У Дубровнику је 1890. године од 11.177 становника њих 9.713 говорило српски

11. јануара 2014.

коментара: 54

У Дубровнику, као и у добром делу Далмације, до почетка 20. века постојао је велики број оних који су се изјашњавали као Срби католичке вероисповести. Један од трагова таквог изјашњавања може да се види и у календару “Дубровник” за просту 1898. годину. 

Dubrovnik, srpski jezik

Објављујемо статистички део овог календара у којем су, поред података о броју становника у Дубровнику и припадајућим насељима, између осталог може видети и изјашњавање којим језиком се говори у кући.

Дубровник је (са насељима Груж-Лапад, Бргат Горњи, Бргат Доњи, Грбавац, Мартиновићи, Макоше, Буићи, Петрача, Челопеци, Чибача, Брашина, Завреље, Солине и Плат) по попису из 1890. године имао 11.177 становника.  Од тог броја највећи број су чинили католици (10.327), православних је било 546, евангелиста 221, Јевреја 79, мухамеданаца два и један унијат, те један становник без верског опредељења.

На питање који језик говоре у кући 9713 се изјаснио да је то српски језик, 716 талијански, 384 мађарски, 285 немачки, 52 чешки, 19 словенски, шест пољски и два руски језик.

Календар „Дубровник“ (овај број је изашао 1897. године, а за наредну 1898. годину), штампан је на латиници и бавио се књижевношћу, историјом, културом и политиком, а уређивао га је (период: 1897-1903) Антун Фабрис (1864-1904), дубровачки Србин католик. Сарадници Фабрису на календару „Дубровник“ били су многи тамошњи угледни Срби католици: Андра Мурат, дум Иван Стојановић (1829-1900), Марко Цар (1859-1953), Вид Вулетић Вукасовић (1853-1933)…

Кликните на линк да видите оригинални документ: Дубровник, статистика из 1890.

Коментари (54)

Одговорите

54 коментара

  1. vojislav ananić

    7. Ово се може назвати само пјесничком фикцијом, али је и тада несумњива потврда пјесниковог интереса за српске теме. С друге стране Гундулићеви наведени стихови имају стварну историјску основу, које је и он могао бити свјесан. Наиме, поједине старе племениташке породице српске постале су у изгнанству или обични ратари („постадоше лафи ратарима”) или ратници за туђи интерес. То је случај и са породицом Рукавина у Лици из које су потекли чувени аустријски официри и администратори, али исто тако и велики злочинци према српском народу, коме су етнички припадали и на кога су се оборили у 20. вијеку. Међу самим Рукавинама чува се прича да су на путу из Херцеговине понијели у рукаву „листине“ о свом племству, издате од српских владара немањићке лозе. Могуће је вјеровати да је Гундулић о сличним случајевима знао па то преточио у своје сгихове.
    Тако нешто у таквом облику и таквом народносном усмјереношћу не постоји код Гундулића кад је ријеч о Хрватима. Гундулић је у „Осману“, који има око 1.000 стихова Србима посветио близу 100, а Хрватима свега неколико.
    Како је Гундулић ипак постао хрватски писац чујмо од хрватског културног „пјелатника” Рафе Богишића („Данас”, Загреб, 1988): „Коначна асимилација Гундулића и његов свеукупни улазак у хрватску културу и књижевност одиграо се на прагу новог времена, а вријеме препорода.” Гундулић је, дакле постао хрватски писац тек онда кад је асимилиран.
    Бављење српством и српском историјом не значи да се Гундулић осјећао Србином, али и ријетко помињање Хрвата свакако не значи да је он припадао хрватском етникуму и хрватској култури и књижевности.
    Навели смо примјер Ивана Гундулића, кога није објективна књижевна наука ставила у сам темељ хрватске књижевности већ је то учинила политичка воља у служби хрватске националне идеје. Погледајмо још неколико сличних примјера гдје су дубровачки писци јасно дали до знања да је њихова етничка свијест окренута ка српским странама а не хрватским, па ипак су они данас чак и у српским нараштајима прихваћени као хрватски писци.
    Прве сгихове умјетничке лирике написао је Дубровчанин Џоно Калић 1421. на листу неке царинске књиге и то ћирилицом.
    Јуније Палмотић у „Павлимиру” и „Даници“, слично Гундулићу, евоцира српску прошлост. Палмотић додирује и хрватску прошлост, али у знатно мањој мјери и са другачијом емоционалном одређеношћy према њој него према српској. Његов Хрват Хрвоје шекспировски је мрачан лик, сплеткар, преварант и убица.
    Мотив „Данице“ Палмотић је узео из Ариосговог спјева „Бијесни Орландо”, а радњу је смјестио мјесто Шкотске на двор босанског краља Остоје. На двору долази до сукоба Хрвоја „бана од Хрвата“ и двојице браће Дубровчана: Јанка и Матијаша. Хрвоје и Матијаш се заљубљују у краљеву кћер Даницу. Даница воли Матијаша јер је он избави од Татара. Хрвоје наговори краљичину „службеницу”, дворску даму, Јерину да поради на томе како да наговори Даницу да пође за њега. Матијаш и Хрвоје се погоде за „фер“ игру и одлуче да препусте самој Даници коме ће изјавити љубав. Мјесто Данице Хрвоје подметне Јерину, обучену у Даничине хаљине. Кад дођу под дјевојчин прозор „Даница“, тј. Јерина у Даничиним хаљинама, изјави Матијашу љубав и од тада Матијаша нестане. Његов брат Јанко јавно оптужи Даницу да је крива за смрт његовог брата. Хрвоје се престраши да ће се тајна открити ако Јерина проговори, зато Јерину отпрати с двора и пратиоцима нареди да је негдје успут у шуми убију. Кад су пратиоци нашли згодно мјесто гдје ће убити Јерину, наиђе гласник краља Сигмунда Михаило Свилојевић и спасе Јерину. Свилојевић и Јерина стигну на Остојин двор и затекну како се боре Јанко и непознат човјек, који штити Даницу. Двобој се прекине али Свилојевић заподјење борбу с Хрвојем. Хрвоје бива тешко рањен и на самрти све призна како је било. Непознати борац који је укрстио мачеве с Јанком био је Јанков брат Матијаш коме ће краљ дати своју кћи Даницу за жену а уз то и банску част.
    Мавра Ветрановића хрватска историја књижевности узима као писца изразитих родољубивих стихова али он нигдје није исказао похвалу било којем догађају из хрватске прошлости, или хрватском граду као што је учинио Београду, зовући га „сва славо крстјанска и частн уфања“, нигдје се није толико емоционално приближио било коме „удесном” мјесту хрватске прошлости као што је спрском Косову иако је био савременик Мохачке и Крбавске битке.
    Историчар Мавро Орбини објавио је своје „Краљевство Словена“ (II regno degli Slavi) 1601. године. У њему је Србима намијенио 200 страна, Бугарима 100, а Хрватима десетак-двадесетак редова. Он Хрватску назива „далеком земљом“ а њега сада Хрвати хрватским повјесничарем.
    Антун Сасин свој рад „Разбој од Турака“ везује језиком и темом за српско залеђе Дубровника. Сасин користи поетику српске народне пјесме, уносећи у своје стихове. нрп. сталне епитете „утва златокрила”, „грозне сузе” итд.
    Џоре Држић у његове лирске стихове уплеће мотиве и поетске слике из српске народне лирске пјесме („Дјевојка је подранила”).
    Циљ нам није да направимо неку антологију српског ткива у дубровачкој књижевности, већ само да укажемо на такве примјере, мада би се, наравно, могла направити и слична антологија.
    Како је онда Дубровник са свом својом сјајном књижевном, и уопште, културном прошлошћу постао хрватски град и хрватска баштина? Десило се то по политичкој вољи која је слиједила хрватску политичку мисао, у свом случају, без хрватског државног права.
    Хрватска политичка мисао је у Дубровнику млада и она се оштрије манифестовала тек 1893. године. приликом откривања споменика Ивану Гундулићу. Њену генеологију у Дубровнику је лако пратити јер ју је пратила ондашња штампа, брошуре и расправе друге врсте, забиљежиле су је бројне јавне личности тога доба и то оне са одњегованом политичком, националном и књижевном културом. 0 томе је писало и у „Дубровнику” од 1896. бр. 7: „Хрватска мисао није, наравски, изникла у Дубровнику, гдје Богу хвала, ни до данас није увријежена и гдје се једва ко и сјећа хрватског имена, него та мисао би тек у новнје вријеме амо од некуд уведена по настојању људи, који амо дођоше, штоно рећи трбухом за крухом.
    Ти пионери хрватске мисли у Дубровнику не бијаху тобож људи родом из Хрватске, јер до назад мало година код насамо не бијаше настањен ни цигли један Хрват, а и данашњи нема их до у све три, четири, а то су један књижар, један књиговежа, један поп и један трговац, људи, који истини на част, не истичу се ни најмање ширењем хрватизма, те би им се у том погледу могла слободно примијенити она Дантова: ’Che visser senza infamia e senza lode’.
    Барјактари хрватске мисли у Дубровнику бијаху у првом реду неки Далматинци, чиновници и професори, којијем се мало доцније придружише и гдјекоји наш поп и фратар, а на властито млађи учитељи, били родом из нашег котара или из горње Далмације. Ови млади неискусни људи не познајући историју наше мале републике пуштаху се ласно завести, а то још онда док се у Арбанасима (код Задра, прим. С. Б.) спремаху за учитељско звање.“
    Порицање српског језика у Дубровнику, српске књижевности и српског имена већ смо сусретали код најближег Штросмајеровог сарадника, „Југославена” Рачког кад он говори о Дубровчанину Руђеру Бошковићу. Повремено то чини и Кукуљевић и други хрватски јавни и културни радници које је стала обузимати идеја о хрватском политчком народу, као што су нпр. Мажуранић, Павић и др. Ипак је порицатељ било којег знака српства у Дубровнику, може се рећи пpoграмски и досљедно, био Марсел Кушар. Кушар је то учинио у својој књижици, више памфлету. „Дубровчани, јесу ли Хрвати?“ Овај професор који је у Дубровник дошао са стране, из Задра, преко Шибеника стао је преко фалсификата, и прећуткивања чињеница који не иду у прилог његовој тези, ширити хрватску националну идеју у Дубровнику, управо преко поменуте књижице, издане 1892. Цавтаћанин и Србин католик Валтазар Богишић, угледно научно и књижевно име, рекао је тада за ову Кушареву творевину да је „та књига јако погибељна у рукама једног незналице јер у њој неће наћи него истину умјетнички изврнуту“.
    Ватрослав Јагић је поводом те књиге рекао да се „стари Дубровчани нису хтјели идентификовати ни са Србима ни са Хрватима, јер у оно вријеме национална идеја са садашњим схватањем бијаше непозната”, а Лујо Војновић и Луко Зоре, оба Срби католици, сасвим су разоткрили фалсификате Кушаревог памфлета. Луко Зоре је, нпр. указао на гомилу мјеста гдје се Кушар служи фалсификатима. Hпp. пишући о Стулијевом рјечннку Кушар каже да аутор нигдје није споменуо Србе. Зоре је навео мноштво мјеста гдје их Стули спомиње.
    Армин Павић назива дубровачку књижевност хрватском књижевношћу (Рад ЈАЗУ, 1875. св. XXI) као што ће чинити све потоње његове колеге, историчари хрватске књижевности, без обзира што немају ослонца за такву тврдњу у чињеницама. Павић је ипак искрено навео разлог зашто је то учинио: „Култус Гундулићев започе у оне дане хрватскога књижевнога препорода када се је народу хтјело, да буде другим европским народом једнак, а у литератури за ту сврху немаше ништа друго готова, него дјела Дубровчана.“ Ношен хрватском националном идејом и ослијепио од ње да би могао видјети оно што свак види, Павић је и српске народне пјесме, нпр. чак и оне из косовског циклуса, проглашавао хрватским народним пјесмама.
    Армин Павић је прогласио да су народне пјесме које је Вук сакупио „хрватске народне пјесме“ и да бој на Косову није никакав српски бој, него савезничка битка против Турака. Истовремено Павић је замјерио Стојану Новаковићу да је његова збирка народних пјесама о Косову добила „онај врло досадан тон српске екслузивности”, додавши да је то био, заправо, „савезнички” бој у којем су се борили Босанци, Херцеговци, Хрвати и „угарска господа”. Новаковић му је одговорио: „Та за Бога, и Срби и Турци и Мађари мисле тако, како песме певају, да су Срби на Косову пропали. „Савезнички бој” постао је бој косовски тек након чланка др Фрање Рачог.“ Новаковић је у полемици с Павићем истакао наводе Илариона Руварца који је аргументовано оборио тезе о „савезничкој“ бици на Косову и навео стихове из, тобоже, оригиналне пјесме о Косову на коју се Павић позива:
    „Да ја не бих изостао од војске Лазара кнеза,
    „Од угарске господе и од браће Уговића.”
    „Добро јутро да Вам је, лијепа угарска господо.“
    ..То ће главе падати ове угарске господе.”
    „У критику текста, каже Новаковић, он се не упушта, очевидан фалсификат он не опажа, њему није празнина што се не спомињу Срби, само кад се спомињу Угри. Ако ће народна песма и спомињати Угре као тобожње савезнике, како може бити да никако не спомиње Србе као главну силу?“
    Стојан Новаковић закључује након опширније анализе Павићевог крунског аргумента поменутих стихова: „Према свему што се може мислити о боју косовском и према нарави народне пјесме, ја мислим да су у горњим стиховима „угарска“ на место „српска” прост фалсификат, пo свој прилици хотимичан и од преписаоца” (Павића, прим. С. Б.).
    Димитри]е Руварац је на духовитији начин демантовао Павића. Он је навео један мотив из косовског циклуса који је обрађен у српској народној пјесми и у Дубровнику, истичући питање како би тек тај мотив изгледао у „Загорју хрватском”.

  2. vojislav ananić

    8. Српска обрада:
    „Цар Лазаре сједе за вечеру,
    Покрај њега царица Милица.
    Вели њему царица Милица:
    Цар Лазаре српска круно златна.”
    Дубровачка обрада (крај 17. в.):
    „На прозору сјеђаше Милица Лазара кнеза.
    И ш њом бјеху на прозору двије рођене кћерце своје
    Пође ти им Милица кћерцом својјем говорити:
    Љепотије Лазара међу зетим погледати,
    Ма бих дала Милица моје у глави црне очи
    Да је Вуче Бранковић или Милош Кобиловић.”
    Народна пјесма из Хрватског Загорја:
    „Бом шел на планинце.
    На стрме горе,
    Бом слишал од далеч,
    Загорске звоне.
    Па че је несео,
    Ле пај јој несо.
    Сеј долго не боди,
    Да појдем за њо!“
    Хрватски историчар Вјекослав Клаић, који свакако спада у ред оних којима је неупоредиво дража национална пропаганда од истине године 1893. Саставио је „Хрватску пјесмарицу“, коју је издала Матица хрватска. У тој пјесмарици нашле су се многе српске народне пјесме као што су: „Голубице бела што си невесела”, „Дунаве, Дунаве, тија водо ладна“, „Лепа Пава у ковиљу спава”, све, наравно, као хрватске народне пјесме. Међутим, ту се нашла и пјесма „Радо иде Србин у војнике” за коју је, очито, Клаић помислио да је народна, јер се свуда пјевала као таква. Ту пјесму је, међутим, написао српски пјесник из доба романтизма прота Васа Живковић.
    Кад је Матица хрватска издала збирку народних српских пјесама под хрватским именом дошло је до жестоких реакција са српске стране, па наравно и од Срба католика из Дубровника и околине. Антун Фабрис је 1897. у „Дубровнику” осудно поступак Матице хрватске у прилогу „Апотеоза Српства”. Реаговао је на то присвајање и Лујо Војновић исте године стављајући под лупу хрватски однос према Србима. „Ми (Хрвати) смо свјетлост, ви (Срби) сте тмина. Ми смо носиоци западне културе, ви сте неотесани источњаци (…) тако смо ми, Хрвати, звани да вас освојимо у име културе, да омекшамо ваше руњаво срце, да обасјамо вашу интелектуалну тмину.“ Поступак Матице хрватске именовао је и Хрват Ватрослав Јагић као „шовинизам хрватске браће”, а католички парох дум Иво Рајић објавио је 1896. у „Дубровнику” чланак под насловом „На знање Матици хрватској” у којем је објаснио како су народне пјесме које је он 1884. сакупио као српске постале кад су предане Матици „хрватске“. Српске народне пјесме слао је и дум Перо Марковић на адресу Матице хрватске и оне су, као и Рајићеве, издане под хрватским именом.
    Франц Миклошић је сматрао бугарштице хрватским народним пјесмама, али су његове тврдње одбацили Ватрослав Јагић, Медо Пуцић, Константин Јиричек и др. Рјечитије гa је демантовао хрватски пјесник са Хвара Петар Хекторовић у свом „Рибању и рибарском приговарању”, гдје се каже да се те пјесме казивају „српским начином“.
    Све то не смета хрватским књижевницима, књижевним историчарима и културним дјелатницима да у новинама, у часописима, на радију и ТВ товоре како Срби немају ни народних пјесама него су им их дали, ето Хрвати, при чему се позвиају управо на поменуто издање Матице хрватске у прошлом вијеку.
    Дјела Мате Водопића и Аугустина Казначића изишла су у издању „Српске дубровачке библиотеке”, за њиховог живота, 1878. али се они нису нигдје огласили против тога да их у Дубровнику уврштавају у српске писце. За хрватске историчаре књижевности, историчаре и културну јавност уопште међу Хрватима, они су без сваке сумње хрватски писци. То што су постали силом, никог не занима. Ту силу је назначио, према свједочењу дум Ивана Стојановића, и сам „хрватски” писац, дубровачки бискуп Мато Водопић. „Синци, рекао је Водопић, сила нам је да будемо Хрвати, и то ваља бити ако нећеш да те многи прогоне, премда ни ми у дјетињству, ни наши оци, ни наши дједови нијесмо знали за то име“.
    Дубровчани су књижицу Марсела Кушара „Дубровчани, јесу ли Хрвати?“ називали ремек-дјелом извртања, а лист „Дубровник“ је забиљежио поступак сличан Кушаревом Јураја Бијанкинија, челника праваша у Далмацији за вријеме засједања Далматинског сабора.
    „Часном заступнику Бијанкинију није било доста да је у Сабору изазивао опћенити смијех и руг, кад је на свој начин тврдио да је славни Томазео Хрват, него је сличну будалаштину извалио у задњем броју (23) „Народног листа“ гдје се није стидио да изрече и ову дебелу, да је, наиме, племенито срце великог Шибенчанина непрестано куцало за свој хрватски народ. (…) Данашњи се нараштај још лијепо спомиње како је славни покојник мислио и писао о Хрватима и Хрватској“.
    Шибенчани, Хрвати, су се послије Другог свјетског рата лијепо ,.одужили“ своме суграђанину, пјеснику Николи Томазеу, на тај начин што су по препоруци хрватског пјесника Владимира Назора набацили коноп око бронзаног врата Томазеа и срушили његов споменик у шибенском парку. Изгледа да су се Шибенчани специјализовали за скидање бронзаних глава српских пјесника, својих суграђана, јер су исто поступили и са спомеником Сими Матавуљу, који је био постављен пред основном школом, на мјесту које је удаљено коју десетину метара од оног гдје је стајао споменик Томазеу. Учинили су то непосредно пред овај задњи српско-хрватски рат. У Симину бронзану главу хрватски оружници су пуцали и у Исламу Грчком. Нешто слично су радили и са спомеником српског писца Владана Деснице у Бенковцу и у Исламу Грчком. Десницу Хрвати иначе зову хрватским писцем, али им то није сметало да му оскрнаве гроб у породичној цркви Св. Георгија, такође у Исламу Грчком.
    Хрвати су у неколико наврата у току друге половине 19. и у 20. вијеку оспоравали уопште постојање Срба у Хрватској и у Босни и Херцеговини. Србе, њихов језик и књижевносг оспоравали су кад би год повјеровали да то могу, али кад би се нашли у стисци и сами тада су им Срби израњали из .,мрака‘ и постајали им браћа. Идеолог чишћења српског имена у Хрватској, а касније и буквалног чишћења овога народа, уз Анту Старчевића, био је дон Михо Павлиновић. 0 тој појави историчар Јеремија Митровић шише у својој књизи „Српство Дубровника” (стр. 165). „Све што су ови Срби католици приносили општој ствари, по Павлиновићу је било хрватско. Све што се писало о Дубровнику и пpe и сада, било је писано хрватским језиком и уздизало хрватску књижевност. Ако би, рецимо, Србин Валтазар Богишић послао какве књиге Загребу, то би се одмах обележило као знак његовог хрватства и нигде се не бележи да то чнни један Србин одан југословенској мисли. Све оно похрваћивање, дакле, на простору од мора до Дрине, проводило се у духу великохрватске пропаганде, на исти начин, са истом безобзирношћу и то увек уз повику против великосрпства.”
    Стање једног духа који је дугом пропагандом према Србима и српском језику изграђен у Хрватској, у свим слојевима друштва, можда прикладно илуструје напис у „Црвеној Хрватској“ органу дубровачких праваша који је преношење костију Вука Стефановића Караџића из Беча 1897. овако попратио:
    „Вук Стефановић Караџић има ту заслугу да је у Срба хрватски језик подигао на ступањ књижевности. Он је међу Србе стануо увађати хрватски књижевни језик. Што више он (Вук) исти признаје да је језик, што гa je узео, хрватски а не српски. Нема тога српског делије који може побити ову тврдњу, пошто је сам Вук тако рекао и изјавио.”
    Аутор ових редова имао је прилике у току протеклог српско-хрватског рата да слуша у раним јутарњим часовима сваког дана на хрватском радију емисију из језика која се, чини ми се, звала „Учимо хрватски”. Чујем да хрватска школска дјеца често подучавају родитеље хрватском језику. Свакако занимљив социолингвистички феномен!

    ИЗВОР: Светозар Борак, СРБИ КАТОЛИЦИ, Нови Сад, 1998.

  3. sve sto govori o poreklu srba,a nije u zvanicnoj istoriji koja je stvorena pre 150-200 godina je netacno…sve sto govori o hrvatima je tacno…eto…ende