Вук није био Бранковић

2. јул 2013.

коментара: 0

Портал Порекло објављује текст младог историчара Немање Девића о Вуку Бранковићу, којим он даје један други поглед на ову личност из српске историје.

Вук Бранковић

Његово име синоним је за издају и симболизује судар чињенице и мита у разумевању прошлости. Ко је заправо био Вук Бранковић?

Вук Бранковић је рођен око 1345. у старој, угледној породици која, према предању потиче од првих Немањића. Унук је Младена, жупана краља Милутина и војводе Стефана Дечанског. Син је Бранка Младеновића, Душановог намесника у Охриду. На једној фресци (слика горе) у охридској цркви Богородице Перивлепте, одмах до последњег српског цара, прва је представа и једини сачуван портрет Вука Бранковића. Стар је на њој око 18 година, стасит, крупних очију и дуге риђе косе, са ореолом око главе. Године 1365. Вук се са породицом вратио из Охрида на своју баштину на Косову. Њихова је земља захватала пространу област са средиштем у Дреници. Двојица браће рано су се замонашила, па се Вук појавио као наследник и претендент.

Вуков успон започиње у време распада српског царства. Млади властелин је око 1371. оженио Мару, кћи господара моравске Србије Лазара Хребељановића. У исто време пада и српски пораз на Марици и пропаст најутицајнијих Мрњавчевића. Слом најмоћнијих великаша јужно од данашње македонско-српске границе било је шанса за младог властелина. До тада познат више по пореклу него по моћи, Вук је користио шансу да прошири своју област. Од Балшића је узео Призрен, а од краља Марка Скопље.

Његов таст, кнез Лазар задобио је подршку цркве, проширио своју област и окупио српске феудалне господаре. Битно се изменила и Вукова позиција као кнежевог зета. Водио је самосталну унутрашњу и спољну политику и ковао свој новац.

novac Vuka Brankovica

                                                           Средњовековни новац Вука Бранковића

Косовска битка одиграла се 15. јуна 1389. на Вуковој земљи. О њој је премало поузданих историјских извора. Обе стране претрпеле су велике губитке, а страдала оба владара – и српски кнез Лазар и османски емир Мурат. Момчило Спремић је оцењивао да је у Косовском боју страдао цео један нараштај. Последице су биле несагледиве. Битка је одредила будућност средњовековне државе, која је седамдесет година касније пала у ропство, али и српског народа, чији се идентитет темељио на освети косовских рана и ослобођењу области која је оглашена колевком државности. Њени мотиви – причешће и вечера, хероји и жртва, издаја – били су подлога за национални еп. Вук Бранковић, који је изгледа заповедао једним крилом у боју са Турцима, преживео је битку. Колико сутрадан постао је најмоћнији српски господар. Народно предање му то никада није опростило.

Преживевши бој, Вук се, као и множина других великаша, упустио у нов подухват проширења своје области. Значајно је увећао територију, делом и на рачун Лазаревића, а онда проширио и титулатуру, додајући своме имену владарско име Стефан. Тиме је угрозио култ и тековине косовског цара – мученика, што је било тек почетак стварања негативних конотација у вези са његовим именом. У тој борби за првенство, где је можда сматрао и да треба да преузме наслеђе и улогу Лазара који је оставио малолетне потомке, Вук није био гори од осталих великаша. Убрзо после кнежеве погибије, преминуо је и патријарх Спиридон, Вуков пријатељ и заштитник. Новоизабрани патријарх Данило био је наклоњен Лазаревићима. Он је Лазареве остатке пренео из Вуковог седишта Приштине у манастир Раваницу, канонизовао га и тиме, стварањем нове светородне лозе, легализовао положај његових синова – Лазаревића – као наследника престола.

Косовска битка

                                                                           Косовска битка

За разлику од Лазаревића који су брзо постали лојални Турцима упркос породичној трагедији, Вук им се успешно супротстављао. Ипак, Турци су 1392. заузели Скопље и Вук је напослетку постао њихов вазал. Међутим, избегавао је наметане обавезе. Није се појавио у Серу 1394, на састанку вазала који је сазвао султан Бајазит. Није учествовао у бици на Ровинама 1395. ни код Никопоља наредне године. Бајазит је убрзо започео поход против њега. Вук је пружио отпор, али је у јесен 1396. поражен. Бачен је у тамницу, где је остао до краја живота. „Шта је све преживео у турској тамници, то је само он знао. У њој је и умро већ 6. октобра 1397.“ Иза себе је оставио три сина. Један од њих, потоњи деспот, Ђурађ Бранковић наследио је свог ујака Стефана Лазаревића и владао Србијом скоро до краја њеног постојања у средњем веку. Да је Вук заиста био издајник на Косову, тешко да би деспот Стефан посинио Ђурђа и одредио га за наследника.

Како то да је Вук Бранковић у народном предању постао издајник? Ниједан извор из првих векова после Косовске битке не помиње његову издају. Говорило се тек о неслози међу српским великашима, која је била евидентна. Први га као издајника именује тек Мавро Орбин, 1601. године, у спису „Краљевство Словена“. Током XVII века мит о Бранковићевој издаји на Косову постаје опште место. Од тада, углавном кроз епске песме, мотив издаје као опомена потоњим народним вођама, бива заступљен и у XIX веку. Народни песник је уз гусле попевао: „Бог убио Вука Бранковића, он издаде таста на Косову и одведе дванаест хиљада, побратиме, љутих оклопника“.

Митологизација прошлости, дијалог кнегиње Милице и Вука Бранковића

Тезу о Бранковићевој издаји први су оповргли представници критичког правца у српској историографији – Иларион Руварац и Љубомир Ковачевић. Независно један од другог, током 1888. године, први у свом делу „О кнезу Лазару“, а други у студији „Вук Бранковић“, установили су да Бранковић није био издајник у Боју. Љубомир Ковачевић је студиозно ишчитавао низ повеља, записа и свих осталих извора који би му помогли у склапању мозаика о оклеветаном великашу. У романтичарским погледима, како у ученој јавности, тако и у народу, ове су тврдње дочекане на нож. Вишевековни мит није се дао лако срушити. Ковачевић је узрок за клеветање Вука Бранковића видео у „поноситости предака“, који су као разлог за губитак битке на Косову наводили српску неслогу, а не турску надмоћ. У савременим тумачењима рачуна се и с тим да је Вуку Бранковићу приписана одговорност босанског војводе Влатка Вуковића, који је са својом војском напустио бојиште, као и одговорност Вука Лазаревића, који се 1409. у борби за превласт против брата Стефана ослонио и на турске одреде. Народни гнев и клетва тако су се безразложно излили на Вука Бранковића.

Поводом обележавања 600-годишњице Косовске битке 1989. сниман је филм чије се реплике памте и који је пресудно утицао на формирање нове народне свести. На основу мита, Бранковић је поново приказан као негативна личност. Судар чињеница и мита непрекидно прати погледе на српску прошлост. У овом случају мит јесте штетан. Етикета „националног издајника“ пришивала се и касније многим осведоченим родољубима. Будући да се на основу историјских извора зна права улога Вука Бранковића, требало би му се на прави начин и одужити. Да би се једна велика и дуга неправда исправила, овим текстом предлажем да српски властелин, који је предводио отпор туђину и умро у ропству, добије улицу у српској престоници. У реализацији те идеје нам, ваљда, ништа не стоји на путу. То је и симболичан тест о сазревању наше националне свести.

 

БЕЛЕШКА О АУТОРУ:

Немања ДевићНемања Девић, историчар. У сарадњи са Институтом за савремену историју, науком почео да се бави као матурант гимназије. Обавио је на терену исцрпна истраживања жртава Другог светског рата у Шумадији. Аутор је већег броја публицистичких текстова, али и научних радова, међу којима се издвајају и три монографије. За свој рад награђен је са више признања. Сфере интересовања везане су му за националну историју новог века и савременог доба, српско друштво и културу.

 

 

ИЗВОР: Српски академски круг

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.