Порекло становништва села Рабас*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
*Ово село описивао је и г. Свет. Д. Петровић, парох бранковачки, али се његовим описом не може нико користити, јер су без вредности.
Положај села.
Рабас је сав у Јаутини и на обема обалама истоимене речице. Јаућански висови су висока брда, врло стрменита и каменита. По дну села до Котешице и Доње Буковице издиже се Царић, велики шумски крај, чији су висови тако исто стрменити, шумовити и каменити. Земљиште је од секундарних стена.
Извора је у селу мало и око кућа су, њима се поједине куће служе, и познатији су: Сенића Бунар, Чесма у Рабасу, Емрековића Водица и др. У Јаутини из неколико извораца сливе се речица Рабас, која у селу ретко пресушује. Рабас тече са северан на југ, докле не изађе из села, па одатле окреће на исток и тако тече непромењено до ушћа у Колубару. Кућа сеоских има и око реке и по падинама ових коса, које спајају Царић са Јаутином, али река не смета никоме.
Земље и шуме.
Зиратне је земље посве мало, она је око кућа, реке и по падинама појединих јаућанских косаница. Земља је сувише посна, сува, шљунковита од силиних распаднутих пешчарских стена, врло неродна, тешка и за ђубрење и за рад. На оваквој земљ, осим на места низ Рабас, тешко може шта да успева, изузимајући воће и шуму.
Рабас је шумско село. Шуме има пет пута више него зиратне земље. Сва је Јаутина сеоске заједница, а поједини брегови изнад кућа су опет породичне заједнице. Шуме има довољно и за грађу, огрев и жежење ћумура без обзира што се мниго утамањује, мада и околни сељаци имају знатних удела у њој ипак су рабашке шуме и велике и непрекидно расту и још им се у том развоју не може стати на пут.
Тип села.
Рабас је село разбијеног типа. Куће су у два џемата, с једне и друге стране реке. Имена џемата су породични називи а куће појединих породица су удаљене од 20 до 200 метара.
У Рабасу су: Сенићи, Милићевићи, Савићи, Симићи, Петровићи, Максимовићи, Емрековићи, Стојановићи и Пантелићи.
Рабас је једино село у ваљевској Подгорини у коме у последњих 50 година нема задруга.
Подаци о селу.
Рабас је према харачким тефтерима из 1818. године имао 17 домова са 24 пор. и 39 харачких личности.
Према попису:
-1866. године – 18 домова и 120 становника.
-1874. године – 21 дом и 147 становника.
-1884. године – 25 домова и 159 становника.
-1890. године – 26 домова и 194 становника.
-1895. године – 37 домова и 178 становника.
-1900. године – 28 домова и 164 становника.
Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 0,88 а процентни 0,81%, где становништво последњих година нагло опада и више је женских него мушких глава.
Име селу.
Рабас име села дошло је од имена речице Рабаса, а држи се да је и једно и друго дошло од имена Рабас, како се звао неки Турчин, који је живео у овом селу, чему се не може поклонити никаква вера, јер се име Рабас, као име жупе помиње још и 1426. године.
Порекло становништва и оснивање села.
Рабас је старо село, а прича се да је и као Котешица пре 300 година било турско насеље, па кад су се Турци иселили, да су се тек онда почеле насељавати породице наше народности.
-Сенићи: Прва породица у селу је Сенића, насељена у почетку 18. века из далматинског Сења, одакле је њихов предак због честих ускочких упада био приморан да се сели. Турци су га, прича се, довели овде и населили. Из ове је породице, која је крајем 18. столећа била најбогатија и најугледнија у ваљевској Подгорини, био кнез Јока из Рабаса, закнежен 1797. године. Сенића има 9 кућа и славе Јовањдан.
-Емрековићи: После Сенића одмах се доселила породица Емрековића из Бирча, само пре досељена од Ненадовића (вероватно Љуба мисли на Проте Матеје Ненадовића породицу, која је такође из Бирча, оп. Милодан), а од исте породице. Из ове је породице Јован Рабас, члан окружног ваљевског суда 1804. године, њих је 3 куће и славе Алимпијевдан.
-Рудићи (Милићевићи, Симићи, Петровићи и Максимовићи) су досељени у почетку 19 столећа из никшићких Рудина, где су се прво населили негде у Рађевини, па прешли у Лопатањ, село ове области и тек после сишли у ово село. Рудића потомци су наведени, има их 8 кућа и славе Лучиндан.
-Савићи, предак се доселио у Првом устанку из Брвенице у Полимљу и населио се као слуга у овом селу, има их 3 куће и славе Св. Петку.
-Стојановићи, дед им се доселио као мајстор из Црвице код Бајине Баште и населио се у овом селу, има их 3 куће и славе Томиндан.
Новији досељеници:
-Емрековићи-2, предак се доселио из Годочева-округ ужички, призетио се и примио презиме Емрековић, славе Никољдан и Алимпијевдан.
-Пантелићи су досељени 1876. године од Вражогрмеца у Црној Гори, слае Св. Петку.
У Рабасу је 28 кућа од 7 породица.
Занимање становништва.
Рабашани се занимају свима привредним пословима, којима и остали сељаци ове области, земљиште је сиромашно, стоке немају а воће се без стоке лако не подиже, а шуме нису велике цене и нема навоза ни пута. Све ово је допринело крајњој сиромаштини у селу и његовом наглом опадању последњих деценија прошлог столећа. Сиромаштина у земљу нагони Рабашане на аргаштину по околини и радњу на туђем земљишту, не би ли се дошло до мало бољих средстава за живот.
Појединости о селу.
Рабас је саставни део Буковичке општине у Срезу подгорском. Судница је у Буковици, школе немају а црква је у Бранковини. Гробље је заједничко.
Преслављају Први дан Тројица.
ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Коментари (0)