Кулизе – родови који славе св. Мрату

13. јул 2013.

коментара: 21

Свети Стефан ДечанскиПортал Порекло објављује студију Радослава Љ. Павловића  “Кулизе (порекло и старина)”, објављену у Гласнику Етнографског института Српске академије наука 1952. године.

 

 У ОВОЈ СТУДИЈИ ОБРАЂЕНА СУ СЛЕДЕЋА ПРЕЗИМЕНА:

Агбаба, Акмаџа, Алексић, Антонијевић, Атмаџа, Бајић, Белојевић, Бишевац, Богдановић, Божић,  Боровац, Бошковић, Бранковић, Бркић, Броћић, Бубаловић, Бугарац, Васиљевић, Васић, Века, Векић, Веселиновић, Виторовић, Вукадиновић, Вукојичић, Вукомановић, Вулетић, Вулићевић, Вучковић, Гавриловић, Галогажа, Глигоријевић, Гочманац, Грбовић, Гузић, Дракула, Дракулић, Дуловић, Ђаић, Ђекић, Ђерић, Ђокић, Ђурчић, Живанчевић, Жижа, Жижевац, Жура, Закић, Ивановић, Илић, Јаћимовић, Јаћовић, Јанићијевић, Јанковић, Јевтић, Јевтовић, Јојић, Јовановић, Јовић, Јовићевић, Јовичић, Јоцић, Калембер, Каровић, Кеља, Кељић, Кнежевић, Кобић, Ковачевић, Костић, Криворечанин, Крнац, Крнчевић, Крстић, Кузмановић, Кулеза, Кулезић, Кулиза, Кулизић, Кулузић, Курепа, Лазаревић, Лаловић, Лепенац, Лисичић, Лукић, Луковић, Мазалица, Максић, Малкић, Малкићанин, Марковић, Мастила, Мијатовић, Микић, Милановић, Миленковић, Милетић, Милић, Милићевић, Милојевић, Миловановић, Милосављевић, Милутиновић, Минић, Мионић, Митровић, Мишић, Младеновић, Мрњавчевић, Мрнавчић, Нешић, Нешовић, Николић, Новаковић, Павличевић, Павловић, Пановић, Пеличић, Пелчић, Петровић, Понорац, Попадић, Пржа, Пржица, Пролић, Рајичевић, Раденковић, Радивојевић, Радованкић, Радовановић, Радомировић, Ракић, Ратковић, Раца, Ружић, Руменић, Савић, Саула, Сауловић, Секулић, Симић, Симиџија, Симиџић, Симионовић, Симовић, Симоновић, Смилић, Соврла, Соврлић, Соколовић, Сретеновић, Станисављевић, Станковић, Станојевић, Стевић, Стеменчић, Стојановић, Таврић, Тамбура, Тамбурић, Танасковић, Таралија, Таралић, Тимотијевић, Тодоровић, Томић, Топаловић, Трифуновић, Трошановић, Трошић, Турудија, Ћеранац, Ћирковић, Ћопарић, Урошевић, Филиповић, Цинцаревић, Цинцовић, Чвиша, Чкаут, Чкаутовић, Чкоња, Чуљовић, Чукурановић, Чулић,  Џиџа, Џиџовић, Шљивић, Шабић, Шаша, Швиша, Шиљокапић, Шкаут, Шкаутовић, Шкона, Штављанин

_________________

 

Приликом испитивања насеља и порекла становништва у Подибру и Гокчаници (у лето 1926), забележио сам у селу Ковачима код Краљева (Ранковићева) међу изумрлим родовима и Кулизе. Славили су св. Мрагу (11/24 новембра). У селима Црвњу и Доброј Букви у Гокчаници живе Понорци што славе св. Мрату. За њих и њихове раселице каже се да су Кулизе. Тако у Подибру и Гокчалици, према народном схватању, Кулизе су сви родови што славе св. Мрату.

Антропогеографски испитивачи и разни други писци забележили су велики број породица Кулиза у разним областима Југославије. Навешћу следеће примере.

Кулизе (Милићевићи, св. Мрата) у селу Бишеву у Рожају (на горњем Ибру). Данас у селу су само четири куће, а раније су насељавали „цело село“. Давно су се доселили из Куча у Црној Гори. Њихови сродиици који су се одавде иселили пре осамдесет година у Митрову (у Штавици) називају се Кулизама. Из Бишева Кулизе су се селиле „од зулума“ на све стране: у Штавицу, околину Новога Пазара, Ибарски Колашин, Србију”. У Ибарском Колалшну и Штавици називају се Бишевцима. Надимак, презиме изведено је од имена селу из кога су се доселили. )

Бишевци, Кулизе (10 к., Митровдан) у Тењкову.

Бишевци (5 к., св. Мрата) у Рас(т)у и једна њихова кућа (св. Мрата) у Манасу.

Кулизићи (4 к., св. Краљ, св. Мрата) у селу Рајетићу.

Лаловићи, Радомировићи и Јовановићи (5 к., св. Мрата) у Беланској.

Ђекићи (Јовановићи, Минићи, Милановићи и Петровићи 8 к., св. Мрата) у Видову.

Руменићи (2 к,, св. Мрата) у Дмитровој Реци.

Кулизе (Соврле, Соврлићи 6 к., св. Краљ, св. Мрата, Мина) у Кутњу. Саселили су се из Плакаонипе у Рогозну. Даљим су пореклом из села Бурлата у Ибарском Колашину, односно из Бишева. У Копаонику кажу за њих да су „мимо свет, себични, радују се злу свога комшије”. Њихови крвни ородници су Соврлићи (3 к., св. Мрата) у оелу Косурићу више Ђурђевих Стубова код Новог Пазара.

Соврле, Соврлићи (свештеничка по- родица, св. Мрата) у Новом Пазару изумрли су. Били су из Косурића и од Соврла. Међу несталим родовима у селу Врби у Подибру забележили смо и Соврле, Соврлиће (св. Мрата). Били су из Кутња и од Кулиза, Соврла.

Кулизе (Бишевци 14 к., св. Мрата) у селу Бурлату. Неки су се одавде иселили у Спанце, село између Куршумлије и Блаца у Топлици.

Кулизе (7 к, св. Мрата) у селу Врби у Ибарском Колашину. Њихови сродници су: Врбљани (Јанићијевићи 9 к., св. Мрата) у Горњем Кориљу више Звечана. Једна њихова кућа је у Доњем Кориљу, а две куће су у рударском насељу Звечану. Славе св. Мрату. ) Ови Врбљани „воле госте и разговоре. Они најбоље чине муабет“, кажу за њих у Србовцу, Бугарићу ниже Косовске Митровице.

Кулизе (Богдановићи и Милетићи 5 к., св. Арханђео) у Полазима у Дежеви. Доселили су се из неке Куле или Кулине негде у Старом Влаху, па су се, „по селу из кога су дошли, назвали Кулизе“. Тамо су славили св. Мрату, па како су „пали на крв“ променили су славу. Броје седмо колено од досељења. Према нашим истраживањима они су из села Саса на Голији. Село Сасе је на Кулини над Сашким Потоком. Кулизама су се звали и у старом крају (у Сасу). Њихови сродници су: Кулизе (3 к., св. Арханђео) у селу Бањској (на падинама Голије). Они су се давно кренули „због крви“ из села Кулизина (из Кулизиног Села) у Моравичком Старом Влаху и настанили се у Сјеничком Пољу. Отуд су се повратили у стари крај и настанили се у селу Дајићима (у близини Кулизиног Села), а отуд су прешли на данашња места, негде у првој половини 19 века. Из Бањске неки њихови сродници „спустили су се у Мораву”. „Према непоузданом предању њихова је старина негде у Црној Гори“. Сазнали смо да су ове Кулизе из Кулизина (Кулизиног Села) избегли у сјеничко село Горњу Сугубину и настанили се на брду (на венцу планине Јавора), које се „по њима“ зове Кулизино Брдо.

Кулизе и Богдановићи (3 к., св. Арханђео) у Полокцима у Дежеви.

Кулизе (Јовановићи 2 к., св. Арханђео) у Пнући (у Прћенови).

Кулизе (4 к., св. Арханђео) у селу Слатини. Сви су у Рашкој.

Кулизићи (Ђерићи 7 к,, Ђурђевдан) у селу Трмбасу у Лепеници најстарији су досељеници „из Арнаутске“. Овде су се доселили кз Грошнице у Гружи. )

Кулизићи (Стојановићи, Антонијевићи, Микићи, Радовановићи и Јовичићи 16 к., св. Мрата) у Горњој Сабанти (у Левчу) у крају Кулизама. Доселили су се из Колашина (Ибарског Колашина) у времену 1737 до 1787.

Кулизићи (2 к., св. Мрата) у Белошевцу у Лепеници. Доселили су се такође „из Колашина (Ибарског Колашина).

Јоцићи (1 к., св. Мрата) у Лапову у Лепеници. Доселили су се из Драгошевца у околини Јагодине (Светозарева) од Веселиновића.

Кулизићи (Илићи и Петровићи, Мратиндан) у селу Пољаницама (у околини Рудника у Шумадији). Доселили су се из Ужичког окруа.

Кулизићи (Мратиндан) у селу Угриновцима у истом том крају. Доселили су се из Јежевице у Ужичком округу (из Јежевице испод Јелице у околини Чачка).

Павловићи (11 к.) у Милаковцу, Рајичевићи (4 к.) у Раваници, Нешовићи (3 к.) у Годачици и Грбовићи (10 к.) у Гледићу; свега 28 кућа, св. Мрата. Доселили су се „из села Кулиза у Сјеници“. Сви су у Гружи.

Кулизе (12 к., св. Арханђео летњи 13/26 јула) у Великој Трешњевици. Доселили су се са Косова пре 200 година” .

Јовановићи, Кулизићи (10 к., св. Мрата и св. Арханђео) у селу Лоћики. Доселили су се са Косова, Лаба.

Веселиновићи (12 к., св. Мина, Мрата) у Драгошевцу. Доселили су се из околине Врања. Њихови сродници су Јанковићи, Кулизићи (8 к., св. Мина, Мрата) у селу Каленовцу.

Милосављевићи, Кулизићи (6 к., св. Мрата, Мина) у Лукару. Доселили оу се с Косова. Сазнали смо да су ове Кулизе потомци „бератског” кнеза Милосава Кулизе из Великих Пчелица у Левчу и да су баштине овога Кулизе биле у селу Мотрићу у Левчу и у Лукару. Крвни сродници Милосављевића, Кулизића су: Кулизићи (18 к., св. Мина, Мрата) у селу Шантровцу. Доселили су се из села Вукање (у Јастрепцу) пре 140 година, а даљим су пореклом са Косова. Према нашем сазнању ови Кулизићи су „добре газде“. У кући се свађају, туку; „терају (суде) по судовима”. О самом надимку Кулизићи испитивач говори овако: „Занимљиво је да се већина родова који славе св. Мину, Мрату (24 новембра по н. к.) презивају Кулизићи. Народ верује да је и Вук Бранковић од Кулиза и да је славио исту славу. По овоме се држи да су сви светоминци потомци Вука Бранковића „Кулизе“, па отуда и презиме Кулизићи“. Сви наведени родови су у Белици (у околини Светозарева).

Марковићи, „Кулизе” (з к., св. Мрата) у селу Стојнику у Јасеници. Доселили су се „од Сјенице“.

Бранковићи (8 к.) у Малој Дренови. Доселили су се из Срема. Називају их и Кулизе и сматрају за косовске „бранковиће“. Славе св. Краља а преслављају Преображење. Преславу су одскора узели.

Дрема нашим истраживањима Бранковићи су само повратници из Срема. Тамо су избегли у време пропасти Карађорђеве Србије 1813. Пореклом су из Штаве код Кулиза. У Штави код сеоске цркве је велики сабор о Преображењу. Како свеци Мина и Мрата немају одговарајуће прекаде у летњем делу године, исељени Штављани, „да не би били без прекаде као Вук Бранковић“, под притиском околине, узимају за прекаду Преображење. Преображење је само успомена на велики сабор (код цркве) у сгаром крају. Бркићи (Кулизе 1 к., св. Краљ) у селу Жупањевцу. Испитивач не говори ништа о пореклу. Оба рода су у Левчу.

* * *

И други писци бележе Кулизе: … „Људи има и сад који се зову Кулизе а за турскога времена у Шапцу је био један трговац Јаков Кулизић” . )

М. Ђ. Милићевић вршио је као малу анкету о слављењу св. Мрате, па му је из Крушевачке нахије одговорено: „За мратинце се свуда држи да су рђави људи и зову их Кулизе. Доселили су се иза Копаноника из Старе Србије”. Свештеник Вићентије из Јежевице (испод Јелице) одговорио је овако: „Мратинци славе и помињу само св. Мрату; за Мину, Витора и Вићентија не знају. Порекло своје доводе од краља Вукашина. Многи их зову Кулизе, што је име поружно, а шта управо значи не знам. Овде се држи да међу мратинцима увек има много рђавих људи. Прича се да је Краљевић Марко оставио св. Мрату због очина злочинства и узео Ђурђевдан, крсно име свога ујака војводе Момчила, који је био Дробњак.” 

Кулизе у Крушевачкој нахији, по свему судећи, досељеници су из Рашке (из околине Новог Пазара). Даљим пореклом су, као што смо горе навели, из Моравичког Старог Влаха.

Према народној песми, два Мрњавчевића градила су цркву у пустој планини Јелици;

„Цркву граде два Мрњавчевића,
У Јелици у планини пустој,
Покривају јеловијем клисом…“

Према предању и народној песми која се чује испод Јелице (у околини Трнаве), цркву (храм св. Јована Крститеља) у Стјенику (у планини Јелици) подигла су три Мрњавчевића:

„Цркву граде три Мрњавчевића,
Цркву граде крститељ Јовану,
У Стјенику кршу великоме,
У кол’јевци б’јелих соколова,
Сред Јелице високе планине.
Цркву граде собом надгледају
Бан Угљеша и војвода Гојко
И са њима Вукашине краљу.
Настојава Тришо неимаре.
Дању зида, ноћу не почива,
Већ довлачи пјесак и камење.
Хоће браћа у бој са Турцима,
Па им ваља војску да ‘причесте…

Мрњавчевићи нису могли подизати никакву цркву у Јелици, јер нису никад држали тај крај. Ми помишљамо да су малу цркву „у Стјенику кршу великоме” магли градити далеки преци данашњих Кулиза, „потомци Мрњавчевића”, становници села Јежевице или неког другог села у околини.

М. Ђ. Милићевић говори овако о Милосаву Кулизи, кнезу из Левча: „Тешко ми је, а морам да поменем и једно злочиначко име, ‘само да никога правда не мимоиђе. Прича се у Левчу да је у селу Пчелицама (Великим Пчелицама) био некакав царски бератлија Милосав Кулиза. Од 1813—1815 постане он кнез у Левчу.

Као такав, похватао је, веле, једном (јамачно за време Хаџи-Проданове буне) 70 првих људи из Левча и отерао их као бунтовнике у Београд паши.

У Београду се тада находио и Кнез Милош, па видећи толике људе повезане на правди Бога, рекне му: — Милосаве, од Бога не нашао! зашто чиниш то од своје браће?

— Е, тако Милоше, одговори Кулиза: — ја моје овчице стрижем, а ти кад стечеш своје, стрижи како знаш другојачије; ја ти се нећу мешати.

Доцније, кад се свршио рат 1815, Кулиза је погинуо код оела Слатине. Нико није ни питао ко га је упљескао (убио) и зашто.“

Свакако да је песнику Ђ. Јакшићу била позната ова „прича“ коју је објавио М. Ђ. Милићевић, а могло се догодити и то да је ово предање, о истом кнезу и његовом тешком злочину, Јакшић сам лично чуо и забележио у народу. Било како било, тек Јакшић „грми“ против народног издајника:

Главаш:
Што је, још зачет, учио
Шпијунски занат оца наказног,
Јер знади, душо, твоје маћехе
Пређашњи муж је био Кулиза.

Спасенија: Кулиза ? …

Главаш:
Јесте он
Кога са грозом народ спомиње!
Та он је пород срца њезина
Покварен измет злобе очеве
Што је окове тешке опремајућ’
Неорећној браћи рода оопственог
У срце овоме сину улио
Претворство, злобу, лажу, превару”.

Прота Сг. Димитријевић слушао је да кулизама (тако) зову извесна села на окомцима Копаоника према Ибру, а и извесну породицу на Косову. Прича се за њих да су око косовске битке (1389) чинили Турцима неке услуге, те су им доцније дата била од њих нарочита права и ослобођени су били од државних дација. Имали су, веле, султански ферман урезан у плочици од сребра, коју су им турске власти у последње време опадања и дегенерације Турске одузеле, да би их лишили тамо уписаних изузетних права. О њима, па и о њиховим расељеним у друге” крајеве, постоје оне заједљиве племенске пошалице више него између других… Опет мислим да и она прекорна казивања о мратинштацима (што славе св. Мрату), па и ова казивања о кулизама (тако) и довођење преславе у везу с Вуком Бранковићем (Таврићи, род у Левчу; Насеља II, 492), није ништа друго, него остатак оних издвојених погледа народних на њихове далеке претке Сасе рударе који су са собом доносили и део митолошког култа св. Мартину, а који су, као странци, могли бити неутрални у току оног једновековног прелажења владања у турске руке, па стећи и име кулиза (тако) што у народу звачи улизица, наметљивац, шпијун“.

Села: Остраће, Парлин Поток, Врујци, Симичиште, Кратина и Засеље (у кметији Лешку на Ибру) налазе се на странама Копаоника окренутим Ибру. Поред осталих родова, у њима живе и Кулизе (Бишевци и др. презимена), досељелици из Бишева у Рожају. Не само у овом крају, већ у целом Копаонику, нема села које се зове Кулизе. Прича „о извесној породици Кулиза на Косову“, потсећа донекле на причу о подизању цркве у Штави (у Копаонику) коју је објавио Мих. Ризнић.  Можда се прича о Кулизама са Косова односи на Бабушане (Новаковић) из села Бабуша у околини Урошевца на Кооову. „Они су, према предању, хранили турску војску пред косовску битку”. „Није познато да су се икад звали Кулизе.“ „Бабушани (Новаковићи) су досељедици из околине Кооовске Митровице; можда из Митровачког (Ибарског) Колашина.“ Славе Ђурђиц. Нема разлога да се Кулизе сматрају као потомци старих рудара Саса, као и то да су надимак Кулиза добили као странци, који су можда остали неутрални у току оног једновековног прелажења власти у турске руке; могли су то бити и старинци које друге, па и српске народности. Као што ћемо видети доцније, Кулиза је надимак несловеноког порекла, који се јавља знатно раније од доласка Турака, међу становницима приморских градова у латинском и словенском облику и у свом првобитном правом значењу. У овом значењу срећемо га и данас.

У боју код Новог Пазара 1809. заробљено је „од Кулизине фамилије“ мушко дете по имену Марко и сад је у турској војсци миралај” (пуковник). „Овакви су досад одржали отоманско царство”.

У катастиху цркве св. Николе у Бијелом Пољу на Лиму у коме су забелешке од 1719 до 1771, видимо да су у току 18 века у Бијелом Пољу живели и Кулизићи. Данас онамо нема њихових потомака.

У Копаонику и суседним областима забележио сам велики број породица Кулиза.

Старинци су:

Секулићи (Јовановићи 16 к., св. Мина) у селу Семетешу (у Копаонику). 0 њима има прича да су били „безбожници”, „у некаквој другој вери“ и нису поштовали „српске” празнике. Прича се како је поп (далеки предак Секулића) вро жито на гувну на св. Ћирика летњег (у јулу). Поред гувна наишао неки путник (по некима то био св. Сава), па укорио попа што ради празником. „Ћирик нека ћириче, а ја ћу да вршем“, одговорио поп. Провалила се земља, у дубину утонуо поп и цео вршај, и створило се језеро (данашње Семетешко језеро). После вода избацила попову капу у Ибар у Поповом Пољу у селу Рудници.

Из Семетеша дошла су 1880 три брата Секулића у Топлицу. Један брат се настанио у Блацу. Његови потомци су Секулићи (2 к., св. Мина). Друга двојица отишла су у Пребрезу. Онамо су њихови потомци Секулићи (3 к., св. Мина). ) После рата 1914—1918 неки Секулићи из Блаца отселили су се у Лаб и настанили се у Горњем Сибовцу. и Горњој Лапаштици (2 к., св. Мина).

Максићи (1 к., св. Мина и мали св. Арханђео 6/19 септембра) у Кривој Реци у Копаонику. Имају предање да су врло стари и да су живели у селу „у време цара Лазара”. Данас је у селу само једна кућа, а раније је то био јак и веома разгранат род. Одавде су се многи иселили у Подибар, трстеничко Поморавље, Крушевачку Жупу и Расину. На њих се односи сво што смо забележили у Кривој Реци: „Кулизе су кулизиле Турцима, властима уопше“. Једном Турци из Крушевца дођу у село да одведу две сестре, обе лепе девојке. Оне су побегле из куће и сакриле су се на тавану сеоске цркве. Турци су их узалудно и дуго тражили, и не би их пронашли, да их не „проказа” нега од Кулиза. Турци не успеше да одведу девојке, па запалише цркву, и у њој обе девојке изгореше. Прича се да је, некако пред рат 1912, дошао однекуд неки сељак да „проси“ милостињу за подизање цркве. Криворечани су „писали“ прилоге, а скупљач их је пажљиво бележио, захваљивао приложнику, а одбио је да прими ирилог „од Кулизе“ (Максића).

Приликом казнене експедиције у октобру 1942, Крива Река је љуто настрадала. Непријатељ је опљачкао, попалио село и побио преко 680 становника. Порушена је, а по том запаљена и стара сеоска црква. На сам дан погибије невиног становништва венчао се у овој цркви један од Максића из села. Био је то последњи чин који је свештеник обавио у овој цркви. Данас Криворечани кажу: „Проклети Кулиза загвори нам цркву“. Овоме додају да Приликом опште несреће од Кулиза није нико настрадао. Тек два, три дана доцније непријатељ је убио старог оца младожењиног. „Била је то једина жртва из куће Максића.“

Раселице Максића су:

Максићи (3 к., св. Мина, мали св. Арханђео н св. Сава) у Великој Грабовници (у Копаонику).

Максићи (1 к., св. Мина) у Новом Селу, такође у Копаонику.

Максићи (2 к., св. Мина и мали св. Арханђео) у Јелакцу (испод Жељина).

Максићи (1 к., св. Мина) занатлија (ковач) у Брусу.

Максићи (1 к., св. Мина и мали св. Арханђео) у Војмиловићима (Дубравама) у Копаонику.

Максићи (3 к., св. Мина) у Александровцу у Крушевачкој Жупи. Од ових Максића један приложио неко земљиште александровачкој цркви у Кожетину; кажу да је то учинио „због неког злог дела“.

Симиџије, Симиџићи (1 к., св. Мина) у Плочи (испод Жељина).

Симиџије, Симиџићи (св. Мина) у Дубљу и Бресном Пољу у околини Трстеника. Једно су с њима Кулизићи (10 к., св. Мина) у Почековини. Они су „мимо свет, зли људи и глобаџије” (зеленаши). Један сељак из суседног села Стопање овако их даље описује „ониски људи, дежмекасти и црномањасти“.

Шабићи (св. Мина) у Глободеру у Расини.

Филиповићи (з к., св. Мина) у Новом Селу код Врњачке Бање.

Бубаловићи (Стаменчићи, Попадићи и „Боровци” 12 к., св. Мрата и мали св. Арханђео) у Грачаду и Бубаловићи (Јевтовићи и Ђурчићи 5 к., св. Мрата и мали св. Арханђео) у Вранешима. Доселили су се „из Бубалове Реке“, Бубаловца (извор, поток и земљиште у Кривој Реци), најпре у суседне Отроке, а одатле су прешли на данашња места. Огранак овог рода: Џиџе, Џиџовићи, Криворечани (св. Мрата и мали св. Арханђео) у Грачацу су изумрли. Били су „зли“ људи.

У селу Дражњу у Смедеревском Подунављу живе Чулићи (Мијатовићи, Мишићи, Милићи, св. Мрата). Доселили су се из Старог Влаха у доба устанка (1804). ) Према нашим истраживањима они су Кулизе! Имају и други надимак; Жиже, Жижавци (од имена селу из кога су се доселили; Жижавци ниже Баљевца у Ибру). Према казивању једног становника Дражња они су „мимо свет, себични, гледају само себе“.

Њихови сродници су Павловићи (Дуловићи, Каровићи и Чуљовићи) у селу Ђакову на Ђаковачкој Планини (у Студеници). Онамо настањују „засеоке”: Крижевац, Сретеж, Водоваде, Вртаче и Стрмоглавицу. „Стара и многољудна породица расељена је по многим засеоцима у околини. Давно су се доселили из Црне Горе. Слава св. Мрата“. )

Од Павловића су: Павловићи (2 к.) у Расгишту и (6 к.) у Селишту и Јовићевићи (1 к.) у Баљевцу. ) Сви су у околини Ђакова и сви славе само св. Мрату. Павловићи (2 к., св. Мрата) у Матаругама.

Чуљовићи (3 к., св. Мрата) у Ратини.

Јовићевићи (1 к., св. Мрата) у Рибници. Сви у Подибру. Јовићевићи су „љути“ људи. Забележио сам случај крвне освете између свих Јовићевића и Јаћовића, досељеника из Драмића у Рашкој. Оба рода живе у Рибници код Ранковићева.

Дуловићи (1 к., св. Мрата) у Ранковићеву.

Дуловићи (2 к., св. Мина) у Доњем Становцу на Косову (у околини Вучитрна).

Чуљовићи (2 к., св. Мрата) у Прњавору код манастира Љубостиње. Сви су из Ђакова и од Павловића.

Ћопарићи, Станковићи, Сауле и Броћићи (6 к., св. Мина) у Будиловини испод града Козника на Расини. Давно су се доселили из Херцеговине.

Саула, Сауловић (св. Мина; Мата, гостионичар) у Брусу из Будиловине од Саула.

Станковићи (6 к., св. Мина) у селу Љубин- цима у Крушевачкој Жупи. Доселили су се из Будиловине од Ћопарића, Станковића.

Кулизе у Ковачима код Ранковићева били су „од Дежеве“, даљим пореклом нз Старог Влаха (моравичког). Последњи потомак Марко Кулиза умро је „пре седамдесет и више година”. И данас се прича о великом и уређеном имању овог „богаташа“.

Понорци (Вукомановићи, Милојевићи, Ружићи и Мионићи 15 к., св. Краљ, св. Мрата и Петрове покладе 14/27 јуна) у Црвњу и Доброј Букви у Гокчаници. Из Остатије у Моравичком Старом Влаху избегли „због убиства у Поноре испод Чемерна (у Студеници).“ Одатле избегли „због убиства Турчина” у Маслошево (у Јасеници). Ту су провели неко време, па су се кренули натраг. Једни су се настанили у Милочају (у Рудничком Поморављу), други у Курилову (данашњем Грачацу) код Врњачке Бање, а трећи су дошли у село Рогавчину иопод Жељина и ту су се најмили за чуваре винограда манастира Студенице. Одатле су прешли, по савету рођака Манојла и Николе, студеничких калуђера, у Црвањ. Одавде ое неки отселе у Церје (у Гокчаници), а отуд пређу у Добру Букву.

Њихове раселице су:

Понорци (6 к., св. Краљ, св. Мрата) у селу Брезни. Познати су као најимућнији род у селу. Сам Јован Понорац има преко стотину глава оваца н око педесет грла крупне стоке, а сем тога многе и добре њиве, ливаде, простране пашњаке и велике забране.

Мионићи и Миловановићи (4 к.), у Готовцу;

Мионићи, Ружићи и Јаћимовићи (4 к.) у Крушевици;

Јаћимовићи и Ружићи (2 к.) у Рибници;

Пановићи (2 к.) у Ратини. Ови славе св. Мрату, прекађују Петрове покладе. Сви су у Подибру.

Ружићи (1 к. св. Мрата и Петрове покладе) у Војмиловићима у Копаонику. Прешли су из суседног Црвња на купљено земљиште.

Милојевићи (1 к., св. Мрата и „женина” слава св. Алимпије) у Пупавну (у Копаонику). Прешли су „на мираз” из суседног села Добре Вукве (у Гокчаници) од Милојевића.

Топаловићи (7 к,, св. Мрата) у Чумићу (у Лепеници). Доселили су се непосредно из Понора у Студеници.

Луковићи и Симовићи (8 к., св. Мрата) у Липовцу у Гружи. Доселили су се такође из Понора.

Кулезе, Кулезићи (32 к., св. Мрата, св. Стеван Дечански) у селима Причиновићу и Прњавору у Мачви. Доселили су се „давно од Рудника“ (у Шумадији).

Кулузићи (2 к., св. Ђорђе) у Долову у Банату. Помињу се први пут 17 92. Доселили су се из Панчева.

Кулузићи, становник. Панчева 1842.

Кулузић (слава св. Ђурђе) у Ковину у Банату. Они су од доловачких Кулузића.

Кулизе у Новом Пазару. „Ника Кулиза, трговац и народни добротвор“ био је из неког села у околини. Умро је 1909 и сахрањен је у градском гробљу код Петрове Цркве. За живота одредио је кућу новопазарској цркви. Ова кућа разорена је приликом једног бомбардовања у прошлом рату. Данас се „кућни плац“ близу градске цркве зове Кулизина Кућа.

Гавриловићи, Смилићи, Милетићи, Милићи, Томићи, Танасковићи, Малкићи (Малкићани), Кнежевићи (Митровићи, Ђокићи), Стевићи (Јовићи), Нешићи, Лазаревићи, Виторовићи, Миленковићи, Вулетићи и Вучковићи (46 к., св. Мина и прекада „Богојавци” — Богојављење) у Штави (у Копаонику).

Мих. Ризнић објавио је предање о подизању цркве у Штави. Према том предању, „Мркша, војвода, цара Лазара, надгледао је рад у копаоничким рудницима из којих се вадило сребро и злато“, па је „ископано благо слао у Гњилане и Ново Брдо да се тамо кује новац”. Мркша је „подигао овој двор“ у близини Штаве и „цркву у Штави”. „Због своје вештине, блага и поштења“ Мркша је добио од султана „златну чашу, сребрно посуђе и ферман, по коме је његова и његових синова сва земља од Копаоника па до Јастрепца, Топлице и Белољина.“

Ђ. Сп. Радојичић је указао на историску основу овог предања. Према Радојичићу, Мркша, „војвода цара Лазара“, то је Мркша Сићевски из Сићева у Метохији (у околини Истока), који је подигао цркву у Штави „тридесет седам година после Косовске битке“ (1426) Војвода Мркша Сићевски помиње се у Вучитрнском уговору од 1426, а као мртав за владе деспота Ђурђа.

Иларион Руварац објавио је три записа из једног рукописног јеванђеља Штавске цркве, које се чува у манастиру Беочину у Срему. У запису патријарх Арсеније IV Јовановић прича, како 23 априла 1726 године „приходи у село Штаву у дом Милуевића Милоша“. У другом запису говори како је 26 јула 1736 дошао у „початени дом ћир Милоша Милуевића“. Трећи залис односи се на само јеванђеље. )

Изванредно је занимљиво казивање Кулиза у Штави да су потомци „Мркше, војводе цара Лазара“ (војводе Мркше Сићевског) и „краља Вукашина, оца Краљевића Марка”. Ове две личности се понекад мешају. Према предању, Мркша је надгледао рад у копаоничким рудницима, а „за Вукашина” било је девет самокова на Луковској Реци (од Лукова до Мерћеза). Према предању две породице Кулиза доселиле су се у исто време (пре Косова) из Штавице (на горњем Ибру), и по области, из које су дошле, назвале су насеље које су заоновале — Штава. И данас Штављани, као и њихови крвни сродници у суседном Сеоцу, деле се на два огранка: Кнежевиће (Митровиће и ‘Бокиће) и Малкиће, Малкићане (Стевиће, Вулетиће, Томиће и др.).

Мркшин сродник и предак данашњих Стевића, Јовића у Штави био је врло вешт копаонички рудар, па је султану послао на дар јабуку од злата саливену. За тог Стевића, Јовића каже предање „да је, као врло веншт ливац, учио рударе у некаквом султановом руднику тамо негде преко мора у Азији.“

Преци Кнежевића (Ђокића и Митровића) у Штави били су наследни кнезови под Турцима. Сваки кнез је имао по три велика имања: у Белољину у Топлици, у Штави и у Витошу (данашњем селу Витошу у близини Штаве). У ранија времена живели су веома угодно и безбрижно у великим задругама. На пр. задруга Симиона Кнежевића у Штави имала је 76 чланова. Коста Кнежевић, Симионовић, стар 50 година (1937), из Закута у Лабу, н унук овог Симиона, прича да је његов дед славио славу „седам“ дана, а да су толико славили и његови млађи, све до пре педесет година. Чињене су обимне припреме да се слава што боље прослави. Раније су, каже Коста, наши Кнежевићи ишли пред славу ради куповине вина у Ораховац код Призрена. Вино су куповали из тамошњих „винограда Немањића“. За рибу сарагу одлазили су у Скадар, а за ракију („најбољу”) ишли су у Матејевац код Ниша.

И о овим Кулизама у Штави чују се оне приче да су били „безбожници” и у „некаквој другој вери“, па нису поштовали „српске“ свеце и радили су на „српске“ празнике. Неки штављанин, причају, био је тако богат и живео у толиком изобиљу да није знао шта ће „од многога добра“, па је на својој воденици саградио коло од злата. Орао тај богаташ на „Лазарицу“ (Лазареву суботу). Наишао неки путник, па га укорио што ради празником. „Лаза нека лази, а ја ћу да орем“, одвратио богати Штављанин. Одмах затим отпочела страховита непогода над селом. Излила се „силна“ вода из неба. Река надошла, преплавила крај око цркве, раскопала гробље и однела све, па и воденицу са златним колом.

Према другој причи, зимовници богатог Штављанина били су у Топлици на месту на коме је данашње село Белољин (код Блаца). Све овце у огромном стаду биле су белоруне (отуд име селу). Наишао поред зимовника неки путник, па видећи бело стадо које је прекрилило поље узвикнуо: „Хвала богу кад је овако што дао“. Чуо то „безбожни” Штављанин, па одвратио: „Шта бог дао, кад ја зарадио“. Наскоро потом удари помор у овце и оне све за кратко време угину.

Штављани су добра причала и одлични паметари. Врло лепо и живо причају о томе како је краљ Стефан Дечански на свом путу у Мораву свратио у Штаву и ту оставио сребрно седло с такумом да га узме кад се врати. На повратку удари другим путем (преко Белог Брда на Копаонику), а седло не узме. Доцније су дечански калуђери долазећи „у писанију “ тражили седло у неколико махова. Прича се да ово седло „ћути“ (лежи) ниже брда Треске (Штавске Треске). Штављани причају исто тако лепо о својим далеким прецима војводи Мркши и краљу Вукашину, о штавском господству под Турцима. Прича се да је Мркша имао јединицу кћер и њу је дао за Топлицу Милана, „који је тад живео онде где је сад Куршумлиска Бања“ (испод Преполца).

Према историји, Мркшина ћерка Степанида, „заједно са мужем иначе непознатим Жигољем” тражила је материну оставштину (појас од сребра и сребрни пехар) од Дамјана и Алојза Ђорђића, Дубровчана. 1462 долазила је „владика” Степанида лично у Дубровник и расправљала о оставштини материној.

Жигољ, муж Мркшине ћерке, „владике” Степаниде, по свему судећи, био је неки властелин с привилепијама султановим, онаквим или сличним какве је уживао његов таст Мркша Сићевски у Штави. О његовом пореклу нисмо могли ништа дознати. Мислимо да не грешимо што сматрамо да је овај Жигољ живео „Преко Планине“ у Ибру и у селу које се по њему зове Жигоље.

… Константиново сеоце на врху брда и над реком Ибром, сеоце Жуголи талијанских путника К. Зена и П. Контарини из 16 века односе се, по свој прилици, на данашње село Жигоље у кметији Лешку (у Копашику). У селу је само једна кућа Шљивића, дооељеника из суседног Остраћа. Шљивићи казују да је Жигоље „откад се намти“ имало само једну кућу. Село је на „Нишком“ (Дубровачком) путу близу места на коме се прелази Ибар и под брдом Валачем. Идући од куће Шљивића долааимо на Раскрсницу. Ту се укрштају путеви од села Камена и Жигоља. Стрменитом и уском косом излазимо на Кулу. Ту су велике гомиле требљеног камења и неке закопине. Према самом опису К. Зена, а судећи према овим остацима, па и самом имену Кула, помишљамо да је на овом месту била кућа Константинових синова и у којој се добро и веома удобно живело, захваљујући великим повластицама добивеним од султана.

Кулизе особито добро знају путеве својих раселица и имена места на тим путевима. И данас знају да покажу пут којим су се кретали Мркшини каравани с товаром руде за Гњилане и Ново Брдо. Они знају за Ораховац и Хочу у околини Призрена. Они набављају вино из „винограда Немањића” у Ораховцу и доводе „мајсторе“ из Белике Хоче у Штаву да оправљају изгорелу сеоску цркву.

Породична предања су свежа и јака. Знају све своје сроднике по имену, хвале и узносе њихове особине. Овоје хвале и претерано уздижу, други суседи су за њих нижи. У Штави и данас воле да истакну како је сеоски ага населио своје „чифчије” Крнце, Крнчевиће. Нерадо подносе досељенике од других родова и на разне начине успевају да у селу остану као једини становници (у суседном Сеоцу).

Крвни сродници штављанских Кулиза су:

Малкићи (Малкићани), Јовићи, Илићи, Смилићи, Сретеновићи, Крстићи, Милићевићи, Васићи, Лукићи, Глигоријевићи, Томићи, Стевићи, Тодоровићи, Јевтићи, Трифуновићи, Милетићи и Кнежевићи (Ђокићи), 33 к., св. Мина. Ови су у Сеоцу (у Копаонику).

Кузмановићи (1 к., св. Мина) у Шошићу („у Русаве“). Њихови сељаци бране им да се сахрањују у сеоском гробљу, па су морали „образовати“ засебно гробље. Танасковићи (1 к.) у Лукову; Јовановићи и Илићи (4 к.) у Горњем Левићу; Милетићи и Божићи (6 к.) у Бозољину Задруга Боже Милетића по причању истог Боже из 1880 састављена је из шесторо браће и њихових потомака, свега на броју 45 душа, Сам Божа је био старешина. Њихова задруга троши 100 ока жита на три дана. Зими ложе по три ватре и обедују на три трпезе.

Овај Божа са својом женом „Жујом“ водио је праву битку са Жижама дооељеницима из Жигоља, не би ли их отерао са земљишта које им је дао Турчин, сеоски спахија. За потомке овога Боже (Милетиће и Божиће) кажу у селу: „Готови су да, туђе имање заузму, да сваког оптуже; опашће те, слагаће, а извући ће се испод кривипе иако је крив.“

Друге раселице су:

Раденковићи (2 к.) у Заманици; Милићевићи (1 к.) у Мрчу; Кнежевићи (Симоновићи 1 к.) у Паљевштици (више Бруса); Марковићи (1 к.) у Грашевцима; Јовановићи (Петровићи 1 к.) у Копорићу; Вучковићи, Јовановићи и Илићи (6 к.) у Радуњу; Кнежевићи (Митровићи и Ђокићи 2 к.,) у Витошу; Јовановићи (Милановићи 1 к.,) у Требињи. Требињци, сви светолучинци и стари досељеници од ‘Гребиња у Херцеговини „нису се никад орођавали с Кулизама“.

Станисављевићи, Вулетићи и Станојевићи (1 к.) у Боранцу; Милутиновићи (2 к.) у Црнатову (у Обадима). Сви су у Копаонику и сви славе св. Мину. Томићи и Вукојичићи, две трговачке породице у Куршумлији; Ћирковићи, Томићи и Ракићи (3 к.) у Паваштици. Доселили су се одмах после рата. 1876/78: Милетићи (2 к.) у Трбуње; Томићи и Младеновићи (4 к.) у Барбатовац. Сви су у Топлици и сви новији досељеници, после рата 1876—1878. Сви славе св. Мину.

Нови исељеници на Косово и у Лаб:

Станисављевићи (2 к., св. Мина) у Цецилији (Цеце- Јшји) на Косову (у околини Вучитрна). Доселили су се из Боранца у Копаонику од Станисављевића после рата 1914—1918.

Младеновићи (4 к., св. Мина) у Горњој Репи и Закуту; Радивојевићи (1 к., св. Мина) у Горњој Пакшатци; Кнежевићи (Симионовићи 6 к., св. Мина) у Горњој Репи и Закуту; Томићи, Вулетићи, Стевићи и Радосављевићи (9 к., ов. Мина) у Ревућу; Јовићи (2 к., св. Мина) у Добротину и Доњој Пакаштици; Јовановићи (1 к., св. Мина) у Слатини; Грујичићи (3 к., св. Мина) у Доњој Пакаштици; Кнежевићи (Ђокићи), Милетићи и Ристићи (5 к., св. Мина) у Брадашу. Ови у Лабу. Доселили су се после ратова 1912/13, односно после рата 1914—1918. Иселили се „због тескобе“, а у Лабу добили од државе земљиште за насељавање. Лазаревићи (1 к., св. Мина) у Трнавцима у Крушевачкој Жупи. Дооелили су се из Грашеваца у Копаонику.

Тамбуре (Тамбурићи) у Златарима у Доњој Расини (ниже Разбојне). Из Златара су Тамбурићи (3 к., св. Мина и прекада Преображење) у селу Пребрези у околини Блаца, Доселили су се одмах после рата 1876/78. ) Даље им је порекло из Штаве. Таврићи (4 к., св. Мина) у Милутовцу у Темнићу.

Стојановићи (5 к., св. Мина и Преображење) у селу Лозовику у околини Светозарева (Јагодине). Доселили су се из Штаве „пре сто година“. Њихови сродници су у Пољни, Малој Дренови и Барама у Левчу. )

Штављани (16 к., св. Краљ, а преслава Преображење) у Риљцу.

Белојевићи (4 к., св. Краљ, а преслава Преображење) у Превешти.

Таврићи (10 к.) у Пољни. Славе св. Мину, прекаде немају, али су, да не би били без прекаде као Вук Бранковић, подигли цркву у Штави и посветили је Преображењу, па су Преображење узели.

Кулизићи у Горњој Злегињи у Крушевачкој Жупи. Досељени су из Штаве. Славе св. Мину, а прекађују недељу пред св. Мину. Њихови сродиици су Кулизе (Симићи з к., св. Мина и недеља пред св. Мину) у селу Бариљеву на Косову (у околини Вучитрна). Доселили су се из Горње Злегиње после рата 1914 —1918.

Николићи и Ивановићи (6 к., св. Мина, а прекада св. Никола, слава „целог“ села) у Гочманцу у Копаонику. Према предању, њихов далеки предак Гочман доселио се давно с Радманом, претком Павличевића и Савића из суседног Радманова, однекуд из Херцеговине. Старином мисле да су из Арбаније. Ратковићи, огранак овог рода у Игрошу у Крушевачкој Жупи и у Брусу, доселили су се из Ратковца у Метохији (у околини Пећи). Кажу да презиме носе од имена селу. Ови Ратковићи казују да су се најпре настанили у Гочманцу, а отуд су прешли у суседну Паљевштицу. Из Паљевштице селе се у Велико Рибаре. Тамо су њихови сродници Гочманци (св. Мина). Из Великог Рибара неки Гочманци прелазе на леву страну Расине и настањују се у неким селима Крушевачке Жупе и даље — у Расини.

Крвни сродници Николића и Ивановића су:

Радовановићи и Петровићи (2 к.) у Батотама; Радованкићи (1 к.) у Брђанима; Гочманци (7 к„ св. Мина и Ђурђиц) у Великом Рибару; Чукурановићи (10 к., св. Мина) у Лепенцу.

Чукурановићи (Пегровићи 1 к., св. Мина) у Брусу.

Пролићи, Петровићи, Јевтићи и Костићи (8 к., ов. Мина и прекада Ђурђиц) у Брзећу. Сви су у Копаонику. Сви славе св. Мину (уколико слава није споменута).

Гочманци (3 к., св. Мина) у Малом Рибару у Горњој Расини.

Гочманци (2 к., св. Мина) у Љубинцима у Крушевачкој Жупи. Њихове 4 куће су у Доброљупцима а 6 кућа су у Парчину (у Крушевачкој Жупи). Сви славе св. Мину, а прекађују ‘Ђурђиц.

Гочманци (1 к., св. Мина и Ђурђиц) у Кобиљу у Горњој Расини више Бруса.

Ратковићи (8 к., св. Мииа и Ђурђиц) у Игрошу у Крушевачкој Жупи. Једна њихова кућа у Кожетину (Александровцу; Ратковић, свештеник). Костићи (1 к., св. Мина) у Стублу у Крушевачкој Жупи. Чукурановићи (1 к., св. Мина) у Александровцу. Раније су живели у Трнавцима, а отуд су дошли овде. Даљим су пореклом из Лепенца (у Горњој Расини) од Чукурановића.

Гочманци (3 к., св, Мина) у Драгуши у Топлици.

У истој области су:

Гочманци (4 к.) у селу Туларима.

Васиљевићи и Јојићи (2 к., св. Мина) у Себечевцу у Доњој Расини. Доселили су се из Великог Рибара у Копаонику од Гочманаца.

Чукурановићи (Марковићи 3 к., св. Мина) у Доњој Лапаштици и Гочманци (2 к,, св. Мина) у Доњој Пендуви. Оба рода су у Лабу.

Лепенци (14 к., св. Мина) у Великој Дренови (у Темнићу). Доселили су се из Лепенца и од Чукурановића.

Петровићи (1 к., св. Мина) у Виљанцу на Кооосву (у околини Вучитрна).

Николићи и Ивановићи у Гочманцу су у непосредној близини средњевековног трга Ливаде, данашњег села Ливађа и рударског села Брзећа (испод копаоничког брда Сребрнца). У самом Гочманцу, на месту које се зове Риковац, виде се многе закопине и мала левкаста улегнућа, као да су стара запуштена окна. Према предању, Гочман, предак Николића и Ивановића био је познати рудар. И данашњи његови потомци воле „да раде у рудницима.” Село Гочманце није сиромашније од других села у околини, да би се његови становници, ради зараде, морали бавити, сем уобичајених занимања (земљорадње и сточарства), и другим пословима. Ови Гочманци су заиста имућни људи. Станују у великим и лепим кућама. Око кућа су разне привредне зграде, па и оне су изграђене од чврсте грађе.

Слабо се множе и ретко деле. „Увек нас је једна, по једна кућа, као да је на нама неко проклетство“ жале се Ивановићи. За отсељене Гочманце говори овако њихов крвни сродник Радомир Ратковић, гостионичар и председник општине у Брусу (1938). „Они су (тј. Кулизе) имућни, али неплодни”. „Костићи у Стублу” (у Крушевачкој Жупи), крвни сродници Ратковићеви, „стари су досељеници, а и данас их је само једна кућа.“ У ових Кулиза развијено је гостопримство и високо се цени.

Кулизе (Ковачевићи, Павличевићи, Живанчевићи, Јовановићи, „Прже“ или „Пржице“, Станковићи, Цинцаревићи и Урошевићи 42 к,, св. Мина, Мрата) у Тршановцима. Имају заједнички надимак Шиљокапићи. Надимак је свакако успомена на неку високу шиљату капу коју су носили њихови далеки преци. О свом пореклу знају само толико да су из Медвеђе у околини Трстеника. Они су из Тршановаца (Трошановаца) избегли у Медвеђу, а отуд су се неки вратили и поново настанили у Тршановцима. Било је то „у Карађорђево време“. О слави св. Мини неједнако казују. Обично кажу да славе св. Мину, међутим један од Урошевића на питање да ли слави св. Мину одговара потврдно и томе додаје — „ми смо мратинци“.

Раселице ових Кулиза су:

Веке (Векићи), Кеље (Кељићи), Ћеранци, Таралићи, Симићи, Бајићи и Трошићи (47 к., св. Мина) у Медвеђи у Левчу. У Карађорђево време избегли из Тршановаца. Владимир Трошић, члан овог рода стар 53 године (1931), каже за себе и своје сроднике у Медвеђи: „Ми смо Кулизе”. О постанку имена Кулиза Трошић овако казује: „Наши стари нису некад славили славу, а ишли су на славу свим овојим суседима, улизивали се свима који су славили“, па су под притиском околине „примили славу св. Мину и отпочели да је славе као и остали.“ Занимљиво је ово Трошићево казивање. Његови далеки преци нису славили, али су вероватно носили собом и део култа св. Мини, Мрати. Доцније су узели да славе овога свеца и он је њихова првобитна — најстарија слава, Што се тиче имена Кулиза и његовог довођења у везу с „улизивати се“ ово је опште познато и позније тумачење првобитног значења имена кулиза. Тако и Трошић из Медвеђе, не знајући првобитно право значење овог имена, изводи значење имену кулиза, као што чине и остали који нису Кулизе — по сличности; кулиза-улизица.

Друге раселице Кулиза Шиљокапића су:

Урошевићи (1 к.) у Брусу и (1 к.) у Крушевцу.

Јовановићи, „Прже, Пржице“ по једна кућа у Брусу, у селу Дртевцима код Бруса и у Београду.

Трошићи (0 к.) у Жилинцима; једна њихова кућа у Разбојни (у Доњој Расини).

Алексићи (1 к.) у Липовцу у Копаонику; Цинцаревићи (1 к.) у Жиљцима (више Бруса).

Трошићи (15 к.) у Божуревцу у Левчу; Тимотијевићи (4 к.) у Рујишнику (у Левчу). Ови су из Тршановаца (Трошановаца) и сви светоминци.

Надимак Таралија, Таралић (у Медвеђи), као и надимак Таврић (у Пољни и Милутовцу) потсећају самим обликом на досељенике са реке Таре, ади Таралије, односно Таврићи, о томе не казују ништа. Што се тиче презимена Трошић и имена селу Тршановци, Трошановци, помишљамо да би могла бити изведена од мушког личног имена Трошан. Ово име је врло старо. Између људи које краљ Сгефан Дечански писао манастиру Дечанима четворици је било име Трошан. Међу људима које тај исти краљ писао да буду сокалници један у Храстовици беше Трошан. Краљ Стефан Дечански дао је Дечанима и Влахе Сушичане с њиховим међама. Међу њима Власи: Капор, син му Балдовин, а брат му Буцкат и Ненад, а дед им Трошан. Међу људима које је цар Душан писао цркви Арханђеловој у Призрену био је у Ставици (у Штавици на горњем Ибру) поп Трошан и још двојица између људи које исти цар писао истој цркви беше име Трошан, од којих се један презивао Воихнић.

Трошановић је исто тако старо презиме. Тако међу људима које је краљ Стефан Дечански дао Дечанима, међу становницима села Улоћана био је и Радоун Трошановик. 1421, међу људима војводе Ивана Беројевића један се звао Петар Трошановик. О пореклу војводе Беројевића Ђ. Даничић каже: „Мислим да је војвода Беројевић био из Подриме, јер међу људима, које краљ Стефан Дечански уписа Дечанима за сокалнике беше у Чабићу (у околини Ораховца у Подрими) Прељуб Беројевић; ваљда је био неки сродник војводин”. 

У равници Задрими (у Арбанији) има насеље Трошани.  Сем тога на Проклетијама на граници Малесије према Шаљи има врх који се зове Трошан.

Име Трошан, па презиме Трошановић и топоними Трошан и Трошани у Арбанији упућују нас да порекло, управо старину Трошића и других Кулиза Шиљокапића тражимо у северној Арбанији или у Метохији, односно у Штавици. Да ли су Кулизе Шиљокапићи из које од поменутих области не можемо тврдити.

Непосредно из Бишева у Рожају доселили су се:

Кулизе (Бишевци, Вулићевићи и Вукадиновићи 4 к., св. Краљ, св. Мрата) у Кијевчићу.

Бишевци, Богдановићи и Закићи (18 к., св. Мрата) у Парлин Потоку, Врујцима, Кратини, Засељу и Симичишту (у кметијиЛешку).

Бишевци (2 к., св. Мрата) у селу Забрђу (у кметији Добрави). Сви су у Копаонику.

Бишевци у Котору у Дреници. Слава непозната.

Бишевци у Вучитрну. Иселили су се или изумрли. Славили су св. Петку. Св. Петка је нова слава. Стару славу св. Мрату прекађују.

Разна имена места везују се за живот Кулиза уопште и потврђују правце њихових кретања. У катастиху манастира Добриловине (на Тари) у коме су забелешке од почетка 17 века забележене су породице ради спомињања на литургијама: у селу Кулизићима: кућа Вулетића, Вукмилова, кнеза Милике и попа Миодрага. ) Данас у ближој околини манастира Добриловине нема овог имена (Кулизића). Могло би се помишљати на Кулизе, данашњи заселак у кметији Заградини у Прибојском срезу и у околини Пљеваља.

Мих. Драгић наводи да се из села Кулиза у Доњем Поблаћу доселила у Гружу једна породица са 14 кућа. На другом месту Драгић каже да су се Павловићи у селу Милаковцу доселили „од Сјенице из села Кулиза“; биће из Кулиза у околини Пљеваља.

Кулизино Село или само Кулизино је на падинама Голије у Моравичком Старом Влаху. Оснивач тога села био је свакако неки човек с надимком Кулиза. Данас у селу нема његових потомака. Данашње (досељено) становништво је од Васојевића. У селу је Кулизанска Река, названа тако по Кулизанима (Кулизама) који су ту некад живели. На венцу планине Јавора (више села Сугубине) има Кулизино Брдо. Ту је неко време живео избегли Кулиза из Кулизиног Села.

Кулизе је „кућна група“ у селу Горњој Сабанти у околини Крагујевца. Назива се по Кулизама који ту станују.

О баштини Кулизиној у Левчу и о баштини Кулизиној у Лукару (у Белици) већ смо говорили. Говорили смо такође и о Кулизиној Кући у Новом Назару.

 

II део

Разни писци различито говоре о пореклу и старини Кулиза. Кулизе су „потомци старих рудара Саса“. Они доводе своје порекло од владарских породица Бранковића и Мрњавчевића. Досељеници су из Куча, из Црне Горе, из Кулине (Саса) и Кулизиног Села на Голији; „из Арнаутске“, „из Колашина” (Ибарског Колашина), из Ужичког округа, из села Јежевице (испод Јелице), „од Сјенице”, „из села Кулиза од Сјенице (од Пљеваља)”, „из Старе Србије“ (иза Копаоника), „са Косова“.

Говорили смо да нема разлога што прота Димитријевић сматра да су Кулизе пореклом Саси. Поред Кулиза у Семетешу и Кривој Реци (у Копаонику), који тврде да су старинци, и банатских Кулузића, који су непознатог порекла, сви остали су досељеници.

У тежњи да истакну своје високо порекло, Кулизе у Сеоцу и Штави, као и њихови сродници испод Јелице у околини Чачка, претстављају се као потомци Мрњавчевића, односно војводе Мркше Сићевског. Штављани и Сеочани су досељеници из Штавице. Не кажу из кога места. Таврићи у Темнићу и Левчу и Таралићи у Медвеђи у околини Трстеника су, судећи према презименима, са реке Таре. Други досељеници су „од Дежеве“, „од Рудника“, из Остатије у Моравичком Старом Влаху, из Штавице, из Метохије, из Арбаније, из Куча у Црној Гори, из Херцеговине.

Судећи према изложеном, као и према распрострањењу топонима који се везују за живот Кулиза уопште, изгледа да је земља матица Кулиза Арбанија, крај око Бојане, Скадра и Пилота у старој српској држави у коме се мешао балканско-романски, арбанашки и словенски елеменат. Из Арбаније Кулизе се крећу преко Црне Горе, Херцеговине и даље. Кулизе уверавају да су сви мратинци, светоминци и светодечанци „једно“, управо крвни сродници. Да се утврди заједничко порекло Кулиза, као и свих оних многобројних породица других надимака и презимена, и што славе св. Мрату, св. Мину, св. Сгевана Дечанског, треба, поред осталог, проучити и оне разноврсне бројне обичаје који се везују за празнике Мратинце, односно Минове празнике, „за вучје дане“ који су најбоље очувани у становника склоњених и беспутних предела на нр. у Старом Влаху и Копаонику. Један од тих обичаја је и „обичај клања мратинчића (живине), обичај који претставља остатак дохришћанских жртвених приноса”.

Кулиза (Кулизић), Кулеза (Кулезић), Кулуза (Кулузић) и Кулизан (мн. Кулизани) нису имена српског порекла, то је сигурно. П. Скок каже: „Извесно је да (ова имена) припадају пучанству које се је селило из Црне Горе преко Херцеговине и даље. Вјероватно је да ово пучанство потјече из крајева око Бојане, Скадра, Пилота итд. у старој српској држави. Према томе мислим да ће ићи у исти ред као личка и кордунска презимена Калембер, Курепа, Сарапа и др., која су влашкога и арбанашкога поријекла. Све су то надимци.”Кулиза судећи по дочетку -за одговара презимену Кокеза (у Мркоњићграду), именици дртеза – јагода (у Црној Гори). Обје ове ријечи су арбанашки деминутиви образовани деминутивним суфиксом -за, који одговара нашему -ица; Кокеза значи, према томе, мала глава, главица. Према томе треба узети да су Кулиза, Кулеза, Кулуза арбанашки деминутиви”„Основа ових надимака може се довести у везу са латинским culus = стражњица. Ово тумачење може sе одржати само онда ако носиоци свих надимака, презимена потјечу из сјеверне Арбаније, гдје sе је мјешао славенски, бaлканско-романски и арбанашки елeменат… Кулиза је погрдно име за Мратинце. То је Милићевић забиљежио. Ово је драгоцјен податак, који потврђује моје горње тумачење… Четири забиљежбе: Кулизићи на Тари, Кулизино Село у Моравичком срезу, Кулизе у Прибојском срезу и у Лепеници одлично потврђују горњу претпоставку о кретању пучанства ових надимака, презимена из сјеверне Арбаније.”  (П. Скок)

Оваквог погрдног значења су надимци, презимена изведена од основе кул (cul) разним додацима која ноsе неке породице у градовима Приморја у средњем веку: Кул, Куло, еуфемистички Гуло. Племићска породица у Дубровнику од 1286 до 1321.: Палма, кћи неког Петра Кула, презвитер Никола Куло (Cul, Culo, Culio oder euphemistisch de Gulo. Raguzaner Nobiles 1286-1321; Palma f. q. Petri de Culo, presbyter Nicola de C. 1321.) Кулу, Кули у Котору. Марко Кулу 1330, Мердикуло у Сплиту. Вита, судија с надимком Мердикуло 1150 и Вита Диндикуло, Модрокул, Модрокуло, око 1385 Модрокур, једанпут 1400 Мортукул. Племићи у Бару. Спомињу се од 1334 до 1400.

Истог погрдног значења су надимци, презимена словенски преводи (од кул, куло и сл.): Гузи, у Сплиту. Дујмо Јована Гузи 1327. У Трогиру Гаузије Десе Гузи 1313, Гузит у Дубровнику. Цветко Вратуновић звани Гузица 1379. Упор. Горигузица у Дубровнику. Добре Горигузица. У Барију (у Италији) Калопетар Горигузи 1011, Гузели у Сплиту: Миша, син Саве Г. 1327 (Guseli, In Spalato Micha filius Sabe G. 1237). Гузина у Бару. Прибоје Гузина 1441 (Gusina. In Antivari. Priboe Gusina 1441). О пореклу ових породица не знамо ништа више.

У наше време име Кулиза је: „име поружно”, значи „издајицу”, „бранковића”, „улизицу”, „наметљивца”, „шпијуна”. У Вука налазимо само ово: „Људи има и сад који се зову Кулизе ‘. Кулизити у народу значи што и умиљавати се, улагивати се, лепим речима ласкати: Кулизе се кулизиле Турцима, властима уопште. Ономе који ласка, који жели да се додвори, каже се да „кулизи“ (у Кулизином Селу).

Ова наведена предања, казивања и тумачења о постанку имена Кулиза су новијег порекла, потичу из времена под Турцима, и настала су, по свему судећи, због нарочитих душевних особина, различитих друштвених погледа и схватања, као и особине Кулиза, да су се они, као старинци, захваљујући животном искуству, знали одржати нод Турцима, и да су због тога што су „кулизили” успевали да се додворе Турцима и дођу до угледа, почасти и добију разне повластице.

Антропогеографски испитивачи, па и остали писци, не дају имену Кулиза оно значење које даје П. Скок. Изузетак чине Милићевић и можда Вук Караџић. Ипак то не значи да име Кулиза не живи и данас у народу у оном свом првобитном правом значењу. У селу Залоговцу (у Темнићу) у Гузићској Мали живе само Гузићи (8 к,, св. Мина и св. Арханђео). Доселили су се „из Крушевачког округа“.  У селу Жупањевцу (у Левчу) има Гузићски Поток. Зове се по Стевану Гузићу, „хајдуку“ из Залоговца. ) Према нашим истраживањима Гузићи у Залоговцу су Кулизе; надимак Гузићи није ништа друго до словенски облик имена Кулиза.

О занимању Кулиза уопште нема никаквих објављених података.

Кулизе су становале, а и данас понегде станују, у планинским крајевима и местима у којима је рударство било развијено у ранија времена (у Копаонику, Голији, Рогозну). Неки су се међу њима бавили рударством (у Гочманцу и Штави).

Као становници крајева у којима је обиље воде, сенокоса и пашњака Кулпзе су свакако били добри сточари (зимовници Штављана у Белољину у Топлици). Сем тога, у Копаонику и Рашкој Кулизе имају надимке, презимена Бугари, Цинцаревићи, Цинцовићи. Све су ово надимци, изведенице од бугарин, цинцарин, цинцо и значе само брђанског сточара. Бугарци (Симоновићи) у селу Дренови више Бруса потомци су усиновљеника. Презивају се Бугарци по Кулизи, Бугарину — сточару који се у Дренову деселио „због злодела” из неког села у околини. У селу је усинио Радосава (од Симоновића). У матицама рођених цркве у Брусу (од 1852 до 1860) „Бугари” су становници села Тршановаца, Дубаца, Жарева и Батота (у околини Бруса). Данас се нико у овим селима не презива Бугарин. Крвни сродници ових Бугара су Цинцаревићи (у Тршановцима и Жиљцима) и други, сви Кулизе, Кулизићи познати под заједничким надимком Шиљокапићи: „Сви су Кулизићи Шиљокапићи“. Нама се све чини „да је овај последњи надимак успомена на далеке претке Бугара, односно Цинцаревића који су као сточари носили некакве високе и шиљате капе. У селима Тушимљи и Тодорици у Рашкој живе Цинцовићи што славе св. Мрату. За њих испитивач каже да се сматрају старинцима и „остатак су сгочара Црновуиаца, Каракачана“. 

Главна грана занимања данашњих Кулиза је земљорадња у равничарским крајевима, док се у планинским крајевима Кулизе баве сточарством, али ни земљорадња није занемарена. По градовима су вредне и способне занатлије. Међу занатлијама најчешће ое срећу ковачи, поткивачи и хлебари. Познати су као окретни, умешни и услужни трговци. Одају се највише угоститељству, па се међу њима најчешће срећу хотелијери, кафеџије, механџије.

Према предању Кулизе су „некад“ били „безбожници“ (у Семетешу и Штави), били су „у некаквој другој вери“, иа нису поштовали „српске“ празнике. Далеки преци Трошића, крвни сродници Шиљокапића у Тршановцима нису „некад“ славили славу, па су под притиском околине отпочели да славе св. Мину.

Разни иснитивачи насеља и порекла становништва забележили су да Кулизе славе:

– у Рожају: (у Бишеву) и Штавици св. Мрату, Мратин- дан;

– у Рашкој: св. Мрату, св. Краља (Краљевдан), св. Димитрија и св. Арханђела;

– у Лепеници: св. Ђурђа и Мратиндан (св. Мрату);

– у Качеру Мратиндан;

– у Гружи св. Мрату;

– у Белици: св. Арханђела летњег 13/26 јула, св. Мрату, св. Мину, Мрату, св. Мрату, Мину;

– у Јасеници св. Мрату;

– у Левчу: св. Краља, св. Мину.

Према одговору који је Милићевић добио, Кулизе испод Јелице (у околини Чачка) „славе и помињу само св. Мрату“, а у Крушевачкој (нахији) св. Мину;

– у Копаонику св. Мину, св. Мрату, св. Краља;

– у Крушевачкој Жупи св. Мину;

– у трстеничко-крушевачком Поморазљу св. Мину;

– у Подибру и Гокчаници св. Мрату, св. Краља;

– у Ибру св. Мрату;

– у Смедеревском Подунављу св. Мрату;

– у Расини св. Мину;

– у Топлици, Лабу и на Косову св. Мину;

– у Мачви св. Мрату, св. Стевана Дечанског;

– у Банату св. Ђурђа.

Свети Мрата је, тврде Кулизе, њихова права и најстарија слава и ретко су је мењали (због крвне освете, под притиском околине). У народу се каже да они славе св. Мрату; Мрату, Мину или Мину, Мрату. У Копаонику и Гокчаници о славама Кулиза говори се с потсмехом. Онамо кажу да Кулизе славе „оног“ (Мрату), „оног“ (Мину), па и „ону“ (Мрату), „ону” (Мину). У Рудници (више Рашке) неке светоминце задиркују како они славе „Мину Кривогузог”. У селу Лепенцу (ниже Бруса) има прича како је св. Мина украо вола кога су заједнички чували и товили свеци Никола и Алимпије (Столпник). Тако су оба свеца остала без меса, па су за то св. Никола и св. Алимпије „посне“ славе, док је св. Мина „мрсна” слава.

Због наведених задиркивања, под утицајем српских попова и интелигенције и саме раширености култа св. Стевана Дечанског, Кулизе воде да истакну како они славе св. Стевана Дечанског. На питање коју славу славе одговарају: св. Стевана Дечанског, св. Краља, св. Краља Дечанског, Краљевдан, а томе додају нешто спуштеним гласом св. Мрату, св. Мину (Бишевци у Рашкој и Копаонику; Понорци у Подибру и Гокчаници). Сгановници градова истичу славу св. Стевана Дечанског. Милићевић је од једног мратинца у Београду чуо да они славе Стевана Дечанскога, али му то нико у народу није потврдио. „Свугда се зна само за светога Мрату и тек по негде за светога Мину“.

Прота Ст. Димитријевић овако објашњава ово мешање слава: „Од општих светитеља који се под 11/24 новембром налазе у штампаним словенским црквеним књигама најистакнутији су великомученици Мина, Виктор, Вићентије и преподобни исповедник Теодор Студит. У нас је нарочито поштован св. Мина. Поштовање св. Мине нарочито је развијено у Грка, а од Грка је ово нарочито поштовање св. Мине прешло и на наш суседни живаљ и Арбанасе.”

„Кад је после прослављаља моштију и прогласа за светитеља краља Стевана Дечанског узет дан његове смрти, овај исти датум (11 /24 но- вембар) и за његов празник, отпочет је тога дана да се слави и св. Краљ Дечански, а заветовани узимали су га и за крсно име.“

„Али од свих светитеља који се овога дана празнују у народу и то врло рано, највећег корена ухватио је св. Мартин (према народном св. Мрата). То је св. Мартин Турски (316—340). Св. Мрата у нашој цркви празнован је од времена 11/24 новембра, па је и његово слављење као домаће славе логичио и св. Мрата није истиснуо слављење Стевана Дечанског. Напротив, слављење св. Стевана Дечанског развијало се на рачун св. Мрате нарочито под утицајем свештеника и интелигенције. Било је и отвореног утицања од стране попова на овакву смену у корист св. Стевана Дечанског. Међутим народ је продужио славити св. Мрату. Према томе примање св. Стевана Дечаноког ,је доцнијег датума код ових светодечанаца, мратинаца и светоминаца“. 

У Копаонику, на Косову, у Топлици, Лабу, Крушевачкој Жупи, Темнићу и Левчу забележио сам велики број породица светоминаца. Навели смо да је поштовање св. Мине нарочито развијено у Грка и да је од њих ово нарочито поштовање прешло и на наш суседни живаљ. Вероватно је да је и Копаоник био под јачим утицајем грчке цркве с југа, и да је св. Мина и овде, као уосталом и у другим областима на југу од Копаоника, на Косову, Метохији и у Македонији потиснуо слављење св. Мрате. Исељеници из Копаоника (Кулизе) носили су собом и слављење св. Мине и раширили га у областима, у којима су се настанили. Да се у Копаонику и Топлици (ниже Мерћеза) слављење св. Мине развило на рачун св. Мрате сведочи то што у селима Месног народног одбора у Блажеву празнују „Мратинце (вучје дане) и „чувају“ (празнују) Мратину недељу.“ У Штави, Сеоцу, Лукову и другим селима у околини Луковске Бање „чувају Мратину недељу пред св. Мину“. У Кривој Реци и Мачковцу (у Копаонику) „држе Мратину недељу“. У селима Месног народног одбора у Жучи у Топлици „неки чувају Мратину недељу ради здравља код стоке”. Онамо је Мратина недеља „од св. Мине, па до дана у који је пао св. Мина“. „Мратиње ноћи су најдуже”, кажу у селима око града Козника (на Расини). Шиљокапићи (Урошевићи) у Тршановцима на питање да ли славе св. Мину одговарају потврдно, а томе нешто повишеним гласом додају: „Ми смо мратинци”.

Кулизе обично немају прекаде. Негде њихове црекаде доводе у везу с именом Бука Бранковића (у Левчу). Штављани преслављују Богојавце, славу целе Штаве. И друге Кулизе узимају прекаде пошто св. Мрата, односно св. Мина, немају одговарајуће прекаде у летњем делу године. Прекађују св. Николу, Ђурђиц, св. Арханђела, Петрове покладе, св. Саву, недељу пред св. Мину. Кулизе „призети“, „домазети”, „накалемци“ преслављају „женину велику славу“, односно обе славе женине (велику и ,,малу“). Усиновљеници славе славу поочимову, а своју прекађују.

Кулизе славе свеце заштитнике стада, домаћих животиња уопште: св. Мрату, св. Мину, ов. Арханђела. Само по изузетку славе кога другог свеца, на пр. св. Ђурђа (у Лепеници и Банату), св. Димитрија (у Рашкој). Поред других прекада, најчешће узимају за прекаду опет свеце заштитнике стада, св. Арханђела и св. Саву. Прекаду оу узимали из разних узрока: под притиском околине, а највише као сточари из завета. Како је култ светаца Мрате, Мине, Арханђела и Саве особито развијен у Кулиза становника брдских и планинских крајева, и како су у њих очувани у пуној свежини обичаји Мратинаца, односно Минових празника, могли бисмо помишљати да се култ светаца Мрате и Арханђела, односно Мине и Саве, развио врло рано, знатно пре но што су их заветовани почели узимати за крсно име.

На другом месту говорили смо о заједничким (телесним и душевним) одликама Кулиза. Да не бисмо понављали речено, додаћемо ово: Међу Кулизама нисмо нашли људе високог узраста. Они су само „ониски, дежмекасти и црномањасти“ (Кулизићи у Почековини у околини Трстеника). Они су „као склепани” (рђаво телесно грађени), на пр. Јован Милићев „Клепан”, једини мратинац у селу Старчеву ниже Панчева.

У вези с телесним саставом стоје надимци, презимена:

Веке и Кеље (Шиљокапићи у Медвеђи у околини Трстеника); Пржа, јаче Пржица (Шиљокапићи, Јовановићи у Трошановцима, Брусу и Београду;) Жиже, Жижевци (Чулићи и др. презимена у Дражњу у Смедеревском Подунављу); Џиџе, Криворечани (Максићи у Грачацу у Подибру); Жура (јаче Журица, Журавица) у Топлици (у селу Влаињи), у Горњој Расини, у Крушевачкој Жупи и Банату. Поменути надимци значе мале, мршаве и слабе, али окретне и вредне људе.

Према општем изгледу и комплексији међу Кулизама уочили смо два типа:

– Једни су средњег узраста, осредње главе, издуженог овалног лица и светле комплексије. Кожа лица је светла, скоро румена. Коса, брада и бркови су риђи, боје рђе. Очи су плаве, у неких необично зелене (Кулизе, Јовановићи у Пнући, Прћенови). У народу су позната као „риђош“, „црвени”, „жути“.

– Други су средњег, па и испод средњег узраста, осредње, па и мале главе и тамне комплексије (црномањисти). Кожа лица је тамножута. Коса, брада и бркови су мрки или црн«. Очи су мрке боје или црне.

Све су ово опште одлике, јер се на пр. међу Штављанима срећу оба типа (црномањасти Томићи и „риђови“ Вулетићи). Кулизе се уопште слабо множе и ретко се деле (Максићи у Кривој Реци, Ивановићи у Гочманцу, Костићи у Стублу, Ратковићи у Брусу и Алек- сандровцу).

Додаћемо још неке напомене о душевним особинама Кулиза:

Ови су штедљив свет. Штеде у свему и раде истрајно и марљиво у тежњи да стекну велика имања, многу стоку, да пограде велике и добре куће за становање и зграде, да дођу до угледа и положаја, до „власти” од којих ће они и њихови имати стварне и непосредне користи; Кнежевићи у Штави; Милосав Кулиза, бератски кнез у Левчу, Гочманци у Гочмаицу, Марко Кулиза у Ковачима код Ранковићева; Јован Понорац у Брезни; Кулизе, „добре газде” (у Шантровцу у Белици).

Гостопримство у Кулиза је веома развијено и високо се цени (Врбљани, Јанићијевићи у Горњем Кориљу више Звечана). Кулизе су ме увек позивали да „свратим у кућу‘. Увек су ме примали и гостили што су најбоље могли, и исцраћали ме вазда оа жељом да их опет посетим, а никад нису тражили признања и награду за услуге које би ми учинили (Ратковићи у Брусу и Александровцу, Максићи у Кривој Реци и Брусу, Кнежевићи, Симионовићи у Закуту у Лабу, Томићи и Вулетићи у Штави и др.).

Осећај сродства је врло развијен; пазе веома на крвно сродство. У Копаонику, Подибру и Гокчаници до балканских ратова 1912, 1913 Кулизе су се сматрали као сродници и нису се орођавали међу собом. Данас се већ роде.

Побожни су, али та њихова побожност није искрена. Подижу цркве, дају им поклоне (у земљи и стоци), на пр. Мркша Сићевски подигао је цркву у Штави, а један Максић поклонио је неко земљиште александровачкој цркви у Кожетину. Дају радо свештенику и цркви, али то чине „ради искупљења од злодела” (Максићи у Кожетину).

Добри су говорници. Радо и лепо причају. Цене озбиљну и паметну реч, а не трпе неозбиљна празна причала. Воле шалу, али која не вређа.

Брзо се љуте и за увреду се тешко свете — убиством. Често су падали „на крв“ и бежали од освете (Понорци из Остатије односно Понора, Кулизе ив Саса и Кулизиног Села на Голији). И у наше време у Кулиза има случајева крвне освете (Јовићевићи у Рибници).

Кулизе ласкају, улагују се оиима од којих имају користи или којих се боје. Стварно мрзе их и чекају прву прилику да им се освете. Варају их, свете се убиством, беже, излажу се прогонима и недаћама и потуцају се од места до места. У том погледу веома је занимљив пут Понораца у Црвњу и Доброј Букви у Гокчаници.

Добре су памтише (Кулизе у Штави). Цене веома школу и науку. Потомство марљиво спремају за живот. Своју децу шаљу у град да тамо изуче занат у каквог познатог и способног занатлије. Од све деце постају вредни и способни мајстори. У школи њихова деца одликују се добром умном бистрином, марљивошћу и преданошћу школском раду, па постижу врло добре успехе. На универзитетима Кулизе изучавају у првом реду технику, права, медицину, фармацију.

У градском друштву заузимају често највише положаје. Сем тога многе породице истакле су се као свештеничке, трговачке и занатлијске.

Своје хвале и претерано уздижу, а туђин је за њих нижи. Као и други старинци Кулизе према досељеницима су нетрпељиви (у Штави и Бозољину). Отуд читава села, засеоци, па и крајеви остају „од одавна” настањени само Кулизама, на пр. село Сеоце оа 33 куће, село Гочманце са 6 кућа, Трошановци са преко 40 кућа. У Штави има данас поред 46 кућа Кулиза само осам кућа припадника другог’ рода, „агиних чифчија”. „Заоеоци”: Крижевац, Сретеж, Водоваде, Вртаче и Стрмоглавица на Ђаковачкој Планини у Студеници настањени су и данас само Кулизама. Гузићи у оелу Залоговцу у Темнићу су једини становници у Гузићкој Мали.

Због доброг имовног стања, углађеног понашања и пријатељског опхођења са сваким, даље, због умешности да се знају снаћи и у најтежим приликама, суграђани Кулиза често их истичу и бира ју за своје претставнике.

*   *   *

На крају напомињемо да је овај наш рад само скроман прилог за познавање Кулиза. Њиме хоћемо да укажемо само на то од колике је важности питаље порекла и старине наших мратинаца, светоминаца и светодечанаца. Верујемо да би потпуно решење тога питања било у многоме погледу корисно за познавање становништва наше земље у далекој прошлости. Да се то постигне треба извршити свестрана испитивања оне велике групе „родова“ у разним областима, односно крајевима наше земље, који, као и огромна већина Кулиза, славе св. Мрату, св. Мину, св. Стевана Дечанског, а носе надимке, презимена: Калембер, Курепа, Мазалица (Курепа), Мастила (Курепа), Дракула, Дракулић, Шкона (Чкоња), Швиша (Чвиша), Шкаут, Шкаутовић (Чкаут, Чкаутовић), Раца, Турудија, Галогажа, Шаша, Агбаба, Соколовић, Ђаић, Кобић, Бошковић, Пелчић или Пеличић, Лисичић, мратинци (с разним презименима) у Осату; Жура, Кеља, Века, Пржа, Акмаџа, Атмаџа и разни словенски облици, преводи од culus.

Изванредно су занимљива предања по којима Мрњавчићи, братство у Кучима (у Црној Гори), групе родова у Герзову, Медној и Пецкој у околини Јајца, Кулизе испод Јелице (у околини Чачка), у Штави (у Копаонику) и у околини Светозарева (Јагодине), као и Шибеничанин Иван Томко Мрнавић, историчар и песник (1580—1637,) доводе своје парекло од владалачких породица Мрњавчевића и Бранковића. Да ли су сва та предања лишена историјске оснаве, поникла једино у тежњи да се истакне порекло „од високог рода“?

 ПРИЛОГ: 

Карта распрострањења Кулиза

Преглед области и места порекла, области и места становања Кулиза, као и број њихових кућа

СТАРИНЦИ

Копаоник:

Семетеш………………………. 6
Крива Река……………………. 1
Велика Грабовница……….. 3
Ново Село…………………….. 1
Јелакце (у Јошаници)……. 2
Брус…………………………….. 1
Војмиловић………………….. 1
Плоча………………………….. 2

Лаб:

Горњи Сибовац……………… 1
Горња Лапаштица…………. 1

Крушевачка Жупа:

Александровац……………… 3

Околина Трстеника:

Бресно Поље…………………. ?
Дубље………………………….. ?
Ново Село…………………….. 3
Почековина…………………. 10

Расина:

Глободер……………………… ?

Подибар:

Грачац…………………………. 12
Вранеши………………………. 5

Топлица:

Блаце…………………………… 2
Пребреза………………………. 3

НЕПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА

Банат:

Долово…………………………. 2
Ковин……………………………. 1

ДОСЕЉЕНИЦИ:

1. Из Арбаније преко Метохије и Штавице (на горњем Ибру)

Копаоник:

Трошановци………………….. 42
Брус………………………………. 1
Жиљци…………………………… 1
Дртевци…………………………. 1
Липовац…………………………. 1

Крушевачка Жупа:

Жилинци………………………… 6

Расина:

Крушевац……………………….. 1

Разбојна………………………….. 1

Левач:

Медвеђа…………………………. 47
Божуревац……………………… 15
Рујишник………………………… 4

2. Из Црне Горе преко Старог Влаха (села Саса и Кулизиног Села на Голији)

Рашка:

Полази…………………………….. 5
Бањска…………………………….. 3
Врановина………………………… 2
Полокци………………………….. 3
Прћенова…………………………. 2
Слатина…………………………… 4

Подибар:

Матаруге…………………………. 2
Ратина……………………………… 3
Рибница……………………………. 1

Надибар:

Ранковићево……………………… 1

Студеница:

Ђаково………………………………. ?
Растиште…………………………… 2
Селиште……………………………. 6
Баљевац…………………………….. 1

Левач:

Прњавор (код ман. Љубостиње)…. 2

Смедеревско Подунавље:

Дражањ…………………………….. 20

Косово:

Доње Становце……………………. 2

3. Из Куча (у Црној Гори)

Рожаје:

Бишево……………………………….. 4

Ибарски Колашин:

Врба……………………………………. 7
Бурлате……………………………… 14

Штавица:

Митрова………………………………. ?

Рашка:

Тењково……………………………… 10
Рас………………………………………. 5
Манасе…………………………………. 1
Рајетиће……………………………….. 4
Беланска………………………………. 5
Видово………………………………….. 8
Дмитрова Река………………………. 2
Кутње…………………………………… 6
Косуриће………………………………. 3
Горње Кориље………………………. 9
Доње Кориље………………………… 1
Звечан………………………………….. 2

Копаоник:

Кијевчиће……………………………… 4
Лешак………………………………….. 18
Добрава (Забрђе)…………………… 2

Косово:

Вучитрн…………………………………. ?

Дреница:

Котор…………………………………….. ?

4. Из Херцеговине

Копаоник:

Гочманце………………………………… 6
Батоте……………………………………. 2
Брђани……………………………………. 1
Лепенац…………………………………. 10
Брус……………………………………….. 2
Кобиље…………………………………… 1
Велико Рибаре…………………………. 7
Брзеће…………………………………….. 8
Мало Рибаре……………………………. 3
Будиловина…………………………….. 6

Лаб:

Доња Лапаштица……………………… 3
Доња Пенду(в)а……………………….. 2

Крушевачка Жупа: 

Љубинци…………………………………. 8
Доброљупци……………………………. 4
Парчин……………………………………. 6
Игрош…………………………………….. 8
Александровац………………………… 2
Стубал…………………………………….. 1

Расина:

Себечевац………………………………… 2

Темнић:

Велика Дренова……………………….. 14

Топлица:

Драгуша…………………………………… 3
Тулари……………………………………… ?

5. Из Штавице (на горњем Ибру)

Копаоник:

Штава………………………………………. 46
Сеоце……………………………………….. 33
Шошић……………………………………… 1
Луково……………………………………… 1
Грашевци………………………………….. 1
Копориће………………………………….. 1
Радуње……………………………………… 6
Витоше……………………………………… 2
Горње Левиће…………………………….. 4
Бозољин……………………………………. 6
Заманица…………………………………… 2
Мрче…………………………………………. 1
Паљевштица (код Криве Реке)…….. 1

Крушевачка Жупа:

Трнавци…………………………………….. 1
Горња Злегиња………………………….. 3

Расина:

Златари…………………………………….. ?

Белица:

Лозовик…………………………………….. 5

Левач:

Жупањевац………………………………… 1
Мала Дренова……………………………. 8

Косово:

Цецилија…………………………………… 2
Бариљево………………………………….. 3

Лаб:

Горња Пакаштица……………………… 1
Ревуће………………………………………. 9
Слатина…………………………………….. 1
Требиња…………………………………….. 1
Боранце…………………………………….. 11
Црнатово…………………………………… 2

Топлица:

Куршумлија……………………………….. 2
Паваштица…………………………………. 3
Трбуње………………………………………. 3
Пребреза……………………………………. 3
Барбатовац………………………………… 4

Темнић:

Милутовац………………………………… 4

Левач:

Риљац………………………………………. 16
Превешт……………………………………. 4
Пољна………………………………………. 10

Лаб:

Горња Репа………………………………… 6
Закут………………………………………… 4
Доња Пакаштица……………………….. 4
Добротин………………………………….. 1
Брадаш……………………………………… 5

6. Из Ибарског Колашина

Лепеница:

Горња Сабанта…………………………… 16
Белошевац…………………………………. 2

7. Из села Кулиза (у Прибојском Срезу)

Гружа:

Милаковац………………………………….. 11
Годачица……………………………………… 3
Раваница………………………………………. 4
Гледић………………………………………… 10

8. “Од Сјенице”

Јасеница:

Стојник………………………………………….. 3

9. Из Остатије (у Моравичком Старом Влаху):

Гокчаница:

Црвањ…………………………………………… 12
Добра Буква…………………………………… 3

Подибар:

Брезна……………………………………………. 6
Крушевица…………………………………….. 4
Ратина…………………………………………… 2
Готовац…………………………………………. 4
Рибница…………………………………………. 2

Лепеница:

Чумић…………………………………………… 7

Копаоник:

Војмиловићи………………………………….. 1
Пупавне…………………………………………. 1

Гружа:

Липовац…………………………………………. 8

10. Са Косова

Белица:

Велика Трешњевица…………………………. 12
Лоћика……………………………………………. 10

11. “Из Арнаутске”

Лепеница:

Трмбас……………………………………………… 7

12. Из околине Врања

Белица:

Лукар……………………………………………….. 6
Драгошевац……………………………………… 12
“Шантаровац”……………………………………. 18
Каленовац…………………………………………. 8

Лепеница:

Лапово………………………………………………. 1

13. “Из Ужичког округа”

Качер:

Пољанице………………………………………….. ?

14. Из села Јежевице (ниже Јелице у околини Чачка)

15. “Од Рудника” (у Шумадији)

Мачва:
Прњавор……………………………………………. 20
Причиновић……………………………………….. 12

_____________________________________

СВЕГА………………………………………………. 878

 

ИЗВОР: “Кулизе (порекло и старина)”, Радослав Љ. Павловић, Гласник Етнографског института САН, I, 1-2, 1952, стр. 9-34. (Примљено на седници Научног савета Етнографског института САН 1- XII- 1950). Објављено у едицији Корени, у издању ЈП Службени гласник, књига 2, “Насељавање Србије”, 2011.

Корени

Коментари (21)

Одговорите

21 коментара

  1. Loengrin

    Ima i Martinovića što slave Sv. Stefana Dečanskog.
    Pozz!

  2. Vukadinović

    Selo Gornje Svarče (Toplički ogrug – blizu Blaca) – Vukadinovići slave Svetog Minu (24.11.) i Vukadinoviće zovu kulizani.

  3. Dragan Duvnjak

    Moji su iz Bosne postings Kupres drop Donji Malovan a Slava he Sv. Marta Stefan Decanski.

  4. Dragan Duvnjak

    Mala greska . Opstina Kupres selo Donji Malovan slava Sv.Mrata Stefan Decanski(Bosna I Hercegovina).Prezime prije toga jer smo presli iz Duvna je bilo po predanju Bila a prije Tvrtkovic.

  5. Милош Тиосављевић

    Моје име је Милош Тиосављевић а моја баба очева мајка је од Кулиза – Јовановића који живе у Дежеви.

  6. Чар Евић

    Да ли ту спадају Лончаревићи пореклом потекли из братства Милић? Из Бјелица око Ресине.
    У скорије време насељена места су Андријевица, Беране и Комовско полимска област. Слава је била Никољдан док је промењена из мени непознатих разлога у Мратиндан од стране дединог претка…вероватно због ратова, скривања.. Блиске гране нама су Лабан – Мијовић из Лопаћана – Бојовић – Марићи из Бањана који су прешли у Андријевицу, део остао у Боки. Максимовић Л. – Требјешани. .
    Поздрав!

  7. Goran

    Кулизе су сви родови са Копаоника,Срби који су живели заједно са рударима Сасима,у средњем веку,и од њих прихватили слављење Св.Мартина,тј.Мратиндан.С Копаоника су у 15.веку Мратинци бежали од Турака у Херцеговину,Требиње,а одатле за Скадар,Задримље,Дриваст.Ту су живели дуго времена и одатле су отишли у Куче и Морачу,одакле одлазе у Стари Влах и Копаоник.У Задримље су прозвани Кулизе,тако их прозвали Романи из градова на Дриму,јер су се мешали са Арбанасима из Доњег Пилота.Значење Прости,прљави Брђани.Кулизе се познају углавном по надимачким презименима,слави Мратиндан,мада их има и са другим славама који се призетили у велике фамилије.Скоро сви су пореклом са Копаоника,Рашка.Неки су потомци рудара Саса,из Брскова и Копорића.

  8. Горан

    Кулизе су имали и надимак Шиљокапићи.Тако су звали њихове претке рударе Сасе који су у 13 и 14веку радили у Српским рудницима.На глави су носили уске шиљате капе с врхом мало закривљеним,Саси су били познати по тим шиљатим капама,што се може и видети на графикама и сликама које приказују средњовековне рударе Сасе у Брскову и другим рудницима у Србији.Ова шиљата Саска капа је била типична уз одећу западњака у средњовековној Европи.Свакако да су Саси са овим уским шиљатим капама,које нису биле од крзна или вуне,одударали од тадашњих Срба и Влаха и њихових шубара од вуне.Временом је име Кулизе преовладало због мешања Шиљокапића Саса са Власима у Рашкој,или Арбанасима у Сев.Албанији.Потпуно су прихватили Влашку ношњу,одећу,сточарство,само задржали славу Мратиндан или Стевањдан,уз бројне преславе.

  9. Gordana Tošić

    U selu Lazarevac kod Kruševca žive Stojkovići doseljeni iz Toplice.Slave samo svetog Minu Mratu i imaju svi nadimak Kulizani.