Порекло презимена, село Козаре (Грделица, Лесковац)

Порекло становништва села Козаре, општина Лесковац. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Настанак села и порекло становништва

Село Козаре је насељено место града Лесковца у Јабланичком округу. Према попису из 2002. године било 362 становника. У последња три пописа број становника опада.

Село се налази на граници Грделичке клисуре према околини варошице Власотинца, на надморској висини од 369 метара.

Оно је у долини Козарачке реке или раније зване Рупске реке, десне притоке Ј. Мораве. Од Власотинца је удаљено 5.5 километара.

Козарачка река је у зависности од тога поред којег села протиче зову: рупска, дадинска, Градишка-извире у селу Рупље (Ц.Трава) и улива се у Јужну Морацу, припада Црноморском сливу.

Вода реке је веома чиста, питка и садржи значајну концентрацију сумпора S, који здраво утиче на кожу човека. Тако велики број људи из суседних крајева одлази да се купа у козарачку реку, због лековитости воде.

Данашње село Козаре основано је у другој половини XVIII века односно пре око 1794.године. Укупно село има 73 дома (1958.г).

Демографска слика житења села Козара се кретала овако: 1948(376 ст.), 1961(400 ст.), 1971(419 ст.), 1981 (398 ст.), 1991(365), 2002 (362 становника).

По опште раширеној традицији, њега је основао предак данашњег српског рода Ћирковци, досељен из Магарева код Битоља (Западна Македонија).

После Ћирковаца у Козаре су дошли и други родови: Кајсинци, Ђокинци и други.

Становници два рода: Ћирковаца и Кајсинаца на атару Козаре су захватили најбољу земљу. Родови који су се касније наељавали морали су од њих да купују земљу.

Козаре лежи на старом путу који је водио од Грделице за Власотинце и Пирот. На том путу кретали су се каравани, који су „са бугарске стране“ преносили „со и друге ствари“.

Када је пуштен жележнички саобраћај у Грделичкој клисури, значај овог пута је опао.

У Козаре постоји црква посвећена „Св. Николи летњем“. Црква и српска школа потичу са краја турске владавине. Козарачку цркву посећују сељаци и из других насеља.

Око цркве раније је било старих гробова који се сада не виде. Мањи сеоски сабори без гостију су „на Водице, Младенци и првог дана Ускрса“. У Г. Махали је сеоски крст. (1964.г.).

Место Барутана је код цркве. Име је остало по томе што је ту некада „барут чуван или преправљан“. Ту се виде места где је прављен дрвени ћумур („гариште“).

На потесу Кошариште сада су само њиве и сеоско гробље (махала Кајсинци).

На пространом потесу Вучка Орница сељаци из Козара „лети и зими имали су трла“ са козама и овцама. Трла су напуштена пре 60. године односно 1900 године.

Крајем XIX века (пре 65 година-1879.г.) у овом селу на Козарачкој Реци била је изграђена радионица за израду гајтана.

 

Власник је био Коста Илић са синовима из Лесковца. Радионица је радила око 10 година (1879- 1889). Затим је пресељена у село Стројковце, па у Вучје код Лесковца.

Становници се снабдевају водом из бунара, из реке (ту воду пију) и са кладенаца. Познати су кладенци: Ћирковски и Дедин Кладенац.

Козаре је удаљено 5 километара од Ковачеве баре, познато по многобројним виноградима и квалитетом Козарачакога вина. У селу постоји подрум у коме се производи вино. Ово буре је постављено на место за одмор и служи као атракција.

На почетку 21. века народ овог краја се враћа својој традицији. Обнављају се света места-храмови православља. Тако је и са Црквом у село Козаре (посвећена Светом Николи-„летњи“).

Изнад улазних врата јесте осликана нека врста иконе са ликом Светог Николе. Свети Никола је сеоска слава села Козаре и слави се 22 маја сваке године.

Нисмо сигурни да је првобитна црква била посвећена овом свецу. Стара црква је била сва од ломљеног камена а плафон је био осликан и изграђен у облику каменог свода.

Овај свод се седамдесетих година 20. века урушио а црква је осамдесетих 20. века обновљена али сад без каменог свода и тада је осликан лик Светог Николе.

Стара црква је била као школа манастирског типа и у дворишту је било неколико објеката од којих је један био и ОШ четвороразредна школа за два села-Дадинце и Козаре.

Тридесетих година 20. века село Козаре је изградило нову школу али сада заједничку са селом Тупаловце а и село Дадинце је за своју децу, изградило школу у селу те је школа код цркве угашена.

Црква је у село Козаре верским обредима опслуживала околна села: Дадинце, Градиште, Ладовицу, Орашје, Ковачеву Бару и друга околна села.

Црква је имала своје имање (шуме, воћњаке, пашњаке и њиве).

У село Козаре и данас у другој деценији 21. века постоји основна четвороразредна основна школа са 50 ученика као истурено одељење Осмогодишње основне школе „Десанка Максимовић“ у Грделици, општине Лесковац.

Овај крај је географско веома леп и створен за развој виноградарства и сеоског туризма, што је потреба да се улаже у село како би оно биолошки опстало на југу Србије.

* * *

Порекло родова:

Данашње становништво села Козаре потиче од предака који су досељени.

Родови су (1964.г.):

– Род Ћ и р к о в ц и (28к)-слава Вавадење, оснивачи села а порекло им је из Магарева код Битоља. Одатле се доселио предак Ћирко („као једна кућа“) пре око 170 година (1794). Позната је генеалогија: Спира (1887)-Цака-Димитрије-Јова-Ћирко. (Запис 1964.г).

– Род К а ј с и н ц и (8к)-слава Петковдан, досељени су однекуда после Ћирковца;

– Род Ђ о к и н ц и (5к)-слава Св. Никола, куће у у Г. Махали а досељени из Црне Траве у сливу Власине. Одатле је је у првој половини XIX века дошао предак Иван. Тада је Козаре имало 7-8 кућа. Род се зове по његовом сину Ђоки;

– Род Ј о в и н ц и (10к)-слава Св. Никола, дошли су из Велике Сејанице. Порекло им се незна, а куће су им у истоименој махали, која је поред школе;

– Род П а в л о в ц и (5к) и М р м и н ц и (4к)-славе Св. Ђорђу (св. Алимпије), раније су чинили један род а куће су им у Горњој Махали;

– Род С п а с и н ц и (5к)-слава Св. Арханђео, куће су им у махали Кајсинци;

– Род Т о б џ и н ц и (4к)-слава Св. Арханђео, грана се од рода Спасинаци а куће су им у Г. Махали;

– Род П а у њ а ј ц и (4к)-слава Св. Никола, куће су им у Г. Махали.

Исељеници(1964.г.):

– Из рода Лисичковци (4к) се иселили у суседно село Тупаловце. Из рода Кајсинци (6к) иселили се у Ораовицу. Из рода Ћирковићи (3к) иселили се у Грделицу (део звано Село). Род Маринковци живи у Градњи у Пољаници.

Тамо су дошли из Козара крај Грделице. После Другог светског рата (1945.г) неколико сиромашних породица се иселило у Београд.

* * *

Топоними (називи места):

-Гариште,Кајсинска , Горња Махала, Ћирковска, Сеоски Крст, Јовинска, Кошариште, Вучка Орница, Трле, Гајтана, Рајковац, Косовица, Чудило, Големо дрво, Рид, Попов луг, Барутана, Преод,Дибока Долина, Кладенац, Дедин Кладенац.

* * *

ВЛАСОТИНАЧКИ СРЕЗ:

Бивши власотиначки срез био је шири него садашња територија општине Власотинце. Обухватао је део Лужнице, Црну Траву, Грделицу и још неколицину поморавских села.

Власотиначки срез је до 1880. године припадао Лесковачком округу. Од 1880. године припадао Нишком округу, од 1890. године Пиротском округу, а потом Врањском округу.

Врањском округу припадали су следећи срезови: Лесковачки, Власотиначки, Јабланички, Босилеградски, Масурички, Пољанички и Пчињски.

Власотиначком срезу припадале следеће општине са селима и њиховим засеоцима:

– Бродска (Брод),

– Власотиначка (Власотинце, Брезовица), Грделичка (Грделица, Тупановци, Козаре, велика Сејаница, Мала Сејаница, Дедина Бара, Бојшина, Палојци, Лични Дол, Крпејци),

– Горњо-орашачка (Горњи Орах са засеоцима: Јаковљеве, Лукачеве, Крстићеве, Раићеве, Алексине, Ћуово, Јездине, Пржојне и Врело),

– Дарковачка (Дарковци (Дарковце) за засеоцима: Ливађанска, Ристина, Рженачка, Антуновска, Златановска, Миличева),

– Дадиначка ( Дадинци(Дадинце), Јастребац, Градиште, Ковачева Бара и Лопушња са засеоцима: Самаранија (Самарница), Равна Гора, Острц, Страшковац

– Дејанска (Дејан са засеоцима Леуново (Ленове), Златићеве (Златићево), Ђорђине, Манкишеве (Манкићево и Борин До са засеоцима:Било и Џакмоново),

– Добровишка (Добровиш, Лесковица, Страњево),

– Добро Пољска ( (Добро Поље са засеоцима: Црквена, Крстићеве, Бистрица, Јаворје, Козило),

– Каланска ( кална, Градско, Јабуковик, Преслап),

– Каланска (Кална, Градско, Јабуковик, Преслап),

– Конопничка ( Конопница, Батуловце, Стајковци (Стајковце), Рајно Поље),

– Крушевачка (Крушевица, Равни дел, Црна Бара, Бољаре, Црнатово),

– Орашачка (Орашје, Кукавица, Ладовица, Добротин, Прилепац, Гложане),

– Предејанска (Предејане, Бричевље, Сушевље, Кораћевац, Гузевље),

– Равно Дубравска ( Равна Дубрава, Комарица),

– Рупљанска (Рупље са засеоцима: Острозуб, Јасинци, Рајчетине, Рајчетине, Дурсинци, Павличане, Панар, Бајинци, Млачиште, Црвени Брег; и Ново Село да засеоцима: Завишиће, Лескова падина, Рашићевци, Поречане, Бучје),

– Свођанска ( Свође),

– Тегошничка (Гаре са засеоцима: Горње Гаре, Доње Гаре и Криви Дел),

– Шишавачка (Шишава, Липовица, Ломница, Средор, Скрапеж, Гуњетина),

– Црнотравска (Црна трава са засеоцима: Обрадовци???, Бабишеве, Црквеновци, Степановци, Лазарићеве, вељковци, Јовановци, Проголовци, Доња Козарница, Чука, Попадинци, Голушевци, Горњи Славковци, Тодоровци, Поповићеве, Ивићеве).

*

Пре Другог светског рата у једном времену је и село Боњинце (Заплање-лужнички крај) припадао власотиначком срезу.

После Другог светског рата (1945.г) укидају се срезови, а општине које су биле формиране од сеоских територија су укинуте, а тако су градови: Власотинце и Црна Трава постале општине са територијом околних села, која су административно припојена као географска целина атарима ових општина.

Интерсантно је да је Грделица и Предејане са околним селима припало лесковачкој општини, а и нека села су „променила“ административно територије у заплање и око Грделице, Црне Траве и Власотинца.

Овај административно-географски опис је потребан ради „пресељавања“ становништа из једног краја на други у оквиру овог планинског комплекса, јер се приликом насељањвања у 18, 19 и 20 века становништво у потрагом за бољим пашњацима са целокупним породицама-као сточари, врло брзо налазили и „освајали“ територије на планинским пашњацима овг дела Јужне Србије.

Потреба је да се на једно место у оквиру истраживања порекла становништва има лао једна целина свих ових села :Власотинца, Црне траве, Грделице и Предејана и дела лужнице; јер је у времену под Турцима много њих због освете „прелазио“ са једне на другу територију. Тако ће постојати могућност вда се поједини родови нађу у некада заборављеним и уадљеним селима овог дела Повласиња и Грделичке клисуре.

* *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; доке се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

26. новембар 2013.године Власотинце, Република Србија

 

 

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Јован Ф. Трифуноски:- “ГРДЕЛИЧКА КЛИСУРА”, 1964. године

[2] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Козаре

 

[3] http://www.panoramio.com/photo/36367832; http://kovacevabara.blogspot.com/2009_10_01_archive.html

 

[4] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа:“ Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

 

 

* * *

 

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

 

27. новембар 2013.године Власотинце, република Србија