Порекло презимена, села Конатице и Пољане (Обреновац)

25. август 2013.

коментара: 3

Порекло становништва села Конатице и Пољане*, општина Обреновац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

*Пољане су у време писања ове књиге биле у саставу села Конатице. Данас је то засебно село.

 

Положај села.

Конатице су поред Колубаре, недалеко од ушћа Бељанице у Пештан и Пештана у Колубару. Већи део насеља је са десне стране Бељанице а његов новији заселак Пољане је између Пештана и Колубаре. Сеоски потес граничи се до Дражевца њивама у месту Језеру и брдом Разбигузом, до Баљевца су косе Средељ и Грудановица, до Врбовна је коса Бељевина а до Степојевца је брдо Буковац и речица Бељаница.

Воде.

Кроз село протичу Пештан и Бељаница. Пештан се зове отприлике до средине Конатица овим именом, одатле до Дражевца се назива Задњак, а у Дражевцу до ушћа у Колубару назива се Очага. Бељаница се тим именом назива до средине Конатица а даље до ушћа Стари Пештан или Бара. Она се ретко излива, а када се излије онда је колико штетна долико и корисна, јер наноси плодоносни муљ. Вода бунарска је боља него у суседним селима. Стока се напаја на потоцима и Колубари. У селу има само један извор, Црквенац.

Земље и шуме.

Ливаде су слабе а шума је боља него у околини. Места са њивама и ливадама називају се: Луг, Алуге (коса), Овсик (коса), Брекиње, Спасојевина, Језеро, Јажа, Попов Пределак, Попова Воденица, Бара, Очага, Средељ, Пољане, Ватови, Хајдучица, Пауновица, Бељевине (коса), Мало Међулужје, Грудановица (брдо) и Црквенац.

Шума и њива има у Татарској Јарузи а само шуме у месту Буковцу до Степојевца.

Старине у селу.

У Татарској Јарузи* налазе се остаци праисторијских људи: кремење, рбине, огњишта са пепелом и др. Народ казује да је ту била нека стара варош. Поред пута до Дражевца има остатака од старог гробља. У Горњем Крају или Цветовцу има, на врху брда, старо гробље. Стара црква брвнара је била на месту Овсику, испод косе Брекиње. Она се у народу звала Томанија, јер је била посвећена Св. Томи. Ова црква је обновљена 1823. године, па порушена а нова сазидана црква подигнута је поред главног пута Обреновац-Степојевац. Нова црква слави Св. Тому као што је славила и црква Томанија. На месту где је била стара црква има неколико надгробних споменика и извор Црквенац.

У уговору Деспота Стефана и угарског краља Жигмунда, који је писан 1426. године помиње се „пусто селиште Конатице“ и Пољане, вероватно данашњи заселак Конатица.

*У Великом Борку има род Татарски, по којима је вероватно ова „јаруга“ добила своје име.

Име селу.

По народном предању ово село је добило име по турским „конацима“, који су се налазили у атару овога села.

Подаци о селу.

По једном званичном наређењу из 1899. године „насеље Колубара“ у „атару конатичком“ образује се засебно село са називом Пољане а да и даље остане у саставу Конатичке општине. По свој прилици назив Пољане није нарочито измишљен, него је узет по старом називу неког места поред реке Колубаре.

Насеље је мање разбијеног типа. Оно се дели на Горњи Крај или Цветовац, Доњи Крај, крај Потоци према Грудановици и заселак Пољане између Пештана и Колубаре.

У селу има два данашња гробља. Старије гробље је у Доњем Крају а млађе је у крају Цветовцу. Крста се носе први дан по Ускрсу а сеоска заветина (преслава) је дан цара Константина и царице Јелене.

По архивским подацима забележене су Конатице као насеље 1721. године. У њему је 1818. године било 53 куће а 1844. године 60 кућа и 444 становника.

Данас Конатице имају 41 род са 264 куће и два циганска рода са 4 куће.

 

Порекло становништва.

Најстарији родови у Конатицама не знају своју старину, али знају да су у селу живели њихови преци пре Карађорђевог устанка као што нам сведочи и запис јереја Јанка Симића. То су ови родови:

Јуришићи, 5 кућа, Илиндан.

Синђелићи (Јаковљевићи – 10 кућа, Ђорђевићи – 8, Симићи – две, Пантићи – 3) су један род, славе Никољдан.

Петронијевићи, 3 куће, Никољдан

Бабићи (Бранковићи), 6 кућа, Никољдан.

Досељеници из ранијег доба – у време 18. века:

Папићи (Спасојевићи – 4 и Мијаиловићи – 6 кућа), су из Подриња; предак Јаков Папић убио је Турчина па се населио у Велику Моштаницу и тамо славио Аранђеловдан. Турци их пронађу по слави, па је зато промене и преселе се у Конатице, сада славе Пантелијевдан.

Кондићи (Мандићи – 5, Дишићи – 5, Стевановићи -5, Живановићи – две куће и Петровићи – две куће) су један род, доселили су се од Сјенице, славе Ђурђиц.

Градојевићи – 6 кућа (Лазићи – 6, Јовановићи – 25, Лазаревићи – 4, Тодоровићи – 4, Николићи – 6 и Тимотијевићи 5 кућа) су један род, доселили су се из Црне Горе, славе Ђурђиц.

Ћосићи (Радовановићи), 4 куће су од Сјенице, славе Стевањдан.

Маринковићи – две куће, Тришићи – 4, Којићи – једна кућа, Рашићи – једна кућа и Пантићи -једна кућа су један род, старином су из „Пантина код Пећи“, вероватније из Пантина на Косову, род су им Маринковићи у Вранићу, Врбовну и Баљевцу, сви славе исту славу – Трифундан.

Удовчићи (Богосављевићи) две куће, не знају своје порекло. На месту на коме је била стара црква има надгробни споменик Гергија Богосављевића, њиховог претка, који је умро марта 1832. године, славе Никољдан.

Јеремићи – 6 кућа, Јовановићи -1, Стојићевић -1 су један род, дошли су из Велике Кикинде, род су им Стојићевићи у Врбовну и Дражевцу, славе Ђурђевдан.

У прошлом веку доселило се 24 рода:

Брђани (Чајићи, Петровићи, Пајићи, Росићи, Живковићи, Павловићи, Миловановићи, Симићи, Јанићи или Марковићи су један род. Предак их довео за време „Милошеве Србије“ из Брђана код Чачка, славе Стевањдан.

Борачки (Крстићи), предак дошао жени у кућу из Великог Борка. Род су Брђанима, славе Стевањдан.

Милутиновићи (Станимировићи) су од Вујића у Бргулама у Тамнави; овамо су се доселили „за Александра Карађорђевића“, средином прошлог века, славе Аранђеловдан.

Шукићи (Димитријевићи) су из Јадра, доселили су се око 1850. године, славе Аранђеловдан.

Радосављевићи су из Вранића, славе Никољдан.

Радојевићи, дед се доселио из Баранде у Банату, славе Јовањдан.

Марковићи други су се доселили са Радојевићима из Баната, славе Ђурђиц.

Стевановићи су се доселили из Босне око 1870. године, славе Ђурђиц.

Павловићи су од Влајића у Жаркову код Београда, не каже се коју славу славе.

Живчићи, отац дошао из Вранића жени у кућу, славе Никољдан.

Павловићи други су из Врбовна у околини, славе Јовањдан.

Илићи су се доселили из Прилепа, славе Ђурђиц.

Марковићи трећи су пореклом из Босне, славе Јовањдан.

Јанатовићи су се доселили из Босне 18178. године, славе Јовањдан.

Станојевићи су из Српског Итебеја у Банату, славе Ђурђевдан.

Миленковићи су из Држине у околини Пирота, славе Никољдан.

Алексићи су из Враниће од исте фамилије, славе Ђурђевдан.

Ненадовићи су од Ненадовића у Вранићу, славе Никољдан.

Љубојевићи„Ужичани“ су од Ужица, славе Јовањдан.

Радојковићи, дед био слеп и просио па се овде населио, славе Митровдан.

Ивановићи су из Ресника код Београда, славе Никољдан.

Тричковићи су из Госпића у Лици, славе Ђурђевдан.

Цветановићи су из Каленића у Тамнави, доселили се 1905. године, славе Ђурђевдан.

Бојићи су дошли из Дражевца на купљено имање, Јовањдан.

Динићи су се доселили из Дуге Пољане код Ниша, славе Никољдан.

-Новији досељеници су:

Јовановићи су дошли из Топлице код Мионице 1923. године, баве се ковачким занатом, славе Трифундан.

Лазовићи су из Херцеговине, Ђурђевдан.

Лазаревићи други су из Дражевца у суседству, Јовањдан.

Ћукарић (Павловић) је пореклом из Остружнице у Београдској Посавини а овамо се доселио из Дражевца, Ђурђиц.

Цигански родови су:

Матићи, две куће, Никољдан.

Ђорђевићи су ковачи „гурбети“, дошли 1910. године из Мислођина, славе Никољдан.

 

ИЗВОР: „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Snežana Pavlović

    Na istu temu je odštampano dopunjeno izdanje o poreklu imena naselja, poreklo stanovništva i običaja u Šumadiskoj Kolubari. Tačno je da je selo Poljan bilo u sastau sela Konatice,ali se kao zasebno selo pod istim nazivom formira kao zasebno još 1899 god.

    Pozdrav
    S. Pavlović

  2. јован максимовић

    Ima jos jedna legenda o postanku imena Konatice. Jedan Austrougarski emisar, na putu za Carigrad videvsi veliki broj zivih ljudi nabijenih na kolac, natucajuci srpski upitao je “Ko natica ove ljude”. Inace je poznato da su Konaticani veoma buntovni, prkosni i slobodarski.

  3. јован максимовић

    КОНАТИЦЕ СЕЛО МОЈЕ ЗАБОРАВЉЕНО

    Конатице село моје ѕаборављено.
    Некада је у једном разреду било тридесет ђака
    пред школом граја већа од испод стрехе граје врабаца.
    У новој школи два ђака, испод срехе нема врабаца.

    Црквена порта, у доба вашара, препуна.
    Ћемане, бас, труба, чули се на крај села,
    четири кола одједном се вила.
    Вашара више нема, у порти само сенке липа.

    Чуле се песме момака, девојака,
    косаца, жетелаца, берача винограда.
    Ливада нема, виногради искрчени,
    момци отишли, девојке удате у градовима.

    У свакој кући, чула се дечја галама,
    у двориштима кокодакање кокошака и ларме петлова.
    Сада, само по једна старачка глава у кући,
    данима гледа кроз прозор, надајући се посети.

    У казанима ракија се данима пекла.
    У току зиме, сваке вечери прела.
    Напуштени шљивици, стабла исечена,
    прела изчезла, преслица ни на таванима нема.

    У вечерњим сатима, чуло се блејање стада,
    клепет клепетуша, лавеж паса, вика чобана.
    Оваца нема, клепетуше зарђале,
    само црквена звона, старачку смрт обзнане.

    Конатице, село моје заборављено.
    Све мање имаш живих становника.
    да ти се враћају, сведочи сеоско гробље,
    последња им се жеља испунила.

    Остин, Тексас
    август 17. 2014