Порекло презимена, село Лесковац (Лазаревац)

23. септембар 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Лесковац (Колубарски), општина Лазаревац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Лесковац је на благим странама коса на десној страни речице Бељанице. Има неколико кућа (Живковића, Остојића и Марковића) у равници поред Бељанице на месту Крушику. Старији људи памте када је било десет кућа најстаријих родова на месту Селишту, на коме су куће данашњих Марковића, па су се одатле преселили на место Гробљице. Одатле се насеље развијало прираштајем и новим досељеницима и тако данас има изглед насеља мање разбијеног типа. Село се дели на ове крајеве: Думњански Крај, Жабаре, Средњак, Прљуше и Ерића Крај, који је насељен најновијим досељеницима.

Воде.

Лесковац има добру изворску воду. Главнији су ови извори: Стубле у Крушику, Исаковац, Рајковац (засут земљом), Растић, Љешковац, Змајевац, Рубњак* (веома јак) и Средњак.

*И за овај извор се казује да су га Мађари затварали сланином када су одлазили из Србије.

Готово сви извори су у сеоском потесу, па се вода из њих употребљава само у време рада на њивама. Осим извора служе се водом за домаће потребе и за пиће и из бунара. Кроз село протичу речице Бељаница и Опарна, које понекад у пролеће поплавама наносе штете ливадама. у Селу је и Поток, који лети пресушује.

Земље и шуме.

Ливаде су поред Бељанице и Опарне, а по странама су измешане са њивама. Оне се данас почињу разоравати и претварати у њиве. Места са њивама и ливадама се називају: Алуга, Гај, Равнице, Баре, Орнице, Крушик, Лесковачко Поље, Језеро испод цркве (оно је исушено). Крушикје до скора био сеоска утрина, па је издељен, Бивољача (сада припада атару Великог Борка).

Шуме су приватни забрани, а највећа је она у Потоку. Сеоских утрина данас нема, осим Зборишта, малог празног простора у средни села.

Старине у селу.

1. Старо гробље је било на месту Буруму. Његово ндгробно камење узидано је у данашњу цркву.

2. У Гробљишту, на месту Равницама, изоравају се повелике опеке и делови порушених гробница. Једна таква зидана гробница била је покривена плочом од печене земље, која је била дугачка 1,5 и широка 1 метар. На плочи није било никаквог натписа, ни шара, али је у угловима имала олуке за сливање воде. У овом Гробљишту изорана је једна сребрена пара.

3. За неколико очуваних камених надгробних споменика казује се да су „римљански“. међутим, облици ових споменика су исти са облиима надгробних споменика који имају натписе из прве половине прошлог века, па, према томе, то нису „римљански“ него српски споменици становништва 18. и 19. века.

4. У средини села је било неко старо гробље, од кога данас нема никаквих виднијих трагова. На том мсету изоравају се људске кости, порцеланска зрнца и металне „урочице“ (крстићи).

5. Из времена Турака је и стара воденица Јараница на Бељаници.

6. Неки стари пут пролазио је поред старог надгробног споменика од камена у крају Средњаку, па је водио преко Гологлавице за Шиљаковац. Нигде нема трагова од мостова преко Бељанице.

7. Поред пута у крају Средњаку био је хан. Доскора су на том месту биле крушке које је садио ханџија.

Име селу.

По предању на месту где је била црквица брвнара била је стара и дебела леска са урезаним крстом, по којој је село добило име. Код ње се скупљао народ и молио Богу, а у времену насиља или какве опасности ту је био народни збег. Недалеко од леске било је Језеро, а око њега густа шума. Ту су се, по предању, крили неки хајдук Преља и кнез Сима Марковић из Великог Борка.

Подаци о селу.

Стара црквица од брвана подигнута је 1819. године. Данашња зидана црква посвећена је Св. Димитрију. Она је подигнута 1892. године на месту старе црквице. Када је чишћено место и копана земља за темељ данашње цркве, тада су раскопана три „тавана“ слоја пепела, па народ на основу тога закључује, да је стара црква од брвана три пута горела и напослетку четврти пут је подигнута она која је служила до 1892. године. У данашњохј цркви има на северној страни гроб „светитеља“, на који лежу болесници, пале свеће, поливају уље, ките цвећем, остављају новац, пешкире и томе слично. По предању то је гроб неког побожног калуђера Василија. Њега је народ сам посветио.

По црквеним протоколима од 1837. године били су свештеници у цркви лесковачкој Васа Гавриловић и Сима Поповић, предак данашњих Поповића у Великом Борку. Кнез Сима Марковић поклонио је цркви звоно, које је имало натпис. Оно је служило до 1915. године, када су га Аустријанци, са још три звона, скинули са звонаре и однели. Иконостас је радио сликар Живко Југовић, као што се то може видети по његовом запису на иконостасу.

У селу има два гробља. Старије је велико гробље у крају Прљуши, а млађе је Мало Гробље у Думњанском Крају, у које се сахрањују Гајићи, Ћурчићи и Јовановићи.

По архивским подацима Лесковац се први пут помиње 1723. године а 1732. године у њему се помиње сеоски „књаз“ Степан. Године 1818. у Лесковцу је било 24 куће а 1844. године имао је 32 куће са 238 становника. Данас у њему има 43 рода са 213 кућа.

 

Порекло становништва.

Најстарији родови доселили су се пре Карађорђевог устанка. То су ови родови:

Иванковићи, Живковићи, Радовановићи и Благојевићи, доселили су се „од Прилепа“, славе Ђурђиц.

Гајићи, Станчићи, Вићетијевићи, Петровићи, Јанковићи и Јовановићи су однекуд из Македоније, Аранђеловдан.

Симићи, Радојчићи, Марковићи, и изумрли Ристићи, предак Продан Степановић родио се у Думи, данас у Грчкој, препродавали су га Турци као роба, био је у Малој Азији, напослетку се ослободио ропства, па се са својом породицом домогао овамо и „заколибио“ у данашњем Думњанском Крају, Марковдан.

Петровићи други су од старијих родова, али не знају за своју старину, Ђурђевдан.

Лукићи, Петровићи трећи и Урошевићи су један род, доселили су се из околине Косјерића и населили у Ерски Крај, Јовањдан.

Зарићи, предак Заро од Косјерића је ишао за дивљим гускама, па када су оне попадале у Лесковачко Језеро, онда је то био знак да се ту треба населити, Ђурђевдан.

У 19. веку доселио се шеснаест родова:

Петровићи четврти, прадед дошао из Косјерића, Петровдан.

Новаковићи су са Златибора, Ђурђевдан.

Петровићи пети су из околине Ужица, Јовањдан.

Николићи су из околине ужичке Пожеге, Никољдан.

Димитријевићи су из Санковића код Мионице, Митровдан.

Даничићи су од Ужица, Никољдан.

Томићи си из Биоске код Ужица, Аранђеловдан.

Марићи су, такође, из Биоске, Ђурђиц.

Милановићи су из Санковића код Мионице, Ђурђиц.

Тодоровићи су Качерци, Аранђеловдан.

Филиповићи су из Струге у Македонији, Митровдан.

Трајковићи су, такође, из Струге, Ђурђиц.

Митровићи су из околине Прилепа, Тодоровоа Субота.

Пантићи су се доселили из Знепоља у Бугарској, Аранђеловдан.

Око 1890. године доселили су се „Смедеревци“:

Петровићи шести су из Михајловца код Смедерава, Аранђеловдан.

Илићи и Ђурђевићи су, такође, из Михајловца, Јовањдан.

Стојановићи су из Вранова код Смедерева, Аранђеловдан.

Ерићи су из Селевца, округ Смедеревски, а даљом старином из Старог Влаха, Ђурђевдан.

У првим десетинама овога (20.) века доселило се двадесет родова:

Сапунџићи су из Баната, Ђурђевдан.

Остојићи су из Баната, Јовањдан.

Петровићи седми, отац Томић католик, дошао „из прека“ жени у кућу, Ђурђиц.

одоровићи други, отац дошао као колар из околине Ниша, Никољдан.

Лазићи су из околине Ниша, Ђурђевдан.

Јадранин (Петровићи осми) је из Јадра, Ђурђевдан.

Стојановићи су старином из Баната, овамо дошли из Стојника под Космајем, Марковдан.

Толовићи су Ере, а овамо су се доселили из Маскара у Јасеници, Ђурђиц.

Јеремићи су из Манића под Космајем, Ђурђевдан.

Пантићи су такође из Манића, Јовањдан.

Вилотијевић је из Ропочева под Космајем, Аранђеловдан.

Марковићи (Петровићи девети) су из Губеревца под Космајем, Петровдан.

Мијатовићи су дошли из Конатица, Пантелијевдан.

Којићи су из Вранића, Трифундан.

Илићи су дошли из суседног Великог Борка, Ђурђиц.

Белаћевићи су од Белаћевића у Арнајеву, Јовањдан.

Димитријевићи други, отац као свештеник, дошао из Великог Борка, Ђурђиц.

Ивановићи су од Татарских у Великом Борку, Стевањдан.

Миловановићи су посрбљени Цигани, Никољдан.

Јовићи су се одселили у Остружницу у Београдској Посавини.

 

ИЗВОР:  Петар Петровић – Шумадиска Колубара, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.