Порекло презимена, село Брод (Црна Трава) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Брод, општина Црна Трава. Према истраживању сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца.  Настанак села: Село Брод је нас Порекло становништва села Брод, општина Црна Трава. Према истраживању сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца.  Настанак села: Село Брод је нас Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Брод (Црна Трава)

Порекло презимена, село Брод (Црна Трава)

Порекло становништва села Брод, општина Црна Трава. Према истраживању сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца. 

Naselje_Brod_(Crna_Trava)

Настанак села:

Село Брод је насеље које припада општини Црна Трава у Јабланичком округу.

Према попису 2002.године било је 122 становника са просечном старости 53,8. годдина. У насељу је имало имало 58 домаћинства, махом старачких домаћинства.

Село Брод се налази као у каквом уздужном басену кога образују планински врхови који као грбаве камиле каскају напоредо правцем Југ-Север.

Источно од села простире се Плана (1358 м.). Од северних ветрова заклања га Добропољска Чука. Између Чемерника (Дела и Чуке) и Плане, у дубодолини, тече као кристал бистра планинска река Власина.

У проширењу долине реке Власине лежао је центар села Брод. Ово проширење је уствари најлепша котлина у горњем сливу реке Власине..

У тој луци поред реке Власине од Власотинца, преко Дејана, Свођа до Брода, уз обилно коришћење воде са рибом пастрмком и погодност изградњи овчарских колиба, вршило се почетно насљавање Словена и других сточарских племена.номада (Власи и Грци сточари-Каракаши, а томе постоје и Топоними:називи; истраживања и казивања старијих људи 70.година 20. века), који су касније крчењем шума освајали ливаде и пашњаке и тако сточарили на Власини , поред слива реке Власине од Власотинца све до Власинске висоравни.(Подвукао истраживач М.М 2013.г).

У котлини село Брод је на надморској висини 820 метара надморске висине, која се повећавала у насеља раштркана по косама и долинама налазе на већим надморским висинама насеља (махале) села Брода: Рашинци (37 к), Славујево (24к), Деићево (25 к), Маџаре. Којчини, Сировичани, Маркова Чука, Каракаши (18 к), Белчини (12. к) и др..

*

Предање о називу села:

По једном предању и записима назив села Брод проистиче из чињенице да је центар села био до скора неки саобраћајни чвор преко кога је ишло неколико трансверзалних саобраћајних линија, које су везивале долину Мораве и Струме тј. Солунски и велики цариградски друм и главна места на њима: Ниш и Лесковац са Трном, Софијом и Ћустендилом.

У овом крају тих времена под Турцима је било велики број сточара-трговаца стоком са Турцима-преко Солуна или преко Истанбула и Софије. Многи су тада “иљадили” са овцама и цела планина је било шаренило оваца, говеда и коња тога времана. Планина је била пашњачки рај за гајење стоком.

Тај “трговачи пут” са стоком је био прекинут постављањем граница.

Кириџије, путници и остали су реку Власину прелазили (“бродили”) баш на месту где је данас центар села. Отуда назив овоме центру по предању овај центар села је добио назив БРОД, а од овога се распространио на сва околна насеља села.

Риста Николић у својој академској расправи (ДР Јован Цвијић: Насеља српских земаља”, Београд, 1912.г.) на страни 15, пише:” Осим трговачке стоке кроз ову област гонили и “беглик”, стоку од Ниша и Лесковца за Цариград. Погон је био и код Брода и Црне Траве”.

На страни 38. истоимене књиге дословно је записано: “Стрезимировчани су обично на путу Власотинце имали конак у Броду”.

Успомене на “турске” путеве чувају се у народу (пут преко Дела и Чобанца, затим “Турска ливада” за пропланак крај старог пута који је водио преко Чобанца и Дела).

Места преко којих је водила главна саобраћајна линија, која је ишла преко централног дела Брода, зову се механе (Лопушке, Бистричке, Сименкове), и обезбеђења на истакнутим висовима преко којих је водио пут.страже (на Вучјој Рупи-Делу, на Плани и другим местима –Дербеџије (страже)-село Брод је било дербеџиско село-подвукао М.М).

Према другом предању некада су становници села Брод били на “окупу” у долини реке Власине, а њиве, ливаде и кошаре биле су им са леве и десне стране реке Власине, по висовима планина Чемерник и Плана. Становници су једне године косили и обрађивали њиве с једне стране реке Власине, а испаша је била на другој страни долине, а следеће године обрнуто.

Према предању, целокупно бродско становништво је становало на месту садашњег центра села Брода, где је било око 67 кућа. Због потребе рударства и сточарства поједине породице су напуштале центар села Брода и одлазиле по висовима-по чукама. Расељени становници су називани “чуклије” од кога је изведен назив махале Пачукове.

Према предању сматра се да је махала Каракаши једна од најстаријих махала у селу Брод. Не зна се у ком је веку је настала, али сигурно да преци садашњих становника нису први становници махале.

Риста Николић је 1908- године, приликом обилкаска села Брода записао за махалу Каракаши: „За њих веле да су „туј од века“. Ту су били пре Пецараца и Кокараца.“.

Према турском попису из 1572. године, село БРОД се звало ТРЛИНА, а насељавали су га сточари-номади.

Изнад садашње махале Каракаши и данас постоји њива са називом ТРЛИНА, по којој се вероватно и село БРОД звало ТРЛИНА, или је махала са околином чинила село. (Сама реч ТРЛИНА-изведена је од речи ТРЛА- што значи стаја за овце, што је и вероватно да ово предање има основу да се некада село БРОД звало као насеље ТРЛИНА.-подвукао М.М. 2013.г.)

*

Крајем XV и почетком XVI века село Брод је било насељено. У периоду од 1535-1572. године населиле су се 22 сточарске породице (номади) који су имали дербеџијски статус.

Као што је већ речено један правац дербеџијског пута који је спајао Власотинце и Знепоље пролазио је преко преко територије села Брод. Од Вучје Рупе пут је ишао преко махала: Дећеве, Маџаре и Маркова Чука, и спуштао се у садашњи центар села Брод, а одатле преко Рашине и Станикиног Крста силизаио у Знепоље.

Развој рударства у XVII и XVIII веку и изградња пећи за топљење руде КОД ЧЕСМЕ-Гушевац, допринело је развоју центра села Брода.

Рудари су се насељавали у близини центра села и трговали у постојећим продавницама. Касније је отворен и самоков-БАКАЛСКИ САМОКОВ. Што је још више допринело развоју центра села у том периоду.

На реци Власини, у центру села Брода увек је био већи број воденица. Власници ових воденица били су преци данашњих становника бродских махала ШАКОБАРЦИ и МИЉАНЕ, који су поред воденичарства се бавили и испирањем руде из реке Власине.

*

Према попису од 31- марта 1953.године село Брод је имало 212 домаћинства и 1164 становника-али је због дириговане, а затим економске миграције становништва напустало слабо плодну земљу и бавећи се печалбарским зидарским занатом као упспешни грађевинари широм бивше Југославије тамо остављали и заснивали своје породице. Велики брох Брођана су такође завршавали факултете и стицали висока звања у науци и тако се запошљавали у Београду и другим већим градовима у Србији.

У тим годинама 20 века у село Брод је постојала централна осмогодишња школа за околна планинска црнотравска села: Добро Поље, Крстићево, Козило и Бистрица., а до скоро и за Рупље.

Ова основна школа са прекидама, постоји од пре сто година,а 1909. год. до данас непрекидно. У овом центру је до 1909.године била општинска управа за села Брод, Добро Поље, Гаре и Дарковце. Школа у Броду у извештају војне управе се помиње и 1877)78.године.

Занимљива је табела министарства просвете за црнотравско подручје и броју ученика основних школа августа 1962.године. Тако четворогодишња основна школа је тада имача 68.ученика; док осмогодишња (са ученицима из села: Добро Поље, Козозило, Бистрица, Крстићево-98 ученика, што је било укупно 166 ученика.

У месту је постојала и црква. 1931.године у овај центар је уведено електрично осветљење, а нешто раније и телефон.

Пре другог светског врата овде је, поред школе и цркве, постојала централа, стругара, млин, 4 дућана и десетак кућа. После рата овде је изграђен Задружни дом са пространом салом за свечаности, конференције и месну канцерају.

На почетку друге декаде 21. века, најтужније је поглед који се доживи када се прђе путем поред села Брод и погледа урушена некада осмогодишња школа села; у којој су учили и стицали прва знања многа имена доктора наука, предузетника, писаца , професора и учитеља и печалбара мајстора зидара-неимара широм бивше старе Југославије.

Нестанак деце, нестанак становништва нестаје и село Брод и читав црнотравско-власотиначко-лужнички планински крај.

* * *

Порекло становништва:

Најстарија прошлост ових крајева остала је до данас непозната. Зна се само да су у време пропасти српске царевине 1356. до 1394. године овде били господри браћа Дејановићи, Драгаш и Константина-а да је њихова крсна слава била Свети Никола(подвукао М.М 2013.г.).

Са погибијом Константина Дејановића и Краљевића Марка у бици на Ровинама (1394), када и престају њихове државе, овај крај је припао Турцима.

Из доба Турака овај крај помиње биограф деспота Стефана Лазаревића Константин Филозоф 1431. године, наводећи да је султан Муса са војском (вероватно у народним песмама Муса Кесеџија) ишао од Софије преко планине “глагољемија Чемерник”) за Врање и Ново Брдо.

У народу се спомињу магловите легенде о страховитој погибији становништва на овом тлу.

Живи усмено предање у народу о рударству из доба цара Константина.

На почетку 17. века Хаџи Калфа помиње гвоздену руду у овом крају, од које се праве “ненадмашне секире и оружје”.

Зна се поуздано, што и шљачишта доказују, да се овде примитивном површинском експлотацијом добијала гвоздена руда.

Вигњишта и Самокови (места за добијање руде), чијих остатака има на подручју Црне Траве: Код Чаушева, Козарнице, испод села Црне Траве, Броду, Рупљу, Баинцу, Добром Пољу, Градској и Јабуковику, најбоље говоре о томе.

О ранијем етничком стању ових крајева постоји у народу легенда о Џиновцима и Латинима. Она говоре како су у некој бици, временски неодређеној, сви мушки Латини изгинули, а остала само женска чељад.

По истом предању мушки који су заменили Латине дошли су из Русије. Долазили су као бескућници или као војници које су војне старешине распоређивале по кућама на рад са женама.

Тешко је одредити ове Латине, али по свему судећи то су били рудари католици. Ово се документује и тиме што Латине идентификују са прстенџијама који долазе са Косова, а то је уствари старо српско рударско становништво католичке вере; пореклом из Босне и Херцеговине.

Ови грцизирани староседеоци балканског полуострва долазили су са стоком и напасали је овде на пашњацима.

Данашње становништво је потомство или старих породица којима је у већини случајева непознато порекло или досељеника о чијем се пореклу и времену досељавања зна нешто више. Узроци досељљавања су различити.

Некада слободна шумовита земља мамила је људе. Ради њива и ливада досељеници су је крчили и шуму уништвали.

Многи су се у ове пределе склањали у доба надирања турске војске. Због зулума пореза (“десетака”), принудног рада у рудницима, злочина и других тешкоћа, овај крај ће касније послужити као прибежиште свима онима који су морали напуштити своје огњиште.

Највећи део становништва доселио се у доба експлотације руде на овом терену. Ово насељавање под Турцима било је најпре добровољно а затим принудно.

Један део се доселио касније у време Крџалија (турски одметници- између 1792 и 1806.године) били господари над Ћустендилско-знепољским крајиштима и живели од пљачки и увењивања градова и села.

Насељавање Влаха (сточара), по којима је добила назив и река Власина, пада с краја 16. и почетком 17. века. Сточарећи око Власинског Блата и Чемерничке висоравни, или живећи као “војници” (нека врста “коморџије”-косили сено, чували царске коње и бавили се коњушарским или караванском службом).

Крајем XV и почетком XVI века село Брод је било насељено. У периоду од 1535-1572. године населиле су се 22 сточарске породице (номади) који су имали дербеџијски статус..

*

Рашинчани су по казивању живели на десној страни реке Власине, а Деићевчани са леве стране. Касније су се преселили горе по косама и долинама куда су им биле њиве, штале и ливаде, јер Турци су желели да их “имају на куп” због тада појаве хајдука у овом крају а и да их лакше “имају на око” приликом рада у рудницима.

Рашини је највећа махала. Дошли су им преци из Рашке. Славили су Св. Саву и били на гласу рудари и ковачи. Славујчани су из Струмице. Бакалци (Власинци, бакалница- радња) су дошли из Копаоника. Бричевци из Грделичке Клисуре (с.Бричевље). Китанови из Црне Траве. Пудини од Радовиних из Чуке, Белчине и Загузаје такође.

Котарци (Кокарци) је махала која води порекло из Дорјана (Македонија). Убио турског капетана (буљубашу) њихов предак па ту од израде бисага и покроваца за коње живео.

Имао је: 9 синова и населио их у разним местима од којих данас 280 домова. Два сина населио у Добро Поље, трећег у Милчину, четвртог у Горњу Лопушњу( у Доњу Лопушњу-исправка истраживача М.М 2013.г.).

Три сина су му отишла за Прокупље и Куршумлију, а два су остала ту у Кокаоцу (Кокарцу), од којих је данашња махала.

Велика махала Каракаши води порекло од Вељка Каракаса (црномањастог човека) пореклом из Алексинца.

Сировчани су из Лисине у подножју Варденика. Марковићи (Сировчани) су из Загуске махале. Литранци из Рашина, Којчини из Горњег Вртопа (Заплање), Стојанчевићи из Клисуре, Главнинци из Лисине, а Деићево из Прокупља(“од Крштену џамију”). Побегли из Прокупље у Ћустендил-Бању, а отуда на место где данас живе.

Маџаре је од Мађара -кубикаша који су у самокову на кубике земљу возили и од тога живели.

* * *

Старине:

На месту где је данас центар села Брод, било је неко латинско насеље, које је, изгледа насилнички уништено, те стога то место стари људи зову “Комбас” или “ “Римљанско поврљено гробље”.

На месту ге је центар (“Врачарске трешње”) било је скупно село са 67 кућа-кажу стари људи. У центру Брода постојало је огромно шљачиште (код чесме) говори о том скупном селу и овом рударском насељу.

Испод махале Каракаши у кориту реке Власине, на месту Самоковиште, био је самоков где су многи Каракашчани радили, а према предању Вељко Каракаш и Нешко из Шарковце су радили ортачки са Турчином из Власотинца.

На потесу близу Самоковишта (где се налазила шљака) налази се место са називом Грчки Гроб.

На подручју махале Пецари се налази неколико извора а најпознатији је извор изнад махале “Добра вода” који по народном веровању је лековит.

Други по величини извор је у Падини (Момчилов кладенац) према дарковачкој махали Џокине.

У Близини махале Пецари на месту Трстени Камен било је испирања руде, а према исказу Браце Петровића из махале Пецари села Брод, на овом месту Турци су испирали и злато.

У близини махале Бричеве налази се локалитет са именом Штаве за који Риста Николић тврди да није српског порекла и да потиче из римског периода. Изнад махале Бричеве налази се локалитет Рудина и Ровине, што указује да је на овом простору било рударења.

У непосредној близини махале Китанове налази се брдо брдо Комбас где је некад био римски рудник. У свим рударским картама обележено је, да се у подножју овог брда налази налазиште руде олова и цинка. У непосредној близини налази се напуштено гробље у народу познато као “поврљано гробље” . Између ова два места налази се налазиште руде стипсе (у Габричје), које се и данас повремено експлоатише.

Испод махале Белчине у белчинској реци налазе се налазишта гвоздене руде а једна “жица” молибдена протеже се од црнотравске махале Пејине преко бродске махале Пудине и завршава се у Белчинској реци- у Текишту.

На овом потесу била су рударско-геолошка истраживања и у свим извештајима писало да је потребно детаљније истраживати ово подручје. У Текишту је била турска текија, коју су Турци изградили уз сагласност становника махала.

Према казивању Мирка Ђорђевића из махале Белчине, текија је била изграђена од дрвета, а темељи су били видни све до 1950.године.

У махали Загузје у непосредној близини Градашнице, за време Римљана-Латина је било рударење, а према предању био је и град Градац по коме је и место добило име Градашница.

У непосредној близини овог места налази се и римска кастела Срнац коју је описао феликс Канец.

Изнад махале Пудине села Брод налази се место Калиште где се експлоатисала ватростална глина која је служила приликом топљења руде. Феликс Канце наводи да су Латини употребљавали глину из Калишта и то за потребе свих топионица од Власотинца до Сурдулице.

Ова глина се употребљавала и у време Турака. Хајдук Влаша се вероватно бавио и рударством, јер на овој локалцији постоји топоним Влашле рупе и Влашки камен, одакле је Влаша осматрао околину.

У непосредној близини махале Пудине налази се место Црквиште које према неким показатељима потиче још из Латинског доба.

* * *

Рударство, занати, трговина и печалбарство:

За време турске владавине већина становника је радила у турском самокову у Самоковишту. Поједини становници бавили су се транспортом руде-кириџије, а било је и добрих и познатих ковача који су израђивали и оправљали алат за потребе рударења и за остале потребе.

У другој половини XIX века становништво се бавило сточарством. Из ове Каракашке махале је био познати у село Брод трговац стоком Ранђел Николић-Каракаш.

Почетком XX века иградио је кафану у центру села Брода где се бавио трговином и угоститељством. Његови синови: Милорад Аранђеловић и Таса Николић наставили су да се баве овим занатом, а касније и његови унуци Ставра Аранђеловић и Ранђел Николић Лале.

Између два светска рата велики број становника се бавио печлбарством. Међу Каракашанима из села Брод најпознатији је био Миладин Ђорђевић који је стекао и прво мајсторско писмо за извођење грађевинских радова у црнотравском крају.

Миладин Ђорђевић био добар креатор, неимар и извођач грађевинских радова у Београду ,Власотинцу и другим местима. Као пројектант пројектовао је многе грађевинске објекте.

Остали су запажени пројекти на изградњи општинских станнова у Београду , цркве у Броду, кафане Ранђела Каракаша у Броду, троспратнице Душана Валчића у Власотинцу, споменике и спомен обележја 1912-1918 у Власотинцу и Добром Пољу.

Позната су његова дела у резбарењу.Био је гуслар, песник и историчар. Умро је 1950.године у Власотинцу.

 

Становници махале Бричеве села Брод су се бавили разним занатима. Прво су се бавили сточарством и рударством. Према предању када је Димитрије-Мита Стојковић отишао у Грделичку клисуру са собом је повео 700 коза, 5-6 коња и више говеда..

После ослобођења од Турака и престанка рударења Стојко Стаменковић купио је имање и воденицу од породице Јовић из махале Миљине и изградио велики објкекат у центру села Брод у коме је била кафана, продавница и кројачка радионица.

Остатак ове зграде је сада под заштитом Завода за заштиту споменика културе.

Поред кафане Стојко Стаменковић је изградио на реци Власини нову воденицу која је радила и после Другог светског рата..

Између два светска рата кројачким занатом из махале Бричеве бавили су се браћа Мика и Раде Стојковић, као и Милтен Стојановић-Милтен Шестопрстоња.

После другог светског рата већина становника бавила се печалбарством, а Мика и његов син Чеда Стојковић су били последњи кројачи у село Брод и престали да се баве овим занатом 90. година 20. века.

Стојадин Стефановић-Манча (1893) из махале Пачукове села Брод, био је у своје време познати мајстор терзија-кројач и шио класична мушка одела од „клашње“ и штофа. Његов потомак дипломирани инж.Горан Стефановић је данас успешан грађевински стручњак и привредник, који успешно руководи својим приватним предузећем „Црна Трава-пројекат“.

У махали Бакалци села Брод становници су се бавили рударством и то експлотацијом гвоздене руде на Рудини и испирањем злата на месту „Пи“ које се налази између махале Милчине и Бакалци.

Др Василије Симић у књизи „Историја рударства Србије“ пише:да је у селу Брод био „Бакалски самоков“. Поред рударења становници су се у овој махали бавили и трговином. Имали су трговинске радње-бакалнице.

Риста Николић је забележио да се у селу Броду вадила руда из реке где је старо рудиште у месту „Пи“ код Милчинаца и Шакобараца. У Овом периоду становници бродске махале Шакобарци имали су куће на месту „Воденичиште“ у непосредној близини Милчинске махале. Место „Пи“ налази се изнад махале Милчине.

У старим временима у Рашинској фамилији је било већи број кројача-терзија. У тој фамилији-махале Китанови, млади Китан је брзо изучио терзиски занат. Био је вредан мајстор.

Из махале Анђелинкове Илија Анђелковић (носилац Албанске споменице) био је познати грађевинар између два светска рата.

У махали Рашине дербенџије поред основног заната(чување пролаза у кланцима Турским караванима од хајдука, чување пута)-бавили су се и рударством.

Највећа експлотација гвоздене руде у селу Брод била је у непосредној близини ове махале, на месту Рудине, испирање руде било је на месту Пи изнад рашинске махале Савкине.

За испирање руде као и за флотацију руде, била је потребна велика количина воде. Из тог разлога из свих праваца је помоћу рударских вада довођена вода до Корубе одакле је преко превоја Петрикиног андака вода превођена помоћу дрвених коруба, које су биле постављене на висини око 30 метара, а у дужини око 300 метара. Из тог разлога цело подручје је добило име Корубе.

Рашко (махала Рашине) и његова браћа наставили су да се баве рударским занатом. Поред постојећих рудних налазишта: Бричевске- Црвене ровине , отворили су и експлотацију руде испод махале у близини Арница, где и сада постоје рудна окна у којима је експлотација руде била све до 1950.године.

Последњи рудар у махали Рашине био је Горча Миленковић из махале Цветковци, који се бавио рударством између два светска рата а и после Другог светског рата.

У засеоку Гогинци (махала Рашине), оснивач рода Гога (рођен око 1780.године-на македонском реч “Гога” значи: зидар, печалбар, мајстор) био међу првим црнотравским печалбарима. Гогинови праунуци: Гмитар и Русим Николић (синови Петра Николића првог преседника бродске општине после ослобођења од Турака) били су познати печалбари пре Првог светског рата

У махали Славујеве Никола Стојановић-Ћопа бавио се трговином злата и био је богат.

Сртановници махале Миљане поред рударства су се бавили и воденичарством на реци Власини..

На територији махале Ђуркине налазе се Ђуркинске ровине у којима је било рударења за време турске владавине. Руда из ровине пребацивала се „Код чесме“ помоћу дрвених коруба, где је топљена. У близини махале постоји топонима турска вада, као и остаци Јаловине.

Између махала Ђуркине и Главшине налази се место Пи-Пиови где се скупљала вода за испирање руде и одлагање рударског алата.

Из махале Главшине села Брод, Стојан (Станка) Динчић-Стојан Дудук био је добар мајстор и озидао је и изградио „Тасину кафану“ у селу Брод.

У махали Дећеве становници у времену под Турцима су се бавили рударством и ћумуским занатом.

На геолошким картама на потезу од Мале Чуке преко Денина дрва (махала Дећеве) до Ђуркинске и Главшинске махале је обележено са налазиштима гвоздене руде. Ћумур се употребљавао у времену под Турцима приликом топљења руде и за потребе у самокову. Дакле, Дећевци су били познати ковачи и ћумурџије.

Исто тако су били познати ковачи из заеока Микине.

У махали Литранци, Милутин-Литра Ђорђевића (1850-1911), који је био познат трговац стоком и намирницима. Израдио је воденицу на Сировачкој долини, близу Крпузове штетине, где је израђивао и ћумур.

* * *

Историја села:

Село Брод је било стална мета освајача. Изнад централнога дела овог села на тзв Дећевском вису чета турских војника извршила је огромна зверства над народом црнотравскога краја.

На том истом месту и Бугарски освајачи и у првом и у другом светском рату извршили су највећа зверства и злочинства.

Место на коме су Турци и бугарски освајачи убијали (истребљивали) људе зове се Требежина, а стрми терен где су их мртве закопавали Мртвица.

15.марта 1943.године у насеље Деићеви дошли су злогласни капетани бугарске фашистичке војске Асен Тасев и Борис Горчилов (један батаљон војске и два вода полиције).

Такорећи није било становника из целог црнотравског краја кога бугарски фашисти у другом светском рату нису доводили и тукли у Дећеву.

Тај планински засеок Деићево села Брод је појам за најезивије губилиште људи из овога краја.

960 људи из овога краја ова војска је интернирала, неколико хиљада мучила, одлазила у околна села и вршила пљачке, отимачине, силовања, убиства и паљења.

Село Брод је дочекао крај бробе противу фашизма у другом светском рату(1941-1945.г.) са 74 пала борца, 180 деце ратне сирочади, 156 погинулих људи.

Ратна штета коју су Бугарски фашисти овом селу проузроковали процењена је на преко 32.000.000 ондашњих динара, рачунајући овде само непокретну имовину.

То је доказ да се ово село херојски борило од првих дана фашистичке окупације и покушаја бугаризације.

Учешће у ратовима:

Становници махале Kаракаши села Брод су учествовали за ослобођење од Турака 1878.године. Лепоје Стојановић био је члан одбора за ослобођење од Турака и заједно са Јанком Митровићем из махале Белчине села Брод и Гмитром Цветковићем из Малог Рамништа предводио је Брођане у борби против Турака.

У рату 1885.године између Србије и Бугарске погинуо је Димитрије (Богоје) Богић.

У првом светском рату из махале Каракаши је погинуло 8 бораца а велики број бораца се борио на солунском фронту; док у другом светском рату је погинуло 3 бораца.

У Махали Бричеве у Првом светском рату су погинули: Стаменковић Никола, Младеновић Михајло, Младеновић Лука, Младеновић Влајко, Младеновић Александар и Младеновић Петар.

Из махале Пачукове села Брод у Првом светском рату је учествовало велики број родољуба. Тако је Стојадин Стефановић-Манча учествовао у Церској бици где је био и рањен.

Запис о “ратном златнику”:- Стојадин Стефановић-Манча из махале Пачукове села Брод у Првом светском рату у борби 1914.године на Церу са Аустријанцима остао је жив захваљујући златнику (Напалиону) који му је дала мајка Јеглика приликом поласка у рат.

Златник је носио у левом џепу војничке блузе. У борби непријатељски метак је погодио у златник. Златник је био оштећен а Стојадин рањен, али је остао жив.

Касније је овако оштећен златник поклонио свом унуку инг. Горану Стефановићу који га чува као драгу успомену.

У махали Бакалци села Брод уопштини Црна трава, постоји место Чардак названо „Нешин Гроб“.(У махали Преданча, села Г.Дејан, на коси Букове Главе налази се место „Нешћево“ Гумно, где су хајдуци јатаковали, а међу њима се помиње и хајдук НЕША-подвукао истраживач Мирослав Младеновић, Власотинце 2013.г.)

Из махале Бакалци села Брод у првом светском рату су погинули: Јовановић Петар, Јовановић Благоје и Филиповић Јован. У рату 1991-1999 године погинуо је Јовановић (Славка) Дејан као једини борац из села Брод.

У току Првог светског рата у махали Китанови села Брод су погинули борци: Китановић Стајко, Китановић Вукан, Китановић Драгутин и Николић Владимир.

Већи број бораца се вратио са Солунскога фронта одликована са највишим одликовањима и Албанском споменицом, међу њима и Влада Китановић, који је касније радио на двору краља Петра првог.

Из махале Анђелинкове села Брод у току Првог светског рата је погинуо Стаменковић (Милче) Гмитар, као жртва терора,а у Другом светском рату је погинуо Милчић (Михајла) Велимир. Илија Анђелковић је био носилац Албанске споменице.

Махала Рашине(засеоци)- У засеоку Петкова Бара Рашков унук Сава ( рођен око 1790.г) је био је хајдук у чети Влаше-Пуде из махале Пудине. Четовали су дуги низ година , а били су у вези са чувеним хајдуком Апостолом из Клисуре.

Савин унук Аризан Илић, свирао је гајде и гусле, и знао је преко 500 народних песама. Говорио је турски и бугарски језик.

Из овог засеока у току Првог светског рата у церској бици су погинули Аризанови синови: Тричко и Милан Илић.

У засеоку Гогинци, оснивач рода Гога (рођен око 1780.године-на македонском реч “Гога” значи: зидар, печалбар, мајстор) био међу првим црнотравским печалбарима.

У току Другог светског рата, у мартовској офанзиви 1943.године, из породице Стоичић из засеока Гогинци (махала Рашине) су погинули су: Апостол, Јованча и Благоје Стоичић, а засеок је спаљен од стране Бугара.

У засеоку Рњанов камен у Првом светском рату из ове махале погинуо је Радоил Ђокић, а у Другом светском рату његов син Љуба Радовановић и унука Ружа Радовановић.

Из засеока Савкине (махала Рашине) Савин унук Десимир (Петраћије) Савић (Милтеновић) погинуо је 26.априла 1943.године; док је његов праунук Радован (Ћире) Савић погинуо у јесен 1944.године близу Станикиног крста.

Из засеока Стеванова падина(Падина) махале Рашине за време Другог светског рата погинуло је 5 становника:Стеван (Наће) Новковић, Божило (Наће) Новковић, Ћира (Милтена) Миловановић, Сима (Милтена) Миловановић, Стојанча (Милтена) Миловановић.

Из засеока Млакчине (махала Рашине) Симеон Николић је погинуо у Првом светском рату Јова Николић као учесник Првог светског рата био је тешко рањен и остао је без вида. Из ове породице у Другом светском рату погинуо је у Рупској реци Чеда (Данила) Николић

Из махале Белчине у Првом светском рату су погинули: Младен Ђорђевић, Младен Митровић, Михајло-Мита Митровић-који је сахрањен у Зејтилнику 23.8.1916.године и Светозар Цонић (као жртва терора). У Другом светском рату је погинуо Аца(Страхиња) Митровић.

Из махале Белчине Јанко Митровић, рођен у овој махали 1846.године, био је члан тајног комитета за ослобођење ових крајева од Турака. Учествовао је у Српско-турском рату 1878.године и био одликован са највишим одликовањима.

Из махале Загузје у првом светском рату су погинули: Лепоја Ђокић, Андрија Николић и Ђура Николић, који се око 1910.године одселио у Власотинце. У Првом светском рату погинуо је Ташко Дојчиновић, а у Другом светском рату: Пејчин Дојчиновић и Воја Миловановић.

У махали Пудине у Првом светском рату, 1913.године, погинуо је Никола(Јована) Момчиловић, као редов Трећег батаљона Првог пука Моравске дивизије. Николин син Влада Момчиловић ухваћен је 1944.године у збегу испод Пудинске махале, и од добијених батина бугарских војника касније је умро. Никола, Мика и Браца Анђековић ученика НОБ-е у Другом светском рату. Браца Анђелковић за време рата био је командир инжињериског батаљона 22.дивизије, а после је радио му ЈНА.

Из махале Славујеве велики број становника је учествовао у Први и Други светски рат. Погинули у Првом светском рату:

1. Тричковић (Николе) Звездан,

2. Тричковић (Петра) Митка ,

3. Николић (Звездана) Ранђел,

4. Николић (Звездана) Миливоје,

5. Николић (Звездана) Милан,

6. Стевановић (Диме) Ђорђа,

7. Анђелковић (Анђелка) Милутин,

8. Анђелковић (Анђелка) Драгутин,

9. Станковић (Ранђела) Ћирко,

10. Станковић (Ранђела) Јосиф,

11. Стаменковић (Страхиње) Пејчин.

 

Погинули у Другом светском рату:

1. Станковић (Ђуре) Радован,

2. Градимир (Ћирка) Аранђеловић,

3. Стојанча (Илије) Бошковић,

4. Давид (Милана) Симоновић,

5. Миодраг (Милорада) Станковић,

6. Душан (Јованче) Станковић,

7. Јеврем (Стојанче) Бошковић,

8. Милетија (Десимира) ;иладиновић.

Градимир Ранђеловић у току Другог светског рата је био секретар регионалног комитета СКЈ за рејон Славујеве; а Ђура Станковић био је преседник општине Брод 1944.године и преседник среског народног одбора среза власотиначког-а после Другог светског рата је дуго био директор ГП „Прогрес“ из Пирота.

Из махале Мало Равниште (Цветко се преселио из засеока Јовинци-махала Славујеве) Гмитар Цветковић је био један од организатора ослобођења овога краја од Турака 1878.године. По ослобођењу био је и први бродски кмет, а вероватно је то било и пре ослобођења, јер се по правилу исти кмет задржавао и после ослобођења од Турака.

У Првом светском рату погинуо је Милан (Јована) Цветковић, а у другом светском рату његови синови: Стеван и Ђока Јовановић.

У махали Милошеве у току Другог светског рата је погинуо Владимир Милошевић, а његов син Чеда Милошевић је био капетан бојног брода,

Из махале Ђуркине у Првом светском рату је погинуо Голуб Китановић-а Марјан Китановић одликован је карађорђевом звездом, а Ћирко Китановић, као рањеник и солунац, лечен је у Бизерти.

Из махале Главшине први партизан-борац у Другом светском рату из црнотравскога и власинскога краја био је Љубомир(Јове ) Костић. Из ове махале су погинули борци у Дррги свестки рат: Ратко, Душан, Милорад и Мирко Стоиљковић и Воја и Братислав Маленовић.

Из махале Калкари у Другом светском рату погинули су Сребрен и Љубомир Златановић, а њихов брат Чедомир Златановић био је неустрашиви борац семе српске бригаде.

После Другог светског рата у махали је било пет породица. Породица Костадиновић Марике и Костадиновић Десимирке после извесног времена напустила махалу.

Из махале Којчине у Првом светском рату је погинуо Ћирко Костадиновић, а у Другом светском рату његов син Љубомир Костадиновић Којча и Стојанче (Драгутина) Костадиновић.

Љубомир Костадиновић за време Другог светског рата био је обавештајни официр 12. српске бригаде. Погинуо је у Битољу 1945.године. Пре Другог светског брата био је познати палир-пословођа и извео неколико знаћајних грађевинских објеката.

У махали Литранци у Првом светском рату погинуо је Ђорђе (Милутина) Ђорђевић.

Из махале Маџаре у Првом светском рату су погинули: Миленковић (Стаменка) Петраћија и Миленковић (Стојана) Ћирко, а у Другом светском рату: Миленковић (Пераћије( Влајко, Миленковић (Стојана) Данило, Миленковић (Пеје) Стеван и Миленковић (Гмитра) Братислав.

Из махале Маџаре у Првом светском рату из фамилије Стаменковић-Марјанови, погинуо је Чедомир (Марјана) Стаменковић октобра 1914.године као редов 3. батаљона првог пука Моравске дивизије а у Другом светском рату његов син Мита (Чедомира) Стаменковић је стрељан 1944.године у Предејану на месту Росуља, близу мотела Предејана од стране Бугара.

Због изградње ауто-пута, заједничка гробница стрељаних мештана је измештена на другу локацију, где је подигнут споменик.

Из махале Маркова Чука у Првом светском рату су погинули Пејчин Новаковић и његов син Добросав Станковић код Суковског моста 1914.године.

* * *

ПРЕДАЊЕ О ВОЈВОДИ ДЕЈАНУ И СЕЛУ ДЕЈИЋЕВО

Потресна имена носе многи локалитети.

Тако Дејићево, црнотравско село које је по предању добило име пос саборцу Бошка Југовића-војводи Дејану, је било у османлијском царству и бугарској фашистичкој окупацији, језиво мучилиште и губилиште људи овог слободољубивог краја.

Управо због тога по народном предању једна цветна ливада крај самог насеља Дејићевци носи назив Требежина.

На тој ливади две убојице- Турци и Бугари су извршили толико зверстава и злочина да је становницима црнотравског краја и околних села је напунише лешевима.

Када би мртве кости и цволике проговориле цео један град би се од убијених српских родољуба и недужног становништва могао основати.

Када би кости оних, који су у младости пали од џелатског турског или бугарског ножа и пре времена отишли у земљу, проговориле могле би срушити и бугарско и турско царство.

Док је Требежина место где су зверске силе Бугарске и Турске клале живаљ дотле је Мртвица, шумарак испод ливада Требежине, која буја на на местима некадашњих бројних угашених људских живота и засејаних смрти.

Требежина је била губилиште и мучилиште, а Мртвица заједничка рака за погубљено старо и младо, мушко и женско, мало и велико.

Оно што су на ливади Требежини са призорима и јецајима, али и запевкама издахњивали, они су у шуми Мртвици остављени лешинарима да их разносе и уништавају, и да мртве кости и цволике устају и говоре.

Зато се по предању кукавица најпре јавља над костима које пре времена одоше у земљу.

Стаза која обавија насеље Дејићеви и води ка ливади Требежини и шуми Мртвици назива се Стража.

Одатле су османлије током векова, а Бугари током овог и прошлог рата као лешинари мотрили и узлетали обришујући се на свој плен- недужно и голоруко становништво овога краја, на нејач, жене и децу.

Данас се над висом Дејићево, на самој ливади Требежини, уздиже споменик идентификованим жртвама бугарског фађистичког терора у овом рату на коме је уклесано 76 имена палих жртава из оближњих села, не рачунајући она из суседних општина.

( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава)

* * *

СРБИН И ТУРЧИН

На једну масовну сеоску седењку у црнотравском селу Брод упаде Турчин са заптијом и радознало осмотри у круг распоређену младеж која је погађала средину вешто умотаног каиша и кажњавала оне који су грешили.

Не разумевајући ово погађање, Турчин се обрати једном српском момчету:“ хајде да се ја и ти ударамо каишем према броју српских и турских постова. Ја ћу тебе ударати моје, а ти мени твоје постове“.

Србин-момак се размисли па рече: „Пристајем, Турчине!“

Турчин поче ударати момче каишем лаковерно рече: „Наш пост рамазан који траје месец дана. Преварила те је памет српско момче!“

Србин храбро одговори:“ Удри ти мене, је ли ја тебе, Турчине!“ Турчин поче ударати момче каишем и млад Србин некако издржа тридесет удараца каишем.

А онда Србин достојанствено стаде пред Турчином и још смелије му заповеди: „Испружи добро руке и исправи дланове.

Турчине, да ја теби ударим наше српске постове!“

„Ово за бадње вече“ Ово за Светог Саву! Ово за Светог Јована! Ово за…!“- сваки пост Србин помињао и Турчину ударао по двадесетак и више батина све док не наброји сто двадесет и четири поста у години.

Турчин, коме дланови бејаху отекли од удараца, молећиво проговори:“ Е, вала Богу је много оволико удараца!“

Србин још смелије одбруси Турчину:“ „, Турчине, није вала доста, јер се у нас Срба посте и среда и петак!“

Пошто је погодба била неопозива Србин настави са ударцима:“ Среда-петак, среда-петак, среда-петак“-понављао је Србин и немилосрдно на очиглед и задовољство отресите младежи ударао Турчина.

Пошто Турчин паде од болова, Србин га докусури ударајући га широким кожним каишем преко голих плећа.

Од силних удараца Турчин напослетку завапи и умре.

Видевши да су Срби у складу са опкладом поступили према Турчину, заптија рече српској младежи:“

Што је Турчин тражио то је и нашао! Рећи ћу Муселиму да је лудо главу изгубио и сам неравноправну утакмицу изнудио!“- Ми постимо, заптијо, пет векова, па сад видите да и нама није лако под туђим ропством!-повика у глас и мушко и женско чељаде, што се ту на окупу нађе.

Након ове згоде Муселим нареди да се настрадали Турчин закопа. Гроб настрадалом Турчину ископаше по заптијином захтеву и тело сахранише на месту које се и данас зове Турчин гроб.

Забележено по казивању Брођанина Китановић Санде, из махале Китанови

Заптија-полицајац

Муселим-командир турске полициске станице

( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава-сличну причу (предање) О СРБИНУ И ТУРЧИНУ испричао ми је 2012.г. Стојановић Чедомир (1936.г). из село Лопушња, али се она односи на село Рупље-подвукао М.М)

* * *

ПРЕДАЊЕ О МУСИНОМ ПУТУ

У народном предању у Црној Трави очувала се вишевековна прича о томе како је Бајазитов син, свирепи султан Муса, са својим огњевитим Јаничарима, почетком 1412.године идући од Софије ка Врању и Новом Брду, прошао кроз Црну Траву, пустошећи све што му се на путу нашло.

Отуда и локалитет Мусин пут и све приче су везане за њега.

Предање каже да су самовољни Јаничари свирепог султана Мусе, служећи се тактиком изненађења и на сам барјам, муслимански празник, када се нико није надао, почетком 1412.године, по јануарској хладноћи, шибани хладним планинским ветровима, на путу за Ново Брдо, утврђен град деспота Стефана Лазаревића, Црну Траву опустошили , манастир Опрженац (Св. Николу) уништили, а црнотравско становништво ланцима везивали и као робље гонили.

Од тада је пустоносан Мусин пут остао у сећању становништва овога краја, те се вишевековно предање о називу „Мусин пут“ очувало и до дана данашњег.

„Мусин пут“ везан је, заправо, за поход Бајазитовог сина, султана Мусе, који је за време братоубилачке борбе четири Бајазитова сина, јануара 1412.године кренуо војском из Софије на запад у правцу Врања и у напорном маршу прешао „глагољемиј Чемерник“ како би нам сам Бајрам напао најважнији град српског деспота Стефана Лазаревића у коме се деспот био добро утврдио.

Зна се да је Муса са својом војском у свом изненадном маршу прешао преко високе планине Чемерник, прешао Јужну Мораву, опустошио Врање и у њему случајно ухватио ћесара Уроша и на сам бајрам ударио на утврђени средњовековни град Ново Брдо, најважнији град српског деспота Стефана Лазаревића.

Угрожаван од свога брата Мехмеда, Муса није успео да освоји град Ново Брдо, већ се повукао ка Софији и у одсудној бици са братом Мухамедом погинуо код села Чамурлија, средином 1213.године.

Мусин пут почиње од Софије, а потом од Знепоља иде преко Црквене планине (Орловца) и граничном линијом између Власине (испод самог Власинског језера) и Црне Траве код Гаџиних махала води према црнотравским селима Дојчиновцима, Чуки и Јовановцима и избија близу врела бела Вода, која у фантастичним млазевима избија на Чемерничкој висоравни из земље (надморска висина 1638. м) и одатле повија ка Морави, Врању и даље према Новом Брду.

Да ли је Мусин пут, стартешки пут, који је Муса сврсисходно градио, или је ово предање овековечено трагедијом становништва ових крајева, кроз који је свирепи султан провео војску, остаје отворено питање.

Вероватно је да је султан Муса припремао напад на српско средњовековно утврђење у Новом Брду, па „Мусин пут“-друм који је султан почетком 15. века изградио за потребе трговине и из стратешких циљева.

У прилог овој тврдњи иде и чињеница да је кроз Црну Траву водио друм (или више трансверзалних друмова) под називом Турски пут.

( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава.

* * *

ХАЈДУК ВЛАША

Влаша-Пуда је био хајдук и заузео територију од реке Власине па све до Плане а између Белчинске реке и Градашнице. Населио се на брду одакле је могао осматрати евентуални наилазак Турака. По легенди Махала Пудине села Брод црнотравске општине, је добила назив по хајдуку Влаши-Пуди.

По другој легенди, коју је испричао Благоје Момчиловић инжињеру Драгољубу Јовановићу из Пудине, махала је добила име од Турака.

Једном приликом Турци су дошли у Влашину кућу.. Пошто је знао да свира као и његова четири брата, Турци су замолили да им Влаша нешто одсвира. Браћа су свирала а Влаша је играо. Извукао је свој јатаган и почео да витла. Турци су се уплашили и отишли према црнотравској махали Обрадовци жалећи се Обрадовчанима да их је Влаша отерао-„На пудио“. Од тог времена ова махала је добила име Пудине, а Обрадовци су добили назив јер су се Турци „обрадовали“ што су остали живи. Мала Пудине је сео села Брод црнотравске општине, ас и махала Обрадовци је део Црне Траве.

* * *

ПРЕДАЊЕ О РАНЂЕЛУ КАРАКАШУ

Један интересантан доживљај око продаје стоке имао је Ранђел Каракаш.

Негде пред сам рат са Турцима 1912.године-причао је његов син Таса (.10.1.1978.године) овако:

-Не слутећи никакве догађаје потерао он стоку на продају, око 1 200 овнова, и стигао у Ристовац, ту прешао границу и „ушао у Турску“.

Али убрзо започне рат са Турцима.

Сада назад није могао-напред му се није ишло. Питао се: куда? Ипак се одлучио да крене ка Куманову до неког свог познаника Ташка.

Док је седео у Куманову код Ташка, стока је пасла по пашњацима.

У међувремену чује неки Турчин, трговац, да у Куманову има овнова за продају, те појури овамо.

Погоде се, направе рачун, Турчин узме овнове и потера их ка Скопљу. Прошало неколико дана и Ранђел крене тамо:договор је био да ће рачун исплатити у Скопљу.

Кроз неколико дана и Ранђел крене тамо: договор је био да ће рачун исплатити у Скопљу.

Кад је стигао тамо, уместо да наплати дуг, Турци га под изговором да је српски шпијун ухапсе. Затворе га у скопски затвор и одузму му 34 дуката, колико је имао.

О тој несрећи чује руски конзул, кога је добро познавао, те пође у затвор. Успео је код надлежних да га пусте и врате му паре.

Али Ранђел неће натраг док не наплати дуг, на још неколико дана остао код конзула.

Једнога дана конзул и Ранђел изађу у град и шетајући улицама града случајно сретну Турчина трговца, а Ранђел навали:паре, па паре. Турчин, немајући куд, обећа да ће му за који дан донети све колико дугује

Можда Турчин не би исплатио дуг да се није уплашио наступања српске војске, чија је предходница тог тренутка већ била на прилазима града.

Али му припрети и конзул рекавши:“Или паре, или ће ова твоја кућа све то да плати“.

А игром случаја конзул је становао у кући тог Турчина, а да конзул није знао да је он Ранђелов дужник.

Приморан Турчин је убрзо донео паре.

Ранђел се вратио кући.

Чудна околност, Илија Анђелковић из Брода, Ранђелов комшија, тада је био војник српске војске и налазио се у претходници која је улазила у Скопље.

Причао Илија(28.01.1979.године- да су ти овнови лутали по скопским улицама, а војници их хватали ко је како стигао.

„Лично сам га и ја брзил и ватал по Скопље“- каже чика Илија.

* * *

СПОМЕН НА ЦЕРСКУ БИТКУ

(Посвећено црнотравцима погинулим на Церу, Гучеву и Дрини, 1914.године: Јовану Крстићу, поднареднику, Јосифу Милосављевићу, поднареднику, Јовану Синадиновићу, каплару и редовима: Светозару Ранђеловићу, Драгутину Љубићу, Ивану Радисављевићу, Михајлу Милосављевићу и Сими Стевановићу)

За столом, у соби тишине

Војвода Путник планове спрема,

Поноћ је. Кроз отворени прозор

Дах летње ноћи лагано струји,

Србија бољег стратега нема.

 

Дрхтави прсти по карти клизе,

Уморно лице пуно бора.

Болесним плућима све теже дише

Начелник штаба Врховне команде.

На истоку румени зора.

 

Подиже слушалицу: “Говори Путник,

Дајте ми команданта Друге армије…

“..слушај ме, Степо, у долину Јадра

Треба упутити главне снаге

И одбацити Поћорекове дивизије”.

 

У штабу, над изохипсама, генерал Степановић

Командантима, на крилима ојачана пуковима

Усиљеним маршем мора заузети висове Цера

Пре непријатеља! Рађа се нови дан.

 

Јутро је. Сзнце се јавља, као да хита

Деа скине росу са планине.

У силном налету српски пукови

Наступају ка циљу; судар с противником;

За тебе, ОТАЏБИНО, сада се гине.

 

На источноим падинама Цера

Две вијске воде одлучан бој:

Једна са жељом освајачком

Да роби, пали и убија,

А друга-да брани народ свој.

 

Победила је војска што брани

Слободу, плаћену потоцима крви-

Војска којом су командовали:

Степановић, мишић, Бојовић,

А свима-Путник, војвода први.

(стр. 56, из књиге: ИЗ ПРОШЛОСТИ ЦРНЕ ТРАВЕ-прилози за историју црнотравскога краја-(Аутор: Часлав Динчић, Црна Трава, 2007.г.)

* * *

Образовање и друштвени живот:

У настанку села Брод је наведено постојање четворогодишње и осмогодишње школе у селу Брод.

После другог светског рата велики број Каракашана је завршио средње школе и факултете.

Стева (Данила) Ђорђевић-Степа Шоп био је најбољи фудбалер ФК “Власина” у периоду од 1946-1960.године.

Велики број становника Каракашчана села Брод се бавио политиком. Лепоја Стојановић, после ослобођења од Турака 1878.године био је кмет бродске општине, а Милутин Станојевић у периоду 1878-1895.године и 1899-1901.године био је председник бродске општине.

Његов брат Ранђел Николић-Каракаш био је председник бродске општине 1998-1899.године.

Јордан (Аргаћија) Петровић био је кмет бродске општине пре Првог светског рата, за време и после Првог светског рата, укупно око 15 година.

Таса Николић био је председник бродске општине у два мандата: 1926-1929 и 1936-1941.године. У овом периоду Тренча Петровић је био деловођа бродске општине.

После Другог светског рата председници општине у периоду 1944. до 1947. били су: Милисав Милосављевић и Димитрије Глигоријевић, а секретар Ратко Милосављевић.

У другој половини XX века друштвено-политички радник од Каракашана је био Ранђел Николић Лале.

Академски сликар Стојко Стојковић из махале Бричеве села Брод, имао је већи број самосталних изложби. Урадио је и даривао подни мозаик у цркви Св. Пантелејмона у село Брод

Др. Дипл. Инжињер Илија Младеновић из махале Бричеве села Брод, је познати стручњак за електронику и ван наше земље. Држао је предавања на више факултета у земљи и иностранству, а у једном периоду био је један од директора фармацеутског предузећа “Здравље” из Лесковца.

Никола Стаменковић био је преседник бродске општине у периоду од 1906-1014, где је био посебно заслужан за изградњу 1909 школске зграде-школе у село Брод.

Радослав Стефановић (1926) из махале Пачукове села Брод похађао је после Другог светског рата грађевинску школу У Црној Трави. За време рата похађао је учитељски курс 1944.године и, по завршетку, био постављен за учитеља у селу Острозуб, а касније у Млачишту и Бајинци. Касније је радио у ГП “Црна Трава” из Власотинца и за свој успешан рад добио већи број признања и похвала.

Милош Стаменковић (1904) био је преседник бродске општине од 1951-1954, друштвено политички радник и успешно руководио у изградњи пута Власотинце-Црна Трава и изградњи задружног дома у село Брод.

Пре другог светског рата грађевинску школу у Црној Трави из махале Милчине села Брод су похађали: Стефановић (Аргаћије) Драгомир, Илић (Васиљка) Братислав и Илић (Радула) Светозар.

Пуковник Стефановић Драгомир из махале Милчине после Другог светско рата завршио је високу војну школу и остао је у југословенској народној армији.

Илић Братислав из махале Милчине после завршеног учитељског курса у бродској махали Белчине 1944.године био постављен за учитеља у село Козаре, а касније у село Дадинце и другим власотиначким селима-умро је веома млад.

Из махале Китанове Влада Китановић између два светска рата се бавио грађевинарством и извео неколико значајних објеката у Београду као што су: Војни музеј на Калемегдану, зграда Правног факултета у Београду, зграда Архива Србије у Београду.

Из махале Анђелинкове Воја Анђелковић је био окружни посланик за лесковачки округ. Илија Анђелковић је био преседник судског већа за срез власотиначки, Витко Стефановић члан среског комитета СКОЈ-а среза власотиначког. Десимир Милчић је био политички активиста и преседник бродске општине.

Ђока Милчић по занимању молер, писао је песме у којима је описивао догађаје у селу Брод. Најпознатија његова песма је „Битка на Чобанцу“ у којој описује тучу између грађана Брода и Добропољаца.

У махали Рашине засеок Гогинци, Гогин унук Петар Николић био је први председник бродске општине после ослобођења од Турака. Његови синови Гмитар и Русим Николић били су познати печалбари пре Првог светског рата.

Из засеока Савкуне (махала Рашине) Станча (Ћире) Савић био је више година преседник месне заједнице сека Брод и друштвено политички радник.

У згради осмогодишње школе у селу брод, синови Стевана Новаковића:Цветко и Михајло Новаковић, из засеока Падина(махала Рашине), поставили су спомен плочу изгинулим грађанима овог засеока и засеока Гогинци.

Аца Новаковић-брат Стевана и Божила Новаковића обновио је спомен чесму на месту Корубе и поставио спомен-плочу на којој пише:“Ову чесму и корито подижем као успомену чукундеди Стевану, прадеди Стаменку, деди Новку, баби Милојки и браћи Стевану и Божилу који погинуше за данашњицу“.

После другог светског рата Аца Новаковић из засеока Падина (махала Рашине)-предратни предузимач, био је руководилац радова на изградњи бране на Власинском језеру, у периоду од 1946-1950.године. Његова ћерка дипл.инг.арх. Александра Саша Бановић дуги низ година била је директор Завода за заштиту споменика града Београда.

После другог светског рата већи број рашчанина је завршио Грађевинску средњу школу у Црној Трави.

Пуковник дипл.инг. Милун Петровић завршио је и грађевински факултет и био начелник грађевинске службе друаге армиске области, док дипл.инг.арх. Ставра Миловановић ради у Урбанистичком заводу града Лесковца.

Пуковник Драган Петровић из м. Гогинци, завршио је пре Другог светског рата гимназију у Београду и за време рата био комесар 12. српске бригаде, а после Другог светског рата био заменик министра унутрашњих послова Србије.

У југословенској народној армији радили су: Алекса Милановић потпунковник, Драгомир Милановић потпуковник, Божа Радовановић итд..

Из махале Белчине села Брод је било већи број становника који су завршили факултете а касније постали и доктори наука. Први доктор грађевинских наука из села Брод је Јанко Цонић, а први доктор филозофије је Радомир-Пуле Ђорђевић.

Велики број је интелектуалаца рођен у махали Белчине као што су: Мирко Ђорђевић, Станоје Петровић, Милић Петровић, Раја Цонић, Вита Цонић, Воја Митровић, Слободан Митровић, Срђан Цонић, Зоран Цонић, Ђура Цонић, Марјан Цонић, Тома Ђорђевић. Вукашин Цонић.

Из махале Загузје потичу познати и признати ижињери: Дипл. Инж. Тома (Љубомира) Николић, дугогодишњи директор ГП „7. јули“ из Београда и дипл. Инж. Никола (Данила) Николић, одговорни пројектант ГП „Компард“ из Београда, а његов отац Данило Николић био је познати грађевинар у периоду од 1920-1945.године.

Данилова сестра Гена удала се за познатог предузимача из Црне Траве (махала Попови) Милића Поповића, а њихови синови: Милентије Поповић, Миодраг Поповић и Миливоје Поповић долазили су за време летњих распуста у махалу Загузје села Брод.

Пуковник Десимир (Љубомира) Николић из ове махале, завршио је високе војне школе и био помоћник Начелника ГШ ЈНА. Из махале з Згузје је и мр Миленко Благојевић, магистар филозофије, који је дуго година био професор гимназије и друштвено политички радник у СР Србији и града Београда. Био је привржен свом родном крају. Пуковници Милош и Сретен Дојчиновић, завршили су војне школе и радили на одговорним местима у ЈНА.

Ђорђе (Гмитра) Јовановић одсељен у Лесковац око 1920.године-био је члан комисије за полагање мајсторског писма за извођење грађевинских радова у Лесковцу.

Велики број предузимача између Првог и Другог светског рата са црнотравског подручја полагао је овај мајсторски испит код њега. Његов брат Илија Јовановић је завршио грађевинску школу и дуго година био директор ГП „Градитељ“ из Лесковца. Његово ангажовање је било у село Брод око елетрификације села и изградњи локалних путева.

Из махале Пудине Јован Момчиловић је био потпреседник Националне либералне партије села Брод 1892.године, а његов син Благоје Момчиловић био је потпреседник Националне омладине села Брод 1906.године. Јованов унук Момчиловић Димитрије-Митка Пуда био је главни пословођа на изградњи Авалског торња.

Мика Стојичић из махале Пудине је био више година (у периоду 1945-1953) преседник земљорадничке задруге у Броду и посланик среске скупштине среза власотиначког. Његов син Стојанча Стојичић завршио је све војне школе и био на одговорним местима у ЈНА.

Из махале Шакобарци Лука Јовановић је био преседник бродске општине у периоду 1945-45.године, а наследио га је Тихомир Јовановић из исте фамилије, који је по повратку из Војводине (Српског Милетића) био директор фабрике у Грделици. Риста Станковић (Јовановић) био је велики мајстор и радио је спомен чесму Љубомиру Н. Николићу у центру села Брода.

Из махале Милошеве Никола Милошевић је пре Другог светског рата завршио Техничку школу у Београду и био познати предузимач, а запамћен је и као добар математичар. Жика Милошевић је више година радио као продавац Земљорадничке задруге у Броду, у периоду 1960-1980.године.

Из махале Ђуркине има велики број интелектуалаца.- Ставра Стојимировић-директор грађевинских предузећа у Београду; Стојимировић (Светозара) Станимир-Грицко, који је после завршеног правног факултета радио у Лесковцу, где је био члан књижевног клуба „Глубочица“. Написао је неколико романа, прича и песама. Умро је млад, а оставио у рукопису роман „Власински бик“.

Китановић Стојан између два светска рата је био успешан грађевински предузимач са браћом Динчић из бродске махале Дећеве изградили су Универзитетску зграду у Нишу, зграду нишке општине, хотел „Парк“ у Нишу, вилу преседника Владе Драгише Цветковића у Нишу, фабрику дувана у Скопљу, гимназију у Скопљу и већи број мањих стамбених објеката.

Светомир Китановић градио је зграду окружног суда у Лесковцу и друге мање објекте у овом граду.

Из махале Јовинци порекло је (преци се доселили у село Никшићи код Баточине-Јовинци) је Борисав Јовић друштвено-политички радник(од 1950-2000-г) и преседник Југославије (Србије). Из ове махале је пуковник Драган (Љубомира) Станковић.

У махали Којчине најпознатије по образовању је Раде Костадиновић . Био је друштвено-политички радник, директор осмогодишње школе (учитељ и наставник српског језика) и писац о Црној Трави и околини (писац, новинар,етнолог и историчар).

Његов брат дипл. Инг. Влада Костадиновић био је уважени стручњак фабрике „Прва петолетка“ у Трстенику и био професор на машинском факултету. Најмлађи брат дипл.инг. Витомир-Виџа Костадиновић био је признати грађевински стручњак у ГП „Рад“ из Београда.

Ставра (Светозара) Костић, после завршене техничке школе предавао је у средњој техничкој школи у Власотинце, а касније се бавио приватним радом. Изградио је кућу у центру села Брод, али није заборавио своју махалу. Учествовао је у изградњи пута Сировчине-Којчине, а извор у „Студеницу“ је каптирао и воду довео до своје куће у махалу Којчине.

Велимир (Рајка) Николић пред Други светски рат напустио је махалу и био познати предузимач тога времена. Његов брат Михајло остао је да живи у махали и био признати мајстор овог краја.

Богосав (Михаила) Николић дуги низ година је радио у градској болници у Београду, као медецинско особље.

Из махале Маџари Миленковић (Пеје) Јордан био је председник бродске општине у периоду од 1929-1933. године, после Другог светског рата био је службеник у општини Предејане. Његов син Миомир Миленковић био је дугогодишњи управник мотела „Предејане“ и један од најзаслужнијих за изградњу овог прелепог објекта у долини јужне Мораве.

У махали Маџари је Миленковић (Љубомира) Влајко је завршио правни факултет и био судија Окружног суда у Нишу. Димитрије (Сафронија) Миленковић био је познати грађевинар између два светска рата, а после рата дуго година директор ГП „Титоград“ из Титограда. Из ове породице је и Аљоша Миленковић, сада познати новинар.

Од Марјанових у махали Маџаре-Митин син Слободан Стаменковић-Бане изгардио је велику фабрику у Лесковцу и познати је привредник региона. Драгослав (Спасе) Стаменковић-Гага је био шеф месне канцеларије у Броду од 1970-1980.г., затим службеник у општини Црна Трава и јужноморвском региону.

Из махале Маркова Чука Добросав Станковић је био велики мајстор. И данас постоје његове рукотворевине: врата, прозори, разбој итд.. Из ове фамилије је и дипломирани инг. Срећко С. Станковић, аутор књиге о селу Брод (Црна Трава) и власник предузећа за извођење грађевинских радова „Власина-инжињеринг“ из Београда.

 

* * *

Гуслар и песник Миладин Ђорђевић-Каракаш

Миладин Ђорђевић-каракаш, родио се 1873-1950.године у махали Каракаш села Брод у црнотравској општини на југу Србије. Био је печалбар и грађевински неимар. У току зиме када се окупљало око кубета уз жишке планинске ватре се запевала и песма уз гусле.

Његов отац га је подучавао да је живот непрекидна борба у планинини да се опстане. Непорестано се треба борити и стално бранити од нечега:“од дивљачи, од болести, од незнања, од невремена, а највише од злих људи“.

Миладин-Каракаш је био стваралац по бићу, уметник по вокацији: свега чега се прихватио радио је срцем. Емоција је била начин његовог мишљења.

Кажу да је лепо певао-танко и гласовито, и још лепше гудио уз гусле.

Када се печалбари преко зиме окупе код својих кућа и потече пун породични живот, тада жене праве седељке на којима су израђивале одећу или постељину, а Миладин би певао уз гусле.

У кућу у којој ће се „иседењковати“ похрле махалчани: сјате се стари људи, жене, деца, одрасли младићи, девојке-хоће да чују, приче које су текле, али највише Миладинову песму и звуке гусала.

Миладин леп, стасит, беспрекорно одевен, са бојним црним брцима брижно негованом седне на средини собе а около „седењкари“.

Ноћ. Напољу урла мећава, у соби гасарче, полутама и сива мелодија ћутања. Скуп чека почетак песме и звук гусала. Миладин се прво накашље, прочисти грло, отвори пут песми, а затим неколио пута за почетак гудалом превуче преко струне и гусле зајече.

Пева Миладин јуначке песме- остали пажљиво слушају, нико ни макац. Тада је скуп личио на хајдучки састанак: окупљени људи у ноћи, негде у ноћи, негде у кршном, забитом месту, далеко у планини, оживљавају прошлост.

Кроз сетне звуке гусала праћених тихом песмом прошлост се засецала у душе људи. Деца су упијала јуначке песме, крепиле дах и будила у њима љубав према домовини.

Кажу да је Миладин не само лепо певао већ је и сам писао песме. Нажалост сачувана је само једна којом је покушао да песничким изразом исприча причу о животу људи расутих по планини.

Песму је сачувао његов брат Јоргаћије Ђорђевић, који је са Миладином се доселио у Власотинце. Песму је забележио Симон Симоновић-Монка на страни 406 у књизи: „ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО у црнотравском крају, 1983.г. Црна трава).

*

НАРОД У ПЛАНИНИ

Власотинце и њена бедна околина,

Десет села живе у кршу високких планина,

Удубљених река, потока и долина,

Све урасло у папрат и букви,

Да се легу лисице и вукови.

Ту се сада виде остаци и трага,

Вадило се некад рудног блага.

Овде не успева усев нити шљива,

Само раж, овас и мало кромпира.

Насељена с обе стране реке власине,

По планинама, брдима и долинама.

Сва су села и многе њихове махале,

Од Чемерника до села Тумба и села Гара,

Цео овај народ живи од сухога хлеба,

Па ињега увек у планини нема.

Јер се носи сва њихова намирница,

Са Власотиначког и лесковачког пијаца,

На коњима и с тешким мукама,

Осам сати ка својим кућама,

Све су овде вредни печалбари,

Такозвани црнотравски зидари.

Колико се пута о њима писало,

Све онако како се коме свиђало,

Кад настане овде зима љута,

Нигде нема хране нити пута.

Не чује се тада човечјег гласа,

Само лавеж по планини паса.

У планини свуда ветар риче,

И по који курјак, гладан заурличе,

Овде нема ни народног бирача,

Да види живот тих својих гласача.

Који даје народу своје обећање,

Што каже пословица „лудом радовању“.

Зар нисмо заслужили после рата,

Сваком смо подигли модерних палата,

Те смо сваку помоћ изгубили,

Десет села овде нема пута,

Вас осуђује сиротиња љута,

Дајте пута уз реку Власину,

И спасите ову бедну сиротињу.

Миладин Ђорђевић-Планинац (1873-1950)

* * *

ПОСВЕТА:

У свим временима умни људи често нису имали разумевања средине, па и постајали жртве саме средине- суровог бирократског осветољубља, сујете и прогона.

Тако, свој живот је дао Раде Костадиновић(1930.г. у село Брод, Црна Трава) хроничар Црне Траве, локални етнолог, културно- јавни радник и дописник многих дневних новина и часописа у бившој социјалистичкој Југославији.

У историји мале Црне Траве и њеном малом броју становника, својим записима- Раде Костадиновић је подарио за поколења живот у планини- описе великог броја хајдука, народних хероја у првом и другом светском рату у борби за национално и социјално ослобоиђење од турака, бугара и немаца; као и описе црнотравских неимарима-грађевинара, широм познатих не само у тој Југославији него и шире.

Нека је ово поука поколењу да се то никада више никоме не догоде прогони – да мој драги пријатељ Раде Костадиновић због те суровости прогона прерано оде са овога света (ја сам некако биолошки опстао-па морално све ово пишем о Црној Трави само због њега-подвукао М.М,)

Негде у 20.веку партиског једноумља, мој драги пријатељ и колега-просветни радник: Радомир Костадиновић-црнотравац, родом из печалбарске партизанске породице села Брод-био је жртва партиске бирократије његовог родног краја.

Као заљубљеник свога родног краја, на својствен начин оставио је писани траг епско-лирског живота народа у овом планинском крају.

Драги мој колега и пријатељ Раде Костадиновић остаће запамћен као хроничар Црне Трав; , да се по њему бележе многи историски догађаји и проучава етнолошко обележје црнотраваца као једног слободољубљивог народа, вечних сањара за један бољи и хуманији живот-тамо негде у печалбу.

У младости био ми је узор. Као младом просветном раднику, увео ме у свет стваралаштва-па сам се тада почео и сам активно бавити историографијом и етнологијом, као и у сфери своје просветне струке.

Следио сам га, пролазио кроз многа животна искушења-остао биолошки у животу, недоживевши његову људску трагедију, да прерано оде са овога света.

Његова немоћ се види у његовом последњем ЧЕМЕРНОМ ПИСМУ УЧИТЕЉА у часопису УЧИТЕЉ 1986.г. документа једног времена наредним поколењима, да виде прогон некада правих људи, који имају духа и људску душу-а који су били жртве разниох видова прогона и похлепе за влашћу и богатством.

Због свега тога, ову своју скромну збирку завичајних песама-ПЕЧАЛОВИНА, посвећујем Теби мој драги пријатељу, нека се сећају поколења на наше време живота у планини.

14.октобар 2008.године Власотинце

Мирослав Б. Младеновић Мирац

* * *

ЧЕМЕРНО ПИСМО:

Чемерно лице учитеља са границе

(ЧЕМЕРНО ПИСМО УЧИТЕЉА СА ГРАНИЦЕ)

Часопис УЧИТЕЉ бр. 17, страна 162, март 1986.г. Београд)

Просветном раднику на граници у планини није лако,

Зато у ова гранична села учитељ није остајао дуже никко.

Због тога је иза рата била одлука у законској снази:

„Ко десет година учитељује у селу-у град прелази“.

 

То је било кредо да као учитељ и наставник дођем у село,

Стеже ми се у души кад ту одлуку изигра наше чело,

Целог дана у школи предајем, ноћу граничар постајем.

Три и по деценије даноноћно трчим, никада не стојим.

 

У планини је због миграције остало врло мало ђака,

Зато наставника из горе у најгоре место моћник сељака,

Без стана, хране, превоза и уз врло малу плату,

Три и по деценије па тридесет доприноса џака ми наплату.

 

У тридесет и пет година тешкога живота мога,

Само сам четири године имао некога свога бога:

Од шездесет осме па до ближе седамдесет друге,

Могао сам у глухо доба написати сеоске хронике дуге.

 

Опет сам морао тридесет километара дневно да пешачим,

Целодневну наставу уз стресове да држим и патим.

А све то уз малу плату, без превоза, стана и хране.

Тешки услови рада и стресови срце разоре, гушење настане.

 

Деведесет одсто ми износи сада оштећење тела,

Иако разорена срца предавах у далека гранична села.

Као најбољег ученика учитељске и наставних школа,

Уништи ме зла судба у гранична села пуста и гола.

 

За мојих још непуних педесет и пет лета,

Сакупљах културно благо за које је велика штета,

Ако се не одштампа и угледа велика штета.

Ако се не одштампа и угледа бела света:

А мени разорена срца отказаше операције:“Нема ми лека“.

 

12. март 1986.г Црна Трава Радомир Љ. Костадиновић

учитељ и наставник српскохрватског језика

 

Црна Трава

 

* * *

ИСПОВЕСТИ ЖЕНА ПЕЧАЛБАРА:

 

ПАВА АНДРЕЈЕВИЋ из махале Манџине-Власина:

 

„Кад у неко доба ноћу прилегнем ,

У кревет душу да данем,

Само што заспим, ете гу зора,

И одма се дизам-работа чека“.

 

 

ЈАНА ВОЈИНОВИЋ из Златанаца:

 

„Све сам кућевне работе сама свршавала сама:

Жњем, косим, дрва берем, косу ковем,

Терам камен за кућу, њиве орем-и патим од немаштине.

 

Кад дојде време косидбе, сабајле се дизам из кревет,

Па на брзину посвршавам кућевне работе,

Па узимам косу, седам испод кућу-и ковем.

После спраим острило, напуним бокал сас блажено млеко.

 

Турим киселе поприке у зевњану паницу,

Исна, лето је па се веће здувале,

Напуним једно шише сас ракију,

 

Закачим чантру за тканицу и пуштим гу низ кук

-за острило, наметнем косу на рамо,

Па пут под ноге-хајд на ливаду.

И такој до пладне.

Таг дојдем дома и намирим деца, а родила сам шес,

И брзо се врћам да косим“.

 

 

ПЕЛАГИЈА МИЛЧИЋ из Вељковаца:

 

„Кад ми се утупи коса, нема који да гу накове,

А ја не умејем, таг станем па плачем.

Несам глупава, али писмо несам знала,

-не умејем да писујем

Док ми деца не пристигоше,

Други ми је писма читал и писувал“.

 

ДРАГА ПОПОВИЋ из Доброг Поља:

 

„Родила сам се у Базов Дол 1892.године“.

Када је навршила 19 година, родитељи је удали

За Владимира Поповића у Добро Поље(1911).

Изродила је седморо деце, али су нека рано умрла.

 

Кћер Љубинка умрла од глади,

Свекар јој је Сима, био народни посланик,

Али од тога није имала вајде

Иако је тада био цењен човек.

 

Док смо седели у сенци разбокореног багрема,

На старој, сатрулелој клупи.

Једног тренутка задиже вуту и кошуљу и рече:

„Погледај синко, тој је секира направила“.

Баба Драга је хрома.

 

У младим годинама, у најлепшем женском добу,

Отишла у гору да „бере“ дрва-мушких глава није било,

Замахнула секиром, невешто ударила по нози и онеспособила се.

Широка бразда испод колена стоји као ожиљак младости.

Рану је излечила, али је остала хрома.

 

ЉУБИКА ЈЕВРЕМОВИЋ из Обрадоваца:

 

Кад наврши 18. година родитељи је удали

За Влајка Јевремовић, сина Аргаћијиног из Обрадоваца.

Када се сети тога времена „грозница је тресе“.

Само што се удала, младожења Влајко оде у печалбу.

Само неколико дана била са њим у браку.

 

Млада, жељна живота-уместо осећаја мириса младости,

А оно притегла „работа“, па навалио терет.

Из уста старице као експлозија-зачуше се речи:

„Цркни, душо, кад си се родила-само да патиш и да се мучиш.

Нека пусто остане тој проклето печалбарско време,

Споменуло се не врнуло се.

 

Голема је мука кад се у жену младос пробуси,

Па вој се, силом одма узне“.

Влајко је печаловину давао свом оцу Аргаћину.

„Влајко ни писма мене не писује, но на свекра.

А свекар кад писмо прочита, викне па ми рекне:

Поздравља Влајко.

 

А ја рекнем:“ Па ‘вала му ‘-а уз мене си мислим:

Што ће ми такав поздрав, ја Влајка оћу.

Свекар се завалија разболе, човек иначе стар,

Године га притисле, леже у кревет и виш се неје ни дизал.

 

Кад ће веће да се прекара, викну ме па ми рече:

Снајо, од саг си ти домаћин, ја сам млого болан.

Бржо ћу да умрем, еве ти овеј паре што остадоше:

Од куповину, купи једно свињче и још малко царевицу.

-и завалија бржо се прекара“.

 

После свекрвове смрти, она је преузела кућевне послове.

Муж је мало водио рачуна о кући:

Није ни могао, јер је мало времена преко године

Када се може да буде поред жене, поред породице.

Тек око Петровдана дође, покоси оно мало ливада,

-и опет оде.

 

Преко зиме седи нешто дуже време- и отиде.

„И такој, уместо да наш брачни живот тече,

Уз заједничку совру и кревет,

Па да се такој здушујемо,

Ми смо печалбарске жене самовале“.

 

„Питујеш ме како сам испраћала ча-Влајка у работу.

Како?——– сас слзе“.

Због велике смртности и потребе у радној снази,

У планини се рађала много деце-па су говорили:

„Да има и за нас и за Бога“.

 

Рађала се деца и умирала, и мајка их сахрањивала.

„А да неје могла сас мужа да подели тугу.

Муж негде долеко, често неје ни знал да је некоје дете умрло.

Тек кад дојде дома, таг види да деца несу сва на број“.

„Време у које сам живела, разликовало се је од данашњо:

Сад жена роди једно ел две, па малакше.

 

Викају чим затрудни, одма побацује и упропасти се,

И неје више ни за кућу, ни за пољске работе.

А онда се неје гледало на тој:

Жена рађа, докле може и дотле гу снага држи,

Рађа, деца дооду на свет и мру.

 

Остане понекоје, изђика како младика у гору.

И мајка га пушти у свет у печалбу,

Такво још малечко, слабашно,

Да му туђина знае детињство и младос:

Леле, мајко, нека пуста остане тај проклета печалба“.

 

 

АНА МОМЧИЛОВИЋ из Горње Козарнице:

 

„Питујеш ме какав ми је бил живот?

Какав-никкав.

Никад да станем, никад сас душу да данем,

Куде се обрнем и које да започнем,

Свуд ме работа чека.

 

Радости несам имала.

Још од детињство пратил ме стра од глад и немаштину.

Родила сам се у породицу куде се много деца рађала, а леб малко.

Моја мати и башта Коста, ел Која-како су га комшије викали,

Родили су девет деца: шес сина и три ћерке“.

 

Као дете, девојчица од седам година, чувала другима стоку,

Уз малу награду за родитеље-другима радила у току лета.

То је било слугарење, а звало се „уцењивање“, а њу звали:

„момкиња“, „слушкиња“

„Слугување се неје сеплаћало сас паре,

Паре су малко даване.

 

Млого је више давано жито, аљине, вуна , опанци.

Аљину сам носила газдину: даду ми старудије,

Изношене неке рите.

И ја, обучем, носимм вучем

Кад дојдем мајки дома на пресвлаку, онакој дроњава,

Она прво отплаче моју муку, па седа и крпи, пере,

Преправља, крати дроњке.

 

Радела је преко ноћ, а ја сам за тој време спала,

Јер сам се јутре сабајле, морала да врнем:

Газди, куде нема одмор“.

 

 

ИЛИЋ БОЖУРА из Градске:

 

Кад се удала чувала стоку и децу, а муж јој „отиде у работу“.

Такој си одстане сама са децом.

Ни кад се муж врати из печалбе није се сврато дома.

 

Ни тада није седео код куће:

Дохватио је кларинет и са својом бандом-музичком дружином,

Лутао около по свадбама, гозбама, славама-највише по саборима.

Јело је припремала ноћу:

Кревет је мало кад изјутра спремала,

Извлачила се испод черге и журила на посао.

 

Прво је музла краву, „а онда-е онда! Пусто ли остало“.

„Кад помузем овце и краву, таг децам остављам леб,

Малко сирење и воду, заклопим ги у собу-и отидем.

Најмалечко турим у лелејку, наметнем на рамо па сас моја

И туђа говеда која сам чувала под ак,

Штукнем еј негде у планину.

 

По цел дан сам трчала по стоку и дете на грбину носила.

Кад се негде пред заод сланца врнем дома,

У собу сам затичала све растурено:

Понеко дете полагачке плаче, стење,

Нека заспала испод кревет,

А нека се тромо играју.

 

Родила сам дванаес,

Преко зиме гонила крупну стоку негде у планину,

Обарала букова стабла да би стока брстила.

Такој беше“-рече баба Божура и дубоко уздахну.

 

 

 

РАДА СТАНКОВИЋ из села Орашје (код Власотинца):

 

„Све сам у кућу сама работила:

Орем, копам, садим расад, прскам лозје и све друго.

Имање смо малко имали:

Њиве око 90 ара и на њи смо садили кукуруз и малко пченицу.

Виноград смо имали око 8 ара.

 

Зевња малко и не може да се намири све што треба за кућу“.

Због сиромаштва, одлазила је у надницу да ради у поље,

А често узимала земљу да ради наполице.

 

Кад год је некоме кренула да ради-увек је водила своју децу:

Најмање је стављала у љуљашку, па на леђа.

 

Наполице је радила код:

Уроша Јањића десет година, Трајка Куцуле, Томе Ибраимова,

Код Драге Раденкове, Коне Пејчиновог, Петра Јовкиног и других.

Породица се је слабо хранила-слаба зарада и на туђим њивама.

 

„Додија ми работа на туђа имања,

Па једну годину реши се да чувам једно свињче,

Оћу да га ураним:

Берем коприве, збирам сплачину, варим лисје од лозје,

Трудим се да га угојим, оћу да га угојим.

 

Продадосмо га, јел паре требу.

Од теј паре купи кило маст,

и сас тој сам блажила децу целу годину.

Ткала сам ноћу, на гасарче:

Ја ткајем, а деца седу куде мене и сучу цевке.

Ако не ткајем, предем вуну ел нешто друго работим“.

 

Песнички запис: 9 октобар 2008.године Власотинце

Из књиге:ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО црнотравског краја-Симон Симоновић-Монка, Црна трава 1983.године и из Рукописа: Народне умотворевине из власотиначкога краја-Горње Повласиње-Мирослав Б. Младеновић Мирац , јун 2007.г. Власотинце.

 

(Из збирке песама на ијалекту: ПЕЧАЛОВИНА, Власотинце, 2011.г.-Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, страна 38,)

* * *

Сродно-крви називи предака „по коленима“:

За приказивање крвно-сродничких назива предака по “коленима” усвојена је следећа шема:

– За мушке претке :- I (прво) колено-отац, II (друго) –деда, III (треће)-прадеда, IV (четврто)-прапрадеда, V(пето).чукундеда, VI (шесто)-наврхдеда, VII (седмо)-оскурђел, VIII (осмо)- кунђер, IX(девето)- курлебало и X (десето)-сукурдов.

– За мушке потомке:- I (прво) колено-син, II(друго) колено-унук, III (treće) колено- праунук, IV (четврто) колено-прапраунук, V (пето) колено-бела пчела.

Записи о РОДОСЛОВУ-породична стабла су својеврсни споменици свих лица у фамилији који остају у свакој фамилији д подсећају потомство на своје претке и далеке корене прошлости.

 

Познати научник Др Јован Цвијић написао је да су приликом израде родослова могуће грешке, у писању некада према предпоставкама; али како каже наш научник боље је имати РОДОСЛОВ и историју махале са грешкама, него да нема ништа –као да се ништа није догодило.

 

* * *

Порекло РОДОВА по МАХАЛАМА:

Махале са десне стране реке Власине

I – Махала КАРАКАШИ:

Махала Каракаши се налази у подножју планинског виса Брезове Чуке (1430 м), на надморској висини од 900-1000 м. Са јужне стране граничи се са махалом Милчине, са северне стране махалама Пецари и Кокарци а са северне стране дарковачким махалама Џокине и Терзине.

Природне границе махале су:са југа Пецарска долина, са севера Каракашка долина, а са запада река Власина.

Према предању сматра се да је махала Кракаши једна од најстаријих махала у селу Брод. Незна се у ком је веку настала, али сигурно да преци садашњих становника нису први становници махале.

Риста Николић је 1908- године, приликом обилкаска села Брода записао за махалу Каракаши: „За њих веле да су „туј од века“.

По једном предању махала КАРАКАШИ је добила име према називу досељеника Каракашчана(Грка-Цинцара); а према другом предању махалу су Турци и на турском Каракаши значи „црна обрва-црна веђа“ (Ој девојко каракашли, на плоти јелак нашли“).

Назив махале постао је од две турске речи и суфицита „и“. „Кара“ на турском значи „црно“( кара боја=црна боја), а реч „каш-ли“=обрва (веђа).

 

Каракашани су по народности Грци из Епира (из предела Загорје) и околине Солуна. Бежали су од тураког зулума и населили се на данашњу територију македоније и Србије (у околини Пирота, Беле Паланке, Бабичке Горе, Алексинца и планинских предела у црнотравском крају). А звали су их још: Цинцарима, Саракачанима, Каракашчанима, а највише Ашанима.

 

Продавали су: сир и качкаваљ, и били добри трговци стоком. На боравак ових сточара на овом подручју указују топонимима као што су; Каракашка долина (Доња бистрица), засеок Каракаши у селу Оштрц (близу Власотинца), каракашко гумно у селу Градиште, Грчки Рид (близу Власотинца-Шишава-Ломница), Грчки Гроб испод бродске махале Каракаши.

 

За време турске владавине, а и касније, у Пироту и околини било је неколико познатих трговачких каракашких породица: Ига Каракаш, Јефта Игић, Др Јован Панајотовић итд.

 

Према попису, средином XИX века на црнотравском подручју било је 14 каракашких породица. У Белој Паланци 20, а у околини Пирота 10, итд.

 

У махали има два засеока: Горњомалци и Доњомалци-Дрдинци. Становници оба дела махале нису у истом крвном сродству и насељени су са различитих страна.

Према књизи распореда пореза на земљиште 1885.године, била задужена следећа домаћинства:

Махала Каракаши:

– Станојевић (Станоја) Никола (35,19 динара), Станојевић Ђорђе (23,05.дин.), Милосављевић (Милисава) Глигорије (30, 29.дин.), Стојановић (Стојана) Лепоје (43,67(дин.), Стојановић (Лепоје) Јован (3,97.дин.), Станимировић (Станимира) Младен (41,14.дин.), Стаменковић (Радула) Видан (11,86.дин.), Вељковић (Вељка) Јован (15,09.дин.), Милошевић Богоје (15,42.дин.), Петровић Лазар (14.86.дин.).

 

Према попису становништва из 1900 године у махали Каракаши је било: 16 домаћинства и 102 становника; док у попису од 15 јануара 1945.године у махали Каракаши је било 15 домаћинства са 102 становника.

 

По попису становништва од 15 јануара 1945.године у махали Каракаши је било 15 домаћинства са 102 становника.

Сада на почетку 21. века нема ниједног сталног становника у махалу Каракаши.

*

Родослови фамилија(махала Каракаши)

А-Горњомалци:

У горњем делу махале, на почетку XX века биле су фамилије: Атанојевић (касније Николић, Аранђеловић, Милосављевић и Ђорђевић), Стојановић (касније Лепојевић и Стојичић), Петровић, Богојевић и Станимировић (касније Младеновић).

Чланови породице су мењали презимена веома често. Родоначелник свих ових фамилија дошао је у махалу Каракаши у другој половини XVII века, по предању из околине Новог Пазара, односно између Новог Пазара и Рашке, који се предходно ту доселио из Грчке (из Епира или Солуна). Био је номад-сточар (Каракаш).

У потрази за бољим пашњацима, или из неког другог разлога , дошао је у махалу. Зауззео је територију од реке Власине, па све до врха планине Плане (Брезова Чука).

Око 1720.године, један део имања Каракашчани су уступили Петру, који је био њихов слуга, а овај је на тој територији формирао садашњу махалу Пецари.

Све ове фамилије славе Аранђеловдан (Свети Ранђел),а Риста Николић је записао 1908. године „Да су прави Каракашчани (4 куће), они који славе Аранђеловдан“.

У овим фамилијама је било призећивања и посињивања, али су сви у већини прихватили славу Аранђеловдан.

*

1 – П о р о д и ц е: Станојевић, Николић, Аранђеловић и Милосављевић.

Родоначелник ове фамилије је Станоје , рођен око 1800. године, а његови преци који вероватно потичу из XVII века, нису познати.

а) Родоначелник фамилије Николић—Аранђеловић је Никола који је био ожењен Јегликом и имао два сина: Милутина који је задржао презиме Станојевић и Ранђела—Каракаша који се презивао по оцу Николић. Милутин је око 1920. године напустио махалу и преселио се у Власотинце.

Ранђел Каракаш је био ожењен Јагликом из село Козило и имао три сина: Милорада, Љубомира (који је погинуо и Први светски рат) и Антанаса-Тасу Николића. Потомци Тасе Николића презивају се Николић.

 

б) Родоначелник породице Милосављевић-Глигоријевић је Милосав, Станојев син који се родио око 1840. године. Имао је два сина: Глигорија Станојевић и Стајка који су после ослобођења од Турака, 1888. године одселио у Поречје у околини Вучја.

Глигорије је имао 5 синова, а најстарији Милић је погинуо у Првом светском рату.

Поједини чланови породице презивају се Милосављевић према деди Милисаву, а поједини чланови Глигоријевић према оцу Глигорију. Глигоријеви унуци Михаило (Сотира) Глигоријевић и Миодраг (Сотира) Глигоријевић погинули су у Другом светском рату.

в) Фамилија Ђорђевић. Родоначелник ове фамилије је Ђорђе Станојевић, пореклом из махале Рашине, кога је тетка очувала у махали Каракаши, а вероватно је био и посињен. Добио је имање изнад каракашког пута, сада познато као Цанино имање, према његовој супрузи Цани.

Ђорђе није имао децу па је усвојио Јована из махале Рашине (Падина), који је прихватио презиме Ђорђевић, према Ђорђу, и славу Аранђеловдан. Јован се три пута женио. Са првом женом Цветом, из махале Дерџине (село крстићево) имао је сина Миладина. Са другом женом Јегликом, ћерком Јована Велкова из засеока Дрдинци (махала Каракаши) имао је два сина: Данила и Аргаћију. Сви су се они одселили у Власотинце.

 

2 – П о р о д и ц а: Петровић

Родоначелник ове породице је Агаћија Петровић (1875-1962). Према црквеној документацији добропољске цркве рођен је у махали Пецари, син Петра и Стојанке Милошевић. Оженио се са Миленом (14.1.1895.године), ћерком Лазара Петровића, и призетио се у махалу Каракаши.

Лазар Петровић (1833-1911), рођен је у селу Дарковци (Дарковце) махала Кошарци. Оженио се са Петром из махале Каракаши, верроватно Станојином сестром, и призетио се.

 

3 – П о р о д и ц е: Лепојевић и Стојичић

Родоначелник ових породица је Стојан, рођен око 1790. године а по предању био ј Станојин брат. Имао је два сина: Лепоју и Бошка, који се одселио у Пусту Реку.

Лепоја Стојановић је живео 100 година и имао је 4 сина: Јована, Ранђела, Ћиру и Страхињу, који се одселио у село Прекопчелица (Пуста Река).

 

4 – П о р о д и ц а: Богојевић

Родоначелник ове породице је Богоје Милошевић (1832-1912). Родио се у селу Дарковци (Дарковце). Оженио се са Станијом (1833-1913), кћерком Стаменка и Станке Станимировић, и призетио се у махалу Каракаши.

Богоје је имао три сина: Димитрије (погинуо у српско-бугарском рату 1885.г.), Драгутин и Миладин Богојевић (1865-1902).

 

5 – П о р о д и ц а: Младеновић

Родоначелник ове породице је Младен Станимировић (1827-1908). Младен је имао брата Михаила. Из Ове фамилије је Александар Младеновић који је погинуо у Првом светском рату.

*

 

Б- Доњомалци

 

1 –П о р о д и ц а: Јовановић

Порекло ове породице је из околине Алексинца, а по предању први досељеник у махалу био је Вељко, црномањаст и висок човек. Најстарији познати члан је Станко, који је имао кућу испод каракашке махале, а његов син Војин је изградио кућу на садашњој територији засеока.

Војин није имао деце па је усвојио Стаменка из махале Пецари. Стаменко је имао сина Вељка-каракаша и још једног непознатог имена, а по предању звао се Радул. Од вељка је породица Јовановић. Вељков син Јован свирао је у гајде и према делу овог инструмента дрдало засеок је добио име Дрдинци.

 

2 – П о р о д и н ц а: Виденовић (Богојевић)

Радулов син Виден није имао децу па је усвојио Гмитра из махале Милчине, који је погинуо у Првом светском рату. Гмитар је имао четири кћерке. Најстарија кћерка Добрица удала се за Милорада Богојевића из махале Каракаши, који се призетио у фамилији.

 

* * *

 

II — Махала Пецари:

Махала Пецари се налази на обронцима Плане, испод врха Брезове Чуке (1340.м.), на надморској висини од 1200-1300 метара и граничи се са југа са махалом Кокарци, са запада махалом Каракаши, а са југоистока селом Дарковци (Дарковце-махале Златановце, Павлови и Џокине).

Оснивач махале је Петар однсно Пеца, по коме је махала добила име. Риста Николић је забележио 1908.године од браће Ранђела и Момчила Стевановића следеће: „ Пецари воде порекло од два брата, од којих је једном отац био из село Рупље, а другом из махалу Славујеве, пошто им се мајка по други пут преудала.

Први је био слуга код Каракаша, а звао се Петар. Њему су ови дали земљу и тамо га населили. У пецарској махали има шест кућа које славе Ђурђевдан“.

Петар је изградио кућу и населио се на месту „Чобани“, односно где је сада кућа Милоша Милошевића. Према предању оженио се са девојком из махале Каракаши. Сви становници махале Пецари који славе Ђурђевдан су његови потомци.

 

. Према попису становништва из 1900.године (пописом су обухваћене заједно махале Кокарци и Пецари) било је шеснаест домаћинстава и 131 становника. Од тога пет мушкараца је било неписмено.

 

По попису становништва из 1953.године у махали Пецари је било 10 фамилија и 70 становника.

 

*

Родослови фамилија (махала Пецари)

 

а) Ф а м и л и ј а Петровић

Родиначелник свих фамилија и оснивач махале је Петар, који је рођен око 1700 године, а вероватно се населио на ово место око 1725. године. Родоначелник фамилије Петровић је Момчило Стефановић (1810-1910), имао је три сина: Тазу, који се одселио у Рајно Поље код Власотинца око 1890. године, Илију који се призетио у бродску махалу Милчине и Петра, који је остао у махали Пецари, по коме се и фамилија Петровић презива. Ова фамилија слави Ђурђевдан.

 

б) Ф а м и л и ј а Николић (Дојчиновић)

Момчилов брат Ранђел Стевановић који је према црквеној документацији добропољске цркве рођен 1818.године и живео 95 година, имо је сина Сафронију и четири ћерке.

Син јединац је умро млад, а његова сестра Савка-Тавка, која је била удата у махали Кокарци за Дојчина Николића, вратила се на очево имање а Дојчин се призетио, али је задржао породично презиме и славу Св. Јован.

Дојчин је имао три сина:Јован Николић (1888-1943), Радул Дојчиновић (1885), Милорад Николић (погинуо у Први светски рат).

 

в) Ф а м и л и ј е: Милошевић, Петровић, Милутиновић, Цветковић и Милтеновић

Родоначелник ових фамилија је Милош, други Илијин син, рођен око 1800.године. Милош је имао три сина: Петра, родоначелника фамилије Петровић и Милошевић, Цветко је родоначелник фамилије Цветковић и Новко-родоначелник фамилије Новковић односно Милтеновић.

 

г) Ф а м и л и ј а Ђорђевић

Родоначелник ове фамилије је Гмитар који се призетио из бродске махале Милчине. Први његови потомци презивали су се Гмитровић, а касније Ђорђевић, према његовом сину Ђорђу.

* * *

 

III – Махала Кокарци:

Махала Кокарци се налази у непосредној близини пецарске махале са којом чини једну територијалну целину а веома често и административно. Махала се са југа граничи бродским махалама Бричеве, Бакалци и Милчине, са севера махалама Пецари, а са истока дарковачком махалом Златанове.

Махала је добила име према оснивачу махале Николи-Коке, који је дошао из околине Дорјана-Македонија, средином XVIII века.

Његов потомак Богољуб Јовановић (стар 85 година) каже: „Никола-Кока дошао је са 9 синова из Дорјана, населио се испод садашње махале у шуми „Гариње“ поред потока.

На том месту је изградио земуницу покривену папрати. После извесног времена Пецарчани су му дали њиву и ливаду где је он изградио кућу и формирао махалу Кокарци.

Садашње њиве и ливаде Никола је са својим синовима „истрсио“ односно посекао је шуму и трње, извадио корење и претворио у њиве и ливаде“.

Имање је било мало. Из тог разлога 7 синова је напустило махалу, и то један је отишао у село Добро Поље (сада је махала Кокарци у том селу), један у село Самарница (у Доњу Лопушњу-подвукао М.М), један у село Бистрица, један је отишао у бродску махалу Милчине и оснивач је ове махале, а три сина су отишла у Пусту Реку. Кока је остао у махали са два сина и садашњи становници махале су њгови потомци.

Раде Костадиновић је записао од Ђуре Јовановића око 1960.године (из м.кокарци), следеће:“ Кока је дошао из Дорјана, имао је 9 синова, правио је бисаге и покриваче за коње. Седам синова је напустило село Брод( Из књиге:Црна Трава и Црнотравци-Раде Костадиновић, Лесковац 1968.г-подвукао М.М).

Риста Николић је 1908.године записао да је предак Кокараца из бродске махале Славујеве, што је делимично тачно, јер је вероватно Никола дошао прво у махалу Славујеве код Славуја који је из Струмице-Македоније, а касније уз помоћ Петра (који је из махале Славујеве) населио се на територију садашње махале.

Друго расељавање становника ове махале било је после ослобођења од Турака 1878.године. Браћа Петар и Илија Микаиловић отишли су у село Бублице. У појединим пусторечким селима постоје и сада засеоци Кокарци. Све фамилије у махали Кокарци славе крсну славу Свети Јован и имају истог предка Николу.

 

Према књизи распореда пореза на земљиште 1885.године, у махали Кокарци су била задужена следећа домаћинства:

– Јовановић (Јована) Богдан (28,03.дин.), Јовановић (Јована) Никола (18,89.д.), Ивановић (Радоја) Јован (6,39.д.), Новковић (Новака) Лепоје (13,57.д.), Новковић (Новака) Спаса (13, 57.д.), Микаиловић (Николе) Петар (26,13.д.), Микаиловић (Николе) Илија (15,15,80.д.).

 

*

Родослови фамилија (махала Кокарци)

а) Ф а м и л и ј е: Јовановић, Богдановић и Николић

Родоначелник ових фамилија је Јован, николин праунук, који је рођен око 1825. године. Јован је имао два сина: Богдана, од кога су настале фамилије Јовановић и Богдановић, и Николу од кога је настала фамилија Николић. Према црквеној документацији добропољске цркве Богдан Јовановић је рођен 1835.године, и то су једини познати најстарији подаци за ову фамилију. Већи број чланова породице у периоду од 1880-1900 године одселио се у Пусту реку.

 

б) Ф а м и л и ј е: Новаковић, Лепојевић и Спасић

Према црквеној документацији добропољске цркве Лепоје и Спаса презивали су се Новаковићи, а према исказу Богољуба Јовановића била су браћа. Њихов отац, по предању, звао се Новак (рођен око 1790), према коме се и део фамилије презива. Од Лепоје је настала фамилија Новаковић и Лепојевић, а од Спасе фамилија Спасић.

 

в) Ф а м и л и ј е: Стевановић, Петровић

Родоначелник ових фамилија је Микаило, који је имао три сина: Стевана, по коме се презива фамилија Стевановић, Илију и Петра, по коме се презива фамилија Петровић.

Илија и Петар Микаиловић су се одселили око 1890.године у село Бублице (Пуста Река). Касније се Петар вратио у махалу и обзиром да није имао децу посинио Васиљка из Гаре.

После извесног времена родио се и син Милан, напустили су махалу и одселили се у Чачак. Око 1910. године. Васиљков син Божидар вратио се поново у махалу где је опет формирао домаћинство Петровић.

 

* * *

IV— Махала Бричеве:

Махала Бричеве се налази испод планинског врха Рудине (1388 м), на надморској висини око 110 метара надморске висине. Са јужне стране граничи се са махалом Пачукове, са северне стране махалом Кокарци, а са западне стране махалом Бакалци.

Предак садашњих становника махале доселио се у село Брод са Копаоника из села Црне Горе, од племена Белопавловића.

Један део породице населио се у околини Андријевице, а један део на Копаонику. Породица која је била на Копаонику била је многобројна, а мањи део породице примио је исламску веру.

Они су почели да угрожавају преостали део породице који није хтео да промени веру. Под вођством старије жене православци су напали потурице уочи Божића и све их побили. Плашећи се освете Турака, натоварили су сву имовину на 30 коња и напустили село Добри Дол.

Кренули су у потрази за удаљеним планинским местима. Дошли су до село Брод и населили територију данашње махале Бричеве.

После извесног времена Димитрије (Мита) са већим делом породице одселио се у околину Предејана. Настанили су се су се на место звано Присади, на имање које им је доделио сеоски поп. Имање је било пусто, јер су Турци побили целокупно српско становништво у том селу после Турско-аустриског рата 1688.године,

На овај начин формирано је и село Бричевје код Предејане, које је добило назив према махали Бричеве из села Брод. Село са истим именом постоји и код Андријевице.

Назив махале Бричеве добијен је према занимању становника. Хајдуци су долазили у садашњу махалу Бричеве, где су се шишали, бријали и шили одела. У суседној махали Бакалци, хајдуци, су се снабдевали јелом и пићем. Има тврдње да су име махале пренели из Црне Горе као успомену на свој родни крај.

У првом попису из 1900. године у пописном месту Бричеве уписани су становници околних махала (Бакалци, Пачукове, Милчине и Китанове) и не може да се утврди колико је било становника у махали у том периоду.

Крсна слава после „бекства“ са Копаоника је сигурно промењена због „крвне освете“ . цео род у село Брод слави крснау славу Стевандовдан (која се махом узимала у овом крају када се „мења“ слава ради „поделбине“ браће, да би једни другима ишли у госте или бежанијом од турског зулума-подвукао М.М. 2013.г); док њихова браћа у село Бричевjе)Предејане и у Андрејивици(Црна Гора) славе Аранђеловдан(од Васојевићи-род Немањића, подвукао М.М. 2013.г.)

Данас на почетку 21. века не постоји ниједан становник у махали Бричеве. Последњи становник је био Чеда Стојковић који се 80-година 20. века преселио градњом куће у центру села Брод.

*

Родослов фамилија (махала Бричеве)

а) Ф а м и л и ј е: Стојковић, Младеновић

Најстарији познати лан породице је Стаменко (први-1.) чији се брат Димитрије- Мита, по предању одселио у село Бричевје код Предејана око 1800.године. Стаменко (први-1.) је имао једног сина Стојка, који дуго година није имао децу.

После извесног цремена добио је близанце Стаменка и Станка. Од Стаменка је фамилија Стојковић, а од Станка фамилија Младеновић. Обе ове породице славе славу Стевандовдан. Из непознатих разлога променили су славу, јер њихови рођаци на Копаонику и околини Андријевице, као и рођаци у селу Бричевје код Предејана славе Аранђеловдан.

 

б) Ф а м и л и ј е: Милтеновић, Динић

Родоначелник ове породице је Стојан, по предању, потомак Гмитрових који се вратио из села Бричевје код Предејана. Приликом обиласка села Брод Р. Николић је записао: „Бричевци (5-6 кућа) славе св, Стевана, од њих су Гмитрови, али они славе св. Аранђела, они су изгледа из Бричевја код Предејана (Грделичка клисура)„.

Ова сеоба и подела породице навела је многе истраживаче да не могу са сигурношћу да утврде да ли је прво постојала махала Бричеве у Броду или село Бричевје код Предејана,

У одређивању истог родослова може поред „крсне славе“, говора, обичаја да се узима у обзир и „исто кумство“ фамилије и нарочито „распоред“ на село одређеног имања: њива, шума, пашњака и ливада-подвукао истраживач М.М 2013.г. Власотинце)

Стојан је вероватно Ивков син или брат, рођен око 1820.године. Дошао је у Брод средином XIX века и задржао славу св. Арханђел, а његови наследници су касније славили Стевановдан.

Из неког другог разлога променили славу. Имао је три сина: Рајка, Милтена и Дину Стојановића. Рајко није имао деце па је своје имање продао Стојку Стамнековићу. Милтен је имао сина Ђуру Стојановића (1876-1955), а овај сина Ранка, који је живео у Грделици. Дина Стојановић имао је сина Десимира.

Све фамилије у овој махали Бричеве су у сродству. Тако из купопродајног уговора који је сачињен 23.9.1893. године сазнајемо да су Стојко Стаменковић и Милтен Стојановић продали кућу и окућницу у село Мачине близу Житног Потока за 1240 динара Бошку Илићу из тог села.

У уговору пише да се примљени износ дели на два дела и то: Стојко Стаменковић прима 620 динара за своју породичну задругу, а Милтен Стојановић исто 620 динара за које дели са браћом Рајком и Дином Стојановић.

* * *

 

V — Махала Пачукове:

Махала Пачукове се налази испод планинског венца Рудине, на надморској висини око 1150 мјетара. Граничи се са јужне стране махалама Рашине и Анђелинкове, са северне стране махалама Бакалци и Бричеве, а са западне стране махалом Китанове.

Махала је настала у другој половини XVIII века. Риста Николић је забележио: „Манчини (две куће славе св. Аранђела) су пореклом из Божице. У њих се призетио један од Кокараца“.

Риста Николић је навео да је Пачукове насељено из Божице, међутим то је била вишеетапна миграција , јер према предању садашњи становници ове махале су пореклом из Добрича код Лесковца, који су се прво населили у Божицу а касније под протиском Крџалија (одметнутих Турака) дошли у село Брод.

Раде Костадновић наводи да се махала Пачукове налази непосредно испод Рудине и места „Пи“-где је била флотација водом на примитиван начин гвоздене руде, из Бричевских Ровина, па се претпоставља да је махала настала од становника који су се бавили рударством, а развијала се како се развијало и рударство на овом подручју.

Махала је добила назив вероватно пре досељавања предака садашњих становника, који су се бавили рударством и ковачким занатом. Градимир Стефановић из махале Пачукове каже: „Где је моја њива-башта, испод пута, налазио сам шљаку исту као пто је била лод чесме у центру села Брода, као и ћумур у великој количини. Вероватно је ту била ковачница или пећ за топљење руде“.

Бавећи се ковачким занатом становници су стално ударачи-„чукали“ у наковање а можда је ту био и неки самоков па се то „чукање“ чуло на далеко, због чега су названи „чуклије“ а касније „па-чуклије“ из чега је изведено име Пачукове. ( Или „Па-Чукају“-извео смисао порекла речи махале ПАЧУКОВЕ из локалног говора-„опет чукају-“-подвукао истраживач М..М 2013.г. Власотинце).

Према књизи пореза на земљиште за 1885.године, из махале Пачукове порезом су била задужена следећа домаћинства: Стевановић Маноило-Манча (15,20 дин.), Ивковић Стоица (15,44 дин.), Ивковић Љубен 827, 95 дин.).

Према попису становништва из 1900. године на пописном месту Пачукове, које су сачињавале махале. Пачукове, Бричеве, Милчине и Китанове било је: 18 кућа(домаћинства) и 131 сзановника.

*

Родослов фамилија (махала Пачукове)

Све фамилије у махали Пачукове славе славу Св. Арханђела-Аранђеловдан, што значи да су у сродству. Милентије Стефановић из махале Милчине призетио се у м. Пачукове у породицу Манче Стефановића. Славио је славу свога оца из Милчине Св. Јован и задржао очево презиме Стефановић.

Из записника о подели ливаде Голем Извор види се да су Цветан Стоичић и Радул Љубеновић имали по једну четвртину парцеле, што наводи на закључак да су њихови преци Стоица и Љубен били браћа.

У тој подели по једну осмину имају Стојадин Стефановић и Вељко Николић из махале Китанове, што наводи на закључак да је одсељена фамилија Николић у махали Китанове у сродству са Стојадином Стефановићем.

Из купопродајног уговора број 989 од 12.7.1911.године између Стојка Стаменковића из Бричеве и Милетије Стефановића из Пачукове сазнајемо да се Манче презивао Стевановић и да је био отац Милетине сестре супруге Јеглике. У уговору из 1885.г. сазнајемо да се Манча звао Мануило.

 

* * *

VI — Махала Бакалци:

Махала Бакалци се налази на косини планинског врха Рудине, на надморској висини ији 1100 метара. Са северозапада се граничи махалом Милчине, са југа махалом Китанове, а са махалама Бричеве и Паучукове. Природне границе ове махале су: са севера долина Равни До (Милчинска долина), а са југа Китановски поток.

Према времену настајања махала се сматра једном од настаријих махала у селу Брод („Ћутук мала“). Први становници дошли су са Копаоника.

Поред рударења становниц су се у овој махали бавили и трговином. Имали су трговинске радње-бакалнице, па су на основу тога добили назив „Бакалчани“ а ,есто где су становачи-Баклаци.

Претпоставља се да је махала Бакалци фромирана крајем XVII века. Махала се није много ширила и увек је имала до две породице које су биле у сродству.

Према извештају Народног одбора бродске општине бр. 886 од 8.6.1945.године, домаћинства у махали Бакалци села Брод, која су поседовала:њиве, ливаде, шуму у к.плац(у хектарима и арима) су: Јовановић (Петра) Сима, Филиповић (Милана) Божил, Филиповић (Милана) Коста, Филиповић (пок. Драгомира) Драгиња.

Према попису из 1948.г у махали Бакалци је било 5 доћаниства и 30 Становника.

Сада у махали има две породице и то: Јовановић (Милорада) Јован-два члана и Јовановић (Мирка) Иван-четири члана.

*

Родослов фамилија (махале Бакалци)

Све породице славе славу Аранђеловдан, што значи да имају једног родоначелника који је непознат. Најстарији познати преци ових фамилија су Филип и Јован који су рођени на почетку XIX века, од којих су и настале породице Филиповић и Јовановић. У породици Филиповић призетио се Стојанча Аранђеловић из махале Дећеве (Микине), а у породици Јовановић призетио се Милорад-Баја из села Дарковци (Дарковце). Маркову кћерку

 

* * *

 

VII — Махала Милчине:

Махала Милчине се налази у подножју чуке (Трнова чука-1154 м) а налази на надморској висини око 950 метара. Са севера се граничи махалом Каракаши, са југоистока махалом Бакалци, са југа махалом Китанове, а са запада реком Власином.

Оснивач махале Милчине је пореклом из бродске махале Кокарци (пореклом са Дорјана-Македонија) а по предању Николин сина Михајло. Махала је добила име по неком Милчи. У старим географским картама из XIX века се водила као у упису као Паунова махала(вероватно према неком Пауну).

Порез на имање 1885.г. су плаћала следеће домаћинства: Илија Момчиловић(9,83.дин.), Стеван Станковић (11,39.дин.), Груја Стојичић 812, 82.дин.)

Према извештаја Народног одбора општине Брод 1945.г, следећа домаћинства су поседовала:њиве, шуму, ливаде и кућни плац: 1. Стефановић (Антанаса) Јордан,2. Стефановић (Николе) Стојадин, 3. Стефановић (Николе) Данило, 4. Стефановић (Стевана) Живојин, 5. Стојичић (Стевана) Јованча), 6. Момчиловић (Илије) Васиљко), 7. Стојичић (Милетије) Мика, 8. Марковић (Стоице) Груја.

У попису 1948.г у махали милчини је било 7 домаћинства и 43 становника.

 

Данас у махали има 4 домаћинства и 15 становника.

Све фамилије у махали Милчине славе крсну славу Св. Јован.

*

 

Родослов фамилија (махала Милчини)

 

а) П о р о д и ц е: Стефановић, Стојичић

Родоначелник ове фамилије је Стоица који је имао 4 сина: Стеван, Груја, Милетије, Груја-који се призетио у махалу Каракаши.

Њихова стара кућа налазила се где је данашња кућа Драгана марковића. Стеван Стојичић је купио имање од јанка који је отишао у Пусту Реку и направио је кућу где је садашња кућа Синише Стефановића.

 

б) ф а м и л и ј е: Станковић, Стефановић

Родоначелник ове фамилије је Станко, рођен око 1915.године. Један део породице се презива Станковић а други део Стефановић према Станковом сину Стефану.

Стефан је имао четири сина: Живојин, Атанас, Милетије, Никола. Милетије Стефановић се призетио у бродској махали Пачукове, а Живојин Стефановић у Новом Селу.

 

в) ф а м и л и ј а Илић

Родоначелник ове фамилије је Илија Момчиловић рођен око 1858.године у бродској махали Пецари. Оженио је Здравку, вероватно Маркову кћерку и призетио се у махалу Милчине. Прихватио је нову славу Св. Јован, али је задржао своје презиме Момчиловић. По његовом имену презивају се његови потомци Илић.

 

* * *

 

VIII – Махала Китанове:

Махала Китанове се налази изме између махале Пачукове и центра села Брода, а на надморској висини око 1100 метара. Граничи се са северне стране махале Милчине, са југоисточне стране махалом Анђелинкове, са источне стране махалом Пачукове, а са западне центром села Брода.

Оснивач махале је Китан по коме је махала добила име. Китанова мајка из црнотравске махале Чукурусци преудала се у бродску махалу Рашине и са собом је повела и Китана Новковића који је рођен 1825.године. После извесног времена китан се осамосталио и преселио се на територије данашње махале Китанове. Задржао је очеву славу из Црне траве Св. Пантелејмон( Слава св.Пантеле у народу-подвукао: М.М, 2013.г) коју славе и његови потомци.

Китан је био вредан и почео да крчи шуму на данашњој територији махале Китанове. У његовој близини населио се и Никола из бродске махале Пачукове, на његово имање које су поседоволаи. Дошло је до сукоба због имања између Китана и Николе.

Дошао је кадија из Лесковца да пресуди о власништву над спорним њивама. Пресудио је да китану припада цела територија од његове куће до Милчиног пута, а Николи између Китанове куће.

Китан је брзо посао богат и откупљивао је је њиве, ливаде и баште у центру села Брода. (1885.г по књизи пореза плаћао је 43,6 динара порез на земљиште, што се сматрало јако имућним домаћинством тога времена.

Сада у махали Китанови нема становника.

Фамилија Китана(Китановић) слави крсну славу Св. Панталејмон(Св. Панатле).

Фамилија Николе (Николић) задржала своју крсну славу из махале Пачукове: Св. Аранђел.

*

Родослов фамилија (махала Китанове)

а) ф а м и л и ј а Китановић

Родоначелник ове фамилије је Китан, а сви чланови фамилије славие крсну славу Св. Панталејмон(Св. Панатле). Нису мењали презиме које им је остало од Китана. Китан је имао два сина: Лепоје и Ранђел.

Лепојини син Милан призетио се у Добро Поље (његов унук Зоран Китановић био је и преседник црнотравске општине).

Ранђел Китановић је имао три сина: Влада, Михаило и Драгутин који је погинуо у првом светском рату. Влада Китановић је био учесник у Првом светском рату и имао је већи број одликовања као и Албанску споменицу.

Влада Китановић између два светска рата бавио се грађевинарством и извео неколико значајних објеката у Београду као што су: Војни музеј на калемегдану, зграда Правног факултета у Београду, зграда Архива Србије у Београду.

 

б) ф а м и л и ј а Николић

Родоначелник ове фамилије Никола населио се у доњем делу Пачуковског имања, односно где је сада кућа Мике Китана. Никола је задржао породичну славу из махале Пачукове Св. Аранђел, коју и сада славе његови потомци. Никола је имао три сина: Владимир (погинуо у првом светском рату), вељко (који је умро за време Првог светског рата) и Стојко-Цока, који се призетио у бродску махалу Анђеликове.

Вељкови синови су: Станко и Стојко после Другог светског рата колонизирани у Српски Милетић. На имању је остао само Владимиров син Миодраг-Мика Китан, који се поред грађевинарства бавио ловом и пчеларством.

 

* * *

IX — Махала Анђелинкове:

Махала Анђелинкове се налази на обронцима врха Рудине, на надморској висини око 1080 метара. Са махалом рашине чини једну територијалну целину, али у катастарској административној подели чини посебну махалу.

Махала се граничи са севера бродским махалама Пачукове и Китанове, са истока махалом Рашине, а са југа Рашинском долином (Белчинска долина) и са запада реком Власином.

Оснивач махале је Анђелко, који је рођен 1790. године и у сродству је са рашком из рашинске махале. Из непознатих разлога формирао је домаћинство на територији данашње махале, али је задржао породичну славу (Св. Сава) коју је имао у махали Рашине. Махала је по њему добила назив Анђелинкове.

Према књизи задужења пореза на имање од 1885.године из махале су била задужена домаћинства: Милча (Стаменка) Стаменковић (9,61 дин.), Здравко Анђелковић (15, 423 дин.).

 

Према извештају Народног одбора бродске општине 1945.г, следећа домаћинства су поседовала земљиште:

1. Илија М. Анђелковић, 2. Десимир Г. Милчић, 3. Ђорђе М. Милчић, 5. Симка (пок. Данила) Милчић, 6. Љубомир С. Николић, 7. Александар С. Николић, 8. ненад С. Николић, 9. Златко Стефановић.

Према географској карти из 1921.године у махали Анђеликове су биле 3 куће (Анђелковића, Милчића и Николића).

Према пописима: 1945.године је било: 9 куће и 49 становника, а по попису из 1948.г. је било у махали 8 куће и 40 становника.

 

*

 

Родослов ф а м и л и ј а (махала АНЂЕЛИНКОВЕ)

У махали има 4 породице: Анђелковић, Милчић, Николић и Стефановић. Све фамилије су у родбинској вези.

 

а) Ф а м и л и ј е: Анђелковић, Милчић

Родоначелник ове породице је Стаменко, рођен око 1820.године Имао сина Милчу, по коме се део породице презива Милчић.

Милча је имао три сина: Микаил, Дмитар и Илија.

 

б) Ф а м и л и ј а Николић

Родоначелник ове фамилије је Стојко Николић звани Цока, рођен у бродској махали Китанове. Оженио се са кћерком Радоила (Здравка) Анђелковић Совјанком и призетио се. Задржао је презиме, али је прихватио славу Св.Сава коју је славио његов таст. Славио је и славу Св Арханђел као преславу, породичну славу из махале Китанове, што и данас чине његови потомци.

Из купопродајног уговора 1899.године, између Стојка Стаменковића, као купца и Гмитра Милчића и Радоила (Здравка) Анђелковића (као продавца њиве Крст) може се закључити да су Милча и Радоило били блиски у сродству, јер су примљени новац поделили на пола.

 

в) Ф а м и л и ј а Стефановић

Родоначелник ове фамилије Златко (Стевана) Стефановић (1855-1948), према документацији бродске општине рођен је у селу Дарковци (Дарковце). Оженио се са Стојком ћерком Јована и призетио се у махали Анђелинкове. Задржао је презиме Стефановић и славу Стевандовдан коју славе и сада његови потомци.

 

* * *

 

X — Махала Рашине:

Махала Рашине се налазаи са десне стране Рашинске реке и простире се на косини Плане и Рудине на надморској висини од 1100 метара до 1300 метара. Граничи се сасевера махалама Бричеве и Паучукове, са југа Рашинском реком, са запада махалом Анђелинкове, а са истока селима Стрезимировци, Кална, Преслап и Градска и Дарковци (Дарковце).

Махала Рашине је највећа у селу Броду и то како по територији тако и по броју становника, из тог разлога подељена на неколико засеока: Цветковци, Петкова бара-Баре, Гогинци, Рњанов камен-Шљаке, Новковци, Кушине, Млачкине, Савкине и Падина. Због величине ових засеока, народ је прихватио њихов назив као „Рашинске махале“ или махала у Рашинима.

Приликом обиласка села Брод Риста Николић је за ову махалу записао: „Рашинска мала је у изворишту Пећешнице, са десне стране Петкове долине, по коси Сипуита и Елдишта. Сви славе Св. Саву… Постоји предање да су „ оздол дошли тј. из Србије“.

Називи појединих места као што су Сипуит, Елдиште, Комбас, потичу из ранијих доба, односно из латинског доба, што значи да је махала била насељена и у том периоду. Преци садашњих становника досељени су касније, односно средином XVIII века.

Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

Према запису Боже Радовановића ова велика породица населила се на Корубе на месту „Селиште“. Приликом избора локације имали су у виду велике површине пашњака, довољно воде, коју нису имали на Сувој Планини.

Има и другох предања о насељавању махале Рашине. Тако Цветко Новаковић из рашниске махале Падина каже:“ Мени су мој деда Наћа и стрица Аца Новаковић причали да су петро браће и једна сестра из Рашке прво населили на месту Арница испод садашње махале Рашине а касније Новко отишао у Новковци, Пешка у Падину, Цветко у Цветковци, Саво у Савкине, а Петко у Петкову бару“.

Сличну информацију дао је и Раде Јовановић из рашинске махале Цветковци. Мика Илић из Петкове баре каже:“ мени је мој деда Аризан, који је живео 90 година (умро 1935 год, рођен 1845.г.-прим. С.С) причао да су први досељеници из Рашке населили код Големог извора на Плани , али због јаке зиме брзо променили место боравка и сишли на место Арница испод махале. Ту су се бавили сточарством и рударством. Од Плане су млеко спустали помоћу дрвених коруба. Касније су се раселили по садашњим рашинским махалама“.

На основу свега овога може се претпоставити да су се Рашко и његова браћа населили на простору од Корубе до Големог извора, а касније сишли у Арницу. Повећањем породице, а касније и деобом породичне задруге, формирани су засеоци а у народу познати као рашинске махале.

Махала рашине добила је име према најстаријем брату Рашку, који се вероватно није тако звао, али за успомену на своју постојбину и прикривање имена, узео је име Рашко.

Пре доласка у Брод сви чланови фамилије су се презивали Пешић.

Доласком у село Брод променили су и презиме. Један од браће назвао се Пешко, односно узео је име према старом презимену Пешић. Сви су задржали породичну славу Св. Сава коју и данас славе њихови потомци.

Као што је и речено махала је била насељена у најстаријем периоду а вероватно и у XVI и XVII веку са другим становницима.

За време турске владавине, дербенџијски пут (каравански пут) пролазио је преко садашње територије махале. На месту корубе формирано је насеље које су настањивале дербенџије и имали су обавезу да одржавају турски пут од напада хајдука, безбедан путника и трговачких каравана од центра села Брода према Стрезимировцима и Трну, односно Знепољу.

Престанком службе дербенџије насеље на Корубу је нестало. Остала је само топонима Селиште (напуштено насељено место). У непосредној близини некадашње махале Селиште постоји споменик Св. Тројица-најстарији споменик ове врсте на црнотравској територији.

Према попису становништва из 1900.године у махали Рашине је било (са махалом Анђелинкове 28 кућа и 192 становника. Карактеристично је да у овом попису од 1900.године у махали Рашине било је заступљено више задруга. Шеснаест породица је имало 6-10 чланова, а две породице су имале 11-15 чланова.

Према попису становништва 1945.године у махали Рашине било је 46 кућа и 265 становника.

*

Родослов фамилија (махала Рашине):

На основу расположиве писане документације и усмених казивања Цветка Новаковића, Житка Миладиновића, Боже Радовановића. Мике Илића, радета Јовановића, Станче Савића (сви из Рашине), и рукописа „Историја махале Рашине“ од Боже Радовановића, написан је родослов породица ове махале.

Родослов фамилије је урађен на основу предања да су браћа: Рашко, Ташко, Пешка и Бојша живели у једној породичној задрузи, а да је пети брат, после убиства Турчина код садашњег рашинског гробља напустио махалу и отишао у бродску махалу Деићеве.

 

Цветковци:

Оснивач засеока (Рашинске махале) је Рашко који је са осталом браћом живео на Корубама, а касније у Арници. Рашко са синовима Ургеном, Петком и Радоњом напушта Арницу и настањује се на садашњој територији овог рашинског засеока, који је тада имао назив Рашине а који се данас употребљава за целу махалу.

После извесног времена Петко се настањује изнад махале и формира засеок Петкова бара, а радоња оснива нови засеок, који се сада зове по његовом сину Рњанов камен.

Најстарији Рашков син Угрен остао је засеоку, по коме се некад засеок звао Угреновци. Махала-засеок је временом мењао име, према Угреновом унуку Недељку засеок се звао Недељковци, а према недељковом сину Цветку-Цветковци, које име се користи и данас.

У овој махали-засеоку, све фамилије славе славу Св. Сава, као и фамилија Богдана Новковића који се призетио из рашинске махале Новковци.

 

Петкова бара:

Оснивач махале је Рашков син Петко. Који је рођен око 1765.године. Петко је имао сина Саву рођеног око 1790.године и био је хајдук у чети Влаше-Пуде из махале Пудине. Четовали су дуги низ година , а били су у вези са чувеним хајдуком Апостолом из Клисуре.

Сава је имао два сина: Илију, по коме се презивају садашњи становници засеока и Ђору, који се одселио у село Бучумет (Пуста Река). Савин унук Аризан Илић, свирао је гајде и гусле, и знао је преко 500 народних песама. Говорио је турски и бугарски језик.

Данас у овом засеоку нема ниједан становник.

 

Гогинци:

Не зна се родоначелник ове фамилије, али се предпоставља да је то био Гога, сродник Паљка из засеока Новковци, по коме се махала и зове Гогинци.

Гога кога звали Гукља, рођен је око 1780. године, био је имућан, а према предању био је међу првим црнотравским печалбарима.

„Гога“ на македонском значи зидар, печалбар, мајстор, па је вероватно и по тој основи и махала-засеок добила име Гогинци.

Гогин унук Петар Николић био је први председник бродске општине после ослобођења од Турака. Његови синови Гмитар и Русим били су познати печалбари пре Првог светског рата.

После Другог светског рата махалу су напустили сви становници.

 

Рњанов камен:

Оснивач махале је Радоња, који је рођен око 1765.године, а по предању-Рашков син. Имао је једног сина Рњана, по коме је махала и добила име.Рњанов камен. Рњан је имао два сина: Ђоку и Можду. Можда је напустио село Брод и одселио се у Житни Поток (Пуста река) око 1880.године.

Радовановић први је изградио викенд кућицу на територији села Брода и учествовао у изградњи пута Брод-Рашине, као и осталим акцијама које су везане биле за село Брод.

 

Новковци:

Оснивач махале је Ташков син Паљко по коме се махала некад звала Паљинци. Касније је засеок назван по Паљковом сину Новаку-Новковци, како се и данас зове. Паљко је имао три сина:Новак, Иван, Милтен.

Новко је родоначелник породица: Петровић и Стојановић. Иван родоначелник породице Миладиновић а Милтен је имао сина Саву који је формирао засеок Савкине. Услед малог простора за живот, већи број становника ове махале се одселио у Пусту Реку и Јабланицу, а један број се призетио у другим махалама, и селима као нпр. Таско и Величко у село Козило, а Богдан Новковић у рашински засеок Цветковци.

 

Савкине:

Родоначелник овог засеока је Сава-Милтенов син, који је дошао из засеока Новковци или Арница. Населио се испод самог места Пи, где се бавио прерадом руде. Сава је имао три сина, и сви његови потомци до данашњег дана су задржали презиме Савић.

 

Стеванова падина-падина:

Оснивач засеока је Пешка који се населио испод саме Корубе. Имао је два сина: Стевана, по коме је и засеок добио име, и Петра који је имао два сина: Милована и Синадина Пешића. Синадин пешић се одселио у Бучумет, а његово имање купио је Милованов син Милтен Миловановић.

У засеоку има две фамилије: фамилија Новаковић, чији је родоначелник Стеван, рођен 1775.године и фамилија Миловановић. Обе фамилије славе славу св. Сава.

Кушине:

Засеок Кушине налази се у близини места Аринца где су се населили Рашко и његова браћа. Најмлађи брат Бојша остао је у Арници, а у непосредној близини, по предању, његов унук Куша (рођен око 1805.г.) формирао је засеок Кушине. Овде је била само једна фамилија. Данас нема ниједног становника.

 

Млачкине:

Родоначелник ове фамилије је Млачка чије се порекло не зна, али претпоставља се да је из паљкине фамилије, или се призетио. Млачка је имао два сина:Никола и Дроња.

Дроња је напустио махалу одмах после ослобођења ос Турака, а Никола је остао на очевини. Никола је имао два сина:Златан и Боце. Боце је усвојен у бродску махалу Славујеве.

Златан Николић је имао 5 синова:. Најстарији син Симеон Николић је погинуо у Првом светском рату Јова Николић као учесник Првог светског рата био је тешко рањен и остао је без вида. Из ове породице у Другом светском рату погинуо је у Рупској реци Чеда (Данила) Николић. Сада у засеоку нема ниједног становника.

* * *

XI — Махала БЕЛЧИНЕ:

Махале: Белчине, Загузе и Пудине чине једну територијалну целину и налазе се на коси Малинског рида и Грујине чуке, а између Белчинске реке (Рашинске реке) и реке Градашице.

Махала Белчине налази се са леве стране Белчинске реке и Гргуловог дола, на надморској висини око 950 метара. Становници махала: Белчине, Загузје и Пудине воде порекло из Страгара код Крагујевца.

Оснивач махале је Младен Белча, рођен око 1775.године. Дошао је из црнотравске махале Чука, засеок Радованови (Радовинци). По предању, његови преци, четири брата: Дамјан, Радован, Јован и Вељко, доселили се у Црну Траву из Страгара код Крагујевца.

После сукоба са Турцима прво су се населили у Штаваљ на Копаонику, где су живели 10 година. Одатле беже у село Козник код Прокупља, а из тог села се селе у Црну Траву.

Породица се населила на косини планине Чемерник. Од Вељка је настала црнотравска махала Вељковци, од Јована је настала црнотравска махала Јовановци, од Радована засеок Радовинци и од Дамјана засеок Дамјанци у црнотравској махали Чука.

Све фамилије у махали Белчине славе Пејчиндан као и њихови рођаци у црнотравској махали Радовинци. Махала Белчини је добила име према Младену-Белчи или према његовом оцу Гмитру-Белчи.

Раде Костадиновић у истраживању је записао да је махала добила име према месту Бјелица, „одакле су им корени“.

Према књизи распореда пореза на земљиште за 1885.годину, у махали су плаћали порез: Јанко Митровић(37,95.дин.), Петар Ђорђевић (11,34.дин.), Стаменко Ђорђевић 87,82.дин.).

Према извештају Народног одбора бродске општине бр. 886 од 8.6.1945.године, домаћинства у махали поседовала су следећа имања (њиве, шума, ливаде и кућни плац):

1. Димитрије П. Цонић, 2. Младен П.Цонић, 3. Градимир П. Цонић, 4. Борисав М. Цонић, 5. Милорад М. Цонић, 6. Радомир М. Цонић, 7. Страхиња С. Митровић, 8. Давод Т. Митровић, 9. Ђорђе М. Петровић, 10. Дицка (пок. Милана) Петровић, 11. ранђел Ј. Ђорђевић, 12. Владимир Ј. Ђорђевић, 13. Тихомир Ј. Ђорђевић, 14. Стојанче М. Ђорђевић, 15. Милан С. Ђорђевић.

Према попису становништва из 1900.године, у махали Белчине је било 5 кућа, према попису из 1945.године-15 домова и 76 становника.

Сада у махали Белчине нема ниједног становника.

Крсна слава је Пејчиндан.

*

Родослов фамилија (махала Белчине):

На основу писаног документа који је дао Станоја Петровић, исказа појединих белчинчана и документације бродске општине, која се сада налази у садашњој црнотравској општини и других докумената која се налазе у Архиву Лесковца, урађен је родослов фамилија ове махале.

У махали су живеле 4 породице: Петровић, Ђорђевић, Митровић и Цонић. Све ове породице имају једног родоначелника и славе славу Пејчиндан.

* * *

XII — Махала Загузје:

Махала Загузје се граничи: махалом белчине са севера, са југа црнотравским махалама Ивићеве и пејине, односно реком Градишницом, која је у исто време и граница између села Брода и села Црна Трава. Махла се налази на 950 метара надморске висине и простире се од реке Власине до махале Пудине на истоку.

Махала је добила име на основу свог положаја. У центру махале налази се једна мала зараван, где су изграђене куће, а на све остале стране су стрмине. Због тога су за ово место говорили „да је мало“, „збијено“, „за гузесто“, од кога је изведено име Загузје.

Риста Николић пише „да су махале Пудине и Белчине Загуске махале“, али је напоменуо да Пудинчани славе Стевандовдан, Белчинчани Пејчиндан а Загушчани Аранђеловдан.

Према предању први становник је био Зејак Стеван, који је из Полимља дошао у Страгаре (Крагујевац) а касније у Прокупље , а одатле у махалу Загузје.

Према запису Михајла Дојчиновића из бродске махале Дећеве, Стеван је извесно време боравио у овој махали и његов старији син Иван одлази у Житни Поток. Други син Младен остаје у Загузју, касније се селе са сином Марком у бродску махалу Маркова Чука, а одатле у Дећеве, тако да је махала опет истала ненасељена.

Крајем XVIII века из засеока Радовинци, махала Чука, долазе Ђока и Радојица-родоначелник фамилије Ђокинци и Радојичинци (обе фамилије славе Св. Арханђел).

Средином XIX века један Марков син из махале Дећеве (непознатог имена) враћа се у махалу Загузје и формира фамилију Симоновци, који славе славу Гмитровдан.

Према попису становништва из 1900.године било је у махали загузје и Белчине укупно 14 кућа и 193 становника.

*

Родослов фамилија (махала Загузје)

У махали Загузје села Брод постоје три засеока:

„Ђокинци“-фамилија Николић,

„Радојичинци“-фамилије Благојевић, Дојчиновић и Миловановић,

„Симоновци“-фамилија Јовановић.

 

а) Ф а м и л и ј а Николић

Родоначекник ове фамилије је Ђока, који је дошао из црнотравске фмилије Чука (Радовинци). Сви чланови фамилије сада се презивају Николић, према његовом сину Николи. Фамилија Николић слави славу Св. Арханђел.

 

б) Ф а м и л и ј е: Благојевић, Дојчиновић и Миловановић

Родоначелник ове фамилије је Радојица (рођен око 1780), који је вероватно Ђокин брат и населио се у мајалу Загузје заједно са њим. Већи број чланова ове фамилије после Другог светског рата напустио је ову махалу. Све ове фамилије славе славу Св Арханђел.

 

в) ф а м и л и ја Јовановић

Родоначелник ове фамилије је Јован, а његов отац се вероватно звао Симон, и дошао је из бродске махале Дећеве на своју дедовину. Славио је славу Гмитровдан, као и његови рођаци у махалама: Дећеве, Маџаре и Маркова Чука. Његови потомци и данас славе ову славу. Сада у махали нема ниједног становника.

* * *

XIII — Махала Пудине:

Махала Пудине се налази изнад махала Белчине и Загузје, на надморској висини од 1000 метара. Налази се испод Грујине чуке (1121 метара) и Малинског рида. Махала је добила име према првом досељенику Влаши-Пуди, који је дошао из махале Чука, засеок Радовинци, као и његове комшије у махали Белчине и Загузје.

Влаша-Пуда је био хајдук и заузео територију од реке власине па све до Плане а између Белчинске реке и Градашнице. Населио се на брду одакле је могао осматрати евентуални наилазак Турака.

По другој легенди, коју је испричао Благоје Момчиловић инжињеру Драгољубу Јовановићу из Пудине, махала је добила име од Турака.

Једном приликом Турци су дошли у Влашину кућу.. Пошто је знао да свира као и његова четири брата, Турци су замолили да им Влаша нешто одсвира. Браћа су свирала а Влаша је играо. Извукао је свој јатаган и почео да витла. Турци су се уплашили и отишли према црнотравској махали Обрадовци жалећи се Обрадовчанима да их је Влаша отерао-„На пудио“. Од тог времена ова махала је добила име Пудине, а Обрадовци су добили назив јер су се Турци „обрадовали“ штзо су остали живи.

Све породице у махали славе славу Стевановдан.

*

Родослов фамилија (махала Пудине)

Ф а м и л и ј е: Анђелковић и Стојичић

Родоначелник ових фамилија је Анђелко Влашић, који је рођен око 1825.године. Према пореској књизи из 1885.године Анђелко Влашић је плаћао порез у износу од 6,87 динара. Анђелко је имао два сина: Стоица Анђелковић и Младен Анђелковић-о коме се не зна много. Стоица је имао два сина:Александра -Санда, који није имао деце и усвојио је Драгомира Цонића из махале Белчине. Други син Милетија (био је дуго година кмет у село Брод) имао је три сина: Мика-Пуда, Браца-Пуда и Никола-Пуда-сви Стојичић.

 

Ф а м и л и ј а Момчиловић

Родоначелник ове фамилије је Момчило, рођен око 1870.године. Према пореској управи из 1885.године, његов син Јован Момчиловић плаћао је порез у иузносу од 18,66 динара. Према црквеној документацији добропољске цркве становници махале Пудине села Брод су кумови већем броју породица из села: Брода, Доброг Поља, Бистрице, Крстићева и Дарковца. Највише се као комови помињу Стоица Анђелковић и Јован Момчиловић.

* * *

XIV— Махала Славујеве:

Махала Славујеве налази се са леве стране реке Власине, на обронцима планине Чемерник,, на надморској висини од 1100-1200 метара. Махала се граничи са јужне стране црнотравском Обрадовци, а са северне стране бродском махалама Мало Равниште и Миљине.

Природне границе махале су: са југа Славујевска долина-Раводушница, која је у у исто време и администритативна граница између села Брода и села Црна Трава са леве стране реке Власине. У правцу исток-запад махале се простире од реке Власине до врха планине Чемерник ( Новкове чуке и Симменковог меаништа).

Први становник махале Славујеве по предању је Славуј, који је дошао из Струмице са још два брата. Један брат се одселио у црнотравску махалу Пејчиновци, а касније је отишао у махалу Горње Струмићеве.

Други брат је отишао је отишао у село Преслап и родоначелник је најстарије преслапске фамилије Рајини (славе Св. Јован). Касније махалу су настањивали и други досељеници разног порекла „приодили“ и они који су били посињени или који су се призртили, тако да је од махале остало име.

Постоји могућност да је само фамилија Бошковић из засеока Браништари потомак Славуја. За ову махалу се каже да је стара махала односно „ћутук махала“.

По предању после Славуја у махалу су дошла четири брата са Косова: Стојан, Дима, Никола и Стаменко, а после њих дошао је Ђока Лепојић из Бердуја. Крсна слава :Николић, Тричковићи Звездановић, (Св. Никола); Димић и Анђелковић(Пејчиндан)

Родоначелник бродске махале Пецари је Петар, рођен је око 1700. године, пореклом је из махале Славујеве, што значи да је Славујеве било насељено и у XVII веку, а вероватно и у XVI веку, када су се насељавали сточари и дербејџије.

*

Родослови фамилија (махала Славујеве)

У славујевској махали има више засеока и свака фамилија односно засеок, имају различито порекло.

Т р и ч к о в ц и

По предању Тричков отац Стојан дошао је са Косова, из околине Каменице. Населио се испод махале на месту Крштеница-Арница (Пољане), старији становници остали су у Арници, а млади се преселили где је садашњи засеок. Од Тричка потичу породице Николић и Звездановић. Обе ове породице славе славу Св. Никола.

Ц в е ј и н и

По предању оснивача махале је Никола који је дошао са Косова и имао сина Цвеју. Цвеја је имао три сина: Стеван, Војин и Анђелко. Од Стевана је фамилија Стевановић, а касније Николић и Димић, а од Анђелка фамилија Анђелковић.

Анђелко је имао два сина: Милутин и Драгутин (Мануел). Оба су погинула у Првом светском рату. Милутин је имао три ћерке:Ана, Марица и Совјанка, која се удала за Десимира Миладиновића-Црног из села Драковци (Дарковце), који се призетио у славујевску махалу.

Десимир Миладиновић је у току Другог светског рата био политички комесар Другог батаљона цротравског одреда.

Други син Војин је умро веома млад а његов син Станко отишао са мајком у Добро Поље где се она преудала.

Трећи син Стеван Цвејић имао је два сина: Наћа и Дима. Наћа није имао деце, па је усвојио Стратију из црнотравске махале Тодоровци, од којих потиче породица Николић.

Фамилија Николић слави славу Св. Николу, а фамилија Димић и Анђелковић-Пејчиндан.

Г р а м а д а р и

У овом засеоку има три породице: Лепојевић и Милојковић, чији је родоначелник Лепоја и породица Симоновић, чији родоначелник Симон.

Према појединим исказима Лепоја и Симон су била рођена браћа или у сродству, јер славе исту славу.

Риста Николић је забележио 1908.године да је Ђока (рођен око 1815.године) дошао је из Бердуја (Заплање) и ту засновао породицу-„пошто је овде бајаги питомије“.

Лепојин син Страхиња Лепојић, после ослобођења од Турака, одселио се у Прекопчелицу, али је плаћао порез на имање које је поседовао у Брод.

В р г а р и

У овом засеоку има две фамилије: Станковић и Радојковић и обе фамилије славе славу Св. Илија. По предању њихов предак је дошао са Косова.

 

Б р а н и ш т а р и— Н о в а к о в ц и

Ово је најстарија породица у махали која се вероватно доселила у XVI веку. Фамилија се није много ширила и увек су имали „њиве без слога“ односно имање се није делило, увек је био један наследник (ћутеклије). У другом светском рату погинуо је Стојанча Бошковић и његов усвојен син Јеврем Бошковић, а фамилија се угасила.

.Фамилија Бошковић је славила славу Св. Јован, као и Славуј, односно његова браћа у селу Преслап- пореколо из Струмице (Македонија).

Према црквеним књигама допропољске цркве, у периоду од 1878-1915.године, Илија Бошковић и Бошко Новаковић били су кумови у већем броју породица у селима Брод и Добро Поље-вероватно као богата и угледна породица тога времена., између осталих и Ранђелу-Каракашу из махале Каракаши. Никола Стојановић-Ћопа бавио се трговином злата и био је богат.

Ј о в и н ц и

Ово је највећи засеок махале. Његов оснивач је Јован. Према предању Јован и његов отац, по предању Станко, дошли су са Косова. У засеоку има три фамилије: Станковић и Страхињић, који славе славу Св. Илија, и Аранђеловић, који славе Пејчиндан.

Јован је имао четири сина: Станко, Цветко, Стаменко и Стојан. Од Станка је фамилија Станковић и Аранђеловић. Стаменко није имао деце, па је усвојио Страхињу из црнотравске махале Тодоровци, и од њега је фамилија Страхињић. Најмлађи син Стојан је умро млад, а Цветко се преселио му Мало Равниште.

* * *

XV – Махала Мало Равниште:

Махала Мало Равниште се налази налази испод махале Славујеве а изнад махале Миљане, на надморској висини 1100 метара.

Оснивач рода је Цветко, који је дошао око 1850.године из славујевског засеока Јовинци.

Цветков отац Јован имао је четори сина. Имање је било мало па је Цветко прешао у утрину која се звала Мало Равниште (Велико Равниште је у засеоку Јовинци).

Мало Равниште је било урасло и било је пуно змија. Из тог разлога нико није желео на то место да дође, али је Цветко то морао да прихвати. Његов отац је говорио: „Цветко ти мора да идеш доле, имаш пет синова. Ако једног изеде змија остаће ти четири“.

Утрину је истрсио и на тршевини формирао домаћинство. Касније је од фамилије Бошковић купио неколико њива и ливада.

Цветко је имао пет синова: Гмитар, Глигорије (призетио се у Горње Гаре), Јован, Стоилко (призетио се у Власотинце) и непознатог имена који се удавио у реци Власина.

Цветко је имао имање у махали Мало Равниште, а и у махали Славујеве, које, које је наследио од оца. Из тог разлога се може константовати да се његово имање простире од реке Власине до гребена планине Чемерник изнад махале Славујеве.

Из махале Мало Равниште (Цветко се преселио из засеока Јовинци-махала Славујеве) Гмитар Цветковић је био један од организатора ослобођења овога краја од турака 1878.године. По ослобођењу био је и први бродски кмет, а вероватно је то било и пре ослобођења, јер с епо правилу исти кмет задржавао и после ослобођења од Турака.

Према извештају Народног одбора бродске општине бр. 886 од 8.6.1945.године, домаћинства у махали поседовала су следећа имања (њиве, шуме, киваде и кућни плац):

1. Радул(Гмитра) Цветковић,Александар- Санда (Јована) Цветковић(1891), Стојадин (Јована) Цветковић(1899),, Русија (пок. Милана) Јовановић(1894), Јованча (Гмитра) Величковић(1893.г.)-Олга(1899).

Према попису из 1948.године у махали је било 6 кућа и 35 становника.

*

Родослов фамилија (Махала Мало Равниште)

У махали има четири породице: Митровић, Цветковић, Јовановић (славе Св. Илију) и Величковић (славе Св. Јован).

Ф а м и л и ј е: Митровић, Цветковић и Јовановић

Све три фамилије имају истог родоначелника Цветка. Чланови фамилије узимали су презимена према прецима: Гмитру (Гмитровићи, а касније Митровићи), према Јовану (Јовановићи) а један део фамилије је задржао презиме према оснивачу мајхале Цветку (Цветковићи).

Из ових фамилија у Првом светском рату погинуо је Милан (Јована) Цветковић, а у другом светском рату његови синови: Стеван и Ђока Јовановић. Чукунунук Гмитра Цветковића-Бобан Митровић био је најбољи студент грађевинског факултета. Погинуо је у саобраћајној несрећи.

Све фамилије славе Св. Илију.

Ф а м и л и ј а Величковић

О постанку ове фамилије не зна се много. Зна се да је била Спасија чији је отац био вероватно у српдству са Цветковим синовима. Антоније Спасић, непознатог порекла, оженио се Спасенијом и призетио се у Мало Равниште. Нису имали мушку децу. Њихова ћерка Олга удала се за Јованчу (Гмитра) Величковића (1893) из бродске махале Дећеве-Микине, који се исто призетио. Олга и Јованча су имали троје деце:Симу, који је погинуо у Другом светском рату, Миодрага (1933), који је одмах после Другог светског рата отишао у Ниш, и ћерку Иконију (1929) која се удала за Сибина Николића из села Банковци (Рупље), који се, такође, призетио у махалу.

Ова породица слави славу Св. Јован, славу коју је пренео Јованча Величковић из бродске махале Дећеве.

 

* * *

XVI — Махала Миљине:

Махала Миљине се налази на надморској висини око 1050 метар, а граничи се са махалама: Шакобарци на северу и Мало Равниште и Славујево на гугозападу.

Према старим аустриским картама територија изнад махале према Рамном Делу назива се Пегов дол, и то све до Турског браништа и Гариња.

Махала је вероватно добила назив према првом становнику Миљану. Први досељеници ове махале непознатог су порекла живели су у центру села Брода, односно Реку, на месту „Воденичиште“. Бавили су се рударством, односно испирањем руде из реке Власине. Померали су се узводно према Црној Трави и на крају се настанили где је садашња махала Миљине, али се сахрањују у „Поселарском гробљу“ у центру села Брода.

Махала Миљане постоји и на Власини, па се претпоставља да су преци ове фамилије, после вишесталне миграције, дошли са Власине у село Брод.

Становници махале Миљане поред рударства су се бавили и воденичарством.

Према попису из 1945.године у махали је било 5 кућа и 41 становника.

Крсна слава Св. Никола.

*

Родослов фамилија (Махала Миљане)

У махали има три фамилије: Спасић, Илић и Бранковић. Све три фамилије славе Св. Нилолу, па се претпоставља да су у сродству.

Није тачно утврђен њихов родоначелник, али се предпоставља да је Миљко, који је имао неколико синова. Његова кућа је била где је сада кућа Стојадинке Бранковић. Дојчин Илић је имао кућу и шталу у Павковцу, коју је касније његов унук продао Таси Николићу.

* * *

XVII — Махала Шакобарци:

Махала Шакобарци се налази на надморској висини око 980 метара, а граничи се: са југа махалом Миљине, а са севера центром села брода. Махала се простире од реке Власине на истоку до Рамног дела на западу.

У старим географским картама ова територија је обележена као Шакова бара. Риста Николић претпоставља да овај назив потиче из латинског периода, у непосредној близини махале налази се Црквиште, такође из тог доба.

По предању преци становника махала: Миљине, Шакобарци и дела махале Милчине, били су настањени у кориту реке Власине испод махале Маркова Чука, на месту Воденичиште.

Бавили су се рударством (испирањем руде из реке) а вероватно радили у вигњама код „Чесме“ где је топљена руда.

Била су три брата, и по престанку рударења, један брат је отишао у Миљине, други брат у Шакобарци, а трећи у махалу милчине (коме се губи траг). Сахрањивали су се у гробље које је било на половини пута између центра села Брода и махале маркова Чука (у Гравини).

Из непознатих разлога ово гробље је укинуто и формирано ново гробље, такозвано поселарско гробље, у коме се сахрањују потомци ових фамилија, што је још један доказ да су некада становали близу центра села Брод.

Насељавање махале Шакобарци је такозвано вишеетапно насељавање. Њихови преци су дошли са Копаоника у Знепоље, а одатле на Власину, где су се бавили рударством. Са Власине су дошли у село Брод, где су се бавили испирањем руде из реке Власине и радили на топљење руде „код чесме“, у центру села Брод. Поједини становници су се бавили и воденичарством.

Према попису из 1945.године у махалу Шакобарци је биуло 4 домаћинства и 38 становника.

Из ове махале већи број становника је после ослобођења од Турака напустио махалу, а после Другог светског рата неки од Јовановића су су колонизирани у Српски Милетић-да би се потом одмах вратили у село Брод.

У махали није било воде па је ископан бунар 1990.г а исте године је изграђен пут Брод-Шакобарци, а електрификавија махале је извршена 1997.године.

*

Родослов фамилија (махала Шакобарци)

Родоначелник свих породица у махали Шакобарци је Станко, који је имао синове: Јован и Милан. Осим породице Тихомира Станковића остале породице се презивају Јовановић. Све фамилије у махали Шакобарци славе славу Св. Илија, што указује на то да имају истог родоначелника непознатог имена. Сада у махали нема становника.

* * *

XVIII — Махала Милошеве:

Махала Милошеве граничи се са севера махалама Главшине а са југа махалом Мало Равниште. Налази се на надморској висини око 1150 метара, а простире се од Морчине ливаде (Тазина Долина) до Сименковог меаништа.

У старим географским картама ова територија ја је означена као Маркова бара. О постанку махале Милошеве нема много података, Риста николић 1908. године је забележио да су у махали биле две куће и да је слава Аранђеловдан.

Професор Милош Милошевић каже да су њихови преци дошли из Црне Горе.

Махала се налази близу дербенџиског пута Власотинце-Вучја Рупа- Сименково меаниште- Џеврљика- Власина, па се предпоставља да је махала била некад насељена дербејџијама који су чували овај пут и поседовали кафану на Сименковом меаништу коју је касније откупио Стаменко из Славујеве, по коме је и добила име.

Као дерјбеџије добили су имање у једној парцели и то скоро од реке Власине до превоја планине Чемерник-Сименково меаниште.

У аустриској карти из 1890.године на Сименковом меаништу уцртана су три објекта што значи да су поред кафане биле и две куће. Садашњи становници ове махале сигурно нису потомци дербејџиских породица из XVI и XVII века, јер као и остале махале црнотравског краја и ова махала је неколико пута остајала ненасељена, а касније насељавана са становништвом из других крајева.

Махала Милошеве је добила име према њеном становнику Милошу. Крсна слава је Аранђеловдан (Свети Аранђел).

*

Родослов фамилија (махала Милошеве)

Све породице у махали Милошеве славе славу Св. Арханђел и имају презиме Милошевић, што потврђује да им је предак исти.

Нема довољно података о овој фамилији али се сматра да је једна од старијих, њихово имање је из једне целине, и то од Морчине ливаде (Тасине долине) па све до Сименковог меаништа.

* * *

XIX — Махала Ђуркине:

Махала Ђуркине се граничи. Са југа махалом Милошеве, са севером махалом деићеве, са запада махалом Главешине, а са истока центром села Брода. Налази се на надморској висини од 1100 метара.

Оснивач махале је Китан који је у сродству са оснивачем махале Главшине. Махала је добила име према Китановој жени која се звала Ђурка, а од тог имена изведено је-Ђуркине.

Риста Николић је забележио 1908.године да је у махали било 3 куће и да све фамилије славе славу Св. Арханђел, што и данас чине.

Према извештају одброра бродске општине бр 886 од 8.6.1945.године махали Ђуркине следећа домаћинства су поседовала имања(њиве, ливаде, шуме и кућни плац): 1. Китановић С. Марјан, 2. Китановић А. Ћирко, 3. Китановић В. Стојан.

Према попису из 1945.г. у махали Ђуркине биле су 4 куће и 22 становника.

Китановић В. Стојан одселио се у Ниш пре Другог светског рата и имао у махали 2,5 хектара земље коју је дао у закуп. Китановић М. Светозар одселио се у Лесковац пре Другог светског рата и уступио своје имање Китановић С. Божидару.

Према попису из 1953.године у махали су живели: 1. Китановић Божидар-Божидар (1921), Стојменка (1920), Синиша (1945), Радосав (1948) и Живорад. 2. Китановић Ћирко-Ћирко.

Седамдесетих година 20. века ове породице су напустиле село брод и махала је остала ненасељена. Због малог простора становници су напустали махалу. Тако је Стојмиров син Младен око 1890.године напустио махалу и одселио се у лапотинце код Бојника.

Између два светска рата предузимачи: Светомир Стојмировић и Стојан Китановић су напустили махалу Ђуркине села Брод.

Дипл. Инж. Китановић (Стојана) Иван, који живи у Нишу, каже: „Мој деда Војин имао је тринаесторо деце. Шест његових кћерке удато је у село Ивање где су били насељени брођани и црнотравци“.

*

Родослов фамилија (махала Ђуркине)

Родоначелник свих породица умахали је Китан, према коме се и већи број чланова породице презива. Потомци од Стојмира, Китановог сина, презивају се Стојмировићи, а сви остали Китановићи.

Све фамилије славе славу Аранђеловдан, а према старим географским картама у махали су биле три куће изграђене једна иза друге у низу. У сели Ивање има 280 потомака исељених становника махале Ђуркине села Брод из црнотравске општине.

* * *

XX—Махала Главшине:

Махала Главшине се налази по косини планине Чемерник, на надморској висини од 1140 метара. Граничи се са махалом Милошеве са јужное стране и махалом Дећеве са северне стране. Природне границе ове махале су: Милошевска долина са северне стране и Дећевска долина са северне стране.

Пре ових становника махала Главшине је била насељена и у непознато време била је расељена као и данас.

Предак данашњих становника дошао је из Лисине. По предању пореклом је из Косовске Каменице. Преци су прво дошли у Дубраву (Добрич). Одатле у село Лисине код Божице, а касније су дошли у бродску махалу Главшине, први досељеник, по предању, звао се Главша, по коме је и махала добила име Главшине.

Риста Николић је забележио приликом обиласка села Брод 1908.године да је први становник у махалу дошао из с. Лисине. Он је напоменуо да је први досељеник Новко, који је имао сина Ђоку, а овај Стојана, који је имао два сина:Динчу и Китана,

Динча је остао у махали Главшине, а Китан је отишао где је данашња махала Ђуркине и формирао исту. Постоји и предање да је порекло ове фамилије из Косовске Витине а да је пут доласка породице до махале Главшине био истоветан.

Прави главшичани славе славу Св. Јован као и они из Лисине, како је записао Р. Николић. Остале породице су се касније доселиле или су родоначелници појединих породица били усвојени или се призетили.

У овој махали Главшине се помиње и Здравко, који је вероватно био Стојанов брат. Махале Главшине и Ђуркине у старијем времену чиниле су једну махалу, а касније су биле и административно подељене.

Махала Главшине се састоји из засеока Главшине, Станковци и Палаши. Већи број становника напустио је ову махалу, у различитим периодима.

После Првог српског устанка (око 1815.г) једна фамилија из махале Главшине населила се у с. Црни Као код Баточине, а после ослобођења од Турака већи број становника одлази у Пусту реку и Јабланицу.

 

Имање Станковић (Божила) Милана 82,42 хектара) који је живео у Београду од 1930.године, обрађивала су његова браћа Градимир и Сима Стољковић (Наће) Светозар обрађивао је имања своје браће Данила и Јосифа, који су такође од пре Другог светског рата живели у Београду.

Данас у махали Главшине има само једна породица-Миленовић Витко и његова жена Вица.

*

Родослов фамилија (махала Главшине)

Засеок Главшине

Ово је централни део махале и налази се изнад Ђуркинских ровина. У овој махали је било неколико породица: Динчићи, Костићи, Момчиловићи и Стоиљковићи. Сада у засеоку нема становника.

 

Ф а м и л и ј е: Динчић и Костић

Родоначелник ове фамилије је Динча. Имао је 2 сина: Коста и Станко. Све фамилије славе славу Св.Јован.

 

Ф а м и л и ј е: Момчиловић и Стојиљковић

Родоначелник ове фамилије је Стојиљко(1820), из села Калне, који се призетио или населио у засеок. Према неким исказима оженио је Динчину сестру. По Стоиљку један део рода се презива Стољковић, док према његовом сину Момчилу Стоиљковић (1855) се неке породице из рода презивају Момчиловић.

 

Засеок Станковчани

Оснивач овог засеока је Станко, по коме је засеок добио име, а сви његови потомци се презивају Станковић. Сви славе славу Св. Аранђел. Станков унук Сима Станковић после Другог светског рата преселио се у засеок Палаши. Сада у засеоку нема становника.

 

Засеок Палаши

Према географским картама овај засеок, заједно са махалом Милошеве, обележен је као територија Макова бара. У овом засеоку је била једна породица, која се није ширила. Све породице овог засеока славе Св. Николу. У засеоку живео је род Маленовић . Данас у засеоку нема становника.

 

* * *

XXI— Махала Јовинци:

Махала Јовинци се налази између махала Главешине и дећеве, према предању једна од старих махала (ћутук махала). Насељавали су је сточари-номади, који су у исто време вршили дербеџиску службу и чували дербеџиски-каравански пут на делу од Вучје реке (изнад махале Дећеве) до Сименковог меаништа.

Крајем и почетком XVIII и почетком XIX века, ову махалу напустио је велики број становника. Једна породица настанила се у Рупљу и радила у рупским рудницима, формирала је засеок Јесика у рупској махали Банковци (сада породица Момчиловић). Друга породица, после Првог српског устанка, преселила се у село Никшићи, близу Баточине и формирала засеок Јовинци.

Из махале Јовинци код Баточине је Борисав Јовић, биши преседник Југославије(Србије) и познат друштвено-политички радник (1950.2000.г), чији су преци из махале Јовинци села Брод из црнотравскога краја.

Територији ове махале припадале су некада територије данашње махале Калкари и засеока Дећеве-Рид (Здравковићи).

Становници ових махала славе славе славу Св, Никола, као и њихови рођаци у Рупљу и Никшићи код Баточине. Последњи становник махале био је Љубомир (Настаса) Станковић, који се призетио у махалу Главшине 1950.године и тако је нестала махала.

* * *

XXII — Махала Калкари:

Махала Калкари је некада припадала махали Јовинци. Остала је пуста у XVIII веку и Стаменко Младеновић из села Кална (рођен око 1833.године) дошао је, или се призетио, у махалу Јовинци и настанио се на територију садашње махале Калкари.

Стаменко је имао једног сина-Радула Калкара (1858-1950). Живео је дуго и обављао је граничарску службу у Краљевини Србији. Није имао деце па је усвојио Дејана (Златана) Миленковића из црнотравске махале Златанци.

Садашња фамилија Златановић презива се према Дејановом оцу Златану.

Сада у махали нема становника.

*

Махала (засеок) Дећеве Рид-Здравковићи

Махала Дећеве Рид-Здравковићи се налази између махала Калкари и Дећеве. Некада је припадала махали Јовинци, а сада административно припада махали Дећеве. Ту је увек живела једна фамилија и славила славу Св. Николу.

Стојан (Ранђела ) Здравковић после Првог светског рата одселио се на Косово, добио је бесплатно имање и кућу, Али је био у обавези да обавља граничну службу. Непосредно пре почетка Другог светског рата Шиптари су му наредили да се за 24 сата идсели.

Ову наредбу су добиле и остале црнотравске породице које су се у том периоду нашле на Косову.

После Првог српског устанка, као и после ослобођења од Турака 1878.године одселио се већи број становника у Јабланицу и Пусту Реку. Сада у махали нема становника.

 

* * *

XXIII – Махала Дећеве:

Махала Дећиве налази се на благој косини источне стране планине чемерник, испод Дећевског Дела (Вучја рупа-11276м) и Дећевске чуке (Сува чесма-1476 м.), на надморској висини од 1200-1260 метара. Махале се налазе на најлепшој територији села Брода. Због лепоте и стратегошког положаја, у свим ратовима, као и турско доба, било је седиште окупаторске војске.

Махала се граничи: са југа махалама Јовинци и Главешине, са севера махалом Којчине, са истока махалом Маџаре, а са запада махалом села Рупље Банковци. Налази се између две долине: Дећевске на југу и Мошине долине на северу.

Има неколико претпоставки на који начин је махала добила име. Према првој легенди војска војводе Дејана логоровала је испод Вучје рупе. Турска војска под командом султана Мусе напала је Дејанову војску и потпуно је уништила.

Војвода Дејан је погинуо а махала у близини спаљена. Један део становништва је побијен, а један део је напустио махалу, тако да је махала остала пуста и касније названа Селиште.

Досељеници који су дошли на територију данашње махале, на успомену на војводу Дејана, новоформирану махалу испод Селишта назвали су Деићеве. Село са овим називом постоји на Косову (Драгаш).

Уколико је ова легенда тачна онда је ова махала била насељена и у XV веку, јер је султан Муса ( у народу познат као Муса Кесеџија) прешао планину Чемерник у зиму 1412.годину. За пролазак своје војске изгради је пут од Клисуре преко Плане (Станикиног крста), Гаџина и Чемерника, све до Сурдулице.такозвани мусин пут, који и данас постоји.

По другој легенди махала Дејћеве добила је име због лепог положаја, причаоло се: „махала лепа ко девојка“. На македонском језику у околини Битоља лепа девојка се зове дејћа, од чега је изведено име Дејћеве, а у народу прихваћено као Дећеве.

Ова махала је неколико пута насељавана и расејавана, а вероватно најстарија породица садашње махале је породица Станисављевић (сада Стоичић) која насељена близу места Страже-Греотељка, где је постојало стражарско место и чуван дербенџијски пут на деоници од Вуче рупе, преко махале Маркова чука до центра села Брода.

На Вучјој рупи за време турске владавине био је Станков хан, који је, по предању, радио до краја XIX века. У близини дећевског засеока Стојанчевци налази се топоним Бегов гроб, што указује на присуство Турака на овом подручју и борбу српског становништва.

Турски чиновници и порезници долазили су повремено у село Брод и њихово седиште је било Дећеве-Равниште. На истом месту за време Првог и Другог светског рата је била комнада бугарске војске.

На територији махале Дећеве су засеоци: Дећеве-Равниште (код Буке), Стојанчевци (Пилари), Козарев рид и Микине. Дећеве-Рид (Здравовићи), административно и територијално припадају махали Дећеве, али по постанку и пореклу припадају махали Јовинци.

Родоначелнии дећевских засеока су дошли из различитих крајева и у различитим временским периодима, нису у крвом сродству. У каснијем оериоду, склапањем бракова њихових потомака, неки су постали рођаци.

Становништво ове махале некада се бавило сточарством, земљорањом и рударством (били су познати ковачи и ћумурџије). После ослобођења од Турака (1878.године) становништво је престало да се бави рударством и почело да се бави печалбарством.

Тако Лепојевић Цветко из засеока Стојанчевци (Пилари) каже: „испод наше куће, на свакој штетини и сада има ћумура. Пре неколико година нашао сам ћумур на штетину у Пољанке.. Ћумур сам користио скоро две године, а ћумура има и изнад засеока Пилари и то од Бачевишта па све до Раздељенице и Дећевског дела (Вучје рупе).“.

Ковачи из породице Динчић израђивали су клиње и друге предмете и средства за потребе рударења, па су добили надимак Клинчари. Поједини становници су се бавили одржавање рудрске ваде и преносом руде (кириџије). Као допунско занимање било је сточарство и земљорадња, којима су се у већини случајевима бавиле жене.

На територији махале Дећеве налазе се топониме: Бачиште (на коме су биле трле), Овчарски гроб, Козарев рид и Премлазиште (где се одржава слава –Премлаз-19 дана после Ђурђевдана 6 мај), 25.маја, правио се овчарски Белмуж , подвукао М.М, 2013.г.). Што указује да је тада било развијено сточарство. Добри пашњаци, велики број извора и потока као и лепих ливада, на овом делу планине Чемерник, омогућило је развој сточарсва.

Махала дећеве неколико пута остајала без становника или са малим бројем становн

Тако од свих засеока је једино остало само име Дећеве.

Риста Николић је споменуо у своме истраживању и Славкову махаку, која сада не постоји.

 

А) Засеок Дећеве-Равниште (код Буке)

1. Сафроније Р. Вељковић2. Живојин Б. Вељковић, 3. Јованче Р. Вељковић, 4. Драгиша И. Динчић, 5. Радосав М. Динчић, 7. Ђура М. Дојчиновић, 8. Владислав М Дојчиновић, 9. Лука М. Дојчиновић, 10. Стојан М. Дојчиновић, 11. Таса М. Ђокић, 12. Јованча М. Ђокић, Радосав В. Ђокић.

 

Б) засеок Стојанчевци (Пилари)

1. Драгомир С. Лепојевић,2. Риста С. Лепојевић, 3. Јаника (пок.Љубе) Цветковић, 4. Теодосија Л. Цветковић,5. Светислав А. Стојичић, 6. Благоје С. Цветковић, 7. Владимир М. Стојичић, 8. Ћира М. Стојичић, 9. Загорка (пок. Светозара) Стојичић, 10. Велимир С. Стојичић.

В) Засеок Козарев Рид

1.1. Вељковић Р. Радомир, 2. Вељковић Р. Десимир, 3. Јанићијевић М. Радмил.

Г) засеок Микине:

1. Милан (Гмитра) Величковић)(1877.г), 2. Божидар Д. Стојановић, 3. Божило Г. Величковић 4.Тихомир Г. Аранђеловић, 5. Страхиња Г. Аранђеловић.

Милутин (Стојана) Динчић и Данило Г. Динчић поседовали су по 6 хектара имање, одселили се у Ниш пре Другог светског рата, а имањ асу обрађивали рођаци. Дојчиновић М. Криста одселио се у Лесковац пре Другог светскограта, а поседовао је 1 хектар имања које су обрађивала његова браћа.

На територији махале дећеве налазе се делови имања махала: Маркова Чука, Маџаре, Главшине и некадашње махале Мошина Долина.

На те4риторији махале дећеве се налази велики број извора:Ча-илијин извор, Грошин кладенац, Рскрсје (лековита вода), Арница., у долини Грујин Дол итд. Сви ови извори се налазе на надморској висини већој од 1200 метара,

Извор Грошни кладенац је каптиран по пројекту дипл. Инжињера Боре Стоичића из дећеве, па се водом снабдевају засеоци: Стојанчевци и дећеве-Равниште. Од извора и потока са територијуе махале формирају се долине Мошина и Дећивска долина које се уливају у реку Власину, близу центра села брод , на месту „Врачарске трешње“где је било прво насеље села Брода.

*

Родослов фамилија (махале Дећеве)

 

З а с е о к  Д е ћ е в е- Р а в н и ш т е

Дећево је добило име према овом засеоку, који се у народу зове Дећеве или Код Буке или Равниште, а постоји могућност да се некад овај део махале звао Славкова махала.

Први становници у садашњој махали Дећеве били су насељени у овом засеоку. Доласком нових досељеника формирани су и други засеоци дећевске махале. Према предању Равниште је био Крст урезан у велику младу букву. Ту се одржавала сеоска слава-заветотина на Пејчиндан, као сточна слава.

У засеоку има 4 фамилије: Вељковић, Дојчиновић и Ђокић.

 

Ф а м и л и ј е: Вељковић и Дојчиновић

Родоначелник ових фамилија је Марков син Ђорђе Марковић, рођен око 1800.године. Маркови преци напустили су Чева у Црној Гори и населили се у околину Мојковца, а одатле у Полимље изнад Пријепоља.

Бежећи од турске освете населили су се у село Страгаре код Крагујевца. После убиства турског старешине, напустили су Страгаре и преселили се у околини Прокупља. На неки начин Турци су их пронашли у овом селу. Цела породица је напустила Прокупље и населила се у Знепоље. А касније на Власини, где су се бавили рударством и сточарством.

Рад у турдким рудницима био је тежак. Младен Зејак са синовима:Марко, Станко и Наћо-напуштају Власину( врањански пашалук), вероватно због тешког рада и неисплаћеног турског пореза, и прелази у бродску махалу Загузје (лесковачки пашалук).

Станко и Наћа одлазе на Косово, вероватно да раде у тамошњим рудницима, а Марко долази на данашњу територију бродске махале Маркова Чука. Заузео је је простор између две долине (Мошинска долина са севера и Дећевска долина са југа), а од реке Власине на истоку до превоја планине Чемерник (Вучја Рупа).

Марко је ту направио кућу земуницу (пола куће у земљи, а пола изнад земље) у махали на месту садашње старе куће Светислава Станковића у махали Маркова Чука, Трле и штале изградио је на територији садашњих махала Маџаре и Дећеве.

Ширећи своју породицу касније је и он направио кућу у махали Дећеве, на месту Арница-Испод крушке, где и сада постоје зидине.

Марко је имао 6 синова. Милорад се одселио у Скопље. Маринко се призетио у Гаре, а један син (вероватно Симеон) се вратио у бродску махалу Загузје. Ђорђе, Новко и Вељко су остали у махали Дећеве. Ђорђе је направио кућу близу места Равниште (где је сада кућа Михаила Дојчиновића). Новко Марковић је остао са оцем Марком, а његов брат Вељко направио је кућу у непосредној близини испод пута, на месту Арница.

Ђорђе Марковић је имао три сина: Велка (родоначелник фамилије Вељковић и Јанићијевић), Дојчина (родоначелник фамилије Дојчиновић) и Миленка (родоначелник фамилије Миленковић махале Маџаре).

Велко Ђорђевић имао је 4 сина: Радоил, Јанко, Јанаћије-Нака и Риста. Радоил и Јанко су остали са оцем у засеоку Дећеве-Равниште, а Јанићије и Риста формирали су нови засеок Козарев рид.

 

Ф а м и л и ј е: Динчић и Ђокић

Преци ових фамилија су живели некада са леве стране реке Власине, близу центра села Брода.

Према положају имања, односно парцела које се међусобно граниче, може се закључити да су све фамилије: Вељковић, Станковић, Динчић, Ђокић, Јанићијевић и Миленковић, некада биле у сродству и славиле славу Св.Димитрије-Гмитровдан.

Родоначелник фамилије Динчић је Динча Илијић, рођен око 1840.године, ародоначелник фамилије Ђокић је Ђока Илијић (1839-1911) године. Њихов отац Илија је рођен 1810.године. Илија је имао 4 сина: Војина Илијића који се одселио у Житни Поток (око 1895.године), Динчу, Јована и Ђоку Илијића.

Јован Илијић (1849-105) није имао потомство.

 

З а с е о к Стојанчевци-Пилари

Засеок се налази у средини дећевске махале, на надморској висини око 1200 метара. Први досељеник, после вишеетапног насељавања, дошао је из Божице или Клисуре. Његово порекло је из околине Прокупља. Све фамилије у засеок славе Св. Арханђела.

Родоначелник је Стојанча којије имао сина Цветка(Цветан), по коме се један део фамилије у засеоку презивају Цветковићи(Цветановићи), други део фамилије се презива Стоичић према његовом сину Стоици, а трећи део фамилије с е презива Лепојевић(према Лепоји), према другом Цветковом (Цветановом) сину Лепоји. У засеоку је живела пордица Станисављевића која није била у сродству са овим фамилијама.

З а с е о к Козарев рид

Засеок се налази у непосредној близини Вучје Рупе и Денине чуке на надморској висини око 1240 метара.

У засеоку има две фамилије:Вељковић и Јанићијевић. Обе славе славу Св.Димитрије-Гмитровдан.

Родоначелник ове две фамилије је Велко Ђорђевић, Марков потомак. Његова два сина: Јанаћије-Нака Вељковић и Риста Вељковић из засеока Дећеве-Равниште, се и формирали домаћинства. Од Јанаћија је фамилија Јанаћијевић, а од Ристе Вељковића, Фамилија Вељковић. Предпоставља се да је Велко на овој територији имао трле и кошаре.

 

З а с е о к  М и к и н е

Засеок се налази на северном делу Дећевске махале, испод Денине чуке и Вучје рупе.

Оснивач засеока је Мика по коме је засеок и добио име. Браћа Мика и Којча (основач махале Којчине) дошли су из Горњег Вртопа (Заплање) и настанили се се у махалу Дећеве на месту Денина рупа.

Из непознатог разлога полсе извесног времена Мика одлази где је сада засеок Микине, а Којча на простор данашње махале Којчане. Све фамилије у махали Којчине славе славу Свети Јован, а сахрањују се у дећевском гробљу.

Према попису из 1953.г. у засеоку су живели:

1. Величковић Г. Милан-Милан-Милан (1877), Драгиња 81822). Никодије (1923), Винка (1924), Добровоје (1928), Дана (1933), Станлка (1935), Борица (1948), Бора (195)..

2. Величковић Б. Миодраг-Миодраг (1927), Љубинка (1926), Станислав (1950), Томислав (1952).

3. Ранђеловић Страхиња-Страхиња (1885), Душан 81921), Драгомир-Драга 81927), Станка (1924), Руска (1937), Мила (1931).

4. Стојановић Стојимен-Стојимен (1928), Никола (1931), Станојко (1934), Ђура (1930), Стојанка (1936), Вела (1943), Милорад (1950).

Сада у засеоку нема становника. У засеоку

У засеоку има три фамилије:Стојановић, Величковић и Ранђеловић. Предак ових фамилија је Мика и сви славе Св.Стеван.

 

Фамилија Стојановић

Никола Стојановић (рођен око 1840.године) рано је остао удовац. Оженио се Русимком из бродске махале Славујеве, која је довела са собом сина Милију и ћерку Љубику. Никола је усвојио ову децу, па је Милија из махале Славујеве родоначелник ове фамилије, Никола је имао брата Јована који је имао два сина:Денчу и Искрена. Денча је био изузетан мајстор, а може се рећи и уметник, није имао потомство. Искрен је погинуо у Првом светском рату.

 

Фамилија Величковић, Ранђеловић

Родоначелник ове фамилије је Михаило(Микаил)-према непотпуним и неутврђеним чињеницима Микин син. Био је ковач.

У његовој ковачкој радњи радио је његов син Величко Микаиловић и Ранђел Дојчиновић из села Крстићеве. Према једном приповедању Микаило је усвојио Ранђела, а према другоме ранђел се оженио Микаиловом ћерком. Од Величка је настала породица Величковић, а од Ранђела породица Ранђеловић. У првом светском рату из породице погинуо је Глигорије Ранђеловић.

Због малог простора за живот многољудне породице, већи број чланова ових фамилија одселио се ,у друга места.

Јованча Величковић призетио се у бродску махалу Мало Равниште, а Стојанча Ранђеловић у бродској махали Бакалци. Из ове махале је дипл.инг. Богољуб-Бока Ранђеловић, који је дуго година био професор средње техничке школе у Црној Трави, а касније угледни привредник.

Његов брат дипл.инж. Радослав-Лале Аранђеловић је власник предузећа за извођење грађевинских радова.

Станислав Величковић, дипл. Правник, дуги низ година радник Министарства унутрашњих послова.

* * *

XXIV– Махала Маџаре

Махала Маџаре се граничи са запада махалом Дећеве, са истока махалом Маркова Чука и центар села Брода, са југа махалом Главшине и са севера махалом Којчије.

Налази се између Мошине и Сећевске долине, на надморској висини око 1000 метара.. Махала је добила име према становницима који су некада становали у њој „Мађари“- „Маџари“ кубикаши, који, који су рдаили у бродским рудницима за време турске владавине.

На исти начин је постала и махала Маџари у Црној Трави. Махала је територијално подељена на два засеока.: доњи део махале Доњомалци и Горњи део махале Горњомлаци-Марјанов рид.

У доњем делу махале, на месту Андаци било је експлотације и сипирање гвоздене руде, а сада постоје остаци јаловине на појединим местима и то на потезу од махале до реке Власине (Андак, Аљке и Гњилиште-Чукар).

Према књизи распореда пореза на земљиште за 1885. годину Миленко Ђорђевић је плаћао 19, 40 динара.

Миленковић Сафроније имао је воденицу на потоку Мошина Долина, а Миленковић Гмитар у центру села Брода, на реци Власини. Миленковић Милан и његова браћа, пре Другог светског рата имали су две воденице на реци Власини, а на месту Лучица-Воденичиште. Воденице су купили од одсељених породица из махале Миљине.

На територији махале има два извора.Кладенац, који се налази испод доњег дела махале. Са овог извора воду је захватала породица Миленковић-Доњомалци. Други кладенац се налази испод шуме Требешине-Аргаћин кладенац, али је он повремен. Помоћу пластичних цеви уведана је вода са извора у домове махале.

Према попису из 1945. г. у махали Маџаре је било: 9 домаћинства и 76 становника; док из 1948. године је било 7 домова и 44 становника.

 

Родослов фамилија:

У махали Маџаре живе две фамилије које нису у сродству: фамилија Миленковић, који слави славу Гмитровдан и фамилија Стаменковић, која слави славу Свети Илија.

Фамилија Миленковић

Родоначелник ове фамилије Миленко Ђорђевић, Марков унук из махале Дећеве дошао је на територију ове махале. Задржао је део имања у махали Дећеве, који је добио после деобе са браћом Дојчином и Велком. Једна од најлепших ливада у махали Дећеве-Равниште је његова ливада.

Направио је кућу где је некада била кућа Радомира Миленковића Код крушке. Миленко је имао три сина: Стојана, Стаменка и Пеју.

Стојан и Пеја су отишли према Грујином долу и формирали заеок Стојанови.

Стојан је направио кућу где је данашња кућа Миленковић Станче. Пеја одмах поред ње, а Стојанов син Данило изнад према махали Дећеве.

Стаменко је је сотао са оцем Миленком. Имао је шест сина. Због малог простора Стаменкови синови Милорад, Ђура и Сума напустили су махалу око 1930. године. Најмлађи син Гмитар имао је кућу на Штетину према Горњем Чукле, а касније направио је кућу изнад махале ма месту Мала њива.

Сафронија и Петраћија остали су са оцем Стаменком у старој кући где је некада била кућа Сафроније Миленковића, на истом месту Сафроније је направио касније нову кућу. Гмитар је око 1930.године изградио кућу и кафану у центру села Брода.

 

Из махале Маџаре у Првом светском рату су погинули: Миленковић (Стаменка) Петраћија и Миленковић (Стојана) Ћирко, а у Другом светском рату: Миленковић (Пераћије( Влајко, Миленковић (Стојана) Данило, Миленковић (Пеје) Стеван и Миленковић (Гмитра) Братислав.

 

Из махале Маџари Миленковић (Пеје) Јордан био је председник бродске општине у периоду од 1929-1933. године, после Другог светског рата био је службеник у општини Предејане. Његов син Миомир Миленковић био је дугогодишњи управник мотела „Предејане“ и један од најзаслужнијих за изградњу овог прелепог објекта у долини јужне Мораве.

 

У махали Маџари је Миленковић (Љубомира) Влајко је завршио правни факултет и био судија Окружног суда у Нишу. Димитрије (Сафронија) Миленковић био је познати грађевинар између два светска рата, а после рата дуго година директор ГП „Титоград“ из Титограда. Из ове породице је и Аљоша Миленковић, сада познати новинар.

Све породице Миленковић славе славу Гмитровдан, као и њихови даљи рођаци у махали Дећеве и махали Маркова Чука.

 

Фамилија Стаменковић – Марјанови

Родоначелник ове фамилије Марјан Стаменковић који се доселио из села Кална и задржао своје презиме и славу Св. Илију.

Турци су убили попа Димитрију, каланци су пружили отпор Турцима, али су Турци били немилосрдни. Плашећи се освете Марјанов предак је са породицом напустио Калну и населио се изнад породице Миленковић близу махале Дећеве (Марјанов рид).

Према задужењу пореза за 1885. годину Марјан Стаменковић је плаћао 17,08 динара пореза што се сматрало за имућно домаћинство.

Из махале Маџаре у Првом светском рату из фамилије Стаменковић-Марјанови, погинуо је Чедомир (Марјана) Стаменковић октобра 1914.године као редов 3. батаљона првог пука Моравске дивизије а у Другом светском рату његов син Мита (Чедомира) Стаменковић је стрељан 1944.године у Предејану на месту Росуља, близу мотела Предејана од стране Бугара.

Због изградње ауто-пута, заједничка гробница стрељаних мештана је измештена на другу локацију, где је подигнут споменик.

Од Марјанових у махали Маџаре-Митин син Слободан Стаменковић-Бане изгардио је велику фабрику у Лесковцу и познати је привредник региона. Драгослав (Спасе) Стаменковић-гага је био шеф месне канцеларије у Броду од 1970-1980.г., затим службеник у општини Црна Трава и јужноморвском региону.

* * *

XXV—Махала Маркова Чука:

Махала Маркова Чука се налати близу реке Власине, на обронцима планине Чемерник, на надморској висини око 900 метара. Граничи се са југа центром Брода, са са севера махалама Литранци и Кочине, са запада махалом Маџаре, а са истока реком Власином.

Махала је добила назив према оснивачу рода Марка који је дошао из Црне Горе (види одељак“Махала Дећеве“). Марко је дошао у Знепоље, а одатле на Власину, после тога у село Брод-прво у махалу загузје, потом на данашњој територији махале Маркова Чука, одакле се касније иселио у махали Дећеве.

После деобе Маркове породичне задруге, Новко је остао са оцем Марком. Новков син Станко Новковић, сматрајући да је у махали дећеве велика зима, собзиром да су имали стару кућу и трле на територији махале Маркова Чука, вратио се средином XIX века у њу, где и сада живе његови потомци-фамилија Станковић. У истом времену Марков унук Миленко Ђорђевић населио се у махали Маџаре.

*

Родослов фамилије:

Фамилија Станковић из махале Маркова Чука, фамилија Миленковић из махале Маџаре, фамилије Дојчиновић, Вељковић и Јанићијевић из махале Дећеве и фамилија Јовановић из махале Загузје, имају истог родоначелника Марка, а све фамилије славе славу Гмитровдан.

Фамилије Динчић и Ђокић из махале Дећеве, као и фамилије Милче и Тодора Вељковића из напуштене махале Мошина Долина су такође су усродству са горе наведеним фамилијама, јер и оне славе Гмитровдан, а имање им се граничи.

У махали има само једна фамилија Станковић.

Из махале Маркова Чука у Првом светском рату су погинуули Пејчин Новаковић и његов син Добросав Станковић код Суковског моста 1914.године.

Из махале Маркова Чука Добросав Станковић је био велики мајстор. И данас постоје његове рукотворевине: врата, прозори, разбој итд.. Из ове фамилије је и дипломирани инг. Срећко С. Станковић, аутор књиге о селу Брод (Црна Трава) и власник предузећа за извођење грађевинских радова „Власина-инжињеринг“ из Београда.

* * *

XXVI —Махала Мошина Долина:

Махала Мошина Долина се налази између махала маркова Чука и којчине. На надмосрској висини око 950 метара, а у подножју виса планине Чемерник-мала Чука. Махала је фомирана почетком XIX века и у њој су живеле породице које нису биле у крвом сродству. Махала је нестала 1930.године. Угасила се.

Фамилија Ђоке Моше

Ова фамилија насељавала је горњи део Мошине Долине, „Испод угар“. Славила је славу Св.Сава, и у родбинској вези је са фамилијом Ђорђевић из махале Литранци.

Оснивач махале је Моша, који је са братом Ђорђем дошао из дећеве. Према предању њихова мајка из бродске махале рашине се преудала у махалу Дећеве.

Риста Николић је записао:“ Тошинци од Ћустендил Бање славе Светог Саву“.

У селу Броду славе Светог Саву породице у махалама рашине и Анђелинкове, па се претпоставља да су Тошинци које је споменуо Р. Николић Ђока и Моша.

Касније су се Моша и Ђока поделили. Моша је остао у махали Мошина Долина, а Ђорђе отишао према м. Сировчине и формирао махалу Литранци.

Мошин син Милисав Мошић је 1885.г. на „земљиште“ плаћао порез 50,19.динара.

Милисав Мошић је имао сина Ђоку-Мошу, који се око 1920.године одселио у село Велико Сeло код Велике Плане. Ђока –Моша је имао сина рођеног 1908.г. који је пре Другог светског рата био шеф жележничке станице у Смедереву и Смедеревској Паланци.

 

Фамилија Милче Вељковића

Родоначелник ове фамилије је Вељко. Марков син из Дећеве, који је имао кућу испод дећевског пута, у Арници, односно преко пута његовог брата Николе.

Његови синови или унуци Милча и Тодор дошли су из махале Дећеве у махалу Мошина Долина и настанили с егде је сада „Ленкина кућа“. Били су у сродству са Новаком, јер им се имање граничило.

Милча Вељковић продао је други део њиве Златићево која се налази изнад махале Дећеве, 18.11.1910. године, Стојку Стаменковићу из махале бричеве, први део њиве продао је Станко Марковић (Новков син) из махале Маркова Чука, што значи да је био у сродству са Новаком.

Према књизи распореда пореза на земљиште 1885.године, Милча Вељковић је плаћао на имање порез 7,51.динара, што се сматрало сиромашном фамилијом.

Слависли су слави Св.Димитрије-Гмитровдан, као и његови рођаци у махалама:Деићеве, Маџаре и Маркова Чука.

Милча Вељковић је био ожењен са Ленком из Ц.Траве (Тодоровци)-нису имали децу, усвојили су Душана и Љубомира из Крстићевске махале Бамбарци. Нису оставили потомство.

 

* * *

XXVII —Махала Којчине:

Махала Којчине се налази на мкосини планине Чемерник, испод врха Мела Чука (1207 метара), нанадморској висини од 1150 метара. Граничи се са југа махалама Дећеве и Маџаре, са севера махалом Сировичине, с истока махалом Литранци, а са запада територијом села Острозуб и Рупље.

Махала је добила име по првом досељенику Којчи, који је дошао из махале Дећеве. Махала Кочине и дећевски засеок Микине(оснивча Мика) имају истог родоначелника-Дену, који је дошао из Вртопа (Заплање), и населио се код дећевског гробља, на месту Денина дрва. Дакле, Мика и Којча су од Дене.

Дена је чувао козе и имао две појате. Једну где је сада дећевски засеок Микине, а другу у Тршевини. Како се некада звала територија махале Којчине. Због уцене и притиска Турака, или неког другог разлога, Денини синови Мика и Којча су напустили Денина дрва.

Мика се одселио на данашњу територију дећевског засека Микине, а Којча на трлу у Тршевини, где је касније формирао мајалу Којчине.

Породице у засеоку Микине и Којчине славе исту славу Св. Јована, а сахрањују се у дећевском гробљу, што је доказ да су живели у махали дећеве.

Према књизи распореда пореза на земљиште за 1885.годину Цветан Којчић је плаћао порез 23,16 динара, што се сматра средње имућним домаћинством.

Већ дуже време у махали нема ниједног становника.

*

Родослов фамилија (махала Којчине)

Којча је имао два сина Цветана и непознатог имена. Цветан Којчић, рођен је око 1798.године имао сина Николу, по коме се презивају поједине фамилије у махали Којчине Никола је имао синове: Костадин и Рајко.

Од Костадина је фамилија Костић и Костадиновић, а од Рајка је фамилија Николић. Махала је настала на крчевини и због малог простора већи број фамилија с е раселио.

После Другог светског рата у махали је било пет породица. Породица Костадиновић Марике и Костадиновић Десимирке после извесног времена напустила махалу.

У Првом светском рату је погинуо Ћирко Костадиновић, а у Другом светском рату његов син Љубомир Костадиновић Којча и Стојанче (Драгутина) Костадиновић.

Љубомир Костадиновић за време Другог светског рата био је обавештајни официр 12. српске бригаде. Погинуо је у Битољу 1945.године. Пре Другог светског брата био је познати палир-пословођа и извео неколико знаћајних грађевинских објеката.

Међу њима је је Раде Костадиновић најпознатији. Нио је друштвено-политички радник, директор осмогодишње школе (учитељ и наставник српског језика) и писац о Црној Трави и околини(писац, новинар,етнолог и историчар).

Његов брат дипл. Инг. Влада Костадиновић био је уважени стручњак фабрике „Прва петолетка“ у Трстенику и био професор на машинском факултету. Најмлађи брат дипл.инг. Витомир-Виџа Костадиновић био је признати грађевински стручњак у ГП „Рад“ из Београда.

Ставра (Светозара) Костић, после завршене техничке школе предавао је у средњој техничкој школи у Власотинце, а касније с ебавио приватним радом.

Велимир (Рајка) Николић пред Други светски рат напустио је махалу и био познати предузимач тога времена. Његов брат Михајло остао је да живи у махали и био признати мајстор овог краја.

* * *

XXVIII—Махала Литранци:

Махала Литранци се налази испод махале Којчине, а наслања се на махалу Сировичине. Граничи се: са југа махалом Маркова Чука, са истока реком Власином, и налази се на надморској висини око 950 метара.

Релативно је млада махала. Оснивач је Ђорђе који је дошао из Мошине Долине. Ђорђе и Мопша су дошли у Мошину Долину и изградили су кућу испод Угара ( и данас постоје зидине). Ђорђе је отишао на место данашње махале Литранци и направио кућу на месту Чукар, а заузео је територију од реке Власине (од Крпузове штетине) па све до испод махале Којчине. Задржао је свој део имања иу Мошиној Долиниу.

Према књизи распореда пореза на земљиште за 1885.године Ђорђин син Милутин Ђорђевић-Литра плаћао је 41,49 динара, што се сматра за имућно домаћинство.

Према извештају Народног одбора бродске ,општине из 1945.године, домаћинства у махали су имала имања(њиве, шуме, ливаде и кућни плац): Милутиновић (Милан) Јосиф(1908),2. Ђорђевић (Милутина) Трајко, 3. Ђорђевић (Ђорђе) Благоје.

Према попису из 1945.године ј ебило у махали 5 кућа и 28 становника.

*

Родослов фамилија (махала Литранци)

Родоначелник фамилије Ђорђе је рођен око 1820.године и имао два сина: Стојана, који се око 1900.године одселио у село Трнова код Ниша, а касније његова фамилија у Горњи Барбеш, и Милутина-Литра Ђорђевића (1850-1911), који је био познат трговац стоком и намирницима. Према њему је и махала добила име Литранци. Један део породице се презива Ђорђевић, а други део према Милутину презива Милутиновић.

Милутин је ширио своје имање, откупио је имање на месту Васиљевац, од непознатог власника који се одселио у непознато село на Бабичкој Гори. Израдио је воденицу на Сировачкој долини, близу Крпузове штетине, где је израђивао и ћумур.

Све породице у махали славе славу Св. Саву, а сахрањују се у дећевско гробље., што је још један показатељ да су њихови преци живели у махалу Дећеве.

У првом светском рату погинуо је Ђорђе (Милутина) Ђорђевић.

После Дтугог светског рата већи број породица је напустио махалу и одселио се за Београд. Крајем XX века Цветко (Љубомира) Ђорђевић изградио је лепу кућу на очевом имању.

* * *

XXIX—Махала Сировичине:

Махала Сировичине се налази на северном делу села Брода. Са јужне стране граничи се махалама Литранци и којчине, а са северне махалама Страње и Бошковци, које припадају селу Крстићеве (Добро Поље). Са источне стране граничи се реком Власином, а са западне стране селима Острозуб и Бистрица. Имање ове махале простире се на две планине-Чемерник и Острозуб.

Махала се састоји из два дела-засеока: Доњи део или Сировичине-Падина и Горњи део-Сировички рид. Фамилије које насељавају ова два дела нису у крвном сродству.

Раде Костадиновић је око 1960.године записао по казивању Драгутина Николића из маахале Којчине следеће:“ Да су некада биле 4 куће и то: Милутинова у махали Литранци, Стеванова у Сировичкој долини, Павлова на Сировички рид и наша у Којчине“.

Риста Николић је записао следеће: „ У сировичкој махали су били двојица деда-деда пеша и деда Стојан. Сировичинци су се доселили из Лисине, дошли су да „најду боље“, славе Св. Јована.“

Димитрије Мита Павловић из махале Сировичине, стар 83 године каже: „Мене су причали стари да је наше порекло из Црне Горе, хајдук Радак прво је дошао у Прокупље, а одатле са породицом у Лисину. Касније је дошао у нашу махалу. Направио кућу где је сад кућа Младена Павловићам на Илинкин рид, а имао је имање од реке Власине па све до Чобанца, а вероватно и кафану Раздељицу.“

Из ове фамилије је и деда Стојан кога помиње Риста Николић.

Друга фамилија у махали Сировичине је деда Пешина, који се вероватно населио пре деда Стојанових. Заузео је најбољи положај у овој махали и формирао засеок Сировичине-Падина.

Не зна се одакле је дошао предак Пешине фамилије. По једној предпоставци то је стара фамилија која се населила у махалу крајем XVI века. Приликом разматрања постанка ове махале мора се узети у обзир турски попис становништва из 1584.године. за село Раздељеница, које се налази изнад сировичке махале.

Према том попису ово село је имало 15 домова и имали дербејџиски статус. Чували су пут од Чобанца до Раздељинице, а одатле до данашње територије махале Сировичине и центра села Брода.

На Раздељиници су имали неколико ханова, а имање им се простирало све до реке Власине. Имали су трле на данашњој територији Сировичина и територији села Крстићеве.

По престанку дербејџиског заната, махала Раздељиница је нестала, ма породице су се раселиле у село Крстићеве и махалу Сировичине, где су имале трле, а неке су и напустиле територију, вероватно је деда пеша из ових фамилија.

Турски Ага из Лесковца хтео је да постане господар имања од села Острозуб до села Добро Поље и гаре. Становници села: Острозуб, Бистрица, Крстићеве, Добро Поље, Вус и Козило и махале Сировичине, сакупили су новац и 1840.године откупили имања од турског аге, односно откупили слобноду.

Свако је добио према је добио према уложеним средствма. Мита Павловић каже:“ Ми смо добили ливаду Чобанац, Раздељиницу и Крштеницу, а остали су добили онолико колико су уложили пара.“

Према књизи пореза за 1885,годину домаћинства су плаћала порез: -Павле Станковић(18,49.дин.), Станко Станковић(30,70.дин.). Мита Станковић(20,80.дин.).

 

Према извештају Народног одбора бродске ошпштине из 1945.године, следећа домаћинства су поседовала имање(њиве, шуме. Ливаде и кућни плац) у овој махали:

– .Златко (Павла) Станковић, Влада (Петра) Стефановић, Криста (Димитрије) Станковић, Милан (павла) Станковић, Стајко (Павла) Станковић, Стаменко (Наће) Марковић, Љубомир (Миладина) Николић.

Према попису из 1945.годину је било 10 домаћинства и 67 становника.

*

Родослов фамилија (махала Сировичине)

1) Сировички рид

У овом заеоку живе потомци деда Стојанови. Сви потомци славе славу Св. Јована.

Стојан је имао сина Станка, а овај три сина: Павле Станковић (1842-1902), Стеван Станковић и Мита Станковић-који се одселио у село Орана у Пусту Реку.

Стара кућаим је била на Илинкином риду. Павле је изградио кућу на Риду и формирао засеок Сировички Рид, или Павлов рид. Павле је имао 4 сина: Златко, Радул, Милан, Стајко и Златко.

Златко Павловић се вратио на деодовину и направио кућу на месту где је сада кућа Младена Павловића.

Радул Станковић призетио се у село Козило, а Милан и Стајко су остали на Риду. Стајко није имао мушку децу па је призетио Стајка Стаменковића из крстићеве махале Страње. Други Станков син Стеван Стаменковић призетио се у фамилију Пешић и населио се у Сировичку Долину, где је сада кућа Кристе Стевановића. Имао је два сина: Димитрије, који је погинуо у Првом светском рату, и Петра Стевановића.

Из ове породице су: Раде (Мите) Павловић, дугодишњи помоћник директора фармацеитске установе „Здравље“ у Лесаковцу. Бранко (Младена) Павловић је дуго година био трговац у продавници села Брод и друштвено-политички радник.

Стојан Стаменковић као наставник је предавао у ОШ у село Брод са Славком Звездановићем из мајхале Славујеве, касније радио у одељење општенародне одбране у Вкласотинцу..

 

2) Засеок Сировчине-Падина

Ф а м и л и ј а Николић

У овом зсеоку има две фамилије које су некада биле у крвном срдству. Оснивач засеока је Пеша, од кога је настала фамилија Пешић. Пеша је имао два сина: Станко Пешић, који је био ковач и Дину Пешића, који се 1885.године одселио у село Батуловце код Власотинца.

Станко пешић је рођен 1816.године а умро у махали Сировчина –Падина 1896.године. Имао је сина Русима који није имао децу па је усвојио јелену поћерку Стојка Станковића из засеока Сировичине рид, коју је довела његова друга жена Наста из Црне Траве.

Јелена се удала за Љубомира (Миладина) Николића из броске махале Пецари, који се и призетио у Сировичине. Љубомир је задржао своје презиме Николић, али је прихватио нову славу Аранђеловдан.

Његов син Светозар-Тоза презивао е Миладиновић, према деди Миладину из махале Пецари.

У Архиви добропољске цркве се помињу: Станко Пешић-ковач, Дина Пешић-ковач и Јован Пешић-терзија. Према појединим исказима били су браћа. Били су кумови породицама у селима Добром Пољу и махали Каракаши села Брод.

 

Ф а м и л и ј е: Марковић и Цветковић

Родоначелник ових фамилија је Марко или његов отац који је дошао из бродске махале Загузје, а вероватно се призетио, према појединим исказима у фамилију Јована Пешића.

Марко је имао једног сина Јанаћију (Наћу) Станковића, а овај три сина: Стаменко, Данило и Александар-који је погинуо у Првом светском рату (сахрањен на војничком гробљу у Драчу 7.1. 1916.године). Његов брат Стаменко Марковић је такође био учесник Првог светског рата и носилац Солунске споменице-инвалид. Крсна слава је Св. Арханђел.

Данилова кћерка се удала за Дражу Цветковића, родом из бродске махале Пецари, који се призетио. Задржао је своје презиме Цветковић, а прихватио славу С. Арханђел. Погинуо у Другом светском рату.

* * *

XXX—центар села Брод:

Центар села Брод се налази у проширењу реке Власине, на надморској висини 830-840 метара. У њему се увек налазио административи и територијални центар села Брод.

Према предању некада су становници села Брод били на окупу у долини реке Власине, а њиве и ливаде и кошаре биле су им са леве и десне стране реке Власине, по висовима планина Чемерник и Плана. Становници су једне године косили и обрађивали њиве с једне стране реке Власине, а испаша је била на другој страни долине, а следеће године обрнуто.

Крајем XV и почетком XVI века село Брод је било ненасељено. У периоду од 1535-1572.године населиле су се 22 сточарске породице (номади) који су имали дербејџиски статус. Опис тог дербеџиског пута је већ дат.

Центар села се веома брзо развијао. Изграђене су кафане и продавнице, а путници и трговачки каравани су се у караванима ту одмарали и ноћивали. Трговци из Знепоља приликом одласка на пазарни дан у Власотинце, ноћивали су у Броду а исто тако и при повратку.

Развој рударства у XVII и XVIII веку и изградњи пећи за топљење руде Код Чесме-Гушевац, допринело је развоју центра села Брода. Рудари су се насељавали у близини центра села и трговали у постојећим продавницама. Касније је отворен и самоков-Балкански Самоков, што је још више допринелу развоју села.

На реци Власини, у центру села Брода је био већи број воденица. Власници ових воденица били су преци данашњих становника бродских махала Шакобарци и Миљане, који су поред воденичарства се бавили и испирањем руде из реке Власине.

Крајем XIX и почетком XX века у вентар села Брод долазе становници: Стојко Стаменковић из махале Бричеве и откупљује воденицу и имање 1895.године од породице Јовић (сада Бранковић) из махале Миљане.

Исати купац откупљује и воденицу од наследника воденичара Крсте Станковића као и имање где је касније направио познату кафану „Стојкова кафана“. У овој згради поред кафане била је и продавница и кројачка радионица. Део породице из махале Бричеве преселио се у центар села Брод XX века.

Ранђел Николић-Каракаш из махале каракаши, откупљује кафану, дућан и имање у центру села Брода 1899.године од Јанка Митровића из бродске махале Белчине-бившег преседника бродске општине и првог посланика села Брод. Продао је Ранђелу Николићу-Каракашу и браниште-забран, такозвани шибак.

Ранђел Николић је у центру села купио и део имања од Пере Ђорђевића из бродске махале белчине, где изгарђује на вододелници кафану под називом „Ранђелова кафана“.

У тој кафани је била и продавница. Касније на реци Власини Ранђел гради и воденицу, да би се потом са породицом настанио у центар села Брод.

Китан Новаковић из бродске махале Китанови, крајем XIX века купио је поједине парцеле од Крсте Станковића и Пере Ђорђевића, где је саградио кројачку радионицу.

После Првог светског рата Китан Новаковић је део имања продао Гмитру Миленковићу из махале Маџцаре, који је на том имању саградио кафану и продавницу, акасније на реци Власини је саградио и воденицу. Део ове породице се преселио у центар села 1930.године.

 

На овај начин у центар села су се населиле породице Ранђела Николића-каракаша из махале каракаши , Стојка Стаменковића из махале Бричеве и Гмитра Миленковића из махале Маџари-а центар села су напустиле фамилије из махала: Шакобарци, Миљине и Белчине.

Садашњи потомци у центру села Брод су:

1. Фамилија Николић (Тасе) Ранђела-Ранђел-лале, Милка, Виктор, јелена, Михаило и Милица.

2. ранђеловић (Ставре) Анка-Анка,

3. Стојковић (Мике) Чеда-чеда, невена,

4. Миленковић (Јоке) Милић-Милић (повремено),

5. Петровић (пок. Драгше) Добрица-Доброца.

У центар села је направљен велики број викендица, обновљена црква, воденица и сакупљају се одсељени житељи села из београда и другим градовима у Србији.

Некада се заигра и коло а и подсети на стара времена. Пројухало време је однело све са собом. Некдашње печабаре а сада често седе често и докторе наука, профеосре, инжињере, предузетнике-поидњети на некадашње дане печалбарскога занта када се одлазило у пролет а вртало у касну јесен када снег забели на падинама Чемерника.

Сета и туга за некадашњим весељима, уз коло на Чобанац на Свети Илију (2.августа) када су „севале“ и песнице, ко ће водити коло; данас су остале само успомене и сећања за неке дрруге генерације да сазнају да се овде у зараслом корову годинама некошених ливада и оронулих кућа-некада живело и где се одигравао здрав и весео живот.

Врвила је планина са белим стадима и чула се песма овчара и говедара, а данас је некада надлетају само планински орлови.

Оронула школа у центар села Брод је огледало суровости и пролазности живота овде у планини.

 

 

* * *

Топоними (називи појединих њива, ливада, пашњака и шума):

Махала КАРАКАШИ: – Падина, Рид, Игралина, Огорела Бука, Равниште, Рујиново Равниште, Голема Њива, Кошариште, Трнова Чука, Горња Падина, Гариње, Врли Камен, Доња Падина, Свињарник, Брљиви Валог, Црвене Ровине, Пажар, Дуга Ливада, Чичин Рид, Црвенка, Трлина, Брезова Чука, Султанац, Смиљева Чука, Пачукова падина итд.

Махала ПЕЦАРИ: – Преслап, Златанова њива, Трњина, Каракашка ливада, Огрења, Добра вода, Рудиште, Градина, Присоје, Плана, Бежаниште, Трстени камен, Куринов камен, Рудина итд.

Махала КОКАРЦИ:- Штаве, Преслап, Милчинска Чука (Трнова Чука), Тршевина, Стеванова падина, Арница, Јендаци, Линчиште, Пољана, Долина, Говедарски пут, Рудина итд.

 

Махала БРИЧЕВЕ:- Штаве, Рид, Доња Падина, Цретњак, Црвенка, Под Кошару, Стара Кућа, Репак, Ридар, Браниште, Пољанка, Разбарци, Ровине, Бежановица, Длибокица, Уплатина, Крст, Појате, Свињарник, Долина, Прогон, Милошевка, Над Пачукове, Горњи резбарци, Горња Падина, Мала Њива, Чука, Преслап, Козји Грм, Гргарево, Китњаста Бука, Мал Извор, Велик Извор, Бузалак, Смиљева Чука, Биљине Баре, Занога, Султанац, Извори( Баре, Присоје, Разбарци, Длибокица, Топила, Горњи резбарци, Стара Кућа, Ридар), итд..

Махала ПАЧУКОВЕ:- Падина, Баре, Брег, Лештак, Градина, Гувниште, Цевкин рид, Буке, Трица, Стојанов рид, Комбас, Белчинска ливада, Милошевка, Кадијина њива, Николина падина, Јованоца њива, Тршевина, Тплик, Трнова, Стојанова крушка, Нићевје, Уплатина, Прогон, Разбарци, Манчина ливада, Изнад Кокарци, Јаловник, Мал извор, Голем извор, Младенов дол, Рудина, Бежаниште итд..

 

Махала БАКАЛЦИ:- Голема њива, копотина, Севкин рид, Севкин рид, Гарина, Ситне крушке, Валог, Рани дол, Вада, Долина, камен, Горње падине, Бакалка, Доње падине, Извор, Топлик, Ливадице, зеленац, данин гроб, Тршевина, Ридак, Сокак, Чардак (Нешин Гроб), итд.. По прердању на месту Чардак Турци су убили неког Нешу по коме је је касније ово место названо Нешин Гроб (гроб хајдука Неше-подвукао М.М, 2013.г)

Махала МИЛЧИНЕ:- Солила, Милчински рид, Верненица, Брег, Момчилова њива, јанкова њива, Станкова њива, Пољане Трнова чука, Крушке, Огрења, Кадивкина њива, Пиови, Гариње, Смиљева чука, Младенов дол, Плана, итд…

 

Махала КИТАНОВЕ:- Падина, Милошевка, Чукар, Месача, Кадијина њива, Берница, Трница, Тршевина, Плана, Голем извор, Мал извор, Угар, Старо гувно,, Грмак, Јеленина долина, Под кладенац, Доња Милошевка.

Махала АНЂЕЛИНКОВЕ:- Кућиште, река, Тршевина, Загуске баре, Доња падина, Николина падина, баре, Фулипова њива, лешће, Чочин чукар, трница, трњаци, Рудина, валог, Широка арница, Влашијевац, Голем извор, Угар, Кадијина њива, Стојанов рид итд.

Махала РАШИНЕ:- Према имену власника:- Стеванов рид, Бојчин рид, Ђурин рид, Пењтрикин андак, Цветкова ливада, Наћина бара, Смиљева чука, Иванов вашивац, Угренов гроб, Јанков гроб, тасина ливада, Младенов дол(који се некада звао Жигловска солила), Кушина ливада, бакалка и паучуковске баре,. Према другим обележјима(рељеф, извор или друго):-Девојачки камен, девојачки рид, Големи рид, Голема ливада, Солила, Крст, лешје, Посаден камен, Прогон, Јаловник, Пландиште, Коларница, валог, Огрења, Лисићевка, Китњаста бука, Тршевина, Пажар, Бежаниште, Раскрсје, Бузалак, Голема њива, Малински рид, Малинска падина, Славујево браниште, Селиште, Арница, тројица, Пиови, Дубока падина, Пањак, Гргуров дол, Коњарски кладенац, Прасаниште, Големо равниште, Криви долич, Штавник, Долине, Тршевина, Крадња ливада, Мала њива, Маџарски валог, Турски андаци, Голема грамада, Сипут, Елдиште, Комбас, Побијени камен(„Разбијени камик“).

Махала БЕЛЧИНЕ:- Белчинска река, Текиште, Пажар, Пожерак, Присоје, Кадијина њива, Дичина њива, Радин кладенац, Вато падина, Вато рид, Горун, Гариње, Загуске баре, Орлев долич, Гргулов дол, итд..

Махала ЗАГУЗЈЕ:- Тршевина, Енгенова гарина, Подрид, Вирови, Браниште, Подцлог, Појатиште, Градина у реку, Пландиште, Лука, Горња падина, Доња падина,, Кадинка, Бећарка, Зеленке, Брег, Штетина, Говедарници, Новине, Новинке, Репушница, Градашница, Топила, Ивак, Листићева њива, Голема гремада, Чешире, Горњи луг, Доњи луг, Црквиште, Падинке, Црнотравски рид, Горња огрења, Мала њива, Данилов шљивар, Врљак, Коштиљевка, Гувно, Кладенац, Бунар, казаница, равниште, Уљаник, Присади, Присоје, Репушнички андак, Топлак, кали, Прекоп, Солила, Јесниче, Бакалке, Једиње, лазина воденица, Нункин гроб, Српак, Големи андак, Градац, Тодоровско валожје, Раденкова бара, Пајкина пољана, Загуски мост, итд..

 

Махала ПУДИНЕ:- Грујина Чука, Гргуров дол, Ватов рид, Прасиште, Градашница, Пудинка, Калиште, Огрења, Влашине рупе, Влашки камен, Црквиште, Солила, Куњарски кладенац, Пажар, Зарупци, Бакалке, Гарина, Грмак, Сојћевка, Присоје, Падина, Листићева њива, Баре итд..

 

Махала СЛАВУЈЕВЕ:-(Називи њива, ливада, шума):- Радулов рид, Доња падина, Висари, Пољане, Кучиште Огрења, Вуканова градина, Ћапа, Густи чукар, Мала њива, Грамада, Лисичји камен, Лисиичен рид, Цојино браниште, Лисиче, Вргинци, Маријина ливада, Данилова огрења, Баре, Чола, Овчарски гроб, Беле воде, Чукар, Боровичје, Вељине баре, Миланин долић, Цојина ливада, Папратиње, Прибој, Миланин кладенац, Сименкове меаниште, Костовица, Китанова падина, Јованов кладенац, Ранђелова падина, Занога, Станкове баре, Врљо-камен, Ђуркинске падине, Големо равниште, Стоилкова падина, Крстина бука, Мазна бука, Крстина орница итд..

У околини махале има неколико потока-долина: Славујевска долина, која настаје код места Беле воде, а улива се у реку Власину код загуског моста. Поред ове долине постоји и Миљинска (Миланина) долина и Тесна долина. Велики број извора постоји у околини махале и то: мали извор, велик извор, Миланин извор, Студенац, Кучиште, Тричков извор, Прибој, Извор у Лепојине ливаде, Извор у Трешевину, Извор у Горњи Прибој и извор у Цојино браниште.

 

Махала МАЛО РАВНИШТЕ:- Радулов рид, Лисичји камен, Мало Равниште, Градина, Олгин брег, Крштена бука, Гологуза, Витомиров рид, Љубанско, Пепељанка, Јавор, Мали јавор, Ракитино, Појиште, Дицкина њива, Ђурина градина, Милтенова њива, Равни дол, Мали извор, Велики извор.

Махала МИЉАНЕ:- Павковица, Милтенова ливада, Каменитица, Турско браниште, Црквиште, (Рајково равниште, Милтенов рид, Угар, Падина, Лисичји камен, Мала њива, Чукљеник, Бачевиште, Густи чукар, Турска ливада, Средњи рид, Голема ливада, Боровичје, Ћапа. Бара, Гарина, Крштена бука, Ухар. Итд.(Имена-називи махале Миљане се налазе на истој територији са махалама: Шакобарци и Славујеве-па се називи места понављају).

 

Махала МИЛОШЕВЕ:- Морчина ливада, присоје, тазина ливада, Тасина долина, гарина, Студенац, Крштена бука, Равни дел, Прибој, Ориште, Зелена бара, Крндари, Турску браниште, Сименково менаиште.

 

Махала ЂУРКИНЕ:- Ђуркински андаци, Станци, Ђуркински крндари, Падина, Огрења. Пи,

Махала ГЛАВШИНЕ:- Гушевац, Прокоп, Морчина ливада, грујин дол, Присоје, Станци, Валог, Голема ливада, вада, Крндари, Пиови, Занога, Баре, врљокамен, Големешко равниште, Угравниште, лештак, Рујинци, Благи папрат.

Махала ДЕЋЕВЕ:- Равниште, Бука, Арница, Рид, Долина, Чукар, Ридак, Грујин дол, Код врбе, Бачевиште, Потајница, Угравниште, Рујинци, Кошариште, Грошни кладенац, Калдрма, Продана вода, Крадња ливада, Вучја рупа, Станково менаиште, Пољана, Друм, Стража, Бегов гроб, Раскрсје, Греотаљка, Горње рскрсје, Доње раскрсје, Ча-Илијин извор(„Ча“-стриц, подвукао: М.М 2013.г.), Вителом рид, Длага бара, присоје, Солила, Топила, Ливадке, мала чука, Дедина чука, Станкова чука, Којчинске њиве,

На територији махале

Махала МАЏАРЕ: Андак, Кладенац, Аљке, Гњилиште, Буљински камен, Симина њива, Грујин дол, Голема њива, Мала њива, Падина, Рид, Гарина, Мртвица, Умиште, Стража, Голема Чука, Присоје, Угар, Мечкина крушка, Горње Ливадче, Горња Њива, Плосни Камен, Солила, Литранска Њива, Савронијин Шљивак, Оришта, Трње, Горње воденичиште, Доње воденичиште, Длага бара, Марјанов рид, Вуканино Бунариште, Требежина, Крајина ливада, Равниште, Бачевиште итд..

Махала КОЈЧИНЕ:- Брег, Падина, Голи рид, Цветанова њива, Врли долич, Вителом рид, Микаилова падина, Присоје, Којчинск ЊИВА, Солила, Плосни камен, ДлГЕ БАРЕ, Мала чука, Голема чука, Денина чука, Гарина, Стојаникин крст, Крштена бука, баре, Пољанке, Сировичке пољанке, Василевац, итд..

 

Махала ЛИТРАНЦИ:- Литранско браниште, Литранска ливада, Литрански валог, Литранска њива, Чукар, Огрења, Јоцин рид, Синодин рид, Валожје, врли долич, Цветанова њива, Баре, Трајков лештак, Трајкова падина, мала њива, Градина, Рајково воденичиште, Крпузова штетина, Голема ливада, васиљевац, Чука, Лимчиште, Сировичка њива, Присоје, Гарина, итд…

Махала СИРОВИЧИНЕ:- Рид, Илинкин рид, Сировички рид, Огрења, Баре, Долина, Василевац Широка пољана, бачевиште, Оеловац, Мртвица, Петкова ливада, валог, Голема њива, Голема ливада, Тршевина, Крштеница, Баче, Бачевина, Сировичка падина, Пољанке, Чобанац, Извор, Раздељиница, Добропољско поље,

Меаниште, Божнивица, Извори: Стојанов Кладенац, Раздељиница, Кладенац у Долину, Младенов Кладенац(лековита вода), Суви Кладенац, Сировички Кладенац. Најпознатији извор је на планини Острозуб, на месту Раздељиница, испод Чобанца (Св. Илија).

 

 

Порекло презимена по родовима у махалама села Брод Црна Трава

 

 

 

Порекло презимена по родовима у махалама села Брод (Црна Трава):

 

Порекло презимена Станојевић, Николић, Аранђеловић (махала КАРАКАШИ):

(А-1) Фамилије:Станојевић, Николић, Аранђеловић

Порекло: из Грчке-Каракашани су по народности Грци из Епира(предела Загорје) и околине Солуна

Крсна слава: Аранђеловдан

Родоначелник :- Родоначелник ове фамилије је Станојевић фамилије је Станоје , рођен око 1800. године, а његови преци који вероватно потичу из XVII века, нису познати.

Родоначелник фамилије Николић—Аранђеловић је Никола који је био ожењен Јегликом и имао два сина: Милутина који је задржао презиме Станојевић и Ранђела—Каракаша који се презивао по оцу Николић. Родоначелник Станојевић фамилије је Станоје , рођен око 1800. године, а његови преци који вероватно потичу из XVII века, нису познати

 

Презимена: Станојевић, Николић, Ранђеловић

Познат родослов:

Браћа: Станоје (1800) (фамилја Станојевић) и Стојан Станојевић (фамилија Лепојевић).

 

Станоје:-Никола(1825), Милисав, Ђорђе.

 

Никола Станојевић(1825)-Јеглика:- Милутин Станојевић (1850), Ранђел-Каракаш Николић (1856-1942).

Милутин Станојевић (1850):-Драгутин-Шоп

 

Ранђел-Каракаш Николић (1850-1942)-Јелена:-Милорад Николић (1883-1963), Љубомир Николић (погинуо у Први светски рат), Таса Николић (1893-1991).

 

Милорад Николић-Драга: Аранђелoвић: Ставра (1908), Тома, Цветко.

Аранђеловић Ставра (1908)-Загорка:-Др Стојан Аранђеловић- Милена:-Дејан-Оливера:- Димитрије.

Аранђеловић Тома-Радица:- проф.др. Јова Аранђеловић-Ружа:-Драган.

Аранђеловић Цветко-Љубица:-Драгослав, Слободан. Драгослав-Дејан.

 

Љубомир Николић-Именка:-Душан.

 

Николић Таса (1893-1991)-жене: Стана. Јана и Перса:-ж. Марика:-Никола-Драган, ж. Марика:-Драгиша-Бранко:-Зоран, Влада. Ж. Милка:-Ранђел-Лале-Викотор-Михајло. Ж. Бранка:-Дане-Данијел

 

* * *

 

 

 

Порекло презимена Милосављевић, Глигоријевић, (махала КАРАКАШИ):

(А-2, Фамилије: Милосављевић, Глигоријевић)

 

Крсна слава: Аранђеловдан

 

Порекло: из Грчке-Каракашани су по народности Грци из Епира(предела Загорје) и околине Солуна

 

Родоначелник: – Родоначелник породице Милосављевић-Глигоријевић је Милосав, Станојев син који се родио око 1840. године. Имао је два сина: Глигорија Станојевић и Стајка који су после ослобођења од Турака, 1888. године одселио у Поречје у околини Вучја.

Позната презимена: Станојевић, Лепојевић, Милосављевић. Глигоријевић

Познат родослов:

 

Браћа: Станоје (1800)(Фамилија Станојевић) и Стојан (фамилија Лепојевић)

Станоје(1800):- Станојевић:Никола (1825), Милосав (1840), Ђорђе.

 

Станојевић Милисав (1840)-Цвета: Станојевић: .Глигорије (1868), Стајко (ж. Именка-одселио се у Вучје-Поречје).

 

Станојевић: .Глигорије (1868)-Маргита: Глигоријевић:-Милић (1889-погинуо Први светски рат), Денча, Сотир, Милисав (2), Светозар..

Глигоријевић Милић:-Димитрије, Властимир. Димитрије-Глигорије. Властимир:-Душко и Раде.

Глигоријевић Денча:-Богољуб-Златко, Зоран-Никола Глигоријевић.

Глигоријевић Сотир:-Михајло (погинуо у Други светски рат), Миодраг (погинуо у Други светски рат), Драгомир.

 

Милосав (2) Милосављевић:-Ратко, Глигорије, Стаменко. Ратко:-Милисав, Видоје. Глигорије:-Станиша-Глигорије. Стаменко:-Данко и Ратко Милосављевић.

 

* * *

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Порекло презимена Петровић, Милошевић (махала КАРАКАШИ):

 

 

Порекло: из Грчке-Каракашани су по народности Грци из Епира(предела Загорје) и околине Солуна

Родоначелник:- Родоначелник ове породице је Агаћија Петровић (1875-1962). Према црквеној документацији добропољске цркве рођен је у махали Пецари, син Петра и Стојанке Милошевић. Оженио се са Миленом (14.1.1895.године), ћерком Лазара Петровића, и призетио се у махалу Каракаши.

Лазар Петровић (1833-1911), рођен је у селу Дарковци (Дарковце) махала Кошарци. Оженио се са Петром из махале Каракаши, верроватно Станојином сестром, и призетио се.

 

Крсна слава: Ђурђевдан

Презмена: Петровић, Милошевић

 

Познат родослов:

 

Петра (1850-1924)-Лазар (1833-1911) Петровић

 

Милена Милошевић-Аргаћија (1875- 1962) Петровић:- Тренча Петровић(1902), Милош Петровић (1904).

Тренча Петровић: Славко, Станимир.

 

Милош Петровић:-Бранко, Петар, Звонко, Аргаћија, Др Веселин.

Петар:-Др Љубиша Петровић

Звонко Петровић:-Бобан Петровић.

 

* * *

 

 

Порекло презимена Ђорђевић, (махала КАРАКАШИ):

 

Порекло: Каракашани су по народности Грци из Епира(предела Загорје) и околине Солуна

 

Крсна слава: Аранђеловдан

Презмена: Ђорђевић, Станојевић

 

Родоначелник: – Родоначелник ове фамилије је Ђорђе Станојевић, пореклом из махале Рашине, кога је тетка очувала у махали Каракаши, а вероватно је био и посињен. Добио је имање изнад каракашког пута, сада познато као Цанино имање, према његовој супрузи Цани.

Ђорђе није имао децу па је усвојио Јована из махале Рашине (Падина), који је прихватио презиме Ђорђевић, према Ђорђу, и славу Аранђеловдан.

Јован се три пута женио. Са првом женом Цветом, из махале Дерџине (село Крстићеве) имао је сина Миладина.

Са другом женом Јегликом, ћерком Јована Велкова из засеока Дрдинци (махала Каракаши) имао је два сина: Данила и Аргаћију. Сви су се они одселили у Власотинце.

 

Познат родослов:

 

Браћа: Станоје (1800) (фамилја Станојевић) и Стојан Станојевић (фамилија Лепојевић).

 

Станоје:-Никола(1825), Милисав, Ђорђе (1820).

 

Ђорђе Станојевић (1820)-Цана:- Јован Ђорђевић (1850-1915, посињен из м. Рашине, Брод).

 

Јован Ђорђевић(1850-1915)-Цвета(с. Крстићеве, Добро Поље):-Миладин (1873-1958)

Миладин Ђорђевић (1873-1958)-Цана:-Божило и Владимир Ђорђевић.

 

Јован Ђорђевић- Јеглика (Кракаши, Борд):-Данило (1892) и Аргаћије (1894) Ђорђевић. Данило Ђорђевић (1892)-Совијанка:-Дража, Степа-Шоп и Александар Ђорђевић.

 

 

* * *

 

 

Порекло презимена Стојановић, Лепојевић, Стојичић, (махала КАРАКАШИ):

 

(Б-1) Фамилије: Стојановић, Лепојевић, Стојичић

Порекло: Каракашани су по народности Грци из Епира(предела Загорје) и околине Солуна

Родначелник:- Родоначелник ових породица је Стојан, рођен око 1790. године а по предању био ј Станојин брат. Имао је два сина: Лепоју и Бошка, који се одселио у Пусту Реку.

Крсна слава: Аранђеловдан

Браћа: Станоје (1800) -(фамилија Станојевић) и Стојан(1790)- фамилија Лепојевић).

 

Познат родослов:

 

Стојан (1790)- Лепоја (1815-1915) Стојановић, Бошко Стојановић (одеслио се у Пусту Реке).

 

Лепоја Стојановић (1815-1915)-Станија:- Лепојевић: Јован (1870-1903), Ранђел (1949-1903), Ћира (1862-1898), Страхиња(одселио се у Пусту Реку).

 

Јован Лепојевић (1870-1903)-Аница:- Арса (погинуо у први светски рат), Данило, Обрад (погинуо у Први светски рат), Витко, Давид (1900).

Лепојевић Данило-Воја(погинуо у Други светски рат), Мика, Радомир (погинуо у Други светски рат).

Лепојевић Витко:-Пера, Јордан, Лепоја, Јова.

Лепојевић Пера:-Бранимир, Горан-Аца.

Лепојевић Јордан:-Горан-Аца.

Лепојевић Лепоја:-Данило, Аца..

 

Лепојевић Ранђел (1849-1903)-Именка:-Стојан.

Лепојевић Стојан-Ана:-Стојадинка.

Лепојевић Стојадинка (Каракаши)-Страхиња Стојичић(Пачукове-прозетио се):-Драгиша, Предраг, Стојан-Срђан.

 

Лепојевић Ћира (1862-1898)-Султана:-Вићентије(1883-1909,-жена Станојка), Влајко (погинуо у Први светски рат).

 

* * *

 

 

 

Порекло презимена Станимировић, Богојевић, Младеновић (махала КАРАКАШИ):

 

(Б-2) Фамилије: Богојевић, Младеновић

 

Порекло: Каракашани су по народности Грци из Епира(предела Загорје) и околине Солуна

Крсна слава: Ђурђевдан

Родоначелник: – Родоначелник ове породице је Богоје Милошевић (1832-1912). Родио се у селу Дарковци (Дарковце). Оженио се са Станијом (1833-1913), кћерком Стаменка и Станке Станимировић, и призетио се у махалу Каракаши.

 

Родоначелник:- Родоначелник ове породице је Младен Станимировић (1827-1908). Младен је имао брата Михаила.

 

Презимена: Станимировић,, Богојевић, Младеновић,

 

Познат родослов:

 

Станимир (1780):-Стаменко Станимировић (1810), (?-непознат, 1970,) Станимировић.

 

Станко Станимировић (1810):-Станија (призетио се и з село Дарковце), Богоје (1872-1912).

Богоје Станимировић: Богојевић:- Драгутин (погинуо у Првом светском рату), Димитрије (жена: Русија), Миладин (1865-1902).

 

Богојевић Миладин (1865-1902)-Јелица:.Милорад (призетио се у м. Дрдинци), Јованча (1895-1956).

Богојевић Милорад:-Мирко, Веља, Димитрије.

Богојевић Јованча (1895-1956)-Кола:-Браца, Мика. Браца-Никола-Зоран. Мика-Јовица-Игор Богојевић.

 

(?непознат-1790.г) Станимировић:- Младен (1827-1907), Михајло.

Младен Станимировић-Станка: Младеновић:.- Дојчин (1850-1925), Златан (1847-1912), Златко (1885-1915), Станча-Милисав.

 

Младеновић Дојчин(1850-1925)-Пејка:-Никола-Велимир.

Младеновић Златан (1847-1912):-Ђура (1894), Светозар (1896), Александар, Милан.

Младеновић Александар:-Влада, Добровоје, Стојанче. Добривоје-Драган Младеновић.

Младеновић Милан;-Криста.

 

* * *

 

 

 

Порекло презимена Јовановић, Виденовић,(махала КАРАКАШИ):

 

Порекло и Родоначелник:- Порекло ове породице је из околине Алексинца, а по предању први досељеник у махалу био је Вељко, црномањаст и висок човек. Најстарији познати члан је Станко, који је имао кућу испод каракашке махале, а његов син Војин је изградио кућу на садашњој територији засеока.

Војин није имао деце па је усвојио Стаменка из махале Пецари. Стаменко је имао сина Вељка-каракаша и још једног непознатог имена, а по предању звао се Радул.

 

Од Вељка је породица Јовановић. Вељков син Јован свирао је у гајде и према делу овог инструмента дрдало засеок је добио име Дрдинци

Радулов син Виден није имао децу па је усвојио Гмитра из махале Милчине, који је погинуо у Првом светском рату.

Гмитар је имао четири кћерке. Најстарија кћерка Добрица удала се за Милорада Богојевића из махале Каракаши, који се призетио у фамилији.

 

 

 

Крсна слава: Ђуређевдан

 

Родоначелник: Станко

 

Презимена: Стаменковић, Богојевић, Јовановић, Виденовић)

 

Познат родослов:

 

Станко (173):-Војин(176)-Стаменко (1785).

Стаменко:-Вељко Каракаш, Радул (Богојевић).

 

Вељко Каракаш:-Јован Вељковић (1840-1905).

Јован Вељковић (1840-1905)-Аница:-Милтен (1873-1914.г-погинуо у Први светски рат)

Вељковић Милтен((1873-1914.г-погинуо у Први светски рат)- Васа (кћи Милисава Станојевића):-Јованча, Љуба, Александар. Јованча-Тренча. Љуба:-Милтен, Бора. Милтен-Драган Вељковић. Александар-Стаменко-Милован-Игор Вељковић.

 

Радул (Богојевић)-Ката:-Виден Стаменковић(1847-1915).

 

Виден Стаменковић(1847-1915)-Ана (1881-1960):-Гмитар Виденовић (1884-1915-погинуо у Први светски рат):-Добрица Виденовић-Милорад Богојевић(приетио се):-Мирко, Веља, Димитрије.

 

* * *

 

 

 

 

 

 

Порекло презимена Јовановић, Виденовић,(махала ПЕЦАРИ):

 

 

Крсна слава: Ђурђевдан(фамилије:Петровић (Момчиловић)

 

Крсна слава: Св, Јован (Фамилија: Николић (Дојчиновић)

 

Порекло: Оснивач махале (рода) је Петар односно Пеца, Пецари воде порекло од два брата, од којих је једном отац био из село Рупље, а другом из махалу Славујеве, пошто им се мајка по други пут преудала.

Први је био слуга код Каракаша, а звао се Петар. Њему су ови дали земљу и тамо га населили. У пецарској махали има шест кућа које славе Ђурђевдан.

Родоначелник:- Петар-Пеца (1700.г.)

Позната презимена: Стевановић, Петровић, Момчићовић, Николић, Дојчиновић

Познат родослов:

Петар-Пеца(1700)-Младен(1725)-Илија (1755)-Стева (1780), Милош.

Стева (1780):-Стевановић: Момчило (1810-1910), Ранђел (1818-1913).

 

Момчило Стевановић (1810-1910)-Јаника:-Таза (одселио се у Рајно Поље-Власотинце), Петар, Илија (призетио се у махалу Милчине).

Петар Момчиловић-Љубика: Петровић:-Гаврило (ж. Манасија-погинуо у Први светски рат), Милутин (1888), Јованча (1894), Велимир (погинуо у Први светски рат).

Петровић Милутин (1888)-Милуника:-Стоимен, Браца.

Петровић Стоимен:-Драган, Момчило и Станкјо Петровић.

Браца Петровић:-Милован, Бранко-Милутин Петровић.

 

Ранђел Стевановић (1818-1913)-Велика:-Савка-Тавка, Сафороније (умро млад).

Савка-Тавка Стевановић-Дојчин Николић(призетио се из Кокарци, Брод):-Николић:-Јован Николић(1888-1943), Радул Николић(1885), Милорад Николић(погинуо у Први светски рат).

Јован Николић(1888-1943)-Севделина:-Синиша, Рача, Ранђел. Синиша-Дојчин, Драгиша-Аца Николић.Рача-Иван Николић.

Радул Николић(1885)-Јевросима и Николина:- Мика, Дона, Тренча Николић. Мика-Славко, Раде. Славко-Ивица Николић. Јона-Милан и Душан Николић. Тренча Николић-Јова и Власта.

* * *

 

 

Порекло презимена Милошевић, Петровић, Цветковић, Милутиновић, (махала ПЕЦАТИ):

 

Крсна слава: Ђурђевдан

Порекло: Оснивач махале (рода) је Петар однсно Пеца, Пецари воде порекло од два брата, од којих је једном отац био из село Рупље, а другом из махалу Славујеве, пошто им се мајка по други пут преудала.

Први је био слуга код Каракаша, а звао се Петар. Њему су ови дали земљу и тамо га населили. У пецарској махали има шест кућа које славе Ђурђевдан.

 

Родиначелник: – Родоначелник ових фамилија хахале Пецраи је Петар (Пеца)- а овде Милош, други Илијин син, рођен око 1800.године. Милош је имао три сина: Петра, родоначелника фамилије Петровић и Милошевић, Цветко је родоначелник фамилије Цветковић и Новко-родоначелник фамилије Новковић односно Милтеновић. Милутин је син Петра Момчиловића, па је из имена изведано презимена: Милутиновић.

 

Познат родослов:

 

Петар-Пеца(1700)-Младен(1725)-Илија (1755)-Стева (1780), Милош.

 

Милош:-Милошевић:-Петар, Цветко, Новко.

Милошевић Петар-Стојанка:-Милан (1886), Јован, Аргаћија (призетио се у махалу Каракаши), Чедомир.

Милошевић Милан (1886)-Ружа:-Васко. Милошевић Јован-Најдан. Милошевић Чедомир-Милош, Рака-Сребрен Милошевић.

Милошевић Цветко:-Тренча, Миладин Милошевић (1833-1903), Стајко Милошевић (1869-1948).

Тренча (Цветковић-Милутиновић)-Наско и Влајко.

Наско Цветковић-Стојанча, Раде и Митко погинули у Други светски рат, Бора-Бане.

Милутиновић Влајко-Дража (призетио се у махалу Сировчине), Јевра, Тома, Тихомир (погинуо у Други светски рат).

 

Милошевић Стајко (1869-1948):-Цветковић: Ставра, Божидар. Ставра:-Влада, Десимир, Стаменко, Драгиша Цветковић. Стаменко Цветковић-Миле и Аца Цветковић.

* * *

 

 

Порекло презимена Ђорђевић (махала ПЕЦАРИ ):

 

Крсна слава: Аранђеловдан

 

Порекло: Оснивач махале (рода) је Петар однсно Пеца, Пецари воде порекло од два брата, од којих је једном отац био из село Рупље, а другом из махалу Славујеве, пошто им се мајка по други пут преудала.

Родоначелник: – Родоначелник ове фамилије је Гмитар који се призетио из бродске махале Милчине. Први његови потомци презивали су се Гмитровић, а касније Ђорђевић, према његовом сину Ђорђу.

Познат родслов:

 

Гмитар (1820): Гмитровић Ђорђе (1850) и Миладин (1843-1925)

 

Гмитровић Ђорђе (1850)-Северина: Ђорђевић Јован) и Никола (1890).

 

Ђорђевић Јован -Јаника:Ђорђевић :-Пејча (1900)-Града (1927). Јоца (1904)-Часлав (1921)-Ненад, Зоран (1939)-Никола.,Драгомир (1902), Бора-Гмитар и Ненад Ђорђевић.

 

* * *

 

Порекло презимена Милошевић, Петровић, Цветковић, Милтеновић, (махала ПЕЦАРИ):

 

Крсна слава: Ђурђевдан

 

Порекло: Оснивач махале (рода) је Петар однсно Пеца, Пецари воде порекло од два брата, од којих је једном отац био из село Рупље, а другом из махалу Славујеве, пошто им се мајка по други пут преудала.

Први је био слуга код Каракаша, а звао се Петар. Њему су ови дали земљу и тамо га населили. У пецарској махали има шест кућа које славе Ђурђевдан.

 

Родоначелник: – Родоначелник ових фамилија је Милош, други Илијин син, рођен око 1800.године. Милош је имао три сина: Петра, родоначелника фамилије Петровић и Милошевић, Цветко је родоначелник фамилије Цветковић и Новко-родоначелник фамилије Новковић односно Милтеновић.

Познат родослов:

Петар-Пеца(1700)-Младен(1725)-Илија (1755)-Стева (1780), Милош.

Милош:- Милошевић Петар(ж. Стојанка), Цветко Милошевић, Новко Милошевић(ж. Динка).

Милошевић Новко-Динка: Новковић Милтен, Новковић Стојан.

Новковић Милтен-Илинка:-Драгутин (1882), Данило (1883-1913).

Новковић Драгутин(1882)-Станојка:-Сима Милтеновић (1907)

Сима Милтеновић (1907):-Владимир, Добривоје, Божидар, Денча, Радован, Добривоје-Љубиша-Милош Милтеновић. Божидар-Миле. Денча-Мирољуб. Радован-Небојша Милтеновић.

* * *

 

Порекло презимена Јовановић, Богдановић, Николић(махала КОКАРЦИ):

 

Крсна слава: Св. Јован

 

Порекло: Дорјан (Македонија).

 

Кокарци махала води порекло од оснивача рода Николи-Коки, који је у Дорјану (Македонија) убио Турског капетана (буљубашу) па је у тој махали села Брод израђивао бисаге и покровце за коње да би преживео.

 

Имао је 9 синова и населио из у ратним местима од којих данас има 280 домова. Два сина је населио у Добро Поље, трећег у Милчину, четвртог у Лопушњи. Три сина су му отишла за Прокупље и Куршумлију, а два су остала ту у Кокарцу, од којих је данашња махала Кокарци у село Брод.

 

Родоначелник: – Родоначелник ових фамилија је Јован, Николин праунук, који је рођен око 1825. године. Јован је имао два сина: Богдана, од кога су настале фамилије Јовановић и Богдановић, и Николу од кога је настала фамилија Николић.

 

Према црквеној документацији добропољске цркве Богдан Јовановић је рођен 1835.године, и то су једини познати најстарији подаци за ову фамилију. Већи број чланова породице у периоду од 1880-1900 године одселио се у Пусту Реку

 

 

Презимена: Николић, Богдановић, Јовановић

 

Познат росослов:

 

Никола-Кока (175)-Иван (1775)-Радоје (1800)-Јован Ивановић(1825).

Јован Ивановић(1825-1915): Бодан Јовановић (1835), Никола Јовановић (1855).

 

Јовановић Богдан(1835-1915)-Смиљана:- Ђура Јовановић(1884), Јован Јовановић или Богдановић(1881-1951, ж. Јелисавета), Димитрије Јовановић (погинуо у Први светски рат).

Јовановић Ђура(1884)-Богољуб, Давид. Богољуб:-Бранко-Иван Јовановић, Вита Јовановић. Давид Јовановић:-Јова и Никола Јовановић.

 

Богдановић Димитрије(погинуо у Први светски рат):-Десимир, Милан, Тома(1903).

Богдановић Милан-Ставра. Тома Богдановић(1903)-Радослав Богдановић (1928).

 

Јовановић Никола (1855):Николић:-Милетија (одселио се у Соко Бању), Дина (1866-1914), Здравко (1856-1903), Дојчин(фам. Николић-призетио се у махалу Пецари)

Јовановић Дина(1866-1914-погинуо у Први светски рат):-Горча, Ђура.

Николић Горча:-Тренча и Милош Николић.

Николић Ђура:-Тома-Милован, Никола Николић.

Николић Здравко (1856-1903):-Драгутин (1880-1946), Данило, Јованча.

 

* * *

 

 

Порекло презимена Новаковић, Лепојевић, Спасић (махала КОКАРЦИ):

 

Крсна слава:Св. Јован

 

Порекло: Дорјан (Македонија).

Кокарци махала води порекло од оснивача рода Николи-Коки, који је у Дорјану(Македонија) убио Турског капетана (буљубашу) па је у тој махали села Брод израђивао бисаге и покровце за коње да би преживео.

 

Имао је 9 синова и населио из у ратним местима од којих данас има 280 домова. Два сина је населио у Добро Поље, трећег у Милчину, четвртог у Лопушњи. Три сина су му отишла за Прокупље и Куршумлију, а два су остала ту у Кокарцу, од којих је данашња махала Кокарци у село Брод.

 

Родоначелник: – Према црквеној документацији добропољске цркве Лепоје и Спаса презивали су се Новаковићи, а према исказу Богољуба Јовановића била су браћа. Њихов отац, по предању, звао се Новак (рођен око 1790), према коме се и део фамилије презива. Од Лепоје је настала фамилија Новаковић и Лепојевић, а од Спасе фамилија Спасић.

 

 

 

 

Презимена: Новаковић, Лепојевић, Спасић

Познат родослов:

Новак:- Новаковић Лепоја (1835-1915) и Спаса Новаковић (1816-1901).

 

Новаковић Лепоја (1835-1915)-Велика:-Лепојевић Јанко (1878-1954) и Лепојевић Обрад (1885.г-погинуо у Први светски рат).

Лепојевић Јанко (1878-1954)-Драгиња:-Никодија (погинуо у Први светски рат), Божило(ж.Нада), Јова.

Лепојевић Никодија-Стојанча и Раде Лепојевић. Јова Лепојевић-Драгиша-Иван.

Лепојевић Обрад (185-г.-погинуо у Први светски рат)-Милена:-Арса (1906), Стојан (1916). Арса-Драгомир-Миодтаг Лепојевић.

 

Новковић Спаса (1816-1901)-Кита:-Спасић Михајло (1876-1911) и Спасић Милан (1888).

Спасић Михајло (1876-1911)-Анђелија:-Сима (1903), Јова (1907). Сима-Дејан (1935)-Миленко Спасић.

Спасић Милан (1888)-Александар, Милорад (1908). Александар Спасић-Ранђел , Браца , Борко, Цветко-Драган и Пера Спасић. Милрад Спасић (1908)-Андреја, Најдан и Адам Спасић.

* * *

 

 

Порекло презимена Микаиловић,Стевановић, Петровић (махала КОКАРЦИ):

 

Крсна слава:Св. Јован

 

Порекло: Дорјан (Македонија).

Кокарци махал воид порекло од оснивача рода Николи-Коки, који је у Дорјану (Македонија) убио Турског капетана (буљубашу) па је у тој махали села Брод израђивао бисаге и покровце за коње да би преживео.

 

Имао је 9 синова и населио из у ратним местима од којих данас има 280 домова. Два сина је населио у Добро Поље, трећег у Милчину, четвртог у Лопушњи. Три сина су му отишла за Прокупље и Куршумлију, а два су остала ту у Кокарцу, од којих је данашња махала Кокарци у село Брод.

 

Родоначелник:- Родоначелник ових фамилија је Микаило, који је имао три сина: Стевана, по коме се презива фамилија Стевановић, Илију и Петра, по коме се презива фамилија Петровић. Од Микаила је „изведено“ презиме Микаиловић.

Од Илије „изведено“ презиме Илијић, Од Стеве „изведено“ презиме Стевановић и од Петра „изведено“ презиме Петровић

Илија и Петар Микаиловић су се одселили око 1890.године у село Бублице (Пуста Река). Касније се Петар вратио у махалу и обзиром да није имао децу посинио Васиљка из Гаре.

После извесног времена родио се и син Милан, напустили су махалу и одселили се у Чачак. Око 1910. године. Васиљков син Божидар вратио се поново у махалу где је опет формирао домаћинство Петровић

Презимена: Микаиловић, Стевановић, Петровић

Познат родослов:

Микаило-Никола:-Микаиловић Стеван, Микаиловић Илија и Микаиловић Петар.

Микаиловић Стеван-Јеглика:-Стевановић Јосим(1881) и Стевановић Драгомир(1886.г.-погинуо у Први светски рат).

Стевановић Јосим(1881)-Јулијана:-Аца (1906), Јованча-Душко, Бошко-Жика, Драгча, Радомир (1919) Стевановић.

 

Микаиловић Илија-Именка:-Драгутин (1880) Илијић.

 

Микаиловић Петар-Стамена: Петровић Васиљко, Петровић Милан(1883.г.-жена Марија).

Васиљко Петровић-Савастија:-Сима (1895), Божидар (1902).

Петровић Божидар(1902):-Милош, Станко-Љубиша Срећко Петровић.

 

* * *

 

 

Порекло презимена Стојковић, Стојановић, Милтеновић, Динић (махала БРИЧЕВЕ):

 

Крсне славе:Стевандовдан, Аранђеловдан

 

Порекло: Порекоо са Андријевице (Црна Гора) преко Копаоника из села Добри Дол, доселили се у село Брод.

 

Родоначелник и презимена:- Из имена:Милтен, Дина, Стојко, Стојанна, Младена-„изведена“ су презимена: Милтеновић, Динић, Стојковић, Стојнаовић, Младеновић.

а) Ф а м и л и ј е: Стојковић, Младеновић

Најстарији познати лан породице је Стаменко (први-1.) чији се брат Димитрије- Мита, по предању одселио у село Бричевје код Предејана око 1800.године. Стаменко (први-1.) је имао једног сина Стојка, који дуго година није имао децу.

После извесног цремена добио је близанце Стаменка и Станка. Од Стаменка је фамилија Стојковић, а од Станка фамилија Младеновић. Обе ове породице славе славу Стевандовдан. Из непознатих разлога променили су славу, јер њихови рођаци на Копаонику и околини Андријевице, као и рођаци у селу Бричевје код Предејана славе Аранђеловдан.

 

б) Ф а м и л и ј е: Милтеновић, Динић

Родоначелник ове породице је Стојан, по предању, потомак Гмитрових који се вратио из села Бричевје код Предејана. Приликом обиласка села Брод Р. Николић је записао: „Бричевци (5-6 кућа) славе св, Стевана, од њих су Гмитрови, али они славе св. Аранђела, они су изгледа из Бричевја код Предејана (Грделичка клисура)„.

Ова сеоба и подела породице навела је многе истраживаче да не могу са сигурношћу да утврде да ли је прво постојала махала Бричеве у Броду или село Бричевје код Предејана,

У одређивању истог родослова може поред „крсне славе“, говора, обичаја да се узима у обзир и „исто кумство“ фамилије и нарочито „распоред“ на село одређеног имања:њива, шума, пашњака и ливада-подвукао истраживач М.М 2013.г. Власотинце)

Стојан је вероватно Ивков син или брат, рођен око 1820.године. Дошао је у Брод средином XIX века и задржао славу св. Арханђел, а његови наследници су касније славили Стевановдан.

Из неког другог разлога променили славу. Имао је три сина: Рајка, Милтена и Дину Стојановића. Рајко није имао деце па је своје имање продао Стојку Стамнековићу. Милтен је имао сина Ђуру Стојановића (1876-1955), а овај сина Ранка, који је живео у Грделици. Дина Стојановић имао је сина Десимира.

Све фамилије у овој махали Бричеве су у сродству.

 

Познат родослов:

 

Браћа: Стаменко (1760-први) и Димитрије( син: Илија се одселио се у Бричеве код Предејана)

 

Стаменко (1790):-Стојко (1790).

Стојко (1790):-Станко (1815) и Стаменко (1820).

 

Станко Стојковић (1815):-Младен (1845).

Младен Стојковић (1845)- Младеновић:-Петар, Михајло(погинуо у Први светски рат; Риста, Влајко (погинуо у Прци светски рат), Лука (погинуо у Први светски рат).

 

Младеновић Петар:- Јованче-Радослав, Станче-Др Илија Младеновић, Новица Младеновић-Стеван

Младеновић Риста-Сима-Града и Воја Младеновић.

 

Стојковић Стаменко – Стојко(други-1820.г.).

Стојко(2) Стојковић:-Никола (1870-1915), Јован(ж.Васа).

Стојковић Никола(1870-1915)-Олга:-Жика, Велимир, Димитрије, Милорад. Жика-Влада, Мирољуб, Бане. Стојко-Небојша. Мирољуб-Лазар. Бане-Саша. Димитрије-Чеда и Браца. Чеда-Мома. Браца-Срђан и Димитрије. Милорад-Добривоје и Никола. Добривоје-Звонко Стојковић.

 

 

Димитрије:-Илија (1780) и Ивко(1800).

Стојан (1825):-Стојановић:Рајко, Дина, Милтен(1825).

Стојановић Дина:Динић Десимир.

Стојановић Милтен (1850): Милтеновић Ђура(1876-1955):-Ранко Милтеновић.

 

* * *

 

 

 

Порекло презимена Стефановић, Стојичић, Стаменковић, Љубеновић (махала ПАЧУКОВЕ):

 

Крсне славе:Аранђеловдан(Стојичић , Стаменковић и Љубеновић), Св. Јован (Стефановић)

Порекло: су пореклом из Добрича код Лесковца, који су се прво населили у Божицу а касније под притиском Крџалија (одметнутих Турака) дошли у село Брод.

 

Родоначелник:- Све фамилије у махали Пачукове славе славу Св. Арханђела-Аранђеловдан, што значи да су у сродству. Милентије Стефановић из махале Милчине призетио се у м. Пачукове у породицу Манче Стефановића. Славио је славу свога оца из Милчине Св. Јован и задржао очево презиме Стефановић.

Из записника о подели ливаде Голем Извор види се да су Цветан Стоичић и Радул Љубеновић имали по једну четвртину парцеле, што наводи на закључак да су њихови преци Стоица и Љубен били браћа.

Познат родослов:

Браћа:Стоица и Љубен-синови Ивка, који брат Стевану.

 

Породица Стефановић(Стевановић):

Стеван(1810):-Манојло-Манча (1840) Стевановић: Јеглика.

Стевановић Јеглика- Стефановић Милетија (1865.-призетио се из Милчине):Стојадин (1893).

Стефановић Стојадин(1893):-Радослав(жена Драгица) и Града(жена Каја)-Горан(ж. Гоца), Мића (ж. Зорица). Горан-Милан. Мића-Срђан,и Стефан Стефановић.

 

Породица Стојичић:

Ивковић Стоица(1825):-Стојичић:Цветан (1850) и Јован.

Стојичић Цветан (1850)-Станојка:-Душан(ж. Роска), Крста (1888-1960.г-ж. Руска).

Стојичић Душан-Роска:-Богосав, Драгиша, Тома.

Стојичић Крста (1888-1960)-Руска:-Стајко(призетио се у Д. Поље).

Стојичић Јован-Цана:-Цока(призетио се у Каракаши), Светислав (погинуо у Други светски рат), Светозар.

Светислав Стојичић-Наћа, Ноле. Светозар Стојичић-Јова.

 

Породице Стаменковић и Љубеновић:

Ивковић Љубен 81815):-Љубеновић Стаменко(1839).

Љубеновић Стаменко(1839)-Милена:-Радул, Милан (1889-1955).

Љубеновић Радул:-Милош(1904), Ђорђе-Стаменковић: Гојко, Срећко, Драган. Гојко-Миле. Срећко:-Милан и Бојан Стаменковић.

.Љубеновић Милан (1889-1955)-Калина:-Станимир и Драги-Драган Љубеновић.

* * *

 

 

 

 

 

 

 

Порекло презимена Филиповић, Јовановић, Аранђеловић(махала ПАЧУКОВЕ):

Крсна слава: Аранђеловдан

Порекло: „Ћутук махала“- Према времену настајања махала се сматра једном од настаријих махала у селу Брод („Ћутук мала“). Први становници дошли су са Копаоника.

 

Родоначелник:- Све породице славе славу Аранђеловдан, што значи да имају једног родоначелника који је непознат. Најстарији познати преци ових фамилија су Филип и Јован који су рођени на почетку XIX века, од којих су и настале породице Филиповић и Јовановић. У породици Филиповић призетио се Стојанча Аранђеловић из махале Дећеве (Микине), а у породици Јовановић призетио се Милорад-Баја из села Дарковци (Дарковце). Маркову кћерку

Познат родослов:

 

Породице Филиповић, Аранђеловић:

Маринковић Филип (1850): Филиповић:-Милан (1875), Драгомир, Јован (погинуо у Први светски рат)

Филиповић Милан (1875):-Божил(1897)-Ратко, Коста (1906)-Митко и Станко Филиповић.

Филиповић Драгомир:-Срба (погинуо у Први светски рат), Стојадинка.

Филиповић Стојадинка-Стојанча Аранђеловић(призетио се из махале Дећеве):-Михајло-Тома, Драгослав-Илија и Милија Аранђеловић.

 

Породица Јовановић:

Јован (1840):-Јовановић Петар (1865.г. погинуо у турским ратовима)

Јовановић Петар (1865.г. погинуо у турским ратовима):-Благоја (погинуо у Први светски рат), Сима(1892), Васка.

Јовановић Сима (1892)- Савета:-Александар, Мирко-Иван и Милован Јовановић.

Јовановић Васка-Милорад Баја(призетио се из с. Дарковце:-Влада-Мишко, Славко-Дејан Јовановић(погинуо 1991.г у рату), Јова.

* * *

 

Порекло презимена Стефановић, Марковић, Станковић (махала МИЛЧИНЕ):

 

Крсна слава: Св. Јован

 

Порекло: са Дорјана (Македонија)

 

Родоначелник:- Оснивач махале Милчине је пореклом из бродске махале Кокарци (пореклом са Дорјана-Македонија) а по предању Николин сина Михајло. Махала је добила име по неком Милчи. У старим географским картама из XIX века се водила као у упису као Паунова махала(вероватно према неком Пауну).

Родоначелник фамилије Станковић је Станко, рођен око 1915.године. Један део породице се презива Станковић а други део Стефановић према Станковом сину Стефану.

Стефан је имао четири сина: Живојин, Атанас, Милетије, Никола.

Родоначелник фамилије Стојичић је Стоица који је имао 4 сина: Стеван, Груја, Милетије, Груја-који се призетио у махалу Каракаши.

 

Познат родослов:

Милча (1790):-Марко (1813), Станко(1815).

 

Марко(1813):-Стоица(призетио се у Каракаши-Брод), Гмитар(призетио се у махали Пецари-Брод)..

Стоица:-Гмитар(ж.Кадивка), Стеван (1868), Груја, Милетије (1870).

Стеван (1868):Стојичић: Јованча(1893), Мика (1896).

Стојичић Јованча(1893)-Стојадинка:-Синиша-Љубиша-Дејан и Стева, Стева Стојичић.

Стојичић Мика (1896):Марковић:-Стојанча-Горан и Бобан-Лазар, Ставра-Игор, Драган-Марко, Миодраг-Владица Марковић.

 

Станко(1815):-Стеван(1845), Јанко (отишао у Пусту Реку).

Стеван (1845)-Ракита: Станковић: Живојин, Антанас и Милетија Стефановић(призетио се у м. Пачукове-Брод), Никола.

Станковић Антанас-Агна:-Јордан (ж.Јаглика).-Сртефановић:Дража, Браца и Воја.

Станковић Никола:-Стојадин, Данило(1896)-Диница (Десимир се призетио из Милчине-Брод)-Миле-Дане.

* * *

 

Порекло презимена Момчиловић, Илић (махала МИЛЧИНЕ):

 

Крсна слава: Св. Јован

 

Порекло: са Дорјана (Македонија)

Родоначелник:- Родоначелник фамилије Илић је Илија Момчиловић рођен око 1858.године у бродској махали Пецари. Оженио је Здравку, вероватно Маркову кћерку и призетио се у махалу Милчине. Прихватио је нову славу Св. Јован, али је задржао своје презиме Момчиловић. По његовом имену презивају се његови потомци Илић.

Познат родослов:

Здравка((призетио се Илија Момчиловић, рођен 1858.г. из махале Пецари-Брод):- Васиљко Момчиловић (1782).

Момчиловић Васиљко (1882):-Илић:-Радул , Браца(умро млад), Данило.

Илић Радул:-Светозар-Тоза, Бора(погинуо млад), Влада-Иван Илић.

Данило Илић:-Десимир(призетио се у Милчине-Брод)-Миле-Дане Илић, Гојко, Станча-Иван Илић.

 

 

 

* * *

 

Порекло презимена Китановић(махала КИТАНОВЕ):

 

Крсна слава: Св. Пантелејмон-Св. Пантале

 

Порекло и Родоначелник :- Оснивач фамилије Китановић је Китан по коме је махала добила име. Китанова мајка из црнотравске махале Чукурусци преудала се у бродску махалу Рашине и са собом је повела и Китана Новковића који је рођен 1825.године.

Родоначелник ове фамилије је Китан, а сви чланови фамилије славие крсну славу Св. Панталејмон(Св. Панатле). Нису мењали презиме које им је остало од Китана. Китан је имао два сина: Лепоје и Ранђел.

Лепојини син Милан призетио се у Добро Поље (његов унук Зоран Китановић био је и преседник црнотравске општине).

 

Познат родослов:

 

Китан Новковић (1825): Китановић: – Лепоје(1885), Ранђел.

Китановић Лепоје (1855):-Божило, Стајко(погинуо у Први светски рат), Вукан (погинуо у Први светски рат), Милан (призетио с еу Добро Поље).

 

Китановић Стајко:-Александар-Санда Китановић(1908):-Тома, Чеда, Драгомр. Тома-Ивица-Ненад, Новица, Китан-Јанко, Лука. Драгомир-Милован, Раде-Игор Китановић.

Китановић Ранђел:-Влада, Михајло, Драгутин(погинуо у Први светски рат). Михајло-Стојадин, Никодија. Стојадин-Мића, Никола. Никол-Влада и Бранимир Китановић. Никодија Китановић-Јован, Миодраг, Ранђел. Јован-Небојша. Миодраг-Милан. Ранђел-Никола Китановић.

 

* * *

 

Порекло презимена Стојановић, Николић (махала КИТАНОВЕ):

 

Крсна слава: Св. Аранђел

 

Родоначелник: – Родоначелник фамилије Николић је Никола населио се у доњем делу Пачуковског имања, односно где је сада кућа Мике Китана. Никола је задржао породичну славу из махале Пачукове Св. Аранђел, коју и сада славе његови потомци

 

Познат родослов:

Стојан:-Стојановић Никола(1850): -Вељко Николић, Владимир Стојановић(1875), Стојко-Цока Николић (призетио се у м. Анђелкове-Брод).

 

Вељко Стојановић: Николић: Стојко, Станко-Бранко Николић.

Владимир Стојановић(1875. пог.у прв. Св.рат):-Миодраг-Мика Китан Николић(1913)-Зоран-Влада, Иван-Игор Никлић, Драгиша Николић.

 

* * *

 

 

 

Порекло презимена Aнђелковић, Милчић , Николић, Стефановић (махала АНЂЕЛИНКОВЕ):

 

Крсна слава: Св. Сава(Анђелковић, Милчић, Николић) и Св. Стевандовдан (Стефановић)

 

Порекло: из Рашке

 

Родоначелник: – Анђелко- Оснивач махале је Анђелко, који је рођен 1790. године и у сродству је са рашком из рашинске махале. Из непознатих разлога формирао је домаћинство на територији данашње махале, али је задржао породичну славу (Св. Сава) коју је имао у махали Рашине. Махала је по њему добила назив Анђелинкове.

 

 

Анђелко(1790): Анђелковић:-Стаменко, Јован (1830) и Здравко (1825)

 

 

* * *

 

Фамилије: Анђелковић, Милчић и Николић:

 

Слава: Св.Сава

 

Родоначелник: – Анђелко(Анђелковић), Милча(Милчић) и Никола(Николић)- Родоначелник породице је Стаменко, рођен око 1820.године Имао сина Милчу, по коме се део породице презива Милчић.

Милча је имао три сина: Микаил, Дмитар и Илија

 

Родоначелник ове фамилије је Стојко Николић звани Цока, рођен у бродској махали Китанове. Оженио се са кћерком Радоила (Здравка) Анђелковић Совјанком и призетио се. Задржао је презиме, али је прихватио славу Св.Сава коју је славио његов таст. Славио је и славу Св Арханђел као преславу, породичну славу из махале Китанове, што и данас чине његови потомци.

Из купопродајног уговора 1899.године, између Стојка Стаменковића, као купца и Гмитра Милчића и Радоила (Здравка) Анђелковића (као продавца њиве Крст) може се закључити да су Милча и Радоило били блиски у сродству, јер су примљени новац поделили на пола.

 

 

Познат родослов:

 

Анђелко(1790): Анђелковић:-Стаменко, Јован (1830).

 

Анђелковић Стаменко(1820):-Милча Стаменковић(1840):- Микаило Милчић(1875), Гмитар Стаменковић (1870.г.-погинуо турским ратовима-Први светски рат), Илија Анђелковић (1885-1986).

 

Микаило Милчић (1875)-Милена:Милчић: Велимир(пог.у Први св.рат), Данил (1905), Ђока.

Милчић Велимир-Симка:- Јованча(1922)-Бранко, Драган и Зоран Милчић, Данил Милчић-Бранислав. Ђока-Бора Милчић.

 

Стаменковић Гмитар (1870-пог.у пр.св.рат): Милчић:-Десимир (1908-1952)-Перса:-Живко-Мирољуб, Ива, Мирко-Бојан Милчић.

 

Анђелковић Илија (1885-1986)-Драга:-Драгомир, Милорад-Момчило, Воја, Ђура-Драган и Горан Анђелковић.

 

Анђелковић Здравко (1825):-Радул Анђелковић (1850):-Совијанка.

Анђелковић Совијанка-Станко Николић (Стојановић), призетио се из м. Китанове-Брод): Николић:- Љуба (1912), Неша (1921), Санда (1919).

Николић Љуба(1912)-Влада-Алекса, Житко-Предраг Николић. Николић Неша (1921)-Душан-Мирољуб Николић. Санда (1919)-Бранко-Јанко Николић.

 

*

 

Фамилија Стефановић:

Слава: Стевандовдан

 

Родоначелник:- Родоначелник ове фамилије Златко (Стевана) Стефановић (1855-1948), према документацији бродске општине рођен је у селу Дарковци (Дарковце). Оженио се са Стојком ћерком Јована и призетио се у махали Анђелинкове. Задржао је презиме Стефановић и славу Стевандовдан коју славе и сада његови потомци.

 

 

Познат родослов:

 

Анђелковић Јован (1830):-Стојка.

Анђелковић Стојка-Златко Стефановић(1855-1948, призетио се из с. Дарковце):- Стефановић:-Никола (1894), Влајко(умро млад).

Стефановић Влајко (1894)-Витко, Славко-Љубиша Стефановић.

 

 

 

 

* * *

 

 

Порекло презимена Недељковић, Миловановић, Петровић (махала РАШИНЕ –ЦВЕТКОВЦИ 1):

 

Крсна слава: Св. Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

Родоначелник: – Родононачелници презимена су: Недељко, Милован, Петар и Цветко-потомци Рашка; из којих су „изведена“ презимена:Недељковић, Миловановић, Петровић и „изведен“ род Цветковци.

 

Најстарији Рашков син Угрен остао је засеоку, по коме се некад засеок звао Угреновци. Махала-засеок је временом мењао име, према Угреновом унуку Недељку засеок се звао Недељковци, а према недељковом сину Цветку-Цветковци, које име се користи и данас

 

 

Познат родослов:

Браћа: Рашко , Ташко, Пешка (1750), Бојша и пети брат непознат (?)

Рашко (1845):- Радоња (махала Рњени камен), Петко (махала Петкова бара), Угрен.

Угрен-Радојица:- Недељко (1820), Милован (1815), Петар (1805).

 

Фамилије: Недељковић и Петровић:

Недељко (1820):- Цветко Недељковић(1850-1905), Василије Недељковић.

Недељковић Цветко (1850-1905): Ставена Недељковић-Богдан Новковић (1875-1955.-призећен из Рашинске м. Новковци):- Петровић: Стојанча (1903), Чедомир, Драгша (1914). Петровић Стојанча(1903)-Загорка:-Радован-Новица и Љубиша Петровић.

Петровић Драгша (1914):-Радомир, Зоран-Влада и Ика Петровић, Божо-Богдан Петровић.

 

Недељковић Василије:-Петраћије-Димитрије-Добривоје Недељковић, Стајко-Јефта (колинизиран у Светозар Милетић), Љуба (пог. у Друг. Свет. Рат) и Раде Недељковић(кол. у С. Милетић). Милетије-Александар Недељковић.

Милован (1815)-Веља (1850).

*

 

Фамилија Миловановић:

Веља (1850) Миловановић:-Јоца(1880), Миле (1875).

Миловановић:-Јоца(1880):-Дејан-Милован, Јода и Тренча Миловановић. Јода Миловановић-Драган и Небојша Миловановић.

Миловановић Миле (1875)-Стојанча-Тренча и Слободан-Ранко Миловановић.

 

 

* * *

 

Порекло презимена Миленовић, Милановић, Миленковић, Стојановић (махала РАШИНЕ – ЦВЕТКОВЦИ 2)

 

Крсна слава: Св. Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

 

Родоначелник: – Родононачелници презимена су: Милен, Милан, Миленко, Стојан и Цветко-потомци Рашка; из којих су „изведена“ презимена:Миленовић, Милановић, Миленковић, Стојановић и „изведен“ род Цветковци.

 

 

Најстарији Рашков син Угрен остао је засеоку, по коме се некад засеок звао Угреновци. Махала-засеок је временом мењао име, према Угреновом унуку Недељку засеок се звао Недељковци, а према недељковом сину Цветку-Цветковци, које име се користи и данас

 

Познт родослов:

Браћа: Рашко , Ташко, Пешка (1750), Бојша и пети брат непознат (?)

Рашко:-Радоња, Петко, Угрен-Радојица-Недељко, Милован (1815), Петар (1805).

Петар (1805):-Милен Петровић, Божидар, Миленко Петровић.

Милен Петровић-Миладин Петровић (пог. у Први Светски рат) :-Стојанча и Чедомир Миленовић.

Миленко Петровић-Здравка:- Милан Петровић(1873-1913, пог. у Први свет. рат), Гмитар Петровић-Салунка:-Петраћија Петровић (1873-1950)-Ћирка(жена).

Миленко Петровић-Здравка:- Милан Петровић(1873-1913, пог. у Први свет. рат) – Алтана:-Страхиња Милановић-Милица :-Алекса-Микица Милановић, Братислав (пог. у Друг.свет. рат) и Миленко Милановић.

 

 

* * *

 

Порекло презимена Илић (махала РАШИНЕ – ПЕТКОВА БАРА (Баре))

 

Крсна слава: Св. Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

 

Родоначелник:- Оснивач махале је Рашков син Петко. Који је рођен око 1765.године. Петко је имао сина Саву рођеног око 1790.године и био је хајдук у чети Влаше-Пуде из махале Пудине. Четовали су дуги низ година , а били су у вези са чувеним хајдуком Апостолом из Клисуре.

 

Сава је имао два сина: Илију, по коме се презивају садашњи становници засеока и Ђору, који се одселио у село Бучумет (Пуста Река). Савин унук Аризан Илић, свирао је гајде и гусле, и знао је преко 500 народних песама. Говорио је турски и бугарски језик.

 

 

Познат родослов:

Браћа: Рашко , Ташко, Пешка (1750), Бојша и пети брат непознат (?)

Рашко (1740):-Радоња, Петко (1765), Угрен.

Петко (1765)-Сава (1790)-Илија Савић (1820) и Ђора Савић (одселио се у Бучумет).

Савић Илија (1820):-Аризан(1845-1935)-Именка): -ИлићТричко (пог. у Први свет. рат), Илић Милан (пог. у Први свет. рат), Илић Сафроније (1903-1977).

Илић Сафроније (1903-1977)-Лепосава:- Мика и Братислав. Мика Илић-Нада:-Илија Илић-Влада-Срђан, Александар Илић.

 

* * *

 

Порекло презимена Петровић, Стојичић (махала РАШИНЕ -ГОГИНЦИ)

 

Крсна слава: Св. Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

 

Родоначелник: – Не зна се родоначелник ове фамилије, али се предпоставља да је то био Гога, сродник Паљка из засеока Новковци, по коме се махала и зове Гогинци.

 

Гога кога звали Гукља, рођен је око 1780. године, био је имућан, а према предању био је међу првим црнотравским печалбарима.

„Гога“ на македонском значи зидар, печалбар, мајстор, па је вероватно и по тој основи и махала-засеок добила име Гогинци.

Гогин унук Петар Николић био је први председник бродске општине после ослобођења од Турака. Његови синови Гмитар и Русим били су познати печалбари пре Првог светског рата.

 

Познат родослов:

Гога (1780):-Никола (1805)

Никола (1805):- Петар Николић (1835), Николић Стоица (1835), Станко Николић.

Петар Николић (1835):-Николић Гмитар (1865-1934) и Николић Русим-Гога (1855-1928).

Гмитар Николић (1865-1934):-Аранђел Петровић (1900-1938):-Драган-Предраг и Сретен-Стефан Петровић, Томислав и Бранко Петровић.

 

Николић Стоица (1835):-Стојичић Виден (1860), Стојичић Станча (пог. у Први свет. рат), Стојичић Станоје (1879-1934).

Стојичић Виден (1860):- Стојичић Љубисав (1889)-Раде-Драгиша Стојичић, Апостол Стојичић (пог. у Др. свет. рат).

Стојичић Станоје (1879-1934):-Јованча (пог. у Други свет. рат)-Станко и Стојча Стојичић, Благоја (пог. у Други свет. рат)-Стојанча и Симеон Стојичић.

 

* * *

 

Порекло презимена Радовановић (махала РАШИНЕ – РЊАНОВ КАМЕН (“Шљаке”))

 

Крсна слава: Св. Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

 

Родоначелник:- Оснивач рода Радовановић је Радован. Оснивач махале је Радоња, који је рођен око 1765.године, а по предању-Рашков син. Имао је једног сина Рњана, по коме је махала и добила име.Рњанов камен. Рњан је имао два сина: Ђоку и Можду. Можда је напустио село Брод и одселио се у Житни Поток (Пуста река) око 1880.године.

 

 

Познат родослов:

 

Браћа: Рашко , Ташко, Пешка (1750), Бојша и пети брат непознат (?)

Рашко (1740):-Петко, Угрен, Радоња (1765).

 

Радоња (1765):- Рњан (1790)-Ђока (1810), Можда (1808-одселио се у Житни Поток (Пуста Река))

 

Ђока (1810):-Радован :- Радоил Ђокић(1870-1914. пог. у Први свет. рат).

 

Радоил Ђокић(1870-1914. пог. у Први свет. рат)-Ана:- Радовановић Светозар (1897-1975), Милорад (1900-1981), Данил (1905-1996), Боривоје (1908-1992)-Милић, Трајко (1912-1996), Љуба(1914-1943, пог. У Други свет.рат)

 

Радовановић Милорад-Божа:-Срђан Радовановић.

Радовановић Милан-:-Бане, Зоран и Владан Радовановић.

Радовановић Трајко-Радован-Милош Радовановић.

 

 

* * *

 

 

Порекло презимена Петровић, Стојановић (махала РАШИНЕ – НОВКОВЦИ 1)

Крсна слава: Св. Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

 

Родоначелник:- Оснивач рода Петровић је Петар а рода Стојановић је Стојан.

Оснивач махале је Ташков син Паљко по коме се махала некад звала Паљинци. Касније је засеок назван по Паљковом сину Новаку-Новковци, како се и данас зове. Паљко је имао три сина:Новак, Иван, Милтен.

 

Новко је родоначелник породица: Петровић и Стојановић. Иван родоначелник породице Миладиновић а Милтен је имао сина Саву који је формирао засеок Савкине.

Услед малог простора за живот, већи број становника ове махале се одселио у Пусту Реку и Јабланицу, а један број се призетио у другим махалама, и селима као нпр. Таско и Величко у село Козило, а Богдан Новковић у рашински засеок Цветковци.

 

Познат родослов:

Браћа: Рашко , Ташко, Пешка (1750), Бојша и пети брат непознат (?)

Ташко-Паљко:-Новко, Иван-Миладин (фамилија Миловановић) и Милтен-Сава (отишао у Савкине-Рашине, с.Брод).

 

Новко:-Петар Новковић, Стојн Новковић (1830).

 

Петар Новковић-Милојка:-Петровић: Груја 81885), Таско (призеио се у Козило), Величко (призетио се у Козило), Стеван, Богдан 81875-1955, призетио се у рашине(Цветковци))

 

Петровић Груја (1855):-Јосиф-Милић Петровић (1929-1941), Ђура, Јованча, Трајко (пог. у Први светски рат).

 

Петровић Стеван:-Милан, Сима, Божидар, Сотир. Милан Петровић-Раде, Цветко. Раде-Бранко и Драган Петровић. Цветко-Града-Драган Петровић. Божидар Петровић- Драгољуб , Милан, Славољуб. Драгољуб-Аца и Бранко Петровић. Сотир Петровић- Славољуб, Града и Јова Петровић. Славољуб-Ненад Петровић. Града-Страхиња Петровић. Јова-Марко Петровић.

 

 

Стојан (1830):-Младен Стојановић (1860):- Ранђел (1885-1965), Милутин (пог. У Први свет. рат).

Стојановић Ранђел (1885-1965):-Стојановић: Дејан, Радивоје, Александар (пог. У Други свет. рат), Стојанча-Житко Стојановић.

Дејан Стојановић-Никола, Радојица. Радивоје-Драган и Допча Стојановић.

 

 

 

* * *

 

Порекло презимена Миладиновић (махала РАШИНЕ – НОВКОВЦИ 2)

Крсна слава: Св. Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

 

Родоначелник:- Оснивач рода Миладиновић је Миладин. Оснивач махале је Ташков син Паљко по коме се махала некад звала Паљинци.

Касније је засеок назван по Паљковом сину Новаку-Новковци, како се и данас зове. Паљко је имао три сина:Новак, Иван, Милтен.

 

Новко је родоначелник породица: Петровић и Стојановић. Иван родоначелник породице Миладиновић а Милтен је имао сина Саву који је формирао засеок Савкине.

Услед малог простора за живот, већи број становника ове махале се одселио у Пусту Реку и Јабланицу, а један број се призетио у другим махалама, и селима као нпр. Таско и Величко у село Козило, а Богдан Новковић у рашински засеок Цветковци.

 

Познат родослов:

Браћа: Рашко , Ташко, Пешка (1750), Бојша и пети брат непознат (?)

Ташко-Паљко (1770):- Новко (фам: Петровић, Стојановић), Иван (1800), Милтен-Сава

(отишао у Савкини-Рашине).

Иван (1800):-Миладин Ивановић (1830):-Јанко Ивановић (1854-1951), Михаило Ивановић (одселио се у Косанчић-Пуста Река), Радул Ивановић (1865-1946).

Јанко Ивановић (1854-1951):- Миладиновић Никола (пог. у Први свет. рат), Миладиновић Санда-Карасан, Денча Миладиновић.

Миладиновић Санда-Карасан:-Добривоје, Града-Небојша Миладиновић, Драгомир (призетио се у м. Каракаши Брод), Витко.

Денча Миладиновић:-Радомир, Житко, Павле, Мирко (умро млад). Радомир-Андреја. Житко:-Горан и Зоран Миладиновић.

Радул Ивановић (1865-1946):-Божил Миладиновић (1865-1946):- Миладиновић Влада (пог. у Друг. свет. рат), Миладиновић Светислав-Тиле:-Драган-Иван и Новица Миладиновић.

 

 

* **

 

 

Порекло презимена Михаиловић(Микаиловић), Јовановић (махала РАШИНЕ -ЦВЕТКОВЦИ)

 

Крсна слава: Св. Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

 

Родоначелник:- Микаил(Михајловић) и Јован

Познат родослов:

Браћа: Величко и Јован.

Величко-Микаил-Микаил-Величко:-Сума, Тренча, Ратко.

Сима – Станча Михаиловић-Предарг Михајловић.

Јован-Јован(усвојен)-Вукан (усвојен из махале Црвенковци-Ц.Трава)-Раде-Бранко Јовановић.

 

 

* * *

 

Порекло презимена Савић, Милтеновић (махала РАШИНЕ -САВКИНЕ):

Крсна слава: Св. Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

 

Родоначелник: Родоначелник овог засеока је Сава-Милтенов син, који је дошао из засеока Новковци или Арница. Населио се испод самог места Пи , где се бавио прерадом руде. Сава је имао три сина, и сви његови потомци до данашњег дана су задржали презиме Савић. Из имена Милтен „изведено“ је презиме Милтеновић

 

Познат родослов:

Браћа: Рашко , Ташко, Пешка (1750), Бојша и пети брат непознат (?)

Ташко-Паљко (1770):-Новко (фам. Петровић, Стојановић), Иван(1800-фам. Миладиновић), Милтен (1805):-Сава (1830):- Савић: Стаменко (1855), Петар (1860-1934) и Петрићије Милтеновић(1875).

 

Савић Стаменко (1855):-Јона(одселили се у Лесковац)-Раде-Горан Савић, Јосиф Савић:-Милисав, Дража, Милић, Милорад, Сима, Часлав Савић.

Савић Петар (1860-1934)-Агна:-Ћира (1897), Радул (1903). Ћира Савић(1897)-Салунка:-Радован(пог.у Друг. свет.рат), Станча, Стојанча, Милован. Станча Савић-Радмила:-Горан и Славиша Савић.

Милтеновић Петраћије (1875):- Денча, Десимир(пог, у Друг. свет. рат) Савић-Милтеновић

Денча Милтеновић:-Драгиша, Сава и Марко Милтеновић

 

* * *

 

 

Порекло презимена Новаковић, Миловановић (махала РАШИНЕ -СТЕВАНОВА ПАДИНА 1):

Крсна слава: Св. Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

Родоначелник:- Новко и Милован

 

Познат родослов:

Браћа: Рашко , Ташко, Пешка (1750), Бојша и пети брат непознат (?)

Пешка (1750):-Стеван (1775), Петар.

Стеван(1775):-Стаменко Стевановић (1800):- Јован (посињен у м. Каракаши-Брод), Новко Стаменковић (1830-1919), Непознат(?)

Новко Стаменковић (1830-1919):- Наћа Новковић(1863-1953)-Заринка:-Новковић: Гаврил (1885), Стеван (1903-1943-пог.у Друг. Свет. рат), Веља (1905), Божило (1907-1943-пог. у Друг. свет.рат), Аца (1896-1970), Града (1904).

Новковић Среван:-Миле-Стеван, Цветко-Сибин-Лука Новковић.

Новковић Божило:-Новко-Бобан, Вита-Бошко, Станимир-Влада и Горан Новковић.

 

Петар:-Милован, Синадин (Пешић-одсело се у Бучумет)- Милован-фамилија Миловановић…

 

* **

 

 

Порекло презимена Новковић, Миловановић (махала РАШИНЕ -СТЕВАНОВА ПАДИНА 2):

Крсна слава: Св. Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

 

Родоначелник: – Оснивач засеока је Пешка који се населио испод саме Корубе. Имао је два сина: Стевана, по коме је и засеок добио име, и Петра који је имао два сина: Милована и Синадина Пешића. Синадин пешић се одселио у Бучумет, а његово имање купио је Милованов син Милтен Миловановић.

У засеоку има две фамилије: фамилија Новаковић, чији је родоначелник Стеван, рођен 1775.године и фамилија Миловановић. Обе фамилије славе славу св. Сава.

 

Познат родослов:

Браћа: Рашко , Ташко, Пешка (1750), Бојша и пети брат непознат (?)

Пешка (1750):-Стеван (1775), Петар.

Стеван (1775):- Стаменко Стевановић(1800).——Фамилија Новковић

 

Петар:-Милован (1805), Синадин Пешић(одселио се у Бучумет)

Милован (1805):-Јован(1830):-Милтен Миловановић(1855-1941), Горча Јовановић(одселио се у Бучумет), Пејчин Јовановић(1900-одселио се у Крагујевац)-Милорад.

 

Милтен Миловановић (1855-1941):Миловановић:-Ћира(пог.у Друг. свет.рат), Јованча (1890-1970), Сима (1903-1943-пог. у Друг. св.рат), Стојанча (пог.у Друг. свет. рат)

 

Миловановић Ћира:-Раде-Драган Миловановић. Јованча Миловановић:-Љубомир-Ставра-Љубомир, Светислав, Владимир-Бранко, Зоран-Владица и Иван Миловановић.

Миловановић Сима:-Милован, Радован-Жика, Драгољуб, Драгиша-Алекса Миловановић.

Миловановић Стојанча:-Драгиша-Алекса, Давид:-Новица и Зоран. Добривоје-Драган. Тома-Сима Миловановић.

 

* * *

 

Порекло презимена Стојановић (махала РАШИНЕ -КУШИНЕ):

 

Крсна слава:Св.Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

 

Родоначелник: – Засеок Кушине налази се у близини места Аринца где су се населили Рашко и његова браћа. Најмлађи брат Бојша остао је у Арници, а у непосредној близини, по предању, његов унук Куша (рођен око 1805.г.) формирао је засеок Кушине. Овде је била само једна фамилија. Презиме Стојановић је „изведено“ из имена Стојан.

 

Познат родослов:

Браћа: Рашко , Ташко, Пешка (1750), Бојша (1755) и пети брат непознат (?)

Бојша (1755)-Петраћија (1780)-Куша (1805)-Стојан-Петар Стојановић(1865): Стојановић:-Трајко (пог.у Друг. свет. рат), Ђура (1897-1975), Никола (1899-1940), Јованча (1901-1980):-Миодраг, Јода-Зоран Стојановић.

 

* * *

 

Порекло презимена Николић (махала РАШИНЕ -МЛАЧКИНЕ ):

 

Крсна слава:Св.Сава

 

Порекло: Према предању петоро браће:Рашко, Ташко, Бојша (пети брат непознатог имена ) са сестром су дошли из Рашке и населили се на територији данашње махале Рашине.

Према предању у Рашкој су убили Турчина и отишли на Суву Планину. После извесног времена и ту су дошли у сукоб с Турцима. Морали су поново да напусте овај крај. Дошли су у село Брод.

 

Родоначелник: – Родоначелник ове фамилије је Млачка чије се порекло не зна, али претпоставља се да је из паљкине фамилије, или се призетио. Млачка је имао два сина:Никола и Дроња.

Дроња је напустио махалу одмах после ослобођења ос Турака, а Никола је остао на очевини. Никола је имао два сина:Златан и Боце. Боце је усвојен у бродску махалу Славујеве.

Златан Николић је имао 5 синова:. Најстарији син Симеон Николић је погинуо у Првом светском рату Јова Николић као учесник Првог светског рата био је тешко рањен и остао је без вида. Из ове породице у Другом светском рату погинуо је у Рупској реци Чеда (Данила) Николић

 

Познат родослов:

Млачка (1800):-Никола (1825), Дроња. Никола (1825):-Боца(усвојен у м Славујеве-Брод), Златан Николић (1855-1930).

Николић Златан (1885.1930)-Маргарита:-Николић: Симеон(пог. у први свет.рат), Ђура(усвојен у м. Пачукове-Брод, 1886-1956), Јона (1850-1967), Данило-Жљока.

Николић Златан(1885-1930)-Воја Златановић.

Николић Данило(Жљока)-Султана:Николић:-Душан-Милун, Раде-Зоран Николић, Чеда (пог.у Друг. Свет. рат), Бора.

 

* * *

 

 

 

 

 

Порекло презимена Митровић, Цонић (махала БЕЛЧИНЕ 1):

 

Крсна слава: Пејчиндан

 

Порекло и Родоначелник: – Оснивач махале је Младен Белча, рођен око 1775.године. Дошао је из црнотравске махале Чука, засеок Радованови (Радовинци). По предању, његови преци, четири брата: Дамјан, Радован, Јован и Вељко, доселили се у Црну Траву из Страгара код Крагујевца.

Становници махала: Белчине, Загузје и Пудине воде порекло из Страгара код Крагујевца.

 

Риста Николић пише „да су махале Пудине и Белчине Загуске махале“, али је напоменуо да Пудинчани славе Стевандовдан, Белчинчани Пејчиндан а Загушчани Аранђеловдан

Према предању први становник је био Зејак Стеван, који је из Полимља дошао у Страгаре (Крагујевац) а касније у Прокупље , а одатле у махалу Загузје.

После сукоба са Турцима прво су се населили у Штаваљ на Копаонику, где су живели 10 година. Одатле беже у село Козник код Прокупља, а из тог села се селе у Црну Траву.

 

Породица се населила на косини планине Чемерник. Од Вељка је настала црнотравска махала Вељковци, од Јована је настала црнотравска махала Јовановци, од Радована засеок Радовинци и од Дамјана засеок Дамјанци у црнотравској махали Чука.

Све фамилије у махали Белчине славе Пејчиндан као и њихови рођаци у црнотравској махали Радовинци.

 

Махала Белчини је добила име према Младену-Белчи или према његовом оцу Гмитру-Белчи.

У махали су живеле 4 породице: Петровић, Ђорђевић, Митровић и Цонић. Све ове породице имају једног родоначелника и славе славу Пејчиндан

 

Познат родослов:

Гмитар-Белча (1750)- Младен (1775):- Ђорђе(1800) и Гмитар (1810).

 

Фамилија Митровић:

Ђорђе:-Митровић Младен(пог. у Први свет. Рат), Митровић (Мануило-Мита (пог. у Први свет. Рат), Митровић Лаза, Митровић Стева, Јанко Митровић (4.3.1846), Цона Митровић.

Митровић Лаза:-Панча, Рајко(одселио се око 1900.г. у Пране Пуста Река). Панча Миторвић-Давид.

Митровић Давид-Краљица:-Воја-Зоран, Слободан-Саша Митровић.

 

Митровић Стева:- Страхиња-Бане(1878), Добрић (пог. у Први свет.рат):-Стева и Аца Митровић (пог. у Други свет. рат).

Јанко Митровић (4.3.1846.г):-Микаил, Божило (1879), Јордан.

 

Фамилија Цонић:

Ђорђе:-Митровић Младен(пог. у Први свет. Рат), Митровић (Мануило-Мита (пог. у Први свет. Рат), Митровић Лаза, Митровић Стева, Јанко Митровић (4.3.1846), Цона Митровић

Цона Митровић:-Милен Цонић (1880), Светозар Цонић (пог. у у први светски рат), Пејчин.

 

Милен Цонић:-Бора и Милорад Цонић (1906). Бора-Вита-Зоран-Марко Цонић. Милорад-Раја, Вукашин, Ђура и Јанко Цонић .Раја- Зоран-Стефан и Немања Цонић. Ђура-Срђан-Вук и Рашко Цонић, Бојан-Драган Митровић. Јанко-Саш и Игор Цонић.

 

Пејчин Цонић:-Драгомир (посињен ум. Пудине), Граца, Митка (одселио се у С.Милетић), Младен.

Цонић Митка:- Пеђа, Лаза, Драгомир, Пера, Нађа. Драгомир-Драган Цонић. Пера-Драган Цонић.

 

Младен Цонић:-Стојанче, Бранко. Стојанче- Горан и Марјан. Горан-Александар. Бранко Цонић-саша и Пеђа. Саша-Марко и Петар.Пеђа-Петар и Ђорђе Цонић.

 

* * *

 

Порекло презимена Петровић, Ђорђевић (махала БЕЛЧИНЕ 2):

 

Крсна слава: Пејчиндан

 

Познат родослов:

 

Гмитар-Белча (1750):–Младен (1775)

 

Младен (1775)-Ђорђе (1800) и Гмитар (1810) (фамилије: Митровић и Цонић).

 

 

Фамилије:Петровић и Ђорђевић

 

Ђорђе (1800):-Петар (1835), Стаменко (1830).

 

Петар (125):-Петровић Милић(1850)- Петровић Ђока(1903), Милан-Цоле Петровић,

Петровић Ђока(1903):-Милић-Драгана, Станиша Петровић.

Милан-Цоле Петровић:- Станоја-Драггослав-Алексадар Петровић.

 

Стаменко(1830):-Јона, Милан, Младен (1875, пог. у Први светски рат).

 

Јона Ђорђевић: Ранђел, Влада, Тихомир.

Ранђел Ђорђевић:- Драгољуб.

Влада Ђорђевић:-Драгомир-Љубиша, Лука-Зоран, Тома-Жарко:- Аца и Влада Ђорђевић

 

Милан Ђорђевић-Смиљана:-Душан-Зоран, Чеда-Радомир и Мирко Ђорђевић:-Александар Ђорђевић.

 

Младен Ђорђевић(1875.-погинуо у Први свртски рат)-Љубика:-Стојанча Ђорђевић (1902-1950):-Ненад, Божидар и Драгиша Ђорђевић.

 

 

* * *

 

Порекло презимена Николић (махала ЗАГУЗЈЕ -“ЂОКИНЦИ” ):

 

Крсна слава: Аранђеловдан

Порекло: Становници махала: Белчине, Загузје и Пудине воде порекло из Страгара код Крагујевца.

 

Риста Николић пише „да су махале Пудине и Белчине Загуске махале“, али је напоменуо да Пудинчани славе Стевандовдан, Белчинчани Пејчиндан а Загушчани Аранђеловдан

 

Према предању први становник је био Зејак Стеван, који је из Полимља дошао у Страгаре (Крагујевац) а касније у Прокупље , а одатле у махалу Загузје.

Крајем XVIII века из засеока Радовинци, махала Чука, долазе Ђока и Радојица-родоначелник фамилије Ђокинци и Радојичинци (обе фамилије славе Св. Арханђел).

 

Родоначелник:- Родоначекник ове фамилије је Ђока, који је дошао из црнотравске фмилије Чука (Радовинци). Сви чланови фамилије сада се презивају Николић, према његовом сину Николи. Фамилија Николић слави славу Св. Арханђел.

 

Познат родослов:

 

Ђорђе-Ђока: Никола Ђокић

Ђокић Никола:- Николић Младен, Николић Лепоја

Николић Младен:-Николић Ђура (по у Први свет рат)-Тома, Данило:-Михајло-Игор, Никола Николић.

Ђокић Лепоја (пог. у Први свет. рат):- Николић Љубомир, Јона Николић (одселио се у Лесковац), Витко Николић (умро млад).

 

Николић Љубомир-Тома-Владимир-Стефан Николић. Јона Николић-Душан-Руски(његова жена Радица):-Драган и ненад Николић, Десимир-Зоран николић.

 

* * *

 

 

Порекло презимена Благојевић, Дојчиновић, Миловановић (махала ЗАГУЗЈЕ -“РАДОИЧИНЦИ” ):

 

Крсна слава: Аранђеловдан

 

Порекло: Становници махала: Белчине, Загузје и Пудине воде порекло из Страгара код Крагујевца.

Риста Николић пише „да су махале Пудине и Белчине Загуске махале“, али је напоменуо да Пудинчани славе Стевандовдан, Белчинчани Пејчиндан а Загушчани Аранђеловдан

 

Према предању први становник је био Зејак Стеван, који је из Полимља дошао у Страгаре (Крагујевац) а касније у Прокупље , а одатле у махалу Загузје.

Крајем XVIII века из засеока Радовинци, махала Чука, долазе Ђока и Радојица-родоначелник фамилије Ђокинци и Радојичинци (обе фамилије славе Св. Арханђел).

 

Родоначелник:- Родоначелник ове фамилије је Радојица (рођен око 1780), који је вероватно Ђокин брат и населио се у мајалу Загузје заједно са њим. Већи број чланова ове фамилије после Другог светског рата напустио је ову махалу. Све ове фамилије славе славу Св Арханђел.

 

Познат родослов:

Радојица (1780)-Дојчин Радоичић (1817-1907).

Радоичић (1817-1907):- Дојчиновић Милија, Дојчиновић Благоје (1859-1924), Дојчиновић Ташко (поги. у Први свет. Рат, -одселили се у Лазаревац), Дојчинновић Милован.

Дојчиновић Милија :- Дојчиновић Мирко (умро млад), Радован Дојчиновић (одселио се у Лазаревац око 1930.г).

Дојчиновић Благоје (1859-1924)-Краљица:- Милутин (1893), Јованча (1885), Лука, Браца (умро млад).

 

Дојчиновић Милутин (1893)-Диница:- Милош и Сретен Дојчиновић.

Дојчиновић Јованча(1885., колониста у С. Милетић)-Тала:-Милорад и Пејчин Дојчиновић(пог. у Први светски рат). Пејчин Дојчиновић(пог. у Први светски рат):-Радосав и Мирко-Саша Дојчиновић.

 

Милорад Благојевић:- Мр Миленко Благојевић-Влада, Мирко Благојевић-Саша Благојевић.

Дојчиновић Ташко (поги. у Први свет. Рат, -одселили се у Лазаревац):-Ђура и Радоица Дојчиновић.

Милован Дојчиновић:-Михаило Миловановић:-Милан, Града(колониста у С. Милетић), Воја (пог. у Друди свет. рат).

Града Дојчиновић:-Славко-Дамир, Стојан и Светозар Миловановић.

 

* * *

 

 

Порекло презимена Благојевић, Дојчиновић, Миловановић (махала ЗАГУЗЈЕ -“РАДОИЧИНЦИ” ):

 

Крсна слава: Митровдан (Гмитровдан)

Родоначелник: – Родоначелник ове фамилије је Јован, а његов отац се вероватно звао Симон, и дошао је из бродске махале Дећеве на своју дедовину. Славио је славу Гмитровдан(Митровдан), као и његови рођаци у махалама: Дећеве, Маџаре и Маркова Чука. Његови потомци и данас славе ову славу.

 

 

Познат родослов:

Симон (1835., дошао из махале Дећеве, с.Брод)-Јован (1865)-Гмитар Радоичић.

Гмитар Радоичић:-Јовановић Миодраг-Јода(колониста у С. Милетић), Илија Јовановић (1920)-Љубиша Јовановић, Ђорђе Јовановић (одселио се 1920.г. у Лесковац).

Јовановић Миодраг-Јода(колониста у С. Милетић):- Јова-Драган, Ива и Тихомир Јовановић.

Ђорђе Јовановић (одселио се 1920.г. у Лесковац).:-Сербран и Томислав. Сребран Јовановић:-Миле, Ђорђе и Душан Јовановић.

 

Томслав Јовановић:-Славољуб и Томислав Јовановић.

 

* * *

 

Порекло презимена Анђелковић, Стојичић, Момчиловић (махала ПУДИНЕ)

Крсна слава: Стевандовдан

 

Порекло:- Махала је добила име према првом досељенику Влаши-Пуди, који је дошао из махале Чука, засеок Радовинци, као и његове комшије у махали Белчине и Загузје.

 

Влаша-Пуда је био хајдук и заузео територију од реке власине па све до Плане а између Белчинске реке и Градашнице. Населио се на брду одакле је могао осматрати евентуални наилазак Турака.

 

По другој легенди, коју је испричао Благоје Момчиловић инжињеру Драгољубу Јовановићу из Пудине, махала је добила име од Турака.

 

Једном приликом Турци су дошли у Влашину кућу.. Пошто је знао да свира као и његова четири брата, Турци су замолили да им Влаша нешто одсвира. Браћа су свирала а Влаша је играо. Извукао је свој јатаган и почео да витла. Турци су се уплашили и отишли према црнотравској махали Обрадовци жалећи се Обрадовчанима да их је Влаша отерао-„На пудио“. Од тог времена ова махала је добила име Пудине, а Обрадовци су добили назив јер су се Турци „обрадовали“ штзо су остали живи.

 

Родоначелник:- Родоначелник ових фамилија је Анђелко Влашић, који је рођен око 1825.године. Према пореској књизи из 1885.године Анђелко Влашић је плаћао порез у износу од 6,87 динара. Анђелко је имао два сина: Стоица Анђелковић и Младен Анђелковић-о коме се не зна много.

Стоица је имао два сина:Александра -Санда, који није имао деце и усвојио је Драгомира Цонића из махале Белчине.

Други син Милетија (био је дуго година кмет у село Брод) имао је три сина: Мика-Пуда, Браца-Пуда и Никола-Пуда-сви Стојичић.

 

Родоначелник фамилије Момчиловић је Момчило, рођен око 1870.године. Према пореској управи из 1885.године, његов син Јован Момчиловић плаћао је порез у иузносу од 18,66 динара.

Према црквеној документацији добропољске цркве становници махале Пудине села Брод су кумови већем броју породица из села: Брода, Доброг Поља, Бистрице, Крстићева и Дарковца. Највише се као комови помињу Стоица Анђелковић и Јован Момчиловић.

 

Познат родслов:

Влаша-Пуда (1770)-непознат(1795):- Анђелко Влашић (1830) и Момчило Влашић (1820)

 

амилије Анђелковић и Стојичић:

Анђелко Влашић (1830):- Стоица Анђелковић (1850), Младен.

Стоица Анђелковић (1850):-Александар Анђелковић, Милетија Анђелковић(1875). Александар Анђековић –Гена:- Стојичић Драгомир (усвојен у махалу Белчине), Стојичић Мика-Пуда (1904-1954), Стојичић Браца-Пуда, Стојичић Никола-Пуда.

Стојичић Мика-Пуда (1904-1954):-Стојанче (његова жена Бранка)-Драган-Иван Стојичић. Стојичић Браца-Пуда (његова жена Јелина):- Радосав Анђелковић (његова жена Грана):- Необоша-Милутин, Предраг-Лазар Анђелковић.

 

Фамилија Момчиловић:

Момчило Влашић (1820)-Јован Момчиловић(1845):-Момчиловић: Благоја (1870-1954)-Божил (умро млад), Драгутин , Никола (погинуо у Први светски рат). Момчиловић Драгутин-Ђурђа:-Димитрије-Митка, Влада Момчииловић.

Димитрије-Митка –жена Севда:- Драгољуб, Јова, Слободан-Павле Момчиловић.

 

* * *

 

Порекло презимена Тричковић, Николић, Звездановић (махала СЛАВУЈЕВЕ-ТРИЧКОВЦИ):

Крсна Слава:Св. Никола

 

Порекло: – Први становник махале Славујеве по предању је Славуј, који је дошао из Струмице са још два брата. Један брат се одселио у црнотравску махалу Пејчиновци, а касније је отишао у махалу Горње Струмићеве.

 

Други брат је отишао је отишао у село Преслап и родоначелник је најстарије преслапске фамилије Рајини (славе Св. Јован). Касније махалу су настањивали и други досељеници разног порекла „приодили“ и они који су били посињени или који су се призртили, тако да је од махале остало име.

 

Постоји могућност да је само фамилија Бошковић из засеока Браништари потомак Славуја. За ову махалу се каже да је стара махала односно „ћутук махала“.

 

По предању после Славуја у махалу су дошла четири брата са Косова: Стојан, Дима, Никола и Стаменко, а после њих дошао је Ђока Лепојић (Лепојевић) из Бердуја. Крсна слава :Николић, Тричковићи Звездановић, (Св. Никола); Димић и Анђелковић (Пејчиндан)

 

Родоначелник бродске махале Пецари је Петар, рођен је око 1700. године, пореклом је из махале Славујеве, што значи да је Славујеве било насељено и у XVII веку, а вероватно и у XVI веку, када су се насељавали сточари и дербејџије.

 

Родоначелник: – По предању Тричков отац Стојан дошао је са Косова, из околине Каменице. Населио се испод махале на месту Крштеница-Арница (Пољане), старији становници остали су у Арници, а млади се преселили где је садашњи засеок. Од Тричка потичу породице Николић и Звездановић. Обе ове породице славе славу Св. Никола.

 

Познат родослов:

Стојан (1770)-Тричко (1800):- Никола Тричковић (1830), Петар – Митка Тричковић (пог. у Први сврет. рат) .

Никола Тричковић (1830)-Стојна:-Адам Николић (1855-1958), Груја Николић, Звездан Тричковић.

 

Адам Николић (1855-1958):- Вукан Николић (1893), Миливоје Николић.

Вукан Николић (1893):- Владимир-Станимир-Горан Николић. Тренча-Милан-Срећко, Сребрен, Слободан Николић. Цветко. Ранко-Ненад и Бранша-Владимир Николић.

Миливоје Николић-Сика:-Радосав, Добрић, Драгиша-Стојанча Николић.

Груја Николић:-Јованча-Чеда-Раде и Витомир Николић.

 

Звездан Тричковић(пог. у Први сврет. Рат):- Миливоје (пог. у Први сврет. рат), Милан (пог. у Први сврет. Рат)., Ранђел (1882-1915..- пог. у Први сврет. рат).

Тричковић Ранђел (пог. у Први сврет. рат):-Звездановић Раде (1911). Звездановић Раде (1911)-Роса:- Звездановић: Власта, Мирко-Миодраг, Славко-Братислав, Милорад-Срђан, Ранђел-Милан Звездановић.

* * *

 

Порекло презимена Тричковић, Николић, Димић, Анђелковић (махала СЛАВУЈЕВЕ –ЦВЕЈИНЦИ ):

 

Крсна славе: Св. Никола (Николићи), пејчиндан (Димић, Анђелковић)

 

Порекло:- Први становник махале Славујеве по предању је Славуј, који је дошао из Струмице са још два брата. Један брат се одселио у црнотравску махалу Пејчиновци, а касније је отишао у махалу Горње Струмићеве.

 

Други брат је отишао је отишао у село Преслап и родоначелник је најстарије преслапске фамилије Рајини (славе Св. Јован). Касније махалу су настањивали и други досељеници разног порекла „приодили“ и они који су били посињени или који су се призртили, тако да је од махале остало име.

 

Постоји могућност да је само фамилија Бошковић из засеока Браништари потомак Славуја. За ову махалу се каже да је стара махала односно „ћутук махала“.

 

По предању после Славуја у махалу су дошла четири брата са Косова: Стојан, Дима, Никола и Стаменко, а после њих дошао је Ђока Лепојић (Лепојевић) из Бердуја. Крсна слава :Николић, Тричковићи Звездановић, (Св. Никола); Димић и Анђелковић (Пејчиндан)

 

Родоначелник бродске махале Пецари је Петар, рођен је око 1700. године, пореклом је из махале Славујеве, што значи да је Славујеве било насељено и у XVII веку, а вероватно и у XVI веку, када су се насељавали сточари и дербејџије.

 

Родоначелник: – По предању оснивача махале је Никола који је дошао са Косова и имао сина Цвеју. Цвеја је имао три сина: Стеван, Војин и Анђелко. Од Стевана је фамилија Стевановић, а касније Николић и Димић, а од Анђелка фамилија Анђелковић.

 

Анђелко је имао два сина: Милутин и Драгутин (Мануел). Оба су погинула у Првом светском рату. Милутин је имао три ћерке:Ана, Марица и Совјанка, која се удала за Десимира Миладиновића-Црног из села Драковци (Дарковце), који се призетио у славујевску махалу.

 

Десимир Миладиновић је у току Другог светског рата био политички комесар Другог батаљона цротравског одреда.

Други син Војин је умро веома млад а његов син Станко отишао са мајком у Добро Поље где се она преудала.

Трећи син Стеван Цвејић имао је два сина: Наћа и Дима. Наћа није имао деце, па је усвојио Стратију из црнотравске махале Тодоровци, од којих потиче породица Николић.

Фамилија Николић слави славу Св. Николу, а фамилија Димић и Анђелковић-Пејчиндан.

 

 

Познат родослов:

 

 

Никола (1770)-Цвеја (1800):- Стеван Цвејић (1830), Војин (умро млад)-Станко (са мајком отишао у с. Д. Поље), Анђелко.

 

Стеван Цвејић (1830):- Наћа-Чуљко Стевановић, Дима Стевановић (1860)

 

Наћа-Чуљко Стевановић:-Стратија Николић (усвојен из м. Тодоровци-Црна Трава):-Николић Житко –Љубиша Николић, Часлав Николић-Сребран-Ненад Николић; Часлав- Срба Николић-Михајло Николић.

 

Дима Стевановић (1860):- Станко Стевановић и Ђорђе Стевановић (1885-1915.-пог. у Први свет. рат).

 

Ђорђе Стевановић (1885-1915.-пог. у Први свет. рат).-Роска:-Данил Димић (1906)-Ђорђе-Љубодраг Динић; Тома Димић (1911)-Иван-Мишко Димић, Љубомир, Стојанча, Славко-Ђорђе и Мика Димић.

 

Анђелко:- Драгутин (пог. у Први свет. рат). Милутин:- Совјанка-

Десимир-Црни Миладиновић (призртио се из с. Дарковце):-Милетија Миладиновић (пог. у Први свет. рат).

 

 

* * *

 

 

Порекло презимена Лепојевић, Симоновић, Милојковић (махала СЛАВУЈЕВЕ-ГРАМАДАРИ):

 

Крсна слава: Св. Арханђел

 

Родоначелник:- У овом засеоку има три породице: Лепојевић и Милојковић, чији је родоначелник Лепоја и породица Симоновић, чији родоначелник Симон.

 

Према појединим исказима Лепоја и Симон су била рођена браћа или у сродству, јер славе исту славу.

 

Риста Николић је забележио 1908.године да је Ђока (рођен око 1815.године) дошао је из Бердуја (Заплање) и ту засновао породицу-„пошто је овде бајаги питомије“.

Лепојин син Страхиња Лепојић, после ослобођења од Турака, одселио се у Прекопчелицу, али је плаћао порез на имање које је поседовао у Брод.

 

Познат родослов:

 

Непознати (1785)-Ђока (1815.-дошао из село Бердуј, Заплање):-Симон (1845), Лепоја Ђокић(1840).

Симон (1845)- Милан Симоновић:- Давид Симоновић (1904-1944, пог. у Први свет. рат ), Светозар Симоновић.

Давид Симоновић (1904-1944, пог. у Први свет. рат )- Трандавила:-Жика-Драган-Владан Симоновић, Сименко Симоновић.

Светозар Симоновић-Чеда-Зоран, Иван Симоновић; Ранко-Владимир Симоновић.

 

Лепоја Ђокић(1840):- Милојко (1808), Страхиња Лепојевић(преселио се у Прекопчелицу)

Милојко (1808)-Милан Лепојевић(усвојен у Рајчетине-Рупље, умро млад), Рајко Лепојевић (1898), Милојковић Боца.

Милан Лепојевић(усвојен у Рајчетине-Рупље, умро млад:-Драгослав-Милан и Стева Лепојевић; Раша-Милован Лепојевић.

 

Рајко Лепојевић (1898)-Перса:- Раде-Драган-Влада Лепојевић, Александар-Зоран Лепојевић, Ставра, Гмитар, Гојко-Небојша Лепојевић.

Милојковић Боца:-Браца-Станимир-Иван Миливојевић.

 

* * *

 

Порекло презимена Станковић, Радојковић (махала СЛАВУЈЕВЕ-ВРГАРИ):

 

Крсна слава: Свети Илија

 

Родоначелник:- У овом засеоку има две фамилије: Станковић и Радојковић и обе фамилије славе славу Св. Илија. По предању њихов предак је дошао са Косова

 

Познат родослов:

Непознати (1785)- Станко (1815):- Младен Станковић (1845), Радојко Станковић.

Младен Станковић (1845): – Радоил Станковић(1875-1987, жена: Драгиња):-Стојча-Свонимр Станковић (умро млад-1945), Душан Станковић (пог. у Први свет. рат).

 

Радојко Станковић- Јосиф Станковић (1882-усвојен из махале Обрадовци, Ц.Трава):- Радован Радојковић (1903), Алекса Радојковић.

 

Радован Радојковић (1903):- Томислав—Мирослав Радојковић, Витомир, Предраг-Бојан Радојковић.

 

* * *

 

Порекло презимена Бошковић (махала СЛАВУЈЕВЕ-БРАНИШТАРИ (Новаковци)):

Крсна слава:Св. Јован

Порекло и Родоначелник:- Ово је најстарија породица у махали која се вероватно доселила у XVI веку. Фамилија се није много ширила и увек су имали „њиве без слога“ односно имање се није делило, увек је био један наследник (ћутеклије). У другом светском рату погинуо је Стојанча Бошковић и његов усвојен син Јеврем Бошковић, а фамилија се угасила.

 

.Фамилија Бошковић је славила славу Св. Јован, као и Славуј, односно његова браћа у селу Преслап- пореколо из Струмице (Македонија).

 

рема црквеним књигама допропољске цркве, у периоду од 1878-1915.године, Илија Бошковић и Бошко Новаковић били су кумови у већем броју породица у селима Брод и Добро Поље-вероватно као богата и угледна породица тога времена., између осталих и Ранђелу-Каракашу из махале Каракаши. Никола Стојановић-Ћопа бавио се трговином злата и био је богат

 

Познат родослов:

Непознати (1725)-Новко (1725)-Стојан (1780)-Никола-Ћопа Стојановић (1810)- Бошко Новковић (1835)- Илија Бошковић (1865):- Стојанча Бошковић (1895-1944, погинуо у Други светски рат)-Милана:-Јеврем Бошковић (усвојен из махале Рајчетине-Рупље, погинуо у Други светски рат).

 

* * *

 

 

 

Порекло презимена Станковић, Страхињић, Аранђеловић (махала СЛАВУЈЕВЕ –ЈОВИНЦИ ):

 

Крсне славе: Св. Илија (Станковић, Страхињић), пејчиндан (Аранђеловић)

 

Порекло и Родоначелник:-

Ово је највећи засеок махале. Његов оснивач је Јован. Према предању Јован и његов отац, по предању Станко, дошли су са Косова. У засеоку има три фамилије: Станковић и Страхињић, који славе славу Св. Илија, и Аранђеловић, који славе Пејчиндан.

 

Јован је имао четири сина: Станко, Цветко, Стаменко и Стојан. Од Станка је фамилија Станковић и Аранђеловић.

 

Стаменко није имао деце, па је усвојио Страхињу из црнотравске махале Тодоровци, и од њега је фамилија Страхињић.

 

Најмлађи син Стојан је умро млад, а Цветко се преселио му Мало Равниште.

 

 

Познат родслов:

 

Стаменко (1770)-Јован (1800):- Станко Стаменковић (1835), Цветко

Стаменковић (одселио се у Мало Равниште-Брод ), Стаменко Стаменковић(1840), Стојан Стаменковић (Умро млад).

Станко Стаменковић (1835):- Милан-Бели Станковић (1865-1929), Ранђел Станковић.

Милан-Бели Станковић (1865-1929):- Ђура- Црвени Станковић, Милорад Станковић, Данило Станковић.

Ђура- Црвени Станковић:-Раде (погинуо у Други светски рат), Сттојча, Чеда-Раде, Драган-Чеда Станковић;Михајло-Ђура Станковић.

Милорад Станковић:-Александар (погинуо у Други светски рат),

Миодраг-Александар Станковић, Стојан-Горан и Војкан Станковић.

Данило Станковић:- Најдан, Миле-Миодраг Станковић, Ненад-Дејан и Иван Станковић, Петар-Небојша и Мирољуб Станковић.

Ранђел Станковић- Века_Јосиф Станковић (жена: Севделина, пог. У Први свет. Рат), Ћирко Станковић (жена Милена, погинуо у Први светски рат)-

 

Фамилија Аранђеловић:

 

Ћирко Стаменковић(погинуо у Први светски рат)- Милена:- Градимир Аранђеловић (погинуо у Други светски рат).

Градимир Аранђеловић (погинуо у Други светски рат):- Ђора-Буса Аранђеловић-Зоран-Милоја и Лука Аранђеловић, Воја Аранђеловић-Славиша- данко и Душан Аранђеловић, Драгомир аранђеловић-Градимир и Владимир Аранђеловић.

 

Стаменко(два-1849):-Страхиња Стаменковић (усвојен из м. Тодоровци Ц.Трава)-жена Загорка-Пејчин (ж. Милојка-пог. Први свет рат)

 

фамилија Страхињић

Пејчин Стаменковић(1825-1914, Сафроније Страхињић Милојка:- Сафроније Страхињић, Јованча Страхињић.

Сафроније Страхињић-Лука (1926.г. жена: Зонка)-Добрић, Јова и Мирослав Страхињић.

Јованча Станковић:-Милић, Денча , Душан (пог. Други савет рат) Страхињић.

 

 

* * *

Порекло презимена Цветковић, Јовановић, Митровић; Величковић (махала МАЛО РАВНИШТЕ):

 

Крсна славае: Св. Илија Цветковић, Јовановић, Митровић), Св. Јован (Величковић)

 

Порекло и Родоначелник:- Оснивач рода је Цветко, који је дошао око 1850.године из славујевског засеока Јовинци.

 

Цветков отац Јован имао је четори сина. Имање је било мало па је Цветко прешао у утрину која се звала Мало Равниште (Велико Равниште је у засеоку Јовинци).

 

Мало Равниште је било урасло и било је пуно змија. Из тог разлога нико није желео на то место да дође, али је Цветко то морао да прихвати. Његов отац је говорио: „Цветко ти мора да идеш доле, имаш пет синова. Ако једног изеде змија остаће ти четири“.

 

Утрину је истрсио и на Тршевини формирао домаћинство. Касније је од фамилије Бошковић купио неколико њива и ливада.

 

Цветко је имао пет синова: Гмитар, Глигорије (призетио се у Горње Гаре), Јован, Стоилко (призетио се у Власотинце) и непознатог имена који се удавио у реци Власина.

 

Цветко је имао имање у махали Мало Равниште, а и у махали Славујеве, које, које је наследио од оца. Из тог разлога се може константовати да се његово имање простире од реке Власине до гребена планине Чемерник изнад махале Славујеве.

 

Из махале Мало Равниште (Цветко се преселио из засеока Јовинци-махала Славујеве) Гмитар Цветковић је био један од организатора ослобођења овога краја од турака 1878.године. По ослобођењу био је и први бродски кмет, а вероватно је то било и пре ослобођења, јер с епо правилу исти кмет задржавао и после ослобођења од Турака.

 

О постанку фамилије Величковић не зна се много. Зна се да је била Спасија чији је отац био вероватно у сродству са Цветковим синовима. Антоније Спасић, непознатог порекла, оженио се Спасенијом и призетио се у Мало Равниште. Нису имали мушку децу.

 

Њихова ћерка Олга удала се за Јованчу (Гмитра) Величковића (1893) из бродске махале Дећеве-Микине, који се исто призетио. Олга и Јованча су имали троје деце:Симу, који је погинуо у

Другом светском рату, Миодрага (1933), који је одмах после Другог светског рата отишао у Ниш, и ћерку Иконију (1929) која се удала за Сибина Николића из села Банковци (Рупље), који се, такође, призетио у махалу.

 

Ова породица слави славу Св. Јован, славу коју је пренео Јованча Величковић из бродске махале Дећеве.

 

 

 

Познат родослов:

Јован (1785, из м. Славујеве (Јовинци)-Брод)- Цветко (1810, доселио се из м. Славујеве-Брод):-Гмитар Цветковић (1840), Глигорије Цветковић (призетио с е у Г.Гаре), Јован Цветковић, Стоилко Цветковић (призетио се у Власотинце) и непознат (умро млад).

 

Гмитар Цветковић (1840):- Гмитровић (Митровић) Радул (1873-1945)- Љубица:- Гаврило, Божа, Благоје (1902-1941)-Димитрије, Витомир-Бобан Митровић, Сава Митровић.

Јован Цветковић:- Рајко (одселио се у Прекопчелицу) Цветковић, Милан Цветковић (1880-1915, пог. Први свет рат), Санда Цветковић (1891), Данил Цветковић (умро млад), Стојадин Цветковић.

 

Цветковић Рајко (одселио се у Прекопчелицу)-Велимир (погинуо у Други свет. рат. Милан Цветковић (1880-1915, пог. Први свет рат)-Стеван и Тома Цветковић (погинули у Други светски рат). Стеван Цветковић-Дарина:-Влајко-Стеван Цветковић, Милош-Зоран Цветковић. Тома Цветковић-Љубица:-Светибор, Ива-Бора и Андреја Цветковић.

 

Санда Цветковић (1891):- Бошко-Горан-Душан Цветковић, Јован (ж. Драгица)- Раја-син Јован, Драган-синови: Аца и Миљан Цветковић.

Стојадин Цветковић.-Вида:-Станко и Пера (ж. Душанка)-синови: Милун (син Илија), Бојан, Зоран-Филип Цветковић.

 

 

 

 

Фамилија Величковић:

Кр слава: Св. Јован

 

Познат родослов:

Непзнат-Спасија:- Спасија Цвртковић- Спасић Антоније-:-Олга Спасић – Јованча Величковић (призетио се из м. Деићеве-Брод, ):- Сима Величковић (пог. у Други светски рат), Иконија (1929), Миодраг (1933.) Величковић-Мишко Величковић (одселили се у Ниш).

Иконија Величковић (1929)- Сибин Николић (призетио се из Банковци-Рупље):- Драган и Љубиша Николић.

 

* * *

 

Порекло презимена Јовић, Бранковић, Илић, Спасић (махала МИЉИНЕ):

Красне слава. Св. Никола

Порекло и Родоначелник:- Махала је вероватно добила назив према првом становнику Миљану. Први досељеници ове махале непознатог су порекла живели су у центру села Брода, односно Реку, на месту „Воденичиште“.

 

Бавили су се рударством, односно испирањем руде из реке Власине. Померали су се узводно према Црној Трави и на крају се настанили где је садашња махала Миљине, али се сахрањују у „Поселарском гробљу“ у центру села Брода.

 

Махала Миљане постоји и на Власини, па се претпоставља да су преци ове фамилије, после вишесталне миграције, дошли са Власине у село Брод.

Становници махале Миљане поред рударства су се бавили и воденичарством.

 

У махали има три фамилије: Спасић, Илић и Бранковић. Све три фамилије славе Св. Нилолу, па се претпоставља да су у сродству.

 

Није тачно утврђен њихов родоначелник, али се предпоставља да је Миљко, који је имао неколико синова. Његова кућа је била где је сада кућа Стојадинке Бранковић. Дојчин Илић је имао кућу и шталу у Павковцу, коју је касније његов унук продао Таси Николићу.

 

Познат родослов: Јовић (Бранковић). Илићи, Спасић

 

Фамилија Јовић (Бранковић):

Слава: Св. никола

Познат родослов:

 

Јован (1810):- Младен Јовић- жена:Цана, Бранко Јовић (1840), Бошко-Илија Јовић.

 

Бранко Јовић (1840)-Госпођинка(Господина):-Сибин Јовић (пог. у Први светски рат), Трајко Јовић (пог. у Први светски рат), Вељко Јовић (1870-1914, пог. у Први светски рат).

Трајко Јовић (пог. у Први светски рат),: Прокоп Бранковић (1902), Тома Бранковић, Драгољуб Бранковић.

 

Прокоп Бранковић (1902)-Љубица:-Миодраг-Звонко и Стојан Бранковић, Радослав- Горан Бранковић, Станко и Сибин Бранковић.

Тома Бранковић-Десанка:-Прона-Срећко-Срђан и Мирослав Бранковић; Никола-Раде Бранковић.

Драгољуб Бранковић-Стојадинка:-Чеда-Звонко и небојша Бранковић, Борко-Драган Бранковић, Вељко-Бобан Бранковић, Цветко-Мика и Зоран Бранковић.

 

 

Фамилија Илић:

Слава:Св. Никола

Познат родослов:

 

Илија (1810) – Дојчин Илић (1834)- Станка (жена):- Милтен Илић (1864-1954).

Милтен Илић (1864-1954)- Ана:- Влада (1921), Братислав (1923), Душан и Ђура Илић.

Влада Илић (1921):-Драгиша, Божидар-Саша и Слободан Илић, Раде-Синиша Илић, Жика и Драган Илић.

 

Фамилија Спасић:

Крсна слава:Свети Никола

Познат родослов:

 

Спаса (1820)-Антоније, Петрун-Петар (1850).

Петрун- Петар (1850):- Милан Петровић, Миливоје Спасић (1876).

Миливоје Спасић (1876)-:- Спасић Крајча, Тома Спасић (1912), Милорад Спасић (погинуо у Други светски рат).

Крајча Спасић- Миленка:- Раде-Радован Спасић, Градимир Спасић.

Тома Спасић (1912)-Диница:- Никола, ненад-Драган Спасић, Станимир-Андрија Спасић, Стојча Спасић.

 

* * *

Порекло презимена (Станковић) Јовановић (махала Шакобарци-Шакова Бара):

 

Крсна слава: Св. Илија

 

Порекло и Родоначелник:- Насељавање махале Шакобарци је такозвано вишеетапно насељавање. Њихови преци су дошли са Копаоника у Знепоље, а одатле на Власину, где су се бавили рударством. Са Власине су дошли у село Брод, где су се бавили испирањем руде из реке Власине и радили на топљење руде „код чесме“, у центру села Брод. Поједини становници су се бавили и воденичарством.

 

У старим географским картама ова територија је обележена као Шакова бара. Риста Николић претпоставља да овај назив потиче из латинског периода, у непосредној близини махале налази се Црквиште, такође из тог доба.

 

По предању преци становника махала: Миљине, Шакобарци и дела махале Милчине, били су настањени у кориту реке Власине испод махале Маркова Чука, на месту Воденичиште.

 

Родоначелник свих породица у махали Шакобарци је Станко, који је имао синове: Јован и Милан. Осим породице Тихомира Станковића остале породице се презивају Јовановић. Све фамилије у махали Шакобарци славе славу Св. Илија, што указује на то да имају истог родоначелника непознатог имена.

 

Познат родослов:

Станко (1815):- Јован Станковић (1845), Милан Станковић.

Јован Станковић (1845):- Риста Јовановић (187)-Божило Јовановић (1895), Тихомир Станковић(Јовановић), Обрад Јовановић(1893), Лука Јовановић.

 

Божило Јовановић (1895)-Иконија:- Дража-Мирољуб Јовановић, Владимир, Јова, Радомир-Небојша Јовановић, Миомир, Часлав-Алеснадар Јовановић, Станко Јовановић.

 

Тихомир Станковић(Јовановић):- Јовановић Илија-Милан-Никола Јовановић, Риста Јовановић-Саша и Славиша Јовановић.

Обрад Јовановић (1893)-Руса:- Иван, Сретен-Драган, Марко-Драган Јовановић.

* * *

 

Порекло презимена Милошевић (махала МИЛОШЕВЕ):

Крсна слава: Аранђеловдан

 

Порекло и Родоначелник:- У старим географским картама ова територија ја је означена као Маркова бара. О постанку махале Милошеве нема много података, Риста николић 1908. године је забележио да су у махали биле две куће и да је слава Аранђеловдан.

 

Професор Милош Милошевић каже да су њихови преци дошли из Црне Горе.

 

Махала се налази близу дербенџиског пута Власотинце-Вучја Рупа- Сименково меаниште- Џеврљика- Власина, па се предпоставља да је махала била некад насељена дербејџијама који су чували овај пут и поседовали кафану на Сименковом меаништу коју је касније откупио Стаменко из Славујеве, по коме је и добила име.

 

Као дерјбеџије добили су имање у једној парцели и то скоро од реке Власине до превоја планине Чемерник-Сименково меаниште.

 

У аустриској карти из 1890.године на Сименковом меаништу уцртана су три објекта што значи да су поред кафане биле и две куће.

 

Садашњи становници ове махале сигурно нису потомци дербејџиских породица из XVI и XVII века, јер као и остале махале црнотравског краја и ова махала је неколико пута остајала ненасељена, а касније насељавана са становништвом из других крајева.

 

Махала Милошеве је добила име према њеном становнику Милошу. Крсна слава је Аранђеловдан (Свети Аранђел).

 

 

 

Познат родослов:

Милош (1835):- Велин, Таса Милошевић (1865), Дукадин.

 

Таса Милошевић (1865)-Евгенија:- Никола-Лула (1893), Владимир (погинуо у Други светски рат), Горча 81905), гаврило.

Милошевић Никола-Лула (1893)-Ђорђе, Драгољуб-Дејан-Никола Милошевић.

 

Милошевић Владимир (погинуо у Други светски рат)-Анђелија:- Чеда-Влада-Чедомир Милошевић, Иван, Жика- синови: Мирољуб и Љубиша-Владимир Милошевић.

 

Милошевић Горча (1905)-Милица:-Јаков, Мика, Драгиша, Јова-Милован-Новак и Никола Милошевић, Милош-Мишел-Милош Милошевић.

* * *

 

Порекло презимена Китановић, Стојмировић(махала ЂУРКИНЕ):

Крсна слава: Аранђеловдан

 

Порекло и Родоначелник:- Предак данашњих становника дошао је из Лисине.

По предању пореклом је из Косовске Каменице. Преци су прво дошли у Дубраву (Добрич). Одатле у село Лисине код Божице, а касније су дошли у бродску махалу Главшине, први досељеник, по предању, звао се Главша, по коме је и махала добила име Главшине.

 

Риста Николић је забележио приликом обиласка села Брод 1908.године да је први становник у махалу дошао из с. Лисине. Он је напоменуо да је први досељеник Новко, који је имао сина Ђоку, а овај Стојана, који је имао два сина:Динчу и Китана,

 

Динча је остао у махали Главшине, а Китан је отишао где је данашња махала Ђуркине и формирао исту. Постоји и предање да је порекло ове фамилије из Косовске Витине а да је пут доласка породице до махале Главшине био истоветан.

 

Прави главшичани славе славу Св. Јован као и они из Лисине, како је записао Р. Николић. Остале породице су се касније доселиле или су родоначелници појединих породица били усвојени или се призетили.

 

У овој махали Главшине се помиње и Здравко, који је вероватно био Стојанов брат. Махале Главшине и Ђуркине у старијем времену чиниле су једну махалу, а касније су биле и административно подељене.

 

Оснивач махале је Китан који је у сродству са оснивачем махале Главшине. Махала је добила име према Китановој жени која се звала Ђурка, а од тог имена изведено је-Ђуркине.

 

Риста Николић је забележио 1908.године да је у махали било 3 куће и да све фамилије славе славу Св. Арханђел, што и данас чине.

 

Родоначелник свих породица умахали је Китан, према коме се и већи број чланова породице презива. Потомци од Стојмира, Китановог сина, презивају се Стојмировићи, а сви остали Китановићи.

 

Све фамилије славе славу Аранђеловдан, а према старим географским картама у махали су биле три куће изграђене једна иза друге у низу. У сели Ивање има 280 потомака исељених становника махале Ђуркине села Брод из црнотравске општине.

 

 

Познат родослов:

 

Непознат- Новко (1730)-Ђока (1760):- Здравко, Станко, Стојан (1795).

Стојан (1795).:- Динча (м. Главешине), Китан (1830).

Китан (1830):- Стојимир Китановић(1860), Голуб (пог. у Први свет. рат), Аризан, Стојан Китановић (1847-1947) Војин.

 

Стојимир Китановић(1860)-Трандавила:- Младен (одселио се у с. Лапотинце-Пуста Река), Марјан Китановић (186-1949).

Марјан Китановић (1886-1949)- Јерина:- Светомир Стојмировић, Ставра Стојмировић.

Светомир Стојмировић-Десанка:-Десимир, Никола и Станимир Стојмировић.

Ставра Стојмировић:- Ненад, Мирослав-Игор Стојмировић.

Китановић Аризан:- Ранђел, Ћирко-Љубица:-Славко и Слободан Китановић.

Стојан Китановић (1847-1947)-Трандавила:- Љуба, Божидар(доведен из Дарковце).

Божидар (доведен из Дарковце)-Стојименка:- Синиша, Радосав, Живорад, Станко, Тома.

Китановић Војин-Ђурђевка:-Стојан (1900-1997):- Иван, Алекса-Стојан-Дејан и Ђорђе, Јанез-Милош Китановић.

 

* * *

 

Порекло презимена Динчић, Костић(махала ГЛАВШИНЕ):

Крсна слава: Св. Јован

 

Порекло и Родоначелник:- Предак данашњих становника дошао је из Лисине. По предању пореклом је из Косовске Каменице. Преци су прво дошли у Дубраву (Добрич).

 

Одатле у село Лисине код Божице, а касније су дошли у бродску махалу Главшине, први досељеник, по предању, звао се Главша, по коме је и махала добила име Главшине.

 

Риста Николић је забележио приликом обиласка села Брод 1908.године да је први становник у махалу дошао из с. Лисине. Он је напоменуо да је први досељеник Новко, који је имао сина Ђоку, а овај Стојана, који је имао два сина:Динчу и Китана,

 

Динча је остао у махали Главшине, а Китан је отишао где је данашња махала Ђуркине и формирао исту. Постоји и предање да је порекло ове фамилије из Косовске Витине а да је пут доласка породице до махале Главшине био истоветан.

 

Прави главшичани славе славу Св. Јован као и они из Лисине, како је записао Р. Николић. Остале породице су се касније доселиле или су родоначелници појединих породица били усвојени или се призетили.

 

У овој махали Главшине се помиње и Здравко, који је вероватно био Стојанов брат. Махале Главшине и Ђуркине у старијем времену чиниле су једну махалу, а касније су биле и административно подељене.

 

Махала Главшине се састоји из засеока Главшине, Станковци и Палаши. Већи број становника напустио је ову махалу, у различитим периодима.

 

После Првог српског устанка (око 1815.г) једна фамилија из махале Главшине населила се у с. Црни Као код Баточине, а после ослобођења од Турака већи број становника одлази у Пусту реку и Јабланицу.

 

Родоначелник ове фамилије је Динча. Имао је 2 сина: Коста и Станко. Све фамилије славе славу Св.Јован.

 

 

Познат родослов:

Непознат- Новко (1730)- Ђока (1760):- Здравко, Станко, Стојан (1795).

 

Стојан (1795):- Китан (махала Ђуркине-Брод), Динча (махала Главшине-Брод).

Динча (махала Главшине-Брод).:- Коста(1850), Станко.

Коста (1850)-Јаника:- Таса Динчић(1874-1954), Страхиња Динчић(1878-1951), Јова Костић (1902-1944.г. погинуо у Други светски рат), Ћирко Динчић(одселио се у Београд 1930.г)-Влајко, Радомир, Аца, Тома Динчић (живе у Београд)

Таса Динчић(1874-1954)-Јелена:- Александар Костић (1903)- Загорка:- Миле-Тома и Небојша Костић, Андреја-Мишко-Лазар Костић, Влада Костић.

Страхиња Динчић(1878-1951)-Злата:- Динчић Станча, Динчић Владимир-Звонко-Марко Динчић.

Јова Костић (1902-1944.г. погинуо у Други светски рат):- Братислав-Љубомир-Братислав Костић, Љубомир-Јова Костић, Сима Костић.

 

Станко:- Божил Динчић (умро млад), Стојан Динчић-Димитрије (живи у Француској), Драга, Милорад-Илија Динчић.

 

* * *

 

Порекло презимена Стоиљковић, Момчиловић, Данковић (махала ГЛАВШИНЕ):

Крсна слава: Св. Јован

 

Родоначелник:- Родоначелник ове фамилије је Стојиљко(1820), из села Калне, који се призетио или населио у засеок. Према неким исказима оженио је Динчину сестру.

 

По Стоиљку један део рода се презива Стољковић, док према његовом сину Момчилу Стоиљковић (1855) се неке породице из рода презивају Момчиловић.

 

Познат родослов:

Непознат- Стољко (1820.г.-дошао или се призетио из Калне-Ц.Трава):-Момчило Стојиљковић (1855), Наћа Стојиљковић (1850), Данко Стоиљковић (1860).

Момчило Стојиљковић (1855)- Стоиљковић Добрић, Стојиљковић Јованча (погинуо у Први светски рат), Стојиљковић Димитрије (1885).

Стоиљковић Добрић- Ратко, Влада-Мирослав и Драган Стојиљковић.

Стојиљковић Јованча (погинуо у Први светски рат):-Душан Стојиљковић (погинуо у Дтруги светски рат).

 

Димитрије Стојиљковић(1885)-Милкана:-Стојанча-Драгиша и Мома Момчиковић-Драган; Милорад (Светозар (1884-1951),)., Воја и Гојко-колинизирани у С.Милетић(Војводина после Другог светског рата).

 

Наћа Стојиљковић (1850)-Кона:- Јосиф (1880), Светозар (1884-1951), Данило-Вук (одселио се у Београд 1936), Милић.

Светозар (1884-1951) Стојиљковић-Перса:-Драгомир-Иван Стојиљковић, Мирко (погинуо у Први светски рат).

Данило-Вук (одселио се у Београд 1936),:-Јордан, Јова-синови: Данило и Бобан Стојиљковић.

Данко Стоиљковић (1860)-Јаника:- Ђура (1893-1951)-жена: Костадина:- Данковић Боривоје-Слободан-Дејан Данковић.

 

 

* * *

Порекло презимена Станковић(махала ГЛАВШИНЕ –СТАНКОВЧАНИ ):

 

Крсна слава: Св. Арханђел

 

Родоначелник:- Оснивач овог засеока је Станко, по коме је засеок добио име, а сви његови потомци се презивају Станковић. Сви славе славу Св. Аранђел. Станков унук Сима Станковић после Другог светског рата преселио се у засеок Палаши.

 

Познат родослов:

Станко:- Наћа Станковић (погинуо у Први светски рат), Божило Станковић (пог.у Први свет.рат), Младен Станковић.

Наћа Станковић (погинуо у Први светски рат),:-Риста-Ранко Станковић, Александар Станковић.

Божило Станковић (пог.у Први свет.рат):-Града, Сима (1910), Стојиљковић Милан-жена:Севделина( живео у Француску).

Сима Станковић(1910):-Бранко-Небојша-Бранко Станковић.

Младен Станковић:-Ранђел (188-1962):-Драгомир (пог. у Други свет. рат), Радомир-Мирко Станковић; Стојанчо-синови:Љуба и Мирољуб Станковић.

 

* * *

 

Порекло презимена Маленовић (махала ГЛАВШИНЕ-ПАЛАШИ):

 

Крсна слава: Свети Никола

 

Родоначелник:- Према географским картама овај засеок, заједно са махалом Милошеве, обележен је као територија Макова бара. У овом засеоку је била једна породица, која се није ширила. Све породице овог засеока славе Св. Николу. У засеоку живео је род Маленовић

 

Познат родослов:

 

Младен:- Миладин, Стојан Маленовић (пог. у први светски рат):-Горча Маленовић и Градимир Маленовић.

 

Горча Маленовић-Вида:-Воја Маленовић(погинуо у Други светски рат), Братислав Маленовић(погинуо у Други светски рат),

 

Градимир Маленовић-лепка:- Видоје-Вирко Маленовић:-Власта и Раде Маленовић.

 

 

 

*

Порекло презимена Јовић (махала Јовинци-с. Брод)

Крсна слава: Свети Никола

 

Махала Јовинци се налази између махала Главешине и дећеве, према предању једна од старих махала (ћутук махала). Насељавали су је сточари-номади, који су у исто време вршили дербеџиску службу и чували дербеџиски-каравански пут на делу од Вучје реке (изнад махале Дећеве) до Сименковог меаништа.

 

Крајем и почетком XVIII и почетком XIX века, ову махалу напустио је велики број становника. Једна породица настанила се у Рупљу и радила у рупским рудницима, формирала је засеок Јесика у рупској махали Банковци (сада породица Момчиловић).

 

Друга породица, после Првог српског устанка, преселила се у село Никшићи, близу Баточине и формирала засеок Јовинци.

 

Из махале Јовинци код Баточине је Борисав Јовић, биши преседник Југославије(Србије) и познат друштвено-политички радник (1950.2000.г), чији су преци из махале Јовинци села Брод из црнотравскога краја.

 

Територији ове махале припадале су некада територије данашње махале Калкари и засеока Дећеве-Рид (Здравковићи).

 

Становници ових махала славе славе славу Св, Никола, као и њихови рођаци у Рупљу и Никшићи код Баточине. Последњи становник махале био је Љубомир (Настаса) Станковић, који се призетио у махалу Главшине 1950.године и тако је нестала махала.

 

* *

Фамилија Станковић (Махала:Јовинци-Брод)

Крс. Слава: Св. Никола

Родоначелник: Станко

Познат родослов:

Станко (1835):- Милентије (1865, погинуо у Први светски рат):- Настас Станковић (1895)-Костадина:-Љубомир (1921), Радомир (1919-1943), Јованча.

Љубомир Станковић (1921)-Љуба:-Драган Станковић:-Горан-Влада Станковић, Зоран-Андреја Станковић.

 

* * *

 

Порекло презимена Здравковић (махала ДЕЋЕВЕ-РИД):

 

 

Крсна слава: Св. Никола

 

Порекло и Родоначелник:- Махала Дећеве Рид-Здравковићи се налази између махала Калкари и Дећеве. Некада је припадала махали Јовинци, а сада административно припада махали Дећеве. Ту је увек живела једна фамилија и славила славу Св. Николу.

 

Стојан (Ранђела ) Здравковић после Првог светског рата одселио се на Косово, добио је бесплатно имање и кућу, Али је био у обавези да обавља граничну службу. Непосредно пре почетка Другог светског рата Шиптари су му наредили да се за 24 сата идсели.

 

Ову наредбу су добиле и остале црнотравске породице које су се у том периоду нашле на Косову.

После Првог српског устанка, као и после ослобођења од Турака 1878.године одселио се већи број становника у Јабланицу и Пусту Реку

 

Родоначелник фамилије Здравковић је Здравко.

 

 

Познат родослов:

 

Здравко (1830):-Ранђел Здравковић (1860).

 

Ранђел Здравковић (1860)- Динка:- Аврам (1890), Стојан (1895), Данило (1896).

 

Аврам Здравковић (1890)-Спасенија:-Сима (1912), Воја (1926)-Мишко и Хранислав Здравковић.

 

Стојан Здравковић (1895):-Влада(1926), Стојадин (1928).

 

 

* * *

 

 

Порекло презимена Златановић(махала КАЛКАРИ):

 

Крсна слава: Св. Никола

 

Порекло и Родоначелник:

Махала Калкари је некада припадала махали Јовинци. Остала је пуста у XVIII веку и Стаменко Младеновић из села Кална (рођен око 1833.године) дошао је, или се призетио, у махалу Јовинци и настанио се на територију садашње махале Калкари.

 

Стаменко је имао једног сина-Радула Калкара (1858-1950). Живео је дуго и обављао је граничарску службу у Краљевини Србији. Није имао деце па је усвојио Дејана (Златана) Миленковића из црнотравске махале Златанци.

 

Садашња фамилија Златановић презива се према Дејановом оцу Златану.

Родоначелник: златан Миленковић из црнотравске махале Златанци.

 

Познат родослов:

Младен(дошао-призетио се из с.Кална):- Стаменко Младеновић(1833)-Именка:- Радул-Калкар Стаменковић(1858-1950)- Велика:- Дејан(Златана) Миленковић (усвојен из махале Златанци Црне Траве)-Сребран (погинуо у Други светски рат), Чедомир, Сретен- Радован Златановић, Љубомир (погинуо у Други светски рат).

 

 

* * *

 

Порекло презимена Вељковић, Дојчиновић (махала ДЕЋЕВЕ):

К.слава: Св. Димитрије-Гмитровдан

 

Порекло и родоначелник:- Има неколико претпоставки на који начин је махала добила име. Према првој легенди војска војводе Дејана логоровала је испод Вучје Рупе.

 

Турска војска под командом султана Мусе напала је Дејанову војску и потпуно је уништила.

Војвода Дејан је погинуо а махала у близини спаљена.

 

Један део становништва је побијен, а један део је напустио махалу, тако да је махала остала пуста и касније названа Селиште.

 

Досељеници који су дошли на територију данашње махале, на успомену на војводу Дејана, новоформирану махалу испод Селишта назвали су Деићеве. Село са овим називом постоји на Косову (Драгаш).

 

Уколико је ова легенда тачна онда је ова махала била насељена и у XV веку, јер је султан Муса ( у народу познат као Муса Кесеџија) прешао планину Чемерник у зиму 1412.годину.

 

За пролазак своје војске изгради је пут од Клисуре преко Плане (Станикиног крста), Гаџина и Чемерника, све до Сурдулице.такозвани мусин пут, који и данас постоји.

 

По другој легенди махала Дејћеве добила је име због лепог положаја, причаоло се: „махала лепа ко девојка“. На македонском језику у околини Битоља лепа девојка се зове дејћа, од чега је изведено име Дејћеве, а у народу прихваћено као Дећеве.

 

Ова махала је неколико пута насељавана и расејавана, а вероватно најстарија породица садашње махале је породица Станисављевић (сада Стоичић) која насељена близу места

Страже-Греотељка, где је постојало стражарско место и чуван дербенџијски пут на деоници од Вуче рупе, преко махале Маркова чука до центра села Брода.

 

На Вучјој рупи за време турске владавине био је Станков хан, који је, по предању, радио до краја XIX века. У близини дећевског засеока Стојанчевци налази се топоним Бегов гроб, што указује на присуство Турака на овом подручју и борбу српског становништва.

 

Турски чиновници и порезници долазили су повремено у село Брод и њихово седиште је било Дећеве-Равниште. На истом месту за време Првог и Другог светског рата је била комнада бугарске војске.

 

На територији махале Дећеве су засеоци: Дећеве-Равниште (код Буке), Стојанчевци (Пилари), Козарев рид и Микине. Дећеве-Рид (Здравовићи), административно и територијално припадају махали Дећеве, али по постанку и пореклу припадају махали Јовинци.

 

Родоначелници дећевских засеока су дошли из различитих крајева и у различитим временским периодима, нису у крвом сродству.

У каснијем оериоду, склапањем бракова њихових потомака, неки су постали рођаци.

 

Становништво ове махале некада се бавило сточарством, земљорањом и рударством (били су познати ковачи и ћумурџије). После ослобођења од Турака (1878.године) становништво је престало да се бави рударством и почело да се бави печалбарством.

 

Тако Лепојевић Цветко из засеока Стојанчевци (Пилари) каже: „испод наше куће, на свакој штетини и сада има ћумура. Пре неколико година нашао сам ћумур на штетину у Пољанке.. Ћумур сам користио скоро две године, а ћумура има и изнад засеока Пилари и то од Бачевишта па све до Раздељенице и Дећевског дела (Вучје рупе).“.

 

Ковачи из породице Динчић израђивали су клиње и друге предмете и средства за потребе рударења, па су добили надимак Клинчари. Поједини становници су се бавили одржавање рудрске ваде и преносом руде (кириџије). Као допунско занимање било је сточарство и земљорадња, којима су се у већини случајевима бавиле жене.

*

 

З а с е о к Д е ћ е в е- Р а в н и ш т е

Дећево је добило име према овом засеоку, који се у народу зове Дећеве или Код Буке или Равниште, а постоји могућност да се некад овај део махале звао Славкова махала.

Први становници у садашњој махали Дећеве били су насељени у овом засеоку. Доласком нових досељеника формирани су и други засеоци дећевске махале. Према предању Равниште је био Крст урезан у велику младу букву. Ту се одржавала сеоска слава-заветотина на Пејчиндан, као сточна слава.

У засеоку има 4 фамилије: Вељковић, Дојчиновић и Ђокић.

 

*

 

Фамилије: Вељковић, Дојчиновић

Кр. Слава: Св. Димитрије-Гмитровдан

 

Порекло :- Родоначелник ових фамилија је Марков син Ђорђе Марковић, рођен око 1800.године. Маркови преци напустили су Чева у Црној Гори и населили се у околину Мојковца, а одатле у Полимље изнад Пријепоља.

Бежећи од турске освете населили су се у село Страгаре код Крагујевца. После убиства турског старешине, напустили су Страгаре и преселили се у околини Прокупља. На неки начин Турци су их пронашли у овом селу.

Цела породица је напустила Прокупље и населила се у Знепоље. А касније на Власини, где су се бавили рударством и сточарством.

 

Рад у туррким рудницима био је тежак. Младен Зејак са синовима:Марко, Станко и Наћо-напуштају Власину( врањански пашалук), вероватно због тешког рада и неисплаћеног турског пореза, и прелази у бродску махалу Загузје (лесковачки пашалук).

 

Станко и Наћа одлазе на Косово, вероватно да раде у тамошњим рудницима, а Марко долази на данашњу територију бродске махале Маркова Чука. Заузео је је простор између две долине (Мошинска долина са севера и Дећевска долина са југа), а од реке Власине на истоку до превоја планине Чемерник (Вучја Рупа).

 

Марко је ту направио кућу земуницу (пола куће у земљи, а пола изнад земље) у махали на месту садашње старе куће Светислава Станковића у махали Маркова Чука, Трле и штале изградио је на територији садашњих махала Маџаре и Дећеве.

Ширећи своју породицу касније је и он направио кућу у махали Дећеве, на месту Арница-Испод крушке, где и сада постоје зидине.

 

Марко је имао 6 синова. Милорад се одселио у Скопље. Маринко се призетио у Гаре, а један син (вероватно Симеон) се вратио у бродску махалу Загузје. Ђорђе, Новко и Вељко су остали у махали Дећеве. Ђорђе је направио кућу близу места Равниште (где је сада кућа Михаила Дојчиновића). Новко Марковић је остао са оцем Марком, а његов брат Вељко направио је кућу у непосредној близини испод пута, на месту Арница.

 

Ђорђе Марковић је имао три сина: Велка (родоначелник фамилије Вељковић и Јанићијевић), Дојчина (родоначелник фамилије Дојчиновић) и Миленка (родоначелник фамилије Миленковић махале Маџаре).

 

Велко Ђорђевић имао је 4 сина: Радоил, Јанко, Јанаћије-Нака и Риста. Радоил и Јанко су остали са оцем у засеоку Дећеве-Равниште, а Јанићије и Риста формирали су нови засеок Козарев рид.

 

Родоначелници: – Велко (Вељко), Дојчин.

Познат родослов:

Младен (1745):- Станко, Марко(1775), Наћа.

 

Марко(1775): – Милорад (одселио се у Скопље), Новко (одселио се у м. Маркова чука-Брод), Ђорђе (1805), Вељко (одселио се у м. Мошина Долина), Маринко (призетио се у Гаре), Симеон (одеслио се у м. Загузје-Брод).

 

Ђорђе (1805):- Миленко Ђорђевић (одселио се у м. Маџаре-Брод), Велко Ђорђевић (1835), Дојчин Ђорђевић (1845)-фамилија Дојчиновић….

 

Велко Ђорђевић (1835)-Здравка:- Јанићије-Нака Вељковић (одселио се у м. Козарев Рид-Брод), Радоил Вељковић (1870), Јанко Вељковић (1872), Риста Ђорђевић (1877-1914, пог. у Први сев. Рат).

 

Радоил Вељковић (1870)- Љубика:-Сафроније Вељковић(1895)-Мика и Риста Вељковић (погинули у Први светски Рат), Стојадин-Стоиљко Вељковић, Влајко (1896), Божидар-Живојин-Божидар и Горан Вељковић.

Јанко Вељковић (1872)- Николица:-Велимир (1901-1989), Јованча-Стојан Вељковић. Велимир Вељковић ( 1901-1989)-Јездимир-Тања:-Вецко-синови: Бојан и Горан Вељковић.

Риста Вељковић (1877-1914, пог. у Први св. Рат)-Салунка:- Јованча-Стојан Вељковић.

 

Дојчин Ђорђевић (1845)-Јована:-Милен (пог. у Први сев. Рат), Симеун (пог. у Први св. Рат, .-жена: Салунка).

Ђорђевић Милен (пог. у Први св. Рат) – Гица (Драгица):- Криста Дојчиновић, Ђура Дојчиновић, Лука Дојчиновић, Владослав Дојчиновић, Стојан.

 

Криста Дојчиновић-Иконија:-Милорад, Слободан, Михајло -сиинови: Зоран и Раде Дојчиновић, Стеван- Филип Дојчиновић.

Ђура Дојчиновић-Настасија:-Ђока, Димитрије-синови: Миодраг, Мирослав и Срећко Дојчиновић.

Лука Дојчиновић:-Милен-синови: Братислав –Милан Дојчиновић, Драган-Лука Дојчиновић; Петар-синови: Иван и Ненад Дојчиновић.

Владослав Дојчиновић-Ћирка:-Михајло-Срђан Дојчиновић, Станимир, Братислав-Саша и Никола Дојчиновић, Миодраг- Славиша и Слободан :син Саша Дојчиновић.

*

 

Фамилије: Динчић, Ђокић

Кр. Слава: Св. Димитрије-Гмитровдан

 

Родоначелники Порекло:-Динча, Ђока. Преци ових фамилија су живели некада са леве стране реке Власине, близу центра села Брода.

 

Према положају имања, односно парцела које се међусобно граниче, може се закључити да су све фамилије: Вељковић, Станковић, Динчић, Ђокић, Јанићијевић и Миленковић, некада биле у сродству и славиле славу Св.Димитрије-Гмитровдан.

 

Родоначелник фамилије Динчић је Динча Илијић, рођен око 1840.године, а родоначелник фамилије Ђокић је Ђока Илијић (1839-1911) године. Њихов отац Илија је рођен 1810.године. Илија је имао 4 сина: Војина Илијића који се одселио у Житни Поток (око 1895.године), Динчу, Јована и Ђоку Илијића.

Јован Илијић (1849-105) није имао потомство.

 

Познат родослов:

Непознати-Илија (1810):- Војин Илијић(одселио се око 1895 у Житни Поток), Динча Илијић (1840), Јованилијић (1849-1915), Ђока Илијић (1840)

Динча Илијић (1840)- Станојка:-Гмитар Динчић (1870), Јосиф Динчић, Андон Динчић (1873, пог. у Први свет. рат), Стојан-Клинчар Динчић (1900).

 

Гмитар Динчић (1870):- Ивко, Данил. Ивко Динчић-Кола:-Драга, Јован-Милован Динчић. Данил Динчић (1900):-Стојанче и Светомир Динчић.

Јосиф Динчић –Ђурђевка:-Милан (1896).

Андон Динчић (1873)-Ђурђевка:-Милан (жена: Крстана)-Радосав(1928)-Мишко Дојчиновић, Никола-синови: Миле, Божа, Горан и Драган Динчић; Милутин Динчић (1900)-синови: Тихомир, Дража и Милорад Динчић.

*

Фамилија Ђокић

Познат родослов:

Ђока Илијић (1840)-Риска:-Максим Ђокић(1865), Лепоја Ђокић.

Максим Ђокић(1865)-Милена:-Таза Ђокић (1895-1948), Јованче и Светозар Ђокић (1896-1915).

Таза Ђокић (1895-1948)-Милева:-Славољуб, Борко. Славољуб Ђокић-Радионка:-Срећко Ђокић (умро млад). Борко Ђокић-Нада:-Раде, Љубиша-Немања и Раде Ђокић.

*

 

Порекло презимена Вељковић, Јанићијевић (махала ДЕЋЕВЕ-КОЗАРЕВ РИД):

К.слава: Св. Димитрије-Гмитровдан

 

Родоначелник и Порекло:- Јанаћије-Нака, Велко (Вељко). Родоначелник ове две фамилије је Велко Ђорђевић, Марков потомак. Његова два сина: Јанаћије-Нака Вељковић и Риста Вељковић из засеока Дећеве-Равниште, се и формирали домаћинства.

 

Од Јанаћија је фамилија Јанаћијевић, а од Ристе Вељковића, Фамилија Вељковић. Предпоставља се да је Велко на овој територији имао трле и кошаре

 

Познат родослов:

Младен (1745):- Станко, Марко(1775), Наћа.

Марко(1775): – Милорад (одселио се у Скопље), Новко (одселио се у м. Маркова чука-Брод), Ђорђе (1805), Вељко (одселио се у м. Мошина Долина), Маринко (призетио се у Гаре), Симеон (одеслио се у м. Загузје-Брод).

 

Ђорђе (1805):- Миленко Ђорђевић (одселио се у м. Маџаре-Брод), Велко Ђорђевић (1835), Дојчин Ђорђевић (1845)-фамилија Дојчиновић….

 

Велко Ђорђевић (1835)-Здравка:- Јанићије-Нака Вељковић (одселио се у м. Козарев Рид-Брод), Радоил Вељковић (1870), Јанко Вељковић (1872), Риста Ђорђевић (1877-1914, пог. у Први сев. Рат).

 

Јанићије-Нака Вељковић (одселио се у м. Козарев Рид-Брод),-Стана:-Миливоје Јанићијевић (1882-1914, пог у Први светски рат)-Николија:-Радоил-Пурца Јанићијевић (1907-1950):-Милисав, Драгиша-синови: Пуца, Бранко-Драган Јанићијевић.

 

Риста Ђорђевић (1877-1914, пог. у Први сев. Рат).- Салунка:- Радомир Вељковић (1904), Десимир и Јоца Вељковић.

Радомир Вељковић (1904)- Даринка:- Богољуб-Бока Вељковић, Риста Вељковић, Јова-Драган Вељковић, Лука Вељковић-синови: Бобан и Данијел Вељковић.

Богољуб-Бока Вељковић-Маргита:-Предраг-Пеца Вељковић-Аца Вељковић.

 

* * *

 

 

Порекло презимена Лепојевић, Цветковић, Стојичић(махала ДЕЋЕВЕ-СТОЈАНЧЕВЦИ (Пилари)):

 

Крсна слава: Св. Арханђел-Аранђеловдан

 

Родоначелници и Порекло:- Стојанча, Цветко, Лепоје. Засеок се налази у средини дећевске махале, на надморској висини око 1200 метара. Први досељеник, после вишеетапног насељавања, дошао је из Божице или Клисуре. Његово порекло је из околине Прокупља. Све фамилије у засеок славе Св. Арханђела.

 

Родоначелник је Стојанча којије имао сина Цветка(Цветан), по коме се један део фамилије у засеоку презивају Цветковићи(Цветановићи), други део фамилије се презива Стоичић према његовом сину Стоици, а трећи део фамилије с е презива Лепојевић(према Лепоји), према другом Цветковом (Цветановом) сину Лепоји. У засеоку је живела пордица Станисављевића која није била у сродству са овим фамилијама.

 

 

 

Познат родослов:

 

Стојанча (1775)-Цветко (1800):- Лепоја Цветковић (1826-1916), Стоица Цветановић (1850).

 

Лепоја Цветковић (1826-1916)- Магдалена:-Стојан , Милтен (1874-жена Јаника), Теодосије (1886-1955), Адам (погинуо у Први светски рат).

 

Стојан Цветковић:-Сима-синови: Богољуб, Воја, Драга-Аца Лепојевић; Ристаћија-Воја и Милић Лепојевић.

 

Милтен (1874) Цветковић –Јаника:- Лепојевић Александар (погинуо у Први светски рат), Љуба Лепојевић(погинуо у Други светски рат)-Стамена:- Цветко, Ненад- Љуба- Леојевић.

 

 

Теодосије Цветковић (1886-1955)- Ћирка:- Браца Цветковић(погинуо у Други светски рат)- , Чеда Цветковић-Никола, Тома-Жика Гоца:-Иван и Милош Цветковић.

 

Стоица Цветановић (1850)-Младена:-Благоје , Стеван (1863-1923), Мита (1880), Пејчин (погинуо у Први светски рат), Антанас (1874).

 

Стеван (1863-1923) Стојичић-Русинка.-Обрен-Ранко Стојичић, Велимир(1902)-Десанка:-Ранко и Бора(жена: Љубинка) Стојичић.

 

Мита Стојичић(1880, погинуо у Први светски рат) )-Драгиња:-Тоза(пог у Други светски рат) Загорка:Никола-Милунка:-Светозар Стојичић, Владимир, Ћира-Кона:-синови:- Драги, Добри, Стојан Стојичић-Рајна:-Зоран(ж. Јадранка), Срђан (ж. Зорица), Раде-Љиља:-Александар Сројичић.

 

 

 

 

 

* * *

 

 

 

 

 

 

Порекло презимена Стојановић, Величковић, Ранђеловић (махала ДЕЋЕВЕ-МИКИНЕ):

 

Крс. Слава:Св. Јован

 

Родоначелник и Порекло: Мика. Засеок се налази на северном делу Дећевске махале, испод Денине чуке и Вучје рупе.

 

Оснивач засеока је Мика по коме је засеок и добио име. Браћа Мика и Којча (основач махале Којчине) дошли су из Горњег Вртопа (Заплање) и настанили се се у махалу Дећеве на месту Денина рупа.

 

Из непознатог разлога полсе извесног времена Мика одлази где је сада засеок Микине, а Којча на простор данашње махале Којчане. Све фамилије у махали Којчине славе славу Свети Јован, а сахрањују се у дећевском гробљу.

 

Родоначелник ове фамилије је Михаило(Микаил)-према непотпуним и неутврђеним чињеницима Микин син. Био је ковач.

У његовој ковачкој радњи радио је његов син Величко Микаиловић и Ранђел Дојчиновић из села Крстићеве. Према једном приповедању Микаило је усвојио Ранђела, а према другоме Ранђел се оженио Микаиловом ћерком.

 

Од Величка је настала породица Величковић, а од Ранђела породица Ранђеловић. У првом светском рату из породице погинуо је Глигорије Ранђеловић.

 

Због малог простора за живот многољудне породице, већи број чланова ових фамилија одселио се ,у друга места.

 

Јованча Величковић призетио се у бродску махалу Мало Равниште, а Стојанча Ранђеловић у бродској махали Бакалци. Из ове махале је дипл.инг. Богољуб-Бока Ранђеловић, који је дуго година био професор средње техничке школе у Црној Трави, а касније угледни привредник.

 

Његов брат дипл.инж. Радослав-Лале Аранђеловић је власник предузећа за извођење грађевинских радова.

Станислав Величковић, дипл. Правник, дуги низ година радник Министарства унутрашњих послова.

 

*

Фамилија Стојановић

Крс. Слава: Св. Јован

 

Познат родослов:

Мика(1780)- Стојан (1810):- Никола Стојановић (1840), Јован Стојановић.

Никола Стојановић (1840)-Русимка:- Милија Николић(1870, усвојен из махале Славујеве-Брод), Денча Стојановић-жена: Егена, Искрен (пог. у Први светски рат) Стојановић.

Милија Николић(1870, усвојен из махале Славујеве-Брод)-Ана:- Данило (пог у Други светски рат):-Божа-Илија и Милија Стојановић, Стоимен.Драган и Милан СДтојановић, Криста, Никола-Милорад стојановић, Станојко-Драган Стојановић (Николић).

 

 

*

Фамилија Величковић:

Крс. Слава: Св. Јован

 

Познат родослов:

(Микаил)Михаило (1840, усвојен или се призетио из села Крстићеве-Добро Поље из породице Илић):- Величко Микаиловић (1840), Ранђел Дојчиновић (1830).

Величко Микаиловић (1840):-Гмитар-Кем Величковић-Маргита:- Милан Величковић, Јованча Величковић (призетио се у махали Рамниште-Брод) и Божило Величковић (пог. у Други свет.рат).

 

Милан Величковић:- Љуба, Драшка-синови: Томислав и Станислав Величковић, Светозар, Миладин Величковић.

Божило Величковић (пог. у Други свет.рат):- Љуба величковић, Светозар, Миладин, Драшко величковић-синови: Томислав и Светислав Величковић.

*

Фамилија Ранђеловић:

Крс. Слава:Св. Јован

 

Познат родослов:

Миахило-Микаил(1815, усвојен или се призетио из села Крстићеве-Добро поље из породице Илић):

Миахило-Микаил(1815):- Вличко Микаиловић (1184)…фамилај Величковић… и Ранђел Дојчиновић (1830)—фамилаја Ранђеловић…

 

Ранђел Дојчиновић (1830):- Илија Ранђеловић (1825)-Именка:- Глигорије Ранђеловић( пог. у Први свет. рат), Страхиња Ранђеловић, Драгутин Ранђеловић.

Глигорије Ранђеловић( пог. у Први свет. рат)- Љубица:- Стојанча (призетио се у Бакалци-Брод), Тихомир Ранђеловић (пог. у Други свет.рат)-синови: Синиша, Милисав и Драгољуб Ранђеловић.

Страхиња Ранђеловић:- Стојан-Зоран-Бојан ранђеловић, Душан-Драган ранђеловић, Ставра, Драга-синови:Бока-Бтатислав Ранђеловић и Лале- Милан Ранђеловић.

 

 

* * *

 

Порекло презимена Миленковић (махала МАЏАРЕ-Стојанови, Стаменкови):

 

Крс. Слава: Св. Димитрије-Гмитровдан

 

Настанак махале и родоначелник:- Махала је добила име према становницима који су некада становали у њој „Мађари“- „Маџари“ кубикаши, који, који су рдаили у бродским рудницима за време турске владавине.

 

На исти начин је постала и махала Маџари у Црној Трави. Махала је територијално подељена на два засеока.: доњи део махале Доњомалци и Горњи део махале Горњомлаци-Марјанов рид.

 

У доњем делу махале, на месту Андаци било је експлотације и сипирање гвоздене руде, а сада постоје остаци јаловине на појединим местима и то на потезу од махале до реке Власине (Андак, Аљке и Гњилиште-Чукар).

 

 

У махали Маџаре живе две фамилије које нису у сродству: фамилија Миленковић, који слави славу Гмитровдан и фамилија Стаменковић, која слави славу Свети Илија

 

Родоначелник ове фамилије Миленко Ђорђевић, Марков унук из махале Дећеве дошао је на територију ове махале. Задржао је део имања у махали Дећеве, који је добио после деобе са браћом Дојчином и Велком. Једна од најлепших ливада у махали Дећеве-Равниште је његова ливада.

 

Направио је кућу где је некада била кућа Радомира Миленковића Код крушке. Миленко је имао три сина: Стојана, Стаменка и Пеју.

Стојан и Пеја су отишли према Грујином долу и формирали заеок Стојанови.

 

Стојан је направио кућу где је данашња кућа Миленковић Станче. Пеја одмах поред ње, а Стојанов син Данило изнад према махали Дећеве.

 

Стаменко је је сотао са оцем Миленком. Имао је шест сина. Због малог простора Стаменкови синови Милорад, Ђура и Сума напустили су махалу око 1930. године. Најмлађи син Гмитар имао је кућу на Штетину према Горњем Чукле, а касније направио је кућу изнад махале ма месту Мала њива.

 

Сафронија и Петраћија остали су са оцем Стаменком у старој кући где је некада била кућа Сафроније Миленковића, на истом месту Сафроније је направио касније нову кућу. Гмитар је око 1930.године изградио кућу и кафану у центру села Брода.

 

Миленковић Сафроније имао је воденицу на потоку Мошина Долина, а Миленковић Гмитар у центру села Брода, на реци Власини. Миленковић Милан и његова браћа, пре Другог светског рата имали су две воденице на реци Власини, а на месту Лучица-Воденичиште. Воденице су купили од одсељених породица из махале Миљине.

 

На територији махале има два извора.Кладенац, који се налази испод доњег дела махале. Са овог извора воду је захватала породица Миленковић-Доњомалци. Други кладенац се налази испод шуме Требешине-Аргаћин кладенац, али је он повремен.

 

*

 

Фамилија Миленковић (Стојанови):

 

Родоначелник: Миленко

 

Познат родослов:

 

Младен (1765):- Станко, Марко (1775), Наћа.

 

Марко (1775):- Милорад (одселио се у Скопље), Новко Марковић (одселио се у м. Маркова Чука-Брод), Ђорђе (1805), Вељко, Маринко, Симеон (одселио се у м. Загузје-Брод).

 

Ђорђе (1805):- Миленко ( 1825)- жена: Станка, Велко (одселио се у Мошину Долину-Брод)- жена: Здравка, Дојчин (родоначелник фамилије Дојчиновић).

 

Миленко (1825)-Станка:- Стојан Миленковић, Пеја Миленковић (1870, погинуо у Први светски рат), Стаменко(1850).

 

Стојан Миленковић: Милленковић Милан (1885), Данил-Драгутин Миленковић , Ћирко-Борис Миленковић.

 

Милленковић Милан (1885):- Љубомир-Влајко Миленковић, Стојанча (1917)-Станиша-синови: Славиша и Милан Миленковић, Светозар-синови:

-Мика и Зоран Миленковић, Стојанача (пог у Дриги светски рат)-синови: Драган и Милан Миленковић.

 

Пеја Миленковић (1870, погинуо у Први светски рат),:- Стојадин (1895-1948), Јордан (1899), Јован Миленковић (живи у од 1945.г. у Енглеској), Стеван Миленковић(пог у Дриги светски рат).

Јордан Миленковић (1899)- Миомир- синови: Миомир, Драгомир, Томислав, Воја- Миомир – Момчило, Нинослав-марко миленковић. Воја-Аљоша Миленковић.

 

 

*

 

Фамилија Миленковић (Стаменкови):

 

Родоначелник Стаменко:

 

Стаменко (1850):- Сафронија Стаменковић (1881), Милорад Стаменковић), Гмитар Стаменковић (1870), Сима Стаменковић – Добривоје Миленковић, Ђура Стаменковић ((одселио с еу Лесковац око 1920), Петраћија Стаменковић (пог. у Први светски рат).

 

Сафронија Стаменковић (1881):- Савастија:-Димитрије Миленковић, Влада, Ива Стаменковић.

 

Димитрије Миленковић:- Драган- Иван Стаменковић, Влада- синови: Слободан-Аца Стаменковић, Новица-синови: Далибор Стаменковић, Драган-Предарг и Милан Стаменковић, Ива- синови: Миле, Драгаи и Столе Стаменковић.

 

Гмитар Стаменковић (1870)- Манасија:- Браца (пог. у Други свет. рат), Јока-жена Совика: -синови: Милић, Борис, Гмитар. Борис Миленковић- Љиља:-Владан Миленковић. Гмитар-Небојша Миленковић.

 

Браца Миленковић(пог. у Други свет. рат):- Љуба:-Никола, Жика-Драган Миленковић, Миленко-Горан Миленковић.

 

Петраћија Стаменковић (пог. у Први светски рат)-Калина:- Влајко Миленковић (пог. у Други свет. рат):- Радомир Миленковић- (ж. Ружа), Тренча-Драгиша и Драган Миленковић; Петраћија (Ж. Јонка)-Небојша и Марко Миленковић; Ненад-Бобан Миленковић; Жика Миленковић .

 

 

 

 

 

* * *

 

 

 

 

 

 

Порекло презимена Стаменковић (махала МАЏАРЕ -Марјанови):

 

Крсна слава: Св. Илија

 

Родончалник:- Родоначелник ове фамилије Марјан Стаменковић који се доселио из села Кална и задржао своје презиме и славу Св. Илију.

 

Турци су убили попа Димитрију, каланци су пружили отпор Турцима, али су Турци били немилосрдни. Плашећи се освете Марјанов предак је са породицом напустио Калну и населио се изнад породице Миленковић близу махале Дећеве (Марјанов рид).

 

Према задужењу пореза за 1885. годину Марјан Стаменковић је плаћао 17,08 динара пореза што се сматрало за имућно домаћинство.

 

 

 

Познат родослов:

 

Стаменко (рођен 1835.г, доселио с еиз село Кална)-Марјан Стаменковић (1860)

 

Марјан Стаменковић (1860)-Љубика:- Чедомир Стаменковић (1885-1914, пог. у Први свет .рат), Аргаћија Стаменковић (1895).

 

Чедомир Стаменковић (1885-1914, пог. у Први свет .рат)-Вукана:- Спаса, Мита( пог у Дриги светски рат).

 

Спаса Миленковић:- Светозар-Срђан миленковић, Драгослав-Горан Стаменковић.

 

Мита Стаменковић ( пог у Дриги светски рат)-Горан Стаменковић.

 

 

Аргаћија Стаменковић (1895)-Станча, Сребран-Зоран и Бобан Миленковић.

 

 

 

* * *

 

 

Порекло презимена Станковић(махала МАРКОВА ЧУКА):

 

Крс. Слава: Св. Димитрије-Гмитровдан

 

Настанак махале и Родоначелник:- Махала је добила назив према оснивачу рода Марка који је дошао из Црне Горе (види одељак“Махала Дећеве“). Марко је дошао у Знепоље, а одатле на Власину, после тога у село Брод-прво у махалу загузје, потом на данашњој територији махале Маркова Чука, одакле се касније иселио у махали Дећеве.

 

Фамилија Станковић из махале Маркова Чука, фамилија Миленковић из махале Маџаре, фамилије Дојчиновић, Вељковић и Јанићијевић из махале Дећеве и фамилија Јовановић из махале Загузје, имају истог родоначелника Марка, а све фамилије славе славу Гмитровдан.

 

Фамилије Динчић и Ђокић из махале Дећеве, као и фамилије Милче и Тодора Вељковића из напуштене махале Мошина Долина су такође су усродству са горе наведеним фамилијама, јер и оне славе Гмитровдан, а имање им се граничи.

У махали има само једна фамилија Станковић.

 

Из махале Маркова Чука у Првом светском рату су погинуули Пејчин Новаковић и његов син Добросав Станковић код Суковског моста 1914.године.

 

Из махале Маркова Чука Добросав Станковић је био велики мајстор.

И данас постоје његове рукотворевине: врата, прозори, разбој итд.. Из ове фамилије је и дипломирани инг. Срећко С. Станковић, аутор књиге о селу Брод (Црна Трава) и власник предузећа за извођење грађевинских радова „Власина-инжињеринг“ из Београда.

 

 

 

Познат родослов:

 

Младен (1765):- Станко, Марко (1775), Наћа.

 

Марко (1775):- Милорад (одселио се у Скопље), Новко Марковић (1810/15.-одселио се у м. Маркова Чука-Брод), Ђорђе (1805), Вељко, Маринко, Симеон (одселио се у м. Загузје-Брод).

 

 

Новко Марковић (1819715.г.- одселио се у м. Маркова Чука-Брод):- Станко Марковић (1840, погинуо у Први светски рат)- Латинка:-Пејчин Новковић (1870-1912, погинуо у Први балкански рат противу Турака)

 

Пејчин Новковић (1870-1912, погинуо у Први балкански рат противу Турака)

-Роска:- Добросав Станковић (Пог. у Први светски рат) , Ђорђе Станковић(1896-1942), Никола Станковић, Душан Станковић.

 

Ђорђе Станковић(1896-1942)-Лепосава:- Светислав Станковић, Радомир Станковић(жена: Цана), Мирослав Станковић(жена: Дивна), Јова Станковић(жена:Дрина)-Љубиша-Милош Станковић.

 

Светислав Станковић-Станка:- Срећко Станковић- Зорица:-Милан и Марко Станковић.

 

Никола Станковић-Радмила:- Тома-Саша Станковић.

 

Душан Станковић-Васка:- Миодраг, Жарко, Драгиша, Слободан. Станковић (жена: Горица).

 

Миодраг-Светлана:-Небојша-Милош Станковић

Жарко Станковић-Добрила:-Иван-Тања:- Душан и Михајло Станковић. Драгиша Станковић-Мирослава:-Драган Станковић.

 

 

* * *

 

Порекло презимена Вељковић (махала МОШИНА ДОЛИНА ):

 

Крс. Слава: Св, Димитрије-Гмитровдан

 

Порекло и Родоначелник:- Махала Мошина Долина се налази између махала маркова Чука и Којчине. На надмосрској висини око 950 метара, а у подножју виса планине Чемерник-мала Чука. Махала је фомирана почетком XIX века и у њој су живеле породице које нису биле у крвом сродству. Махала је нестала 1930.године. Угасила се.

 

Фамилија Ђоке Моше:

Ова фамилија насељавала је горњи део Мошине Долине, „Испод угар“. Славила је славу Св.Сава, и у родбинској вези је са фамилијом Ђорђевић из махале Литранци.

 

Оснивач махале је Моша, који је са братом Ђорђем дошао из Дећеве. Према предању њихова мајка из бродске махале рашине се преудала у махалу Дећеве.

 

Риста Николић је записао:“ Тошинци од Ћустендил Бање славе Светог Саву“.

У селу Броду славе Светог Саву породице у махалама рашине и Анђелинкове, па се претпоставља да су Тошинци које је споменуо Р. Николић Ђока и Моша.

 

Касније су се Моша и Ђока поделили. Моша је остао у махали Мошина Долина, а Ђорђе отишао према м. Сировчине и формирао махалу Литранци.

 

Мошин син Милисав Мошић је 1885.г. на „земљиште“ плаћао порез 50,19.динара.

Милисав Мошић је имао сина Ђоку-Мошу, који се око 1920.године одселио у село Велико Сeло код Велике Плане.

Ђока –Моша је имао сина рођеног 1908.г. који је пре Другог светског рата био шеф жележничке станице у Смедереву и Смедеревској Паланци.

 

*

Фамилија Милче Вељковића:

Родоначелник ове фамилије је Вељко. Марков син из Дећеве, који је имао кућу испод дећевског пута, у Арници, односно преко пута његовог брата Николе.

 

Његови синови или унуци Милча и Тодор дошли су из махале Дећеве у махалу Мошина Долина и настанили с егде је сада „Ленкина кућа“. Били су у сродству са Новаком, јер им се имање граничило.

 

Милча Вељковић продао је други део њиве Златићево која се налази изнад махале Дећеве, 18.11.1910. године, Стојку Стаменковићу из махале Бричеве, први део њиве продао је Станко Марковић (Новков син) из махале Маркова Чука, што значи да је био у сродству са Новаком.

 

Према књизи распореда пореза на земљиште 1885.године, Милча Вељковић је плаћао на имање порез 7,51.динара, што се сматрало сиромашном фамилијом.

 

Слависли су слави Св.Димитрије-Гмитровдан, као и његови рођаци у махалама:Деићеве, Маџаре и Маркова Чука.

 

Милча Вељковић је био ожењен са Ленком из Ц.Траве (Тодоровци)-нису имали децу, усвојили су Душана и Љубомира из Крстићевске махале Бамбарци. Нису оставили потомство.

 

Познат родослов:

Младен (1765):- Станко, Марко (1775), Наћа.

 

Марко (1775):- Милорад (одселио се у Скопље), Новко Марковић (1810/15.-одселио се у м. Маркова Чука-Брод), Ђорђе (1805), Вељко, Маринко, Симеон (одселио се у м. Загузје-Брод).

 

Ђорђе (1805):- Миленко ( 1825)- жена: Станка, Велко (одселио се у Мошину Долину-Брод)- жена: Здравка, Дојчин (родоначелник фамилије Дојчиновић).

 

Миленко (одселио се у м. Маџаре-Брод)- Јанићије-Нака Вељковић (одселио се у махалу Козарски Рид-Брод).

 

Велко (одселио се у Мошину Долину-Брод)- Здравка:- Радоил Вељковић (1870, родоначелник фамилије Вељковић у махалу Дећеве), Јанко Вељковић (жена:Николина, Родоначелник фамилије Вељковић у м. Дечеве), Риста Вељковић(жена: Салунка, погинуо у Први ветски рат, одселио се у м. Козарев Рид-Брод).

 

Вељко-Златко:- Милча Вељковић, Тодор Вељковић (жена: Перешевка, погинуо у Први светски рат). Милча Вељковић-Ленка:-Душан и Љубомир Вељковић (усвојени из села Крстићеве (Бамбарци))

 

 

* **

 

 

Порекло презимена Костадиновић, Николић (махала КОЈЧИНЕ):

 

Крсна слава: Св. Јован

 

 

Познат родослов:

 

Непознат(из м. Вртопа)- Дена (1745, из м. Дећеве):- Којча (1773, отишао у махалу Којчине), Мика (отишао у махалу Микине-Дећеве).

 

 

Којча (1773, отишао у махалу Којчине):- Цветан Којчић (1798), Непознат.

 

Цветан Којчић (1798)-Никола (1823):- Костадин Николић(1843), Рајко Николић (1860-1920).

 

Костадин Николић(1843)- Илинка:- Драгутин Николић (1882-1962), Ћирко Костадиновић(1873-1914, пог. у Први свет. рат), Салтирко Костадиновић.

 

Драгутин Николић (1882-1962)-Драгиња:-Дејан, Стојанчо (погинуо у Други светски рат), Светозар-Ставра Костић-Мики Костић.

 

Ћирко Костадиновић(1873-1914, пог. у Први свет. рат)-(жена: Русимка, Вела):-Љубомир-Којча Костадиновић (1908-1945, погинуо у Други светски рат).

 

 

Љубомир-Којча Костадиновић (1908-1945)-Станојка:- Раде Костадиновић (1930), Костадиновић Влада, Станимир, Витомир- Вита Костадиновић.

 

Раде Костадиновић (1930):- Драган-“Буса” Костадиновић, Мирољуб Костадиновић-Иван Костадиновић.

 

 

* * *

 

 

Порекло презимена Ђорђевић, Митровић (махала ЛИТРАНЦИ):

 

Крс. Слава: Св Сава

 

Настанак махале и Родоначелник:- Релативно је млада махала. Оснивач је Ђорђе који је дошао из Мошине Долине. Ђорђе и Моша су дошли у Мошину Долину и изградили су кућу испод Угара ( и данас постоје зидине).

 

Ђорђе је отишао на место данашње махале Литранци и направио кућу на месту Чукар, а заузео је територију од реке Власине (од Крпузове штетине) па све до испод махале Којчине. Задржао је вој део имања иу Мошиној Долиниу.

 

Према књизи распореда пореза на земљиште за 1885.године Ђорђин син Милутин Ђорђевић-Литра плаћао је 41,49 динара, што се сматра за имућно домаћинство.

 

Родоначелник фамилије Ђорђе је рођен око 1820.године и имао два сина: Стојана, који се око 1900.године одселио у село Трнова код Ниша, а касније његова фамилија у Горњи Барбеш, и Милутина-Литра Ђорђевића (1850-1911), који је био познат трговац стоком и намирницима. Према њему је и махала добила име Литранци.

 

Један део породице се презива Ђорђевић, а други део према Милутину презива Милутиновић.

 

Милутин је ширио своје имање, откупио је имање на месту Васиљевац, од непознатог власника који се одселио у непознато село на Бабичкој Гори. Израдио је воденицу на Сировачкој долини, близу Крпузове штетине, где је израђивао и ћумур.

 

Све породице у махали славе славу Св. Саву, а сахрањују се у дећевско гробље., што је још један показатељ да су њихови преци живели у махалу Дећеве.

У првом светском рату погинуо је Ђорђе (Милутина) Ђорђевић.

 

 

 

Познат родослов:

 

Непознат (доселио се из м. Дећеве):- Ђорђе (1822), Моша (1820, остао у махалу Мошина Долина).

 

Ђорђе (1822):- Стојан (одселио се око 1900.г. у с. Трново код Ниша), Милутин-Литра Ђорђевић (1850-1925).

 

Милутин-Литра Ђорђевић (1850-1925)- Јаника:- Трајко Ђорђевић (1882), Милан Милутиновић (1878-1911), Ђорђе Ђорђевић (1885-1917).

 

Трајко Ђорђевић (1882):- Љубомир Ђорђевић (1907), Стојан Ђорђевић (1909), Ставра Ђорђевић (1913) .

 

Љубомир Ђорђевић (1907)-Винка:- Криста – Раде Ђорђевић, Бошко-Горан-Иван Ђорђевић, Ненад-синови: Дејан и Љуба Ђорђевић.

 

Ставра Ђорђевић 81913):-Воја, Цветко- Бобан Ђорђевић, Васко-Небојша Ђорђевић, Славко-Иван Ђорђевић.

 

Милан Милутиновић (1878-1911)-Васа:- Јосиф Милутиновић(1908) (жена: Радица)-Јова и Тома Милутиновић; Јоца Милутиновић.

 

Ђорђе Ђорђевић (1885-1917)-Даринка:- Стева (1913)- Мика Ђорђевић, Благоје Ђорђевић (жена: Севделина)- синови:Драган, Сретен и Сима Ђорђевић.

 

 

* * *

 

Порекло презимена Николић, Марковић, Стаменковић, Цветковић(махала СИРОВЧИНЕ 1-Падина

 

Махала Сировичине:-Крсне славе: 1) Падина- Аранђеловдан 2) Рид-Св. Јован

 

Настанак махале и порекло рода:-Махала Сировичине се налази на северном делу села Брода. Са јужне стране граничи се махалама Литранци и којчине, а са северне махалама Страње и Бошковци, које припадају селу Крстићеве (Добро Поље).

 

Са источне стране граничи се реком Власином, а са западне стране селима Острозуб и Бистрица. Имање ове махале простире се на две планине-Чемерник и Острозуб.

 

Махала се састоји из два дела-засеока: Доњи део или Сировичине-Падина и Горњи део-Сировички рид. Фамилије које насељавају ова два дела нису у крвном сродству.

 

Раде Костадиновић је око 1960.године записао по казивању Драгутина Николића из маахале Којчине следеће:“ Да су некада биле 4 куће и то: Милутинова у махали Литранци, Стеванова у Сировичкој долини, Павлова на Сировички рид и наша у Којчине“.

 

Риста Николић је записао следеће: „ У сировичкој махали су били двојица деда-деда пеша и деда Стојан. Сировичинци су се доселили из Лисине, дошли су да „најду боље“, славе Св. Јована.“

 

Димитрије Мита Павловић из махале Сировичине, стар 83 године каже: „Мене су причали стари да је наше порекло из Црне Горе, хајдук Радак прво је дошао у Прокупље, а одатле са породицом у Лисину.

 

Касније је дошао у нашу махалу. Направио кућу где је сад кућа Младена Павловићам на Илинкин рид, а имао је имање од реке Власине па све до Чобанца, а вероватно и кафану Раздељицу.“

Из ове фамилије је и деда Стојан кога помиње Риста Николић.

 

Друга фамилија у махали Сировичине је деда Пешина, који се вероватно населио пре деда Стојанових. Заузео је најбољи положај у овој махали и формирао засеок Сировичине-Падина.

 

Не зна се одакле је дошао предак Пешине фамилије. По једној предпоставци то је стара фамилија која се населила у махалу крајем XVI века.

 

Приликом разматрања постанка ове махале мора се узети у обзир турски попис становништва из 1584.године. за село Раздељеница, које се налази изнад сировичке махале.

 

Према том попису ово село је имало 15 домова и имали дербејџиски статус. Чували су пут од Чобанца до Раздељинице, а одатле до данашње територије махале Сировичине и центра села Брода.

 

На Раздељиници су имали неколико ханова, а имање им се простирало све до реке Власине. Имали су трле на данашњој територији Сировичина и територији села Крстићеве.

 

По престанку дербејџиског заната, махала Раздељиница је нестала, ма породице су се раселиле у село Крстићеве и махалу Сировичине, где су имале трле, а неке су и напустиле територију, вероватно је деда пеша из ових фамилија.

 

Турски Ага из Лесковца хтео је да постане господар имања од села Острозуб до села Добро Поље и гаре. Становници села: Острозуб, Бистрица, Крстићеве, Добро Поље, Вус и Козило и махале Сировичине, сакупили су новац и 1840.године откупили имања од Турског аге, односно откупили слободу.

Свако је добио према је добио према уложеним средствма. Мита Павловић каже:“ Ми смо добили ливаду Чобанац, Раздељиницу и Крштеницу, а остали су добили онолико колико су уложили пара.“

Према књизи пореза за 1885,годину домаћинства су плаћала порез: -Павле Станковић(18,49.дин.), Станко Станковић(30,70.дин.). Мита Станковић(20,80.дин.).

 

Према извештају Народног одбора бродске ошпштине из 1945.године, следећа домаћинства су поседовала имање(њиве, шуме. Ливаде и кућни плац) у овој махали:

– .Златко (Павла) Станковић, Влада (Петра) Стефановић, Криста (Димитрије) Станковић, Милан (павла) Станковић, Стајко (Павла) Станковић, Стаменко (Наће) Марковић, Љубомир (Миладина) Николић.

Према попису из 1945.годину је било 10 домаћинства и 67 становника.

 

Крсне слава: Аранђеловдан

 

Фамилија Николић:

(крс. Слава Аранђеловдан)

 

Настанак фамилије:-:-У овом засеоку има две фамилије које су некада биле у крвном срдству. Оснивач засеока је Пеша, од кога је настала фамилија Пешић.

Пеша је имао два сина: Станко Пешић, који је био ковач и Дину Пешића, који се 1885.године одселио у село Батуловце код Власотинца.

 

Станко Пешић је рођен 1816.године а умро у махали Сировчина –Падина 1896.године.

Имао је сина Русима који није имао децу па је усвојио Јелену поћерку Стојка Станковића из засеока Сировичине рид, коју је довела његова друга жена Наста из Црне Траве.

Јелена се удала за Љубомира (Миладина) Николића из бродске махале Пецари, који се и призетио у Сировичине. Љубомир је задржао своје презиме Николић, али је прихватио нову славу Аранђеловдан.

 

Његов син Светозар-Тоза презивао се Миладиновић, према деди Миладину из махале Пецари.

 

У Архиви добропољске цркве се помињу: Станко Пешић-ковач, Дина Пешић-ковач и Јован Пешић-терзија. Према појединим исказима били су браћа.

Били су кумови породицама у селима Добром Пољу и махали Каракаши села Брод.

 

 

Познат родослов:

 

Непознат- Пеша:- Станко Пешић (1816-1896), Јован, Дина Пешић (одселио се у село Батуловце код Власотинца).

 

Станко Пешић (1816-1896)-Русим Пешић (1860)- Божина:- Јелена Пешић-Љубомир Николић (1893-1965, призетио се из м. Пецари-Брод):-Зоза Миладиновић,-Љубен-Драган Миладиновић, Владимир (жена: Рајна)-Аца-Милутин Николић, Томча.Драган Николић.

 

*

 

 

 

 

Фамилије: Марковић, Цветковић

 

Родоначелник ових фамилија је Марко или његов отац који је дошао из бродске махале Загузје, а вероватно се призетио, према појединим исказима у фамилију Јована Пешића.

 

Марко је имао једног сина Јанаћију (Наћу) Станковића, а овај три сина: Стаменко, Данило и Александар-који је погинуо у Првом светском рату (сахрањен на војничком гробљу у Драчу 7.1. 1916.године).

 

Његов брат Стаменко Марковић је такође био учесник Првог светског рата и носилац Солунске споменице-инвалид. Крсна слава је Св. Арханђел.

 

Данилова кћерка се удала за Дражу Цветковића, родом из бродске махале Пецари, који се призетио.

Задржао је своје презиме Цветковић, а прихватио славу С. Арханђел. Погинуо у Другом светском рату.

 

 

Познат родослов:

 

Непознат-Марко Илијић (1835, призетио се из м. Загузје-Брод),- Јанаћија-Наћа Марковић (1860)-Митра:- Стаменко Марковић (1885-1951), Данило (1895), Александар Марковић (1896-7.1.1916.г.-Драч-погинуо у Први светски рат).

 

Стаменко Марковић (1885-1951)-Севделина:- Стаменковић: Тома, Влада, Драгша, Воја. Тома стаменковић-Сима-Дејан Стаменковић, Видосав-Пеђа и Саша Стаменковић. Драгиша –Стаменковић Небојша. Воја-Југослав Стаменковић.

 

Данило Марковић (1895)-Сибинка:-Милевка-Дража Цветковић (призетио се из м. Пецари-Брод).

 

 

 

* * *

Порекло презимена Павловић, Стаменковић, Стефановић(махала СИРОВЧИНЕ 2-Рид):

 

Крсна слава: Св. Јован

 

Настанак фамиле и Родоначелник:- У овом засеоку живе потомци Деда Стојанови.

Сви потомци славе славу Св. Јована.

Стојан је имао сина Станка, а овај три сина: Павле Станковић (1842-1902), Стеван Станковић и Мита Станковић-који се одселио у село Орана у Пусту Реку.

 

Стара кућаим је била на Илинкином риду. Павле је изградио кућу на Риду и формирао засеок Сировички Рид, или Павлов рид. Павле је имао 4 сина: Златко, Радул, Милан, Стајко и Златко.

 

Златко Павловић се вратио на деодовину и направио кућу на месту где је сада кућа Младена Павловића.

 

Радул Станковић призетио се у село Козило, а Милан и Стајко су остали на Риду. Стајко није имао мушку децу па је призетио Стајка Стаменковића из Крстићеве махале Страње.

 

Други Станков син Стеван Стаменковић призетио се у фамилију Пешић и населио се у Сировичку Долину, где је сада кућа Кристе Стевановића. Имао је два сина: Димитрије, који је погинуо у Првом светском рату, и Петра Стевановића.

 

Из ове породице су: Раде (Мите) Павловић, дугодишњи помоћник директора фармацеитске установе „Здравље“ у Лесаковцу. Бранко (Младена) Павловић је дуго година био трговац у продавници села Брод и друштвено-политички радник.

 

Стојан Стаменковић као наставник је предавао у ОШ у село Брод са Славком Звездановићем из мајхале Славујеве, касније радио у одељење општенародне одбране у Вкласотинцу..

 

 

Познат родослов:

 

Непознат- Радак Павле (1760)-Стојан (1790)- Станко (1815).

 

Станко (1815):- Павле Станковић (1842-1902), Стеван Станковић, Мита Станковић (одселио се у Оране-Пуста Река).

 

Павле Станковић (1842-1902)- Станија:- Злтко Станковић , Радул Станковић(прозетио се у село Козило), Милан Станковић(1878-1953), Стајко Станковић (1870-1950),.

 

 

Злтко Павловић(Станковић)-(жена: Босиљка, Ергена)- Тренча (1984), Јефта, Раде и Младен Павловић.

 

Тренча Павловић (1894)-Мита-Раде- Драган и Дејан Павловић,

Јефта Павловић-синови: Јован, Никола-Мирослав Павловић,

Младен Павловић:-Бранко-Драган Павловић, Слободан- Зоран и Горан Павловић.

 

Милан Станковић(1878-1953)-Љубица:- Санда, Воја, Урош и Божил Павловић.

 

Санда Павловић:-Миомир-Стојан Павловић, Ђока-Драган Павловић, Ћира-Аца и Миодраг Павловић. Урош Павловић:-Стева, Богосав, , Миодраг, Аца-Горан Павловић.

 

Стеван Станковић-Станка:- Димитрије (пог. у Први свет. рат), Петар Стефановић (1879).

 

Димитрије (пог. у Први свет. рат) Станковић-Јулијана:- Криста Станковић.

 

Петар Стефановић (1879)- Сика:-Влада-Стева.

 

 

* * *

 

 

ИЗВОРИ:

[1] БРОД (село код Црне траве)- Дипл. Инж. Срећко Станковић, Београд,2006.г.

[2] Радомир Костадиновић:-„ЦРНА ТРАВА и ЦРНОТРАВЦИ, 1968.г,

[3] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа:“ “Црна Трава и околна насеља“ , 1976-2012.г., Власотинце

*

Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије, Власотинце Србија

 

 

 

10. септембар 2013.године Власотинце, Србија

 

 

 

* * *

ИЗВОРИ:

[1] БРОД (село код Црне траве)- Дипл. Инж. Срећко Станковић, Београд,2006.г.

[2] Легенде о постанку имена Црна Трава прикупио је Радомир Костадиновић, средио и објавио у својој књизи „Црна Трава и црнотравци“ и чланаку „Легенде мога краја“ објављеном у Лесковачком Зборнику.(друга половина 20 века)

[3] О насељавању Власинске области-црнотравскога краја, постоји и рад Ристе Николића „Крајиште и Власина“. (почетком 20. века)

[4] Радомир Костадиновић:-„ЦРНА ТРАВА и ЦРНОТРАВЦИ, 1968.г, Лесковац)

[5] „Печалбарство и неимарство црнотравског краја“-1983.г. Црна Трава).

[6] Из ПРОШЛОСТИ ЦРНЕ ТРАВЕ (-прилози за историју-):-Часлав Динчић, Црна Трава, 2007.г.

[7] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа:“ “Црна Трава и околна насеља“ , 1976-2012.г., Власотинце

[8] Мирослав Б. Младеновић Мирац: – Збирка песама на дијалекту”ПЕЧАЛОВИНА”(Мирослав Б Младеновић Мирац, 2011. Власотинце)

[9] Из рукописа: ПЕЧАЛНИК (Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац, 2009.г. Власотинце)

АУТОР: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар, 16. 09. 2013. године, Власотинце, јабланички округ југ Србије

*

Аутор:Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар, Власотинце Србија

 

 

 

10. септембар 2013.године Власотинце, Србија

 

 

 


Коментари (14)

  • Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

    Допуна порекла презимена села Брод (Црна Трава)
    http://www.poreklo.rs/2013/09/13/poreklo-prezimena-selo-brod-crna-trava/

    Поштовани,
    У тексту (Порекло презимена села Брод(Црна Трава( на ПОРТАЛУ ПОРЕКЛО)
    испод дела текста: ПРЕДАЊЕ О НАЗИВУ СЕЛА-додај овај ПРИЛОГ(Треће
    предање о називу села Брод).
    Поздрав.
    Мирослав Б Младеновић Мирац Власотинце, 19.октобар 2013.г.
    *
    ПРИЛОГ:
    *
    Треће предање о називу села:-У другој декади 21. века смо забележили у
    село Власина Рид(Власинско језеро)-Власина; још једно занимљиво
    Треће предање о добијању назива места села Брод.

    Према том предању некада у давна времена када је било Панонско море,
    до места где је садашње село Брод, долазило се пловним путем БРОДОМ,
    па је према том предању и само место названо Брод.

    Према том предању се и новодобивено насеље назвало Брод, што значи да
    је овде у стара времена постојало становништво, које је таква предања
    преносило са колена на колено.
    *

    19. октобар 2013.г. Власотинце Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац

    Одговори
  • slobodan stanojevic

    Жарко желим д се укључим у овај посао. Нешто сам и сам радио на ову тему, пишући монографију села Бел Брег (Алексинац) са родословима свих фамилија за последњих 200 година.

    Одговори
  • Мирослав Б Младеновић Мирац

    Поштовани,
    http://www.poreklo.rs/2013/09/13/poreklo-prezimena-selo-brod-crna-trava/

    Молим Вас испод ових делова:

    “Обрањовање и друштвени живот и Порекло РОДОВА по МАХАЛАМА” (испод
    целина на два места-подвукаоМ.М)

    ДОДАЈТЕ само ОВО:

    ( Извор: ИЗ књиге БРОД (село код Црне траве)- Дипл. Инж. Срећко
    Станковић, Београд,2006.г. )

    *
    Телефоном ме замолио аутор МОНОГРАФИЈЕ о селu БРОД (Црна Трава)-који
    живи у Београду, а порекло је брођанин и аутентични писац и
    истраживач, који још истражује свој родни крај о историском учешћу
    брођана у ратове.

    П.С Одговорите ми када будете завршили ову допуну.

    С поштовањем

    Мирослав Младеновић

    19. мај 2014.г. Власотинце, република Србија

    http://www.poreklo.rs/2013/09/13/poreklo-prezimena-selo-brod-crna-trava/
    * * *
    Образовање и друштвени живот:
    Порекло РОДОВА по МАХАЛАМА:

    ( Извор: ИЗ књиге БРОД (село код Црне траве)- Дипл. Инж. Срећко
    Станковић, Београд,2006.г. )

    Одговори
  • Алексадар Милтеновић

    „Родослов ф а м и л и ј а (махала АНЂЕЛИНКОВЕ)

    У махали има 4 породице: Анђелковић, Милчић, Николић и Стефановић. Све фамилије су у родбинској вези.

    а) Ф а м и л и ј е: Анђелковић, Милчић

    Родоначелник ове породице је Стаменко, рођен око 1820.године Имао сина Милчу, по коме се део породице презива Милчић.

    Милча је имао три сина: Микаил, Дмитар и Илија.“

    Додатак: Поред Милче, Стаменко је имао још два сина: Милтена и Младена. Они су 1878. године током сеоба на новоослобођене територије прешли заједно са 1110 породица на територију Пусте реке и то у село Оране. Тамо су основали махале две махале.

    Одговори
    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      НАПОМЕНА: Било бих добро када бих неко разјаснио дали РОДОВИ МИЛЧИЋА: у Броду, Козилу, Горњем Гару и Бистрицу имају неко крсно сродство и одакле је њихово порекло. Лично истражујем ту везу и сваки коментар ће бити добродошао. Важне су крсне славе, старо кумство и порекло родоначелника одакле су досељени у ова села.

      Одговори
  • ljiljana ilic

    moj deda arandjelovic stojan iz deceve (mikine), baba arandjelovic (stoiljkovic) savka iz glavsine posle drugog svetskog rata preselili se u nis. volelela bih nesto vise da saznam o rodoslovu a interesuje me gde mogu da vidim zemljisne knjige i da li su oni upisani

    Одговори
  • Небојша Костић

    Књига Др Велимира Михајловића СРПСКИ ПРЕЗИМЕНИК
    ПРЕЗИМЕ – Главшинац:
    регистровано у селу Гор-ња Каменица у Заглавку (Србија). Од непотврђеног личног имена
    Главша
    Дали је ово презиме у вези са махалом Главшине село Брод Црна Трава, као и са селом Црни Као код Баточине.Seljani pricaju, da su selu dali ime doseljenici iz Crne Trave,
    Crni Kao osnovan je oko 1790 godine u doba Kocine krajine. Osnovao ga Jovan Glavas sa svojim bratom Stanojem, od kojih su danasnji Glavasevici. osnivace Crnog Kala.
    Веома ценим ваш велики труд и залагање да сачувате од заборава записе које ће користити како садашње тако и будуће генерације.
    С Поштовањем Небојша Милоја Костић.

    Одговори
  • Небојша Костић

    Везано за коментар од 05.04. -13.36 ~ Подаци из ваше књиге „Порекло презимена, село Брод“ После Првог српског устанка (око 1815.г) једна фамилија из махале Главшине населила се у с. Црни Као код Баточине,

    Одговори
  • Dragomir Dinčić

    Dinčići su vatašani poreklom iz sela Vatasa, Kavadarci, Makedonija.
    To je ista familija sa Dinčićima iz mahale Rđavci, selo Leskova bara, opština Surdulica.

    Одговори
  • Небојша Костић

    Будите прецизнији господине Драгомире,
    на које Динчиће мислите ??? само у Бродској општини било је више породица са тим презимениом а да нису имале исто порекло а и с обзиром на то да су се презимена мењала врло често.

    Одговори
    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Са крсним славом Св Никола НАСЕЉЕНИКА из Кавадарци у Д. Дејану су насељени у времену када су биле бежаније од Турака Срба из Источне Македоније после 1830.године. Динчићи(једни од њих са овом кртсном славом) су можда пореклом из село Ваташа код Каварадрца, али како у коментару напомену Небојша Костић од ког су рода(јер од 1841-188+5)
      презимена су се мењала, па мже да се по неком прадеди имају два иста презимена а ли из различитогв рода. Овде нема одговора зато што се годинама више ПРЕПИСУЈУ подаци из ИСТОРИСКИХ архива и објављених Кнјига а најмање иде на терену и проверава одређени РОД ПОРЕКЛА у сло или грда.

      Одговори
  • Nebojša Kostić

    Пример промена презимена из горњег текста Мирослава Младеновића.
    ***З а с е о к Д е ћ е в е- Р а в н и ш т е Фамилије: Динчић, ЂокићКр. Слава: Св. Димитрије-ГмитровданРодоначелники Порекло:-Динча, Ђока. Преци ових фамилија су живели некада са леве стране реке Власине, близу центра села Брода.Родоначелник фамилије Динчић је ***Динча Илијић, рођен око 1840.године,
    Порекло презимена Динчић, Костић(махала ГЛАВШИНЕ):Ф а м и л и ј е: Динчић и Костић
    Родоначелник ове фамилије је Динча. Имао је 2 сина: Коста и Станко. Све фамилије славе славу Св.Јован.родослов:Непознат- Новко (1730)- Ђока (1760):- Здравко, Станко, Стојан (1795).Стојан (1795):- Китан (махала Ђуркине-Брод), Динча (махала Главшине-Брод).
    Динча (махала Главшине-Брод).:- Коста(1850), Станко.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top