Порекло презимена, село Вилуси (Никшић)

22. јул 2013.

коментара: 12

Порекло становништва села Вилуси, општина Никшић. Према књизи “Вилуси” Чедомира Сп. Булајића из 1994. године. Поред Вилуса обрађена и следећа села: Балосаве, Броћанац, Долови, Околишта, Подбожур, Ријечани и Спила.

Вилуси се помињу од 1440. године. Нема тачних података о поријеклу имена. Постоје двије, скоро идентичне, претпоставке – прва, по латинском називу ”villa” (лијепо село) и друга, по причи о проласку једног Турчина, који је посматрајући овај крај, рекао: ”Ово је право вила село”, и да су тако добиле име. У ували која се пружа правцем исток-запад Вилуси су размјештени у средишњем дијелу подручја и представљају централни дио Мјесне заједнице. Налазе се на раскршћу путева Никшић, Рисан, Требиње, Билећа. У централном дијелу села развила се мала варошица збијеног типа крајем XIX вијека, звана ”пјаца” са више од 15 међусобно повезаних кућа, која представљају трговачко-административни дио у коме се одвија цјелокупни живот села и ширег подручја.

У саставу Вилуса имају два одвојена засеока: Кешељева Градина и Осјеченица, који су кроз разне статистичке показатеље јединствено приказани и од ”пјаце” су удаљени 3,5 – 4 км. Вилуси, као село, које се прстенасто развијало око ”пјаце” има више заселака: Баре, Вучетићи, Вучин До, Горње Село, Ђапов До, Крушчица, Пашајлићи, Под Буковик, Селиште, Станићи, Царине и око четрдесет подзаселака: Бећиров До, Бријест, Борисељ До, Велики До, Вучурев До, Градац, Дубрава, Дуги До, Ђеров До, Заушје, Каталина, Крстача, Купиновац, Ограда, Павића Њива, Петров Бријег, Присоје, Поткоса, Побрњача, Подградина, Поди, Пољешчица, Рбатов До, Савино брдо, Сливни До, Стајакуша, Радмилов До, Шкаљ, Шумата Главица, које чине мање групе или појединачна домаћинства братственика и међусобно ближих породица насталих подјелом и уситњавањем имања.

КЕШЕЉЕВ ГРАДИНА заузима сјеверни дио Вилуса и граничи се са селима Броћанац и Балосаве. Протеже се правцем исток-запад на земљишту надморске висине од 800-900 метара са највећим узвишењима Кешељева Градина (1006) и Китица (918). Земљиште је кршевито са мањим увалицама за обраду. Има површину 425 ха, од чега је пашњака 225, под шумом 124, неплод- ног 63, ливаде 9 и њиве 5 ха. Кешељев Градина има подзасеоке: На Градину, Подкотлић, Сладојев До и Латковина, гдје има 15 кућа, од којих је до 1945. године подигнуто 10, а остале касније. Такође, има 8 густијерни од којих је 6 изграђено до 1945. године. До 1945. године у засеоку је живјело 10 домаћинстава са око 40 чланова, док 1994. године има 6 домаћинстава са 20 чланова. Сва домаћинства су електрифицирана 1986. године. Сеоским путевима (3 км) старом трасом жељезничке пруге (2 км), који се дјелимично или у цјелости могу користити за моторна возила, Кешељева Градина је повезана са Балоса. вама, Броћанцем и Вилусима и излази на магистрални пут Никшић-Треби^! и регионални Рисан-Билећа. Жељезничка пруга је тунелом пролазила крцЗ узвишење ”Бован” (849) на коме се налази покривена вода и убао, гдје има око 300 м3 воде. Још у засеоку имају три убла ”Смрдуша”, “Латкова каменица” ц ”Котлић”.

Кешељева Градина се помиње од XVII вијека, када је добила име по братству Кешељи, које се ту населило почетком овог вијека. Раније се звало ”Патрошева градина” по неком капетану Рајићу Патрошевићу, оцу познатог јунака Реље Бошњанина.

ОСЈЕЧЕНИЦА се налази јужно од Вилуса у захвату регионалног пут Никшић-Вилуси-Рисан. Дио села Осјеченица, које у основи припада МЗ Грз хово, као засеок је у саставу Вилуса и протеже се између Питомог брда (1 и Бабљака (1180) на просечној надморској висини око 1000 м. .

Удаљено од Вилуса 4 км село Осјеченица има површину 649 ха, од чега највише пашњака 260, под шумом 191, неплодног 170, под њивом има ливаде 11 ха, од чега једна трећина припада засеоку. У засеоку су 1941. године. живјела 3 домаћинства са 18 чланова, а 1994. године има исти број домаћинстава са само 7 чланова.

БАЛОСАВЕ

Заузимају сјеверни дио територије Мјесне заједнице. Граниче се са селима Ријечани, Вилуси – Кешељева Градина, Броћанац и Тупан (МЗ Велимље). Налазе се на надморској висини од 780-900 метара са највишим узвишењем Биоков врх (969). Село је растреситог типа са 12 мањих подзасеока: Бећирово поље, Голубиница, Домазетов До, Дубоки До, Крњи До, Градина, Марков До, Подосоје, Подградина, Смрдуша, Туваљев До и Шума. Нема се података о вРеменском настанку и поријеклу имена села. Сјеверним дијелом села прола- Је стаРИ римски пут Ријечани, Тупан, Дрпе. Источним дијелом правцем југ-сјевер пролази регионални асфалтни пут Подбожур-Ријечани-Велимље, а јужном ивицом села пролазила Жељезничка пруга узаног колосијека (0,75) Никшић-Билећа. Земљиште је претежно кречњачко и већином покривено ниском шумом и шикаром са мањим уд0љама и долинама за обраду. Врло је погодно за сточарство, пошто има доста шипражја звано “зановет”, које је врло корисно за исхрану ситне стоке.

У селу има 23 кућа, од којих је 13 подигнуто до 1945. године. са истим бројем домаћинстава. Старог су типа и грађене од осамдесетих година прошлог и почетком 20. вијека. Од 1945. године подигнуто је 10 нових кућа. Сва домаћинства нијесу била обезбијеђена са густијернама. До 1945. године било их је само три или једна на четири домаћинства, а касније изграђено још 17, тако да сада свако домаћинство има своју воду. У селу имају 3 убла за појење стоке ”Риђица”, ”Бијела каменица” и ”Смрдуша” која сакупљају око 1300 м3 воде.

Село је испресијецано још недовољно уређеним, сеоским путевима уз дјелимично коришћење раније трасе жељезничке пруге, тако да до сваке куће може доћи моторно возило. Правцем југ-сјевер територију села пресијеца стари каравански пут Вилуси-Ластва-Балосаве-Велимље-Гацко. Сеоских путева има у дужини око 4 км колико и раније трасе жељезничке пруге.

У снабдијевању и похађању ученика Осмогодишње школе становници Балосава су оријентисани на Вилусе, које су удаљене од средишњег дијла села око 3,5 км. Село је електрифицирано 1986. године.

БРОЋАНАЦ

Заузима сјеверозападно подручје Вилуса у захвату регионалног пута Рисан-Вилуси-Билећа, на просјечној надморској висини око 850 метара. Граничи се са Вилусима-Кешељева Градина, Петровићима, односно узвишењима Кешељева Градина (1006), Вјетрено брдо (1011) и СкорчаГора (1078). Дијели се на Горњи и Доњи Броћанац. Горњи Броћанац припада МЗ Петровићи, а међусобно су одвојени 1859. године. То је брдско земљиште претежно кршевито са мањим увалама за обраду. Има површину 1505 ха (15 км2), највише под шумом (758 ха), пашњаком (375 ха) и неплодном земљишту (292 ха), а мало под њивама (38 ха) и ливадом (33 ха).

Непознато је од када се помиње, а говори се да је име добило по биљци ”броћ” (Rubica peregrina) које расте на висинама до 800 м у крајевима докле допире медитерански климатски утицај. Биљка се користи за фарбање вуне, па и фарбање јаја за Васкрс. Село се раније звало ”Зеба”.

Територију села пресјецала је жељезничка пруга. На регионални пут, дужине 2,5 км, повезани су сеоски путеви дужине око 6 км, а локалних – породичних путева до сваке куће, има знатно више.

У селу имавише подзаселака: Биоградин До, Грепца, Ковачев До, Кућетине, Матијашевина, Ошљи До, Павловина, Плитки До, Прибојина, Пријечки бријег, Скорча гора у којима им 61 кућа, од којих је до 1945. године подигнуто 39 са истим бројем домаћинстава. Сада (1994) има 39 домаћинстава са 108 чланова. Има 44 густијерне, изграђених (до 1945. године 19) и 5 ублова: “Сува локва”, ”Близурудина”, ”Огријана”, ”Бован” и ”Ревина” са укупно око 1400 м воде.

Село је електрифицирано 1966. године.

Има продавницу мјешовите робе у саставу 33 Грахово. Основна школа је радила од 1945-1990. године у новоподигнутој згради 1953. године.

ДОЛОВИ

Село Долови се помиње од прије триста година (половина XVII вијека), кад их је населило братство Вујичић. Заузимају југозападни дио подручја Вилуса, на доњој лијевој страни магистралног пута Никшић-Вилуси-Требиње. Протеже се правцем сјеверозапад-југоисток уз Миротињске греде. Налази се на надморској висини изнад 900 метара, гдје се периферно уздижу узвишења: са истока Шкуљевац (1083), Думојевица (1167) и Снијежница (1164), са сјевера Илино брдо (1127), са запада Космаш (1049) и са југа Миротињске греде са врховима Стог (974), Сарук (1058) и Велица (1075). Између њих се налази више долова, који представљају зараван површине 507 ха, по којима су, изгледа, и добили име Долови. Највећа узвишења унутар села су Г радац (983) и Висока глава (1054). Долови се граниче са Вилусима, Граховцем и Заслапом (МЗ Грахово) и са дијелом територије Херцеговине (Горњи Клобук и Аранђелово, МЗ Ластва). Од цјелокупне површине највише је пашњака (200 Ха), шуме (191 ха) и неплодног земљишта (87 ха), док је под њивом мало, иако се 30ву Долови, (19 ха) и ливадом (10 ха). Прије неколико деценија један ћа земљишта био је под виноградом, који је раскрчен. Засеоци и подзасеоци Долова су Зебљак, Кућиште, Обори, Развале, Загомиље, Снијежница, ^тружница, Мокри До, Пославичје, Заградац и Подградац. У њима има 19 кућа, од којих је стално настањено 6, а остале повремено. Напуштених и порушених има 13 кућа. Од њих су подигнуте 23 до 1945. године, а осталих 9 касније. Има 21 густијерна (до 1945. године изграђених 12, а послије 9). Такође, имају 4 убла за појење стоке ”Ивовик”, ”Убо”, ”Бован” и ”Богатница”.

Гранични дио Црне Г оре и Херцеговине, који представља село Долови, чине тектонске раселине већих размјера зване Миротинске греде, које се протежу у изломљеном луку од Космаша до изнад села Заслап у дужини око 7 км. Различите су висине и геолошког састава. На крајњим крилима греде су доломитског састава. Ту се појављују и живе воде: Змијњак, Блаженица, Корита, Тмуша, Рачевина, Вучково Врело и Кумска. Оне нијесу вишег протока, али не пресушују. Испод греда протиче речица Рачевина. Извори су раније више коришћени, нарочито у вријеме великих суша, од Доловљана, али и становника Вилуса, Балосава, Броћанца и дијела Бањана. Средишњи дио греда је силикатног састава, безводан и височији. Миротињске греде су повезане из више стијена – Вражји врти, Оро, Миротињске греде, Церовица, Тољевац, Бован, Мокра плоча, Стог, Сарук, Орловац, Велица и различите су величине и висине од 150-250 метара. Проходне су само на шест мјеста-пролаза (Ђурашица, Ластва, Бованско ждријело, Овмије ждријело, Дубоко ждријело и Грабово ждријело) за пјешаке и ситну стоку, док се само три могу користити за пролаз коња. У стијенама се налази више пећина које су доста приступачне. Највише су Ђурашица (30 м2), Штитарица (20 м2), Дубока пећина (40 м2), Брштановица (10 м ) и Прдашица (30 м2). Оне немају посебне вриједности. У њима живе поједине врсте птица, које ту имају стална станишта гдје се размножавају. У Бишници, испод Малог Зебљака, живи бијели орао, звани ”бјелаш”. Колико је познато у овим крајевима једино живи ту. Малог је раста, слаб летач, има равно засјечена крила а на врховима има црна пера летача. Живи у паровима и спада у ред лешинара. У Голубници, испод Великог Зебљака, који су и највисочији дио Греда, живе сиви соколови који су као добри летачи у сталном покрету. Живе у паровима. Имају добар вид и са највећих висина стреловито се обрушавају и на ситни плијен. Нападају све, па и головрате орлове-супове ако се приближе њиховом станишту, чији су апсолутни господари. У Полице, десно од Вилица, тзв. Вранова Пећина, живе црни гавранови у паровима. У Миротињским гредама, гдје немају стално станиште, живе и сури орлови ”крсташи”, који су апсолутни господари птичијег свијета. Изузетни су летачи и опасне грабљивице. Сем птица, које су у изумирању, у том рејону се налазе и друге дивље животиње: вукови, лисице, куне златице, видре, јазавци, а у последње вријеме и дивље свиње. Многе мале пећине ”шпиље” су настањене ”ушиканим пчелама”, до којих не може стићи ништа што не лети.

Дио Миротинских греда зове се “Боровина”. Ту је до прије 150 година била велика борова шума, коју су Доловљани користили за грађу кућа и даску. Износили су је на раменима уз висински напон до 60 °. Половином XIX вијека, послије велике олује и невремена, сва је шума страдала. Борови се нијесу обновили док листопадна шума (дуб, граб, јасен) јесте и има је у изобиљу. Испод Греда снијег ријетко пада па су Доловљани те дјелове користили за испашу стоке у недостатку сијена, а у вријеме јаких зима тамо су стоку затварали у колибе, гдје имају и дио земље за обраду коју могу наводњавати.

Приликом битке на Граховцу (1858) водила се велика борба и на Доловима, гдје је само у Мокром Долу погинуло више од 40 Турака. Знатно већи број их је страдао када су скакали низ Миротинске греде приликом бјежања и покушаја да се спасу. Прича се да је само на једном дрвету, израслом из стијена, нађено 17 турских лешева, а да је испод њих погинуо и турски паша.

Насупрот Миротинских греда уздиже се узвишење Клобук (956), такође, врло стрмих и неприступачних страна, сем са сјеверне стране од села Горњи Клобук.

Село Долови су једним краком сеоског пута повезани са магистралним путем Никшић-Вилуси-Требиње.

Приликом изградње сеоског пута и прекопавања пијеска у селу Долови пронађени су остаци старих гробова, неиспитаних некропола. Пронађене су кости сахрањених знатно већих димензија од данашњих генерација људи.

Село је електрифицирано 1972. године.

За снабдијевање и похађања Основне школе село Долови је оријентисано на Вилусе (удаљеност око 4 км).

ОКОЛИШТА

До 22. маја 1966. године Околишта су се као дио Горње Спиле налазила у саставу села Спила, а од тада су Одлуком Мјесне заједнице ”Вилуси” у Вилусима евидентирана као село.

Околишта заузимају југоисточни дио територије Мјесне заједнице. Имају површину 452 ха, највише пашњака (177 ха), шуме (163 ха) и неплодног (96 Ха)> а знатно мање њива (11 ха) и ливада (5 ха).

Граниче се са Загором и Јабукама (МЗ Грахово), Подбожуром и Спилом. Налазе се на просјечној надморској висини око 900 метара са највећим узвишењима: Црвена Кита (1109), Висока Главица (1063), Градац (945), Раданова Љутина (1083).

Имају подзасеоке: Дуги До, Ђелов До, Јаловча До, Кашљавац, Ограда и Почивала, гдје је, наводно, Никац од Ровина посјекао Турчина Ота Бега и рекао му ”почивај мирно” по чему су и добила име ”Почивала”. У њима је до 1945 године живјело 14 домаћинстава са 83 члана, а 1994. године има 10 домаћинстава са 25 чланова. Овдје живе братства – Булајићи (2), Кривокапић (1) и Ковачевић (7) – као најбројније.

Основно занимање становништва било је пољопривреда (сточарство). Д0 1945. године највише су стоке држали Станко Николин и Лука Савин Ковачевић, а сада Васиљ Тривков нешто више од 100 брава и 10 говеди, док сви остали имају знатно мање.

Раније у селу није било густијерни. Коришћена је жива вода ”Ђерда” у Јаловча Долу и пиштети. Сада (1994) сва домаћинства, која живе у селу, имају густијерне. Ублова за појење стоке нема.

Кроз село пролази макадамски пут који је 1960-1961. године направљен од регионалног пута Подбожур-Осјеченица до Црвене Ките у дужини 4,5 км ради експлоатације боксита из рудника ”Црвена Кита”, који је коришћен од 1961. до 1978. године. Са путем су повезани остали сеоски путеви, којима моторно возило може да дође пред сваку кућу.

У Богићевом Долу, Горња спила данашњој кући Влада Богданова Ковачевића двије године (1920-1921) радилајеОсновнашкола саучитељемЛазом Видаковим Ковачевић. Од 1935-1941. године школа је радила у кући Мијајла Радова Ковачевића са учитељицом Маријом која је дошла из Петровића и задржала се неколико година. Замијенио је Бајо Перовић из Трепача. Послије ослобођења 1944. године школа је радила у кући Пера Мијајлова Ковачевић, затим Марка Илијина и Вељка Савина Ковачевић до 1958. године када је прешла у завршени објекат школе који је почео да се гради 1941. године, гдје је радила до укидања 1989. године.

У Околиштима је радила и продавница ПТК Никшић од 1980-1990. године.

Село је ослоњено на цркву св. Василије Острошки у Спили, гдје се сахрањују и сви умрли братственици који живе у Околиштима.

Електрификација села је извршена 1979. године.

ПОДБОЖУР

Заузима сјевероисточни дио подручја у захвату магистралног и регионалног пута Никшић-Вилуси-Требиње и Никшић-Осјеченица-Рисан, површине око 660 ха. Граничи се са дијелом територије МЗ Трубјела, Јабукама (МЗ Грахово), Ријечанима и Спилом, гдје је ограничено Церовим бријегом (915), Водним долом, трасом жељезничке пруге Никшић-Билећа до Рашкова Дола, Метеризом и Почивалом. Од укупне површине највише је земљишта под шумом (241 ха), затим неплодне (224 ха), пашњака (179 ха) док је знатно мање под њивом (11 ха) и ливадом (5 ха).

Садашње име носи од 1938. године, послије проласка жељезничке пруге Билећа-Никшић, и отварањем жељезничке станице, до када се, незванично, звало Подбрдо, односно Кленак за вријеме Црне Горе и раније. Добило је име по Божуровом Брду, а ово по познатом цвијећу ”божур” кога је туда било у изобиљу .

д0 1945. године Подбожур је као заселак припадао Горњој Спили, а тада је ушао у састав Рудинско-Трепачке општине као село. У састав општине Грахово Подбожур је, као село, враћен 1952. године. Има три засеока: Божурово Брдо, које захвата јужни дио села до пута Почивала-Црвена Кита; Јасен, који је п0 бројном дрвећу јасена добио име, (у захвату пута Подбожур-Осјеченица) и Подбожур у захвату пута од Рудина према Ријечанима.

Они обухватају подзасеоке: Брњашев До, Водни До, Вучја љутина, Јеловача, Кленак, Крстача, Мијајлов До, Њуркова Долина, Пљешивац, Подприсоје, Продо, Пријека Љут, Разбојине, Ракијаче, Рашков До, Руштица, Селиште, Торине, Црна Каменица и Широки До. Већина ових мјеста, друга узвишења и увале добијали су имена по своме изгледу, именим неких лица и биља.

Село се развијало на брдско-планинском земљишту надморске висине између 800-900 метара. Највећа узвишења су: Орлосједина (1029), које је добило име по орловима који су се у томе кршу највише задржавали; Наковањ (896); Чупице са којег се пружа видик према Бањанима и Никшићким Рудинама; Зановетни крш (984); Пандурица (976) на којој се налазило турско утврђење за контролу и обезбјеђење караванских путева и својих катуна у Никшићким Рудинама; Божурово брдо (970). Још се помиње Градина и Плетена Пандурица испод које се налази позната Милетина вода опјевана у пјесми о Никцу од Ровина.

Територију села Подбожур пресијецају магистрални пут Никшић-Вилуси-Требиње у дужини 3 км и дио старог макадамског пута у дужини 3,5 км кој и се од њега одваја прама Осјеченици и Рисну, на које су повезани сеоски путеви: Подбожур-Смрдуша, Подбожур-Рашков До, Јасен-Велимље изнад Мијајлова Дола за Маочиће. Туда је раније, дијелом, била траса старог Римског пута Никшић (Anderba), Ријечани (Salthua), Мостине (Vizijum) на ријеци Требишњици.

С обзиром на положај у Подбожуру је 1919. године отворена сточна пијаца која је радила све до 1982. године када је укинута због неиспуњавања прописаних услова: ограде око пијаце, воде и сточне ваге. Исте године (1919) подигнута је зграда (Перко Савин Ковачевић) у којој се налазила трговина са просторијама за одмор караванџија која се још користи за потребе продавнице 33 Грахово”. Крајем прошлог и почетком овога вијека у Подбожуру је било неколико познатих мајстора (зидари Томо Радов, Мирко-Пуле Лазарев Ковачевић и власник ковачнице-вигње Боро Радов Радуловић ”Кривошијанин”), Четири-пет трговина и неколико ханова.

До 1909. године у Подбожуру је радила Основна школа у приватној кући Луке Н. Булајића, Церово брдо. Затим је коришћена школа у Рудинама, која је свечано отворена 1910. године, наводно, у присуству краља Николе. Поново је школа отворена 1945. године у приватној згради Андрије Новичина Ковачевића до 1958. године када је направљен мањи објекат школе око 100 м2 корисне површине.

РИЈЕЧАНИ

Ријечани су увала која се протеже границом Бањана, Никшићких Рудина и подручја Вилуса смјером сјеверозапад-југоисток. Најнижи је дио на надморској висини 700-720 метара. Плављена је сваке године – јесен и зима, а понекад и у прољеће, послије иоле обилнијих киша. Увала Ријечани је преко Балосава повезана на западу са Тупањском заравни, а на истоку, преко Подбожура, са Никшићким Рудинама.

Село Ријечани са засеоком Маочићи, сасвим растреситог типа, размјештени су у тој ували гдје су куће у мањем броју или појединачно груписане у подзасеоке Бећирово Поље, Кућиште, Лопарићи, Мекић До, Нуго, Раданово ждријело, Рашково брдо и Сунтулија. Насеље Ријечани и засеок Маочићи уоквирују узвишења Ћуревац (945), Сједник (861), Рашково брдо (971), Церово брдо (929), Пријека љут (854), Милетина кита (1004), Пјешивац (882) и Брајанова гомила (965). Ријечани се дијеле на Горње (Сунутлија) и Доње Ријечане. У Горњим Ријечанима живе братственици Андријашевићи и везани су за Балосаве.

Називи Бећирово поље, Мекића До и Бауковина су добијени по турским главарима – никшићким агама и капетанима, којима су припадале Ријечане, док су Маочићи били под управом Клобучких капетана.

Нема тачних података о времену настанка и добијања имена Ријечани. Предање говори да је том увалом протицала мања речина, које је извирала испод Смрдуше (Ђурђев До). И сада се она устаје појавом више извора и њен ток је врло кратак, око 1 км, до Ријечанских пољица (Раданов нуго), гдје плави Змијнац до Бећирова поља (Ријечански убо). У рејону села речина је нестала и по њој је, наводно, село добило име Ријечани. Да је туда  она протицала потврђују  и камени облуци којих туда има доста. Пошто вода ту нестаје (понире), да би се открило ново изврошите 1961. године стављала се боја у воду, која се само појавила у рејону Рисна (Сопот).

Увала Ријечани је посебно интересантна по многим старинама, а нарочито, из доба Римљана. Ту се налазио стари град насеље Castellum Saltuha, утврђење Будетина градина (865), некрополи и бројни надгробни споменици.

До 1945. године у Ријечанима и Маочићима подигнута је 31 кућа, а касније 4. Има 19 густијерни, од којих је до 1945. године изграђено 14. Имају три убла – ”Локвањ”, ”Водни убао” и “Ријечански”, који потиче из доба Римљана. То је сувоомеђина ширине 8 и дубине 5 метара на средини, гдје се налази извор капацитета 500 литара у 24 часа.

Објеката Основне школе изграђен је 1927. године и од тада је стално у раду са прекидом 1941-1945. године у току II свјетског рата.

До 1945. године живјело је 41 домаћинство и 250 чланова из 11 братстава (Андријашевић, Васиљевић, Вујачић, Булајић, Даковић, Делибашић, Јакшић Јововић, Миљанић, Рогановић и Спасојевић), гдје су најбројнији били Вујачићи и Даковићи, а 1994. године живи 22 домаћинства са 79 чланова из 6 братстава (Андријашевићи, Вујачићи, Даковићи, Јакшићи, Ковачевићи и Миљанићи).

Село је електрифицирано 1982. године.

СПИЛА

Село заузима источни дио подручја Вилуси у дијелу раскршћа, рејона Црквена глава (874), старих караванских и римских путева, који су повезивали Никшић и Требиње са Боком, односно у троуглу путева Подбожур-Осјеченица-Грахово и Подбожур-Вилуси-Осјеченица. Има површину 1112 ха, од кога је највише земљишта под шумом (424 ха), пашњацима (363 ха) и неплодног (299 ха), а мало под њивама (21 ха) и ливадом (5 ха). То је брдско земљиште кречњачког састава просјечне надморске висине око 900 метара, са највећим узвишењима Вучије брдо (1111), Кокотов градац (1028), Гомила (1099), Волуји градац (952), Рутешића присоје (966). Спила има засеоке Горња и Доња Спила и подзасеоке: Пољана, Селиште, Рутешића присоје, Дубоки До, Савино брдо (Осјеченица), Рамадића До. Раније су Спили као засеоци припадали Подбожур до 1945. и Околишта до 1966. године. У Спили има 65 кућа, од којих је до 1945. године подигнуто 51, а остале касније. Свака кућа има своју воду-густијерну, а до 1945. године имало их је само 4. Има 7 убала: ”Ђуров убо”, ”Семетов убо”, ”Убо Докића-Кљетине”, ”Водни До”, ”Богдански До”, ”Шћепанов убо” и ”Ублина” и више водопоја.

Име Спила се помиње из турског времена, за вријеме владавине корјенићких ага. Раније је носило име ”Шпиља”, латински назив за пећину, која се непосредно налази у близини цркве свети Василије Острошки на Црквеној главици (874). Под турском владавином село се звало и ”Спила Рутешића”, за које се говори да су, они, као старији насељеници били ту ”турске чивчије . Ту се налази и пећина ”Мушковија” у брду Шћепан градина.

Крајем прошлог вијека (XIX), за вријеме владавине Црне Горе, у Спили је подигнута “Барутана”, која је касније пропала и припала власнику земљишта на коме се налазила (Јошо Ремов Ковачевић). У исто вријеме у Спили је био и ”Хан Филиповића” од кога су остале само зидине. Послије 1945. године објекат је поправљен и коришћен као омладински дом.

у Спили углавном живе припадници братства Ковачевић, а нешто касније и појединачне породице: Булајић, Кривокапић, Марковић и Миловић- Прије њих живјели су братственици Рутешић, као насљедници породице Армодић о чијем се поријеклу и нестанку скоро ништа не зна.

Крајем 1990. године у Спили је инжењер металургије Малиша Блажов Ковачевић отворио погон за прераду алуминијских отпадака, који ради по потреби, а запошљава два-три радника специфичних квалификација.

У опслуживању и похађању школске дјеце становници Спиле су орјентисани према Вилусима, који су од ”пјаце” удаљени три до пет колометара. Интересантно једа школске 1994/1995. године нема ниједно дијете које похађа ниже разреде Осмогодишње школе ”Браћа Булајић”.

Електрификација домаћинстава извршена је 1979. године.

 

СТАНОВНИШТВО

ОПШТА ОБИЉЕЖЈА

Мали број данашњих становника – припадника братстава подручја Вилуси потиче од XIV вијека и раније док је ту живјело племе Матаруге о којима има мало података.

Највећи број данашњих братстава су из новијег времена и поријеклом су из Црне Горе и Херцеговине. На ово подручје су се њихови преци доселили у вријеме постојања Риђанског племена (ХIV-XVIII вијека), углавном из периода кандијског (1645-1669) и морејског рата (1684-1699), када се настојало населити, доста пусто Граховско поље припадницима других племена.

На овоме подручју живјела су многа братства. То су велике генетске заједнице у којим су све породице сродне по крви, са истим претком, истим презименом, истом славом и истим традицијама. Она су се различито бројно развијала. Има их која постоје већ више стотина година. Међусобне брачне везе у братству су ограничене. За мала братства и она која су се споро развијала говорило се да су уклета: ”Не истражила се, а не умножила се”. Старешина братства најчешће је био и старешина села. Јако братство често је сматрано као заштита и одбрана свих братственика, паи цијеле околине. Више братстава су чинила племе.

Од почетка XX вијека на подручју Вилуси стално је живјело преко двадесет братстава, а 1994. године има их 28:

Андријашевић, Бабић, Булајић, Васиљевић, Вујачић, Вујичић, Вукаловић, Вучетић, Даковић, Драганић, Јакшић, Јаничић, Кандић, Капори, Кешељевић, Ковачи, Ковачевићи, Кривокапићи, Кујачић, Марковић, Миловић, Миљанић, Мишковић, Перовић, Рутешић, Спасојевић, Суботић и Шабановић.

Још су живјели: Вулановићи, Делибашићи, Јововићи, Лалићи, Одаловићи, који су већином одселили. Нека од њих – Драганићи, Мишковићи, Рутешићи и Шабановићи сматрају се старосједеоцима, мада и о томе има различитих мишљења. Помињу се и презимена: Армудићи у Спили као преци Рутешића; Остојићи и Тосојевићи у рејону Вилуса о којима се ништа ближе не зна; Уљаревићи у Броћанцу по којима се неки објекти и сада зову, а наводно, су одселили према Кривошијама. Елезовићи, сада живе У Бањанима и Ненадовићи који су преци Шабановића који се помњу из борбе са Турцима на Вилусима за вријеме кнеза Драганића; Газапи, којих а У Херпеговини, а живјели су у Крушчици, Скорча Гора. Почетком XX  вијека (1905) у Вилусима се по неким купопродајним уговорима помиње Јово Зубац који живе у Херцеговини, адвадесетих годинасу породице Мусовић и Лалић ”Убљани” живјели на Вилусима и одселили у друга мјеста, Косово.

На ово подручје и ширу регију племена Грахова највише је доселило предака садашњих братстава из: Куча у XVII, Дробњака у XVI, Босне у XIV, Херцеговине у XVII и XVIII и Боке у XIX и XX вијеку.

Поменута братства 1994. године живе у селима – засеоцима:

Балосавима – Андријашевићи, Миљанићи; Броћанцу – Даковићи, Драганићи, Јаничићи, Кандићи, Кујачићи;

Вилусима – Бабићи, Булајићи, Вујачићи, Вучетићи, Даковићи, Кандићи, Ковачи, Ковачевићи, Кривокапићи, Мишковићи, Суботићи и Шабановићи; Доловима – Вујичићи, Вукаловићи и Капори;

Кешељевој Градини – Кешељевићи, Околиштима – Булајићи, Кривокапићи и Ковачевићи;

Осјеченици – Ковачевићи; Подбожуру – Булајићи, Ковачевићи и Перовићи;

Ријечанима и Маочићима – Андријашевићи, Васиљевићи, Вујачићи, Даковићи, Ковачевићи и Спасојевићи;

Спили – Ковачевићи, Марковићи, Миловићи и Рутешићи.

До 1945. године на овом подручју краће или дуже вријеме живјело је и радило много више припадника од 20 братстава, али, због недостатка података, нијесу обухваћена лица која су радила у жандармеријској станици:

Банићевић, Бојичић, Бољевац, Вуковић, Вушовић, Дракић, Ђапић, Ераковић, Јовановић, Копривица, Лазовић, Липовац, Лојпура, Малтез, Машуловић, Милић, Паповић, Радуловић, Радоњић, Раонић, Рацковић, Раичевић, Стјеповић, Ускоковић, Чавловић, Шијаковић. Тај број послије 1945. године знатно је већи нарочито просветних радника, што се види из њиховог списка.

Подаци о становништву подручја до педесетих година XX вијека недостају сем из 1921. године. И каснији подаци због неуједначених показатеља су доста непогодни за шира аналитичка посматрања, мада основни постоје по селима и годинама.

Према пописима у последњих 70 година (1921-1991), запажају се значајне пр0мјене односа становника. Број становника 1953. године, као најбројније, према 1921. години је у порасту за25%, док је број из 1991. године према 1953. г0дини у опадању за 62,5%, а према 1921. години за 46,2%. Тај однос се и по селима према истој табели изразито осјећа, с тим што је најмањи у Вилусима 32,5%, а највећи у Доловима -83%. Слично је и са подацима по половима и старосној структури за село Вилуси, који су скоро идентични и за сва друга  села – подручја.

МИГРАЦИЈЕ

Подаци из пописа 1971. године указују на један дужи временски период помјерања према подручју Вилуси, које је имало утицаја и на промјену структуре становништва, пошто је био велики број жена које су ту удате.

ПРЕГЛЕД И МИГРАЦИЈЕ ПРЕМА ПОДРУЧЈУ ВИЛУСИ

Миграиије са овога подручја, биле су сталне – појединачне, најчешће породичне. Вршене су под утицајем помјерања са шире територије Граховског племена и Црне Горе. Иначе, подручје Вилуси је доста кршевита и неплодна област, гдје се може до знатне мјере развијати сточарство, али не и земљорадња. Као такво и не може бити превише насељено. XIX и XX вијек су обиљежени по исељавањима у разне крајеве земље и иностранство, првенствено у Америку (Калифорнија). Основни разлози исељавања су економског карактера, мада су јако утицали и окрутни зулумћарски поступци турских освајача све до 1858. године. Свима је тешко падало напуштање завичаја. Сумњали су да ће се поново вратити или уопште срести и видјети са својим најближима. Данас има њихових потомака, који живе у појединим крајевима наше земље, а да још нијесу дошли у крај одакле потичу њихови преци.

Најчешћа и најбројнија исељавања била су у Србију, звану ”златна земља”. Послије српско-труског рата (1876-1878) и протјеривања Турака требало је населити Топлицу националним становништвом. У томе циљу је српска влада, 3. јануара 1880. године, донијела Закон о насељавању. Академик др Ђоко Пејовић дао је ширу анализу ”0 исељавању Црногораца”. Међутим, и прије тога времена, са подручја Граховског племена, због турског зулума, од 1836- 1840. године одселило је 364 лица. Не постоје тачни подаци колико их је било са подручја Вилуса и којем су братству припадали. Према евиденцији издатих пасоша (књига I, II и III, Цетињски архив) наводи се да је само из братства Булајић са територије Грахова одселило у Србију од 1836-1905. године 211 лица. Тих помјерања почетком XX вијека било је доста са подручја Вилуса у Србију и Косово. Према непотпуним подацима одселило је око 150 лица, међу којима највише: Булајића 56, Вучетића 16, Јаничића 15, Ковачевића 40, а осталих братственика знатно мање.

Сем сталног помјерања било је у прошлом вијеку и доста одлазака на привремени рад. Ишло се на рад у сусједне крајеве Аустро-Угарске, Боку, Босну и Херцеговину.

Слично је било пресељавање и у границама териотрије племена. Тако је половином XVIII вијека, за вријеме кнеза Дака Сладојевића (Вујачића) и владвине у Црној Гори владике Саве и Василија Петровића, у Граховско поље преселило више породица из братстава: Андријашевић и Кешељевић од Дервиша до Челине; Булајића у Бару и Подкурјај; Вујачића испод Дервиша и Ковачевића испод Бранковице. Након извјесног времена један број њихових потомака се, поново, враћа у крај својих предака, који су задржали као катуништа.

Одласци у Америку најчешће су били групни, гдје су значајну улогу имали појединачни утицаји. Приликом одлучивања за одлазак није се много размишљало о посљедицама које су их тамо очекивале. Ишло се у неизвјесност и већину су чинили, релативно, млади људи. Многи су тек тамо осјетили сву горчину онога времена и тешке услове зараде исељеничког хљеба. Било их је који су се вратили без икакве зараде, па и оних којима се морао прикупљати новац да би платили превоз. Увећано исељавање из Црне Горе побудило је на реаговање њену владу. У листу ”Глас Црногорца” број 17/1904. године, пише: ”Исељавање побуђује многе владе да добро размисле како ово спречити или ограничити. Из разних узрока, а често без потребе, и наш сељак сели у Америку. Ту бива употребљен као радник на ”гвозденим путевима”, у рудницима, фабрикама, гдје остаје неколико година, и поново се враћа”. А 1908. године ”Глас Црногорца” у броју 19 преноси чланак из листа ”Србин”, који је излазио у Америци, у коме пише: ”Стога Србине брате, чувај и поштуј ту корицу хљеба коју зарађујеш и слатко поједеш у својој домовини, у својој кући, својој слободици, и не навози се на пут искушења, пут биједе и невоље, а ако си баш жељан видјети Америку и њене дубоке руднике, вруће ливнице и велике фабрике, гдје је много наших глава остављено, спржено или убијено, а ти онда причекај до бољих времена да ти бар мука и невоља не буду узалудни, а сада, сада ти се, брате Србине. не може ништа рећи, него само то: не иди у Америку”.

Независно од оваквог апела и стања, знатан број је оних који су отишли и тамо остали да стално живе и основали породице у тој земљи. У прво вријеме су одлазили млађи и без породица. Тога је и књаз Никола био присталица, јер је вјеровао да ће се такви увијек у датом моменту одазвати на позив домовине. Развијено родољубље, које их никада није напуштало, био је основни разлог да се увијек врате када је то отаџбина од њих тражила. Долазили су да се за њу боре и гину. У балканске и I свјетски рат од отишлих у Америку 166, као добровољци се вратило 76, и то: Андријашевића пошло 14 вратило се 10; Бабића 1/1; Булајића 30/9; Вујачића 7/4; Вујичића 4/1; Вукаловића 2; Вучетића 12/3; Даковића 8/6; Јакшића 1/1; Јаничића 19/13; Кандића 1/1; Кешељевића 11/4; Ковачевића 47/20; Рутешића 2; Суботића 2/1; Шабановића 5/2, и у њима погинуло 14 добровољаца. (стр. 252)

Бројно помјерање је било и у вријеме колонизације у Војводину – Врбас 1945/1946. године (стр. 279), а међу којима је било: Андријашевића – 6 породида са 32 члана; Бабића – 1/9; Булајића – 12/67; Вујачића – 6/35; Вујичића – 10/66; Вулановића -1/5; Вучетића – 5/37; Даковића – 3/25; Јаничића – 5/26; Јововића – 1/6; Кешељевића -1/4; Ковача -1/7; Ковачевића -14/74; Марковића -1/4; укупно 67 породица са 397 чланова.

 

БРАТСТВА

– Андријашевићи и Кешељевићи

– Бабићи

– Булајићи, Вујачићи, Вучетићи и Даковићи

– Вујичићи, Вукаловићи

– Драганићи

– Јакшићи

– Јаничићи

– Кандићи

– Ковачевићи

– Мишковићи

– Рутешићи

– Суботићи

– Шабановићи

 

АНДРИЈАШЕВИЋИ И КЕШЕЉЕВИЋИ

Братства Андријашевић и Кешељевић (Кешељи) потичу из Дробњака као потомци кнеза Дракуле Мандића. Кнез, ради убиства пљеваљског паше и групе Турака, почетком XVII вијека, бјежи, преко Никшића и Гарча, у Леденице изнад Рисна. Послије његове смрти пет синова, који су добјежали са њим, дијеле се и расељавају, а шести син Јоксим остао је у Дробњацима и од њега се развило братство Јауковић. Од њих се развијају нова братства: од Бојка Бојковићи, од Гојка Гојковићи, од Лазара Лазаревићи, од Илије Илићи. Њихов пети брат Андријаш преко Мокрина, Херцег Новог и Зубаца, након десетак година (крајем прве половине XVII вијека), стиже у Корјениће, затим Вилусе, односно Патрошевину данашњу Кешељ Градину, гдје га, уз одобрење турског господара Клобучког капетана, насељава кнез Драганић. Кнез Драганић је тада имао власт над цијелом територијом која се граничила Корјенићима, Загором, Ријечанима и Броћанцем. Ти крајеви су тада били прилично пусти, посебно у вријеме млетачко-турских ратова, па кнез Драганић дозволи Андријашу да се са синовима насели у Патрошевину (Борчин До) и да му на коришћење Броћанац, пола Вилуса, дио Ријечана и Патрошевину.

Према подацима Андрије Лубурићау књизи издатој 1930. године, стр. 101, Андријаш је имао сина Ђура и још једнога од кога су се у Зубцима формирала братства Курајице и Лери. Ђуро је имао синове Вујадина, Вукашина и Кристивоја. Према, непотврђеним подацима Кешељевића, Кристивоје је син Андријашев, гдје се губи Ђуро као син и отац, а тиме и један пас. Детаљније сагледавање, сем за братства, у овом случају нема посебног значаја.

Кристивоје је имао два сина – Андрију, од кога се народило братство Андријашевић и Тривка, од кога се народило братство Кешељевић. Према овоме, основни заједнички родоначелник је Андријаш. Прича се да је 1651. године код Кристивоја и његове браће заноћио митрополит Василије Јовановић – Свети Василије Острошки (умро 1671) на путу из Херцеговине, манастир Тврдош, за Пећку патријаршију, кога је Кристивоје отпратио до Лозе, Никшићке Рудине, чиме би ова година била значајна у праћењу настанка и развоја ових братстава.

Располажући са доста великом територијом добијеном на коришћење о кнеза Драганића, говори се да су живјели богато. Према једном сну Кристивојеви синови – Андрија и Тривко одлуче да у Г раховском пољу подигну цркву. По добијеној сагласности Клобучког капетана, откупе један брежуљак и на њему подигну цркву којој дадну име ”Ђурђевка”. Оба братства славе крсну славу Ђурђев дан са прислужењем Аранђелов дан.

АНДРИЈАШЕВИЋИ

Потичу од Андрије Кристивојева. Настали су другом половином XVII вијека. Најприје су се населили у Балосавама, гдје су и најбројнији. Од Андрије се, вјероватно, упоређујући их са братством Кешељевић, развило 11 пасова. Другом половином XVIII вијека, послије VI паса, братство се дијели по огранцима: Ђуровићи, Кандићи, Перишићи, Симовићи, Стојановићи, Тодоровићи и Филиповићи.

Углавном из економских разлога, припадници братства Андријашевић напуштају завичај и одлазе у друге крајеве. Међу првима је пошао Лако Мијатов око 1780. године у Херцеговину (Невесиње), гдје се од њега народило ново братство Граовац. Нешто раније, ради крви, 1748. године заједно са Станком Кешељевићем, бјежи у Босну (Високо) Глиго Андријашевић, а његови потомци, поново, због убиства бјеже у Србију (Ваљево), гдје и сада живе Андријешевићи. Слично њима око 1885. године син Вујадина Васова, послије повратка из Грахова, одлази да живи у Херцеговини. Такође, у Србију 1887. године одлази Раде Петров, а 1908. године Мирко Лаков. Насупрот, из Гацка се у Балосаве враћа, крајем XIX вијека, Перко Матов са породицом.

Братство се највише развило у Балосавима. До II свјетског рата (1941) живјело је 27 домаћинстава са 185 чланоа, а 1994. године има 21 домаћинство са 81 чланом. У Граховско поље је половином XVIII вијека преселило неколико породица у рејону од Дервиша до Челине, гдје је 1941. године било 5 домаћинстава са 30 чланова, а 1994. године 3 домаћинства са 3 члана. Почетком XX вијека, највише 1908. године, на рад у Америку пошло је 14 братственика. Тамо је остало да стално живи 4, а 1912. године, као добровљци, вратило се 10 лица од којих је погинуло 4. Као припадници вилушке чете учествују у свим ратовима. У балканским и I свјетском рату погинуло их је 15, а у II свјетском рату 6. Кнез Лазар Тодоров Андријашевић, који се преселио у Грахвско поље, убијен је изнад Грахова по коме је названо ”Лазарово ждријело” према Трешњеву, Цуце.

До 1941. године радило је 5 Андријашевића од којих у државној служби 3 (2 официра и 1 жандар). Послије 1945. године има 3 са високом и 3 са вишом спремом уз већи број са средњом стручном спремом и другим квалификацијама.

КЕШЕЉЕВИЋИ

Потомци Тривка Кристивојева ожењеног од Мијовића из Петровића живе Патрошевини. Једном приликом Тривко је пао у немилост Клобучког капетана због оптужбе да су његови преци убили Пљеваљског пашу и мијењали презиме. Интервенцијом Граховљана капетан га пусти као добра и богата човјека. Од тада се, наводно, и под утицајем Клобучког капетана, презивају Кешељи, а од тридесетих година XX вијека Кешељевићи. Од Тривка се до сада развило 11 пасова: Тривко, Ђуриша, Петар, Пиљо, Шуко, Ристо, Симо, Косто, Гојко, Слободан, Арсен.

Судећи по овоме Тривко и његови потомци живјели су богато. Сем пољоивредом увелико су се бавили трговином. Од њих се посебно помиње Шуко Пиљов којије, код Шабан јаме, нашао ћуп дуката. Говори се да је имао велико богатство у стоци (око 1.500 брава и до 200 говеди), и да је знао по 200 волова потјерати на пазар у Дубровник. Трговао је и са Млечанима са којима је имао у заједницу два брода. Прича се и о другим његовим богатствима, одјећи и разним предметима у кући велике вриједности. Такође, се помиње Симо Ристов који је трговао са Млечанима, по Црној Гори, Херцеговини и Турској, чији је пасош сачуван из 1874. године који се налази код Слободана Гојкова. Први који је донио кафу у Грахово био је Мато Шуков, док је други син Сава Шукова убијен од Турака у Бијелој Гори гдје се дио простора за испашу планине Јастребице и сада зове ”Кешељеви катуни” којом приликом је отјерано око 1.000 брава. Такво богатство су, по предању, задржали све до балканских ратова и I свјетског када им је све потпуно уништено.

Живјели су у Патрошевини, која је преузимањем презимена Кешељи, добила садашње име Кешељева Градина. Прво њихово напуштање родног краја било је у другом пасу од Митра Тривкова, који сели у Херцеговину (Невесиње) и Станка Ђуришина из трећег паса, који због крви (1748) бјежи у Високо (Босна), гдје и сада живе њигови потомци, као и у Гласинац (Босна). Од њих су била три свјештеника: Милош, Јован и Петар. Милош са сином Ђуром, због крвне освете, бјежи у рејон Ваљева гдје је погинуо на Добре Воде, Ваљево па му је због истицања у борби по наређењу кнеза Милоша подигнут споменик. Јевто Дедијер у књизи “Херцеговина” на 28 страни, пише: ”Од Данашњих породица у Раникуће су најстарији Кешељи. Старином су из Дробњака, од Церовића (Мандића, пр.Ч.Б.), живјели су у Грахову (то је шири појам), на Тушини и у Лукавцу, гдје их и данас има. Славе Ђурђев-дан, прислужују Аранђелов-дан).

Истицали су се као ратници и четовође. Лазар Шуков из VI паса одлази у Невесиње чији је један син Милош, био у организацији Невесињског устанка, Други Раде барјактар. И Петар Вуков, из VIII паса, јавља се као ускок у Херцеговини, па га је књаз Никола одликовао ”Обилића медаљом”. У VII пасу браћа Лука и Благоје били су четовође, док је трећи брат погинуо врло млад. Лука је умро 1875. године, његов син Алекса био је у Србији питомац краљице Наталије и постао официр. Налазио се у Русији као командант коњичке жандармерије и имао чин пуковника 1884. године. Вратио се у Србију 1904. године и умро (погинуо) у Нишу.

У братству се помињу два кнеза – Ђуриша Тривков послије кнеза Драганића Петар Ђуришин послије Милине Булајић, а послије њега био је кнез Лако Андријашевић. Другом половином XVIII вијека, заједно са другим братственицима, један број Кешељевића сели у Граховско поље у рејон од Дервиша до Челине. У Кешељевој Градини до 1941. године живјело је 10 породица са 60 чланова, а 1994. године има 6 породица са 19 чланова.

Први свјештеник у братству је из VIII паса Крсто Симов, који језавршио богословско-учитељску школу на Цетињу. Био је писар Сената на Цетињу, а 1878/1879. године постављен је за свјештеника у Грахову, гдје је касније као прота остао до 1924. године, када одлази да живи у Београд. Био је батаљонски свјештеник у балканским и I свјетском рату. У братству је цијењен и сматран најистакнутијом личношћу свог времена.

у Америци је на рад почетком XX вијека пошло 6 лица, од којих се један вратио као добровољац I балканског рата 1912. године. У I балканском и I свјетском рату погинуо по један братственик, а за вријеме Аустро-Угарске окупације (1916-1918) од тешких услова живота умрло 3 лица, у логорима Босне 2 и другим затворима 3.

До 1941. године у радном односу била су 2 братственика.

БАБИЋИ

Бабићи, по предању, потичу од Грубача из Трновице код Билеће, а старином из Цуца. Када су доселили на Горњи Клобук, Ластва није познато, мада се говори да су њихови преци на Вилусе – Скорча гора (Рбатов До) прешли да живе прије више од 200 година. За сада је познато осам пасова, од којих се као родоначелник јавља Марко послије кога су Симо, Марко, Лука, Обрен, Стеван, Новак и Видак.

Лука Марков из четвртог паса имао је шест синова. Њих пет – Раде, Обрен, Ђуро, Илија и Митар се населило у Скорча гори, а шести брат Јован се вратио на Горњи Клобук, гдје је наставио да живи.

Четири брата нијесу имали мушког порода, док се од Обрена изродило још три паса – Стеван, Новак, Видак.

Два Лукина сина – Јован и Илија су 1872. године погинули у борби против Турака у Голији, а 1943. године Видак Стеванов као припадник НОБ.

На рад у Америку ишао је 1907. године Стеван Обренов, који се 1912. године као добровољац вратио у I балкански рат.

Ранијих расељавања није било. У Вилусима је 1941. године била једна породица са 9 чланова, а 1993. године са 2 члана. Иста породица је 1945/1946. гоине колонизирала у Врбас, Војводина, одакле су се вратила 3 члана.

Славе светог Јована са прислужењем Никољице.

БУЛАЈИЋИ, ВУЈАЧИЋИ, ВУЧЕТИЋИ И ДАКОВИЋИ

Према народној традицији, мемоарима војводе Анта Даковића и подацима “Родослов братства Булајић” на подручју Вилуса (Броћанац, Вилуси Маочићи и Ријечани) живе припадници братстава Булајић, Вујачић, Вучетић и Даковић, који потичу из Куча од краја XV вијека, што доказују и испитивања др Ердељановића, А. Лубурића, Иванишевића и других. Њихов први предак Драгоје, због убиства Турчина, због увреде на крсној слави св. Никола, бјежи на Чево, а одатле са породицом (жена и 4 сина) према Граховском пољу. О поријеклу Драгоја постоји неколико верзија. Једни га повезују са братством Мрњавчевића, као најстаријем, други са братством Дрекаловић што је и по родослову братства Булајић, док га трећи не повезују ни са једним братством а таквог је мишљења и војвода Даковић.

О Драгојевом поласку према Граховском пољу постоје два објашњења. Прво, војводе Даковића, да се он са Чева сели по наговору у ненасељено Граховско поље и, друго, да ”због крви” мора поново бјежати. Драгоје, преко Цуца, са породицом долази испод Дврсника (Кривошије) гдје је заноћио и у свађи са хајдуцима погинуо, па је мјесто његове погибије названо Драгашев До (продо), односно Драгаљ. Жена са дјецом одлази у Граховско поље, али јој припадници племена Матаруге не дозвољавају да се насели. Привремено се смјешта у пећину изнад поља у Церовом ждријелу, гдје је налезе Турци, из посаде са Клобука, који су се враћали из лова са планине Јастребица, Бијела Гора Касније је са синовима одводе код паше на Клобук. Једнога дана он их је упутио на четири разне стране с тим да се врате до заласка сунца и забиљеже докле су стигли, пошто ће то земљиште припасти њима. По предању од њих су се изродила поменута братства. Ту има мањих, али небитних, размимоилажења у именима првих родоначелника. Војвода Даковић је забиљежио да су од Шороја Булајићи, а од Бороја Вујачићи, док друга два брата не именује. По предању Булајића је супротно, тако да су од Шороја Вујачићи, а од Бороја Булајићи, док су од Луке Вучетићи и Маја Вујовићи и Радовићи у Херцеговини. Никола Вујачић у књизи “Братство Вујачић” даје нову претпоставку о поријеклу Вујачића од Вујаче, а да су Булајићи потомци Стевана Вујачића, који се оженио отетом Српкињом из Херцеговине, коју су одвели Турци и ”забулили” (ставили јој фереџу). Са Стеваном, који је брзо погинуо, родила је три сина. Њу су звали ”була” по чему је добијено презиме Булајић. Слична је и теза из традиције братства Булајић, гдје се говори о отимању једне лијепе муслиманке код Љубиња, њеном довођењу у Грахово и превођењу у хришћанство. Муж јој је рано погинуо, а њену дјецу су почели по њој звати ”булина дјеца”, ”булићи” и на крају Булајићи, па се то усталило као презиме.

Братства Булајић и Вујачић се сматрају најближим. Међутим почеше се јављати међусобни бракови, па се стари скупе у село Загору и сви у једну каменицу пусте крв. Касније ту воду попију и зарекну се да се више неће међусобно узимати. Тај завјет први прекрши Перо Даковић, брат од стрица војводе Јакова, који се презивао Вујачић, и ожени Насту Булајић. Родили су неколико синова који су рано умрли, а они остадоше самохрани, о чему су се послије појавила разна тумачења. Колико се на то пази, говори чињеница да се и данас код неких појединаца припадника братства Булајић, Вујачић и Даковић поштују стара завјештања.

БУЛАЈИЋИ

Бороје, родоначелник Булајића, пошао је са Клобука на сјевер преко Вилуса и стигао до Роштачког Дола код Никшића. Његови потомци се најприје насељавају у рејону Вилуса, брдско-планинско земљиште које није пружало повољне услове живота. Из овога, више сточарског краја, половином XVII вијека братственици се све чешће помјерају према Граховском пољу и насељавају у предјелу Баре и Горње поље (Подкурљај), касније Пиштет (Присоје), Загуљ и Закурљај, које се временом развијају у села и засеоке. Након 200 и више године, током XIX вијека, већина Михаилових потомака (шести пас) наследници попа Ђурише и Тома враћају се и стално насељавају у Вилусима. Слично је и са потомцима Радојице и Ћетка Пејова (пети и шести пас), који се дијелом враћају у села Јабуке и Загора, која су користили као катуништа.

Према разрађеном братственичком стаблу код Булајића се народило 18 пасова. Сталним рађањем и расељавањем на територији раније Југославије, Булајићи живе у више од 130 мјеста и око 20 мјеста 9 земаља Америке и Европе. На подручју Вилуси 1994. године живи 25 домаћинстава са 72 члана. Од потомака братства Булајић развила су се нова братства, чија су презимена узимана по именима једног од предака. Тако су се у Херцеговини развила братства: Вукајловићи код Невесиња по Вукајлу; Милинићи код Билеће по Милини; Пашајлићи код Невесиња по Новаку и Андрији, чији најближи на овом подручју носе призив “Пашајлићи”; Радани код Невесиња по Радану; Самарџићи код Билеће; Тодоровићи код Гацка по Тодору. У Србији су Голубовићи од Голуба, Филиповићи од Филипа и Спасојевићи од Спасоја у Петровом Селу, Кладово; Андрићи по Андрији, Божовићи по Божу и Илићи по Илији у рејону Љубовије, Бајина Башта.

Од шестога паса унутар братства се јављају огранци (групације), који Добијају призиве: “Пашајлићи”, ”Поповићи”, ”Прндићи”, ”Станићи” и ”Џораџићи-Џораџе” и групе ”Кастрати” и ”Шкампрди” које се нијесу могле свести у неки од огранака, а други неутврђени братственици су евидентирани по 16 мјеста живљења, што је све детаљно разрађено у књизи ”Родослов братства Булајић”.

Сви Булајићи славе крсну славу св. Никола, као и њихов заједнички предак Драгоје, и друга братства која су се под другим презименом развила од њега. Једино братственици у Мединцима и Даљу умјесто раније крсне славе узели су св. Јована, с тим што већина слави и св. Николу. У завичају и другим мјестима прислужују св. Саву, а неки у Херцеговини и Цвијети.

Свисубратственици православне вјероисповијести изузев групе  у Жепчу код Зенице, који су римокатоличке вјероисповијести.

У братству је било више попова кроз VII-XI пас по чему је један огранак и добио призив ”Поповићи”. Последњи свјештеник и четни официр био је поп Стеван Савин, који се за свјештенички чин спремао у манастиру Савина и на Цетињу. Истицао се у свим бојевима, више пута рањаван и остао без десне руке. Одликован “Обилића медаљом”. Био борац против неправде и често долазио у сукоб са племенским и другим главарима па и књазом код кога је био оклеветан због чега је и распопљен. О њему Новак Килибарда пише: ‘Траховљани су имали попа Стевана који је и на Граховцу и Вучијем Долу носио у лијевој руци часни крст, а у десној голи ханцар! Који му је Турчин стијо крст пољубити није га посјекао, а који није томе је одлећела глава као главица купуса!”

На овом подручју није било случајева склапања бракова између припадника братстава, за разлику од других крајева гдје је било појединачних случајева. Ти бракови су склапани само између припадника различитих огранака унутар братства или оних чија се веза са огранком не зна. Ове појаве су чешће код братственика у крајевима гдје су се расељавали. Живјећи у различитим крајевима земље и свијета братственици Булајић су склапали бракове са женама припадницама разних вјероисповијести, народности и националности, попримали су нове навике и обичаје, али су доста и својих задржали.

Са овога подручја у Србију је од половине ХIХ вијека пошло 9 појединаца и 1 породипа са 4 члана и 4 сина Милутина Драгова, од којих је Крсто био капетан у српској војсци и командант добровољачког батаљона у Топличком устанку и Митар жандармеријски поручник у Београду. У првој половини XX У . пошло је 8 породица са 56 чланова у Србију међу којима су се истицали ппуковник Ћетко Драгов и Иван Симов. На Косово су послије 1922. године одселиле 2 породице са 13 чланова и 1 појединац, а на Цетиње 1 породица са 8 чланова.

На рад у Америку почетком XX вијека пошло је 25 братственика, од којих су се 8 вратили 1912. године као добровољци.

У ратовима XX вијека погинуло је и страдало 58 лица: у балканским и I свјетском рату 36 (6 као војници српске војске) и II свјетском рату 22.

У Врбас, Војводина 1945/1946. године колонизирало је 12 породица са 67 чланова, одакле се вратила једна породица са 7 чланова.

Интересантно је забиљежити један, свакако, јединствен догађај из репортаже М. Бојовића у “Политици Експрес” од 19. децембра 1963. године са насловом: ”Три брата – три пуковника”.

”Браћа су кренула са оцем у рат и револуцију. У једном истом дану 22.12.1963. године истим указом унапређени у чин пуковника. Четрдесет одликовања у породичној ризници.

Устаничке пушке 1941. године плануле су у Вилусима, црногорском месташцету недалеко од Никшића. Црногорски горштак, мајор њене војске седамдесетогодишњак тада, Спасоје Булајић је међу првима узео пушку у руке. Отац благе нарави, али лављег срца, обратио се синовима:

– Ваља нам, дјецо, у бој поћи! И старину су слиједили његова четири сина – Видо, Крсто, Миодраг и Чедомир.

Да ће једнога дана, ако рат преживе постати и виши официри браћа Булајић тада нијесу ни помишљали. Вихор револуције их је понео. Борили су се часно у свим крајевима земље. Кад су рат завршили, тек тада су знали да су сви дочекали слободу”.

До 1941. године у државној служби било је 14 лица – са факултетом 6, вишом спремом 1, учитеља 4 и службеника 3. Било је трговаца и трговачких помоћника 5 и радника 3. Студирало је 1 лице, а подофицирску школу и гимназију похађало је 14 ученика Послије, 1945-1994, само рођених на овом подручју има: 29 лица са високом стручном спремом од којих су 3 доктора наука и 1 магистар, 12 са вишом спремом, 2 студента и велики број са средњом стручном спремом и другим квалификацијама

ВУЈАЧИЋИ

По мемоарима војводе Анта Даковића Шороје је са Клобука пошао на исток и дошао до Тоспуда у Цуцама. Никола Симов Вујачић у родослову “Братство Вујачић” износи сличне податке, с тим што наводи да су презиме добили по жени Вујачи, о којој легенда прича на свој начин.

Насељавају брдско-планинско земљиште од Вилуса према Цуцама, гдје је у селу Трешњево живио кнез Сладоје, по коме је и прозван Сладојев До. Ту је живио и кнез Дако до 1748. године када сели у Грахово и насељава се испод брда Дервиш. Иначе, веће сеобе братства Вујачић и других братстава Риђанског племена било је половином XVII вијека, у вријеме владавине Владике Саве и Василија Петровића у Црној Гори. Братство Вујачић се развило кроз 18 пасова.

У вријеме постојања Риђанског племена, касније Граховског, из братства Вујачић било је више кнежева. Први се, као Риђански кнез, помиње Мирко који се потписао на уговору са градитељима Светоникољске цркве у Грахову 16. II 1499. године, коју су подигла братства: Антуновић, Булајић, Вујачић, Вучетић, Делибашић и Милићевић. Затим се помињу Сладоје, Вујадин, Тодор чије је име везано за погибију дјевојке у Маочићима и подигнути ”камени крст” и одлазак за Русију гдје његови потомци и сада живе; кнез Сладоје који живи у Трешњеву; кнез Јаков; кнез Перо; кнез и војвода Јаков, од када настаје братство Даковић и последњи граховски војвода Анто Даковић.

Од братства Вујачић развила су се нова братства:

Поповићи у Боки (Рисан, Херцег Нови), Стевановићи и Цвијетићи у Херцеговини (Невесиње), Пешићи у Голији, Даковићи и Јакшићи у Грахову.

Из Грахова се припадници братства Вујачић временом селе у многе крајеве земље и почињу се поново враћати у раније крајеве живљења, па и на подручје Вилуса. Први који се доселио на Вилусе био је Гаврило Марков средином прве половине XIX вијека (око 1830), гдје се од њега развило шест пасова: Гаврило, Сава, Гале, Илија, Радован и Небојша. Од тада су се у Вилусима развила 2 домаћинства са 25 чланова до 1941. године, а 1994. године има 3 домаћинства са 8 чланова до 1945. године није било исељавања, али је послије отишло 4 лица (Никшић 2, Боку и Обреновац 1) гдје су формирали своје породице. У исто вријеме се, такође, припадници братства насељавају у Маочиће и Ријечане, од којих је до 1941. године било 17 породица са 98 чланова, а 1994. године имају 9 домаћинстава са 36 чланова. Развојем братства они се дијеле по огранцима. Вујачићи у Вилусима припадају огранку “Лучићи”, а у Маочићима и Ријечанима огранцима ”Аћимовић” и ”Кутлаче”.

На рад у Америку пошло је 7 лица, од којих се вратило 4 као добровољци 1912. године. У I свјетском рату погинуло 1 лице.

До 1941. године у радном односу било 2 лица, а послије 1945. годинр има их са високом стручном спремом 3, вишом 1 и већи број са средњом стручном спремом.

ВУЧЕТИЋИ

Родослов братства Вучетић није обрађен и, колико је познато, нема писаних података о њему. Сви подаци се заснивају на предању. Братство Вучетић у Вилусима, и осталим мјестима раније Граховске општине, по предању и “Родослову братства Булајић” потичу од Луке, чија је постојбина Кучи, а који се населио у Нудолу, МЗ Г рахово. Касније су се расељавали у Вилусе, Граховац, Заслап и Осјеченицу.

Први досељеник Вучетића на Вилусе био је Драшко, који је у односу на Луку, вјероватно, из VII паса и рођен око 1730. године. Зна се да је имао два сина – Лазара и Петра, од којих су Вучетићи у Вилусима.

У листу ”Побједа” од 20. септембра 1964. године изашао је чланак: ”Највећи живи совјетски вајар – потомак старих Никшићана”, следеће садржине: У једној својој грамоти упућеној Никшићанима 1798. године по сердару Мини Лазаревићу, тадашњи руски цар Павле I изразио је спремност да прими неколико породица из овог краја и насели их у Русију, међутим, прилика се за т0 указала тек 1804. године, када су се 22 породице из околине Никшића преселиле у Русију. Међу тим исељеницима било је и неколико Вучетића са Вилуса.

Занимљиво је да је један од потомака тих Вучетића данас најпознатији совјетски вајар Јевгеније Вучетић, кога смо прије извјесног времена имали прилику да видимо на телевизијској емисији ”Студио 13”. Тада је велики умјетник изразио жељу да посјети завичај својих предака и да ће то урадити чим му послови дозволе.

Јевгеније Вучетић тренутно ради на великом маузолеју у Волгограду који ће бити најимпозантнији споменик совјетским борцима палим у највећој бици Другог свјетског рата”.

На основу наведеног могло би се закључити да је Драшко имао још синова, који су највјероватније са својом дјецом одселили у Русију. Такође се причало да су чланови породице из једне омеђине (порушена кућа), која још постоји у Радешином кориту у близини воде ”Грађевина” Вилуси, давно одселили у неку другу земљу.

Од Драшка, за кога се претпостављада је из VII паса, у Вилусима се развило још неколико пасова. Развојем братства Вучетић, од Лазара и Петра, из VIII паса развило се четири огранка: Илићи (Мрдовићи), Мировићи, Радовићи и Ћираковићи.

До првих напуштања родног краја и расељавања дошло је у првој половини XIX вијека, када су Аћим и Стојан Глигорови одселили у Србију и њихови потомци данас живе у више мјеста. Крајем истога вијека (1885) у Херцеговину је одселио Шћепан Радов, па његови потомци живе у разним мјестима Босне и Херцеговине. Друга исељавања су била тек у XX вијеку. Милош Малишин из огранка Илића (Мрдовић) 1903. године сели у Балчак, Прокупље и од њега је остало бројно потомство. Он је 1918. године погинуо у борби са Бугарима, а Ђорђије-Ђоко Милошев у Топличком устанку 1917. и Станко Милошев, на Солунском фронту, 1918. године чије је име уписано у књизи ”Витезови Карађорђеве звијезде” (стр. 241). Са Вилуса је 1938. године одселило још 6 породица Вучетић – на Косово 2, у Никшић 2 и Србију 2. Као и други и Вучетићи су одлазили на рад у Америку, пошло је 12 (1900-1913), с тим што су неки ишли и по два пута. У вријеме балканских и I свјетског рата као добровољци су се вратила 3, а 6 послије 1920. године. У Америци су остала и умрла 3 лица. Ниједан од њих није имао породице, тако да да-нас у Америци, са Вилуса, нема ниједно домаћинство. Највише је Вучетића напустило родни крај 1945/1946. године у вријеме колонизације у Врбас (Војводина) када је пошло 5 породица.

Братство Вучетић у Вилусима, релативно, је мало. Уочи II свјетског рата (1938) било је 13 домаћинстава са преко 90 чланова, а сада (1993) има 6 домаћинстава са свега 20 чланова, осим породице Паја Савина (4) која је са Осјеченице отселила послије 1945. године. Највише домаћинстава Вучетић 1994. године живи у Београду, затим Никшићу, Врбасу, Вилусима, Херцег Новом, Приштини, Требињу итд. Контакти са одсељенима у XIX вијеку се не одржавају, било је мало случајних сусрета. Сусрети и везе се редовно одржавају са исељеним братственицима у XX вијеку.

Из братства Вучетић у Заслапско-Нудолско-Доловској чети била су два командира чете – Новак Радов и Гаврило Новаков, а командир вода Милован Радов је погинуо на Клобуку. Многи Вучетићи са доста поноса говоре о Спасоју Мићову Вучетићу, који се истакао у борби на Граховцу (1858) за кога се прича да је погубио Кадри-пашу у Граховачкој бици о чему има и чланак у ”Слободној мисли” број 372 од 20.10.1929. године под насловом ”Ко је погубио Кадри-пашу”. О томе догађају пише Јагош Јовановић у “Историји стварања црногорске државе и развој црногорске националности”, а детаљније Гојко Гобовић у својој књизи “Записи о завичају”. Књаз Никола му је додијелио новчану надокнаду у виду пензије и послао почасну чету приликом сахране 1909. године у Вилусима. Од Вучетића је у балканским и I свјетском рату погинуло 9, у II свјетском рату 7, док је у логорима и затворима (1916-1918) умрло 4, а од глади и болести 14 лица.

До 1941. године у државној служби и радном односу било је 6 лица и два ђака гимназије. Од 1945. године је са високом и вишом стручном спремом 11 лица, и много већи број са средњом стручном спремом и другим квалификацијама.

Славе светог Николу уз прислужење Велике Госпојине.

ДАКОВИЋИ

Потичу од братства Вујачић који су поријеклом из Куча. Крајем прве половине XIX вијека (1830) војвода Јаков Перов Вујачић доноси одлуку да промијени дотадашње презиме и, по прадједу Даку, узме презиме Даковић. С обзиром на углед и улогу Војводе, када се у то вријеме ријеч војводска морала поштовати и није смјела порицати, већина потомака кнеза Дака прихвата решење војводе Јакова и узима ново презиме. Било је малобројних супростављања, али без утицаја, као што ни, касније, позив племенског капетана Акима Даковића, да све породице које су се одвојиле од Вујачића поново врате старо презиме, није прихваћен.

Војвода Јаков то рјешење је озваничио за вријеме својег војводства (1830), што значи у XIV пасу братства Вујачића. По томе се Даковићи развијају у наредних пет пасова од војводе Јакова.

Братство Даковић настаје у Грахову, одакле се њихови братственици почињу селити и на ово подручје – Вилуси и Ријечани. Досељавају другом ловином XIX вијека, значи припадници првог паса братства. У Вилусе и Броћанац досељавају Сава Јованов са синовима Јолом и Николом. Јоле Савин се прво насељава у Вилусима, иза цркве св. Матија, па је по њему ливада је живио добила име ” Јолов До”. Касније они селе у Броћанац, да би се, његов син Ђурица 1918. године вратио у Вилусе. Иначе се сви Даковићи у евиденцији Броћанца. Припадају огранку ”Јованићи”. До 1941. године у Броћанцу је живјело 7 породица са 48 чланова, а 1994. године има их 5 са 9 чланова.

Истовремено се Даковићи насељавају у Ријечане, гдје је у Бећирово поље и шире имао своје имање и војвода Анто Даковић, а касније капетан Аким. Ту су се населили синови Лака Перова и синови Благоја, Ђура, Лазара и Рада Аћимова из првог паса Даковића. Први припадају огранку “Лаковићи”, а други огранку “Аћимовић”, од њих су се неки касније населили у заселак Маочићи. Породица Мија Ђурова враћа се у Грахово, да би касније Гојко Мијов дошао у Вилусе на тазбинско имање. Њихови очеви Благоје и Ђуро гину у борби против Турака у Челини (Грахово) 1853. године. Прије балканских ратова било је 20 породица Даковића, а почетком 1941. године у Ријечанима и Маочићима живи 11 породица са 72 члана, док их је 1994. године 7 са 17 чланова.

Почетком XX вијека на рад у Америку пошло је 8 Даковића, од којих су се као добровољци 1912. године у први балкански рат вратило 6, један се утопио под Медовом. У првом свјетском рату погинуло је 6 Даковића, а у II свјетском рату 4.

Колонизирано у Врбас, Војводина из Ријечана и Маочића 3 породице са 25 чланова.

Славе светог Николу са прислужењем Петров-дана.

ВУЈИЧИЋИ И ВУКАЛОВИЋИ

Село Долови насељавају три братства – Вујичићи, Вукаловићи и Капори, који су се временски различито досељавали. Најстарији становници су Вујичићи, који су се доселили од приближно, прије, 300 година из села Заслап, МЗ Грахово.

Вујичићи и Вукаловићи имају исти коријен и потичу од једног родоначелника чије име није познато. По предању су поријеклом из Шобајића, Црна Гора, гдје је живело седам брата, који су у XII вијеку побјегли од Турака и најприје се населили у Загарачу, затим прешли у Добру Гору (Цуце) гдје је погинуо један од браће – Живко чија породица ту остаје да живи. Од њих се развило ново братство Звицери, који су своје презиме узели по брду Звизда, а не по жени Живковој, којој није ни било такво име, како се у нашем крају прича. Остала браћа прелазе у Херцеговину и насељавају се у Гранчареву (Ластва код Требиња), гдје су се послије издијелили и пошли да живе у разним мјестима, по којима су се развила нова братства: од Вујице Вујичићи на подручју Грахова, село Заслап и Долови; од Вукала Вукаловићи на подручју Зупци, Требиње и касније Долови; од Вучура Вучуревићи на подручју Зубаца од Илије Илићи на подручју Кривошија; од Милоша Милошевићи у Доброти и Риоцу, рејон Котора и од непознатог брата Водовари на подручју Кривошија.

Прича се да су им у роду и Чупићи, који живе у Загарачу.

Сви славе крсну славу св. Петка, што значи да су у непосредном сродству, док Звицери у Цуцама прихватили крсну славу св. Јован, која се тамо најмасовније слави.

ВУЈИЧИЋИ

Развили су се од Вујице и најприје населили у селу Заслапу, МЗ Грахово, којих су се неки њихови потомци преселили на Долове. У братству се од Вујице народило 11 пасова: Вујица, Томо, Мато, Мијат, Јаков, Крсто, Васо, Миле, Марко, Драган и Миле, а на Долове су доселили припадници четвртог или петог паса. Током прошлог и овог вијека са Долова је било више појединачних одлазака у друге крајеве или ближе градове углавном из економских разлога. На рад у Америку, почетком XX вијека, пошла су 4 лица од којих се један вратио као добровољац у балканске и I свјетски рат. У1945. и 1946.години У Врбас (Војводина) је колонизирало 10 породица са 66 чланова, од којих се одмах вратило 13 чланова. Тешки услови живота, као што је наведено, и ове братственике је присиљавало на напуштање родног краја у потрази за бољим условима живота. Тако је до 1941. године у државној служби било 11 братственика (официра ЈВ 2, подофицира ЈВ 4, жандара 1, службеника 2, занатлија 2). Од 1945-1994. године братственика, рођених у Доловима, са факултетом има 4, са вишом спремом 9 и већи број са средњом спремом и другим квалификаци- јама. Има и један доктор наука.

Братство се дијели по огранцима: “Бајовићи”, ”Лазовићи”, ”Мијатовићи” и ”Обреновићи”. До 1941. године у Доловима је живјело 26 домаћинстава братства Вујичић са 139 чланова, а 1994. године имају 4 домаћинства са 17 чланова.

У балканским и I свјетском рату из братства је погинуло и страдало 22 лица (стр. 259), а у II свјетском рату је погинуло и страдало 18 лица (стр. 262), од којих само из породице Риста Тривкова шестеро: Ристо, стријељан од Италијана у Забјели, Подгорица; Крсто, Васо и Душан, погинули јуна 1943. године на Сутјесци, а одмах затим и Зорка код Сарајева и Љубица Васова умрла од малтретирања у италијанском затвору.

Међу братственицима Вујичић потребно је забиљежити имена Стевана Данилова, са сином Данилом, и Здравка Данилова као истакнуте спортске активисте и чланове ПСД “Јаворак” Никшић.

Стеван, Здравко и Данило припадају свим секцијама (планинарска, горска служба и спортска орјентација) ПСД’”Јаворак”, основано 1950. године, у којима су се посебно истицали. Стево и Здравко од 1960. године, а Данило касније, учествују у освајању многих врхова познатих планинских вијенаца Азије и Европе, између којих: Монт-Блан, Грз-Глокнер, Мосте-Розе на Алпима у Аустрији, Олимп у Грчкој; Рилу и Пинд у Бугарској; Триглав, Дурмитор и све значаЈније врхове у Југославији, а Здравко и Данило Арарат, а Данило Аконкагву, Памир и Друге. Заједнички или одвојено учествују у многим тешким и по живот опасним подухватима горске службе, посебно, на територији Црне Горе спашавајући људске животе и друго из дубоких јама и до 120 м у Голији, обронцима планине Орјен, Морачким планинама; дубоком кањону Комарнице високих и до 350 м, ријеке Мораче 1976,1986 и 1988. године и ријеке Таре. Учесници су акција спашавања 1968. приликом удеса хеликоптера у планини Зла Гора и на Острошким Гредама и тешкој авионској несрећи на Маганику 1978. године, као и приликом проналажења словеначких алпиниста 1973. године лавином затрпаних на Проклетијама. Пуно доприносе развоју друштва. Учествовали су готово у свим републичким и државним такмичењима. Стево је био дугогодишњи првак Црне Горе и високо котирао на државном такмичењу. Здравко је са својом екипом 1978. освојио првенство државе, а Данило чије је име уписано у књизи ”Ко је ко у Црној Гори”, издата 1993. је 10 пута првак Црне Горе, 1989. године првак државе и члан државне репрезентације на такмичењу код Загреба и добитник је Сребрне значке планинарског савеза Југославије.

У ПСД су се рано укључили – Стево (1939) и Здравко (1940) 1960. године, оба занатлије, рођени У “Илусима, а живе у Никшићу и Данило (1960), приватни предузетник, Никшић (Подаци коришћени из документације ПСД “Јаворак”, Никшић).

ВУКАЛОВИЋИ

Вукаловићи, настали од Вукала, и Вучуревићи, од Вучура, заједнички су се населили у селу Зупце изнад Требиња. Овој групи Вукаловића припадао је војвода Лука Вукаловић, који се истицао у више борби и устанцима 1852/1853, и 1857/58 и 1861. године против Турака. Због сукоба са црногорским двором 1862 године војвода Лука одлази у Србију, затим 1865. године у Русију и са два синовца се насељава у рејону Одесе гдје је и умро, као и војвода Анто Даковић из Грахова. Када је прије десетак година у Јадранско море упловила руска флота два њена официра Вукаловићи, потомци војводе Лука, долазили у Јазину МЗ Ластва и тражили да се њиховим другим доласком сви сакупе ради виђења.

Пошто је Лука пошао у Русију мостарски паша жели да се освети његовим братственицима и настоји да ухвати попа Вукала Вукаловића. Поручује му да дође код њега у Мостар гдје ће му дати добро имање на коришћење. Поп Вукале зна да је то превара и даје му до знања да ће доћи, с тим да му без пратње паша пошаље неколико коња ради прегоњења ствари. Када је добио коње поп Вукале са породицом и стварима умјесто за Мостар одлази у Грахово, Црна Гора код капетана Акима Даковића. Од њега тражи да се насели у Грахову. Капетан му даје предлог да се умјесто на Грахово насели у село Долове гдје му живе и браћа Вујичићи, што то радо прихвата. Ту се поп Вукале повезује са Крстом Јакововим Вујичићем, купује једну долину и подиже кућу 1877. године. У Доловима се од попа Вукале народило још пет пасова: поп Вукале, Ћуро, Јован, Новица, Петар иМилош, али је увијек, као и сада било само једно домаћинство, које се никада није дијелило. До 1945. године у томе домаћинству је било 10 чланова, а 1994. године 2. Из тога домаћинства, прије 1920. године, одселила је једна породица (Петар Попов) у Вилусе, а затим око 1930. године у Требиње да би касније 6 њених чланова отишло на рад у друга мјеста, већином Београд.

У балканским и I свјетском рату погинула су 2 братственика, колико и у II свјетском рату.

У државној служби и другим пословима до 1941. године било је 8 лица (официра 2, жандара 1, службеника 3 и трговаца 2), а послије 1945. године има већи број са средњом стручном спремом.

Славе свету Петку са прислужењем Николице.

ДРАГАНИЋИ

Обрађених материјала о настанку и развитку братства Драганић нема. Неки појединачни подаци евидентирани у научним радовима нису међусобно повезани и не указују на њихову везу са садашњим братством. У књизи ”Стара Црна Гора”, др Јован Ердељановић, на страни 741, пише: “На Изворима, Цуце очувана је успомена на негдашње братство Драганић”. Других објашњења нема, сем што је кроз своја испитивања Никола Драганић из Никшића, дошао до сазнања да су неки или већина њих прешли на ислам.

Такође, у прогласу Ф.1220, Котор, 18. фебруара 1769. године у списку окривљених против државе, између 24, помиње се и Stanco Vusov Draganich из општине Побори, у коме се наводи: ”Сви ухапшени биће, по налогу комо за наоружање, послати на робију у трајности од 10 година на галије на галије наше Сињорине као веслачи са оковима на ногама, а у случају неспособности (немоћи) провешће 20 година у затвору”.

Или у књизи “Хајдуци у Боки Которској од 1648-1718”, ЦАНУ, 1988, др Милош Милошевић, у списку хајдука који јамче један за другога пред властима (С.Л.-С.Д. 1686-1687) помиње и пријежа Милутина Драганића, а на стр. 550-551 исте књиге харамбаше и хајдуци Грахова и Дврсна пишу ванредном провидуру Пијетру Донду (Грахово, маја 1691) о нападу Пивљана: ”Најприје нам Пивљани посјекоше, из Рисна нашег врлог витеза и поштеног арамбашу Остоју Делибашић, пак посјекоше харамбашу Милутина Драганића и с њиме посјекоше још три хајдука”. Даљих истражених општих или појединачних података нема.

Према предању и подацима Николе Драганића – Драганићи су живјели у Суторини изнад Херцег Новог. Колико их је било и у каквим везама са данашњим Драганићима није познато. Они су, наводно, раније припадали Дубровачкој републици, која је тај дио земљишта откупила од Немањића. Остали су ту да живе и задржали своје презиме, с тим што су примили католичанство.

Једна породица или група Драганића звани “Тозлуке” нијесу хтјели примити католичанство и преко херцеговачких брда током XIII вијека одлазе да живе у Аранђелову (Нудо). Тамо су, по причи, подигли цркву светог Аранђела Михаила о чему је причао и покојни Гојо Драганић, по казивању попа Стевана Савина Булајића. Драганићи су касније под притиском Турака дошли у Вилусе половином XV вијека и говори се да су им у то вријеме Турци одузимали малу дјецу оба пола. Традиција говори да је у Вилусима живио кнез Драганић, непознатог имена, чија се кула налазила у ”Заноги”, западно од цркве св. Матија, и да је био господар цијеле територије између Корјенића, Загоре, Ријечана и Петровића. На то се указује и у записима предака Андријашевића и Кешељевића, који су се крајем XVI и почетком XVII вијека, по његовом одобрењу, и давању дијела земље (пола Вилуса, Ријечана, Балосаваи Патрошевине) населили у Патрошевину – Борчин До. Наводи се да је кнез био врло богат и да је од стоке имао више од 1.000 брава, ради чега је био у сталном трговачком односу са Дубровчанима.

Још је у сјећању дио гусларске пјесме о кнезу Драганићу, који се однос на његову кћер, што потврђује те доказе:

”Јел истина Драганићу кнеже
Јел истина што причају људи
Да ти имаш прелијепу кулу
Више куле богомољу цркву
А под кулом зелену ливаду
На ливади 1.000 оваца
А у кули лијепу дјевојку
Да је љепше у крајини нема…”

Говори се да је била запрошена од Баја Пивљанина за његовога рођака, али да ју је тражио и један Турчин. Пошто се нијесу могли договорити поставе два накита, па чији одабере да тога буде. Случајно је дјевојка одабрала накит Турчина. Чим је то чуо Бајо Пивљанин дошао је код кнеза и питао дјевојку како је накит бирала. Она му је то руком показала, а он јој мачем одсјекао руку.

Једна група Драганића, Елезовића и Ненадовића, ранијих становника овога краја у то вријеме, заноћила је у Драганића вртини (зграда сјеверно од кнежеве куле за око 200 метара) гдје су их Турци изненадили, напали и скоро све посјекли. Поједини који су се спасили, наводно, су побјегли у Лику, Славонију, око Коњица у Херцеговину и Бијелу Цркву и од њих су се развиле нове породице. Претпоставља се да се од ових Драганића у Лици развило ново братство од којих је њихов потомак познати свјетски научник Никола Тесла.

Убиством ових Драганића њихове четири жене са дјецом, касније удовице, успјеле су да побјегну у планину Бијела Гора (МЗ Грахово) гдје су имали своју земљу, и тамо су живјели око годину дана. Послије су се поново вратиле у Вилусе, продале земљу Булајићима, а оне одселиле на Драганића торине у село Петровиће. То би највјероватније могло бити крајем прве половине XIX вијека када су се Булајићи-”Поповићи” вратили из Грахова, купили земљу о којој се говори, и поново населили у Вилусима.

Података, како је наведено, о поријеклу и развоју братства и наследству кнеза Драганића по пасовима и колико их има до сада нема. Познато је само последњих осам пасова, мада се и код њих незнају потпуне и тачне везе.

Помиње се Тодор са два рођака из исте генерације – Илија и син Тодоров Раде, чије су биле четири поменуте жене-удовице. Од њих су се развила четири огранка: од Тодора – ”Тодоровићи”, од Илије – ”Илићи”, од Која – “Којовићи” и од Рада- “Радовићи”. Сви су се населили у Петровићима. Двије породице – Гојо и Анто Јевтов преселили су се прије 100 година у Вилушки Броћанац. Ту су касније стално живјели и 1941. године су имали 16 чланова, а 1994. године има 1 породица са 5 чла- н°ва. Остали су се раселили у друга мјеста.

У књизи ”Бањани”, Светозар Томић, Београд, 1949, стр. 366 о Драганићима пише:

“Драганићи (12 кућа) су, по причи Рада Илина Драганића из Петровића, одселили у Нудо, Корјениће, и ту подигли цркву св. Арханђел Михаило, затим преселили у Вилусе, одакле су пребјегли у Петровиће. Настанили су се на Дријену, гдје и данас живе. Драганића има у Русији, Србији, гдје су последњи одигли 1904. године, као и у Хрватској”.

У срезу Карловац, Загребачка област, има село Драганић чији се становници презивају Драганићи и припадају обадвјема хришћанским вјерама. Др Константин Драганић, директор гимназије у пензији из Загреба је поријеклом из тога мјеста. Он је православац и говори да су се њихови стари доселили са југа из Црне Горе или Херцеговине као ускоци. Кретали су се на сјевер испред Турака. Ту су се задржали и читав крај заузели. Сада има седам насеља око Драганића са истим именом: Драганићка Дубрава, Гољак, Гуци, Луг, Мизљак, Врх и Градиште са близу око 400 домова у Хрватској који су били православци, па су касније једни примили римокатоличку вјеру, једни прешли у унијате, а један дио остао и даље у православљу.

Постоји и друго предање, које није доказано, да Драганићи припадају истом роду са Елезовићима из Подљути код Велимља, који су дошли из Старе Србије у Грахово, па на Вилусе, а одатле у Петровиће.

За вријеме боравка у Вилусима Драганићи су, давно раније, подигли цркву светог Матије, коју су славу славили, а прислуживали Аранђеловдан.

ЈАКШИЋИ

Између 1825-1835. године у Грахово је добјежао из Корита (Гацко) Тодор Јакшић са пет синова због крви и населио се у рејон према Драгаљу, који није био под контролом Турака. Када је за њега сазнао војвода Јаков Даковић позове га да дође у Грахово и насели га у близини Даковића пећине. Да би крио свој траг и избјегао одговорност због убиства Турчина Тодор Јакшић промијени презиме. Пошто је био обичај да поједине породице и мала братства узимају презиме већега он одлучи да узме презиме Вујачића и задржава га све до 1860. године. Тада Јакшићи поново враћају своје старо презиме, што потврђује и предање Вујачића да су у то вријеме Јакшићи настали од њих.

Живјели су у Грахову. Од три Тодорова сина (Глигора, Грујице и Голуба) народио се велики број мушких потомака, док је четврти (Бошко) погинуо млад, а пети (Пејо) није имао мушког порода.

Рачунајући од Тодора из треће генерације Јевто Глигоров са три сина (Глигор, Божо и Мићун); Раде Грујичин са два сина (Ђуро и Никола) и Рамо Грујичин са сином Ђоком око 1880. године пресељавају у Ријечане и Маочиће, гдје остају да живе. Послије се народило још 4 паса, што је са Тодором скупа 8: Тодор, Глигор, Јевто, Глигор, Шпиро, Гашо, Жарко, Иван. Од њих је један одселио у Америку (Томо Јевтов) гдје је и умро.

До 1941. године било је у Ријечанима и Маочићима 5 породипа са чланова, а 1994. године има 1 породица са 5 чланова. Остали су се раселили у друга мјеста, али су своја имања задржали. У Грахову је 1941. године било породице са 14 чланова, а 1994. године има 1 породица са 3 члана.

Славе светог Николу са прислужењем Петров дан.

ЈАНИЧИЋИ

Јаничићи потичу од Бакоча, који су у Броћанац доселили из жупе нћелово (Врм), Херцеговина, око 1695. године. Презиме су добили по Јаници, поријеклом од Водовара, из Кривошија, удатој за Милоша Бакоча, кога су Турци, као хајдучког харамбашу, ухватили и погубили на Омотићу (Никшићке Рудине) почетком XVIII вијека.

У Броћанцу је живио и Милошев брат Панто, који је, по захтјеву, сковао сабљу Клобучком диздару. Диздар је пробајући сабљу желио да посијече дрво. Није успио, па се обратио Панту: ”Рајо, куј нову сабљу ова не ваља!” На то му је Панто одговорио: ”Пошто тебе не ваља мени ваља” и узме сабљу и посијече главу диздару. Послије овога догађаја одмах је побјегао код Млечана у Херцег Нови. Тамо се појави неки Арапин који је тражио да му изађе на мегдан дужд млетачки. Умјесто њега пријави се Панто и посијече Арапина, ради чега добије за награду дио земљишта код Морина, гдје се касније развило село Бакоча.

Јаница 1717. године добије тапију од паше Ризванбеговића за агалук Броћанца као противуслугу за замјену заробљеника између Турака и њеног сестрића Никца Ђуканова Томановића, званог Никац од Ровина који их ј е био заробио у бици код Трњина 1717. године. Имала је четири сина: Радула и Паја од којих се развило братство Јаничић, Секула кога су Турци као чобанина убили у једанестој години и Ђукана који се није женио. Од Радула се развило седам пасова: Радуле-Јоко-Станко-Шћепан-Илија-Саво и Раде, као и од Пеја: Пејо-Пајо-Ристо-Ђуро-Милош-Павле-Васиљ.

У 6. генерацији, по мушкој линији, од Јанице је било 104 потомка под војном обавезом.

Развојем братства извршена је подјела по огранцима са призивима, па су од Радула (Радуловића): ”Станковићи”, ”Бајовићи”, ”Вукадиновићи”, а од Пеја (Пејовића): ”Лаковићи”, “Ристовићи”, ”Лучићи”. Од њих је до 1941. године било 38 породица са 183 члана, а 1994. године 24 породице са 97 чланова.

Током XIX и XX вијека из Броћанца се иселило више породица Јаничић, највише из економских разлога. Тако су браћа Тодор и Анто Тешановић из III паса и Васко Антов из IV паса 1879. године одселили у Херцеговину (Љубомир) као и Благоје Божов, а 1885. године Благоје Бајов са 6 чланова породице у Крток, (Прокупље, Србија). У XX вијеку то исељавање је настављено. Из IV паса породице Ђока Јокова преселила се у Петровиће, а у Србију послије 1908. године породице Сима Лазарева и Благоја Крстова у Крток, Прокупље, док је 22. године на Косово одселило 7 породица (Ђорђије Шћепанов, Обрен Шћепанов, Гојк0 Николин, Васо Бошков, Коста Пајов, Лука Станков са 7 синова – Гајо, Петко, Мијајло, Никола, Мића, Благоје и Стеван и Бошко Ђоков који се послије 3 године вратио) са око 30 чланова и населиле се у Коморане, Обилићево. Колонизацијом у Врбас, Војводина 1945/1946. године пошло је 5 породица са 26 чланова.

Прије Јаничића у Броћанцу су живјела братства Драганић и Уљаревић. Још се помиње ”Уљаревић градина” испод које се налази густијерна, звана ”Гушћерина”, 90 м3 воде. Приликом њеног чишћења 1910. године нађени га, дрвени предмети – кабао, корито и дипле. Прича се да су Уљаревићи, из овог краја, одселили у Црквице крајем XVII вијека.

Међу братственицима се памти име Риста Пајова Јаничића, хајдучког харамбаше ”ајоша”, по успјешном лагумању мушира Ахмета Пузића 1752. године, који је са четом Турака покушао да сруши и опљачка манастир Косијерево, задужбину Немањића, обновљени грчки мотив који је почео градити цар Констатин у вријеме одвајања источне и западне цркве. Ристо је закопао лагум и мушир је смртно рањен. Од тада Турци више нијесу нападали манастир, а народ ову акцију опјевао;

”Са Броћанца Риста Јаничића,
што лагума царева мушира
код славнога српског манастира,
са помоћи Митра брата свога
те смакоше злумћара тога”.

Луку Станкова (1851-1920), који се истакао у многим борбама против Турака, посебно у Дуги, на Вучјем Долу и као ”ајош”, Књаз Никола је одликовао “Обилића медаљом” и поклонио му пиштољ, што је фигуративно уклесано на његовом споменику у броћаначком гробљу. Као кмет Вилуса годишње је ишао на Цетиње по плату официра и другог административног особља капетаније Грахово.

Из братства Јаничић у балканским и I свјетском рату погинуло је 6 братственика (стр. 259), у II свјетском рату 12 (стр. 262). На рад у Америку почетком XX вијека пошло је 19 лица (стр. 252), од којих су се као добровољци вратили 1912-1915. године 13.

До 1941. године из братства је било у државној служби и другим радовима 6 лица, колико их је било са пензијом и инвалидом. Послије 1945. године има 38 лица са високом и вишом спремом од којих и један доктор наука и већи број са средњом спремом и другим квалификацијама.

Славе Аранђелов-дан са приславом свети Лука.

КАНДИЋИ

Воде поријекло од Драганића, односно од Канде, удовице кнеза Срђана Драганића, родом из братства Булајић (огранак “Пашајлићи”), половином XVIII вијека.

По предању су њихови потомци – синови или унуци по Кандином имену узели презиме Кандићи. То је вјероватно могло бити почетком прве половине XIX вијека. Дајица је први родоначелник Кандића и од њега се народило ј0 6 пет пасова, или укупно шест: Дајица, Стојан, Јанко, Дамјан, Зарије и Данило.

Кандићи још живе у Херцеговини (Невесиње), а има их и у Дробњацима, Пиви (Стабна) и Србији (Црна Трава), а колико су међусобно повезани није испитивано. Сматра се да су Кандићи у Броћанцу најближи са Кандићима из Дробњака.

На рад у Америку послије 1900. године ишао је један братсвеник, који се вратио као добровољац у I балкански рат 1912. године. У I свјетском рату погинуо је један братственик.

До 1941. године у Броћанцу су живјеле двије породице са 16 чланова, а 1994. године имају три породице са 15 чланова. Своје село је 1930. године напустила једна породица (Симо Дамјанов) и пошла на Косово (Дечани), аод 1945. године је преселила у Панчево.

Прије 1941. године у радном односу било је једно лице, а од 1945. године је са факултетском спремом 4 лица и више са средњом стручном спремом и другим квалификацијама.

Славе светог Аранђела са прислужењем светог Матије, што још више показује њихову повезаност са братством Драганића.

КОВАЧЕВИЋИ

Обрађеног родослова братства Ковачевићи нема, мада је познато да се радило на његовом изучавању. Ради тога ће се при обради основних података о поријеклу и развоју братства Ковачевић користити предања и запажања братственика, која не могу да буду потпуно вјеродостојна.

Предање говори да Ковачевићи старином потичу из Босне. Њихов долазак на ову територију је различито описан. По некима је преко Србије, по другима преко Косова или Херцеговине.

Јевто Дедијер у књизи ”Херцеговина”, 1910, стр. 209, пише: ”Ковачевићи су старином из Јајца, а како причају сељаци, потомци су Вука Бранковића. Одатле су преселили на Грахово, гдје су девет брата начинили цркву св. Ђорђа и Архангела Михаила. Данас има у Црној Гори око 200 кућа. Има их у Невесињу, Гацку, Стоцу, Мостару, Жупањцу и Лијевну. Они су доселили из Грахова прије око 200 година у Раникуће, затим Рогаче и Кључане”. Он помиње Ромовиће, који су најстарији од постојећих продица, а да су старином Заслапа (Грахово) од братства Ковачевића.

Има мишљења да они потичу од Лознице па да су преко Босне и Херцеговине (Срђевице, Невесиње) доселили у ове крајеве и, наводно, поново селили према Херцеговини. Ковачевићи су врло разграната породица и има их свуда. Према Јовану Цвијићу, живе у Ваљевској епархији, Г. Лајковац и Берковац, чији су преци доселили из Дробњака. Славе Ђурђев-дан, а у Бобојићима из Босне који славе Ђурђев-дан и св. Пантелију.

По неутврђеним подацима се говори да су три брата доселила у Вигњиште, Вилуси, гдје се и сада уочавају кућне омеђине. Касније је један од њих поша0 у Кривошије и даље у Лику, а други у Церовице, Никшић од којих су, наводно Церовићи. Сматра се да су презиме Ковачевић прихватили по ковачком занимању некога од њих.

Неки као првог родоначелника Ковачевића сматрају РАДА, који је имао сина Саву. Међутим, по стаблу израђеном од професора Митра попова Ковачевића, који је радио на изучавању братства, као родоначелник се помиње САВА, који је имао два сина – Јована и Јовицу.

Од Јована се развио огранак са призивом ”Мизаре”, којих има осам пасова. Јовица је имао сина Петра, а он три сина: Ивана, Јанка и кнеза Милутина у IV пасу.

Од Ивана су Ивановићи, од Јанка се развија огранак “Јанковић”, а Милутин има четири сина: Јована, Марка, Сима и Тодора по којима се у даљем потомству братство Ковачевић у цјелости прати и по њиховим синовима дијели по огранцима: Пеја Јованова “Пејовићи”, Ћира Јованова ”Јездовићи”, Шајина Маркова “Шајиновићи”, Вука Маркова ”Вуковићи”, Милоша Симова “Милошевићи”, Дејана Симова ”Дејановићи”, Голуба Симова ”Голубовићи”, Илије Тодорова ”Илићи”, Богдан и Ђукан Тодоров нијесу имали мушки пород.

Има мишљења да је први родоначелник Ковачевића Јован Ковачевић, који је у XVIII вијеку са Риђанским кнезом Даком Вујачићем присуствовао Збору главара Црне Горе (1748) када је Риђанско племе примљено у састав Црне Горе, што је временски мало вјероватно. Да ли је он први родоначелник Ковачевића или је родоначелник групе огранака ”Пејовићи” и ”Јездовићи”, није утврђено, али се код братственика прихвата друга претпоставка.

Сви припадници наведених огранака сем ”Голубовићи”, живе у мјестима Вилуси, Околишта, Подбожур, Спила и заселак Маочићи. Као братство је у већини наведених мјеста најбројније. На ову територију су се доселили испод Бранковице, Грахово почетком XIX вијека. Најприје су се населили у Вилусима и Спили (Брајковићи, Крезубовац), а катуништа су имали у Руштицама, ожурово Брдо и Подбрдо до Кленка. Тада се међу њима насељавају и познати Ратници братства Ковачевић – барјактар Миро Марков на Божурово Брдо; Сава Матов у Црне Каменице; Драго Обренов на Широки До;Ђоко Шајинов на Мало Брдо и други. У Спили су, као старије становнике, затекли припаднике братства Рутешић. У селима Нудо и Заслап и појединачно на Граховац, МЗ Грахово живе припадници огранка ”Ромовићи”, које Јевто Дедијер помиње у књизи Херцеговина”.

Према подацима братственика од Милутина се по огранцима развило 8-10 пасова, што одговара огранцима ”Јанковић” и ”Мизаре”. Иначе, ако се узима у Везаса, наводно, првим родоначелником Савом (Радом) онда би укупно имали 12-14 пасова. Огранак ”Јанковићи”, у односу на остале, је најбројнији поново се дијели на мање подгрупе, што је интересантно за ту групу братственика.

На овом подручју до 1941. године живјела су 92 домаћинства са 555 чланова братства Ковачевић, а 1994. године има их 50 са 140 чланова.

Славе Ђурђев-дан са прислужењем св. Матија. Братственици Ковачевић и Андријашевић славе исту крсну славу и међусобно се не узимају (жене). У Херцеговини, изгледа, постоји традиционални договор да се слављеници Ђурђев-дана међусобно не узимају. Да ли је то разлог и у овом случају није познато.

Међу бројним братственицима Ковачевић било је раније, а има и с више знаменитих личности која су утицала на углед братства у цјелини. Писац чланка “Заслужни за отаџбину” (Слободна мисао) између осталог наводи: ”Међу породицама које населише крваво Граховско поље и брда, позната је и чувена породица Ковачевић. У историји борбе Црне Горе и Херцеговине породица Ковачевић је дала велики број бораца, који су давали своје животе за народну слободу и нашу уједињену државу – Породица Ковачевић могла би набројити стотине својих ратника којима би се могли поносити”. Из ранијег времена су у сјећању Раде Ђоков и Драго Обренов, који је четовао пуних 30 година и прославио се као хајдук и харамбаша. Истицан је и командир Никола Андријин, који је 40 година командовао Граховско-Рудинским батаљоном у коме се налазила и чета Ковачевића.

Помјерање братственика Ковачевић са овога подручја, као и осталих, било је непрекидно. Тако је у Србију крајем XIX и почетком XX вијека одселило више десетина породица, а на Косово, послије 1922. године, 8 породица. Почетком XX вијека на рад у Америку пошао је 47 братственик, од којих су се, као добровољци, у балканским и првом свјетском рату вратила 29. Између четрдесет отишлих у Америку био је и Крсто Тривков из Вилуса, који је као добровољац америчке војске пошао 1918. године у Француску и погинуо на Вердену, гдје је његово име уписано на споменику палих ратника Вердена.

Један од исељеника је и Петар Благојев који је пошао 1910. године у Галвестон. Касније му се придружила и жена Риста рођена Вујачић и они су изродили 12 дјеце међу којима је девето дијете Велимир, који је чести гост своје земље и села Спиле, родног краја својих предака.

О епископу Христифору и његовој изјави ”Срби у Америци су јединствени у томе да Косово и Метохија морају да остану у саставу српске државе” је писано у листу ”Политика” од маја 1990. године.

Послије ослобођења Никшића 1877. године поједини, већ истакнути, ратници и братственици, добили су за заслугу земљу у Никшићком пољу. Поред Рада Ђокова, Драга Обренова и других земљу је добио и Јован Андријин испод ребјесе коју су могли користити само Књаз и он.

У балканским и I свјетском рату погинуло је и страдало 82 лица, а у II свјетском рату 37.

При колонизацији у Врбасу, Војводина 1945/1946. године пошло је 13 породица Ковачевић са 74 члана (из Вилуса и ОсјеченицеЗ/14; ПодбожураЗ/14; Околишта 6/40 и Спиле 1/6).

До 1941. године у државној служби било је 13 лица (љекара 1, дипл. правника 1, учитеља 1, са средњом стручном спремом 7, у полицији 3 и путара п оадника 3, а трговином и угоститељством се бавило 4 лица. Послије 1945. године са факултетом има 48 лица, вишом спремом 15 и велики број са средњом стручном спремом и другим квалификацијама.

МИШКОВИЋИ

Мишковићи су једно од најстаријих братства која данас живе на овом подручју. Народно предање каже да је овај народ некада насељавао простор на подручју сјеверног дијела ЦрнеГоре, а касније један дио сели за Херцеговину гдје насељавају тада богати крај између Нудола, Ластве и Парежа. Тај крај је био изузетно погодан за узгој винове лозе, па се говори да су Мишковићи били врло моћни и економски јаки.

Тај доста богати крај 1381. године напада Иво Сењанин и потпуно га уништава Остатак тога народа расели се по разним крајевима. Двије породице остану у Бањанима, од којих су једни данашњи Мишковићи, а други Кокотовићи. Нема тачних података како су добили презиме, мада постоје неке претпоставке.

Мишковићи се налазе на имању манастира Косијерево гдје неки и данас живе. Ово братство је дало манастиру Косијерево два свештеника – игумана Теодосија и калуђера Јефтимија. Тројица браће ових свештеника селе у Србију и њихови су потомци данас доста бројни широм Србије. Шести брат Мато такође, напушта Косијерево и почетко XIX вијека (око 1820) насељава се у село Броћанац. Од њега се развило 6 пасова: Мато, Станко, Вук, Марко, Томаш и Зоран. Било је само једно домаћинство, које је до 1945. године имало 7 чланова, а 1994. године 6.

Теодосије Мишковић је био истакнутији свештеник – игуман манастира Косијерево. По свештеничком звању био је игуман, а по народном ”бан”. Овај велики поборник вјере и српског народа радио је на обнови манастира Косијерево.

Мишковићи славе Томин дан, а прислава им је Петров дан.

РУТЕШИЋИ

Сматра се да је братство Рутешић међу старијим насељеницима овога подручја. Они у Спили потичу од Ђурице, кога је тетка усвојила и донијела, као малог, са Горњег Клобука (МЗ Ластва) јер није имала мушке дјеце. Била је удата у братство Армудић, који су ту раније живјели. Нема података од када су ту живјели и куда су одселили.

Ђурица је живо око 115 година, а према сјећањима умро је око 1880. године, што значи да се Рутешићи у Спилу евидентирају послије 1770. године. Од њега се народило пет пасова: Ђурица, Благоје, Јован, Ђоко, Љубо и Ратко и живјели су у Горњем Долу испод Брајанове гомиле (955) и у Продоли – Рутешића присоје (966). За Ђурицу се прича да је био видовњак – на шта указује и следеће: Једном приликом његов син Благоје прикупљао је чету за одлазак у Херцеговину гдје се јавио и Илија Мргудов Ковачевић. Он успут нађе потковицу (очепак) и покаже је Ђурици, који позове Благоја и каже му ”да не иде овај пут са четом”. Благоје му обећа да неће ићи и рече му ”ђаво однио тебе и твоје гатање”. Ђурица му поново рече “Благоје врати се!  Жао ми је Мргудово момче јер се неће више вратити, а никаквог плијена нећете имати.” Благоје не послуша и оде, а Ђуричине се ријечи остварише. У другом случају се наводи да су имали доста јагњади и једне године Ђурица рече: ”Ђаво их имао неће ни једно презимити сем једно мало црно”, што се, кажу, такође обистинило.

Симо Благојев из III паса, унук Ђуричин, усвоји Петка Лазарева који је имао шест синова и двије кћери.

До 1941. године у Спили је било 3 домаћинства Рутешић са 26 чланова, а 1994. године има једно домаћинствао са 2 члана. До бројног исељавања из Спиле (Никшић 4 и Подгорица 2) дошло је послије 1945. године. Од њих су са високом стручном спремом 2, вишом стручном спремом 1.

У балканском рату 1912. године на Скадру је погинуо Панто Ђуричин из II паса.

Славе Аранђелов-дан без прислужења.

СУБОТИЋИ

Суботићи су се послије Косова, крајем XIV вијека, доселили на Чево и у Црмницу. Око 1650. године бјеже на Леденице изнад Рисна. Пописом становништва 1705. године, за вријеме Млетачке републике, евидентирано је 10 домаћинстава Суботић. Касније се одатле једни селе у Херцег Нови, а други према Котору, Гацку и Босни.

Вуко Суботић (1850-1926) веома млад одлази на изградњу Суецког канала (радови почели 1861), одакле се вратио као добровољац Кривошијског устанка (1869). Књаз Никола му 1880. године додјељује имање у Растокама (Никшић) у знак захвалности, пошто је сву зараду са Суеца дао у фонд Кривошијског устанка. Касније (1893) Вуко продаје ту земљу и из економских и здравствених разлога прелази да живи у Спили гдје је купио ново имање.

Познато је шест пасова тога братства, које се развило у овом крају: Мијајло, Перо, Вуко, Петар, Радомир (Ибро), Милутин и Петар.

Петар Вуков је три пута одлазио на рад у Америку. Прво 1905. године одакле се вратио као добровољац I балканског рата 1912. године. Наредне године поново одлази и учествује као амерички војник у рату на Вердену (1917), Француска. Враћа се у земљу 1920. године да би поново пошао 1923. године одакле се дефинитивно враћа 1934. године, а 1936. године са породицом пресељава у Вилусе, гдје су купили земљу.

До 1941. године на овом подручју живјела је 1 породица Суботића са 6 чланова, а 1994. године има 7 чланова.

Славе Илиндан са прислужењем Никољдана.

ШАБАНОВИЋИ

Потичу из села Дулићи, између Гацка и Невесиња, гдје су живјели до XV вијека и имали презиме Ненадовићи. Садашње презиме, према казивању, добили су послије доласка у Грахово, Црна Гора. Док су живјели у Херцеговини, у Невесињу је био злогласни ага (непознатог имена) који је имао надимак “Шабо”. По неписаним правилима био је најјачи, најпаметнији, најљепши и најсилнији, нико није могао бити испред њега. Тако зорног пут га је нанио на “панађур”, гдје су се одигравале ”витешке игре” (трка коња, бацање камена са рамена, скок преко мотке, рвање-јакање итд). Пошто је био у свему ”нај” нико му није смио да изађе на мегдан, а ако се неко усуди био је поражен. Пун мржње према аги у борби ”јакања” јави се далеки предак Јован-Јошо и у првом клинчу” баци агу ”Шаба” под ноге. Ага буде страшно понижен и одмах напусти “панађур”, а сјутрадан и Невесиње. Овај Јованов успјех се брзо прочуо, па плашећи се освете он са породицом побјегне у Грахово, гдје је живио са четири сина у некој омеђини.

Убрзо Јован Ненадовић погине, али му остану синови. Пошто се задржала прича 0 његовом “протјеривању” од злогласног аге ”Шаба” из Невесиња, плашећи се освете Црногорци, да би заварали траг, Јовановим синовима, дадну им презиме Шабановићи по аги ”Шабу”.

Колико је са Јованом дошло Ненадовића у Грахово није познато. Сигурно је да су два брата, синови Јованови, дошли на Вилусе, који су тада били катуни. Трећи – Обрен остао је у Грахову, а четврти – Лука, нешто касније, пошао је Боку (Бијела). О прецима Шабановића, по доласку Јована Ненадовића у Грахово до Мата (1746) и Тома, од XV до прве половине XVIII вијека нема поузданих података. Међутим, сигурно је да је у том периоду било више пасова. На то указује и чињеница да у Вилусима данас живе наследници Матови и Томови у Грахову Обрена Лазарева, а у Бијелу Луке Шабановић (за које се не зна да ли припадају истој генерацији). Као сигурно се сматра да сви они припадају истом родоначелнику из периода 1500-1746. године.

У Вилусима су живјели и живе насљедници Мата и Тома, односно синови Милутина и Живка Матова и Јована Томова за које се тачно не зна у којој су породичној вези. Други су гинули, умирали или се селили у друге крајеве. Од родоначелника Мата и Тома развило се по 6 пасова. Због тешких услова живота у врмену 1908-1914. године пет Матових потомака из III паса (Благоје и Видак Милутинови, Јован Новаков и Илија и Гајо Живков) одлазе на раду Америку. Благоје и Видак се као добровољци враћају у балкански и I свјетски рат. У борбама на Клобуцима 1915. године Видак буде рањен и остане тежак инвалид који се кући вратио, након двогодишњег заробљеништва, 1917. године. Остали братственици остају да стално живе у Америци, гдје су основали своје породице.

У I свјетском рату погинула су три Матова потомка из III паса (Томо Новаков, Спасоје и Петар Милутинови). Два сина Томова из IV паса (Ђоко и Војо) добијају добровољачку земљу и насељавају се на Косову (Магуре). Синови Милутина и Живка формирају породице у доста позним годинама, па су до 1941. године од Матових потомака биле 3 породице са 17 чланова, од којих је један био РВИ и један у државној служби, а од Тома 1 породица са 13 чланова. У Вилусима 1994. године живи 6 породица Шабановић са 18 чланова.

Од 1945. године са високом стручном спремом има 5 лица, са вишом 1, а више њих са средном стручном спремом.

Славе Ђурђев-дан.

*   *   *

Сем наведених братстава која су бројнија и дуже живјела на овом подручју има појединих породица из других братстава, које су касније ту доселиле и остале да стално или привремено живе у овом крају: Васиљевић, Вулановић, Делибашић, Јововић, Капор, Кривокапић, Кујачић, Марковић, Миловић, Миљанић, Одаловић, Перовић, Спасојевић. 

У Вилусима је до 1925. године живјела и једна породица Лалић звани “Убљани”, која је доселила са Убала. Послије тога времена је одселила на Косово.

ВАСИЉЕВИЋ

Потичу из Петровића, гдје живи братство Васиљевић од 1600. године. Братство потиче од Иванишевића са Велестова, Катунска Нахија. У Ријечане је дошао Блажо Ђуров 1928. године на ујчевину код бабе Видне Рама Јакшића. Ту се оженио Васиљком Ш. Килибардом из Бањана (Дукат) и основали су породицу – 3 сина и 5 кћери. Блажо је, као мали, остао сироче и прије доласка у Ријечане овладао је ковачким занатом, који је узгредно обављао уз пољоприредне послове. По братству Васиљевић Блажо је, наводно, припадао IV пасу, а у Ријечанима се развило још три. Блажо, који има синове: Слободана са два сина; Саву са једним сином и Млађена са једним сином. Породица Васиљевић је 1941. године имала 5 чланова, а 1994. године у Ријечанима не живи нико, пошто су одселили у Никшић и Београд, али су задржали имање.

Славе св. Јована са прислужењем Мале Госпојине.

ВУЛАНОВИЋ

Никола Вулановић је доселио у Вилусе из Трепача, Никшићке Рудине тридесетих година XX вијека. Ту је основао породицу пошто се оженио Маријом С. Булајић. Са пет чланова породица Вулановић је колонизирала у Врбас, Војводина.

Славе св. Ђурђа.

ДЕЛИБАШИЋ

У Ријечане је 1919. године доселио Сава Спасојев из Вољина Дола, Никшићке Рудине са женом Милицом и кћерком, на купљено имање од Вујачића. Бавио се земљорадњом. Иначе поријеклом су из Куча. По сазнању његовога сина Душана, официра ЈНА у пензији, код Делибашића се развило девет пасова: Вилотије, Борко, Драго, Крсто, Спасоје, Сава, Душан, Војин и Сава. Његов отац Сава припадао је VI пасу. У Ријечанима је живјела само једна породица и 1941. године имала је 8 чланова, док 1994. године нико не живи, пошто су одселили у друга мјеста.

Славе св. Николу уз прислужење Томин-дана.

ЈОВОВИЋ

Драго Николин је са породицом доселио 1921. године из Брестовца, Цуце као домазет на имање Благоја Васова Булајића у Ријечане. Братство Јововић се Развило кроз 13 пасова. Њихова породица је 1941. године бројала 7 чланова на се 1945/1946. године иселила у Врбас (Војводина). Из породице је Бранко официр ЈНА у пензији, Славка удата Копривица професор и Ратко са вишом стручном спремом.

Славе св. Јована уз прислужење Николице (22. маја).

КАПОР

Живе у Доловима, засеок Зебљак, гдје су доселили из Мириловића, Билећа,  прије 200 година. До 1941. године било је једно домаћинство са 5 чланова, а 1994. године има само 2 члана. У I свјетском рату погинуо је један братственик.

Славе Петков-дан.

КОВАЧИ

У засеок Крушчица, Вилуси доселили су из Звечева, Кривошије 1915. године за вријеме аустроугарске окупације, једна породица. Године 1941. биле су три породице са 20 чланова, а 1994. године има једна породица са 4 члана.

Једна породица са 5 чланова је 1945/1946. године одселила у Врбас (Војводина) док су остали пошли на рад и живе у другим мјестима.

Славе св. Јована.

КРИВОКАПИЋИ

Потичу из Цуца. На територији граховског племена први су доселили прије 150 година, а 1910. године је евидентирано 5 породица. У Шумати До (Подбожур) Јошо Кривокапић је купио имање од Голуба Ристова Ковачевића 1880. године и од тада се Кривокапићи сахрањују код цркве св. Василија Острошког у Спили. У селу Околиште 1941. године била је једна породица Кривокапића са 6 чланова, а 1994. године има 2 члана. У Вилусима живи једна породица од 1980. године са 5 чланова.

Славе св. Јована уз прислужење Никољице.

КУЈАЧИЋИ

Населили су се из Херцеговине у Скорча Гори (Броћанац) и Вилусима прије близу 300 година. У вријеме балканских ратова евидентиране су 4 породице, колико их је било и 1941. године са 26 чланова. Већина је послије 1945. године одселила у друга мјеста, тако да 1994. године има једна породица са 1 чланом.

Славе св. Арханђела уз прислужење Цвијети.

МАРКОВИЋИ

Потичу из Изгора, Гацко. Доселили су се око 1856. године у Јабуке, МЗ Грахово. У вријеме балканских ратова било је 4 породице – двије досељене из Херцеговине и двије из Цуца. Породица Милорада Марковића, која припада III пасу (Алекса, Мирко, Милорад, Драган, Мирко), 1974. године се са 11 чланова населила, на купљеном имању, у Спили и 1994. године их има 9.

Славе Ђурђев-дан.

МИЛОВИЋИ

Старином су са Чева одакле су доселили у Грахово. У вријеме балканских ратова било је 65 породица на подручју племена Грахово. Породица Јанка Јованова доселила је из Грахова на ујчевину у Спили 1931. године. Припадају огранку ”Јошовићи” и од њиховог родоначелника развило се 8 пасова – Јошо, Обрен, Ристо, Ј ован, Ј анко, Миљан, Новак и Јанко, тако да од петог паса (Јанка) живе у Спили. У Спили је 1941. године била једна породица са 5 чланова, 1994. године имају двије породице са 5 чланова.

Славе Аранђелов-дан уз прислужење Илин-дана.

МИЉАНИЋИ

Јован Миљанић се из Миљанића (Бањани) 1922. године доселио у Балосаве на ујчевину. Године 1941. била је једна породица са 7 чланова, а 1994. године има 2 члана.

Славе светог Јована.

ОДАЛОВИЋИ

Потичу из Боке одакле су доселили у Грахово. У вријеме балканских това биле су 4 породице. На Вилусе је Никола са 7 чланова породице доселио 1945. године и живио до 1970. године када су одселили у Врбас, Војводина укључени су као удионичари гробља у Вилусима.

ПЕРОВИЋИ

У Подбожуру живе двије породице Перовић које су старином из Цуца. Породица Горана Стеванова доселила је преко Спиле у Рашков До 1929. године гдје су купили имање заједно са братом Митром, који је био на раду у Америци. Припадају огранку “Кнежевић”.

Из Пониквица, Трубјела доселила је друга породица Марка Јокова, чији су потомци Ђуро и Слободан. Доселили се из Славоније на тазбинско имање на Божурово Брдо 1929. године. Г овори се да је Марко био трубач у црногорској војсци на Вучијем Долу и Скадру.

Од Горанових потомака имају још два паса – Јован и Зоран. У Подбожуру су 1941. године живјеле двије породице Перовић са 6 чланова, а 1994. године имају 8 чланова.

Славе св. Јована.

СПАСОЈЕВИЋИ

У Ријечане је доселила 1907. године породица Сава Спасојевића са 5 чланова на имање које је купио од капетана Акима Даковића. Доселио је са Тупана (Бањани) гдје су му отац и ђед побјегли из Марковине, због крвне освете. Године 1941. породица Јована Спасојевића имала је 5 чланова, колико има и 1994. године, које се воде у евиденцији Мјесне заједнице Велимље.

 

ИЗВОР: Чедомир Сп. Булајић, “Вилуси”, заједница села: Балосаве, Броћанац, Долови, Околишта, Подбожур, Ријечани, Спила. Библиотека “Хронике села”, Београд 1994. године.

Коментари (12)

Одговорите

12 коментара

  1. Dušan Mandušić

    U Nikšiću ima Mandušića, ili ih je bilo, dali se nešto bliže može reći o njima. Ko su i odakle su tu.

    • Небојша Новаковић

      По легенди, Мандушићи би могли бити из Лике пореклом. За чувеног јунака Вука Мандушића се мисли да је из Лике дошао у Црну Гору.

      Његово име се помиње у песми “Удар Турака на Трњине”. Тамо се каже да је он из места/тврђаве Клобука, која се налази између Требиња и Никшића.

      Трњине су у Цуцама, Стара Црна Гора.

      Интересантно да ни Миљанићи (Црногорска презимена) не знају даље порекло Мандушића, па наводе само да су из Старе Црне Горе.

  2. Милорад Богдановић

    Књига КАРЛОВАЧКО ВЛАДИЧАНСТВО-1891 год. аутор Манојло Грбић, на страни 17 пише:
    “Бањалуку и околину њену, крајем 15 и почтком 16 вијека (а Турци су је заузели 1528 м.оп.)насељавају Срби из Старе Рашке, Херцеговине, Зете и ист. Босне… затим Лику и Крбаву после 1526 године”.

    Тако у њеној околини налазе се и сада два села са истим именом,Вилуси, западно и сјеверно од Бањалуке, као и у Жумберку,гдје су се и тамо Срби насељавали у периоду 1463-1528, али и касније.
    Од презимена у Вилусима и њеној близини, западно од Бањалуке, јужна страна Змијања, спомињу се 1882, као и данас, ова презимена:
    Антонићи, Дринићи, Лубурићи, Рађен, Станић, Дроњић,Росић,Чалакић, Чавић, Бајић, Репић, Пантелић, Батар, Јелисавац, Мајсторовић, Стојановић,Марјановић, Зарић, Стојаковћ, Милаковић, Милошевић, Нколић, Ољаче, Вулетић, Јовићи, Грујичићи,, Ђурићи, Вукићи, Бунићи, Лакћи, Јовићи, Кочићи, Ритани, Шкрбић.

  3. Петар M. Демић

    Презиме Вилус је постојало на Банији, у селима Лушчани и Петковац (општина Петриња). Било их је преко 20 кућа, славили су Ђурђевдан. Претпостављам да имају везе са Вилусима око Бања Луке.

    Петар Демић

  4. Mene interesuje prezime Filipović i poreklo pošto sam našao da su se mji preci Filipovići doselili u Bosnu tačnije u Janju a kasnije u jedno selo pored Loznice,kasnije je prezime promenjeno u Milošević
    Pozzdrav Nenad Milošević

  5. Заборависте ми Булајиће уврстити у главна презимена на Вилусима 😉

  6. Војислав Ананић

    ГРАХОВО – Племе у Црној Гори, између Корјенића, Кривошија, Цуца, Никшићских Рудина и Бањана. Има око 700 домова. Земљиште је крашка висораван и сиромашно; у јужном дијелу је Граховско поље, у коме је варошица Грахово. Већа су села Вилусе, Граховац, Броћанац, Болосаве, Спила, Јабуке и Заслап. Планина племенска је у Бијелој гори и богата је шумом. Старо становништво били су Матаруге. Њих су истисли досељеници по Косову. Од ових су познатија и већа братства Даковићи, Булајићи и Ковачевићи. Г. је припало Црној Гори послије битке на Граховцу (1858). П. Ш.

    Извор: УБСМ-II-55026-1-751-922, БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д., НАКЛАДНА КЊИЖАРА, ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА УЛИЦА 29. (година штампања непозната)

  7. Војислав Ананић

    ГРАХОВАЦ, мјесто и село у племену Грахову, у Црној Гори, гдје су 29/4—1/5. 1858. Црногорци, предвођени војводом Мирком Петровићем, одржали велику побједу над Турцима, и задобили знатан плијен. Посљедица је те побједе била, да се Црна Гора проширила; припали су јој Грахово, пола Бањана, жупа никшићска, добар дио Дробњака. Ускоци, један дио Васојевића и Куча. П. Ш.

    Извор: УБСМ-II-55026-1-751-922, БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д., НАКЛАДНА КЊИЖАРА, ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА УЛИЦА 29. (година штампања непозната)

  8. Војислав Ананић

    ГОЛИЈА, племе у црногорској Херцеговини. Лежи између Бањана, Пиве и Дуге. Око Г. су планине Сомина и Голије. Земљиште је отворено на сјеверу према Гатачком пољу. П. С.

    Извор: УБСМ-II-55026-1-751-922, БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д., НАКЛАДНА КЊИЖАРА, ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА УЛИЦА 29. (година штампања непозната)

  9. Goran

    У Граховском пољу,поред места Граховац постоји Брдо звано Сапова Главица.Једно братство из племена Риђани је живело на овом брду по ком су прозвани Шапоње.Почетком 17века Риђани су кренули у расељавање због напада Турака,па тако и Шапоње одлазе у Никшићку Жупу а одатле у село Корита Коритска Висораван одакле одлазе у Босанско Грахово где је доселило још доста братстава Риђана који су мјесто где су населили назвали Грахово по Граховском пољу одакле су дошли у западну Босну.Постоји и мишљење дасу многа Риђанска братства из Грахова Турци намерно одвели населили у Западну Босну,Гламоч,да населе испражњена простор одакле су Срби у 16веку побегли у Далмацију и Лику.Нека Риђанска братства су успела да побегну од Турака из Полимља у Стари Влах или Црногорска Брда.Међу Риђанима који су на Грахово дошли са Орјена било је и остатака старих Матаруга који су пре Риђана живели у Граховском пољу.Код Риђана који су били Словенско племе преовладава хапло група I2aPh908,док је међу Матаругама било и Германске I1Z63 и Влашке E1b.Матаруге су на Грахово дошли из Сев.Албаније а Риђани из Македоније,са Охрида.

  10. Slaven Subotić

    Slaven Subotić
    Moji Subotići potiču iz Vilusa odakle su se tri brata u 19 vijeku odselila u BiH. Jedan se nastanio u okolini Travnika a ostala dvojica na teriroriju opštine Doboj, selo Osredak. Slavimo svi Đurđevdan. Pozz