Порекло публицисте Драгомира Анђелковића Reviewed by Momizat on . РОЂЕН: У Москви 31. јанаура 1971. године. РОДИТЕЉИ: Отац Недељко Анђелковић (рођен у Азањи 1929. преминуо 1998), дипломирани економиста; Олга (дев. Јанковић), р РОЂЕН: У Москви 31. јанаура 1971. године. РОДИТЕЉИ: Отац Недељко Анђелковић (рођен у Азањи 1929. преминуо 1998), дипломирани економиста; Олга (дев. Јанковић), р Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Весна Живановић » Порекло публицисте Драгомира Анђелковића

Порекло публицисте Драгомира Анђелковића

Драгомир АнђелковићРОЂЕН: У Москви 31. јанаура 1971. године.

РОДИТЕЉИ: Отац Недељко Анђелковић (рођен у Азањи 1929. преминуо 1998), дипломирани економиста; Олга (дев. Јанковић), рођена у Обреновцу филолог.

КРСНА СЛАВА: Марковдан (Анђелковићи), Аранђеловдан (Јанковићи).

ПОРЕКЛО ПРЕЗИМЕНА: По предању, корени Анђелковића, односно Јанковића како су се моји преци по оцу презивали до 18. века, налазе се у Метохији. Није до краја јасно како су се и када доселили у Шумадију, али, по свему судећи, то се десило током „Велике сеобе Срба“ 1690. године, изазване поразом аустријских снага које су продрле све до Скопља (а којима су се српски устаници са простора „Старе Србије“ – КиМ, Северна Македонија, Рашка област – масовно придружили). Док је већи део Срба прешао Саву и Дунав, вероватно су поједине групе остале на простору Шумадије. Како год било, Анђелковићи (тада Јанковићи) почетком 18. века налазе се у зони планине Рудник. Одатле се релативно брзо селе у Азању, и у том шумадијском месту, у коме спадају у ред најстаријих породица, настављају да живе, те су ту рођени моји непосредни преци.

Породица моје мајке, игром случаја исто Јанковићи (као некада и Анђелковићи), вуче корене са Крбаве (Крајина). Ту се, по предању, доселила са Косова. Јанковићи су били аустријски крајишки војници, а пошто су Османлије после Великог бечког рата (1683-1699) протеране са подручја Бачке и већег дела Срема, њихова „регимента“ је дислоцирана на простор тзв. „Јужне Угарске“. Касније, Јанковић се селе у доњи Срем, тј. у Шимановце, и ту настављају да живе генерацијама.

Игром случаја, са српског југозапада (Метохија) и северозапада (Крбава), моји преци са очеве и мајчине стране, у слично време, досељавају се у суседне српске области: Шумадију и Срем.

О ОЦУ: Недељко Анђелковић, рођен је 1929. године у Азањи, а умро 1998. године у Београду. У погледу образовања био је дипломирани економиста, а радни век провео је у спољној трговини, при чему је скоро двадесет и пет година живео у иностранству (Египат, Казахстан и, најдуже, Русија). Већи део радног века провео је у спољнотрговинској фирми „Прогрес“, бавећи се, пре свега, извозом пољопривредних и прехрамбених производа из Србије (крајем 60-их и почетком 70-их година направио је прави „бум“ са извозом семенског кукуруза, у погледу чега смо брзо постали права „светска сила“). Иначе, што је неуобичајено за период до средине 80-их година прошлог века, био је један од ретких представника у иностранству који није био члан Савеза комуниста Југославије.

О МАЈЦИ: Олга Јанковић Анђелковић, рођена је 1933. године у Обреновцу. Завршила је Филолошки (односно раније филолошки део Филозофског) факултет, али, с обзиром на природу посла мог оца и дуг боравак ван земље, врло кратко је радила. Деведесетих година била је пасионирани присталица опозиције (тадашњег СПО-а). Упорно је писала текстове и коментаре по новинама, агитовала и редовно протестовала (њена фотографија испред полицијске коњице 9. марта, осванула је на ударним странама разних новина).

О ПРЕЦИМА: Деда по оцу звао ми се Драгомир (звани Драги) а баба Даринка – Дара (рођена Ивановић). Драгомир је 1906. године рођен у Азањи (умро у Београду 1989.) а по професији био је трговац (до Другог светског рата имао је свој „бизнис“, а после рата радио је у „државној“ спољној трговини, пре свега са Грчком, са којом је и пре рата пословао за свој рачун). После ране смрти његовог оца (1924), угледног и способног трговца, Драгомир и његов брат Бранко, поделили су „посао“, при чему се мој деда вратио у Азању, односно Смедеревску Паланку, и преузео тамошњу трговину, док је његов млађи брат наставио да живи и ради у Београду, у коме се и Драгомир поново настанио релативно брзо после рата. Даринка је такође рођена 1906. године, у Башину (Шумадија), а умрла је у Београду 1965. Била је домаћица али и особа изузетно чврстих политичких убеђења, која је преносила на мог деду и оца (тетка је као и баба била непоколебљиви идеалиста док је тата, начелно, био релативно резервисан према политици).

Деда по мајци звао се Василије (Васа) а баба Милица – Мила (рођена Вукашиновић, а њени, по предању, вуку корене из Црне Горе). Деда је рођен (1900) у Шимановцима али се касније преселио у Обреновац, односно Београд, где се бавио трговином. Умро је 1976. у Старој Пазови. Баба је рођена (1899) у Старом Сланкамену (Срем) а умрла је 1970. у Старој Пазови. Била је домаћица.

СТАРИЈИ ПРЕЦИ: Други преци по очевој линији о којима нешто прецизније знам:

1) Наврдеда Ивко Анђелковић (1803), Азања, земљорадник и трговац стоком;

2) Чукундеда Живота Анђелковић (1848), Азања, трговац стоком;

3) Прадеда Недељко Анђелковић (1870-1924), Азања – Београд, трговац текстилом и колонијалном робом (власник фирме „Анђелковић и синови“ из Азање, и сувласник фирме „Сава Поповић и Компањони“ из Београда).

РАТНИЦИ: По очевој линији, како са стране бабе тако и деде, сви преци су учествовали у Првом светском рату. Прадеда Недељко је 1916. године рањен, али је преживео рат, док је његов рођени брат Марко погинуо на Солунском фронту. Што се Ивановића тиче, породице моје бабе (пореклом из Рашке области, од средине 19. века настањене у Башину), у Први светски рат отишло је петоро браће (њен отац са четири брата). Из њега се вратио мој прадеда (Јефта) и један његов брат (Драгољуб), док су у рату страдала три брата (Чедомир, Светолик и Светозар), сва тројица млади дипломци или студенти (још неожењени и без деце). Највећи јунак био је Светолик Ивановић (звани Лица) који је као резервни официр, са групом сабораца, 1915 године прешао чамцем преко Саве и бацио бомбе у цев немачког тешког оруђа којим је бомбардован Београд. У повратку Светолик је тешко рањен, али је уз „уградњу“ металне плочице у лобању, ипак преживео рањавање. Умро је у Француској, где се опорављао после егзодуса из Србије, када је добио вест да му је преминула мајка. Сахрањен је на српском војничком гробљу у Паризу (где је после следећег рата сахрањен и Д. Ивановић).

Ивановићи су добили бројна одликовања. А током Другог светског рата и после њега, одликован је од стране Београда и Париза и мој деда Драгомир Анђелковић. После капитулације војске Краљевине Југославије одведен је у заробљеништво где му је, како је сам тврдио, било прилично добро све до 1943. године. Ствар је била у томе што је његов предратни познаник, пореклом наш Немац, игром случаја постао командант заробљеничког логора у коме је био (а и генерално логорски режим је за резервне официре па и војнике, до пред крај рата, био релативно либералан). Но, из неког разлога – да ли можда зато што је као и Драгомир имао страст према картању – дедин пријатељ је кажњен и пребачен на Источни фронт. Тада је Драгомир решио да побегне из заробљеништва, у чему је и успео. Прикључио се француском покрету отпора да би се после рата, као члан Републиканске странке Јаше Продановића, која је сарађивала са комунистима, вратио у земљу, односно био упућен у Немачку да агитује у прилог враћања наших ослобођених заробљеника у Југославију. Међутим, дедина „љубав“ са Титовим режимом није дуго трајала. Прво, комунистима убрзо нису били потребни републиканци. Друго, што је још важније, татина старија сестра, Надежда Анђелковић (1928), као припадник Равногорске омладине, који је са својом групом наставио да делује илегално и после „ослобођења“, ухапшена је и осуђена на вишегодишњу затворску казну. Деда није успео да је спасе робије али му је преко неких пријатеља из редова „народне власти“ пошло за руком да олакша њен статус и да она раније изађе из затвора. Но, за разлику од тетке, бабин брат није имао срећу да после ратне и поратне голготе ипак настави нормалан живот (погинуо је не оставивши потомство). Ради се о Радосаву Ивановићу, официру Југословенске војске у отаџбини, који је током рата обављао разне командне дужности, али је најдуже био на челу Лепеничке бригаде (а неко време и аеродрома Прањани, те је био међу задуженима за евакуацију америчких пилота које су четници спасли). Он је 1944. године погинуо у борби са партизанским снагама које су продирале у Србију, а оно што желим посебно да нагласим јесте да где год је током рата био надлежан, нико није страдао од руку његових четника. Тај предратни млади судија (завршио је право на Сорбони) ни у рату није дозвољавао да завлада безакоње. Ипак, комунисти су га третирали као „колаборационисту“ и „издајника“, па су му чак и оскрнавили гроб. О идеолошко слепилу поратног режима говори и то што је слично окарактерисан и брат мог прадеде Јефте, Драгољуб Ивановић (звани Брадоња) – професионални политичар (више пута народни посланик), односно сенатор у тренутку избијања рата – кога су Немци 1943. године послали у концентрациони логор Маутхаузен. Умро је у Паризу 1954. године, а у поратном периоду сарађивао је са Симоном Визенталом. Упркос свему реченом комунистички режим га је третирао као „сарадника окупатора“ због активне подршке неоспорно антифашистичком покрету Драже Михаиловића.

Са мамине стране породица ми је, углавном, била партизанска, са изузетком деда Васе. Он је био симпатизер Драже Михаиловића (пре рата био је дугогодишњи члан Демократске странке и пријатељ са Љубом Давидовићем) и због тога се 1944. године муњевито преселио из Обреновца у Срем, у коме је имао заштиту рођака (да као финансијер четника и кум са неколико њихових команданата не би био ликвидиран). А што се сремских Јанковића тиче, многи од њих су били у партизанима (дедин рођени брат Илија, био је првоборац а погинуо је 1942. године). То је био случај и са Вукашиновићима (породица моје бабе по мајци), а посебно би споменуо моју тетку Ангелину (1919), ћерку бабиног брата, која је током рата била партизанка и загрижени комуниста, да би се већ десетак година после рата разочарала у тадашњи систем. Никада се није удавала а како је рано отишла у пензију она је углавном живела са нама и била мој анђео чувар. Узгред, битно је утицала на моја „политичка убеђења“. Док су Анђелковићи и Ивановићи, иако по правилу антикомунисти и равногорци, били космополите и „западњаци“ (ваљда као Србијанци нису доживели трауматичне прогоне као Срби из других крајева), Ангелина, која се током рата „носила“ са усташама, била је велика Српкиња и русофил. Од ње сам, врло рано, сазнао о бројним неправдама учињеним српском народу, те да су наше земље и Крајина, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Македонија, а не само на три дела подељена Србија. Ангелина је остала поносна што је била партизанка али је у породичном кругу говорила да се борила за свој народ и социјалну правду а не, како се показало, као Броз и његова клика, за црвено-усташке идеје. У партизанима је био и мамин старији брат, Живко Јанковић (1924-1987), који је противно вољи оца побегао „у шуму“, те потом више пута био одликован, између осталог и што је на Сремском фронту заробио групу немачких војника (што није баш био чест случај).

ПОРОДИЧНА АНЕГДОТА: По предању, Анђелковићи (тада Јанковићи) настанили су се у Азањи после неког сукоба са Турцима. Но, то је некако опште место. Испада да су се Срби селили једино онда када убију неког Турчина (да је тако било, много раније би пропало Османлијско царство). Постоји и друга, мање романтична верзија, према којој су се браћа, тада насељени негде око планине Рудник, посвађала око неког вола. Један од њих, Анђелко, наводно, није хтео да одсече рог од свог вола (за потребе чувања барута за пушку), већ је то урадио са животињом која је припадала његовом брату. Тако је избила свађа после које су Анђелко, и његов мали брат Марко, напустили породично станиште те их је пут довео у Азању. Ту су остали и по Анђелку добили презиме Анђелковићи. Моји преци потичу од много млађег Марка, кога је старији брат фактички усвојио те је и он са својим потомцима по њему добио презиме. С друге стране, сви они су, како се прича, по Марку прихватили као нову славу Марковдан (коју славу су раније славили не знам).

Анђелковићи су, по правилу (бар се надам да сам изузетак), врло тврдоглави и тешки људи (или пак упорни и самосвојни, већ како се на целу стар гледа). Стога су, вероватно, својевремено добили надимак Мулићи. Но, мој деда се није слагао са том верзијом, и тврдио је да се заправо радило о томе да је Живота (19. век) био трговац не само свињама и другом уобичајеном стоком, већ и мулама, што није било баш уобичајено, те се то одразило на породични надимак. Шта је уистину разлог поуздано се не зна, али, бар до пре две генерације, знали су нас и као Мулиће.

Пред Балканске ратове, прадеда Недељко кандидовао се на скупштинским изборима. То је био повод једног немилог догађаја у коме је учествовао мој деда. Драгомир је био киднапован а прадеди су испоручени услови да одустане од избора на којима је био фаворит. Пошто је на то пристао, деда је пуштен кући. Иако се знало ко је стајао иза отмице, киднапери никада нису одговарали, а поменути догађај био је пропраћен у тадашњој србијанској штампи.

Прадеда Недељко, који је иначе имао два сина (Драгомира и Бранка) и две ћерке (Олгу и Зору), решио је да 1915. године, када је отпочела голгота српске војске, са собом поведе најстаријег сина. Тако се мој деветогодишњи деда повлачио са нашом војском све до Призрена. Увиђајући да он наставак пакленог пута, који је водио преко алабанских планина, неће преживети, прадеда Недељко га је поверио неком албанском трговцу из Призрена. Са њим је пре рата трговао и знао је да је био честит човек. Прадеда му је опростио неки дуг, а он је дао бесу (заклетву) да ће организовати Драгомиров повратак кући. То је и учинио па је деда 1916. године стигао у Азању. А прабаба Персида је преко новина дала оглас – који је некако преживео до наших дана – који гласи: „Молим своје пријатеље и познанике у иностранству да известе мога мужа Недељка Анђелковића да се са њим отпутовало дете вратило кући“. Занимљиво је да је у окупационим временима, када је ћирилица била забрањена, оглас у Србији био објављен латиницом и ијекавски.

У ратним белешкама прадеде Недељка са Солунског фронта, налази се једна напомена да је пре неколико дана позајмио новац неком капетану са којим је био пријатељ, да би онда нагласио да је, гле баксуза, он убрзо погинуло. Остало је једино нејасно да ли је он примарно жалио за пријатељем или новцем.

Срби као Срби, стално се сатиру око политике. Једна епизода у тој драми, чији је сведок био и мој отац, одиграла се у старој кући Ивановића у Башину, 1936. године. Неша (тако су сви звали Недељка јуниора, тј. мог тату), сећао се да док је у фебруару поменуте године био десетак дана код бабине фамилије, из Београда је изненада стигао брат тада већ покојног прадеде Јефте, већ поменути Драгољуб Ивановић. Убрзо се на имању (иначе једном од већих у Централној Србији) окупила група од десетак политичара. После пар дана постало је јасно шта је био плод њиховог мистериозног договора. Један од њих, посланик Д. Арнаутовић, пуцао је 6. марта на председника владе, Милана Стојадиновића, током његовог обраћања Скупштини. Драгољуб је убрзо био ухапшен, али је некако избегао осуду. Ваљда, Стојадиновић који неким чудом није страдао, желео је да покаже добру вољу према делу опозиције којој је припадао Д. Ивановић, а која га је оптуживала за изневеравање изворних радикалских идеја па и спољнополитички заокрет (приближавање Немачкој). Иначе, Тодор Стојков у монографији „Влада Милана Стојадиновића“ наводи да постоји могућност да је у читав догађај биле умешан Праг (ваљда чехословачке „службе“), незадовољан спољном политиком М. Стојадиновића.

Током своје пословне каријере, мој покојни отац имао је сусрете са разним светским политичарима, од министра спољних послова СССР-а Громика, преко Горбачова и председника Казахстана Назарбајева, до једног од најбитнијих авганистанских господара рата, генерала Достума (вођа тамошњих Узбека и најжешћи непријатељ Талибана). О „нормалним“ земљама које је обишао не треба ни говорити, али неретко је, у сред ратова, боравио у разним државама у пламену, од Либана до Авганистана. И све то му никада није створило проблеме, али једна „забава“ јесте. Преко руског министра пољопривреде ушао је почетком 70-их година у круг совјетске политичке елите, са којом је, а ту је некада бивао и моћни Громико, ишао понекада у лов и на разне затворене вечере. То је чинио ради посла, тј. како би за створио што бољу политичку подлогу за њега. Рачунајући на то да није комуниста те да га нико неће оптужити да идеолошки шурује са Совјетима, те своје контакте није пријављивао одговарајућим „службеницима“ у амбасади СФРЈ у Москви. Напросто, полазио је од тога да би онда од њега може било тражено оно што радо не би чинио, а и што је горе, да ће Руси брзо сазнати да извештава „своје“, што би му одузело све пословне „бенефите“. Но, наши су после неког времена дознали са ким се дружи, што се завршило буквално неком врстом меког хапшења у самој амбасади и слањем уз пратњу у Београд на саслушање. Пошто осим непоштовања безбедносне процедуре, тј. да такве ствари морају да буду пријављене „служби“, ничега у целој ствари није било, из читаве ситуације се без превелике штете по себе и каријеру извукао, али убудуће је нападно избегавао било какве контакте насамо са страним политичарима. Иначе, у целу епизоду био је умешан један (као онај ко је пријавио случај), некада комунистички функционер са реномеом главосече (тада на високом дипломатском месту у Москви), који се касније представљао као слободоумни „дисидент“.

Када се о анегдотама ради а у вези мог односа према породичној традицији, постоји једна у вези са именом. Када сам био мали сва деца у мом окружењу имала су кратка и модерна имена, а само ја старо и дуго – Драгомир. Несрећан због тога јадиковао сам старијој сестри. Но, пошто ми је она маркетиншки вешто (али нетачно) представила како сам га добио, брзо сам престао да кукам. Рекла ми је: „Ја сам хтела да се зовеш Трандафил, мама је инсистирала да будеш Теофил а тата Каранфил. Онда се јавио деда и предложи да те назовемо по њему“. Мој коментар је био: „Уф, што је добро што сам Драгомир као деда“. Иначе, пошто сам као мали уместо Зумбул (цвеће) упорно говорио Бунзул, то ми је у оквиру породице до данашњег дана остао надимак. За пријатеље сам, вероватно и због мојих равногорских сентимената, Дража.

БИОГРАФИЈА: Рођен сам 1971. године у Москви, где сам похађао основну школу. Средњу школу (Прву економску) и факултет (Филозофски, одељење за историју) завршио сам у Београду (1989. односно 1994. године). Упоредо са историјом, за коју сам се (уз негодовање оца) одлучио из љубави, студирао сам и (из прагматизма) менаџмент, који сам магистрирао 1997. године. Упоредо са студирањем и после њега, са оцем и сестром а у оквиру породичног посла (коме се мој отац посветио пошто је почетком 90-их формално отишао у пензију), радио сам у привредној сфери, како у Алмати (Казахстан) тако и у Београду. Од 2005. године бавим се искључиво публицистиком, новинарством и политичком аналитиком. Активан сам у невладином сектору (директор Форума за одговорну политику и Центра за развој међународне сарадње из Београда, и оснивач те сарадник Центра за стратешку сарадњу из Републике Српске). Колумниста сам недељника „Печат“, сајта „Видовдан“ и Новина новосадских, а повремено пишем и за дневне листове „Политика“ и „Данас“. Аутор сам пет књига (са тематиком из области геополитике, унутрашње политике, историје, итд) и преко сто стручни и научних радова. Коментатор сам више штампаних и електронских медија. Говором руски и енглески језик.

Ожењен сам Милицом Весковић Анђелковић (1982, Краљево), која је у погледу образовања филозоф и социолог, а ради на Филозофском факултету у Београду. Имамо сина Вука (2011), који је, чудном игром судбине, исто као и ја, рођен 31. јануара, баш на мој четрдесети рођендан (ко зна, можда је моју супругу мрзело да у кратком року прави две рођенданске торте па је све тако удесила). Моју проширену породицу, уз мајку Олгу, чине и четрнаест година старија сестра Драгана Арсић (1956), филолог, и зет Владимир Арсић (1947), драматург, који, нажалост, немају децу па су мени, на неки начин, били други родитељи а сада су нешто између тога и бабе и деде, мом сину Вуку. Он, иначе, има живе и здраве, по мајци, баба Љубинку и деда Зорана (Весковићи су, иначе, даљим пореклом из Црне Горе), који живе у Краљеву. На крају, од рођака морам да поменем и стрица Првослава (Славу) Јанковића (сина дедине сестре Олге) и његову супругу Татјану, са којима сам близак (а са Славом посебно делим љубав према књигама), као и покојног стрица са стране моје бабе, Момчила Ивановића, кога сам такође веома волео а вероватно је он и најзаслужнији за рађање мог интересовања за историју.

На крају, да напоменом нешто о декаденцији наше нације, о чему говори и то што је мој прадеда Недељко имао четворо деце а они су, и то између светских ратова, изузев мог деде који је имао двоје, добили само по једно дете. Тај тренд се, нажалост (и мојом кривицом), у просеку наставио до данас: најчешће једно, а понекада двоје или ниједно. Тако нам је како нам је и нико други нам неће бити крив ако нестанемо!

 

ИЗВОР: Драгомир Анђелковић за портал Порекло. Приредила сарадница портала Порекло Весна Живановић.


Коментари (4)

  • aurelije

    O ovom liku sam samo ovde našao neku informaciju i vidi vraga lično ju je on pisao. Napisa svašta samo ne šta mu je bio otac. A o sebi i ne mora da piše, vidi se da je nastao u DB kuhinji

    Одговори
  • Saša

    Sramotna je Srbija sa ovakvim publicistima koji se u javnosti deklarišu da su politički komentatori a da ih niko nije kvalifikovao za to do političke simpatije prema vladajućoj stranci! Smatraću da je ova zemlja sazrela politički tek kad ovakvi mediokriteti završe na smetlištu istorije! Završiću citatom g-dina koji najbolje oslikava ko je i šta je „Ako se diže spomenik Đinđiću, treba i Miloševiću. Obojica su imali i pluseva i minusa, ali više pozitivnih stvari“
    Dragomir Anđelković, politički analitičar
    Oj Azanjo među šljivama!!!

    Одговори
  • UZAS OD SRBA

    Ovaj trabant se hvali kako mu je mama bila demonstrant 91-ve,protiv Milosevica?
    A on je NVO aktivista…
    UZAS.

    Одговори
  • zivorad stankovic

    Mulici…..,ili mulasi!
    U Azanji ima neverovatno mnogo nadimaka za familije,koji oslikavaju i svrstavaju po onome sto je karakteristicno
    Postoji familija koja ima nadimak MULASI.
    Mulas je covek GREBATOR,koji jede i pije mule.
    Postoji grozdje koje (bar azanjci zovu MULEVARA a to je grozdje koje se ne prska,znaci dobijamo ga bez rada/dzabe/MULE.
    Tako site vi Andjelkovicu MULAS a ne MULIC.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top