Порекло презимена, село Мрчић (Ваљево) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Мрчић (по књизи Мрчићи), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије Порекло становништва села Мрчић (по књизи Мрчићи), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Мрчић (Ваљево)

Порекло презимена, село Мрчић (Ваљево)

Порекло становништва села Мрчић (по књизи Мрчићи), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Мрчић је на Белој Стени, изнад Колубаре, на јужној страни села Шушеоке. Сеоске су куће на плећима појединих белостенских узвишења. Замњиште Беле Стене су терцијерни глинци и лапорци са парафинским шкриљцима, који се свуда по селу испољио. Главна узвишења од Беле Стене су: Возник, Видинац и Орашје. Сва три виса падају истоку реци Липници, која иде покрај села од Пауна.

Извора је у селу мало. Главни сеоски извор зове се Видан и њиме се знатан део села служи. Други мањи извори су по јаругама, којих у селу има три, али су ови извори од мање вредности, с тога се село помаже бунарима, које готово свака кућа има. Поред изворске и бунарске воде у употреби је и речна вода, вода са реке Бање, која протиче испод Беле Стене, и Колубаре, која тече северним крајем села.

Земље и шуме.

Земље овог села су поред Колубаре и Бање, већином равне, наносне земље, које су особито родне и подесне за ораницу и косаницу. Земље је много у овом селу, по брду су забрани и воћњаци и поједине њиве ближе кућама опет су добре каквоће. Земље око Бање су ливаде и пашњаци, а по Колубари се сеје кукуруз и стрмнина наизменце, докле по Брду су зиратне земље или пашњаци.

Шуме је у селу доста. Падине брегова, нагнути Бањи врло су стрме и пошумљене ситном лиснатом гором. Шуме има и по јаругама, а нарочито у Орашју, те село не оскудева у том погледу, мада нема у изобиљу шуме за грађу. Сеоске су заједнице шуме Возника и Видинаца, а све остале су издељене.

Тип села.

Мрчић је село разбијеног типа. Куће су на три косе, на њиховима плећима, растурене, ретко у групама, те у том селу нема џемата. Куће су удаљене једна од друге од 50 до 100 метара а негде су и ближе, ако су то куће једне породице.

У селу су: Стојковићи, Јеремићи, Ћаревићи, Марковићи, Поповићи, Симићи, Петровићи-2, Срећковићи, Маријевићи, Радосављевићи, Јовановићи, Петровићи-1, Павловићи, Ђурђевићи, Живановићи, Антонијевићи, Алексићи, Шестовићи и Хаџићи.

У селу нема здруга, мада их је раније било. Данашње задруге су врло мале, највећа је Љубише Стојковића.

Подаци о селу.

Према списку ваљевске епархије из 1735. године Мрчићи су имали 11 домова. По харачким тефтерима „Мирчић“ је у 1818. године имао 30 домова са 39 пореских и 89 харачких лица. Према попису:

-1866. године – 30 домова и 200 становника.

-1874. године – 30 домова и 193 становника.

-1884. године – 32 дома и 195 становника.

-1890. године – 41 дом и 226 становника.

-1895. године – 49 домова и 225 становника.

-1900. године – 48 домова и 246 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,69 а процентни 0,90%.

Име селу.

За име селу везана је ова народна прича. Старо село било је на Орашју и звало се Орашац. Ту су живеле неке старе породице, које су биле у вечитој завади са Турцима. Једног дана споразумеју се неколико сељака, те испадну на Бању и убију свога сеоског спахију и његову пратњу, кад је долазио из Сокола у село. Убијеног спахију и Турке изнесу под брдо Возник и баце у један поточић и затрпају грањем и шушњем (лишћем). Породица убијеног спахију тражила је и по гласу гавранова, који су пали на лешеве и нађу убијеног спахију и његову пратњу. Сумња је пала на сељаке спахијиног села и турски суд у Ваљеву осуди цело село на сургун. Сељаци су неко време варкали Турке и њихове власти, докле нису уграбили прилику да среде летину, те кад су је средили, они једне ноћи омркну а не освану, па се са својим народом иселе у Бргуле, у Тамнаву, где их и данас има. Иако су, вели предање, турске власти стражариле, ипак су сељаци омркли, а не осванули, због чега Турци село прозову Мрчићи и нареде да се тако зове.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Старо село је било на Орашју и основала га је породица, која је данас у Бргулама и за коју предање вели да је овде од Косова. Турци су отерали ову породицу, па су одмах населили некаквог Хаџију, чији су преци били свештеници и калуђери у старој постојбини, па су то исто били и овде.

-Хаџићи, Стојковићи, Поповићи, Симићи, Петровићи, Радосављевићи и Јовановићи: Хаџија се доселио по горњем предању од извора таре, гоњен Арнаутима. Уз њега доселиле су се и његове још три блиске породице, од којих су у село сишле хаџијина и још једна, а оне друге две заостале негде у Старом Влаху. Хаџију су Турци населили пред први аустријски рат, дакле у другој половини 17. столећа. Од Хаџије су Хаџићи, од почетка па до сада једна једина кућа, а од синовца хаџијиног Стојка су Стојковићи и остале наведене породице, у селу их има 23 куће и славе Јовањдан.

-Ћаревићи, Јеремићи и Марковићи: После Кочине Крајине, пред Први устанак, доселили су се из Осата као мајстори данашњи Ћаревићи, који се још зову Јеремићи и Марковићи; има их 5 кућа и славе Аранђеловдан.

-Срећковићи су у Првом устанку дошли из Попучака од тамошњих Антонијевића, има их 3 куће, славе Никољдан.

-Павловићи и Ђурђевићи су из Цикота-округ ужички, досељени као мајстори, има их 4 куће и славе Лазаревдан.

-Антонијевићи су из Златарића, дошли после 1850. године, предак им купио имање, има их 3 куће и славе Стевањдан.

-Шестовићи су из Голупца, села ове области, предак њихов се призетио у Срећковиће, слави Никољдан а своју славу (Лучиндан) напустио.

-Матијевићи су из Полошнице-округ ужички, доселили се као мајстори после 1850. године, има их 3 куће и славе Ђурђевдан.

-Петровић се призетио у Срећковиће и доселио се скоро из Полошнице-округ ужички, слави Никољдан и Ђурђевдан.

-Живановић је из суседног села Пауна, дошао жени у кућу, слави Аранђеловдан.

-Алексићи су из Подгори у Полимљу, славе Игњатијевдан, доселили се уз Бабинску Разуру, предак овде био слуга па доцније купио имање.

-Поред Алексића има још пет несталних породица, привремено настањених у Мрчићу, који су из истог краја или Старог Влаха, али који још нису дошли до својих сталних кућа и имања, већ су Колебари и настањени поред пута низ Колубару.

У Мрчићу је 47 кућа од 10 породица.

 

Занимање становништва.

Мрчићани се занимају поглавито земљорадњом и гајењем рогате стоке а поклањају довољну пажњу и осталим привредним агранама, од којих се у последње време истичу: воћарство, пчеларство и виноградарство. Мрчићани имају много земље, с тога многи сељаци са стране и из брдских села имају својих земаља или узимају под закуп. Нерадо се одају изучавању заната, као и сељењу из свога села.

Појединости о селу.

Мрчић је саставни део Паунске општине и Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у Паунима, све на једном месту. Гробље је на Видинцу и заједничко за цело село.

Село преславља Спасовдан.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, „Колубара и Подогрина“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top