Порекло презимена, село Стојачак (Смедеревска Паланка)

28. јул 2013.

коментара: 1

Порекло презимена села Стојачак*, општина Смедеревска Паланка. Према истраживању Боривоја М. Дробњаковића „Јасеница“ од 1920. до 1922. године

* – село Стојачак у време кад је спроведено истраживање било заселак Баничине

 

Топографске прилике.

Кроз Стојачак протиче Маскар на чијим су странама сеоске куће. Од Баничине је удаљен 3—4 км.

Употребљава се изворска и бунарска вода.

Извори су: Ристића Извор, Рајковића Извор. У Стојачку и сада има већи број трла која су својина појединих породица из Баничине.

Стојачак је разбијеног типа, подељен на крајеве — мале.

На левој обали Маскара су крајеви: Мирковићи и Стојановићи, а на десној: Чунгурски и Осаћански Крај.

 

Порекло породица.

Раније су на овоме месту била имања и трла села Баничине. Због даљине су се поједине породице пресељавале на своја имања а тако основале овај засеок.

У Стојачку су ове фамилије:

Мирковићи 17 к. Слава: св. Никола. Доселила се три брата Мирко, Јевђеније и Радиша из Дубраве (Гружа) а три брата остала (Миленковићи, Видојевићи; в. Гружа, Насеља књ. X, ст. 260). Старином су из Добраве код Сјенице и старо им је презиме Глишићи. Мирко са браћом остао најпре у Баничини која је била „пуста“, па се доцније преселе на своја трла.

Петровићи (Вујићи, Милановићи, Антонијевићи) 16 к. Слава: св. Јован. Њихови стари радили као мајстори-дунђери, па око 1840. г. преведу и породице из Осата и стално се населе.

Крнићи 2 к. Слава: св. Аранђел. Од Глишића-Крнића из Баничине.

Чунгури (Јовановићи, Савићи) 23 к. Слава: св. Ђурђиц. Дедови Сава и Јован дошли из Ловца (белички, моравски) после Устанка. Род су са Ђурићима у Башину.

Макаријевићи 5 к. Слава: св. Никола. Пре 80 година њихови стари дошли из Крушчице (ужички).

Ивановићи 4 к. Слава: св. Никола. Отац дошао као воденичар из Буровца (пожаревачки).

Стојановићи 8 к. Слава: св. Сава (5. дец.). Род су са Стојановићима у Баничини. Из Баничине се преселили на своја трла.

Тричковићи (Ристићи) 6 к. Слава: св. Врачеви. Род су Тричковићима у Баничини.

Вељковићи (Рајковићи) 4 к. Слава: св. Сава (14. јан.). Дед се доселио од Зајечара прво у Рибаре (белички) па отуда дошао овде.

Манићи 3 к. Слава: св. Никола. Род са Вељковићима и Рајковићима. Манићи славе другу славу због тога што воде порекло од старца Николе, који је дошао у кућу Рајковића и „привенчао се“.

Недељковићи (Савићи) 7 к. Слава: св. Ђорђе. Дошли из Осата кад и остали Осаћани.

Здравковић 1 к. Слава: св. Никола. Дошао из Великог Орашја (орашки-смедеревски).

Јовановићи (Шукиловићи) 2 к. Од истих из Баничине.

Мијаиловић (Оцокољић) 1 к. Слава: св. Василије. Доселио се из Равне Горе (моравички-ужички) где их има са истим презименом.

Луковић 1 к. Слава: св. Никола. Досељен из Брекова (ариљски-ужички).

Марјановић 2 к. Слава: св. Алимпије. Дошао пре 50 год. из Кушиљева (моравски, пожаревачки).

Јовановићи (Лопарице) 1 к. Слава: св. Алимпије. Доселио се пре 40 г. из Сепаца (од Лопарица).

 

ИЗВОР: Боривоје М. Дробњаковић, „Јасеница“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА  (књига 13) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXV), Београд 1923.

Коментари (1)

Leave a Reply to Предраг Мирковић

Један коментар

  1. Предраг Мирковић

    Стојачак је добио име по Стојаку, Карађорђевом другу из Вишевца, који је лета проводио око Слане баре, чувајући овце на том простору. Сама бара била је мочварна и опасна за људе и стоку, јер је у њено живо блато могло лако да се упадне и нестане. То је трајело све до почетка 20. века, када је бара почела полако да пресушује, и да се смањује, мада је и половином тог века било случајева да говече почне да тоне кад загази у блато.. Но, крај баре је био извор веома добре воде, што је привлачило чобане, јер у околини других извора није било, а поток, који протиче и данас туда, преко лета је углавном пресушивао. Тако се и Стојак нашао на том простору. Иначе, поред Слане баре је пролазио и пут од Вишевца и Баничине према Паламцо, па ту била нека врста одморишта за људе и стоку.. Трагови тога пута могу се и сад видети. Ишао је потоком мало, па онда скретао на Липовачки потом и избијао код садашње куће Славе каменоресца, па одатле силазио у Распад и потом излазио на Велики друм, како се тада звао пут Плана-Паланка..
    Стојак је умро крајем Првог српског устанка, а његових потомака вероватно још има у Вишевцу. С обзиром на његово дуго борављење на овим просторима они по њему добију име Стојачак. То је било пре но што су се преци данашњих Стојачана доселили, јер они ту стижу тек после 1830. године. Дотле је тај простор држао кнез Милош.

    П.С. Ако вас нешто више интересује о Стојачку, јавите ми се.
    Предраг Мирковић
    П.С. .