Све српске крсне славе Reviewed by Momizat on . ЈАНУАР Свети Игњатије Богоносац – Игњатијевдан (2. јануар) Свети Архиђакон Стефан – Стевањдан (9. јануар) Свети Василије Велики – Васиљевдан (14. јануар) Крстов ЈАНУАР Свети Игњатије Богоносац – Игњатијевдан (2. јануар) Свети Архиђакон Стефан – Стевањдан (9. јануар) Свети Василије Велики – Васиљевдан (14. јануар) Крстов Rating: 0
You Are Here: Home » Крсне Славе » Све славе » Све српске крсне славе

Све српске крсне славе

ЈАНУАР

Свети Игњатије Богоносац – Игњатијевдан (2. јануар)
Свети Архиђакон Стефан – Стевањдан (9. јануар)
Свети Василије Велики – Васиљевдан (14. јануар)
Крстовдан (18. јануар)
Свети Јован Крститељ – Јовањдан (20. јануар)
Свети Сава – Савиндан (27. јануар)
Свети Апостол Петар – Часне вериге (29. јануар)

ФЕБРУАР

Преподобни Максим Исповедник (3. фебруар)
Света три јерарха (12. фебруар)
Свети мученик Трифун – Трифундан (14. фебруар)
Сретење Господње (15. фебруар)
Свети Симеон Богопримац (16. фебруар)
Свети Харалампије (23. фебруар)
Свети Симеон Мироточиви (26. фебруар)
Преподобни Авксентије; Свети Кирил Словенски – Ћириловдан (27. фебруар)

МАРТ

Свети Теодор Тирон (2. март)
Светих четрдесет мученика – Младенци (22. март)
Свети Алексије Човек Божји (30. март)

АПРИЛ

Благовести (7. април)
Лазарева субота – Лазаревдан

МАЈ

Свети Георгије – Ђурђевдан (6. мај)
Свети Марко – Марковдан (8. мај)
Свети Василије Острошки (12. мај)
Свети Јеремија – Јеремијин дан (14. мај)
Свети Јован Богослов (21. мај)
Свети Николај Мирликијски, пренос моштију – Летњи Свети Никола (22. мај)
Свети Ћирило и Методије (24. мај)

ЈУН

Свети цар Константин и царица Јелена (3. јун)
Свети апостоли Вартоломеј и Варнава – Вартоломијевдан (24. јун)
Свети Јелисеј (27. јун)
Свети кнез Лазар – Видовдан (28. јун)

ЈУЛ

Рођење Светог Јована – Ивањдан (7. јул)
Свети Апостоли Петар и Павле – Петровдан (12. јул)
Свети Прокопије (21. јул)
Свети Арханђел Гаврило (26. јул)
Света великомученица Марина – Огњена Марија (30. јул)

АВГУСТ

Свети пророк Илија – Илиндан (2. август)
Света Марија Магдалина – Блага Марија (4. август)
Преподобномученица Параскева – Трнова Петка (8. август)
Свети Пантелејмон – Пантелијевдан (9. август)
Преподобна мати Ангелина Српска (12. август)
Свети мученици Макавеји (14. август)
Пренос моштију светог Стефана – Свети Стефан Летњи (15. август)
Преображење Господње (19. август)
Успеније Пресвете Богородице – Велика Госпојина (28. август)

СЕПТЕМБАР

Свети Агатоник – Арлијевдан (4. септембар)
Свети мученици Адријан и Наталија (8. септембар)
Усековање главе Св. Јована Крститеља – Усечење (11. септембар)
Пренос моштију светог Александра Невског – Свети Александар Невски (12. септембар)
Преподобни Симеон Столпник (14. септембар)
Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина (21. септембар)
Свети Јоаким и Ана (22. септембар)
Крстовдан (27. септембар)
Света мученица Софија и њене три кћери – Вера, Нада и Љубав (30. септембар)

ОКТОБАР

Свети Јевстатије (3. октобар)
Зачеће Светог Јована (6. октобар)
Свети Јован Богослов (9. октобар)
Киријак Отшелник – Михољдан (12. октобар)
Покров пресвете Богородице – Покровица (14. октобар)
Свети апостол Тома – Томиндан (19. октобар)
Свети Сергије и Вакхо – Срђевдан (20. октобар)
Преподобна Параскева – Света Петка (27. октобар)
Свети Лука – Лучиндан (31. октобар)

НОВЕМБАР

Свети Прохор Пчињски (1. новембар)
Свети апостол Јаков, први епископ Јерусалимски (5. новембар)
Свети Димитрије – Митровдан (8. новембар)
Свети Арсеније Сремац (10. новембар)
Свети Аврамије Затворник – Аврамијевдан (11. новембар)
Свети Козма и Дамјан – Врачеви (14. новембар)
Свети Ђорђе – Ђурђиц (16. новембар)
Сабор Светог архангела Михаила – Аранђеловдан (21. новембар)
Свети Стефан Дечански – Мратиндан и Свети Мина (24. новембар)
Свети Јован Милостиви (25. новембар)
Свети Јован Златоусти (26. новембар)
Свети апостол Филип (27. новембар)
Свети апостол Матеј (29. новембар)

ДЕЦЕМБАР

Ваведење пресвете Богородице (4. децембар)
Света великомученица Екатерина (7. децембар)
Свети свештеномученик Климент (8. децембар)
Свети Алимпије Столпник – Алемпијевдан (9. децембар)
Свети апостол Андреј Првозвани – Андријевдан (13. децембар)
Света Варвара (17. децембар)
Свети Сава Освећени (18. децембар)
Свети Николај Чудотворац – Никољдан (19. децембар)
Свети Спиридон Чудотворац (25. децембар)


Коментари (12)

  • Marko Cvijanovic

    Fali slava Sv Grigorije cudotvorac 30.11

    Одговори
  • Ранко

    Неколико огранака Бубања и то они који насељавају Вранешку долину славе Цвијети. То је слава коју су они наслиједили од својих ујака Јоксимовића. Бубање славе осим Алијемпивдана, Цвијети још и Никољдан и Петковдан а заједничка преслава је св. цар Константин и царица Јелена.

    Одговори
  • Dubravka Aleksic

    Molim vas kako ste mogli da preskocite slavu Sv.Simeon Mirotocivi, 26. februar, To jeste mala slava, ustvari osim moje prodice ja licno ne poznajem ni jednu drugu porodicu koja je slavi ali cinjeniva je da to jeste stara srpska slava. Ustvari volela bih da malo vise kazete o samoj slavi jer je zaista retka.

    Одговори
  • vladimir ue

    nedostaje Sabor Svetog Arhangela Gavrila 8 april

    Одговори
  • vojislav ananić

    Постоји веровање да је СВЕТИ ЂОРЂЕ убио аждају у Србији, у којој су многи топоними добили називе у вези с њим.
    http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/86062/vise-od-legende-nazivi-ovih-mesta-svedoce-o-tome-da-je-sveti-dorde-azdaju-ubio-u-srbiji

    Одговори
  • vojislav ananić

    Алимпије Столпник – светац кога поштују и православци и католици
    http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/43178/alimpije-stolpnik-svetac-koga-postuju-i-katolici-i-pravoslavci

    Одговори
  • Bogdanic milun

    FamilijeBogdanicijoš nekoliko familijaiz okolinekrusevcaslave slavu sv.Oci. Nasi preco su se doselili iz okoline Štipa.U nekim selima kod štipa nađene su familije kole takođe slave istu slavu.Sv. Oci(nedelja pred bozić).

    Одговори
  • Ненад

    Недостаје Вам слава Цвети која пада недељу дана пре Ускрса

    Одговори
  • Djoka

    Koju krsnu slavu slave Petrovici iz sela Priboj kod Leskovca?

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Порекло крсне славе

    Празновање крсне славе потиче из најстаријих времена. Једно од поменутих тумачења јесте да потиче из доба многобожачких веровања и обичаја. Према том обичају свака кућа је имала свог бога-заштитника коме се молила и приносила разноврсне жртве, од кога је у тешким тренуцима очекивала помоћ и заштиту.
    Током векова тај се култ изменио у поштовање појединих црквених светитеља, заштитника појединих кућа. Такви су светитељи (свеци) најчешће бивали: свети Никола, свети Јован, свети јеванђелист Лука, света Петка и други.
    У мноштву различитих тумачења битан је следећи елеменат – да онај који слави божјег свеца значи да преноси црквену службу у породичну, кућну атмосферу. Дакле превасходно је црквено а не митолошко или фолклорно значење.
    Иако присутна код свих балканских народа, крсна слава се најбоље очувала код Срба. У Клисури и Пољадији крсну славу, да узгред поменемо, славе и куће у којима живе Румуни па и друге народности. Важно је имати на уму да код Срба крсна слава представља битну особину духовног живота, породица “која је усвојила тај обред себе је уградила и узглобила у велики саборни организам, Цркву”. (исто стр. 30)
    Свеци су били некад и, још су увек, највећи празник сваког дома, обзиром да свака кућа има свога “свеца” кога је, строго поштујући традицију, претворила у прави култ предака. Тако се, на пример, данас догађа да неколико кућа празнују истог свеца, што је, понајчешће, доказ да су у недогледној прошлости имали заједничког претка.
    Треба нагласити да су се свеци празновали како се и где живело, без обзира на постојеће тренутно материјално стање. Свеци су се славили у ратним годинама, у ропству, при временским непогодама (сушама или поплавама), јер је то у тим условима било једина прилика да се сваке године окупи родбина, пријатељи и познаници, и поразговарају, развеселе се и запевају, пошто су славе одувек биле, а и данас су, у првом реду празник весеља и радости за сваку свечарску кућу.
    Уобичајено је да у свакој кући налазимо икону свеца чије име, датум рођења или смрти, празнује дотична породица. То је такозвана славска икона, окачена на зиду, са источне стране, одакле и светлост долази, у најлепше уређеној соби. То је некада била соба за госте или како је у клисурским селима називају “соба с пута”.
    Некада су пољадијске и клисурске куће располагале само са две собе и оџаком између: у соби с пута боравили су само гости, а у задњој проводила је читаво време цела породица.
    Породице сиромашнијих могућности, по читаву годину дана припремали се да празнују свеца. Свака је кућа за овај празник имала: славски колач, свећу и вино. Ако каквим случајем славе падају у посни дан, тада се спремају посна јела, обично пасуљ, посна сарма и јела од риба. Када су славе у мрсан дан, тада се служи печење и друга мрсна јела.

    Вршење обреда крсне славе

    Обред крсне славе је својевремено установио свети Сава на литургијској основи. Од тада се обред крсне славе постепено развијао све до данашњег облика. Данас је обред јасно обликован у обредној приручној књизи, требнику, којим се служи свештеник на овом празнику.
    Уочи свеца по пољадијским и клисурским селима слави се “навече” или “навечерје”. То је последње вече пред саму славу. У кућу слављеника долази парох да свети водицу. За ту прилику породица треба да има припремљене: кадионицу са тамњаном, свећу, киту босиљка и посуду чисте воде. Све је то на столу окренуто према икони домаће славе. Икона је окачена на источном собном зиду. Уз присуство домаћина заједнички се моле за освећење воде и за здравље и напредак породице. На крају, парох уз певање крстовданског тропара закршћава воду тако што крстом и босиљком чини знак крста кроз воду а потом крстообразно полива том водом по кући и приноси укућанима крст на целивање.
    Освећену водицу домаћин пажљиво чува на одређеном месту. Некада се том водом месио славски колач. Тај се обичај данас потпуно изгубио.
    Све то изгледа као нека врста претприпреме за сутрашњи кућни празник. Свечарима тада долази родбина и пријатељи.
    Занимљиво је навести и чињеницу да је култ мушке деце у породици, веома распрострањен по Клисури и Пољадији, везан, у неку руку, и за овај празник, јер “жале” породице које имају само женску децу. То делује као предзнак да ће се породица брзо угасити, па ће тако нестати и празник крсне славе, или презимена, а то је и највеће зло, по народном веровању, које клисурску и пољадијску кућу може задесити.
    Обичај је да прижењен мушкарац, који одлази у кућу своје супруге, празнује њезину славу напуштајући свога свеца. Догађа се понекад да празнује обе славе. Исто се дешава и када се напушта кућа, па чак и приликом куповања новога “плаца” за изградњу нове куће. Славе се не мењају него се преносе с поколења на поколење, с колена на колено, те се сматрају “ближњима” сви који славе иста свеца.
    Када осване дан празника, рано ујутро, пре рађања сунца у Клисури домаћин односи свећу у цркву. И најчешће су славску свећу односиле девојке из славске куће. Рано изјутра домаћице ставе на сто све што је потребно за обред: славски колач, чаша црног вина, свећа на чираку, списак живих чланова породице ради молитвеног спомена, ручна кадионица, кутија шибица и уз колач налази се нож. Славска свећа је угашена и пали се пред почетак обреда.
    Пред ручак најмлађи члан породице одлази да позове званице на свеца. При изласка из позване куће, обично им се обраћа речима: “Дођите, немојте да не дођете!” Ако треба позвати неког из суседног села, тада се још претходног дана пошаље порука по неком пријатељу званице, или се, пак, пошаље јабука, а у последње време и “фишек” бомбона.
    На славу долазе само позвани гости. Позива се и најближа родбина са очеве и мајчине стране, пријатељи, а у појединим местима Дунавске клисуре се позива и домаћинов кум.
    Будући да се на овај празник обично ручава нешто касније, у три или четири часа после подне, док сви гости не дођу, пије се и служи врућа ракија заслађена шећером или медом. При уласку у кућу гости се обично обраћају домаћину речима: “Добар дан, домаћине! Срећна ти слава!” – а примају одговор: “Хвала и да се у срећи и здрављу и догодине нађемо!”
    Око подне у свечареву кућу долази свештеник да “реже” колач. После уобичајеног здрављења, домаћин прилази славској свећи, прекрсти се и упали је рекавши ” “Помози Боже и свети (име светитеља који се празнује). Подај свако добро овој кући и свим кућама; дај мира у свету и благослови све па и ову кућу!”
    Пре но што заседају за сто, неко из породице домаћина, обично су то деца, казују молитву: “Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје;
    Да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу;
    Хлеб наш потребни дај нам данас;
    И опрости нам дугове наше као и ми што опраштамо дужницима својијем;
    И не наведи нас у напаст;
    но избави нас ода зла.
    Јер је твоје царство и сила, и слава ва вијек. Амин.” (Јеванђеље по Матеју, глава VI став 9-13).
    У неким клисурским кућама (на пример у Белобрешци) при уласку званица поздравља домаћина јеванђелским речима: “Мир дому овоме и онима који живе у њему!”, а домаћин слављеник одговара речима “Амин, Боже, подај!”
    У пољадијским и клисурским селима понеки домаћини славску свећу запале још пре подне, док дан напредује – како они верују. Свећу не гасе за читаво време ручавања. Гашење се обавља само прстима и вином.
    Пошто свештеник окади вино и колач (славска жртва), прелази, поштујући редослед у обреду, на резање славског колача. Обема рукама узима колач-хлеб и подиже га изнад главе, окренут икони, то јест истоку, призива Бога да прими ту жртву у славу своју а у част светог (каже се име светитеља који се празнује). Затим спушта колач и реже га по доњој кори у виду крста и прелива га вином. За то време певају се тропари из Октоса (Осмогласника) а то су:
    “Свјати мученици, иже добрје страдалчевовавшији, и вјенчавшијисја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим.
    Слава тебје Христе Боже, апостолов похвало, мучеников радовани је, их же проповјед Тројица јединосушчнија.
    Исаије ликуј, Дјева имје во чревје, и роди сина Емануила, Бога же и человјека; восток имја јему, јегоже величајушче, Дјеву ублажајем.”
    Лепо је да се на окупу нађе цела породица. Права је дивота и задовољство слушати како са свештеником сви присутни певају поменуте три песме.
    Потом свештеник, заједно са укућанима, окреће колач- кружно, у десно. Овакво окретање колача симболизује вечност јер је круг таква геометријска фигура која нема краја. Потом свештеник прелива вином колач на четири краја у виду крста по доњој кори куда је ишао рез ножа. Потом се колач ломи на два дела, а половине се састављају доњом кором једна према другој, тако да прорезана унутрашња мекоћа обе половине буде окренута на горе. Те половине целивају свештеник и домаћин три пута. Љубећи хлеб свештеник говори: “Христос посредје нас” (што ће рећи: Христос између нас, а домаћин на то одговара: “Јест и будет” (то јест : Јесте и биће).
    Славски колач целивају и остали чланови породице слављеника, те и сви гости који се налазе на празнику. Колач се изреже на “комате” (комаде) и подели на тањирима за ручак или пак вечеру, у сваком случају треба га појести јер није припремљен или освећен за другу какву сврху.
    Пошто се обавило резање колача, позивају се гости да заузму места за столом и да једу оно што је за њих припремљено. На челу стола седи обично кум, а ако кум није присутан, тада на том месту седи неко из најближе родбине слављеника, а може и домаћинов најбољи друг или пријатељ. Остали гости седају по старинству. Домаћин не седа за сто, већ само стоји гологлав јер његова је дужност да овом приликом служи своје госте јелом и пићем. Сести ће за сто да једе нешто касније.
    Једе се и пије у славу Божију, а наздравља се освећеним вином. Број и врста предјела и јела је неограничен. Не постоје икакви прописи или забране. Једино је обавезно да се служе посна јела за време поста и обрнуто. Све зависи од локалног обичаја, а бога ми, и од имовног стања домаћина и краја у којима се налазе села. Пољадија је одувек била богатија од Клисуре.
    Свечани ручак се састоји од пилеће супе, куваног кокошијег меса са сосом од патлиџана или рена, сарме, пилећег печења и јагњетине са салатом. Никада се не оскудева са разноврсним колачима. За све време ручка, наздравља се. Сваком здравицом жели се домаћину напредак у домаћинству а понајвише желе да се и догодине нађу опет живи и здрави и слављеник и гости.
    У Дунавској клисури се славе не могу замислити без црвеног вина “отела” које благотворно делује на добро расположење гостију и укућана.
    После обилног ручка разговара се и шали, а понајвише се пева. На овај празник се веома ретко заведе коло. Обично се пева без музичке пратње, а ако се нађе по који свирац, добро је дошао, па и он извесно време проведе у слављу. Некада су Цигани музичари обилазили куће свечара па музиком и песмом веселили су укућане и госте. Певали су и свирали под прозором. Нису се дуго задржавали како би свирајући и певајући обишли што више кућа које су славиле свеца.
    Јело (печење и колачи) задржавани су читаво време на столу и гости су се стално служили па се тако остајало и за вечеру. Гости се растајали од домаћина у глуво доба ноћи. Одлазили су у групама, како су иначе и полазили на славље, носећи са собом по који завежљај са печењем и колачима за своје укућане који су били спречени да и они дођу на славу. Испраћа их домаћин или домаћица, пошто су претходно испили и последњу чашу пића и то до дна, јер није добро, по клисурском обичају, да чаше остају неиспијене.

    Обредни предмети

    Дугогодишња пракса учинила је да крсна слава има обавезно бар три главна елемента: славски колач, славску свећу и вино. И у најтежим животним условима за народ, свака пољадијска и клисурска кућа за овај светак морала је да има бар та три главна обележја крсне славе. Елементи крсне славе су изразито црквеног карактера и порекла а то су: водоосвећење, благосиљање славског колача и вина, резање колача, празновање и поштовање светога који се слави, поштовање славске иконе, јектенија за живе и преминуле чланове породице.
    Добро је познато то да је светлост у религиозном схватању симбол добра, то јест Бога. Приликом празновања крсне славе светлост се добија посредством свеће и кандила: знано је да је свећа поред кандила, позната још у Старом завету, ушла у употребу још у првим вековима хришћанства.
    Свеће се праве од пчелињег воска. Није случајно узет пчелин мед за обредни црквени предмет. Имало се у виду да су пчеле оличење марљивости и чистоте. Данас се уместо пчелињег воска користи парафин или церозин.
    И светлост из кандила има своју “скривену” важност. Наиме, познато је да светлост у кандилу даје маслиново уље. Некада је у употреби била једино таква врста уља. Из историје религије нам је познато да је маслина библијски симбол мира, што је важан чинилац који је користила црква при обреду крсне славе. Данас се осим овог уља користи и уље од других биљака.
    Други елеменат без кога се не може славити крсна слава је свакако славски колач. Тај колач има облик једног хлеба. Он је хришћанска замена за крсну жртву, који је Христос употребио на последњој (тајној) вечери са својим ученицима. Пракса са хлебом позната је и у Старом завету. Тако, на пример, у трећој књизи Мојсијевој, у глави седмој, а ставки 12, каже се: “Ако би је ко приносио да захвали, нека принесе жртву захвалну колаче без квасца замијешене с уљем и погачом без квасца намазане уљем и бијелога брашна попржене с тијем колачима замијешеним с уљем.” Некада је такав славски колач украшен словима: ИС ХС НИ КА (то су делови грчких речи а читав симбол у преводу на српски значи: Исус Христос побеђује).
    На крсној слави колач се ломи. У Клисури и Пољадији говори се “реже”. Будући да је такав колач (хлеб) обредан, обавезно је да не садржи икакве масноће у њему. Меси се од пшеничног брашна са квасцем и водом. Читав чин ломљења хлеба јесте једна еухаристијска жртва. У ствари, славски колач јесте једна врста просфоре. Резање колача обавља се одоздо, по доњој кори, крстообразно. По резу и површини прелива се вином.
    Уосталом, крстовидно приказивање при резању може се у Клисури и Пољадији видети још у данас у свакодневном животу приликом сечења хлеба. Тај чин обично обавља домаћица или домаћин. Тада се узме хлеб у руке и пошто се прво ножем начини знак крста по доњој корици, приступа се сечењу хлеба.
    Поред свеће и славског колача, и вино је један од незаобилазних елемената сваке крсне славе. У Библији се вино помиње као жртвени принос, а употребљавао га је на тајној вечери и сам Исус Христос. Том приликом (Јеванђеље по Матеју, глава 26, ставке 27-29) Исус “узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха. Кажем вам пак да нећу од сада пити од овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у царству оца својега”.
    Имајући у виду Христове речи изречене на тајној вечери, славско вино за овај обред мора бити природно, црно, без икаквих вештачких додатака. А потребно је да то буде црно јер понајбоље подсећа на Христову проливену крв за људе.

    Закључне констатације

    На клисурским и пољадијским крсним славама се много једе и пије. Ипак се то не може ставити у ред профаних гозби, пошто је ова светковина испуњена са многобројним религиозним радњама. Зато се сматра, с правом, да ручавање и пијење има наглашен ритуалан смисао, то јест обавља се по црквеним прописима.
    По обичају, свеца се славе један дан, дакле, онолико по православном црквеном календару траје спомен одређеног свеца. Важно је истаћи да због своје огромне важности за једну сеоску кућу у појединим клисурским и пољадијским домовима славе су продужене у трајању у “навечерја” (вече уочи крсног имена), а понекад и у “појутрице” (то је прво јутро након крсне славе). Неки етнолози сматрају да све то иде у ред фолклористике и не могу бити обичај који је израстао из црквене праксе поштујући одређене прописе забележене у требнику (књига обреда). Можда ова тврдња јесте важећа за појутрицу, али свакако то није за навечерје, јер се тада по клисурским селима “свети” водица.
    Крсна слава се наслеђује и не мења се тако лако. У времену од XIII до XVII века “формиран је у границама Жичке архиепископије и Пећке патријаршије данашњи обред црквене славе”(г/с/мо, стр. 53). Оно што је посебно занимљиво за Клисуру и Пољадију то је чињеница да се свеца наслеђују по кући (грађевини), што је права реткост за празновање крсне славе код Срба. А то се понајбоље може уочити приликом куповања новог места за подизање куће. Тада постоји неписано правило да усељена породица у новом дому преузима крсну славу оног чији је терен било власништво. Наравно да до промене крсне славе долази и приликом домазета. У том случају прижењена особа слави и свога стара свеца као какву малу славу или преславу.
    Интересантно је истаћи и чињеницу да у готово свим пољадијским и клисурским селима се крсна слава празнује без жита (кољива) иако је то по црквеним правилима један веома важан елеменат за овај празник.
    У Клисури и Пољадији постоји разноврсност везана за овакве празнике. Тако, поред породичних слава као успомену на неког хришћанског светитеља, а кога су изабрали за заштитиника и заступника пред Богом, постоје и црквене славе, а то су славе у име светитеља коме је храм посвећен. Постоји потпуна сличност храмовне славе са свецима појединих кућа. Црквене славе за клисурска и пољадијска насеља су: Базјаш, црква је посвећена Вазнесењу Господњем, Белобрешка, храм је посвећен Вазнесењу Господњем, Дивич, храм светог Димитрија, Златица, храм посвећен светом Георгију, Лесковица, храм посвећен светом Илији, Луговет, храм посвећен пророку Јеремији, Љупкова, храм посвећен Вазнесењу Христовом, Мачевић, храм посвећен Вазнесењу Господњем, Пожежена, црква Архангела Михаила и Гаврила, Прњавор (манастир), храм посвећен Светом Сави, Радимна, храм посвећен Преносу моштију светог Николе, Свиница, храм посвећен Преносу моштију светог Николе, Соколовац, храм посвећен Преносу моштију светог Николе и Стара Молдава, храм посвећен Рођењу светог Јована Претече.
    Постоје и такозване сеоске славе које се називају и заветине. То су прославе на успомену оног светитеља кога је читаво село узело за свога заштитника. Обичај јесте да се на тај дан одлази са литијом у поље и тамо се приносе Богу и светитељу молитве за добро и срећу тог места и њихових житеља. И поједина друштва или друштвене организације имају своје славе – свога светитеља заштитника кога славе и под чију се заштиту стављају. Тако, на пример, добро је познато да је Свети Сава школска слава, а увео ју је да се празнује кнез Михајло 1841. године, или, пак, слава једне друштвене организације, Савеза Срба у Румунији јесте свети Никола (19. децембар.
    На крају, важно је истаћи да се крсне славе из корена разликују а немају ништа заједничког са именданом или рођенданом. То су некакве индивидуалне свечаности и немају икакве везе са некаквим религиозним расположењем.

    Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Свети великомученик Георгије

    Свети великомученик Георгије, у народу обичније познат празник под именом Ђурђевдан, јесте један непокретан црквени празник који се увек слави 6. маја. Ђурђевдан припада групи Свештеномученичких, мученичких празника.
    Свети великомученик Георгије се родио крајем III века у Бејруту а по некима у Кападокији, у једној познатој хришћанској породици. Када му је отац пострадао због Христове вере, свети Георгије заједно са мајком преселио се у Палестину.
    Интелигентан и храбар, свети Георгије је веома брзо напредовао у војсци за време цара Диоклецијана (284- 305). Цар га постави за “хиљадара” (вођа 1000 војника). При крају живота цар Диоклецијан је организовао један од највећих прогона хришћана познат у историји. То је веома ружно пало светом Георгију. После смрти своје мајке, свети Георгије ослободи робове а имање раздели сиротињи.
    Према тврдњама у делу “Житија светих” епископа Николаја Велимировића ”ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, нареди да му се ноге ставе у кладе, а на прси тежак камен.” (стр. 307). Да би се одрекао Христове вере, свети Георгије био је стављен на грдне муке. Тада је и сама царица Александра поверовала у истинитост хришћанске вере те је и она платила главом као и свети Георгије. Свети Георгије је посечен 6. маја у Никомидији 303. године, а по некима 305. године.
    Због мученичке смрти, свети Георгије је убрзо постао један од најомиљенијих хришћанских светаца. Овај празник је дубоко урезан у свест Клисураца и Пољадијаца, па се зато за његово име и везује безброј обичаја. Иначе овај празник у неку руку означава и крај зимског периода и почетак једног топлијег периода.
    Хришћанска иконографија Светог Георгија представила као војника на коњу који копљем пробада аждају – симбол зла и неправде.
    Обичаји везани за Ђурђевдан претежно се односе на здравље укућана, плодност и млечност стоке.
    У селу Мачевићу забележен је занимљив обичај. Уочи самог празника младе девојке сељанке стављају у реку ките цвећа ђурђевка или млечике привезане за штап, да би и њих по “заветинама” момци позивали на игру. Рано ујутру одлазе на реку и те ките цвећа изваде из воде и чувају. Она која не би нашла свој штап у води, јер га је брза река однела, била би несретна и тужна за дуго време, јер је не би звали у коло да игра.
    У истом селу, на Ђурђевдан ујутру, неудате девојке су избегавале да прве изађу на капију, јер би их могао неко “награјисати” то јест намазати катраном, те да читаве године буду ружне. А кад би ипак изашле, криле би своје лице тако што су излазиле из куће окренуте леђима. Због тога на тај дан су обично прве излазиле на капију њихове баке и мајке.
    У Мачевићу је постојао обичај да се после подне уочи Ђурђевдана, деца окупе на једно место, где сваки са собом понесе по једну клепетушу или звонце. Када зазвоне из све снаге настаје заглушујућа бука која пара уши. Према народном предању то је био један од начина наговештавања доласка Ђурђевдана.
    Готово у свим местима Пољадије и Клисуре заједничко је то да се на Ђурђевдан ујутру рано, прозори и капије свих кућа оките свежим зеленилом и гранчицама врбе. Све се то чини да би година и домаћинство било богатије: “Да буде здравља, плод и род у дому и пољу.”
    У новије време на Ђурђевдан се одржавали и познати “мајалоси”. Свет је заједнички одлазио у природу, на неко згодно место у шуми, на пропланку, крај потока или извора. Песма, игра и весеље трајало би готово, понекад, и до вечери.
    Ипак су најзанимљивији обичаји били везани за стоку. Посебно место има Ђурђевдански уранак. Овај обичај се одржао у селима где нису чували групно, у великим чопорима, са више господара. Сваки је домаћин имао свој салаш и у њему држао по десет или петнаест глава и сам је био њихов пастир.
    На Ђурђевдан, рано ујутру, сваки би домаћин истерао и напасао своје стадо. За то време, код куће домаћица би замесила један повећи колач од кукурузног или пшеничног брашна са отвором у средини. Кроз тај отвор се музле овце, а веровало се да ће тако овце имати више млека. Свакој помуженој овци би дали комадић од колача.
    Да би повећали млечност, по народном веровању, набрали би разноврсног цвећа и трава, поготово здравца, дрена и грабежа, па се све то скува у какав суд и онда том течношћу помазују вимена стоки и овцама.
    На Ђурђевдан жене у Пољадији не обављају своје редовне послове а девојке тог дана наберу селена, пелена, коприва и белог лука па све то стављају под главу да не буду болесне. А још неудате девојке стављају под главу мушке кошуље не би ли сањале будућег мужа. Понекад би под главу и под јастук стављале коприву или врбу родиљу.
    У Соколовцу постоји још један занимљив обичај са кравама или овцама. Домаћин одлази у своју башту те ископа малену јаму, начупају траве на том месту, па уместо траве стављају хлеба и соли. Потом наберу гранчице са родне врбе, направе венце у облику котурића којима ките судове за млеко. Истуцкају са мало соли коприву и бурјан па поспу тиме кухињски праг. Остатак умотају у комад црвеног обојка и поставе у судове за млеко. Све то треба да преноћи.
    Да би овце имале више млека при мужи, Соколовчани су обичавали да одлазе на реку Нераљ и тамо “одливали” воду. Нешто мало од те воде доносили су кући и њоме правили хлеб за стоку. И у Соколовцу се тог дана овце музу кроз венац исплетен од врбових грана.
    На Ђурђевдан се у Соколовцу стока гони у пашу венцима којима су биле окићене куће. Стока да се плоди а година да буде родна.
    На Ђурђевдан се погађају нови пастири стоке и оваца.
    Веома распрострањен обичај јесте и премеривање оваца како у српским клисурским селима тако и у румунским. Веома је присутна у Старој Молдави, Љупкови, Свињици, Мачевићу и Пожежени.
    Једно од могућих објашњења састоји се у томе што су ова насеља претежно брдска места те су одувек била богата стоком. Посебно је занимљив обичај у Љупкови. Домаћини који имају стада оваца одлазе ујутру на Ђурђевдан на салаше у којима ће се вршити премеривање оваца. По правилу премеривање се обавља у подне када се стада после обилне паше доводе на место за премеривање. За све то време код куће домаћице спремају обилан ручак који ће благовремено бити пренет на салаш.
    Власници чопора обављају мужу својих оваца. За то време свирачи у разним инструментима свирају. Свуда се ори весела песма. После муже окупе се на одредиште и једним “градираним” ведром мере количину помуженог млека. У ту сврху користи се и “рабош” па свака градација мери једну оку. Домаћин који ће на премеравање приказати највећу количину помуженог млека проглашава се за “бача” за ту годину. Нормално да и остали пастири мере количине помуженог млека а све се то бележи у једном списку са опадајућим редом. Зависно од броја ока, по домаћину се одреди количина ока која се узима по стаду оваца. Бачу припада највећа количина а потом се поштује “списак”.
    После премеривања, одлази се на ручак који се овом приликом служи на земљи. На оваквим свечаностима постоје и званице а то су рођаци и пријатељи. У село се враћају пре пада мрака. Увече се сви окупе код “бача” и, пошто послуже печење, певају и играју. Понајчешће се весеље пренесе на улицу.
    У три села нашли смо породице које су за своју крсну славу узели Светог великомученика Георгија а то су:
    У Соколовцу: Живота Радосаваљевић, Бора Стефановић, Олга Радошевић, Вера Вулетић, Млађа Јовановић, Срђан Јовановић. Илија Симовић, Спаса Радошевић, Љубица Вулетић, Мита Думитрашку, Миле Радошевић, Ига Радошевић, Жива Радошевић, Дивна Радошевић, Божа Стефановић, Славољуб Радошевић, Бранислав Радовановић, Лука Радовановић, Милош Вулетић, Миле Вулетић и Мара Горун.
    У Белобрешки: Бранко Панић, Верица Радованковић, Лазар Миленовић, Златибор Несторовић, Анђелка Симић, Горан Стефановић, Нада Панић, Невенка Спасојевић, Дивна Спасојевић, Борка Стефановић и Драгослав С танимировић.
    У Љупкови: Ника Несторовић, Симеон Бачила, Сава Несторовић, Озран Несторовић, Мита Јовановић и Божидар Велчан.
    У Мачевићу: Николае Малаеску, Жива Јаношевић, Елена Јовановић, Радмила Јовановић, Станко Сава, Штефан Петко (Стева), Каталин Видинару, Кристина Петко, Драгољуб Петко, Анђелко Димитровић, Георге Тисманарију.

    Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top