић, Ресановић, Рудић, Русић, Сарапа, Слијепчевић, Стојаковић, Царић, Шикања, Шућура. [11]

 

 

 

КЛАСНИЋ У БАНСКОЈ КРАЈИНИ (1703-1881)

 

Банска крајина створена је крајем XVI вијека у Покупљу. Покривала је и бранила простор између Славонске и Хрватске крајине, спријечавајући турске провале према Загребу. [12]

 

Када је за вријеме Великог турског рата (1683-1699) данашња Банија очишћења од Турака, тежиште одбране прешло је са Купе на Уну. Стварање поунске Банске крајине било је пропраћено жестоким сукобима око заповиједништва између хрватских и аустријских сталежа. Сукоб је ријешен 1703. године, тако што је цар Леополд I, крајеве између Купе и Уне потчинио хрватском бану. [13]

 

Капетаније

 

Територија Банске крајине била је од краја XVII до средине XVIII вијека подијељена на пет капетанија: костајничку, глинску, зринску, јасеновачку и дубичку. Свака капетанија имала је задатак да брани свој сектор крајине. Класнић је припадао глинској капетанији, која је према попису из 1744. године имала 58 села са 1816 кућа. [14]

 

Капетаније су биле подијељене на кнежије, које су представљале неку врсту самоуправних територијалних заједница крајишког становништва и које су имале важну улогу у управном и одбрамбеном систему Банске крајине. На челу сваке кнежине стајао је кнез. Кнежије су имале обавезу давања страже. Вођено је рачуна о томе да свака кнежија, по броју кућа и за оружје способних крајишника, буде довољно велика да може дати једну пјешадијску чету (100-150 људи). Глинска капетанија је према попису из 1744. године имала седам кнежија. [15]

 

Регименте

 

Регулацијом Банске крајине 1750. године укинуте су капетаније, а умјесто њих су створене двије пјешадијске и једна коњичка (хусарска) регимента. Пјешадијске регименте биле су истовремено и војне формације и војно-управне области, док је коњичка регимента била само војна формација. [16]

 

Прва (Глинска) пјешадијска регимента (број 10) настала је на територији глинске и на дијеловима зринске капетаније, а Друга (Костајничка) пјешадијска регимента (број 11) настала је на територији костајничке, јасеновачке, дубичке и на поунским дијеловима зринске капетаније. [17]

 

Регименте су од 1752. године имале по четири батаљона са по четири компаније. [18]

 

Класнићка компанија

 

Обадвије пјешадијске регименте имале су по дванаест компанија (чета). Компаније су биле најниже војне, територијалне и заповједно-управне јединице регименте. Класнић је припадао глинској пјешадијској регименти и чинио је класнићку компанију (број 5), заједно са Жировцем, Брезовим Пољем, Брубном, Чавловицом и Кобиљаком. [19]

 

– Године 1768. у класнићкој компанији било је 236 српских кућа. [20]

 

– Године 1811. у класнићкој компанији било је четворо официра, седморо подофицира и 158 војника у војном саставу, док је у управном саставу био један официр, три подофицира и 12 војника. Укупно 185 људи у саставу Прве банске регименте. [21]

 

– Године 1822. у класнићкој компанији биле су три православне цркве, двије ерарне зграде, двије опћинске зграде, 312 кућа и 3.722 душе (1.951 мушких, 1.771 женских). [22]

 

– Године 1831. Класнић је добио школу (зграда школе изграђена је 1965. године). [23]

 

– Године 1854. у класнићкој компанији било је 4.896 душа (2.511 мушких, 2.385 женских), од којих је 219 било одсутно. Од тога је било 4.891 православних и 5 католика. [24]

 

Што се тиче земље, класнићка компанија имала је 17.685 јутара земље, од чега се за 5.959 јутара плаћао порез (земља у посједу крајишника), а 11.725 јутара земље је било ослобођено плаћања пореза (земља у посједу државе). Крајишници су имали 5670 јутара ораница, од чега су чак 5.234 јутра била треће класе, док прва класа није постојала. Осим тога имали су 92 јутра ливада (већином друге класе), 97 вртова и 98 винограда. [25]

 

Класнићка компанија је плаћала 1.783 фиорина пореза на земљарину, 40 фиорина на доходак од занимања и 22 фиорина за точење ракије и вина. [26]

 

У класнићкој компанији било је 4 активних официра, 338 активних војника и 5 људи у управном саставу, укупно 347 активних. За резервну војску одређена су 903 човека, док је ослобођених од војне службе било 1.261. [27]

 

По занимању било је двоје свјештеника, двоје пензионисаних виших официра или чиновника и 384 пољопривредника и виноградара. [28]

 

Крајишници класнићке компаније од иметка су имали 470 коња, 2.001 говедо, 873 краве, 2.115 оваца, 787 коза, 2.495 свиња, 491 кошницу пчела, 363 перади – укупно 8.265. Од осталог иметка имали су 225 окованих и 133 неокованих кола, 18 штагаља, 328 штала, 49 малих и 1 велику воденицу. [29]

 

КЛАСНИЋ (1881-2011)

 

Након укидања Војне крајине 1881 године, у глинском крају јавља се незадовољство новим стањем и новом управом. Године 1883. долази до великих противмађарских немира на Банији. Узроци народних буна 1883. године могу се подијелити на политичке и социјално-економске:

 

1) Политички узроци

 

Народ је био огорчен мађаризацијом на заједничким службама – на пошти, жељезницама, царинској и пореској управи, затим постављањем мађарских грбова и натписа, за које су сматрали да су предзнаци нове мађарске власти.

 

2) Социјално-економски узроци

 

Највише примједби било је на порезни систем. На нови начин прикупљања пореза и честе заплијене сељачке имовине, ради измирења дугова. Одређени порези су уведени по први пут. Људи су се жалили на бројне радне ренте (одржавање цести, мостова, црквене земље). Била је ограничена сјеча шуме, као и употреба пашњака. Стизале су притужбе око дијељења соли, која се за крајишке управе дијелила бесплатно. Забрањена је садња дувана, печење ракије дању и ноћу, слободна градња кућа… Нарочито је крајишнике погађало увођење таксе на ношење оружја. Сељаци су захтјевали да се мушкарцима дозволи женидба већ након 18-те године, а не тек након 23-ће. Предлагали су да се смањи број опћинских чиновника и посебно пандура, са којима су често долазили у сукобе. Молили су за смањивање опћинских пореза и предлагали су плаћање у натури, а не у новцу (до кога су сељаци јако тешко долазили јер своју робу нису имали коме продати. Многе оптужбе су упућиване на начин и спровођење задружних диоба, ради којих се морало плаћати доста такси, дуго се чекало на спровођење диобе, морали су се платити адвокати… [30]

 

Буна у Класнићу (1883. година)

 

У класнићкој опћини владало је незадвољство још од марта 1883. године. Сељаци су се жалили на опћинског начелника, који је одузео већу количину оружја народу. Велико незадовољство владало је и због пореза који су у то вријеме нагло порасли. [31]

 

Узбуна у класнићкој опћини избила је 12. септембра када су запуцале пушке и зазвонила звона, јер су наводно, из Глине долазили Мађари, носећи са собом мађарске грбове које су требали дијелити по селима. Глас се прочуо и у сусједним селима, па чак и у жировачкој опћини. Народ из свих села класнићке опћине утаборио се пред опћинском зградом у Класнићу гдје су чекали долазак Мађара. У међувремену су сељаци напали опћинске чиновнике, убили једног пандура, ухватили и премлатили два жандара, као и опћинског биљежника и опћинског начелника. Локалном трговцу попили су вино, а чак су напали и на пароха и на цркву, али их је парох одбио бацивши на њих динамитне бомбе и тако се спасио. [32]

 

Други дан побуне, 13. септембра, стигла је војска из Глине и лако је савладала сељаке. Многи су похватани и повезани, пребачени су прво у Глину, а затим у Окружни суд, у Петрињу. Дана 22. децембра осморо Класнићана је осуђено на робију у трајању од десет мјесеци до двије године, а још осморо на блаже казне. [33]

 

Српско привредно друштво “Привредник” (1897-1946)

 

Српско привредно друштво “Привредник” основано је 1897. године у Загребу као једна од најзначајнијих привредно-просвјетних институција српског народа, на иницијативу велетрговца Владимира Матијевића из Горњег Будачког на Кордуну. Матијевић је имао идеју о стварању удружења које ће организовано радити на проналажењу и подизању, збрињавању и образовању надарене дјеце из сиромашних породица из Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Босне, Херцеговине, Војводине, како би се та дјеца стручно оспособила за разне занате и трговину, и како би им се помогло да касније отворе своје самосталне радње и тако постану носиоцима оживљавања привреде као основног предувјета за културни и друштвени препород свога народа. Кроз Српско привредно друштво “Привредник”, у периоду од настанка друштва до 1946. године прошло је преко 100 питомаца, повјереника и послодаваца из Класнића. [34]

 

Исељеништво (почетак XX вијека)

 

Почетком XX вијека мноштво Срба са Баније одлази преко океана, у Америку, у потрагу за бољим животом. Многи су радили у рудницима, у жељезарама, на постављању пруга… Из Класнића је из већине кућа бар по неко отишао преко океана. Неки су одлазили па су се враћали, неки су повлачили родбину за собом, неки су слали новац у отаџбину, неки се никад нису вратили, а неки су дошли да би се борили у српским добровољачким јединицама у Првом свјетском рату. Колико ми је познато, нико од историчара се није бавио банијским исељеницима.

 

Први свјетски рат (1914-1918)

 

За вријеме Првог свјетског рата више Класнићана борило се у јединицама војске Краљевине Србије. Неки су ступили у српске јединице из заробљеничких логора у Србији, неки су пребјегли Русима на Карпатском бојишту, док су неки дошли као добровољци из Америке. Постоје конкретни подаци о 22 Класнићана који су се борили као српски добровољци. Тројица су одликована, неки од њих добили су земљу по Војводини, док су неки добили државне обвезнице. [35]

 

Краљевина Југославија (1931. година)

 

Према попису Краљевине Југославије из 1931. године, опћина Класнић је имала 3329 становника (3299 православаца, 14 римокатолика, 16 припадника других хришћанских заједница).[36]

 

Други свјетски рат (1941-1945)

 

Класнић је по попису из 1931. године имао 1995 становника. У Другом свјетском рату Класнић је остао без 427 становника. Остало је иза њих 19 удовица и 50 малољетне дјеце.

 

– пали у борбама: 102 (94 мушкарца и 8 жена)

 

– умрли или нестали: 102 (42 мушкарца и 60 жена)

 

– жртве фашистичког терора: 223 (186 мушкараца и 37 жена) [37]

 

У Класнићу је 26.12.1942. године формирана Шеснаеста банијска бригада. На дан формирања имала је 759 бораца, наоружаних са 505 пушака, 22 пушкомитраљеза и четири митраљеза. Бригада је учествовала у борбама на Неретви и на Сутјесци, у којима је изгубила 2/3 свог састава. Због својих губитака расформирана је 30.6.1943. године, а преостали борци бригаде прикључени су јединицама Седме и Осме банијске бригаде. [38]

 

 

Аутор текстa  је Демић Петар, студент друге године на катедри за историју Филозофског факултета у Косовској Митровици.

Рад је изворно објављен у часопису “Љетопис” који издаје СКД “Просвјета” Загреб.
________

[1] Radoslav Lopašić, Oko Kupe i Korane: mjestopisne i povjestne crtice (Zagreb: Matica hrvatska, 1895.), 72

[2] Манојло Грбић, Карловачко Владичанство: (прва, друга и трећа књига) (Топуско: “Сава Мркаљ”, 1990.), 85

[3] Исто, 91-92; Војин Дабић, Банска крајина: (1688-1751): прилог историји српског и хрватског народа и крајишког уређења у Банији (Београд: Историјски институт, 1984.), 17-18

[4] Војин Дабић, Банска крајина: (1688-1751): прилог историји српског и хрватског народа и крајишког уређења у Банији, 19-20; Манојло Грбић, Карловачко Владичанство: (прва, друга и трећа књига), 96

[5] Исто, 20-23; Манојло Грбић, Карловачко Владичанство: (прва, друга и трећа књига), 96-97 [6] Манојло Грбић, Карловачко Владичанство: (прва, друга и трећа књига), 106-108

[7] Исто, 102; Драго Роксандић, Између имагинације и реалности. Прва банска регимента у првој половини 19. стољећа, (u zborniku) Glina: glinski kraj kroz stoljeća (Glina: Skupština općine, 1988.), 48; Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske

[8] Исто, 234-276; Мата Косовац, Српска православна митрополија карловачка: По подацима из 1905. год. (Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија, 1910.), 889

[9] Мата Косовац, Српска православна митрополија карловачка: По подацима из 1905. год., 928-951; СПЦ, Шематизам Православне Српске Дијецезе Горњо – Карловачке: 1880. (Панчево: Штампарија браће Јовановић, 1880.), 31-34; Filip Škiljan, Kulturno-historijski spomenici Banije: S pregledom povijesti Banije od prapovijesti do 1881. godine (Zagreb: Srpsko narodno vijeće, 2008.), 41-69 [10] Исто, 928-951

[11] СПЦ, Црквене књиге крштених, вјенчаних и умрлих парохија Класнић (за годину 1831. и 1833.) и Брезово Поље (за годину 1857.)

[12] Војин Дабић, Банска крајина: (1688-1751): прилог историји српског и хрватског народа и крајишког уређења у Банији, 9-11

[13] Исто, 11-15

[14] Исто, 38-45

[15] Исто, 45-47

[16] Исто, 158

[17] Исто, 158-159

[18] Исто, 159

[19] Драго Роксандић, Између имагинације и реалности. Прва банска регимента у првој половини 19. стољећа, (u zborniku) Glina: glinski kraj kroz stoljeća, 48-49

[20] Манојло Грбић, Карловачко Владичанство: (прва, друга и трећа књига), 102

[21] Драго Роксандић, Између имагинације и реалности. Прва банска регимента у првој половини 19. стољећа, (u zborniku) Glina: glinski kraj kroz stoljeća, 52

[22] Исто, 48-49

[23] Pero Strineka, Obrazovanje i prosvjeta Banije u narodnoj revoluciji (u zborniku) Glina: glinski kraj kroz stoljeća (Glina: Skupština općine, 1988.), 339

[24] Mirko Valentić, Stanovništvo Glinske pukovije, (u zborniku) Glina: glinski kraj kroz stoljeća (Glina: Skupština općine, 1988.), 83

[25] Исто, 85

[26] Исто, 85

[27] Исто, 82-83

[28] Исто, 84

[29] Исто, 84

[30] Dragutin Pavličević, Klasnićka buna i drugi nemiri u glinskom kotaru 1883. godine, (u zborniku) Glina: glinski kraj kroz stoljeća (Glina: Skupština općine, 1988.), 92-93

[31] Исто, 93

[32] Исто, 93

[33] Исто, 93

[34] www.privrednik.net

[35] Stana Nidžović-Džakula, Dobrovoljci sa Banije u ratovima 1912-1918 (Beograd: Odbor sekcije NOR-a i Zavičajno udruženje Banijaca, potomaka i prijatelja Banije), 135-279

[36] Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31 marta 1931 godine (knjiga druga): Prisutno stanovništvo po veroispovesti (Beograd: Opšta državna statistika, 1938.), 87

[37] Ђуро Роксандић, Усташки злочини у глинском котару од 1941. до 1945. године, (u zborniku) Glina: glinski kraj kroz stoljeća (Glina: Skupština općine, 1988.), 300

[38] Vojna enciklopedija (Beograd: Vojnoizdavački zavod, 1971.)