Порекло презимена, село Осладић (Ваљево)

24. јун 2013.

коментара: 2

Порекло становништва села Осладић*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

*Овај опис састављен је према опису г. Мил. И. Протића, свештеника каменичког, који је раније описао ово село.

 

Положај села.

Осладић је на јужном подножју Блашића на обема обалама Осладићске реке, која тече из Влашића. Сеоске су куће растурене по висовима, а нема их по долинама потока и Реке. Земљиште је кречњачко и од секундарног кречњака с вртачама, које су већином заднивене и обделане. Највише је вртача у западном делу села до Туђина и Драгијевице. Главнији висови су: Шербетовац, Пранцић, Крстић, Бељине и Ђелово Брдо. Висови су средње висине, али су им стране врло стрмените, а врло ретко огољене.

Извора је доста. Сваки крај села има свој извор, а готово свака кућа има по један мали или већи извор, којима се служе и за пиће и за свакодневну домаћу употребу. Главнији су извори: Близанац, Студенац, Беговац, Јанковац, Млаква, Смрдан, Водице, Сијерина, Точак, Чавчиновац, Чокопан, Шљивчине, Сиге и Котлине. Од текућих вода је Црна Река, која долази испод највишег врха на Влашићу, Белега и Река, која долази од Каменице и састају се на Близанцу, одатле теку на запад до места званог Градиште, и заједно утичу у Драгијевачку Реку и граде Јадар.

Земље и шуме.

Осладићске се земље дају поделити на брдске и речне. Брдске су по Влашићу и исувише посне, хладне и суве, па стоге и неродне. Брдске земље око вртача и по вртачама су кречне, топлије и за стрмна жита подесније од других брдских земаља. Земље око рекавица и потока су наносне, родне и подесне и за ораницу и за косаницу. Најлепше земље ливадске су око Реке, испод Крстића и при ушћу Реке, а зиратне по Шербатовцу и око Близанца.

Шуме је у изобиљу. Влашић и сви његови огранци који улазе у селу су пошумљени. Шума је од лиснатог дрвета и има је и крупне и ситне у изобиљу и за гориво и за грађу. Цео Влашић је сеоска заједница, најлепши је крај при извору Црне Реке. У доњим крајевима сеоске заједнице поједини сеоски џемати захватили су читаве шумске крајеве, па по њима направили појединачне њиве и задржали џематске заједнице у шуми. Ове џематске и породичне заједнице не воде се посебно у општинским књигама, него као сеоске, мада их џемати заједнички секу, зирате или дају под закуп, кад роде жиром.

Тип села.

Осладић је село разбијеног типа. Куће су по висовима и у групама, где су доста блиске једна другој. Веће или мање групе кућа чине ма(х)але, које су удаљене једна од друге 200 до 500 метара. Мале су: Плећићи, Гаврићи, Шумеровићи, Лазићи по Шурбатовцу, Станчићи и они по Влашићу, па се зову Влашићани. Све су ово мале на северној страни пута Ваљево-Лозница. На јужној страни Малетићи, Мариновци, Думани, Станчићи и Вучићевићи.

У селу има доста задруга, а има их и већих, где је највећа задруга Ракића из Плећића, затим повеће здруге: Живановића, Радојичића, Лазића, Станчића (две куће) итд.

Подаци о селу.

Осладић је према попису од 1818. године имао 29 домова са 46 пореских и 120 харачких лица.

Према попису:

-1866. године – 64 дома и 626 становника.

-1874. године – 79 домова и 683 становника.

-1884. године – 88 домова и 741 становника.

-1890. године – 101 дом и 932 становника.

-1895. године – 102 диома и 935 становника.

-1900. године – 114 домова и 1086 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1886. године је 15,11 а процентни 1,91%.

Име селу.

Откуда је име селу, не на се. Имена појединих мала су по презименима породица, која су у њима. Влашићани се зову по планини Влашићу, Дубрава по месту, где је некад била густа шума које сада нема. Мариновац по некаквој Баба-Мари, коју је убио некакав хајдук Станко.

Старине у селу.

На западном крају села, на месту где се Осладићска река састаје са Драгијевачком Реком и гради Јадар, налазе се и данас развалине некаквог средњевековног града, које данас зову Градиште. Народ овог краја држи да су овај град зидали и држали Маџари. За овај градић везана је ова народна прича: Градом је упрвљао један маџарски властелин српске народности и једном приликом, кад му се нашло дете, позвао је кума из Срема да му дете крсти. Кум властелин, кад је дете крстио и кад је требао поћи, добио је од свога кума коња на поклон, којега дотле нико није јахао па кад га је узјахао и пошао кући, падне са коња, на 300 метара на северну страну од Градишта и остане на месту мртав, а коњ се поплаши и мртвог га извуче до на Влашић, где се некако ослободи и ту застане. Властелину из Срема било је име Радослав и његове сестре кад чују како им је брат страдао, дођу у ове крајеве и нађу мртво тело свога брата, ожале га, опојају и сахране на Влашићу. На том месту, где је Радослав погинуо, сестре су поставиле белег без натписа на месту где су га сахраниле подигле су белег, који се и дан данас зове „Радосављев белег“ или просто „Белег“, данас највиша тачка Влашића, испод које извиру Тамнава и Уб. Белег је од белог једрог кречњака, висок 2 метра усред шуме и, приича се, да су га једва 12 јармова извукли на брег.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Сељаци причају да им је село врло старо и да су га основале две врло старе породице:

-Пенгићи и Мајићи: Обе су породице замрле, мада се не зна да су некад имале доста представника.

-Урошевићи, Лазићи, Андрићи, Давидовићи и Шумеровићи су врло старе породице у селу, али су ипак досељене и то: Лазићи и Давидовићи из Осата у првом аустријском рату; Урошевићи од преко Дрине, од Вишеграда, Андрићи из Босне са Гласинца, а Шумери (Шумеровићи) дубље из Херцеговине. Ове су породице досељене појединачно, и кад су се доселиле нашле су поменуте старе породице, које су их радо примиле; њих је данас 29 кућа и не каже се које су им крсне славе.

Све остале породице досељене су доцније и оне су из ближих крајева:

-Думани-Станчићи су досељени у Кочиној Крајини из села Станкова у Осату, има их 36 кућа и славе Никољдан.

-Плећићи су досељени из Бобове, села ове области, а раније из града Јајца у Босни, због зулума сеоског бега; има их 19 кућа и славе Часне Вериге.

-Гаврићи су дошли из Босне у Првом устанку, од Сарајева су, има иј 4 куће и славе Стевањдан.

-Ковачевићи су сишли из Суводања, славе Лучиндан.

-Петронићи су из Гуњака, округа подрињског, славе Алимпијевдан.

-Полоштани су из Полоштице-округа ужичког, славе Ђурђевдан.

-Симоновићи су из Рујевца у округу подрињском, славе Аранђеловдан.

-Вучићевићи су из Ситарица, села ове области, славе Стевањдан.

-Гујићи су из Петрца, од Сокола, дошли пре 100 година, славе Лазаревдан.

-Јевтићи су из Причевића, славе Никољдан.

-Мариновчани су досељени у Првом устанку, доселила их Баба-Мара са силним неким благом из Осата, има их 8 кућа и славе Аранђеловдан. Населили су се на имању старих Пенгића.

У Осладићу је свега 119 кућа од 16 породица.

 

Занимање становништва.

Осладићани се занимају земљорадњом и воћаратвом. Сточартство је споредно занимање, од стоке се понајвише гаје свиње и овце. Многи од сељака одају се изучавању разноврсних заната, које раде по селу или по другим селима, а како је село богато у свом јужном крају плочастим белим кречњаком, од кога се дају израђивати и глачати изврсне плоче и споменици, знатан део сељака бави се тим послом, као споредним. Како је земљиште у селу доста слабо и не даје све потребне намирнице, знатан се део сељака иселио у равнија места, а и данас се селе, кад год име се укаже каква згодна прилика.

Појединости о селу.

Осладић је саставни део Осладићске општине у Срезу подгоричком. Судница је поред школе а црква у Каменици. Гробље је подељено по крајевима.

Село нема заједничке преславе.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Radenko

    Poreklo Maksimovići iz Osladica

  2. SLOBODAN R. PAVLOVIC

    KADA JE IZGRACENA CRKVA I SKOLA NA
    PLAVANJU