Порекло презимена, села Гола Глава (Ваљево) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Гола Глава, град Ваљево. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. најновије Порекло становништва села Гола Глава, град Ваљево. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. најновије Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, села Гола Глава (Ваљево)

Порекло презимена, села Гола Глава (Ваљево)

Порекло становништва села Гола Глава, град Ваљево. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села и осталих насеља.

Гола Глава је са обе стране речице Уба, испод Јаутине и Посова, брдовито и најшумовитије обласно село, испресецано многим речицама и потоцима. Куће су разређене у џемате: Балачку до Слатине и под Посовом, Брђане на запад од Балачке и под Камаљем, Паланку уз Дубоки Поток, Јаутину под јаућанским Висом и Осредак, на левој страни Уба, изнад школе.

Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Доње Црниљево, Голочело, Галовић итд.

Реке.

Уб је мало мања речица од Тамнаве. Његов извор је, као и Тамнаве са источне стране влашићког виса Белега. Долина Уба је уска, каменита, са стрмим обалама до Голе Главе и кад продре кроз Јаутину, долина се отпочиње ширити. Пред Радушом река Уб пролази кроз каменито ждрело одакле се опет долина шири. Десна обала је од кречњачких остењака, ртова и пескова и стрма све до става са Тамнавом.

Историја области.

Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Доњег Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.

Физичке прилике у Тамнави.

Друга влашићка коса почиње у шабачком Црниљеву на оном месту одакле Тамнава отпочиње тећи уместо северним, источним правцем. Друга коса је нижа од прве и разликује се доста од прве, мада су обе тачно југоисточног правца. Као што је код прве косе главни и најзнатнији вис Белег у Миличиници и изнад ваљевског Црниљева, тако је и овај други, Јаутина у Голој Глави најглавнији, јер колико је Белег удаљен од почетка Влашића, толико је и Јаутина од Доњег Црниљева. И коса и њене сувише кратке и северне и јужне косанице широкох су плећа, са јасно израженим кречњачким пољицима, јер целом дужином косе на више места испољени су секундарни кречњаци, испод којих су пешчари, конгломерати и филити. Кречњачка пољица: Оџино Поље између Миличинице и Голочела, Пресека на Шешевици, Јасикова Раван у Љутицама, Коњски Гроб на међи Бреснице и Корен у Дружетићу, су пољица без видних остењака, и ртова са вртачама по средини, које су старијег и новијег порекла, широке, заднивене и обделане.

Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Доње Црниљево, Голочело, Галовић итд.

Сеоске заједнице

Заједнице брдских села веће су и оне су испусти и шуме. Ове се заједнице дају под испашу и жировницу и приходи иду у општинску касу на исплату државног пореза и приреза на сва имања. Из ових заједница сеоска сиротиња има бесплатан огрев, а оскудни у имању добијају, по решењу сеоског и општинског збора и одобрењу надлежних државних власти, потребно земљиште на вечиту својину. Најлепше, највеће и најочуванинје заједнице ове врсте имају села: Гола Глава, Коцељева, Памбуковица, Каменица, Љутице и Дружетић. Гологлавске заједнице у Јаутини, дружетићке у Стражи и Вису, коцељевачке и памбуковичке, познате по општим именом Коцељевачка Шума, у простору преко 400 хектара, јесу најлепши шумски крајеви у области и оне дрве сва доња тамнавска села.

Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Доњем Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.

Виноградарство је била најјаче привредно занимање брдских села. Сца брддска села или су имала или имају и данас својих виноградских места и по њима велике винограде. Виногради свих других села, којих је је било у области, били су слабе вредности. Виногради су данас пропали само се упорно одржавају у Голој Глави и Букору. Стари бајевачки, врховљански, непричавски, степањски, љутички и каменички виногради уништени су, па су уништене и виноградске зграде и на њихова места дошла су запарложена места или су се почели подизати виногради на рационалнијој основи. Кад су виногради рађали, давали су добра вина, која су се извозила и изван ове области. Стара бајевачка, бресничка и љутичка вина ценила су се исто онако, као данашње гологлавско, као најбоља вина у Западној Србији.

Тип села.

Гола Глава је село разбијеног, старовлашког, типа у којима нема засеока у оној мери да би, осим појединих изузетака, као села горњих ваљевских области.

У Вуковим харачким тефтерима помињу се као засеоци: Корен у Дружетићу и Јаутана у Голој Глави, али нису били засеоци ни онда ни данас, јер их тим именом од њихових сељака не зове. Врхови у Скели, Старо Врело у Врелу, Пљоштара у Дрену…. јесу веће мале, које би се, кад би се њихова имања издвојила од осталог села, могле назвати засеоцима, а временом и селима.

Станови и колибе.

Ако су ливаде удаљене од кућа, онда доста домова имају своје колибе. Колибе су једнодељне зграде, у којима према потреби ноћивају поједини задругари. Колибе су на крајевима ливада и пашњака, поред котарева у кошара и више зграда за склањање алата и других земљоделских справа него за становање. Око колибе се налазе обично и још неке зградице: кошић за кукуруз, амбарић за жито, кошара (примитивна штала, оп. Милодан) и обори. И сељаци брдских села ове области: Голе Главе, Дружетића и Бреснице, ако имају имања по удаљенијим селима, имају овакве исте колибе. Колибе су саграђене од истог материјала, од којега и лошије куће, а кошаре се граде од брвана, плетара или од кровине а покривају даском, црепом или кровином.

Име села.

Имена дата по пластичним особинама земљишта је, између осталих, и Гола Глава*.

*За име Гола Глава прича се ово: У турско доба село се звало двама именима: Паланка и Балачка. Оба села нису имала својих синора и кад су Балачани отпочели ограничавање свога села, суседни сељаци устали би противу тога и повадили би међике. Колико су год пута ово чинили, толико су пута наседали. Кад им се досади, једног дана Балачани скупе се на састанак у Паланци и реше, да из своје средине изаберу неколико сељака, да их ограниче, а уз то, по предлогу сеоских стараца, реше да из сеоског гробља покопају неколико мртвачких глава, да направе и отешу подуже кораће (кочеве), да зову попа да очита потребну молитву, па да се главе натакну на кораће и да сеоски кметови уз пригодне молитве пободу кораће на она места, која одређени сељаци иставе као међа селима. Балачани дословце изврше ову одлуку и, прича се, да после тога није никад долазило до спора међу селима и да су главе биле на кораћима све дотле, докле ови нису отрулели и сами попадали. Због ових мртвачких глава село се прозове Голе Главе и то им остане. Ову причу у целини чуо сам од, пише Љуба павловић, пок. Васе Гентића, виђеног и угледног Гологлавца, који је умро 1901. године. Покојни Васа при крају ове приче увераваше свакога, да је био у стању показати сваком места, на којима су били кораћи с главама.

Старине у селу.

Селишта:

Селиште има свако село само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селишта су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Селишта прве врсте имају у: Скели, Вукони, Свилеуви, Звачкој, Каменици и Букору.

Селишта под особним називом Паланка имају у Голој Глави и Гуњевцу.

Збегови, Збеговине или Збеговишта.

У неким селима ове области налазе се као особна имена појединих насељених или ненасељених делова села: Збегови, Збеговине или Збеговишта. Збеговине представљају привремено настањивање обласног или суседног становништва за време рата или каквог општег покрета у области у доба турске владавине. Таква места су била по шумама, јаругама и пошумљеним долинама и по њима се народ задржавао, докле не би опасност, која је претича животу, престала. Као особна имена ове врсте позната су: Збеговине у Посову, Голох Глави и Радуши.

Стара гробља.

Око старих цркава, данашњих манастирина и црквина има свуда старих гробова и читавих гробаља. Код степањске цркве сахрањени су сви свештеници из Ђелмашке и Поповића породице а уз њих и кнез Васиљ павловић из бајевца. Поред јабучке цркве сахрањене су сеоске спахије 18. века и свештеници, поред докмирске виђени калуђери, сваештеници и Дабићи из Голе Главе.

Каменорезачке и сликарске и школе.

Крајем 18. века постојала је у Докмиру, при тадашњем (и данашњем) манастиру, каменорезачка и сликарска школа, чији су ђаци пред писмености резању и изради икона, малању, изради и потписивању споменика. И данас се зна да су неки од: Молеровића-Поповића из Бајевца, Матиће-Пурешевића из Кршне Главе, Поповића-Балачана и Дабића из Голе Главе, Милошевића из Свилеухе, Глишића из Докмира, Николајевића из Бабине Луке, Ненадовића из Бранковине, Ђикића из Совљака итд, били ђаци исте школе, што и сам Прота Матеја помиње у својим „Мемоарима“, када је учио врлетни буквар код попа Станоја из Кршне Главе.

Узроци досељавања.

Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својиг братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавањ веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.

Није само радила овако породица Грбовића, него су исто поступале и друге ваљевске истакнутије породице. Лазаревићи су пореклом из Бирча и од три брата, па се један населио у Свилеуви, други у Баталагама а трећи се спустио Сави, у Дрен и тиме обезбедио прелаз преко реке у случају потребе. А да би имали склониште у прекосавским областима, они су првог сина, свога брата у Дрену, пребацили у Купиново, од кога и данас има потомака. Знаменита ваљевска породица ненадовића, поред великих родбинских веза са свима угледним породицама свога доба, имала је у центру области, у Љубинићу, својих блиских сродника, а најглавнији представник ове породице Прота матеја, да би имао савску обалу у својим рукама, населио је на Забрежју, поред Саве, свога најближег сродника, који му је вршио значајне услуге у доба његовог политичког рада. дабићи из Голе Главе и радуше населили су своје сроднике у Скели и Купинову, где их и данас има.

Задружни живот.

Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и представника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голој Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Доњем Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.

Покретање села.

Гола Глава је била при ушћу Јошевице у речицу Уб, па се због поплаве повукла уз Јошевицу и по шумама растурила.

 

Порекло фамилија-презимена села Гола Глава.

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Аћимовићи, друга половина 18. века, Церова у рађевини, Никољдан.

-Балачани и Поповићи. Видети Поповићи и балачани.

-Белићи, после 1827. године, Причавић у Подгорини, Никољдан.

-Бошковићи, прва половина 18. века, Солотуша-округ ужички, Никољдан.

-Гентићи*, прва половина 18. века, Солотуша-округ ужички, Никољдан.

*Хајдук Дамњан Гента је Куч и доселио се у Солотушу, отуда протеран у Свилеуву, одакле је по прогонству прешао у Балачку и стално се настанио. И у овом селу се није смирио, већ је и даље хајдуковао и погинуо под руке старог буковичког проте Дивљана.

-Дабићи*, прва половина 18. века, Морача, Јовањдан.

*Дабићи су стари Караџићи, своји са Негићима у Радуши, дошли су из Радуше у Голу Главу и населили се у Јаутини. Из ове породице су знаменити кметови, чиновници и војници из наших устанака: Живко, Марко, и Гаја Дабић.

-Дончићи, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.

-Драгишићи, после 1827. године, Лика, Јовањдан, уљези у Дабиће.

-Дулићи и Пујићи. Видети Пујићи и Дулићи.

-Зекићи, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.

-Зелићи, после 1827. године, Стевањдан и Ђурђиц, уљези у Ивковиће.

-Ивковићи (Гускићи), друга половина 18. века, Осат, Ђурђиц.

-Мавије, после 1827. године, Лика, Аранђеловдан.

-Матићи, после 1827. године, Бранковина у Колубари, Никољдан, уљези у Бошковиће.

-Милинковићи, после 1827. године, Дробњаци, Петровдан.

-Михаиловићи, после 1827. године, Чучуге, Ђурђевдан, уљези у Дулиће.

-Мојсиловићи и Селенићи. Видети Селенићи и Мојсиловићи.

-Настасићи, после 1827. године, Попучке у Колубари, Ђурђиц. мати га довела у Балчане.

-Поповићи и Балачани*, стара породица, Никољдан.

*Балачани, названи по најстаријем делу села Балачкој су доскорашња свештеничка породица и увек су били у границама своје Балачке, па и данас.

-Пујићи, Дулићи и Софронићи. Видети Софронићи, Дујући и Пујићи.

-Селенићи и Мојсиловићи, друга половина 18. века, Осат, Томиндан.

-Сокићи, после 1827. године, Мачкат у Старом Влаху, Никољдан и Ђурђевдан, уљези у Балачане.

-Софронићи, Пујићи и Дулићи, прва половина 18. века, Солотуша-округ ужички, Никољдан.

-Станковићи и Стојићи. Видети Стојићи и Станковићи.

-Стојановићи, после 1827. године, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.

-Стојићи и Станковићи, друга половина 18. века, Колашин, Никољдан.

-Шиндријићи, прва половина 18. века, Осат, Јовањдан.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, „Антропогеографија Ваљевске Тамнаве“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени


Коментари (6)

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top