Корјенићи – област, насеља, родови

20. јун 2013.

коментара: 5

Портал Порекло објављује у целини вредан рад Петра Шобајића о Корјенићима, у оквиру којег је обрађена племићка лоза Бранковића. Рад обилује вредним подацима о родовима, племенима (Матаруге, Риђани, Озринићи, Кулизе…), али и значајаним историјским личностима (рецимо, о пореклу Мехмед-паше Соколовића).

ОВИМ ИСТРАЖИВАЊЕМ СУ ОБУХВАЋЕНА СЛЕДЕЋА ПРЕЗИМЕНА:

Агбаба, Агбабић, Алибеговић, Анђелић, Аничић, Антељ, Антељевић, Антић, Атељевић, Баћовић, Бабић, Бакоч, Балтић, Баљевић, Бандић, Бараковић, Бећировић, Бегенишић, Беговић, Бекић, Бендераћ, Бестудовић, Биједић, Билаловић, Бојанић, Богињак, Бранковић, Братачић, Братославић, Булут, Бурлица, Васиљевић, Веселиновић, Вилов, Војиновић, Војичић, Вујачић, Вуковић, Вуксан, Вулина, Вучковић, Вучуровић, Гавриловић, Гачанић, Гашић, Главовић, Глиговић, Глушчевић, Гојиславић, Гојсалић, Гобовић, Голубин, Гордић, Градинац, Гргур, Грубановић, Грубач, Грубачевић, Гузиње, Гузине, Гузичић, Дабовић, Даниловић, Даутовић, Демировић, Деретић, Добријевић, Доброчинић, Достинић, Драгић, Драгованић, Дракулић, Дукић, Думовић, Дураковић, Ђајић, Ђиловић, Ђурић, Ждраљевић, Звенић, Земуновић, Зорка, Ијачић, Илић, Истинић, Јањетовић, Јагодић, Јаничић, Јанковић, Јерковић, Јовановић, Калембер, Капетановић, Капор, Килибарда, Кланчић, Којовић, Ковачевић, Кокотовић, Комар, Коренић, Крњевић, Краљевић, Кравић, Кривокапић, Крстовић, Кујачић, Кулизић, Курајица, Курепа, Куртовић, Лажетић, Лазаревић, Лазетић, Лисичић, Лисов, Марић, Марнавић, Мастиловић, Меховић, Миљановић, Мићуновић, Милетић, Миловић, Милошевић, Милшић, Мирић, Мирослојевић, Мишковић, Мрњавчевић, Мрдић, Обрашић, Орловић, Остојић, Пјевић, Пантовић, Папић, Папреница, Паранос, Пејевић, Пеличић, Перовић, Петровић, Пирић, Поповић, Прогоновић, Радојевић, Ратиловић, Ратковић, Рашица, Рашковић, Рашовић, Ребреновић, Рудуљић, Рутешић, Сабљичић, Савић, Салковић, Сарапа, Сарић, Сеоштичанин, Симић, Слијепчевић, Соколовић, Средановић, Становић, Стијачић, Стијепчић, Таузовић, Тељевић, Трипковић, Трифковић, Ћеримагић, Ћоровић, Хаџимаовић, Хабул, Чаваљуга, Чавчић, Чађеновић, Шакотић, Шарац, Шаша, Шегрт, Шеховић, Шкеро, Шубара, Шурбатовић.

 

Положај и границе

Корјенићи се налазе у Херцеговини источно од Требиња, удаљени од града око два ипо часа хода. Кроз њих води стари каравански пут Дубровник — Требиње — Никшић и даље, којим се обављао саобраћај док су недавно изграђени колски пут и жељезничка пруга од Требиња до Никшића. Око Корјенића су Требињско пoље, Билећке рудине и племена Зупци, Грахово и Бањани. Према њима Корјенићи имају своје утврђене старе границе.

Корјенићи се на западу додирују са требињским селима Нецвијећем и Арсланагића Мостом. Дели их граница која полази од брда Глумине на Дуб, па преко Требишњице на Врањ продо. Према Билећким рудинама је високо брдо Глумина, које одваја рудинска села Врбно и Дубочане од Корјенића. Граница према тим селима почиње од Млинице на Требишњици, пење се на Осоје, па на Вилиште, на Међеђу каменицу под Токлићем, па преко Јерковића Градине на Анђа Градину, оданде на Крило и спушта на Млиницу крај Требишњице, с друге стране Глумине.

Зупце од Корјенића дели граница која води кроз Аљашево точило, код Требишњице, на Кокотовића Градину, па преко Обле главице и Зеленика избија на Дебели бријег, па даље ца Заборицу, Космаш, Паклену главу, Велику борову главу, а оданде на Милаков осијек у планини Бијелој гори.

Племе Грахово је источно од Корјенића. С њим се Корјенићи додирују својом планином и селином на дугој линији која је уједно и граница Црне Горе и Херцеговине на оном простору. Ову границу одредили су страни конзули по Граховцу (1858), кад је Грахово припојено Црној Гори, а по исказу главара Корјенића и Граховљана. На питање коизула, изјавио је 4-ог августа 1858. године граховски војвода Анто Даковић, да је стара граница Грахова и Корјенића била: почев од Јастребице па на Бегова корита, онда преко Шупље греде граница силази у долину Заслапа, пролази поред Аранђелове цркве, па преко брда Куљевца на Владичину подину и на Велики кук, Рокову локву, на Илијино брдо, оданде на Скорча гору и преко Бара Малог Бованића иде до Великог Бованића, где је тромеђа Грахова, Корјенића и Бањана. Војводину изјаву исправио је и допунио на једном делу границе граховски капетан Пајо Ковачевић који је рекао: да је граница, како је војвода означио, била стара граница, али да од 1856. године граница иде од Аранђелове цркве на врх Космача, тако да Велики кук и Владичина подина остају изван граница Грахова.

Како је Грахово дуго припадало корјенићким муслиманима, који с‘у у њему имали читлуке, упитани од конзула, корјенићки прваци нису хтели да казују границу, већ су се бранили да је Грахово њихово. Тек кад су им конзули објаснили да о томе не може бити говора, већ да Грахово мора припасти Црној Гори, Али бег и Хамза су изјавили: да је тромеђа Корјенића, Грахова и Зубаца врх Губова главица у венцу Јастребице; да одатле граница силази на пашњак Неново поље, које припада њима, иако га обрађују Граховљани, који су за то плаћали Корјенићима трећину. Од Ненова поља граница се пење на брдо Мичимотику, оданде на Чешаљ, па се спушта у село Нудо, онде пресеца речицу Заслап и избија на Шупљу греду, затим се управља на граховско село Зебјак, које додирује, па прави угао и прелази на Вел. Илијино брдо, на најудаљенији његов врх од Клобука и иде на Бијелу Каменицу, па на Пишталицу, извор у Скорча гори, где је тромеђа Корјенића, Грахова и Бањана.

Данашња граница Корјенића и Грахова, како су је тада конзули одредили, почиње од Троглава у планини Бијелој гори, где је тромеђа Корјенића, Грахова и Зубаца, прелази на Раткушу, велику снежницу, па преко Ивове главице и Алијина бријега води на Бегова корита, живу воду, а оданде преко главице Мичимотике на брдо Чешаљ. Одатле се спушта у корјенићку валу, на Вучију, између овог корјенићког п граховског села Нудола (Мала Вучија припала је Корјенићима), па речицом Сушицом до Аранђелове цркве. Од цркве се пење уз речицу Миротишницу на греду Ђурашицу и преко Струга вше граховских Долова пењући се гранична линија избија на Мало Илијино брдо, па на главицу Курјелску градину и завршава се на Вел. Илијином брду.

Додирна линија племенских области Корјенића и Бањана није тако дуга. И она је део границе Црне Горе према Херцеговини. Та граница од Вел. Илијиног брда иде на воду и градину Шиповац, па се преко Парешког Кука и Црквине спушта на Млиницу код Требишњице, где је тромеђа Корјенића, Бањана и Билећких рудина.

Природне особине

Област Корјенића се састоји од два различита дела. Северни захвата дубока вала у којој су насеља племена, а јужни Бијела гора, планина корјенићка која се увлачи између граховске и зубачке планине. Корјенићка вала се пружа у динарском правцу. Око ње су зубачка, бањско-граховска површ и планина Бијела Гора. Према северозападу затвара је високо брдо Глумина. Најнижа висинска тачка вале је око 280 м, а површи око ње достижу средњу висину од 900 м, Бијела гора корјеничка око 1.200 м, са висовима до 1.600 м.

Док су стране увале састављене од моћних слојева кречњака, само њено дно је друкчијег састава: у њему преовлађују доломити с примесом глиновитог материјала који при распадању даје добру радну земљу. То су триаски слојеви разне фације са којих су однесени јурски и кредни слојеви. Ови се стратиграфски и тектонски односи нарочито лепо виде у долини речице Јазине.

Ограђена онако високим стрмим странама, корјенићка вала би давала изглед котла да се кроз њен високи обод није просекла Требишњица, кој а у валу улази од севера дубоком узаном долином, у Корјенићима скреће западу и из њих излази опет клисуром у Требињско поље. Осим Требишњице кроз валу протиче више потока и речица, који постају онде од неких 50 извора и сливају се у „Белику Ријеку” (Требишњицу). Главна је Сушица, којој притичу Заслапница, Миротишница, Кунска и Јазина. Ове су речице избраздале дно корјенићке вале и у њему створиле кратке долине, чија развођа чине ниске заравњене косе, главице и брда. Судећи по обиљу материјала који оне речице сносе у свој доњи ток и у Требишњицу, мора бити да су у стварању оне увале денудација и ерозија биле од претежног утицаја.

У Корјенићима се осећа јак утицај приморске климе. Лето је сушно, кише падају у пролеће и јесен, а снег мало пада и не одржи се више од два три дана. Дно и делом стране вале су под питомом шумом у којој се виде липа, јасен, храст, граб, јавор, бор, леска и др., а врбе крај вода. У дну вале успева разно воће и добри виногради. У планини Бијелој гори преовлађује буква, а види се и редак четинар мулика. Од животиња да споменемо корњаче, које се срећу свуда по вали.

Са благим контурама својих коса и главица, богатством у водама, својом разноврсном и бујном вегетацијом, корјенићка вала чини контраст према околини, нарочито према претежно голој и каменитој површи Грахова, Бањана и Зубаца, у којој су развијени типски обллци крша. И народ издваја ону увалу као оазу у кршу кад у гусларској песми каже: „у питомој жупи корјенићкој.”

Бијела гора, корјенићка „планина”, изнад селине захвата скоро половину племенске територије. У њој нема сталних, већ само привремених станова — катуна, са колибама у које издижу лети са стоком. Места где су бољи катуни зову се Брадина, Висока главица, Доња и Горња гладишта, Крстаче, Оштриковац, Мичимотика, Миланов осијек и Бијела рудина. У планини има шуме и добрих сенокоса, али је оскудна живом водом. Воде има у убловима и локвама, а највише за водопој служе Бегова корита, жива вода на коју имају право водопоја и Граховљани и Зупци, јер су некад учествовали заједно с Корјенићима у изградњи оне воде.

Насеља

Корјенићи су 1928, кад сам их испитивао, имали 370 кућа са непуних 2.000 душа. У њима живе православни хришћани и мухамеданци негде у подједнаком броју.

У Карјенићима су села: Клобук, Ораховац, Горња и Доња Ластва, Жупа, Аранђелово, Вучија, Скозјигрм и Горње и Доње Грнчарево. Највећа села, као Ораховац, Грнчарево, Ластва, имају преко 70 кућа, а најмања, Аранђелово и Вучија, 15 до 20 кућа. Сва су села у дну пало, изузев Клобук и Ораховац која су високо у странама. Села су разбијеног типа и сва састављена од већих и мањих група кућа, за које се онамо чују називи — махала, крај села, заселак. Поред пластике земљишта и других природних услова на такав распоред кућа је утицала и склоност братственика да живе заједно, издвојено од других родова.

КЛОБУК је на старом путу од Дубровника за Никшић. Дели се на два села, која се зову Заклобук и Клобуци.

Заклобук је северно од града Клобука на висини око 900 м. Око њега су Славиње брдо, Пећина и Илијино брдо. Куће су растурене по доловима у мањим групама које се зову: Роков до са 4 куће Кујачића и Стијачића; Чакљи, где су две куће Кујачића; Преграђе, до града Клобука, са кућама Илића и Бендераћа; Гајевића До и Жупањ До, где су 4 куће Рутешића и Војичића; Долови са кућама Кујачића и Бабића.

Клобуци су ниже у једном пољицу које је на висини око 700 м, а састоји се од група кућа са називима: Горње Роге, где живе Стијачићи и Бакочи; Радинов До са кућама Ђајића, Стијачића и Бендераћа; Доње Роге са 1 кућом Бабића, и Добри Дуб, где су три куће Стијачића.

ОРАХОВАЦ је на другој страни увале, при планини Бијелој горл и племену Зупцима. Куће су у карсној ували дугој око три км, а на висни преко 600 м. Дели се на Доњи и Горњи Ораховац.

Имена група кућа у Доњем Ораховцу су: Нуго, у врху села и ту живе Грубачи и Деретићи. До њега је Старосеље са свега 2 куће — једна Деретића и друга Бегенишића. До Нугла су Поткапе, где је 10 кућа Деретића; у пољу је Ланиште и ту 3 куће Ђајића. Под Студенац са 1 кућом Деретића.

У Горњем Ораховцу је Студенац испод Дебелог бријега са кућама Грубача и Шакотића; до њега Барице, где су 5 кућа Грубача 1 кућа Бегенишића; Смоквице испод Штрмца са 5 кућа Шакотића; Ждријело где живе Ђајићи и Мићуновићи; Пандурица са 1 кућом Деретића; Шумата Главица где су 5 кућа Мрдића; Под Шуматом Главицом са 6 кућа Грубача; Вранића Њиве где живе Грубачи и Ковачевићи; Криводо са 2 куће Бегенишића и 2 к. Шакотића; Тркови До са кућама Бегенишића; Влашки До и у њему 2 куће Шакотића.

ЖУПА је у дну вале, око Сушице, подељена у више крајева који се зову: Ушће, где се улива Сушица у Требишњицу, са 4 куће Хабула, Шеховића и Беговића; Равни Бријег са 12 кућа Параноса, Анђелића, Килибарда, Сарића, Пирића, Средановића, Вучуровића и Миљановића. До њега је Расовина, где су 4 куће Пејевића, Курајица и Кривокапића. Даље уз Сушицу, у средини Жупе, је Шеховића Главица са 13 кућа Шеховића, Билаловића, Меховића, Биједића, Ђајића и Мићуновића. У Жупу, у ужем смислу, су 15 кућа Шеховића, Билаловића, Куртовића, Алибеговића и Мрдића. Дамбеговина је до Аранђелова са 1 кућом Куртовића и 1 кућом Мрдића.

АРАЂЕЛОВО је испод града Клобука, око старе цркве св. Арханђела Михаила. Село је поред Сушице, од потока Требоља до Жупе. У њему живе Шегрти на Ајровини, Гобовићи на Јауповини, па Градинци и Кривокапићи.

ВУЧИЈА је испод стране Заврата, између Скозјигрма и Нудола. Село чине две групе кућа: Гредице и Занога и ту живе Средановићи и Шегрти.

СКОЗЈИГРМ је у изворишту Јазине и у њеној долини, а изнад села су високе стране које горе прелазе у планину. Име села изговарају и Скођилрм, Скочигрм. Ово последње сам ређе чуо 1928, а 1948. оно је превладало над прва два имена. Село је разбијено у више група кућа, које су разбацане по косама или су у долини Јазине, а зову се: Међукуче, где живи 6 кућа Бараковића. Испод њих су Котлине и ту су куће Бараковића, па Грабови До опет са кућама Бараковића; Конавлице под Међукуче, где су 4 куће Хаџимаовића. Са друге стране је Побреже са 5 кућа Хаџимаовића и 2 к. Капетановића. До њих је Радови Лаз где су 4 куће Капетановића и 1 к. Бараковића. Забријег са 4 жуће Бараковића. Иза њега је Ћемаловина и ту 5 к. Бећировића и 1 к. Главовића. До ње је Ћеткова Главица где су свега 3 куће Бараковића и Главовића. Туп са 2 куће Бећировића, а ту је и мејтеп, Мрављача у долини са 1 к. Бећировића; Подбрдо са 2 куће Бећировића. До Мравдваче је Пријека Вода, где су 3 куће Капетановића. Шиљеговишта — Капетановића 2 к, и 1 к. Шеховића. Баре са 1 к. Бараковића и 2 к. Бегенишића.

ЛАСТВА. Од Жупе је одваја Сушица, од Скозјигрма Јазина, а према Грнчареву је Требишњица. Куће су у долини потока, по косама и брдима, груписане најчешће по родовима. Почев од Требишњице су Луке и Селимов Гроб, где је 1 кућа Ратковића. До њега и Побрежја су Вал и Подине са кућама Ћеримагића. До Подина је Абровина, испод Косе, са 1 кућом Бурлица. На Пашовини, како се зове увала између Подина и Маховине, су 2 куће Ћеримагића. До Подина је и Ибровина са 4 куће Демировића. С друге стране, до Побрежја, је Рамовина са 1 кућом Јерковића, па Кокошаревина где су у групи куће Јерковића. Испод Рујева Брда су Беговине, где живе Кравићи, а испод Орлове Продоли су Салковића Папратнице са десетак кућа овог муслиманског рода. Од њих па до цамије је Капетановића Студенац са њихове 2 куће. На Рујевом Брду над Беговином су Јунузовина и Млатило са 2 куће Агбабића и 2 куће Демировића.

ГРНЧАРЕВО је између Требишњице, која га одваја од осталих корјенићких села и брда Глумине. Дели се на Доње и Горње Грнчарево и оба се „села” састоје од више крајева.

У Доњем Грнчареву они се зову: Кантаровина, где живе Вујачићи, Реџовина са 1 кућом Ћеримагића и Главица са 2 куће Вујачића. Поток, где су куће Ћеримагића; Павлова Варда између Д. и Г. Грнчарева, где је 1 кућа Вучуровића, и Мрђен са кућама Бекића.

Горње Грнчарево чине махале: Косовац где живе Дураковићи, Лозница са кућама Слијепчевпћа и Биједића, Ћипер, где живе Биједићи, Салковићи и Шеховићи; ,.село” Грмац са кућама Биједића; Мачина и Кула где су куће Дураковића и Шеховића. и Кула Хаџимаовића са кућама овог мухамеданског рода.

 

ЖУПА ВРМ

Име

Корјенићка вала је у средњем веку чинила једну жупу у Травунији имала друкчије име него данас. Звала се Врм. То име се првни пут јавља код цара Константина Порфирогенита, у његовом опису Травуније. Међу травунским градовима, поред других, Порфирогенит помиње и град Opuos. То је, како је протумачено, грцизиран облик речи Врм. На неких двеста година доцније Поп Дукљанин наводи ону жупу у облику Vrmo, као једну од девет жупа Травуније — Tribunia cum his jupaniis Libomir, Vetanica, Rudine, Cruszevica, Urmo, Ressena, Drazevica, Canali, Gernovica. У дубровачким архивским књигама почев од краја ХШ века име наше жупе јавља се као: Verm, Verma, Vermo, Verno. Крајем средњег века жупа Врм се често спомиње са својим градом Клобуком. И први је К. Јиречек указао на положај ове жупе, идентификујући је с данашњим Корјенићима.

Име жупе је веома старо. О његовом пореклу дао је стручно тумачење др П. Скок. Како он излаже, ова реч је постала од имена неког града Deraemum-a или Deramum-a.. У римско доба име тог града гласило је Еremum — „који је дао сасвим природно рм. . . Рм је добио у славенским устима још протезу — и тако је постао српски облик Врм. Еremum је био, дакле, неки прастари, пресловенски град. А где се он налазио? Иако то није одређено речено, из даљег објашњења се може видети где је тај град био. По имену овог града, каже Скок, дошло је и име илирског племена Дереместа (Deraemestae) које спомиње Плиније III. По једном запису из античког доба зна се да се један од племена Дереместа оженио из племена Даорза. Како Плиније племе Даорза наводи у наронском конвенту, рачуна се да је то племе становало јужно од Неретве и да је његова племенска област захватала Попово, Столац, и Дабар (Томашек). За Дерместе се пак држи да су становали у Требињској области, дакле у суседству Даорза и на основу тога Скок каже: „Врм код Клобука у Херцеговини је главно седиште Дереместа”.

Овакво тумачење постанка имена Врм открива нам значајне ствари: једна је, да су најстарији познати становници нашег краја били Дереместе, илирско племе које се у Требињској области налазило и у време Плинија Млађег, дакле још у II веку наше ере; и друга, да је она жупа са својим градом била главно седиште тог великог племена. На овакво тумачење порекла имена Врм могле би се поставити извесне примедбе. Нарочито кад узмемо у обзир најстарије историјске помене наше жупе и њеног града, увиђамо да у оваквом објашњењу има недостатака, јер оно није изведено до краја. Ево у чему.

На једном високом брду у Корјенићима, старој жупи Врму, налази се град Клобук. Њега спомиње Дукљанин у вези с догађајима из половине XI века, што значи да је име Клобук за онај град врло старо. И кад Скок налази да је име Врм за жупу дошло по имену неког пресловенског града, очекивати би било да ће он Клобук идентификовати са Eremum-om, јер је, према целом његовом тумачењу, само Клобук. могао бити тај стари град. Зашто он то није учинио? Можда зато што му није био добро познат положај града Клобука у Корјенићима (Врму). И још аешто, У честим споменима наше жупе и њеног града у дубровачким књигама од краја ХIII, па кроз XIV и XV век, јасно се издвајају, како ћемо видети: Врм — као име жупе, а Клобук као име њеног града. Па би се постављало питање: кад су, како би по Скоку излазило, Срби затекли онде град Eremum и од те створили своју реч Врм за град и његову жупу, како и кад наста за град нов назив Клобук, док жупи оста име Врм?

У другом свом раду Скок се бави и тумачењем порекла речи клобук и долази до решења, да она није словенска, већ да су ову реч: Словени примили од Авара, чији су војници носили клобук, капу од крзна. Кад је тако, да ли би постанак речи Врм и Клобук требало овакво схватити: да су Срби, градећи од затеченог имена Eremum своју реч Врм, њом најпре назвали и град и његову жупу, па да су доцније име града заменили од Авара примљеном речи Клобук, а за жупу задржали назив Врм?

Уз тумачење постанка речи Врм Скок примећује, да му није јасно, да ли и име брда Врмац у Боки спада у ову групу речи у коју и Врм. На ту његову примедбу могла би се поставити још једна. И у Корјенићима, поред града Клобука, једно брдо се зове Врмац. У разним нашим крајевима има и оваквих топонима: једно брдо у селу Вољевцима у Соколској нахизи (Горње Подриње) зове се Врмчић; Врмница је село у Срезу подрињском; Врмда, село у Сокобањском срезу; Врмбаје, село у срезу моравичком; Врмоша, притока Плавског језера и име предела у шеном сливу, итд. У свим се овим именима, како видимо, налази као основа речца „врм”. А шта би то имало да значи? Како су побројана имена брда и села несумњиво српске речи, зашто да не би могло бити, да је и „врм” нека наша реч, која у основи ових топонима служи, како изгледа, као ознака неких њихових заједничких природних одлика? А каквих? О томе би се дало просуђивати тек онда, кад бисмо добро познавали изглед тих објеката — брда са називом Врмац, Врмчић, и села са именом Врмница, Врмџа итд. Позната ми је конфигурација негдашње жупе Врма (Корјенића) и брда Врмца у Воки, па долазим на претпоставку, да би „врм” могло имати значење — земљиште изровљено потоцима.

Да ли је Скок имао у виду оваква имена, то не знамо. Ако није, у питању је, да ли би он остао при датом тумачељу порекла речи Врм.

Обим жупе

Имена травунских жупа из времена попа Дукљанина одржала су се скоро сва до данас, као: Конавли, Љубомир, Драчевица, Рудине и друга. Како су средњевековне жупе, што је лако уочити и за травунске, захватале природно омеђене земљишне целине, склони смо унапред били претпоставци, да се и жупа Врм налазила у обиму данашњих Корјенића, који такође чине сасвим издвојену географску целину. Међутим, наишли смо и на друкчија мишљења.

При спомену жупе Врм у једном свом раду проф. Влад. Ћоровић каже да је источни део ове жупе залазио у Грахово и обухватао један део овог племена. Који део и докле, као и то, на основу чега је извео овакав закључак, он не саопштава. У разговору који сам пре дуже времена водио са проф. Ћоровићем, он ми је говорио, да су се границе жупа мењале у каснијем средњем веку, а да је он мишљења, да је жупа Врм, сем Грахова, захватала и оно земљиште Билећких Рудина од брда Глумине до Леутара изнад Требиња (где су села Врбно, Дубочани и друга). По једном другом мишљењу, жупи Врм је припадао и један део Врсиња, до Краљичина ока у Зупцима.

Да видимо према подацима које имамо, шта је захватала жупа Врм и колико би могла бити оправдана изнесена мишљења о њеним границама.

Из свега што знамо о положају травунских жупа средњег века, поуздано се може рећи да су се три од њих налазиле око жупе Врма и додиривале с њом. То су жупа Требиња и жупе Рудине и Врсиње. Докле се жупа простирала на запад, према Требињу, и где се граничила с том жупом, може се видети и из неслагања два историчара у томе, којој је жупи припадао град Мичевац, чије се име јавља у старим писаним споменицима. Развалине тог града, прилично очуване, налазе се на западној граници Корјенића у требињском селу Арсланагића Мосту. Градске зидине су на једној главици поред старог моста на Требишњици који н сада постоји, а за који се прича да је „грчка грађа” и да „бјеше од старине џада цијеле Босне и Херцеговине у Нови по со”. На том месту је купио ђумрук по султановом: одобрењу неки Арслан-ага који је у Требиње пребегао из Новог, кад су га заузели Млечићи.

К. Јиречек је држао, да су оба града, Клобук и Мичевац, припадали жупи Врму, а по мишљењу проф. Мих. Динића град Мичевац, у коме је Стеван Вукчић основао био једну од својих нових царина, налазио се на земљишту Требиња, а не Врма. Ово друго мишљење одговара стању какво је данас и како је било, колико се у народу зна, одвајкада, тј. да је село Арсланагића Мост, у којему су руине града Мичевца, увек припадале Требињу, а не Корјенићима. “У прилог томе да наведемо и садржај једног документа из XV века. Према њему је угарски краљ Матија Корвин повељом од 2 новембра 1465. годиие поклонио фра Александру Дубровчанину, за услуге учињене угарској круни, осим других и три села у жупи Требиња: Чесвеницу, Нецвијеће и Горицу. Последња два села и данас се зову тако а налазе се иа земљишту Требиња: Горица је источно од града, а село Нецвијеће, како је већ речено, налази се уз Корјениће. За Чесвеницу је претпостављено, да се тако некад звало село које се налазило код града Мичевца, онде где је данас Арсланагића Мост. Ако је тако, онда и овај историјски податак иде у прилог томе, да су се Корјенићи пружали према Требињу докле и данас, тј. да је њихова данашња граница била граница жупе Врма на тој страни.

Друга травунска жупа с којом се додиривала жупа Врм биле су Рудине, у чијем се средишту налази Билећа. Све што смо сазнали о границама Корјенића према Билећким Рудинама не би се слагало с поменутим мишлењем проф. ‘Ћоровића, да се жупа Врм пружала до Леутара изнад Требиња. Корјениће од Билећких Рудина одваја високо брдо Глумина које између њих чини сасвим природну границу. У предању Корјенића нема ни трага о томе, да су њихова кад била она рудинска села иза Глумине, између ње и Леутара (Врбно, Дубочани и друга). Корјенићи су ми казивали да су некад имали некакав спор око граница са поменутим рудинским селима, али да се то тицало земљишта малог обима на врху Глумине. По схватању народа оног краја, на што нарочито полажемо, Рудине су се од давнина простирале између Кобиље главе на северу и Гљиве на југу, према Требињу. И то би потврђивало да је Врбно са околним селима било од увек рудинско. Према свему дакле имали бисмо доста разлога држати да је брдо Глумина, као сасвим природна граница, одвајало у средњем веку жупу Врм од жупе Рудина.

Племенска област Зубаца чинила је у средњем веку жупу Врсиње, која се додиривала са жупом Врма. Корјениће од Зубаца одваја ненасељена зона високих брда са јако развијеним формама крша. Данашња граница Корјенића према Зупцима, која води преко тих брда, била је према предању Корјенића њихова граница на тој страни и у турско доба, и колико се за најдаље зна. И предање Зубаца исто тако каже, да им је међа према Корјенићима веома стара. Ослањајући се на ове природне услове граница и на предања, сматрамо као највероватније да је садашња граница Корјенића и Зубаца чинила и у средњем веку границу жуле Врма и жупе Врсиња, А да ли је мишљење, које изнесосмо, да је жупи Врму некад припадао и један део земљишта Врсиња, до Краљичиног ока, изведено ка основу какве архивске грађе, није нам пазнато. И кад би било тако, то је могло бити само неко повремено освајање неког дела земљишта Зубаца од стране Врмљана.

Што се тиче Грахова, истраживањем старих граница овог племена, дошли смо до резултата који се исто тако не слаже са мишљењем проф Ћоровића, да је источни део жупе Врма залазио у Грахово. Предања која смо слушали од Корјенића и Граховљана, да је њихова данашња граница, с малим одступањем, из давних времена, потворђују и стари писани споменици. Њих ћемо навести у раду о племену Грахову који спремамо. Из историјских извора још сазнајемо, да су у Грахову у XV веку живели Риђани и да је оно чинило саставни део племенске области Риђана, као и то, да је ово племе у средњем веку припадало жупи Оногошта. А како је жупа Оногошта некад припадала старој области Подгорју, сва је прилика да је граница Корјенића и Грахова, односно жупа Врма и Оногошта, врло стара међа не само ових племена и жупа, него и старих области Травуније и Захумља. Да травунска жупа Врм није захватала Грахово, нека као доказ послужи и историјска чињеница: да је Врм заједно с Требињем био део земље војводе Радослава Павловића, док је Грахово, као и цела област Риђана, припадало Сандаљу Хранићу и херцегу Степану.

О Бањанима се утврђује на основу историјских података, да су они били ван Травуније и да се Травунија пружала до граница овог старог племена, чије се име јавља 1319. године. Кад Бањани нису чинили саставни део Травуније, значило би да се Врм, као травунска жупа, додиривала с територијом тог племена, Раније приказана граница Корјенића према Бањанима је врло природна; а кад оба племена казују, да им је таква граница неизмењена била и у ранија времена, то би требало примити као чињеницу.

И тако би, из оваквог разматрања, у ком се обиму пружала средњовековна жупа Врм и куда су ишле њене границе, произлазило да ова жупа није захватала ни племе Грахово, нити који његов део, нити који крај племена Зубаца, па ни рудинска села између Глумине и Леутара, већ да се налазила у обиму данашњих Корјенића, са не- знатним изменама старих жупских граница. Једина измена била је у новије време у томе што је село Нудо у врху корјенићке увале, које је припадало некада Врму а до недавно Корјенићима, после битке на Граховцу (1858) присаједињено племену Грахову, односно Црној Гори.

Путеви. Кроз жупу Врм је у средњем веку водио као главни онај пут којим се саобраћало између Дубровника преко Требиња, Врма, Грахова са Оногоштом и даље. У Врму се од овог пута одвајао други и водио преко Бојањег брда у Грахово, а оданде за Рисан и преко Цуца и Кчева у Подгорицу. Из Корјенићке вале један се пут пење у Ораховац и преко Зубаца и Крушевица водио у Нови.

Политичка прошлост

Требињска област је од најстаријих времена чинила саставни део српске државе. Како је жупа Врм одувек припадала Травунији, њена прошлост је у тесној вези са историјом ове старе српске земље. У прво време Травунијом су управљали жупани, а од X до XII века више владара међу којима поп Дукљанин истиче Павлимира, који је из Требиња обновио српску државу после Часлављеве смрти. Од половине XI века Требиње је било у саставу Зете, па је потпало под Немањину власт и остало са Србијом за све време владавине Немањића. У време Стефана “Уроша Ш Дечанског историјски извори спомињу као господара Требињске области жупана Младена, родоначелника династије Бранковића; а за једно време и његовог сина Бранка. Из XIV века имамо спомене Врма: по решењу Малога већа од 1313. године Дубровчанима је забрањено било да могу трговати у Требињу, Врму и Рудинама (in Tribigne, Verme et Rudine, sine licencia domine conscilli). Године 1357. уредила је Дубровачка република да купују општинску со становници Драчевице, Конавала, Требиња, Врма, Хума, Босне.

За владе цара Уроша Требињем су управљали царски сродници Војиновићи, па је било и у власти Николе Алтомановића. Од њих је 1373. Требиње, Драчевицу и Конавле заузео Ђурађ Балшић. Краљ Твртко је 1378. од Балшића отео Требиње, Конавле и Драчевицу и отада је Требињска област ушла у састав босанске државе и остала до пада под Турке. Од каквих су последица биле те промене владалаца и њихове међусобне борбе на жупу Врм и њено становништво, не дају нам обавештења историјски извори. После смрти Тарткове (1391) босански великаши Влатко Вуковић и Павле Раденовић заузму Требињску област и поделе је. Врм с Клобуком био је у поседу кнеза Павла. Он се 1395. налазио болестан у Врму и Дубровчани су му онамо слали лекара о свом трошку. Услед учесталих пљачки и штета које су наносили дубровачким поданицима и земљама људи из зкупа Конавала, Требиња, Врма, Рудина и Драчевице, донело је Мало веће 1415. године одлуку да за то има да пружи задовољење и да накнади штету господар (dominus) оне жупе, чији су људи учествовали у пљачкама.

Кнеза Павла Раденовића наследили су синови Петар и Радослав, чије су земље у приморју обухватали део Конавала, Требиње, Врм с Клобуком, Билећу с Фатницом и Бањане. Око њихових земаља налазили су се поседи Сандаљеви, које је наследио синовац му Стефан Вукчић. Жупа Врм се заједно с Требињем нарочито често спомиње у време владавине војводе Радослава Павловића.

Како су земље Радослава Павловића прекидале јединство поседа Сандаљевих, односко Степана Вукчића, а с друге стране се граничиле са земљиштем Дубровчана, тежили су и једни и други да се докопају земаља војводе Радослава. Зато су се обраћали и Турцима за помоћ, па су се ови рано умешали у њихове распре. У рату војводе Радослава са Дубровчанима око Конавала (1430—1432) успели су Дубровчани уз понуђени трибут који би плаћали, да султан изда наређење 9. јуна 1431. године своме изасланику Али-бегу: да узмет од Радосава од Павловића град Клобук са жупом која се зове Врм. Али је Радослав Павловић успео да то осујети: „Најзад и сами Турци нађоше да ово уступање не би било корисно ни по њих, јер им се Клобук, мало кршевито гнездо, чинило сувише важном позицијом.” Године 1431* тражили су Дубровчани од Турака Врм с Клобуком: и ставили у задатак својим посланицима на Порти, да ако то не могну успети, онда да захтевају да се град Клобук као гнездо пљачкаша сруши.

Потпомогнут од Турака заузео је Стеван Вукчић 1438. Требиње, а Врм с Клобуком остао је и даље у рукама војводе Радослава Павловића као његово најјаче упориште у борби са Степаном, све до Радослављеве смрти (1441), кад га је заузео Косача. У тим борбама између Радослава и Степана доста се народа из Требиња и Врма склањало на дубровачко земљиште, бежећи пред навалом Косачине војске. У време рата који је херцег Степан водио са Дубровником (1451/1454), кад се радило на подели Херцегових поседа, Дубровчани су за себе тражили поред Драчевице, Врсиња и Требиња са Лугом, још и Врм са Клобуком. Жупа Врм је остала у држави херцега Степана све до његове смрти (1466). Турци су се у Требињској области учврстили рано, од 1466, и господарили њоме до 1878, до окупације Босне и Херцеговине.

Трагови ранијих насеља

У корјенићкој вали се свуда виде трагови ранијих насеља. Издвојићемо међу њима оне за које смо сигурни или сматрамо као врло вероватно да су остаци насеља из времена пре доласка Турака.

Гомиле. Међу најстарије трагове насеља треба свакако урачунати гомиле. Њих сам видео на више места по Корјенићима, али не у већем броју. Изнад Грнчарева је брдо Гомила и на његовом врху велика камена гомила. Она је високо над дном вале и јако истакнута. У Заклобуку, код града Клобука, налази се неколико камених гомила: једна на Метеризима поред пута. Две камене гомиле видео сам: у селу Вучијој, на Грабљу. Гомила онамо има дакле и по странама и у дну вале. Оне су сведоци да је онај крај био насељен и у веома давна времена и да је његово становништво и тада живело онде где су и данашња насеља. А у које су време подизане и каквом су становништву служиле као гробнице, моћи ће се тек утврдити стручним проучавањем оних гомила.

Град Клобук се налази на врху високог брда (900 м) које се диже изнад дна вале. Према Жупи и Миротињу стране брда падају окомито, а прилаз граду је могућ само од северне стране, али је и ту улаз у град ограничен на један узани природни стеновити мост. Тако је Клобук природом дато утврђење. Град је малог пространства, а врх брда, где се он налази, чине два пода један изнад другог, које су Турци звали Горњи и Доњи Град. Доњи Град је обзидан каменим бедемом који се делом одржао, као и зидине зграда турске војске и њених сарешина. У граду је запуштена џамија за коју рекоше да је некада била црквица св. Арханђела и коју су Турци претворили у џамију. Испред ње су два стећка и на једном некакав турски натпис, а на другом, који је полупреваљен, може се читати: Вкосав земун. . . Ту је стећак преломљен, а рекли су ми да треба читати Земуновић, и видећемо шта све предање говори о том Вукосаву Земуновићу. Један камен крај цркве (односно џамије) зову Херцегов сто, назват тако, веле, што је на њему седео херцег Степан. Назив Преграђе, засеока Заклобука, показује да је ту било некад неко насеље код улаза у град. Ту је и споменути Жупањ до, који је такво име добио свакако по томе што је припадао неком клобучком жупану. Туда, испред града, води стари каравански пут Дубровник—Оногошт.

Клобук је врло стари град, бесумње из пресловенског доба. Помиње га цар Порфирогенит. По Дукљанину код Клобука је, источно од Требиња, потучен захумски кнез Љутовид који је као савезник Византије предводио војску против зетског кнеза Стевана Војислава, кад је овај средином XI века освојио Требињску област и Захумље. У књигама Дубровачког архива град Клобук се често, поред наведеног, помиње са својом жупом:  La contrada de Verum con lo castello de Clobuch (13. sept. 1430)< Lolobrich Verramu, castello con lo contato (1444)< castorum Globuch (1448)< Verno che partien a Clobuch (1451)< civitate Clobuch cum castris et pertinentiis suis (1454). Као најјаче утврђење у целој Требињској области град Клобук је, како се види, играо значајну улогу свакако још и у пресловенско доба, као и у средњем веку и под Турцима.

Цркве, манастир и гробља. У Корјенићима је раније било више цркава, које су у турско доба рушене па неке недавно обновљене, неке стоје као развалине, а од неких се још једва темељи познају. Главна је Арханђелова црква (слика десно). Она је у средини Корјенића, испод града Клобука, и поред града то је најзначајнији споменик из старог доба у оном крају. Предање за њу каже да је најстарија црква у целој Херцеговини и да је увек била саборна црква Корјенића. Кад су Млечићи 1694. освојили Корјениће, у извештају који су послали млетачком сенату о том догађају написали су свакако по предању, и то, да се у Корјенићима држи црква стара 1200 година. По цркви се и њена околина зове Аранђелово.

Око цркве се одржало око 30 стећака, већином плоча, а видео сам међу њима и једну тумбу. Старих гробница било је много више, па су поломљене. Ту је и новије гробље. У предњем делу цркве узидане су гробне плоче, што показује да је она поправљана или дограђивана у неко време. На једном стећку узиданом унутра у вратима цркве налази се један натпис.

Како разумем у овом натпису се спомиње раб божји Георгије који се преставио на вечерње у дане жупана Крње. Како је др Јован Кујачић закључио да је овај запис из 1224. године, није објаснио. V почетку записа иза „монф” стоји „сектевра”. Можда је ту означена и година, или, ако није, стављајући „у дане жупана Крње”, изгледа да је онај који је урезивао слова рачунао, да је тиме одређено и време догађаја, јер су се имена жупана сигурно дуго памтила и предавала потомству. Помен жупана Крње у овом натпису је од особитог интереса.

Аранђелова црква је молована и фреске су доста добро очуване. Предање каже да су у исто време живописане ова и црквица св. Арханђела у Петровићима, у племену Бањанима. Према натпису сачуваном у тој бањској цркви њене су фреске рађене 1605. године, у време бањског војводе Ивана Цветковића. Према предању би излазило да су тада рађене и фреске у Арханђеловој цркви у Корјенићима.

Осим Аранђелове цркве сва су села у Корјснићима имала цркву, нека по две, па и по три. Око цркава и црквина су гробља са стећцима, међу којима превлађују плоче. На неким стећцима има и врло старих натписа. Колико се из предања сазнаје, у Корјенићима је било и манастира, њих четири на разним местима. Бакочи, староседеоци Корјенића, знају да је од њиховог братства било некад монахиња, што би указивало да је неки од тих манастира био женски.

Ластва је имала две цркве. Једну изнад Побрежја на брду званом Црквина. Темељи ове цркве се још познају. При брду, испод Црквине, било је велико гробље, које су уништили Аустријанци при изградњи касарни и пута од Требиња за Корјениће (1893). Са тих стећака су преписана раније и објављена два натписа. Један од њих ћемо доцније навести, а други гласи: А се лежи Радивои Драшчић, добри јунак…. Сам назив „Црквина” сведочи да је онде била врло стара црква, што уосталом потврђују стећци и натписи на њима. Кад је црква порушена, не зна се, а у њеном гробљу сахрањивали су се, како сам сазнао, и у другој половини XVIII века.

Друга се црква налазила онде где је џамија у Ластви. И око те цркве, коју су Турци претворили у цамију, налазило се, како муслимани веле, старо „српско гробље”. На Шабовини до Клупковине виде се темељи некакве велике грађевине о којој неки рекоше да је била тврђава, а Џафер Веговић, од кога сам добијао понајбоља обавештења о Корјенићима, рекао је да је онде био манастир у неки земан. О њему се иначе ништа не зна, јер је, мора бити, врло давно порушен. Ови трагови указују и на то да је у Ластви постојало веће насеље у средњем веку. Деспот Ђурађ II Вранковић, који је водио порекло из Корјенића, навео је у својим списима Ластву корјенићку као своју старевину. Из свега је несумњиво да се Ластва називала тим именом и пре Турака.

У Жупи, једном од најлепших села у Корјенићима, под Хаџиданушом, држе се зидине цркве која нема крова. Дуга је 6, а широка 4 м. У црквеном зиду до врата узидана је гробна плоча и на којој се види исклесано пет људских фигура: два човека у средини и две жене са страна ухваћени у коло, а пред њима ратник на коњу. Из тога је јасно да је црква дограђивана некад од стећака који су се око ње налазили. Она је недалеко од саборне Арханђелове цркве, а била је храм св. Томе, кога прислужују неколико стариначких родова. Црква је била укопана у земљу. Око ње неколико гробова обзиданих камењем, већ зарасли у земљу, што је знак да су се у оном гробљу сахрањивали и у турско доба. Подигли су је, по једном казивању, староседеоци Стијачићи и њима сродна братства, а оборили Турци, али кад, не зна се; неће бити да је то било много давно.

И у Скозјигрму се једно место на Ћетковој главици зове Црквина, где се виде темељи цркве. Предање говори да су се некад око те цркве окупили сви стари Корјенићи и многи се једног дана истурчили. Корјенићи су примили ислам, како ћемо доцније показати, у XVI веку, а то би значило да је тада она црква служила и да је свакако била још старија, да је дакле из предтурског времена. Навешћемо даље и друге трагове насеља у овом селу, који ће потврдити да је у Скозјигрму заиста постојало веће насеље у средњем веку. И ово име села је несумњиво врло старо.

И село Ораховац је имало стару цркву, која је недавно обнов- љена као храм св. Јована. Око ње се поред нових гробова налази и око 20 стећака са уобичајеним украсима. На једном је исклесана ра- ширена рука и поред ње неки предмет у облику заставе, Све показује,. да је Ораховац насел>ен био и пре Турака.

У Клобуцима, у Пољицу је, како говоре, био манастир, чији се темељи и сад познају. У Заклобуку поред града Клобука је главица Куљајевица и стране при њој се зову Калуђеровица. О манастиру се толико зна, да су му Турци чинили зулуме и да су калуђери бежали у Калуђеровицу, док су Турци најзад срушили манастир. Ту у близини код брда Врмца види се темељ зграде за коју држе да је била нека капела поред старог пута. Недалеко одатле је један стећак, велика гробна плоча, а на Киковој главици три старе гробне плоче.

Село Грнчарево је имало три цркве: једну високо горе испод брда Глумине, изнад кућа Биједића. Траг друге цркве се познаје на Петковој главици, где се мало удаље налазе 4 стећка, плоче. По називу главице и по акценту какав има та реч сва је прилика да је на оном месту био храм св. Петке. Темељи треће цркве се виде на Варином бријегу са повећим бројем гробова. Ту је око 60 стећака (плоча) и поред њих доцније гробље, које се од старијег разликује простијом израдом гробница, ограђених неклесаним камењем, које је урасло у земљу. Можда је и онај брег добио име по имену црквеног храма, а изгледа да се ова црква одржавала дуже у турско доба него она на Петковој главици. И у Грнчареву је, казују, био манастир и налазио се на Трњкама, у пољу ближе реци. Шта је било с тим манастиром, не зна се ништа. Можда је и назив Ћипер, земљишта онде, постао у вези с манастиром.

Три цркве и манастир које је имало показују да је Грнчарево некад било велико и богато насеље. И оно је бесумње постојало пре доласка Турака. Име му се спомиње у једном писму из 1699. Да ли је село добило име по каквим облицима земљишта, или по занимању његових старих житеља? У селу поред Требишњице има такве земље од које се могла израђивати грнчарија. Име села изговарају и Гранчарево. Тако су га звали и Аустријанци, а раније и Млечићи, како се то из писаних споменика види.

Куле. Од особитог интереса су међу остацима давних насеља и на себе највише привлаче пажњу куле, каквих нигде у околини нисам видео у оноликом броју као у Корјенићима. То су куће од три или четири боја, зидане од клесаног камена. Највиши спрат муслимани називају чардаком. Зову их и „куле на ћемеру”, јер све у приземљу имају обзидан камени свод, волат. Основа им је скоро квадратна, нешто дужа него шира. Кров је под ћерамидом или под плочом. Главна врата при земљи су широка толико да се кроз њих могу унети у ћемер и велике бачве за вино. Прозори су мали, а по зидовима су пушкарнице. Из ћемера дрвене степенице воде на први бој, а тако из њега на чардак. На првом боју су друга врата, до којих су раније споља водили дрвени басамаци који су се ланцима могли подићи од земље у вис у случају одбране. Домородац др Јован Кујачић описује велику кулу на Бабиној гори код Аранђелова: „Дугачка 8,5 а широка 7 м, неки како изгледа средњевековни замак мањих размера. Кула била пространа са високим приземљем. Зидови дебели 85 см, а сва подзидана од клесаног камена једнаких размера. Приземље високо 4 м, под волтом од изрезане тз. сиге. Под волтом је цистерна дубока 1,80, широка 2 м, а дугачка 4 м. Цистерну пунила кишница с крова куће, а служила као резервоар воде у случају напада на кулу.”

Значајно је да корјенићки муслимани ни за једну кулу не веле да су је подизали њихови преци. Предање потомака рисанских Турака говори да су њихови стари, кад су из Рисна добежали у Корјениће (1684), затекли куле, из њих истерали Србе и настанили се у њима. Муслимани кажу обично: „грчке куле”, или да их је „подизао Грк”. Неки замишљају да су оне зидане пре 500, па и пре 700 година.

Да су куле из давних времена имамо потврду у једном млетачком извештају из 1687, у којем се, описујући како су Корјенићи с градом Клобуком природна тврђава, каже да њихово освајање још више отежавају и 72 тврде куле (forti torri). Куле су дакле стајале онде и у XVII веку. У њима су од краја XVII века становали највиђенији корјенићки муслимани, аге и бегови, а оне су несумњиво и раније биле огледало богатства и угледа оних који су их подизали. А ко их је подизао? Старих кула има још неколике десетине по Корјенићима. Кад су се одржале од краја XVII века до наших дана, може се рећи да су то „вечите” куће. И према томе, имајући у виду оно што знамо о стању какво је владало у Корјенићима у старијем периоду турске владавине, рекли бисмо као сигурно да куле нису зидане ни у старије турско доба, него да потичу из средњег века, из времена пре доласка Турака. Оне су биле, сасвим вероватно, домови средњевеконе властеле, које је у Корјенићима морало бити у великом броју. На такву је мисао дошао и др Ј. Кујачић, кад за кулу на Вабиној гори каже, да личи на „средњевековни замак малих размера”. V Билећким Рудинама још се одржавају неколике овакве куле које су припадале беговским породицама, о којима се зна да воде порекло од неке српске властеле. А за те куле Ј. Дедијер каже: „Чини се да би ове куле могле бити остатак од старе српске властеоске куће”.

Понегде су у турско доба око кула засниване махале на тај начин што су деобом задруге, настањене у кули, њени чланови подизали куће око куле. За то имамо пример махале зване „Кула” у Грнчареву. Неке су се куле одржале, док су друге развалине или им се само темељи познају.

У Ластви је било неколико кула. Једна на брду Клупковини на 4 боја са лепо тесаним каменом и пушкарницама које се гранају утроје; сад је зидина. Друга је још виша кула била недалеко, на брду Маховини, На Беговини се држи стара кула у којој станују муслимани Кравићи, којима је дошла по миразу, а раније била Капетановића. Једна је „грчка кула на ћемеру” у Махали, у којој станује Џафер Беговић. У Смајовини (Зечевини) је једна. Преци Салковића су ону кулу међу њиховим кућама затекли пусту кад су добежали из Рисна (1684) и у њој се настанили. У Подињцима близу џамије је кула у ко-јој сада живе Витковићи, а била је Махмут-аге Ћеримагића. Зна се да је у њој живео неки поп Дебеља, о коме се друго што није сачувало. У врху Ластве на Лишаховини је „грчка кула”, која је сада зидина.

У Жупи су куле биле: на Варићаковини, на Суљовини, на Бјеловачи и Расовини. О оној на Варићаковини, казују да је била једна од највећих у Корјенићима. У њој се некад затворило било 40 људи бранећи се од Турака, који су их били опколили. У том боју барјактар је искочио кроз пенџер из куле са барјаком и побегао у Ораховац, док су други изгинули. Поред куле је стара чатрња разваљена, а верују да се у њој налази много бакарног посуђа, закопаног у време тога боја.

У Скозјигрму има више кула: у Међукуче, која још стоји и у њој је живео Бараковић, па је запаљена у Првом светском рату. Једна је ”ћемерликула” на Ћетковој Главици, а једна на Кривоглавцима, сада рушевина. У добром је стању кула у Косама изнад пута, зову је Аџаметова, по Хаци-Ахмету Капетановићу, који је у њој некад становао. Кулу у Подбрду зову Кулетина. У Пријекој Води међу кућама Капетановића била је кула на ћемеру, а једна у Радован Лазу. И ове куле сведоче да је Скозјигрм некад био јако насеље, свакако са богатом властелом.

Доње Грнчарево је имало 4 куле: на Мрђену, у којој сада живе Бекићи; под Паловом Вардом, у Потоку, и четврту у Катиловини. У Горњем Грнчареву су биле такође 4 куле. Једна на Ћиперу, у којој живе Биједићи. У време војевања Баја Пивљанина и Лима Барјактара у њој је живело седам брата, о чијој ћемо судбини говорити по предању на другом месту. Једна је кула на Дубокој долини, једна међу кућама Хаџимаовића, и четврта међу кућама Дураковића. Тај крај села, где су куће Дураковића, зове се Кула, по тој кули.

У Вучијој је било неколико кула чије зидине стоје на Гредицама и на Смрековачи, више Гредица.

Свих кула, и оних које су и данас настањене и оних у рушевинама, има у Корјенићима око 40 на броју. То је тек нешто мало више од половине оног броја колико их је било, како видесмо, по млетачком извештају из друге половине XVII века. Неке су куле порушене у новије време и њихов камен је употребљен за зидање кућа. Међу свим истицале су се својом величином и израдом, колико онамо знају, куле на Варићаковини, на Ушћу у Жупи, на Шабовини, на Бабиној Гори, на Гредицама у Вучијој, на Суљовини у Жупи, и на Клупцу у Нудолу.

Из овог описа трагова давних насеља можемо створити извесну слику, како су Корјенићи изгледали у време доласка Турака: Из вале високо се дизао тврди Клобук са својим бедемима у којима су станови жупана, његових помоћника и чувара града; по вали расута села у зеленилу од шума, жита, воћака и винограда, на местима где су и данашња и са именима која носе и данас. Нарочито су поглед пролазника привлачиле многобројне „бијеле” и „танане” куле на три и четири боја, станови врмске властеле. V сваком селу се видела једна или више цркава, и неколика манастира калуђера и монахиња. Око цркава гробља с импозантним гробницама врмских племића. Код Аранђелове цркве, као саборне, окупљао се често народни збор. Кроз валу су пролазили каравани од Дубровника за Оногошт, натоварени сољу и разном робом, или стока и сточни производи коју су од Оногошта гонили у Приморје на продају. Пред градом Клобуком караване су сачекивали чувари града и давали им оружану пратњу до најближе страже на путу. 

 

Становништво

Иако нас од средњег века одваја тако дуг период времена, ипак нисмо лишени могућности да бар нешто можемо изнети о становницима Врма, чије смо трагове насеља по Корјенићлма већ приказали. Предање старинаца и њихових исељеника сачувало је понешто и из далеких времена; неке податке налазимо у топономастици оног краја, а нешто о старом становништву сазнајемо из дубровачког и которског материјала и других писаних споменика.

И кад је реч о Врмљанима средњег века треба се најпре подсетити онога што је цар Порфирогенит саопштио о становништву Требињске области. По њему, Травуњани су се доселили из своје старе постојбине у време цара Ираклија (612—626) и да су припадали српском племену. То би значило да су Словени, који су се у време Сеобе настанили у жупи Врму, били Срби и да су дошли почетком VII века. У вези с тим да кажемо и ово. Једно место у корјенићкој вали, у селу Ластви, зове се Бован. По проф. Ердељановићу требало би да ова реч послужи као поуздан доказ, да су Словени живели у оном крају и у она времена кад су још били незнабошци и кад су објектима у природи, кршима и другим, давали ово име зато што су личили на њихова божанства — балване, која су израђивали од камена и хостију.

Вредно је пажње да се у Корјенићима, као што је случај и у њиховом суседству, чују приче о некаквим становницима који су онде живели у врло далека времена и давно ишчезли. Такве становнике Корјенићи зову Грцима и Матаругама. Али, док Грке само спомињу, о Матаругама код Корјенића живе разне приче. Тако се и за онај крај поставља значајан м још довољно непроучен проблем — ко су Матаруге? С њима ћемо почети овај приказ становништва врмске жупе.

МАТАРУГЕ

,,Прво су ође становали Матаруге” — веле Корјенићи, и по њиховом схватању то су били најстарији становници њихове жупе. У корјенићким странама према граховском селу Заслапу некад је било, кажу, Матаруга ,,ка’ на гори листа”. Матарушки су у том селу били виногради, чији се трагови још и данас познају. „Пао снијег у љето, па су сви Матаруге некуд иселили”. Чује се и овако: Град им тукао често усеве, па се заверили да се иселе, што и учинили; остала им само једна кућа у Нудолу.

У селу Ораховцу живе данас само досељеници из околних крајева, чији су се преци досељавали почев од XVIII века. Кад сам Ораховчане питао о њиховој старој цркви св. Јована, рекли су, да су и она и гробље око ње остали од Матаруга. Назив Старосеље, како се зове један крај овог села, указује на далеку насељеност Ораховца. То потврђују и они стећци око цркве о којима је раније говорено.

У Корјенићима се одржала још само једна кућа муслиманског рода Пирића који су после Првог светског рата иселили у Тузлу. Они сами казују да су била два брата — Пиро и Баћо, и да су од Пира постали Пирићи, а од Баћа Баћовићи, угледно братство у племену Бањанима. Други су ми рекли: „Казивали се да су од Баћовића, а стари говорили да нијесу, него од Матаруга, и да им је то из подруге било.” И овако: Били су имућни, али међу вима није било виђенијих људи и други муслимански радови нису марили да се од њих жене.

Неки држе и Бурлице, мало староседелачко братство у Корјенићима, да су од Матаруга. Кад сам у племену Грахову распитивао о Матаругама, неки су ми Граховљани рекли, да они за Матаруге држе све старинце у Корјенићима. А њих онамо има данас неколико бројно малих, али некад знатних родова.

Толико сам о Матаругама забележио у Корјенићима. Да ли би се на основу овога дало што рећи у прилог познавању Матаруга?

У успоменама Корјенића Матаруге живе, како видимо, као неко врло старо становништво; а и као некакво становништво које је, по њиховом схватању, у сваком погледу било за омаловажавање. А ко су били ти давни становници њихове жупе, то Корјенићи не умеју рећи (суседни Кривошијани о Матаругама казују да би били „друге вјере”).

Матаруге се помињу често, како је познато, у дубровачким архивским књигама из XIV века као становници планинских крајева недалеко од Дубровника. О пореклу и значењу ове речи изнесена су код нас разна мишљења, али се скоро сви они које је интересовао овај проблем слажу у једном: да Матаруге није словенска реч, па и у томе, да Матаруге нису Словени. Историјски подаци и овакво тумачење порекла Матаруга сасвим се слаже, као што си види, са предањем Корјенића, тј. да су Матаруге заиста били врло стари житељи њиховог краја, и да су они били некакво друго становништво – балкански староседеоци, туђи нашем народу. Отуда — тако би требало разумети — онакво гледање на Матаруге од стране Корјенића, који о њима још и данас с поругом говоре.

На основу материјала којим је располагао о Матаругама, и проф. Ердељановић је у њима видео Влахе, несловенски живаљ који је у средњем веку као сточар живео у планинама у близини Дубровника, да су се ти Власи до XIV века већ били посрбили и отада раселили на разне стране по унутрашњости.

Овакво објашњење порекла Матаруга остаће, држим, неизмењено и даљим њиховкм проучавањем. Али овај проблем, како ми видимо, није тако једноставан, ни прост. Ради његовог дубљег и потпунијег решења треба ће још рада, да би се могло одговорити на многа питања која искрсавају из оваквог закључка о етничком пореклу Матаруга. И ево неких од таквих питања која су нам се наметала слушајући казивања Корјенића.

У питању је: да ли су Матаруге, ти балкански староседеоци, у неко време и однекуд дошли међу Србе у врмској жупи; или су они били аутохтони живаљ оног краја који су први Срби затекли кад су дошли и настанили се у Врму? Кад и старинци Корјенића одржавају предање, да су у њиховој жупи „прво” становали Матаруге, излазило би као вероватније ово друго: да су они затечени у Врму. Ако је тако, наметало би се даље питање: како објаснити да се име тих балканских старинаца одржало упорно кроз векове (од VII века) и да је оно још и данас тако живо у успомени народа оног краја? Тражећи одговор, долазимо на мисао о броју несловенског живља који су Срби затекли у Врму. И само се собом каже: да их је било мало, они би се изгубили у надмоћној српској средини. А како се о њима чувају онако жива предања, мора бити да су Срби затекли у Врму Матаруга у већем броју („било их ка’ на гори листа”) и настанили се међу њима. Овај туђи етнички елеменат Срби су свакако, и то треба додати, увек издвајали од себе, па и онда кад су се дугим међусобним животом Матаруге били сасвим посрбили.

Кад предање о саборној Аранђеловој цркви у Корјенићима говори да је најстарија у Херцеговини, а млетачки извештај из краја XVII века, како је изнесено, да је стара 1200 година, питамо се: да ли у тим предањима може бити какве стварне основе? Или, другим речима, да ли би могло бити да је Аранђелова црква заиста толико стара, да је она била храм Матаруга хришћана међу незнабошцима Србима Врмљанима? Нама се чини, да је то врло могуће, тј. да је становништво жупе Врма у раном средњем веку било таква мешавина, Срба незнабожаца и хришћана Матаруга, и да су Срби са примањем хришћанства наследили од Матаруга и Аранђелову цркву.

Размишљали смо и о томе, какав ли је могао бити однос Срба према Матаругама у прва времена у Врму. Самим тим, што су Матаруге постојали у оном крају и у доцнијем средњем веку, природно би било закључити, да је насељавање Срба у Врму у време Сеобе ишло мирним путем. Могуће је да су Матаруге у прва времена по доласку Срба, ако не бројно, а оно уз подршку византиских власти, имали предоминантан положај у жупи Врму. А доцније су, вероватно, они имали равноправан положај са Србима врмске жупе.

Ко су могли бити по свом етничком саставу Матаруге у Врму? Да ли остаци илирских Дереместа којима је, по Скоку, она жупа са својим градом била главно седиште? О томе је немогуће ишта одређено рећи. Слушајући казивања о Матаругама у нашим западним крајевима, А. Лубурић је дошао на идеју да је врло могуће да се тим именом звало у време Сеобе све несловенско становништво на великом простору — у западној Босни, Херцеговини, Боки и Црној Гори. Проф. Ердељановић је тумачио да у овој речи треба гледати подсмешљив надимак за неко несловенско становништво. Тај смисао она има, како ја разумем, и према онаквом објашњењу које је о пореклу и значењу речи Матаруге дао Скок. Ако иза свега поставимо још и питање, да ли су Матаруге чинили етнички хомогено племе и где је била њихова племенска област —- онда тек увиђамо, како је са изнесеним “закључком, да су Матаруге несловенски балкански живаљ, овај проблем само делимично решен.

У Корјенићима се очувало, како ћемо даље видети, нешто старинаца. Граховљани које сам распитивао о Матаругама, како је речено, сматрају те корјенићке староседеоце за Матаруге. Старинци у Корјенићима чувају предање да су им преци оданде ишли у бој на Косово и тамо испогибали; свесни су тога, да су им преци од памтивека Срби. Па зашто Граховљани држе да су они Матаруге?

О томе ћу опширније говорити у раду о племену Грахову, који спремам. А овде укратка да изнесем оволико: испитивањем се утврђује да су сви данашњи Граховљани досељеници с разних страна, најстарији од пре око пет векова. Њихови досељени преци затекли су Ту Грахову Риђане, једно старо српско племе, чија је племенска област захватала сем Грахова и велики простор око њега. И у Грахову се одржава предање о Матаругама, што би имало да значи, да је и међу старим Риђанима морало бити, као и у Корјенићима, посрбљених Матаруга. Досељеници су од Срба Риђана слушали предања о Матаругама и осетили по посрбљеним Матаругама, да сви Риђани нису Срби. Кад су, множећи се међу старинцима, досељеници ступили у борбу с њима о превласт у племену, и кад су их надвладали, они су стали све старинце, и Србе и Матаруге, називати тим подругљивим именом балканских староседелаца. Такав је случај и са Кривошијанима, Цуцама и још неким племенима око Боке. Сви су они име Матаруге пренели на све затечене старинце, па и на старе Србе. И зато код њих реч Матаруге значи што и старинац, староседелац. Зато Граховљани, како рекосмо, и корјенићке старинце сматрају за Матаруге.

Па иако досељеници у Корјенићима своје старинце не зову Матаругама, из тога што сви Корјенићи казују да су матарушки били виногради у Нудолу, „чији се трагови и данас познају”, а црква у Ораховцу и гробље око ње да су остали од Матаруга, види се, да и за њих реч Матаруге уствари има значење као и код Граховљана и других — староседеоци.

На оваква расуђивања о Матаругама да додамо још нешто.

Споменули смо име Палова Варда, једног брега у селу Грнчареву у Корјенићима, и име Вардиште, долова у селу Ластви. Враћамо се на ове топониме зато што нам је Влад. Скарић нарочито скренуо пажњу на њих. А ево зашто. Скарић је тумачио да су то романске речи са значењем „стража” (варда) и „стражарница” (вардиште), и њихов постанак овако објаснио: У доцнијем средњем веку настало је, како Скарић по Јиречеку излаже, кретање пастирског живља из средишњих и ј ужних крајева Балканског полуострва и његово померање према северу и северозападу. То се кретање појачало турском најездом и масе, које је представљао двојезични паситрски елеменат, који је говорио неким српско-романским жаргоном, струјале су к северу и северозападу и расипале се и по Босни, Далмацији и Херцеговини. Прва фаза њиховог продирања у ове земље пада, како је Скарић држао по Јиречеку, у време пре Косова, а друга у време кад су поменуте земље већ постале делови турског царства.

Скарић је извесне породице у Босни и Херцеговини означио да потичу од тих миграција Србо-Влаха у каснијем средњем веку, а о многим туђинским елементима у топономастици Босне и Херцегови- не био је мишљења да су импорт XIV и XV века, тј. да су их дали ти досељени Власи, о којима је реч. Као типичне топониме који су тако постали Скарић је видео у називима Варда и Вардиште. Како и у Корјенићима постоје ови топоними, по Скарићу би излазило да је селидбена струја Срба и Влаха доспела и у наш крај.

У предању Корјенића нисам чуо ништа што би потврђивало такву сеобу. Поред тога, тешко би било објаснити, како су ти сточари при својим сеобама могли ући у Корјениће и настанити се у оној жупи, која је била, како из испитивања излази, густо насељена у каснијем средњем веку, и у којој је живела, како ћемо видети, многобројна и знатна властела. Па ипак, у Корјенићима има топонима који наговештавају да је тако нешто могло бити, као на пр. називи Капорова јама код града Клобука, и Капоровине, како се зове један крај села Нудола. За та имена се држи да су влашког порекла.

Више од тога ићи ће, можда, у прилог том досељавашу Србо-Влаха и у Корјениће нешто друго. Један крај села Ораховца зове се Влашки до. Одкуд то име и како је оно могло настати? V Корјенићима не знају, колико сам распитивао, да је кад у њиховом крају живело какво становништво које се звало Власима. Нисам чуо ни то да су кад корјенићки мухамеданци своје саплеменике хришћане звали Власима. У близини Корјенића и даље од њих познати су ми још неки називи који подсећају на Влахе, као Влахиња, име брда код Билеће, Влашка Кућишта у селу Ораху у Никшићу, и друга. Да поновимо питање — откуд та имена?

Ослаљајући се на ова излагаља Скарић — Јиречекова претпостављамо да су Власи, по којима су дошли ови називи, могли потицати од поменутих сеоба Срба и Влаха. А ако је заиста нешто тако, онда бисмо имали ово: и Матаруге и Власи су несловенски елеменат, само с том разликом: Матаруге су балкански староседеоци које су Срби затекли и у жупи Врму у време Сеобе и временом посрбили, а Власи су имиграција Влаха у доцнијем средњем веку и, средишњих делова Валкана (нарочито из Македоније), чије су сеобе продрле и у жупу Врм. Следујући оваквој претпоставци рекли бисмо још и ово: и ови Власи су се под Турцима посрбили, а под утицајем традиција о Матаругама Срби у Врму су и на њих пренели ово име. И тако је с приливом новог влашког елемента у каснијем средњем веку и с преношењем на њега имена Матаруге, ово име добило нов импулс и остало у тако живим успоменама народа онога краја. Зато би можда у оним родовима, на које народ у оним крајевима још и данас нарочито указује, да су од Матаруга (као на Пириће у Корјенићима) требало гледати као на потомке ових Влаха из каснијег средњег века, а не као на Матаруге, веома давно посрбљене балканске староседеоце.

Архивски подаци

Неколико имена становника жупе Врма налазимо у дубровачким и которским документима из доцнијег средњег века. Најдаљи становник Врма, о коме знамо, спомиње се у једном акту од 13. новембра 1279. године. У њему се каже, да неки Станоје Ратиловић из Крушевица и Ратко Братославић из Плане (вероватно рудинске) јемче за Драга Драгованића из Клобука (pleci pro Drago Dragouanich de Clabuci). О чему јемче, није речено, а по свој прилици ово је лице било из села Клобука у Врму. То би говорило да је и село Клобуци постојало још и у та времена.

23. фебруара 1280. године неки Радован Звенић из Врма (de Verme) преузима јемство да ће његов човек Кртеша доћи на станак на одређено место на позив Браторада де Драцча, који га тужи да га је Кртеша опљачкао. . . У акту се даље каже, она страна, која не дође на станак, да је крива.

Из године 1306, од 4. марта, имамо имена: Радоје Обрашић и Радован Братачић из Врма јемци су да ће Милован Градиновић, Гојан Вратачић и Радин Обрачић платити дуг од 54 перпера. Биће да су сва ова лица била из Врма, и како се овде ради о неком дугу, вероватно да су се они бавили трговином. — “У једном мало доцнијем акту, од -14. фебруара 1319, читамо да су Озрен Доброчинић и Радош Добријевић из Врма јемци за Обраду, кћер Хранојеву, која ступа у службу. При ступању девојке у службу, писан је, како се види, неки уговор.

Госине 1327 од 18 октобра, забележено је да Милка из Врма (de Verme) намешта свог сина Милатка као шегрта код постолара Обрада, сина пок. Богдана у Котору, за 8 година за храну, одело и за алат – Остоја Бестудовић из Врма (код Клобука) дао је 26. фебр. 1368. године Богавцу и Младену Гојсалићу слободан пролаз када буду долазили у његову »соntrata«, иако су они били његови “homines” пре него што су се иселили у Дубровник.

Године 1408, од 10. фебруара, три Милшића, браћа Радослав, Вукослав и Вукац из Врма обавезали су се Ивану Гојићу кројачу у Дубровнику, да ће му због рана које су му задали и учињене похаре платити 40 перпера у осам годишњих оброка и да ће му осим тога давати доживотно сваке године по две краве, по једно јагње, по товар брашна и две кокошке. — 21. децембра 1419. споменут је Грубачевић (Grubacevich) из Врма под Клобуком. По једној белешци у дубровачким судским књигама из 1422. године су девет људи из града Клобука, којима се не казују имена, а међу њима и једна жена са сином, напали путнике и опљачкали.

Из ових неколико архивских података види се да су се Врмљани бавили трговином са Дубровником, при чему су давали и јемце да ће дугове исплатити. Исељавали су у Дубровник. Слали су децу на занат и девојке у службу у приморске градове. Највише се ова акта тичу пљачке трговаца, при чему су чак и жене учествовали. Значајни су и ови подаци у којима се каже да је неки Кртеша био „човек” Радована Звенића, а Богавац и Младен Гојиславић »homines« неког Остоје Бестудовића. У каквом су односу они стајали? Да ли као кметови„ или како друкчије?

Подаци из топономастике

Кад је и како жупа Врм добила име Корјенићи, говорићемо на другом месту. За Корјениће је иначе карактеристично да ниједно село у њима не носи назив по имену каквог рода. Иако је тако са именима села, у свима њима има топонима изведених од имена лица или родова који су некад онде живели и о којима се данас најчешће ништа не зна.

Топоними су по свом постанку из разних времена. Није потребно доказивати да међу њима има и веома старих. На основу писаних споменика утврђује се да су имена Клобук, за град и село у Корјенићима, и име Ластва постојала и у доцнијем средњем веку; а указали смо на основу чега се може доста сигурно узети да су из тих времена и имена осталих корјенићких села. Патронимички топоними у Корјенићима, које ћемо наводити, свакако су, или бар делом, из претурског времена.

Један крај села Ластве зове се Клупковина, где је била кула, а по предању и манастир. Име је остало по неком роду Клупковићима или Клупцима, који је онде живео. Вероватно да је и кула припадала том роду, о коме се данас ништа не зна. И један крај села Нудола се зове Клупци, па је и онде била кула која се по величини и изради, како веле, истицала међу највећим у Корјенићима. По свој прилици да су Клупковићи (Клупци) били неки властеоски род који је живео и у Нудолу и у Ластви. У Грбовнику Корјенића-Неорића међу властеоским родовима који су имали своје грбове налази се и име Клупковића. Врло вероватно да се то односи на овај род у Корјенићима. На Клупковину се наставља главица Маховина, по чијим странама је било винограда „у српско доба” и где се познају омеђине ранијих насеља. Вероватно да је и овај назив постао по имену неког старог рода. Ту је и брдо Кипин:, Иваново гувно и Ђендова греда, стара имена. Изнад Ластве, а испод брда Кучме, је Папино Кућиште, где се налазе омеђине кућа и старо гувно код њих. При Петњем Брду је Папића пећина, о ком се роду изгубио сваки спомен. Поред Рамовине је Кокошаревина.

Онај крај Ластве, где је била аустријска касарна, зове се Пуљковина, име дошло гго свој прилици по непознатим Пуљковићима. Трмов до, Блаткова њива и поред њих Шиљевина су исто тако стара имена по неким ишчезлим лицима или родовима о којима се није сачувало помена. Поред Сушице су њиве зване Красно, а испод Црквине при реци је Цртов сто и Цртове греде. Предање је сачувало да је ту, на старом путу, неки Црто пре Турака узимао ђумрук од трговаца и других пролазника. То је могао бити неки самовољни властелин из жупе, који је приход од ђумрука делио можда са својим родом, или и са другим жупљапима. На Студенцу Капетановића живели су Црњаци, староседеоци. Памте последњег од њих, Воја Црњака, који је скитао но селима и онде самро.

Западно од Ластве је Кокотовића градина, високо брдо. О том роду се онамо не зна ништа, што је знак да је давно нестао из оног краја. Кокотовића има у Дабру и Фатници, који се казују да им је старина у Корјенићима, у Скорча гори; славе Никољдан. Отуда су најпре дошли у Бијеле Рудине и оданде се расељавали. Могуће је да су то ти Кокотовићи, по којима је остао назив оне градине. Кад су дошли Турци из Рисна, како казују, у Ластви су живела и два брата, Ђурица и Радоман, о којима се толико зна да је један продао своју земљу, а други утекао некуд.

У селу Жупи, у његовом крају Ушћу, је Лађевина, земља, Маркова греда, главица и на њој стара турска караула. У Равном бријегу је Вилина њива, Трнове њиве, Крстаче и изнад њих Барине, брегови, а према њима Попов бријег. Ту је и Варићаковина, крај села, где је била једна од највећих кула у Корјенићима. Ово име је остало бесумње по неком роду Варићацима који је онде живео и судећи према онаквој кули коју је он вероватно подигао, то је би неки јак властеоски род у претурско доба. Можда су од њих Варићаци у Лици. — У Расовини, у Жупи, су називи: Љубенковина, Чубриловина, Вуковина, стара имена остала свакако по именима неких родова који су онде жхвели. У Потоку, крај села Шеховића главице, једно место се зове Марковина, старо име, а у ,,селу” Врелу су Маловића Ривине, о којима нисам могао сазнати кад су онде живели и шта је с њима било. Ту су још називи: Ђилдовина, Хулканова бара, Кнежевине (њиве), Ђуров бријег. Све су то стара имена по непознатим лицима или родовима У Жупи, у ужем смислу, је Хавина продо, Барбуле, Ћукова греда, Васиљева башча, Никоља главица. Откуд ово име, да ли по некој старој цркви, нисам се распитао. Један крај села Жупе, како видимо, зове се Жупа те тако овде имамо случај: Врм је жупа; Жупа је село у жупи Врму, а Жупа је и локалитет у селу Жупи.

У Аранђелову је поток Требољ, а изнад села су стране Дусе и више њих главица Томашевина, чије име подсећа на неки ишчезли род Томашевића; Дубрава, нод Клобуком, а испод ње су Зграде, некад биле орнице. До њих је Старо гувно, Станојев бријег, Велики и Мали Галешин бријег, Самарова њива, Ромово гувно — све стара имена о чијем се постанку не зна ништа. Испод Галешина бријега је Влатково млиниште на Миротињском потоку о чијем негдашњем власнику или власницима такође није остало помена.

Испод града Клобука и Миротињских греда је Миротињ, кроз који тече поток Миротишница. Ту је некад, како веле, било велико насеље које су због његовог богатства звали ,,Мали Мисир”. По странама Миротиња па све до Велике ријеке, били су некад виногради, док је вода спрала земљу и оголитила оно земљиште? „То је, и зулуми турски, учинило да је стари свијет оданде иселио пут мора.” Сад је онамо све голо, а до недавно су наилазили на трагове разних воћака, по чему би се дало закључити да то старо насеље није тако давно сасвим расељено. Свуда по Миротињу су честе омеђине ранијих насеља. О становницима Миротиња казују да су од богатства били толико осилили, да су Аранђеловој цркви долазили на коњима са сребрним седлима и нафору примали са коња на копљима. Називи су у том крају: Рачевина (врело), Провалије, Мочило, Камештак — и свуда туда су кућишта, нека од сувомеђних зидова. На Ми- ротишњици, код Аранђелове цркве, је млин звани Красна.

И у близини, у Кунској, је некад било јако насеље из којега је у време Баја Пивљанина излазило по 80 коњаника са сребрним сед- лима, Ту су Вучковића омеђине и Вучковића врело, где су живели староседеоци Вучковићи, који су одатле иселили у околину Билеће. Старо је име у Секулове луке, по непознатом лицу или роду.

У селу Скозјигрму, у брду Височнику је вода и место Басарица, Катин врт, Ђедова њива, стара имена. До Кривоглаваца је Јанковина, са три кућишта, где су вероватно живели неки Јанковићи. Зна се да су на Мрављачи живели неки Шарваути, који су изумрли. С друге стране, до Шумате главице, је Пељтековина (шума) назвата по свој прилици по имену неког ишчезлог рода; Радован лаз, по непознатим Радовановићима; Козји градац (пашњак), и Мусин. Изнад Шумате главице су брда Ланишта, Пандурица, Врањ кук, а изнад њих брда Скорупан, Вукова пећ, Скрада (шума), Ходњи до, пун шуме, а више њега су стране Ђатло, Будима (земља), Малинова продо и Радова продо.

У Доњем Грнчареву један се заселак зове Мрђен, вероватно по истоименом роду Мрђенима. У страни више села је Машова Градина, а испод ње Владића Кућетине, и ту су темељи неколико сувомеђних кућа, али се о овом роду ништа ке зна. У Присоја су Кућетине, са 5—6 сухомеђних кућишта, како кажу, биле „грчке”. Ту је и Каћуново Ждријело, а иза њега је Пујовача, пећина, и у њој каменица. Под њом су Пиштета, где вода бризга до Видовадне, а до њих Папића Тор. Можда су ово били они исти Папићи које смо споменули у Ластви. До њега је Мркоњића продо. У Дошој Глумини, у Влаци, налази се ,,грчка чатрња” и под њом неколико „грчких кућишта”. „Нема пас пасу да је причао, кад је ова чатрња грађена”. У Дољем Грнчареву се један крај села зове Катиловина.

У Горњем Грнчареву, у брду Глумини, су Велика и Мала Градина, брдо Тривера, Пиџина Градина. У Присојима је Паклени до и у њему Паклена локва. Ту је и брдо Татијерница, Драчево осоје, Вечерић, брдо Грмац, Милусовина (земље), Сокаци (греде), а наспрам њих је Динића пећина, старо име по неком ишчезлом и непознатом роду. У средини села су Чаушића њива и Нушила вода.

У Заклобуку је Роков до, старо име, остало вероватно по имену неког рода; Шурбатов до је добио име по истоименом роду староседелаца којих и данас има у Корјенићима. У Преграђу су Радојеве њиве, Љешковац (земље), Чукнића долови, у којима су живели неки Чукнићи, а шта је с њима било, нисам могао сазнати. Даље су називи: Матов долац, старо име; Рајевића до, који је добио То име по Рајевићима који су онде становали до пре више од сто година, а били од Миловића у Грахову. Ту је и главица Куљајевица, која је свакако добила име по неком непознатом роду Куљајевићима. Према брду Космашу је Оскокова градина, Пекова долина и у њој вода Вукоја, и Миров до, стара имена. У Заклобуку су живели Поверати, које куга морила, а неки иселили у околину Билеће, где и сада живе. Копали су се у Кужној долини и још се то гробље зове њиховим именом. У Клобуцима је према Жупи Славиње брдо и ту су Горње и Доње роге, Радинов до, Брштани (радне земље). Ту је и Херцег-Градина м под њом Машиковац и Вукашин долине, стара имена.

У дубокој ували око речице Заслапнице је Нудо, ограђен високим брдима. У врху села је Бојање брдо и Звек, брдо. Испод њих је вала Заслапци, а ислод њих Мијанова страна, земље, а под њима је Мијанова ограда. По јужним: странама до Заслапаца су Локвањ, Ледине, Пакља продо, Велико и Мало Кобо, Оштриковац. Испод њега је Балабанов до, а ниже њега Селиште и до њих Лошовица, земље. Изнад њих је брдо Чешаљ, а иза њега брда Мали и Велики Кум. Испод њих је Курљаје и Бранково осоје, па Дарина пећина и Бранкова вода. До њих су Пакленишта и Драгошева долина. Западно су Добрилове греде и испод њих Јаворје. Ту је и Шаник, врело и зидине џамије поред њега. Са запада до Вел. греде је Прибојина, коса, и Побиљ, До Побиља је Попова пећина, Сиљеви бријег, Сапаљ продо и Сапаљ до. Ту је вода Вукоја и Рача њива.

Са северне стране је Омутић, брдо, испод њега Заслапске стране, а у њиховом подножју Ковачко осоје, а северније Пода, где су виногради, Рач кук, Сукременице. На Пода се наставља Козар главица, Густи поток, Птичија вода, а у подножју је Бумбина њива, Цицали продо којом тече вода. Западније до Густог потока је Лазарева продо и Зеркина пећина, Баћевина, стране и земље. Даље су Јанков поток, Попово Кућиште на врху Бабине торе, Везова греда и Цркваш, брег испод Бабине горе. Све страие у Нудолу су иекад биле под лозом.

Вредно је пажње, да смо у Корјенићима нашли патронимичких топонима истоветних с именима властеоских породица које налазимо у Грбовнику Неорића-Корјенића и које су имале своје грбове, као: Клупковиће, Дебељевиће и Соколовиће, о којима ћемо даље говорити. Сасвим је могуће да је та властела живела у Корјенићима и позната била Неорићу-Корјенићу, састављачу грбовника, који је такође, мора бити, водио порекло из Корјенића.

Врмска властела

У опису трагова давних насеља у Корјенићима, говорећи о корјенићким кулама, изнели смо мишљење да су оне сасвим вероватно подизане пре доласка Турака и биле домови врмске властеле. Судећи према броју тих кула, природно би било закључити да је у жупи Врму у доцнијем средњем веку било много властеле. И она народна предања, која наведосмо, да су становници неких корјенићких села долазили к Аранђеловој цркви на коњима са сребрним седлима и да су тако осилили били, да су нафору с коња на копљима примали односе се, врло је могуће, на стару властелу. Вероватно је и то, како је већ напоменуто, да су имена оних земљишта око највећих кула, као: Варићаковина, Клупковина, Пуљковина, Кокошаревина, Лишаховина, Галешин бријег л друга, била некад својина неких имућних и знатних родова којима су те куле припадале и земљишта око њих. То су, држим, били властеоски родови, ишчезли одаггде незнано кад и камо.

Од три властеоска рода жупе Врма имамо нешто више података. Из једног од њих, како ћемо видети, изишла је једна наша знаменита средњевековна династија. Ти су родови:

Горњевуци (Горевуци)

У Добрском Селу, у Ријечкој нахији, живи неколико братстава која се једним именом зову Горњевуци или Горевуци. По њиховом предању, које сам и сам слушао онако како је већ објављено, старина им је град Клобук у Херцеговини. Тамо је било више Горњевука који су се по паду Херцеговине под Турке раселили на разне стране и једни отишли у Босну, у град Јајце; неки у околину Билеће, где се потурчили и од њих било бегова; а неки прешли код Иван-бега Црнојевића који им дао насеље у Малом Залазу, у племену Његушима. Најдаљи предак о коме Горњевуци знају звао се Ратко, а у Његуше да је дошао из Клобука његов син Валац с више рођака. Раткова кула налазила се у Клобуку и, како су се Горњевуци обавештавали, на њој је био грб са знаком вука, који да се до недавно одржавао.

Да у овом предању има стварне основе потврђује се тиме, што Иван-бег Црнојевић међу својом властелом спомиње поред других и „од Горевук: Степан Добриевић и Стипан Милосалић”. То су вероватно ти властелини Горњевука који су дошли из Клобука код Иван-бега. Због заваде с Његушима, Горњавуци су се премакли у Добрско Село, где су се од њих развила јака братства Јаблани, Моштроколи, Раслапчевићи и Сјеклоће. Сада славе св. Агатоника, а знају да им је стара слава била св. Петка. Можда да име села Вучија у Корјенићима има неке везе са овим Горњевуцима.

Зорке

За неке услуге које су учинили Николи Алтомановићу, у чију је државу спадала и жупа Врм, поставио је он за старешине града Клобука неку властелу Зорке (Sorche). Кад су 1373. на његове земље напали кнез Лазар и босански бан Твртко, Никола Алтомановић је побегао из унутрашњости к Приморју с намером да у граду Клобуку нађе себи заштиту. Али, кад је стигао пред Клобук, нашао је затворене градске капије — властела Зорке су га изневерили. Ко су они били, да ли домороци, од врмске властеле, није познато.

Бранковићи

У врху корјенићке вале, у селу Нудолу, има много омеђина, остатака давних насеља. Једно од тих кућишта у близини обновљене стародревне Крстове цркве, сравњено са земљом и обрасло у шибљу, зову Вуково Кућиште и казују да је онде био дом косовскога Вука Бранковића. Онај крај села Нудола, где је Вуково Кућиште, зове се Бранковина, а стране изнад села и испод брда Чешља, Бранково осоје. Ови топоними указивали би да су некада у Нудолу живели неки Бранковићи, по којима су остала ова имена. Да је заиста тако, потврдиће многи подаци које ћемо навести.

На првом месту да изнесемо предање Бећировића и њихових рођака Бекића, мухамеданских родова у Корјенићима. Они знају да су у Нудолу живели Бранковићи, а још и то, да су они од тих Бранковића. О Бећировићима и Бекићима се онамо добро зна да су староседеоци корјенићки. Они су примили ислам, како смо испитивањем сазнали и о другим старим Корјенићима, у првој половини XVI века. Из тога би излазило, да су ти Бранковићи, од којих се казују да су ови мухамедански родови, живели у Нудолу још у XVI веку и да су доцније оданде ишчезли. То је морало бити веома давно, јер те Бранковиће не спомиње предање осталих Корјенића.

Са једног стећка велике некрополе у Ластви, усред Корјенића, снимљен је натпис: „Асе лежи Влатко Бранковић, станорова и вече сином гд годмедан постави те к Влатку доде”. Натпис није, као што се види у свему читак, али име Влатка Бранковића у њему још један је доказ да су у Корјенићима заиста живели неки Бранковићи. Надгробни споменик је бесумње из претурског доба, а по опису како је изгледао сасвим је вероватно да је тај Влатко Бранковић био властелин.

Како из изнесених података излази да су у корјенићким селима Нудолу и Ластви у претурско доба и у старије време турске владавине живели неки Бранковићи, постављало би се питање да ли би могло бити какве везе између тих Бранковића и косовскога Вука Бранковића, о коме корјенићко предање говори да се родио и живео у оној жупи? Одговор на то питање даће нам даљи подаци.

Бранковићи — стари исељеници из Корјенића

Да су у корјенићкој жупи заиста живели Бранковићи, потврђују предања неких родова изван Корјенића који су се звали или се неки и данас зову Бранковићима, и који су знали да су старином из Корјенића. Сви су ти Бранковићи били племићки родови, о којима је већ доста писано. Овде ћемо из литературе укратко изнети само оно што се зна о њиховом пореклу и о њиховим знатним представницима.

Католички Бранковићи. — Из историјских споменика је познато да је у Јајцу босанском живео племићки род католичких Бранковића, који се тамо налазио до краја XVII века. Најстарији од њих, колико се зна, потписивао се: haereditarius dominus Illyriae, dux a S. Sabba et Liburnia. Он се године 1681, налазио у Бечу, где је молио цара да га ради заслуга и претрпљене штете обдари добрима Франкопана. Никола Матија Илијановић је имао четири брата, чији су рођаци били јајачки племићи: Павле, Антун и Јаков Бранковићи, браћа и синови Августина и Марије, нећаке Томе Марнавића, владике босанског. Ова браћа су наследила велика имања и племство од предака, носила грофовске титуле и тврдила да воде порекло од деспота Ђурђа Бранковића -— Смедеревца. Тврдила су и то, што је поред другог за, нас овде особито значајно, да су старином из Корјенића у Херцеговини. Ти су Бранковићи бројали претке почев од себе: гроф Павле (рођен 1640) — Августин — Јован (haereditarius dominus in et de Brankovics) — Змај деспот ВукСтеванДеспот Ђурађ. Знали су и то да су им ужа постојбина била села Бијела и Бранковићи код Сарајева. Да се та њихова казивања односе на село Бијелу код Вишеграда (општина Добрун) и на село Бранковиће код Рогатице, у коме данас живе мухамедански Бранковићи, потврдиће даљи подаци.

О јајачким Бранковићима историчари кажу да су се, док су живели У Јајцу, живо заузимали за католичке интересе и за интересе царске Аустрије. Због тога су у бурним догађајима крајем XVII века морали напустити Босну и прешли су у Угарску.

Како смо утврдили да је у Корјенићима живео неки властеоски род Бранковића, који је оданде давно ишчезао, нема места сумњи да су од тих корјенићких били и ови католички Бранковићи. Кад су се они, како видесмо, заодевали и титулом dux a SSabba, несумњиво је да су им преци, који из Корјенића пређоше у Босну, били православне вере. А како су католички Бранковићи знали и то да су им ужа постојбина била села Бијела и Бранковићи око Вишеграда, значило би да су они из Корјенића најпре прешли у тај крај Босне, па у Јајце. Та њихова сеоба је била свакако пре XVII века; а кад управо, видећемо даље.

Католичке Бранковиће историчари су огласили за „лажне Вранковиће”. Да ли су они у праву? И нама је јасно што и историчарима, на основу чега они ове Бранковиће сматрају за „лажне”, то јест да они нису могли водити порекло од деспога Ђурђа I Бранковића, иако су тако тврдили. Али при доношењу свог суда историчари нису водили рачуна о једној ствари која им је, изгледа, била непозната, наиме: да су људи из оних крајева, односно братственици, склони да се казују по најчувенијим претставницима своје велике фамилије, свога братства. То они чине ради тога да би што јаче истакли свој род, и нарочито, кад се из завичаја иселе у који други крај. Да је тај случај и са јајачким Бранковићима, односно другим речима, да се њихово предање по коме су водили порекло од деспота Ђурђа I Бранковића има узети као доказ њиховог сродства са династијом Бранковића, потврдиће и други примери.

Мухамедански Бранковићи. — Код Рогатице у Босни је село Бранковићи које је име добило по мухамеданским Бранковићима који од давнина, па и данас, у њему живе. Рогатички Бранковићи су стара беговска кућа која одржава предање да води порекло од косовскога Вука Вранковића.

На једном: старом гробу поред села Бранковића налази се натпис: „И погибе на боју деспотову. Асе билег Махмута Бранковића на свои баштини на Петрову Полу, да е благословена рука кођ сиече”. У историјским споменицима читамо да су се на двору синова војводе Радослава Павловића, војводе Петра и кнеза Николе, чија је земља била у крају између средње Дрине и реке Босне, налазили 1454. године међу њиховом властелом кнез Радивој Бранковић и кнез Вук Бранковић. Претпоставка коју су већ други изнели, да би ови кнезови могли бити преци мухамеданских Бранковића, и да је могућно да је један од њих овај потурчењак Махмуд Бранковић, по нашем мишљењу сасвим је оправдана. Али наше интересовање иде још и даље, за тим: одакле воде порекло мухамедански Бранковићи?

Да ли што о томе чува њихово предање, није нам познато. А да су и њихови преци, поменути кнежеви Бранковићи, били из Корјенића, уверавамо се из садржаја предања јајачких Бранковића. Кад њихово предање говори, како видесмо, да су из Корјенића и да су им ужа постојбина била села Бијела и Бранковићи код Сарајева, држимо да не грешимо кад из тога изводимо закључак: да су мухамедански и католички Бранковићи један род и да су им преци заједно дошли у онај крај Восне из Корјенића. Њихово сродство потврђује се и тиме, што су по њиховим предањима и једни и други потицали од династа Бранковића — јајачки Бранковићи од деспота Ћурђа Бранковића а мухамедански од његова оца Вука Бранковића. У постанку таквих предаља играла је несумњиво улогу, како рекосмо, она склоност братственика да се казују по најчувенијим представницима свога рода и вајање лава, симбола грба династа Бранковића, на гробовима мухамеданских Бранковића, још више нас уверава да су обе ове гране Бранковића и династија Бранковића изишли из једног истог рода — из рода корјенићких Бранковића.

Ослањујући се на историјски податак да су се кнежеви Радивој и Вук Бранковићи 1454. године налазили на двору синова војводе Радослава Павловића, на узрок и време преласка предака јајачких и рогатичких Бранковића из Корјенића у Босну гледамо овако:

Кад је Степан Вукчић освајао земљу војводе Радослава Павловића у Приморју (Требиње 1438), најдуже су се уз војводу Радослава, како је познато из историјских извора, држали Корјенићи (жупа Врм) и служили му као најјаче упориште у оном крају у борби с Косачом, све до војводине смрти (1441), кад је и жупу Врм заузео Степан Вукчић. V тим борбама Бранковићи су стајали, претпостављамо, уз војводу Радослава, па су се зато, после војводине смрти, морали повући из Корјенића пред Косачином војском. Прешли су у земљу Радослављевих синова и од њих добили феуде у Бијелој и Бранковићима. Тамо је прешло несумњиво више Бранковића, па су неки рано онде преверили и примили ислам, а други преселили у Јајце и тамо примили католичку веру.

Банатско-ердељски Бранковићи. — Поред историјских података, много о банатско-ердељској грани Бранковића знамо из онога што је о њима и о себи самом написао деспот Ђурађ Бранковић у својој Хроници. И ердељски су Бранковићи, као и босански водили порекло из Корјенића у Херцеговини. И не само да су знали да им је тамо старина, већ су се и звали Корјенићима. У дипломи од 1656. године коју је ердељски кнез Ђорђе Ракоци дао митрополиту Сави II Бранковићу, старијем брату Деспота Ђурђа написано је: Сава Бранковић и Коренич (Szava Brankovitsch et Corenitsch). Лонгин Бранковић, митрополит јенопољски и стриц Ђурђев, потпислвао се и Коренич, а на његовом гробу у манастиру Комани у Влашкој пише: „Божиеју милостију Логгин родом от Коренич Бранкович, архиепископ Јенопољски.

Преци ердељских Бранковића преселили су се по мишљењу проф. Ј. Радонића, из Корјенића у Јенопоње, у Поморишје, крајем XV или првих година XVI века. Деспот Ђурађ је у својим списима навео, ако добро разумем проф. Радонића, Ластву корјенићку као своју старевину. И ердељски Бранковићи су, као и јајачки и рогатички, тврдили да воде порекло од династије Бранковића. Бројили су претке: деспот Ђурађ — Јован — Данило — Аврам — Ђурађ — Лазар — Гргур — деспот Ђурађ Бранковић. Пуније њихово родословље дао је деспот Ћурађ.

Писани споменици потврђују да је генеалошка таблица Бранковића „поуздана до Аврама, прадеде Ђурђа Бранконића, који је живео негде у другој половини XVI века”. Али није, како историчари држе, даље од Аврама — оцу Аврамовом Ћурђу и деди му Лазару. Историјска је чињеница да Гргур Слепи није имао сина Лазара, што је навело историчаре да посумњају у исправност овог родословља и да припишу деспоту Ђурђу да га је он измислио. Имали смо прилике да често проверавамо пасове братственика, негде и на основу писаних споменика, и уверили смо се да су имена предака, која се знају уназад до око двеста година, верна и поуздана. На основу тога држимо да су постојали и Аврамов отац Ђурађ и деда Лазар. А то што су ердељски Бранковићи свога чукундеду Лазара везали за Гргура Слепога, нас не буни, јер су тако радили и сви остали Бранковићи — везали се за династију, своје рођаке.

Из редова ердељских Бранковића изишао је низ знатних људи, који су ову грану Бранковића уздигли изнад свих српских породица у арадској и зарандској жупанији.

Чукундеда ердељских Бранковића, Лазар, по деспоту Ђурђу имао је два сина, Димитрија и Ђурђа. Овај се Димитрије порумунио и од њега је постала влашка кнежевска кућа Бранкована или Бранковена. Влашки кнез Константин Бранкован: (1654 — 1714) имао је родословну таблицу по којој је водио порекло од Бука Бранковића, зета кнеза Лазара. Он се рођакао са деспотом Ђурђем и „да је Бранкован сматрао Бранковића за нешто више од познаника, сведочи једно његово писмо из 1681, у ком га назива драгим рођаком**. Кнез Константин Бранкован се каткад потписивао и Константин Бранковић. У генеалогији кнежевске куће Кантакузена, како се зна, било је нарочито наглашено да Бранковани вуку лозу од српских Бранковића. „Кнез Константин Бранкован је намеравао, у случају напредовања ћесарског оружја, да заснује владавину у Србији, колевци своје породице. . .

Други син Лазарев, и брат Димитријев, Ђурађ Бранковић, био је, по деспоту Ђурђу, постељник на двору молдавског војводе Арона. Ђурађ се настанио у Вилагошу, некадашњем поседу српских деспота. Имао је два сина. . . Дионисија, кога је оставио на двору војводе Арона, и Аврама на двору кнеза Жигмунда Баторија. Држао је Чанад и Арад и био велики жупан Јенопољски. Утврдио је Јенопољ и Липову, тамо је умро и сахрањен.

Крајем XVI и почетком XVII века, како и историјски материјал показује, прочуо се Аврам Бранковић, прадеда деспота Ћурђа. Он је предводио Србе при опсади Темишвара који су држали Турци. Његов најстарији син Матеј био је епископ Јенопоља. Њега је наследио син му Сава I Бранковић, митрополит јенопољски и липовски (умро 1627). Сава I је имао великих заслуга да је Липова 1607. отета од Турака, и тада је добио племство с нарочитим грбом и знатна имања. У исто време кад Аврам Бранковић истакао се и његов други син Ђурађ Бранковић, звани Ђурађ Рац. Он је учествовао у бурним догађајима тога времена у Ердељу, био је оберкапетан ћесарске војске у Ердељу, а погтшуо 1611. код Брашове као генерал ердељског кнеза Гаврила Баторија. Као наследник Саве I на митрополитску столицу дошао је Лонгин Бранковић, његов брат од стрица. Због калвинског гоњења он је 1640. прешао у Влашку и настанио се у манастиру Комани. Од њега је звање митрополита преузео његов синовац Сава II Бранковић, брат деспота Ђурђа. Био је одличан дипломата и политичар. Бранећи правослапље од калвинизма, збачен је с престола и затворен у тамницу. Пуштен је на енергично заузимање влашког кнеза Шербана, па је ускоро, 1681, умро од претрпљених мука.

Деспот Ђурађ II Бранковић се родио у Јенопољу, у арадској жупанији, 1645. године. Васпитавао га је и спремао за дипломатску службу његов старији брат Сава. II. У младости је научио више страних језика и већ 1663. као писар и тумач ердељског посланства пошао је на Порту. Ненадном смрћу ердељског посланика он је наименован за његовог наследника. У Једрену је патријарх Максим, при повратку са светог гроба, потајно миропомазао Ђурђа за српског деспота у присуству више бојара. С братом митрополитом Савом ишао је 1668. у Москву у политичкој мисији: пред руским царем Алексијем Михаиловићем они су изложили свој план о ослобођењу Словена од Турака и оснивању српске државе, на чему је деспот Ђурађ и по смрти митрополита Саве стално радио. У Ердељу су због свог православља митрополит Сава и Ђурађ много гањани. Од 1675. до 1677. Ђурађ је био ердељски посланик на Порти и тада је преко посланика Киндсберга ступио у везе са Аустријом. Под сумњом да је с братом Савом умешан у заверу против кнеза Михаила Апафија, бачен је 1680. с братом у тамницу. „Брзо се ослободио и склонио у Букурешт, где је с митрополитом Лонгином и Савом био одлично примљен. Ту је имао прилике да прошири своје историске студије”. Кад је са делегацијом влашког кнеза Шербана Кантакузена 1683. пошао у Беч, цар Леополд I му је издао диплому на баронско звање. „У име Срба састављао је представку на цара Леополда I о оснивању илирског царства под њим, деспотом Ђорђем Бранковићем. Из политичких разлога није био одбијен, него му је издана грофовска диплома 20/9 1688”.

У спровођењу свог плана о оснивању српске државе упутио се Ђурађ на бојиште с Турцима. „Принц Лудвиг Баденски, заповедник царске војске, мислио је да је Ђорђе после прогласа из Оршаве и после акције да окупи народну војску око себе толико опасан, да га је домамио октобра 1689. у Кладово, интернирао и потом упутио у затвор, прво у Сибињ, а оданде у Беч”. Марта 1691. Сабор српских првака у Будиму изабрао је једногласно Ћурђа Бранковића за српског деспота и захтевао од цара Леополда да се он пусти на слободу. Из заточеништва је упорно водио борбу за своје ослобођење, али из затвора није пуштен. У време Ракоцијевог устанка премештен је из Беча 1703 у Хеб, где се много мучио све до своје смрти, 1711. године. Патријарх Арсеније IV и зет му Атанасије Рашковић прене- ли су 1743. Ђурђеве кости из Хеба у Крушедол и положили га онде уз последње српске деспоте.

Ердељски Бранковићи су, као што се из свега види, дали врло знатне људе. Из њихових редова изишла је кнежевска владалачка кућа порумуњених Бранкована, много истакнутих ратника, црквених великодостојника и Ђурађ Бранковић, деспот српски. „Бранковићи су стајали у тесним везама с ердељским кнежевима: Жигмундом Ракоцијем, Габором Бетленом и Ђорђем Ракоцијем. Имали су огромне поседе у тамишкој, арадској и зарандској жупанији, које су им дошле највише као донације ердељских кнезова”.

С овим смо завршили преглед оних Бранковића који су знали да су старином из Корјенића и који су се издавали да су од владалачке куће Бранковића. Шта нам казује изнесени материјал о њима?

Из свега би произилазило, како ми разумемо, да су све три ове гране Бранковића, јајачка, рогатичка и ердељска, једног рода. Ови су Бранковићи, како је показано, иселили из Корјенића у XV веку, једни у Босну а други у Поморишје. Још би се поуздано дало рећи и то, да у време њиховог исељавања Бранковићи нису чинили само једну породицу, него их је у та времена било у великом броју. Преци свих ових Бранковића, који иселише из Корјенића, били су несумњиво виша властела. Поред другог, доказ видимо и у томе, што су преци мухамеданских Бранковића, Радивоје и Вук Бранковићи, споменути 1454. године, носили кнежевске титуле. То би значило да су Бранковићи у каснијем средњем веку били властеоски род у Корјенићима, који је имао и вишу властелу. А везивање ових грана Бранковића за владалачку лозу — за Бука Бранковића, деспота Ђурђа, Гргура Слепога, има да служи, како ми налазимо, као доказ не само њиховог међусобног сродства, већ и као доказ да су и ови родови Бранковића и династија Бранковића изишли из Корјенића, из рода корјенићких Бранковића, који је онамо некада живео. Тако нам постаје разумљиво и то, откуда племство јајачким, рогатичким (беговима) и ердељским Бранковићима, којим су се они истицали и у XVII веку.

 

Порекло династије Бранковића

У прилог изнесеном закључку да је династија Бранковића водила порекло из Корјенића, говоре историјски и други подаци које имамо о војводи Младену, родоначелнику династије Бранковића. Њих ћемо даље навести.

Године 1365. написали су у граду Борчу у Дреници Вук Бранковић и браћа му Роман и Гргур познату повељу којом су завештали манастиру Хиландару нека села у својој земљи, о којима се у повељи каже: „Приложисмо цркву св. Арханђела са Трстеником и са свима правинама и међама цркве те и села тог, са Тушиљем, и село Худинце са свима међама и правинама…” Даље се именују још нека села суседна с Трстеником, која Вук Бранковић од своје стране прилаже Хиландару, па се у повељи наставља: „Све то горе писано дадосмо господину и оцу нашем Роману с нашом срдачном во- љом, да све то приложи и запише пресветој богородици хилендарској.., да је на спасење господину нашем Роману и за спомен нашим дедовима, родитељима и нама, неодузето до века, јер је баштина паших прадедова и дедова и наших родитеља и наша све до данас”.

Кад је распитивањем утврдио да се села именована у овој повељи налазе у Дреници крај Косова, Љуб. Ковачевић је из завршних речи ове повеље, које истичемо курзивом, извео закључак: „Држим да је овим — вели он — довољно потврђено, да је Дреница са градом Борчем постојбина Вука Бранковића, којом је још прадед његов господовао’’.

Да ли се још ко бавио питањем постојбине Бранковића и о томе што објавио, није нам познато. Мишљење Љуб. Ковачевића да је овом повељом „довољно потврђено” да је Дреница постојбина Бранковића, како ће се видети, не може се усвојити.

Поменуту повељу Вука Бранковића и браће му потврдио је у Приштини 1. марта 1365, дакле исте године кад је издата, цар Урош, а он у својој повељи каже и ово: „Дође царству ми пречасни старац св. горе Атона Роман, син севастократора Бранка, и напомену царству ми, како је се договорио с братом својим Гргуром и Вуком, шта да приложе од своје баштине цркви св. богородице хилендарске. И записа му царство ми цркву баштинску св. Арханђела с три села, Трстеником, Бежанићима, Тушилом, и село Худине, што је било дало царство ми севасгократору Бранку. , . , а под цркву св. богородицу хи- лендарску”.

Подвлачимо речи из цареве повеље, о којима је требало дати какво објашњење. На шта се оне односе? Да ли на целу Дреницу? И из других радова које смо читали нисмо могли јасно разабрати, шта историчари знају о томе: је ли Душан дао Дреницу севастократору Бранку? Или је она била, како смо ми склони судити према повељи браће Бранковића, некакав веома стари феуд Бранковића.

При доношењу суда о постојбини Бранковића, Љуб. Ковачевић је прешао и преко важних историјских и других података, који сасвим доводе у питање његов закључак. Ево какви подаци.

Историји је познато да је војвода Младен, родоначелник династије Бранковића, у доба Стефана Уроша III Дечанског 1322. и 1323. год., био жупан и господар Требињске области. Он се тамо налазио и доцније и био војсковођа краљевића Стефана Душана и његов саветник. Војводу Младена је наследио син Бранко, који је, како историчари држе, једно време по очевој смрти управљао Требињем, па је оданде прешао у Дреницу. Кад нам тако говоре историјске чињенице, природно би било из свега закључити, да су војвода Младен и син му Бранко онамо рођени, у Требињу (Корјенићи), и да је оно њихов завичај. О томе је требало водити рачуна при доношењу суда о постојбини Бранковића. Или је закључак, да је Дреница постојбина Бранковића, бар требало објаснити: како је дошло до тога, да су родоначелник династије и његов син живели у Требињу и господарили Требињском облашћу? Љуб. Ковачевић то није учинио, јер се уопште није ни дотакао ових историјских факата.

Не знамо да ли је Љуб. Ковачевићу било познато да је ћесар Гргур, син севастократора Бранка, подигао 1361. године крај Охридског језера задужбину „Богородице захумске”, данашњи манастир Заум на источној обали језера. И да га је на то навела „успомена на отаџбину”, јер је отац Бранков био некад заповедник у близини Дубровника”. И ова историјска чињеница, како се види, потврђује ово што и ми износимо, да је отаџбина и завичај Бранковића „у близини Дубровника” (Требиње), а не Дреница код Косова.

Ево још неких података који нешто посредно говоре о постојбини Бранковића.

У селу Полицама код Требиња још се држе зидине куле коју народ зове Бранковића Кула и земље испод куле Бранковина. По мишљењу испитивача тих старина, у Полицама је била резиденција војводе Младена и сина му Бранка и да су ова имена по њима постала, То се сасвим слаже са овим што по историјским чињеницама изнесосмо, да су војвода Младен и син му Бранко, дакле деда и отац Вука Бранковића и браће му, живели у Требињу и њим господовали.

Кад је позивао велможе у бој на Косово кнез Лазар по народној пјесми једну књигу пише: „У Требиње на Херцеговини, своме зету Вуку Бранковићу”, или: „Па је шаље земљи Херцеговој, своме зету Вуку Бранковићу”. Колико знамо, Вук Бранковић није никада владао Требињем. Па зашто га народни певач онамо поставља? Објашњење би се имало опет тражити у томе, да је постојбина Вука Бранковића, овако како историјска факта указују, и како је сачувало и корјенићко предање, Требиње (Корјенићи), где се он родио и где је остао његов род, кад је Вук са оцем Бранком прешао у Дреницу. Ове су песме, и то би се дало рећи, постале бесумње у Херцеговини, најпре у Требињу и околини, завичају Бранковића.

Кад сам пре више година с проф. Влад. Ћоровићем разговарао о овим стварима, он ми је говорио: „Аутентично је да је војвода Младен, родоначелник династије, био жупан града Клобука у Корјенићима и да династија Бранковића води оданде порекло.” Професор ми је још рекао и то: да је Душан прибирао око себе властелу из Зете и Требиња (Мрњавчевиће, Милоша Војиновића и др.), па и Бранка Младенова, коме је дао Дреницу и са даљим освајањима и ширењем своје земље поставио га за господара Охрида.

И тако би, по питању одакле је водила порекло династија Бранковића, како ми видимо, из свега произилазило: да су Корјенићи код Требиња, а не Дреница код Косова њихов завичај. А како су Вук Бранковић и браћа му могли у својој повељи написати, да су дреничка села која завештавају Хиландару њихова „прадедовина” и „дедовина”, то је један проблем за себе, који чека своје решење. Нама се чини, како напоменусмо, да је Дреница могла бити неки стари феуд Бранковића. А то би требало двојити од њихове постојбине.

Деспотова Хроника о пореклу Брaнковића. — Оставили смо да на крају ових разматрања о постојбини Бранковића донесемо оно што је деспот Ђурађ Бранковић написао о далекој прошлости својих Бранковића. Све то сад можемо упородити си овим што смо о Бранковићима изложили и тако видети, уколико се Хроника слаже са резултатима до којих ми долазимо.

На једном месту у Хроници деспот Ђурађ је написао: Да су се у древна времена населили Славено-Готи под планинским горама међу Херцеговином и Далмацијом на „реци зовомој Коренич” по сведоџби Иштванфија у књизи VI листу 59, и да је племе Бранковића најпре на тој реци пребивало, “от нејаже названи Кореничи-Бранковичи”; да су се Бранковићи доцније преселили у Подгорицу, где саградише град истог имена, „а третие преселение Бранковичев наследни род в Браничевској державје в мјестје Смедеревје сотвори”, где је “у последње време Ђурађ I Бранковић, деспот, давши Жигмунду ћесару Београд у замену, Семедерево, столни град свој саградио”.

Шта садрже ови редови из Хронике?

На првом месту треба истаћи да су и ердељски Бранковићи XVII века знали, како видимо, да су њихови Бранковићи и у далека времена чинили у Корјенићима једно ,,племе” (род, братство). Да је Бранковића у Корјенићима било у XV веку у великом броју, и ми смо могли увидети, како је напоменуто, из изложеног материјала. У Хроници се даље каже да су се Бранковићи из Корјенића исељавали, неки у Подгорицу а неки доцније у Србију (в Браничевској державје), и да је од ових Бранковића била династија, чији је један члан, деспот Ђурађ I Бранковић, подигао град Смедерево. И у томе се наша истраживања слажу са Хроником, јер се, како смо показали, историјским фактима и другим подацима утврђује, да је династија заиста изишла из Корјенића, из рода корјенићких Бранковића.

У приказивању старости овога рода Хроника иде још и даље. Архимандрит Руварац је разумео да се у цитираном месту Хронике каже, да су Бранковићи у време Сеобе дошли као племе (род), и да су се као племе настанили на реци „Коренич”. Требало би видети, како у оригиналу, у Хроници, гласи ово место. Из стилизације какву му је Руварац дао не видимо да је тако, како је он схватио. Не везујући долазак Бранковића за сеобу Славено-Гота, деспот Бранковић је споменуо овај велики историјски догађај, како се нама чини, само ради тога, да би тиме јаче указао на велику старину свога рода.

По Хроници би излазило, и то, како је ми разумемо, да су Бранковићи толико стар род, да је он постојао у корјенићкој жупи далеко пре појаве родоначелника династије Бранковића, војводе Младена дакле пре половине XIII века. Изнећемо још неке податке о Бранковићима, па ћемо се вратити на ово питање о старости рода Бранковића. Тамо ћемо видети колико се у томе можемо ослонити на Хронику.

Неки знаменити Бранковићи средњега века

Осим босанских и ердељских Бранковића, о којима је говорено, у историјским споменицима налазимо понешто сачувано и о неколико Бранковића из доцнијег средњег века, који нису потицали од владалачке куће Бранковића, па ипак су били истакнути и знатни људи свога времена. Један од њих је кнез Радич Бранковић, господар Браничева из друге половине XIV века. Према једном старом запису њега је напао кнез Лазар 1379. годиие, разбио му је војску и присвојио Браничево. Кнеза Радича спомиње у својој Хроници деспот Ђурађ Бранковић. Постоје историјски споменици из којих сазнајемо да је кнез Радич Бранковић био сродник династије Бранковића. Ево како.

У време деспота Ђурђа I Бранковића живео је Дмитар Радојевић Бранковић, један од најзнатнијих српских војвода, о коме се каже да је био сродник деспотов. Деспот Ђурађ је њега слао као свог изванредног посланика угарском краљу Владиславу (1144); да га одврати од намераваног рата с Турцима. О војводи Дмитру забележено је: „Сеи Дмитри и. . . от племена кн… Радича Бранковича, его же сродстви в западнои Диоклеиском стран обретает с и вз Бихор в Загор”. Шта нам казују ови историјски подаци? Кад је војвода Дмитар Бранковић био сродник деспота Ђурђа I Бранковића, а био од племена од кога и кнез Радич Бранковић, то значи да су сва тројица припадали истом роду; и друго, да је осим чланова династије у XIV веку било и других Бранковића, њихових сродника. Друго је питање, кад је кнез Радич Бранковић из Корјенића прешао у Србију и како је постао господар Браничева. О томе не налазимо ништа у историјским изворима. Вероватно да је он изишао из Корјенића онда кад и севастократор Бранко, и с њим прешао у Србију. Судећи по његовом и случају војводе Дмитра Бранковића, сва је прилика да је много Бранковића преселило из Корјенића са својим рођаком Бранком Младеновим. Или су прелазили после у земље Бранкових синова, ћесара Гргура и Вука Бранковића.

Једанг од таквих је вероватно и Вук Бранковић који се спомиње од 1392. до 1405. као властелин у горњем Полимљу, и чија је кућа у та времена служила дубровачким караванима као први циљ на српском земљишту.

Међу властелом кнеза Павла Раденовића налазио се почетком XV века (1413) Радослав Бранковић. Он је једно време седео у селу Зачули код Дубровника и био повереник кнеза Павла у његовим односима са Дубровчанима. Како је кнезу Павлу поред Требиња припадала и жупа Врм с градом Клобуком (Корјенићи), сасвим је могуће да је овај Радослав Бранковић био од корјенићких Бранковића и да је као властелин стајао у служби свога господара.

Као врло знаменита личност XV века истиче се и кнез Павле (Паво) Кинижи Бранковић. Он је 1442. тукао турску флоту при прелазу Турака преко Дунава код Хлебног поља. Године 1477. налазио се заједно са Змај-деспотом Вуком и Димитријем Јакшићем у пратњи краља Матије у Ђуру и Коморану. На Дунаву је имао своју властиту флотилу. Године 1480, као генерални капетан доње Угарске и тамишки гроф, кнез Павле је извојевао на Дунаву код Смедерева велику победу над турском флотилом, продро до Крушевца и оданде довео 60.000 српских избеглица. Ујесен 1481. командовао је војском у којој су били и Змај-деспот Вук, Димитрије Јакшић и Розгоњи, заповедник Београда. И тада је разбио турску флоту на Дунаву, посео Голубац па је заузео и Браничево. С војском је продро до Крушевца и поново са собом превео преко 50.000 Срба, окупљених из 150 села, које је краљ Матија населио око Темишвара. За кнеза Павла Бранковића знао је и деспот Ђурађ Бранковић, који је написао да је кнез Павле био заповедник Темишвара и да се називао деспотом Јенопољским. А после његове смрти да је за Јенопољског деспота постављен Јосиф Бранковић, рођак кнеза Павла. И они су бесумље били од рода корјенићких Бранковића.

Братства која се и данас издају да су од Вука Бранковића

У разним крајевима, а највише у Херцеговини и Црној Гори, има братстава која се у наше време казују да су од косовскога Вука Бранковића. Иако се сва не зову Бранковићима, она су, по нашем уверењу, постала од исељених корјенићких Бранковића. Њихова предаља су скоро сва објављена. То су братства Бранковићи у Глухом Долу у Црмници (7—-8 кућа) који по једној варијанти предања воде порекло из Истре, одакле су давно прешли у Васојевиће, па у Црмницу. По другом предању, које сам од Црмничана слушао, они су од рода косовскога Вука Бранковића.

Главне представнике племена Братоножића чине четири бројна братства (Баљевићи, Чађеновићи, Сеоштичани, Прогоновићи), која су имала 300 од 408 домова колико је цело племе бројало 1904. године кад је испитивано. Међу Братоножићима је опште познато предање да поменута братства воде порекло од владалачке куће Бранковића. По једном њиховом казивању предак Брато, по коме се зову Братоножићима, био је од Ђура Деспотовића, кога је цар ослепио; По другом предању Брато је био син Стевана Гргурова Бранковића; а по трећем: Ђуро Бранковић је имао Гргура, Гргур Лазара, а Лазар Брата.

Ослањајући се на податке које је деспот Ђурађ Бранковић дао о томе, да су неки Бранковићи из Корјенића прешли у Подгорицу, и на неке друге ставове у деспотовој Хроници, проф, Јован Ердељановић је дошао на идеју да је у Корјенићима код Требиња, где се по народном казивању родио Вук Бранковић, могао у средшем веку живети разгранат властеоски род Бранковића, чији су се огранци разишли на разне стране, па и у Подгорицу. Према томе, он је прошлост поменутих братоношких братстава овако схватио: у прво доба турске владавине неко је од тих Бранковића у Подгорици (један или неколицина) из макаквих разлога доспео у Братоножиће и онде засновао братство, чији је углед и јачина порасла због самог знатног порекла. То се братство у племену разгранало толико да је пре више од триста година надјачало староседеоце и преузело вођство у племену. Према предању, које сам ја од Братоиожића слушао, њихов је предак Брато дошао у племе из Дренице крај Косова, а не из Подгорице. Тако би пре могло бити, што иначе не мења целу ствар, да су ова братоножићка братства од Бранковића који су некад прешли из Корјенића у земљу свога рођака Вука Бранковића, у Дреницу, па су се одонуд по косовској трагедији повукли у братоношке горе.

У невесињском селу Кључанима живи бројно братство Ковачевића, који предају да су старином из Јајца у Босни, и „како сељаци причају, потомци су Вука Бранковића”. Они тврде да су и Ковачевићи у племену Грахову, којих има преко 200 домова, од њих и њихови рођаци. Распитивао сам граховске Ковачевиће о њиховом пореклу. Они не држе као невесињски Ковачевићи, да су од Вука Бранковића, него казују да им је предак у Грахово дошао из Старог Влаха. Па ипак, сва је прилика да у предању невесињских Ковачевића има стварне основе. Тако закључујем на основу тога, што је у Јајцу, где су живели католички Бранковићи, било несумњиво и других њихових рођака, досељених из Корјенића, од којих су могли бити н невесињски и граховски Ковачевићи. И на основу тога што се у Грахову на гробу подигнутом 1792. године угледном граховском прваку Јовану Ковачевићу налазе на крсту извајана два лава, знаци грба старих Бранковића.

У селу Богодолу код Стоца живе Јањићи који знају да су им преци онде доселили некуд из Херцеговине, а за себе веле да су ,,од племена Вука Бранковића”.

У Вражегрмцима, у племену Бјелопавлићима, живи мало братство Даутовићи (5—6 кућа), које је с колена на колено преносило предање да су потомци Вука Бранковића. Због тога су их задиркивали, и може се замислити какав је у племену био положај тих потомака „проклетога” Вука Бранковића. Они су веровали да су све незгоде и недаће које су их у животу сналазиле, долазиле- као казна због издаје њиховог претка на Косову. Даутовићи су пре више година сва своја имања завештали манастиру св. Луке у Никшићкој Жупи и живели као његови арендатори, само ради тога да би окајали грех свога претка. Познавао сам Божа Даутовића, првака овога братства, који је недавно умро. Пре око 40 година, како сам обавештен, кад је Божо једног дана од гимназиста из свога краја, који су се школовали у Србији чуо, да научници у Београду доказују да Бук није издао на Косову, сав усхићен од радости, говорио је да му је то најсрећнији дан у животу.

Биједићи — Корјенићи Бранковићи. — Испод планине Љубишње у Подгори, у Потарју, живи братство Биједићи, уз чије име испитивач насеља и порекла становништва тог краја додаје: Корјенићи Бранковићи. И саопштава укратко њихово предање: да ова породица са још некима у околини од давнина живи у Подгори. Кад су Турци после Косова продирали оним крајем, Биједићи и друге породице су их пустили да пролазе мирно, без отпора, Зато су Турци дали Биједићима берат којим их ослобађавају плаћања данка цару. Дела Подгора под Љубишњом (неколико села) била је некад Биједића. Од њих су се многи истурчили и разишли на разне стране. ,,Данашњи потурчењаци Корјенићи доводе од њих поријекло”.

Све би ово указивало на то, да су Биједићи били нека стара властела у свом крају. Слична наведеним, добио сам писмено из Подгоре обавештења из којих да наведемо ово: „Биједићи су староседеоци села које се по њима зове Биједићи, у општини Мељаку у Подгори под Љубишњом. Има их у Мељаку 5 кућа, у Глизници код Пљеваља 8 кућа и једна у Сивцу. У турско доба они нису имали агу, нити је ико сем њих могао бити коџобаша у Подгори, и само се код њих налазио царски мухур. Кад смо се као ђеца основне школе грудвали, ми смо друговима Биједићима увредљиво довикивали — „Бранковићи!”, јер су они по свој прилици, потомци Вука Бранковића. Много их се иселило, а негде у Босни је село Корјенићи, које су основали ови Биједићи пре око 200 година, кад су оданда иселили”.

Ко су ови Биједићи-Корјенићи Бранковићи у Подгори?

И у Корјенићима живе Биједићи, у турско доба бројан и јак мухамедански род, који потиче од потурчених староседелаца оне жупе. Сасвим је могуће да су и Биједићи—Корјенићи Бранковићи у Подгори род са овим корјенићким и да су њихови преци, нека властела, још пре доласка Турака иселили из Корјенића. Та је сеоба могла бити у земљу Вука Бранковића, њиховог рођака. Тамо је та властела на неки начин добила жупу Подгору.

Оваквих братстава, огранака расељених корјенићких Бранковића, која се издају да су од рода Вука Бранковића, има вероватно још, нарочито у Црној Гори и Херцеговини.

Братство Бранковића

Постанак братства. – Изнели смо податке које имамо о Бранковићима. Осим јајачких, рогатичких и ердељских, било је, како извесени подаци показују, и других Бранковића исељених из Корјенића на разне стране. Из свега Бранковићи нам се приказују, што је овде најзначајније, као бројан род у доцнијем средњвем веку. Сад можемо прићи разматрању и питања, кад се овај род стварао, и у којој је фази свога развитка дао династију Бранковића.

Да се најпре осврнемо на неке историјске податке које наведосмо. Кад се према њима, како видесмо, кнез Радич Бранковић, господар Браничева из XIV века, деспот Ђурађ I Бранковић и његов велики војвода Дмитар Радојевић Бранковић били рођаци, то нам потврђује, о чему смо већ начисто и из материјала наведеног у почетку да је и династија Бранковића изишла из истог рода из кога и ови други Бранковићи. Кад је тако мора бити да се и војвода Младен, родоначелник династије, по том роду звао Младен Бранковић. Тако нам бива разумљиво, зашто је народ кулу у Полицама код Требиња, негдашњу резиденцију жупана Младена и сина му Бранка, назвао Кула Бранковића и земље испод куле Бранковина.

Позната је лоза династије. Она почиње са војводом Младеном који је рођен, како се из историјских извора може проценити, у другој половини XIII века. Његов син је севастократор Бранко надживео Стефана Душана. Бранкови синови су ћесар Гргур, Вук (1398) и калуђер Роман. Вук је имао Гргура, Ђурђа и Лазара. Мушког потомства је остало од деспота Ђурђа, који је умро 1456. године у дубокој старости. Његови су синови Гргур Стеван и деспот Лазар. Од Гргура је Змај-деспот Вук, а од Стевана деспот Јован (1502) и деспот Ђурађ,  калуђерству звани владика Максим (1516). Смрћу ова два брата угасила се лоза војводе Младена.

Осим чланова династије у средњем веку је било, како видесмо, много и других Бранковића. Од знатних Бранковића тих времена према историјским изворима споменули смо: кнеза Радича Бранковића, господара Браничева из XIV века; Вука Бранковића, властелина у Полимљу из краја XIV и почетка XV века; Радослава Бранковића, властелина у служби кнеза Павла Раденовића; Влатка Бранковића, властелина чије се име налази на старом надгробном споменику у Корјенићима; кнежеве Радивоја и Вука Бранковића, претке рогатичких Бранковића; Дмитра Радојевића Бранковића, великог војводу деспота Ђурђа; кнеза Павла Кинижи Бранковића из XV века… Толики број нама познатих знатних Бранковића из XIV и XV века доказ је да су Бранковићи, како је већ речено, у та времена чинили не једну породицу, него да их је било у већем броју. А кад узмемо у обзир и друге Бранковиће, о којима смо сигурни, иако им имена не знамо, да су постојали у XV веку, као претке јајачких, рогатичких и ердељских Бранковића, па претке Бећировића и Бекића, поисламљених Бранковића у Корјенићима, — и кад томе додамо и претке братстава која се и у наше време издају да су од рода косовског Вука Бранковића, онда се са још више поузданости може рећи да је Бранковића у доцнијем средњем веку било толико да су својим бројем несумњиво чинили читаво братство. А судећи на основу имена Биједића-Корјенића Бранковића у потарској Подгори, свакако исељених Бранковића из Корјенића пре доласка Турака, и Дмитра Радојевића Бранковића, великог војводе деспота Ћурђа, сва је прилика да су се Бранковићи у доцнијем средн>ем веку делили на ужа братства. А из тога би се наметао као вероватан закл>учак да су Бранковићи у доцнијем средњем веку били толико бројан род, да су сачињавали једно разгранато братство. И народна песма у којој се пева, како за трпезом кнеза Лазара у Крушевцу седи главна српска властела, међу њима Вук Бранковић, кад каже: „А до њега седам Бранковића” — наговештава ово што и ми налазимо, да је у доба Вуково било и других Бранковића, његових сродника.

Да овако расуђујемо о старости рода Бранковића, дају нам за право и неки наведени историјски подаци.

Сви су се чланови династије Бранковића, како се из историјских извора може видети, називали по имену својих оцева, као: Бранко Младеновић, Вук Бранковић, Ђурађ Вуковић итд. Најстарији Бранковић који се под тим именом јавља у историјским споменицима, колико је нама познато, јесте кнез Радич Бранковић, господар Браничева. На основу тога историјског податка, и других које ћемо навести, ево шта се може утврдити о старости имена овога рода.

Из историјске чињенице, да је на кнеза Радича Бранковића завојштио кнез Лазар 1379. године и одузео му Браничево, утврђује се да је кнез Радич рођен у првој половини XIV века. Из историјских поменика се види и то, да је кнез Радич био савременик Бранка Младенова и његових синова. Кад је тако и кад смо сигурни да кнез Радич није био син војводе Младена ни севастократора Бранка, јасно је да презиме Бранковић кнезу Радичу није могло доћи по Бранку Младенову, него да је оно старије и од кнеза Радича и од севастократора Бранка. Дакле, старије од XIV века.

Полазећи тако или од броја Бранковића у доцнијем средњем веку или судећи на основу најстаријег помена имена Бранковића у историјским изворима, долазимо до истог резултата: да су Бранковићи у време војводе Младена, родоначелника династије сачињавали братство и, вероватно, бројно братство. Кад је тако и кад имамо на уму да је за постанак једног братства, а поготово разгранатог братства, потребно дуго време, дуже од неколико деценија, онда зачетак овога рода имамо померити даље од војводе Младена, свакако даље од XIII  века. Тамо негде, дубље у средњи век, пада несумњиво време живота Бранка, праоца рода Бранковића. И, како ми ценимо, бар на 150 до 200 година пре XIII века. А име Бранко, Младенову сину, дошло је по свој прилици по традицији, најпре по том Бранку, родоначелнику племена.

Савременик и биограф Ђурђа Кастриотића Скендербег, М, Барлети, слушао је од старих Зећана казивања о деспоту Ђурђу I Бранковићу који су га познавали. Описујући мушку лепоту деснотову, он о њему каже и ово: да је био од рода племенитог и врло старог. Под „врло старим родом” ни Зећани онога времена нису свакако подразумевали линију Младенову — од њега преко Бранка и Вука до деспота Ћурђа. Тако и овај историјски податак говори у прилог закључку до кога и ми долазимо у истраживању старости племена Бранковића. И кад се вратимо на деспотову Хронику и њен садржај: да су Бранковићи веома старо „племе” (братство), које је најпре и од давних времена живело у данашњим Корјенићима, може се рећи да је заиста тако. А како по свему излази и то да се род Бранковића развијао у корјенићкој жупи, тим се дефинитивно решава и питање порекла династије Бранковића и поставља ван сваког спора да су Корјенићи код Требиња, а не Дреница крај Косова њена постојбина.

Брапковићи — стари племенити и господарски род. — Барлети је о Бранковићима написао, како видесмо, да су били племенити и врло стари род. То што он каже потврђују нам и други историјски споменици. V њима смо нашли да су сви Бранковићи из доцнијег средњег века, за које знамо, чинили више племство. Тако су несумњиво представљали вишу властелу кнез Радич Бранковић, господар Браничева „знаменити господин” и велики војвода Дмитар Радојевић Бранковић, кнез Павле Кинижи Бранковић из XV века и др. То старо племство Бранковића се пренело и на њихово потомство, па су племићи били и јајачки грофови Бранковићи, беговска кућа Бранковића у Рогатици и ердељски Бранковићи деспота Ђурђа.

О члану овога рода, војводи Младену Бранковићу, родоначелнику династије, из историјских извора знамо, како је речено, да је био жупан у време Стефана Дечанског и господар требињске области, велики војвода краљевића Стефана Душана и његов саветник. Историјски споменици о војводи Младену садрже и то, да је био зет Алтоману, брату Војислава Војиновића, сродника Немањића. Године 1318. жупан Младен је изрекао пресуду Петру Тољеновићу, потомку Немањиног брата Мирослава, да плати казну за неку почињену штету. Сину Младенову Вранку цар Душан је дао звање севастократора и поставрио га за господара Охрида. Дижући здравицу о свом крсном имену за трпезом у Крушевцу присутним велможама, кнез Лазар, по народној песми, о унуку Младенову говори: „Ако ћу је напит по господству, напит ћу је Вуку Бранковићу”.

Жупан Младен Бранковић је био, како се из свега види, несумњиво велможа, дакле ранга највиших племића. А како су сви Бранковићи били племенитог рода — племићи, жупан Младен је у свом роду, рекли бисмо, у своје време био само primus inter pares. И да поставимо питање: како је он могао доћи до толиког угледа и достојанства у процвату Немањића државе? И откуд то племство Бранковићима и господство Вуку Бранковићу, којим га народ издваја од свих осталих? Одговор на та питања дају нам стари писани споменици.

“У оном који садржи опис живота и преноса тела кнеза Лазара из Приштине у Раваницу, каже се о Вуку Бранковићу: „Овај је произилазио од великих и славних, од племена Немањина, севастократора Бранка син, а унук Младенов”. — По једном летопису Немањин син Вукан је имао синове Дмитра и Завиду. Дмитар је имао Вратислава, а он Вратка, оца кнегиње Милице; а Завид је имао Ђурђица, а Ђурђиц Младена, Младен Бранка, оца Вукова. — У повељи од 1479. године царица Мара, унука Вукова, назива Душана и Уроша својим „прародитељима”, а Немању и св. Саву „прадедовима” и „родитељима”. — У биографији деспота Стевана и сина му владике Максима стоји да су од корена Стевана Немање.

Сад разумемо откуд „племство” и „господство” Бранковићима. Они су били, што је неоспорно према садржају ових писаних споменика, сродници са Немањићима. И пре него што још нешто изнесемо о Бранковићима, да видимо шта се може рећи о томе, у каквом су сродству стајале ове две наше старе династије?

Наведене историјске споменике критички је разматрао Љуб. Ковачевић и, како се из његовог рада види, дошао до уверења да војвода Младен, родоначелник династије Бранковића, не може бити мушки потомак Вукана Немањића. Његова врло убедљива разматрања, која нећемо овде преносити, на основу којих је дошао до такбог закључка, сасвим се слажу са нашим истраживањима далеке прошлости Бранковића. Да војвода Младен не може бити потомак Вукана Немањића, доказ је и у томе, како ми видимо, што су Бранковићи у- његово време представљали бројно братство. То братство, као и његов родоначедник Бранко, нису никако могли потицати од Вукана Немањина. А како Немањићи свакако нису проистицали од Бранка, одкога Бранковићи, то би два блиска сродника, од којих су се развили Бранковићи и Немањићи, требало тражити даље не само од в0јводе Младена, него и од Вукана и његовог оца Немање, тамо код Бранка праоца рода Бранковића. Тај Бранко и предак Немањин, брат или неки близак Бранков сродник, изишли су несумњиво из неког знатног старог племићког и господарског рода. Како се звао тај стари владалачки род и где је он живео?

Нама изгледа као највероватније да су Бранковићи као стари племићки род били и господарски род у Травунији. Корјенићка жупа, увучена у планине, представља природну тврђаву, коју је човек употпунио подижући на неприступачном врху оног брда град Клобук, по Порфирогениту један од најтврђих у Травунији његова доба. Оданде су, из града Клобука, по свој прилици родоначелник Бранко и још неколика жупана из његова рода, о којима немамо писаних вести, владали Травунијом. Нама је познат последњи од тих жупана, Младен Бранковић, од кога настаје историји позната династија Бранковића.

Да се опет вратимо деспотовој Хроници и да још нешто из ње изнесемо.

Деспот Ђурађ је написао, што је унесено и у његову диплому на баронско звање 1683. године: „Он, Ђорђе Бранковић, произилази од такве породице од које су неки били краљеви и владаоци у Босни, Бугарској и Далмацији, други у Хрватској и свима краљевинама у Илирику… Неки пак да су због својих одличних дарова, ретких врлина и преславних дела били заслужили, да се титулом кнезова свете римске империје од прејасних негда римских ћесара, а именом од славнога ллемена Карла Великога украсе, између осталих особите храбрости, памети и вредности муж Вук Вранковић Подгоричанин, наследни господар Херцеговине, Срема и Јенопоља, тако се ванредним спо-собностима и врлинама одликовао, да је гледом на те врлине заслужио да се узвиси на част правог кнеза свете римске империје”.

Како све ово тако фантастички звучи! Шта је то? Да ли да се сложимо са архимандритом Руварцем, који је оценио да су све ово измишљотине деспота Ћурђа Бранковића? Ми не мислимо тако.

Кад смо прегледали оно што су историчари саопштили из Хронике о Вранковићима, и кад смо све то могли проверити историјским фактима и другим подацима, дошли смо до уверења да је деспот Ђурађ верно приказао прошлост свога рода, онако како ју је познавао из предања и историјских дела којима се служио. А та предања, која су се чувала у породици ердељских Бранковића, како се из историјских чињеница види, садрже много истине. Па и ово што је написао, да су његови Бранковићи произилазили од рода који је давао владаоце Илирику, и о неком Вуку Бранковићу Подгоричанину из доба Карла Великог, није свакако деспот измислио. То су, по нашем уверењу, предања која су се временом могла и мењати, али су у суштини била одзив далеке славне прошлости овога рода, коју су Бранковићи предавали с колена на колено. Као код ердељских, исто се то одржавало и код јајачке гране Бранковиа. И они су имали, како видесмо, нека таква предања и титуле: haereditarius dominus Illyriae, dux S Sabba et Liburnia. Баш та предања, како ми разумемо, иду у прилог свему што о Бранковићима рекосмо: да је то био стари племићки и господарски род у Травунији, који је потицао од неког нашег старог владалачког рода, као и Немањићи, рођаци Бранковића.

Аранђелова црква и крспо име Бранковића. — На једном месту у својим списима деспот Ђурађ је забележио да је крсно име његове породице Аранђеловдан. Ту славу служе и нека братства која се издају да су од рода Вука Бранковића (као Бранковићи у Црмници, Ковачевићи у невесињским Кључанима). У Корјенићима живи неколико бројно малих братстава која исто тако славе Аранђеловдан, а сматрају себе за староседеоце оне жупе (Стијачићи, Бакочи, Кујачићи, Гобовићи и др.). Могуће је да су ови староседеоци, како сам при испитивању оног краја схватио, неки далеки сродници Бранковића.

Испод града Клобука у Корјенићима се налази Аранђелова црква, украшена фрескама, по којој се и њена околина зове Аранђелово. Корјенићко предање је сачувало да је она најстарија црква у Херцеговини. Стећци око цркве и натпис на једном с именом неког клобучког жупана Крње, доказ су њене велике старине. Аранђелова црква је бесумње врло стари споменик хришћанства у оној жупи. Могуће је да су га подигли веома давно преци Бранковића и других староседелаца аранђеловштака, њихових рођака.

Сродство деспота Ђурђа II Бранковића са династијом, Бранковића. — Деспот Бранковић није био лажни Бранковић, како то историчари уче, него, како се испитивањем утврђује, од истог рода од кога и династија Бранковића. Он је, дакле, био њихов братственик, тј. сродник. Да видимо изближе у кавом је сродству деспот стајао према династији.

Иако потичу од заједничког претка, чланови једног братства, како је познато, међу собом су ближи и даљи сродници. Кад братство не мења своје име за дуго времена, што је чест случај, сродство међу братственицима постаје све даље и даље, и иде дотле да братственици склапају бракове у свом братству. По питању, у каквом је сродству деспот стајао према династији, ствар треба овако разумети. Како деспот Ђурађ није био од лозе војводе Младена, његово најближе сродство са династијом било би у том случају, да је далеки деспотов предак био рођени брат Младенов. А ако и тако узмемо, ево како би стајало са њиховим сродством. Од рођења војводе Младена, негде у другој половини XIX века, па до рођења деспота Ђурђа 1645. године, протекло је скоро пуних 400 година. За то време у овом се братству сменило 12 до 14 нараштаја. А из тога се види, да је деспот Ђурађ у односу на династију стајао као њен врло далеки сродник.

Иако је тако треба водити рачуна о ствари која је довољно наглашена, тј. да су се сви Бранковићи привезали за династију и издавали да од ње воде порекло. Исто тако, као што братства која се и у наше време казују да су од Вука Бранковића и тврдо у то верују, тако је и деспот Ђурађ веровао и тврдио да је потомак династије, јер је такво предање слушао у својој породици.

При испитивању неких динарских племена нашли смо да нека братства нису мењала своје име за све време турске владавине. Са братственим именом Бранковића је нешто изузетно: постало пре XIV века ово се име одржавало кроз стотине година, а у неким огранцима све до наших дана (Бранковићи, бегови код Рогатице, Бранковићи у Црмници). Разлог је свакако у томе што је чланове овога братства везивало за то име њихово давнашње племићко порекло тј. њихове славне традиције. Иако је народ кривицу за пропаст на Косову свалио на Вука Бранковића, „издајицу” и „проклетника”, занимљиво је да се братственици корјенићких Бранковића нису ни до данас одрекли да су од рода косовскога Вука Бранковића.

Исељавања Бранковића из Корјенића. — У корјенићкој жупи данас нема Бранковића, изузев Бећировиће и Бекиће, поисламљене Бранковиће у XVI веку. Сви остали Бранковићи су се иселили из оне жупе на разне стране.

Непозната нам је далека прошлост овога рода. Али већ од XIV века можемо бар у неколико пратити куда се Бранковићи исељавају. Поуздано се може рећи да је једна њихова сеоба настала са преласком Бранка Младенова из Корјенића у Дреницу, у првој половини XIV века. Његов прелазак повукао је собом и његове рођаке; или су они и доцније прелазили из Корјенића у земље ћесара Гргура и Вука Бранковића. Међу такве спадају врло вероватно кнез Радич Вранковић, Вук Бранковић, властелин у Полимљу, војвода Дмитар Радојевић Бранковић, преци Биједића-Корјенића Бранковића у Подгори, преци главних братоношких братстава (данас око 300 кућа), и свакако и још који нама непознати Бранковићи.

Друга сеоба је захватила Бранковиће половином XV века, кад су заузимањем Корјенића од стране херцега Степана многи Бранковићи из оне жупе прешли у околину Вишеграда, у земљу синова војводе Радослава Павловића. Од њих су се до данас одржали мухамедански Бранковићи у Рогатици. Они Бранковићи, који су оданде преселили у Јајце и тамо се покатоличили, прешли су у Угарску, и тамо, колико знамо, изумрли. V XV веку су у Угарску, у Поморишје, иселили преци банатско-ердељских Бранковића. По извесним оскудним подацима које имам изгледа да је ова грана Бранковића оставила потомство у Војводини.

С доласком Турака и исламизирањем једног дела старих Корјенића почетком XVI века, неки од заосталих Бранковића су се потурчили а неки иселили на разне стране, па их данас има, како је изнесено, у Херцеговини, Бјелопавлићима, Црмници, Грахову. Свуда су се Бранковићи, па и они њихови потурчени и покатоличени огранци истицали својим племићким пореклом, агилношћу и великим способностима.

 

ОСТАЦИ СТАРИНАЦА У КОРЈЕНИЋИМА И ЊИХОВИ ИСЕЉЕНИЦИ

И поред свих тешких перипетија кроз које су пролазили у турско доба корјенићки хришћани, ипак се у Корјенићима одржало нешто становништва из чијих предања излази да су старинци, тј. потомци старих Срба који су онде живели и пре доласка Турака. Поред хришћана, један део корјенићких старинаца чине мухамеданци. О њима ћемо говорити у другом одељку, где ћемо изложити, кад су се и како турчили стари Корјенићи и који њихови родови и данас живе у оној жупи.

Хришћана староседелаца има неколико бројно малих родова. Доста података о њиховим исељеним рођацима налазимо у радовима других испитивача, а нешто смо и сами прикупили. Из целог тог материјала сазнајемо да су у Корјенићима живеле две веће групе сродних братстава, од којих је једна имала за крсно име Арханђеловдан, а друга Мратиндан (св. Стефана Дечанског). Осим њих било је, али мање, и старинаца који су имали друга крсна имена. И најбољи преглед ових родова даћемо кад изнесемо податке посебно о свакој групи крвних сродника.

а) Аранђеловштаци 

Највећи број корјенићких старинаца има за крсно име Аранђеловдан и сви они предају да су међусобно ближи или даљи сродници. Њихови родови који и данас живе у Корјенићима зову се: Стијачићи, Бакочи, Кујачићи, Гобовићи, Вурлице, Рутешићи и Глушчевићи. Ова братства имају предања да су им преци оданде ишли у бој на Косово. Обично се од њих чује да је некад било девет брата који су отишли на Косово и тамо сви изгинули, до једнога, који се рањен вратио и од кога су постала ова братства. Казују и то да су се у та давна времена ова браћа звала Земуновићи и да је онај Вукосав Земуновић, чије се име налази, како је говорено, на оном стећку у граду Клобуку, био ј едини од те браће који се вратио с Косова. Од неких сам и овако слушао: да је на Косово пошло 70 Земуновића и да су сви изгинули, сем тројице, од којих двојица тешко рашени. Један од тих тешких рањеника је поменути Вукосав, који је сахрањен у Клобуку; други је сахрањен код Аранђелове цркве, а од трећег преосталог Земуновића да су сва ова братства. По овом предању, тај је Земуновић имао два сина, па су од једнога Стијачићи, од другога Бакочи, а остала братства да су се доцније одвојила од њих. Бакочи пак предају да су се тако звали и у врло давна времена и да су под тим презименом њихови преци учествовали у косовском боју. И Атељевићи, исељени аранђеловштаци , из Корјенића у Љубомиру, одржавају предање да је и њихово презиме из тако далеких времена.

У неко време сва су се ова братства аранђеловштака окупила код саборне Аранђелове цркве, у једној плочи издубла каменицу и у њу пролили по кап крви, дајући заклетву да се међу собом неће узимати, већ да ће се држати заједно и помагати једни друге. Тај завет су одржали до пре сто година. Недавно су се прваци ових родова договарали да се сви опет прозову старим именом Земуновићи. У селу Градцу на Стону нађен је натпис: „Ову каменицу сиече Бошко Семуновић”. Могуће је да је тај Бошко био пореклом из Корјенића, што би, у том случају, ишло у прилог предању да су ова братства имала некад заједничко име Земуновићи.

Стијачићи

На једној жалби коју је корјенићка раја половином XVIII века послала Ибрахим паши Ресулбеговићу у Требињу и у којој се жали на неке нове намете, налази се неколико имена првака корјенићких родова, а међу њима и имена Бошко, Петко и Мато Стијачићи. Тако се уверавамо да је ово презиме старије од XVIII века. Кад су га и како добили, они не знају, а казују да су од њих сва корјенићка братстава која славе Арханђеловдан, осим Бакоча. Прислужују Томиндан и имају предање да су њихови преци подигли цркву св. Томе у Жупи негда давно, кад су корјенићка братства аранђеловштака раздвајала прислуге. У Корјенићима живе: у Клобуцима 5 кућа и 4 куће у Добром Дубу, Селили су у Билећке Рудине, у Камено код Новога, у Високо у Босни.

Бакочи

Они одржавају предање да их је 40 пошло у бој на Косово под овим истим презименом и да се ниједан није вратио, сви тамо изгинули .На жалби Ибрахим-паши потписани су: Панто, Петар, Јован Иван и Станиша Бакочи. У некој борби са Ивом Сењанином, који је нападао на онај крај, изгинуло је, веле, 70 Вакоча. По једном кази-вању старе су им куће биле на Даниловој Главици у Џамбеговини, а по другом да им је старина село Нудо. Броје пасове: Пејо (рођ. око 1898) — Лука — Јоко — Марко — Митар — Иван — Пуро — Панто, најдаљи предак за кога знају. То је несумњиво овај Панто Бакоч, потписник на жалби. Један пас код њих, како сам рачунао, износи 28 или 29 година.

Кад говоре о Бакочима, сви онамо нарочито истичу да су били велики јунаци. Митар Иванов (в. пасове) имао је Станка и Марка. Од Станка нема нико, самрли су. Марко је имао Јока, Сава, Пеја и Паја, Саво је убио Салковића, корјенићког мухамедовца, и пребегао у Грахово. Пејо и Пајо су изгинули на Шеховића главици у борбама с корјенићким муслиманима и од њих није нико остао. Данас Бакоча у Корјенићима има свега две куће и оне живе у Клобуку. Исељавали су у разна времена и на разне стране. У Боки изнад Мориња је село Бакочи у коме живи 7—8 кућа Бакоча, који су тамо дошли из Корјенића 1689. Има их и у Кутима код Новог, доселили 1692. из Корјенића. У Грахову две куће. Од Бакоча су и Јаничићи у граховском селу Броћанцу, око 25 кућа. Они су од Милоша Бакоча који је био ожењен од Водовара, женом Јаницом. До њега броје: Гаврило (рођ. око 1863) — Драго (рођ. око 1820) — Ристо Пајо (рођ. око 1760) — Пејо (рођ. око 1730) — Милош. Милош је из Корјенића прешао у Броћанац и оданде хајдуковао са шуром Драшком Водоваром. Изненадили их Турци, Драшко побегао, а Милоша ухватили у оном селу и обесили на Омутићу у Никшићким Рудинама. Милош је имао Пеја и Радула. Јаничићи славе Аранђеловдан, прислужују Лучиндан. Од њих су Аничићи у Књажевцу у Србији и Антићи, некада чувени трговци у Трсту. Бакоча има и у Велимљу у Баљанима 2 куће, у Невесињу, Улогу у Борну, на Љесковом Дубу код Фојнице, у Колашину (од оних из Борча), у Никшићу, у Високом и селима око њега, где се презивају Ребреновићи. Испитивач Височке нахије је сазнао да је пре око 120 година дошло пет брата Бакоча из Ластве корјенићке у околину Високог, а један се од те браће звао Јован. Од њих су и Ребрине у селу Дреновици тог краја којима су род Мирићи и Рибари по околним селима. Од Бакоча су и Бандићи у селу Бињежеву у Сарајевском пољу, а има их и у Зенику, Бријежђу и Сарајеву, доселили из Клобука почетком прошлог века. Бакоча има и у Пељешцу, а по једном казивању и у околини Сиња. У XVII веку бискуп града Загреба је био Томаш Бакоч, који је саградио и бискупски град. Како су Корјенићи, што ће се даље видети, у великом броју исељавали давно у Хрватску, није искључено да би овај бискуп могао бити од покатоличених корјенићких Бакоча. Католички Бакочи у Загребу су се потписивали и неким мађарским презименом.

Кујачићи

На жалби корјенићке раје Ибрахим-паши требињском из половине XVIII века потписан је и поп Јово. Кујачићи тврде да је то њихов предак. Они знају имена и далеких предака и броје их овако (грана Поповића): Никола, учитељ — Сојан (1834—1915) — Ристо (1783—1895) — поп Андрија (1748—1857) — Сава (1701—1793) — поп Јово (1655—1737) — Никола (1623—1691) — Вукола (1581—1677) — Јеремија (1534—1635) — Лазар (1503—1597), Ово је највећи број предака које памте старинци онамо, а имена и време њиховог живота доносим како су ми их они дали. Ако је то и приближно реално, пада у очи, да је век њихових предака дуго трајао, близу сто година, а код неких и још више. Време живота попа Јова, потписника а могуће и писца жалбе, рачунају од 1655. до 1737. године, из чега би излазило да је жалба Ибрахим-паши упућена те године, које и поп Јово умро, негде у својој 82 години.

У селу Каменом изнад Новог живи 5—6 кућа Кујачића. На основу архивске грађе зна се да су из Корјенића, одакле су 1692. дошли у Камено Симо и харамбаша Сава Кујачићи. Овај харамбаша Сава се истицао међу избеглицама који су са владиком Љубибратићем прешли из Требиња у околину Новог; он је потписан и на меморандуму од 1701. године који су избеглице упутиле дужду млетачком и молили да им се за учињене заслуге доделе земље и месечна плата. Презиме Кујачића постојало је дакле у XVII веку, а свакако да је још старије. Међу становницима жупе Алтина код Ђаковице у првој половини XIV века (1330 г.) споменут је и Милош Кујачић. Како се код Ђаковице налази село Кореница, по извесним индицијама, иа основу којих ћу нешто даље изнети, изгледа ми као могуће да је било исељеника из жупе Брма и пре XIV века у околину Ђаковице и да би и овај Милош Кујачић могао бити један од предака овога братства. Сазнао сам и за друкчију претпоставку, кад је и како постало презиме Кујачића. Из историјских извора је познато да се жена краља Остоје звала Кујача, а била сестра браће Павловића (Петра и Радосава), који су владали и Требињем, па и Корјенићима. Због велике мржње према тазбини, краљ Остоја је напустио жену Кујачу и она се вратила браћи. У једно време је тешко живела, па се обраћала и Дубровчанима за помоћ. Како у Корјенићима једну главицу близу Аранђелове цркве зову Бабина гора, на којој је била једна од највећих кула, а у близини на Заслапници је Бакина мостина, уваженом дру Кујачићу чини се, како ми је то говорио а у једном сво: чланку и изнео, да би могло бити да се Кујача удала поново у Корјенићима, свакако за неког властелина, и да је по њој потомству остало ово презиме.

Кујачићи су дуго времена били свештеничка породица. Њихов предак поп Јово (в. пасове) је имао синове Вука, Саву и Лаку. Вук је погинуо и од њега није остало порода. Лако де имао Јова, а он Илију, чији је син Томица хајдуковао и погинуо од Турака издајом кнеза Тодора Стијачића, а синови жу с децом 1884. године отишли у Власеницу, у Босну. Од Саве су били поп Андрија и Марко. Андрија је имао Риста, а он Марка, Гаврила, Тодора, Јанка (погинуо 1858) и Стојана. Гаврило је знаменит Корјенић — истакао се у борбама око Клобука и у припремања граховске битке. За његове велике заслуге књаз Данило му је дао имање у освојеном Нудолу. Потомци попа Андрије се на уже зову Поповићи. Од Марка Савина су били Глиго и Сава. Од Глигових синова је ужи род Глиговићи. Сава Марков је преселио у Борач 1880. године. Једна грана Кујачића се зове Остојићи. Они нису од попа Јова, а знају за претка Марка, који је имао Остоју, по коме се међу собом називају.

Вука, сина попа Јова, убио је, кад се враћао из планине Зеленгоре, његов побратим мухамедовац из Требиња и скинуо с њега нову пушку. Вука је осветио побратим му Панто Бакоч, који је са својом четом убио у Поклонцу овог Вуковог убицу. Због тога Турци из Требиња нападну на Варићаковину, на кулу Кујачића, и запале је, а они пребегну у Паник, изнад манастира Косијерева. То је било негде између 1750—1760. године, Кујачићи су у Панику живели до 1807. године, до удара Црногораца н Руса на Клобук. Тада поп Андрија Кујачић са Пејовићима из Бањана нападне муслимане Мујичиће у Опутној Рудини и посеку им седам глава. Због тога се поп Андрија с Кујачићима склони у Трешњево, међу Цуце, а владика Петар I приволи Цуце да Андрију приме за свештеника и да му дадну нешто земље.

У Трешњеву су живели 12 година, па око 1819. дођу у Заклобук, у Корјениће. Оданде синови попа Риста пређу у Нудо 1858. године, кад је ово село припало Грахову и Дрној Гори.

Из свега би се дало рећи да је Кујачића у Корјенићима било мало пре два века. V Заклобуку их сада има 11 кућа. Исељених, како је речено, има у Каменом код Новог, у Зенику, Доцу, Забрђу, селима у Сарајевском пољу, дошли из Клобука; у Борчу (иселили 1880), у Високом и у селима око Тузле.

Гобовићи

Кад онамо набрајају главна братства старинаца, истичу и Гобовиће као некада бројно и јако братство. Куће су им биле у Миротињу, некад богатом селу. У неки земан су били толико имућни да су Аранђеловој цркви долазили на коњима са сребрним седлима, и тако осилили да су нафору с коња на копљима примали. Због тога их је, веле, свештеник проклео и то да је био узрок што је ово братство после тога изгубило мах. На писму Ибрахим-паши су имена Марка и Михаила Гобовића, из чега се види да је и њихово презиме старо, а дошло свакако по неком претку који је био грбав. Вроје претке: Гаврило (рођ. 1885) — Лука — Остоја — Јоко — Лакета — Митар. Кућа Лакете Митрова била је на Бабиној гори. Има их 7 кућа, а исељене у Куршумлију 2 куће.

Рутешићи

О њима сам забележио свега толико, да их у Корјенићима има само 1 кућа, која живи у Заклобуку, а три куће у Парежу у племену Бањанима, и у Грахову у селу Спили. У Спили су живели граховски староседеоци Армадићи, чија одива била је за једним Рутешићем у Корјенићима и имала сина Ђурицу. Око 1780. године мали Ђурица пређе код ујака у Спилу, и кад му ујак умре, а с њим изумру и Армадићи, Ђурица наследи његово имање. Потомци му се зову Рутешићи, којих у Спили има 2 куће.

Глушчевићи

Живе у селу Нудолу. Они су такође аранђеловштаци и сродници наведених родова. Нисам наишао ни на једног Глушчевића да прибележим њихово предање. Други су ми рекли да је од овог рода био Окица Глушчевић, професор.

Бурлице

Много су исељавали из Корјенића, а онде их мало остало, и живе у Ластви. На жалби корјенићке раје из половине XVIII века потписани су два Бурлице, Лале и Станиша. Претке памте само до деде Андрије, који је живео у Нудолу. Славе као и друга поменута братства Аранђеловдан, а прислужују Лучиндан.

Из испитивања ван Корјенића сазнајемо да су Бурлице исељавали на разне стране и у давна времена. У невесињским Рогачима било је Бурлица о којима је у народу тамо остала успомена да су бежали од куге, али их је она стигла и све поморила у Доњем пољу. У Клепцима, у Габеочком пољу, има Бурлица који су тамо дошли из Плане у Рудинама. Има их и у Мостару и Невесињу. У Младицама, у Сарајевском пољу, живе Пјевићи и Васиљевићи који су се звали Бурлице, а тамо давно дошли су из Гацка. С њима су иста породица Гашићи у Сарајеву. У селу Нерађићима у Сарајевском пољу до пре око сто година становала је породица Симића, по старини Бурлице из околине Гацка; била задружна и врло богата, да је продавала по 50 тавара жита годишње. У Горажду је једна кућа Бурлица, а једна у Никшићу, у селу Кочанима. Од исељених Бурлица су и Рашовићи у Сасовићима код Новог, који су тамо дошли 1692. године из Корјенића, из села Нудола. Њихово предање каже да их је некад било девет брата који су се због турског зулума раселили из Корјенића и један брат отишао у Грахово, где од њега и данас има потомака; други у Жвиње, трећи у Витаљину, чији потомци тамо променили презиме и назвали се Рашица. Један од браће, Дамњан, оде девојци Милутина Трипковића у Сасовиће и прозове се Рашовић, по томе што су носили раше.

Исељеници

Аранђеловштака има много исељених, сем већ поменутих, у суседној Херцеговини. Ти се њихови исељеници зову:

Ијачићи у Опличићима, у Дубравама (18 кућа), најстарији су досељеници тог села, а казују да су од Стијачића у Корјенићима. У селу је старо гробље, које зову Ијачића гробље. Гробови у том гробљу су стећци, што би указивало на то, да су Ијачићи веома стари досељеници, можда још пре доласка Турака. Некад су имали своје земље у селу, које су им отели Турци. Судећи на основу тога, и што су израђивали стећке као надгробне споменике, њихови досељени преци су били по свој прилици од властеле корјенићке. Има их и у селима Тасовчићима, Рјечицама и Домановићима, Слава Томиндан, прислужба Аранђеловдан, што би зиачило да су они тамо узели прислугу за славу, а славу за прислугу. Како су Ијачићи тако стари исељеници од братства Стијачића, тим би се потврђивало да је и презиме Стијачића врло старо и да им је и прислуга Томиндан такође из давних времена.

Вучковићи у Богдашићима код Билеће доселили су из Клобука у Корјенићима, где су им рођаци Стијачићи и Кујачићи. Из Корјенића су се разурили због тога што је један Турчин ударио ногом њихову невесту која је била трудна и побацила дете, а њен девер га убио и пребегли у Богдашиће. Одатле су исељавали некуд у Босну и и тамо остали, а вратио се само Андрија, до кога броје пасове: Јанко (рођ, око 1865) — Буле — Сава — Андрија. Од Андрије били су Сава, Тривко и Ђуро, који је умро 1805. године у својој стотој години живота. V Кунској у Корјенићима су Вучковића Омеђине и В. Врело, називи свакако по њима остали. У доба Баја Пивљанина био је гласит харамбаша Матија Вучковић. Знају да су неко време живели у Вилусима, па почетком XVIII века расули се оданде и неки прешли у Богдашиће. Вучковићи одржавају предање да су старином из племена Озринића и пре него су дошли у Богдашиће, задржали су се на Граховцу и у Корјенићима. Како разумети ово предање, да су они рођаци корјенићких старинаца и у исто време да су из Озрмнића, видећемо даље.

Вучковићи казују да су од њих Тркље у Мириловићима код Билеће, а да су им сродници и Лисови, Комари, Атељевићи, Бараковићи, корјенићки муслимани. По другом казивању, од Стијачића у Корјенићима су: Тркље, Лисови и Бошњаци око Билеће. Тркље живе у Подосоју код Билеће, где су им преци дошли из Мириловића, у којима их још има. Тркље знају да су живели у Миротињским доловима корјенићким и звали се Вучковићи, а да су се Тркљама прозвали по чукундеди. Има их и у Чепелици и Граници (Бекићи). Исељавали су много, па их има у Коритима, у Требињу, Илиџи, у Љубомиру.

Лисови у Батковићима код Невесиња су доселили из Пађена пре више од сто година, а старином су Вучковићи. Лисови у невесињском Миљевцу су исто тако из Пађена и старином Вучковићи. Лисова има у Подосоју код Билеће 2 куће, у Надинићима у Гацку, у Високом. Од оиих у Подосоју слушао сам предање какво имају и аранђеловштаци у Корјенићима, да су од девет брата који су ишли у бој на Косову. Из Корјенића су најпре прешли у Подосоје, па оданде расељавали. Броје пасове: Петар (рођ. око 1881) — Обрен — Стево — Стеван… Овај је Стеван био ожењен од Стијачића, што би указивало да су Лисови — Вучковићи далеки њихови рођаци. Вучковића — Лисова има на Грахову у Закурљају 4 куће, дошли из Торича код Билеће 1846. И они казују да су старином с Чева. Лисови код Високог у Восни, у селу Лубнићима, зову се Савићи, а има их и у селу Бањеру. Истог су порекла и Савићи у Чекрчићима и Крстовићи у Чифлуку. Богињаци у селу Граници код Вилеће држе да су с њима исто племе Вучковићи, од којих су Тркље.

Атељевићи (Антељевићи) у Љубомиру, како знају, давно су дошли из Корјенића. У Корјенићима су, веле, билм веома стари, тамо су живели „још прије Косова”, па и то, да их је на Косово пошло 74, а само се 4 вратили. Предају да су од њиховог племена: Вучковићи у Богдашићима, Јаничићи у Грахову, Стијачићи, Кујачићи, муслимани Бараковићи у Корјенићима, Комари у Зупцима, Лисови код Билеће и Антељи код Мостара, Из Корјенића су их изагнали Турци и све ове породице дале су заклетву да се међу собом неће узимати. Набројили су ми пасове: Сава (рођ. око 1843) — Илија — Мијо — Петар — Гаврило. Кад су из Корјенића избегли, населили су се најпре на Шћеници, гга се оданде расељавали. На Шћеници живе њихове 4 куће, у Љубомиру 2 к., у Влашкој 10 кућа, у Изгорима под Волујаком 3—4, у Бијелом Пољу код Мостара око 20 кућа. Тамо су прешли пре око 150 година. Антељи у Равчићима код Бијелог Поља у подножју Вележа су онамо дошли из Љубомира пре више од 100 година. Има их и у Сушћепану код Новог, тамо прешли из Љубомира 1692. Из свега се види да им је презиме старије од краја XVII века. Неки су иселили у Топлу, а неки оданде у Африку. Атељевићи у Зијемљи у Херцеговини дошли су из Нецвијећа у Бијело Поље, па у ово село. Рудуљићи у Сарајевском пољу, у селу Војковићима, доселили су из Херцеговине, а звали се Тељевићи. Славе Аранђеловдан, а прислужују Петровдан, као и Атељевићи. Ово су бесумње ови Атељевићи корјенићки. У Сењској Ријеци живели су у XVIII веку неки Атељевићи. Врло вероватно да су од корјенићких Атељевића и да су тамо доселили у давним сеобама из Корјенића у Далмацију и Хрватску.

Комари живе у Мокром Долу у Опутним Рудинама (3 куће), у Баљцима код Билеће (5 кућа) и у Дабру (2 куће). Од Комара код Билеће забележио сам да су од Стијачића у Корјенићима и да им је име дошло као надимак, који је један Турчин дао њиховом претку. Он је добро вејао жито, а ага му рекао: „Види, колико уради, а колики је, комарица би га претегла”. И они одржавају преданзе, као и Вучко- вићи, да су старином с Чева. Отуда су дошли у Корјениће и онде их настало девет брата који подигли Аранђелову цркву. Као узрок сеобе из Корјенића наводе: заплакала им снаха кад донела свекру ручак на њиви, да је гладна, и због тога да су иселили у Мокри До, у Рудинама. Броје пасове: Раде (рођ. око 1852) — Никола — Ристо (рођ. око 1780) — Крсто… Крсто је имао 3—4 брата и од њих су сви Комари. Ристо Крстов је из Мокрог Дола прешао са синовима Николом, Томом и Спасојем 1851. у Пријевор, а оданде у Баљке. Шпиро, син Сима, брата Крстова, живео је на Бијелој Рудини па преселио у Дабар. Комари у Баљцима казују да су у Корјенићима живели у Миротињским Доловима. Прислужују Михољдан.

Перовићи. — Угледни грађанин града Требиња, Тодор Перовић, казивао нам је да су његови Перовићи рођаци корјенићким Кујачићима, а славе као и они Аранђеловдан и прислужују Часне посте. Тодор даље казивао: Четири су брата дигла из Чајнича и дошла у Горицу код Требиња. Један се звао Перо и од њега су Перовићи (1 к. у Требињу и 2 к, у Горици). Од једног су Кујачићи. Трећи брат је отишао у Босну и о њему се не зна ништа. Четврти брат је прешао у Цуце и од њега су тамо Перовићи, који славе Аранђеловдан. Долазак ове браће из Чајнича био је веома давно, још пре доласка Турака. Перо, од кога су Перовићи у Требињу, бавио се терзијским занатом, па се зато једно место у Горици зове „Терзије”. Од ове је породице Серафим Перовић, херцеговачко-захумски митрополит (1827—1903). Кујачићима је познато да их Перовићи сматрају за рођаке; само је у питању како су преци Перовића пореклом из Чајнича, сем ако су некад тамо отишли из Корјенића.

Лажетићи у Добрељима у Гацку (десетак кућа) су се раније звали Истинићи. По једном казивању они су из Корјенића, а по другом из Борча. Славе Аранђеловдан. Род су им Ћоровићи на Равном Гацку и у Шљивовици. Стари Ђорђе Лажетић мени је у Гацку казивао да су им стари давно дошли од Требиња и некад се звали Трифковићи. Други Лажетићи веле да су од Атељевића у Љубомиру. По трећем казивању они су из Марковине (уже племе Озринића), па отуда дошли у Клобук у Корјениће, ту стајали и звали се Кнежевићи. И они веле да су им преци подизали Аранђелову цркву у Корјенићима. Из Клобука су пре око 200 година дошли у Добреље, а оданде у Крековице. Има их и у Гласинцу, село Шенковићи, и зову се Лазетићи или Лажетићи, 6 кућа. Из Гацка су селили у Посавину, а њихов деда отуда на Гласинац.

Чаваљуга у Клепцима у Габеочком Пољу (4 куће), којих има и у Мостару и Невесињу, старином су из Корјенића, одакле им дошао прадеда.

Драгићи у Бијелом Пољу крај Неретве су старином из Корјенића, а онде дошли из Рашке Горе, Славе Аранђеловдан.

*   *  *

Бавећи се 1928. у Новом обилазио сам околна села и сазнао да у њима има досељеника из Корјенића. Неке помиње и С. Накићеновић.

Породица Шкеро је доселила из Клобука 1692. и слави Аранђеловдан, село Камено. Има их и у Жлијебима.

Шубаре живе код Новог. Мени су казивали да су далеком старином из Мале Ријеке у Пиперима, одакле су дошли у Клобук; а и то да су од Стијачића у Корјенићима. Онде убили Турчина и пребегли у околину Новог. Један се од браће звао Лазар и од њега су Лазаревићи у Мокринама; други се брат звао Стијепо, и од њега су Стијепчићи, а од трећег, коме не знају име, су Шубаре. Слава Аранђеловдан, прислужба Петковдан.

Стијепчићи у Каменом су дошли из Зубаца 1692; слава Аранђеловдан. Први који је дошао звао се Станиша Стијепчић. Мени су казивали да су Стијепчићи и Лазаревићи од два брата који су живели од Косова у граду Клобуку, у Корјенићима, Ту су убили Турчина и пребегли код Новог. Њихова се породица презивала тако и у Клобуку. Међу потписницима на жалби корјенићке раје из половине XVIII века Ибрахим-паши налазе се и имена — Бошко, Петко и Мато Стијепчићи. Ово су несумњиво исти Стијепчићи, од којих се један део иселио у Боку крајем XVII века, а други остао у Корјенићима. У Каменом их има 6 кућа, у Сушћепану 4 к., и исељених у Америку. Њихови пасови: Петар (рођ. око 1853) — Јован — Сава — Јокан —- Раде — Станиша — Петко? Ратко… Од њих су Јанићи у Каменом, 4 куће, прозвали се по баби Јањи.

У Корјенићима сам забележио казивање Кујачића да су Лазаревићи у Мокринама код Новог њихови рођаци. У Нови је отишао Лазар, коме је Турчин учинио зулум кад је ишао у приморје за пиће о крсном имену. Он убије Турчина и пребегне у Нови. То је било на Лазаревдан, па су га Лазаревићи узели за прислугу. Друкчије је сазнао С. Накићеновић. По њему Лазаревићи су дошли с владиком Саватијем крајем XVII века из села Нецвијећа код Требиња и били свештеничка породица. Дошао је »Аlfier Giovo Lazarovich«, и он је потписао меморандум од 1701 новских првака Срба упућеном дужду млетачком. По свој прилици да су Лазаревићи из Корјенића прешли у оближње требињско село Нецвијеће, па у Bоку. Они су, дакле, дошли под тим презименом у околину Новог.

Јањетовићи у Требесињу су из Корјенића, испод Клобука, из места које се зове Јањина (да није Јазина). Убили тамо Турчина и пребегли код Новог (пасови: Мићо (68 г.) — Никола — Мијат — Марко. И њихова сеоба је била у ранија времена. Слава Аранђеловдан прислужба, Томиндан. Њихова стара читуља почиње са Симеоном, па се наставља: Вукадин, Јован, Ђорђе, Бошко, Вукола итд.

Из делог овог прегледа корјенићких аранђеловштака види се да је у оној жупи живела једна јача група старих братстава која су славила Св. Аранђела и била крвни сродници. Њихова насеља су се налазила око прастаре Аранђелове цркве коју су, по предању, подигли њихови преци — њих девет брата, како обично кажу. Како је Аранђелова црква била саборна свим Корјенићима, несумњиво је да су аранђеловштаци чинили главну групу корјенићких старинаца. И корјенићки Бранковићи, од којих је била, како је показано, и династија Бранковића, имали су за крсно име Аранђеловдан, па је сасвим природно претпоставити да су сва братства корјенићких аранђеловштака неки сродници Бранковића. И ова су братства, врло вероватно, као и Вранковићи, водила порекло од неке наше веома старе властеле. Њиховој је властели, о којој немамо каквих писаних спомена, вероватно припадао највећи број корјенићких кула.

Аранђеловштака има много више исељених на разне стране, него што их је остало у Корјенићима. Селили су у разна времена, и изгледа најраније у Далмацију и Хрватску. Њихова друга јача сеоба је била, како се види, крајемг XVII века у Боку, у околину Новог; а трећа у раније и доцније време турске владавине у суседну Херцеговину, нарочито у околину Билеће. Велики број исељених аранђеловштака се казују да су од корјенићког братства Стијачића.

Озро — праотац племена Озрипића. Да се дотичемо овде Озра, родоначелника племена Озринића, дају нам повода неки подаци из предања корјенићких аранђеловштака. Тако је ово наведено казивање Вучковића — Лисова, да су они рођаци корјенићких Стијачића, Кујачића и других њима сродних родова, а уједно, да су старином са Чева. Такво је исто казивање и Комара. Према предању Стијачића, Бакоча и других корјенићких аранђеловштака излази, како смо видели, да су они староседеоци Корјенића. Како онда разумети казивања њихових огранака, Вучковића и Комара, да воде порекло с Чева? Кад сам чуо ово предање, најпре сам држао, да уствари није тако, него да се ови родови казују из Чева само зато, да би себе истакли, јер су Озринићи на гласу и од свих племена признати велики јунаци. Али сам после изменио то мишљење.

У Корјенићима живе и Бараковићи, мухамедански род о коме ће даље бити још речи. Ови Бараковићи имају предање да су од потурчених Стијачића. То потврђују Стијачићи, као и други Корјенићи. Осим тога, Стијачићи и Бараковићи предају, што је овде нарочито од интереса, да су они и Миловићи у племену Грахову од три брата. Миловића у Грахову има преко 50 домова и они добро знају, да су пореклом с Чева и да су потомци Озрови; славе и прислужују као и Озринићи — Аранђеловдан и Илиндан. Да су Миловићи старином с Чева забедежио је и П. Ровински. Предак Миловића је, по њиховом предању, као и предању других Граховљана, дошао с Чева врло давно, како смо рачунали пре више од 300 година.

Кад поставља као рођаке корјенићких старинаца ове озринићке Миловиће, овакво предање још јаче истиче неку везу корјенићких аранђеловштака и Озринића и намеће претпоставку да би могло бити, да су они неки далеки сродници. Тим пре што и једни и други имају за крсно име Аранђеловдан. Кад сам се о томе распитивао међу Корјенићима, рекли су, да никад нису чули да су они и Озринићи какви сродници. Међутим, предање старих исељеника из Корјенића потврђује основаност такве претпоставке. Поменути Стијепчићи у Каменом више Новог, досељени крајем XVII века из Корјенића, како је речено, чувају предање какво се чује и у Корјенићима, о девет брата који су некад живели у граду Клобуку и учествовали у косовском боју. Казујући то предање, Петар Јованов Стијепчић (75 г.) говорио ми је и то, да су та браћа убила у Клобуку неког главног Турчина, па да су се због тога оданде разбежала: „Један је од њих био Озро; он је прешао на Чево и тамо се јако намножио”.

Како да примимо ово предање? Сигурно је, држим, да су преци Стијепчића и других родова, који крајем XVII века пређоше из Корјенића у околину Новог, донели собом и ово предање. А то би значило да се још до пре два и по века у Корјенићима одржавало предање, које је после заборављено, а по коме је Озро био пореклом из Корјенића. У томе би требало тражити објашњење, зашто Стијачићи и Бараковићи у Корјенићима држе да су они и Озринићки Миловићи у Грахову од три брата; и зашто Вучковићи и Комари одржавају предање да су старином с Чева. Међу овим родовима — аранђеловштацима, корјенићким старинцима, и Озринићима — одржавале су се, мора бити, у ранија времена тесне везе, као међу сродницима.

Питање порекла Озрова, претка племена Озринића, добија још већи значај кад имамо на уму она позната предања, каква се одржавају у црногорским, брђанским и племенима северне Арбаније, да је од пет брата постало пет племена, три српска: Озринићи, Пипери и Васојевићи, и два арбанашка — Хоти и Краснићи. Колико у тим предањима може бити историјске истине? Већ је покушано да се на постављено питање дадне одговор, али место тога дошло се до неутешног закључка: да наша наука неће бити никад у стању да овај проблем реши. Са наведеним предањем Корјенића ми смо, мислим, на трагу порекла једног од родоначелника поменутих племена (Озра), што сматрам као значајно откриће. Оно нас уводи у тајну проблема постанка пет племена од пет брата. Судећи на основу свега —да толико овде кажемо — Озро је потицао од старих племићких родова у Корјенићима као и династија Бранковића. Тако исто и преци четири остала племена — Пипо (Пипер), Васоје, Хото и Красо. Шта све иде у прилог оваквом закључку изнећемо на другом месту, где ћемо разматрати питање: кад су живели родоначелници ових знатних племена, ко су они били и како су се од њих формирала поменута племена.

 

6) Мратинци

Другу групу старих родова који су у доцнијем средњем веку живели у жупи Врму чинили су мратинци, како их називамо према крсном имену које су славили. У Корјенићима их је остало врло мало, јер су много исељавали. Ово што о њима саопштавамо углавном су подаци сакупљени од њихових исељеника. V Корјенићима живи само један бројно мали род мратинаца:

На питање о пореклу једни су ми Ђајићи одговорили да не знају о својој прошлости, а други: „Веома смо стари ође а откад, не знамо”. Слава им је Мратиндан, а прислуга Вел. Госпођиндан. “У ранија премена живели су у Нудолу, одакле су се премакли у Клобук. На жалби корјенићке раје из половине XVIII века налазе се имена Јована, Ђура и Видака Ђајића. И њихово је презиме, према томе, старије од XVIII века. Ђајићи с којима сам говорио, нису знали предања. Умели су ми рећи толико да су најпосле у Клобуку живела три брата — Андрија, Мићан и Симо. Андрија је прешао у Ораховац, Мићан је остао у Клобуку, а Симо преселио у Жудојевиће код Билеће, где од њега има 8 кућа. Ови у Жудојевићима броје претке: Ристо (рођ. око 1899) — Милутин — Милош — Петар — Пајо, и знају да је Пајо добегао из Корјенића, из села Ораховца, где је у свађи око неке долине убио Турчина. Према томе у Жудојевиће је пребегао Пајо, како је и Дедијер забележио, а не Симо. У Корјенићима их је 4 куће (3 к. у Ораховцу и 1 у Радиновом Долу у Клобуку). Исељавали су у Купрес, Мостар и Фочу.

Исељеници

У разним крајевима Херцеговине има неколико родова мратинаца који се рођакају са Ђајићима у Корјенићима. Ти су родови:

Којовићи у Чичеву (3 к.) и у Вељој Гори код Требиња (8 к.), у Грахову (3-4 к.), у Никшићу (1 к.). Има их и у Дабру. У Чичеву и околини Којовиће сматрају за најстарију породицу. Они знају да од давнина онде живе и да им је старина Црна Љут код Чичева. Казују да су им рођаци Ђајићи у Корјенићима, Мастиловићи у Гацку и Соколовићи у Фочи, а да су се некад и они звали Мастиловићи. У турско доба су имали своје земље, што други нису имали. Негде давно закрвили су се с Пујићима из Придворице, убили девет Пујића и тада се многи иселили. За крви су дали земље у пољу (Мрчеви орах?) , где има око сто дулума земље. Старо им је гробље код Пантелијеве цркве у Чичеву.

Забележио сам и овако: Којовићи су се до претка Која звали Мастиловићи. Старе куће су им биле у Чичеву, у којима је у једно време живело девет брата. Њихову сестру напао Турчин Прњат из Доњег Чичева, старином из Новог. Браћа га убију и оданде се разбегну. Остао је само Којо, кога ага Селемеџић насели на свом читлуку у у Вељој Гори. Броје претке: Спасо (рођ. око 1843) — Јевто — Шћепан — Којо. Од њих су Орловићи у Бијови, 1 кућа.

Дабовићи у Укшићима у Љубомиру су онамо дошли из Миљевића, општина Мокрине код Новог, 1880. године. Некада су заједно с Којовићима живели у Вељој Гори и оданде прешли у Боку. Слава Мратиндан, прислуга св. Сава. Даља им је старина, како кажу, Љешанска нахија. Броје пасове: Ђуро — Саво — Лука — Јоко, најдаљи предак о коме знају. Имају предање да су од четири брата остали Мастиловићи, Ђајићи, Којовићи и Дабовићи. У Мокринама их је 1 кућа.

Мастиловићи у Изгорима под Волујаком и у Кравареву и Тарајин Долу у Гатачкој површи потврђују, како ћемо видети казивања Којовића и Дабовића, да су једно племе. Али док Којовићи доводе своју старину из Љешанске нахије, Дедијер је од гатачких Мастиловића слушао да су старином из Корјенића и да су Мастиловићи исто племе с Гордићима на Ргуду, Љубињу и Мостару, Ђајићима у Жудојевићима (Рудине), Мостару и Фојници, Соколовићима у Фочи, Савићима у Победарју у Посавини, Славе Мратиндан. Тим се, како видимо, повећава број родова мратинаца, сродних међу собом.

Кад сам пропутовао кроз Гацко (1929), нашао сам неке Мастиловиће који ми нису умели рећи да су пореклом из Корјенића, како је Дедијер саопштио. Казивали су ми да су они рођаци са Соколовићима у Фочи који, као и они, служе Мратиндан. Негда давно био у Изгорима њихов кнез Соколовић, бистар човек и добар говорник, коме је неки паша рекао: „Ала овај добро масти”, и по томе да им је дошло презиме. У једном запису из 1569. године налази се име Сима Мастиловића, који прилаже минеј манастиру Пиви за своју душу и здравље. То значи да је презиме Мастиловића постојало и средином XVI века. А кад предају да су се пре тога звали Соколовићима, излазило би да је ово друго презиме још старије од тог доба.

Село Изгори, у ком Мастиловићи живе, звало се некад Пролом. Једном су га попалили Турци и од тада је село добило ново име Изгори. Мастиловићи су ми казивали и то, да је Мехмед паша Соколовић био један од њихових предака. Кад су купили децу за војску, Турци су одвели и њега као дете и потурчили. „Соколин паша” (тако Мастиловићи називају Мехмед-пашу) је подигао мост на Дрини код Вишеграда. Негде после тога Турци су напали на Пролом, попалили село и народ побили. Остале су само две бремене удовице које пођу у Фочу код Соколин-паше. Паша једну удовицу насели у Фочи и од њеног детета су фочански Соколовићи, а другу врати у Изгори и од њеног детета су постали Мастиловићи у том селу.

Имам и казивања Бошка Мастиловића, председника општине у Автовцу из 1929. године, о пореклу његова рода: „Мастиловићи и Соколовићи у Фочи — казивао је Бошко — су један род. И Мастиловићи су се некад звали Соколовићи. Неки су Соколовићи давно иселили у Срем и тамо од њих има много потомака. Наши стари су овде дошли одкекуд, из Војводине (!), и настанили се у селу Муљима у Гацку. Како је тада у Муље дошла и породица Гргури, настану свађе и један судија пресуди да онде остану они који су први коња истоварили. Како су то били Гргури, Соколовићи морадну иселити и оду у Чичево код Требиња. Од њих су тамо Којовићи и Ђајићи, породице које такође славе Мратиндан. У неки земан и због неког убиства један од Соколовића пребегне из Чичева у Заслап, село више Корјенића. Оданде оде у Пиву, у село које се зове Ковачи, назвато по њему јер је и он био ковач. Он је из Пиве прешао у Изгори и тако су се Соколовићи вратили опет у ово село.

О Гордићима је Дедијер сазнао, како рекосмо, да су исто племе са поменутим родовима мратинаца. На својим путовањима кроз један део Херцеговине иисам имао прилику да се сретнем са којим Гордићем и да чујем њихова предања. О Гордићима у Капавици (дувањска ссла) Дедијер је сазнао да су „из Мратиња код Никшића” (Мратиње је село у Пиви) и да су се раније презивали Мирослојевићи, а по удовици Горди њена деца сс прозвала Гордићи.

Из овог прегледа мратинаца у Херцеговини излазило би да су Ђајићи, Којовићи, Дабовићи и Мастиловићи, а можда и Гордићи и Савићи у Посавини, један род, огранци братства Соколовића, који су се од њега одвојили у турско доба. Они су се, како се из њихових предања види, премештали често из једног у други крај Херцеговине.

Од интереса је наведено предаше гатачких Мастиловића, да су они од Соколовића и да је од фочанских Соколовића мратинаца био Мехмед-паша Соколовић (слика десно). Ниједан од писаца који су се бавили истраживањем порекла везира Соколовића не спомиње ово предање. А оно како се мени чини, заслужује пуну пажњу. Garzoni, савременик Мехмед-паше Соколовића, написао је о њему и ово: “Mehemet pacia, primo vezir, a nato a Tribigna, villa vicina a Ragusi, de sangue basso”. Ово би ишло у прилог наведеном предању, да фочански Соколовићи воде порекло из Корјенића (из Требиња) и да је Мехмед-паша изишао из овог рода. Да наведемо и оно што је, Ragazzoni, млетачки амбасадор на Порти чуо из уста самог Мехмсд-паше Соколовића приликом јед- ног пријема амбасадора код Везира: »Per guanto disse lui stesso una vita a bouon proposito, discende dalli decpoti di Servia, sebbene alcuni tengono altrimenti«. Зашто се везир Соколовић издавао за потомка ,,деспота од Србије” и зашто Рагазони ставља примедбу, да неки о пореклу везирову држе друкчије, говорићeмо доцnије. Тамо ћемо видети да би и овај писани споменик могао послужити у прилог томе, да су Мехмед-паша и његови Соколовићи били заиста пореклом из Корјенића.

Међу властеоским родовима у зборнику Неорића-Корјенића налазе се и Соколовићи. По свој прилици да су то ови корјенићки Соколовићи, који су негда давно, како би из свега излазило, иселили у околину Фоче и од којих је вероватно био и везир Мехмед-паша Соколовић.

 

Мратиици у Хрватској. — У Корјеници у Лици живи бројан род Дракулића. У варошици и околним селима било их је 1915. године 137 домова. Крсно име им је Мратиндан. Први је Дедијер, колико ми је познато, објавио њихово предање, да су старином из Корјенића у Херцеговини. Исељених Дракулића у XVIII веку из Лике има више домова у Срему и Банату. И они чувају предање да им је старина Корјенићи у Херцеговини. Како су Дракулићи несумњиво врло давно иселили из старе постојбине, њихов пример нас утврђује у уверењу да су у доцнијем средњем веку доиста у Корјенићима живели и родови који су за крсно име имали Мратиндан. Један од тих родова су били свакако и Соколовићи, и нема сумње да треба поклонити пуну веру предању какво је забележио Дедијер, да фочански Соколовићи воде порекло из Корјенића, а не предању неких Мастиловића, њихових рођака, да су из Војводине, или Којовића, да су лз. ЈБешанске нахије.

У Корјеници и околини живи још неколико бројних родова који такође имају за крсно име Мратиндан, као Калембер, Шаша, Агбаба и др. Од свих тих родова има исељеника у суседној Босанској Крајини. Набрајајући њихова презимена, испитивач Вос. Поуња каже: …а изван ове области, који су једно с њима, Раца, Галогажа и Турудија”. То би, другим речима, значило да су све породице мратинаца у Лици, Кордуну и околини, један род. А како Дракулићи воде порекло из Корјенића, природно би било закључити да су из наше жупе иселили и преци свих ових породица мратинаца. Агбаба има и у Корјенићима. Како на турском та реч значи што и Соколовићи, могло би бити, да су корјенићки и лички Агбабе не само једно племе, него да су и једни и други огранци корјенићких племића Соколовића. Ако је тако, да су заиста поменуте породице старином из Корјенића, то би уједно значило и то, да је у неко давно време било знатпог исељавања мратинаца из нашег краја у Хрватску, у Лику или њену околину. За нас би од интереса било знати да ли су ови мратинци дали име личкој Корјеници? Њено име се јавља, колико знам, први пут у писаним споменицима 1501. године. Ако је Корјеници име дошло по овим мратинцима, то би нам казивало да је њихова сеоба из Корјенића морала бити пре почетка XVI века, а друго, да су ти досељеници донели собом презиме Корјенићи.

У Славонији испод Калника живело је крајем XVII века више породица које су славиле Мратиндан, као Јагодићи, Даниловићи, Дукићи, Чавчићи, Ђурићи и др., а међу њима и породица која је носила презиме Коренићи. Да ли су и ове породице мратинаца стајале у каквом сродству с личким мратинцима и били, као и они, старином из Корјенића? Врло вероватко да јесу.

Мратипци у Осату. — И у Осату, у Боснн, има родова који славе Мратиндан. По њима нека села у том крају носе имена, као Грубановићи, Крњевићи и др. По једном предању тих породица оне су старинци у Осату, „од Косова”, а по другом да су из Херцеговине. „Ако су из Херцеговине — примећује испитивач — свакако је њихово досељење старо 300—400 година, и тада су, по свој прилици, од Корјенића, одакле су они родови у Корјеници у Лици са том славом. Имају много исељеника преко Дрине у Србији. И род Хаџи Мелентија Стевановића, Карађорђевог војводе, који се родио у Брежанима, славио је Мратиндан.”

Ко су корјенићки мратинци? — Према изложеном несумњиво је, како већ рекосмо, да су у жупи Врму поред аранђеловштака живели и други Врмљани који су имали за крсно име Мратиндан. Уз вероватну претпоставку, да су сви наведени мратинци у Херцеговини Хрватској и Босни пореклом из Корјенића, дало би се рећи и то, да су мратинци у доцнијем средњем веку чинили бројан род у жупи Врму. У Корјенићима се одржало више аранђеловштака. О њиховој прошлости могло се, како смо видели, нешто више сазнати из предања и писаних споменика о њиховим исељеницша. Са мратинцима није тај случај, јер се о њима у самим Корјенићима мало што зна. Аранђеловштаци су били, како је показано, знатни властеоски родови који су дали и династију Бранковића. А ко су били мратинци и шта је њихова родовска група претстављала у оној жупи?

Да бисмо могли ући у разматрање постављеног питања, помоћи ће нам неки наведени подаци у предањима мратинаца. А то ћемо још боље постићи, како ће се видети, уз помоћ знања која о мратинцима имамо у другим крајевима, а нарочито о мратинцима у Србији. Ево како.

У Подгорици живи неколико породица које служе Мратиндан и онамо их сматрају за најстарије становнике града. Те су породице: Лисичићи, Пеличићи (у Зети), Поповићи, Рашковићи (ови последњи су почетком прошлог века преселили у Трмање крај Неготина). Лисичићи и Пеличићи се држе међу собом као далеки сродници и имају предање да су старином из Херцеговине, из Бањана. Како је племе Бањана гранично са Корјенићима, врло је вероватно да су староподгорички мратинци пореклом из Корјенића и да су један род са корјенићким мратинцима. У прилог томе ишла би и ова ствар. У Подгорици се још и то зна, да су подгорички Ђурићи, од којих је био војвода и штампар Божидар Вуковић Подгоричанин, славили Мратиндан и да су стајали у сродству с овим старим подгоричким породицама. О војводи Божидару је његов син Виценцо написао да му је отац водио порекло од српских деспота. Наводећи ово, Ст. Новаковић је приметио да би вредно било проучити, да ли је доиста Божидар Вуковић од Ђурића био што по сродству са владалачком кућом Старе Србије.

Није овде само у питан»у порекло војводе Божидара Вуковића Подгоричанина, већ и порекло Мехмед-паше Соколовића. И везир Соколовић се издавао, како видесмо, да је био потомак „деспота од Србије”, као што је о свом оцу, војводи Божидару, написао његов син. Колико би могла бити основана казивања обојице, да су потицали од српских деспота, говорићемо даље. А задржимо се на овоме: кад су се и један и други издавали да су од деспота Бранковића, могло би бити да су везир Соколовић и војвода Вуковић, иначе су близу савременици, били и рођаци. Да је та могућност сасвим близу стварности, ја видим у томе што се овде народна предања и писани споменици међусобно допуњују и потврђују: по предањима, Мехмед-паша Соколовић и војвода Вуковић изишли су из сродних породица мратинаца — фочанских Соколовића и подгоричких Ђурића, чија је постојбина била Корјенићи код Требиња; а по писаним споменицима обојица су се издавали да су од српских деспота, што би опет значило да су били рођаци.

Ово што наведосмо о пореклу Мехмед-паше Соколовића и војводе Божидара Вуковића имаће, изгледа, везе са предањима каква се одржавају код неких мратинаца у Србији. У Србији живи велики број породица које служе Мратиндан (св. Стевана Дечанског). Имена ових породица и њихова предања, која су га нарочито заинтересовала, прикупио је Радослав Павловић. Из његове расправе се види да мратинаца у Србији има највише у Копаонику, Крушевачкој области, Темнићу, Левчу, Белици. У свему ти родови броје око 900 домова. За мратинце у Србији карактеристично је да добар део њихових породица поред свог породичног имају и једно заједничко име, по коме се називају Кулизе. У крајевима у којима живе та је реч погрдна и увредљива, а има значање — наметљивац, удворица, издајица, шпијун. Овај заједнички надимак добиле су ове породице у давна времена.

За нас су нарочито од интереса предања мратинаца у Белици, у околини Јагодине. Те су породице онамо доселиле са Косова (Јовановићи у Лоћики, Веселиновићи у Другошевцу и др.), а испитивач те области о њима саопштава: „Занимљиво је да се већина родова који славе св. Мину, Мрату (24. новембра по н. к.) презивају Кулизићи. Народ верује да је и Вук Бранковић Кулиза и да је славио исту славу. По овоме се држи да су сви светоминци потомци Вука Бранковића Кулизе”. И Кулизе у Левчу (Таврићи) доводе своје порекло од Вука Бранковића.

Шта да на то кажемо? Да ли је само случајност што су се везир Соколовић и војвода Вуковић, по роду мратинци, казивали да су од деспота Бранковића и што мратинци — Кулизе у Белици и Левчу — одржавају предање да су од Вука Бранковића? Или би у томе требало видети неку заједницу у прошлости између ове две групе мратинаца?

„Кулизе уверавају — каже Р. Павловић — да су сви мратинци, светоминци и светодечанци „једно”, управо крвни сродници”.

Ослањајући се на то казивање мратинаца и на чињеницу да известан број њихових породица носе заједнички надимак Кулизе, Рад. Павловић је дошао на једну, како сматра, врло вероватну претпоставку: да сви мратинци у разним крајевима наше земље чине једну крвну групу, односно једно врло бројно племе. Недостаје нам боље познавање предања мратинаца, нарочито корјенићких, расељених по Херцеговини, Хрватској и Босни, да би по овој ствари могли сигурније расуђивати. Али и ово што смо нашли, да су корјенићки и староподгорички мратинци по свој прилици један род, и што они и мратинци у Белици и Левчу одржавају исто предање, да су од владара Бранковића, ишло би у прилог постављеној хипотези. Истина, у Корјенићима, па и у њиховој широј околини, колико сам се распитао, није познта реч Кулиза нити њено значење. Ако су сви мратинци доиста један род, то би се могло тумачити на тај начин, да је само један део овог племена, у неком крају у ком се развијао, добио надимак Кулизе.

Полазећи од претпоставке да сви мратинци чипе једно велико племе, Р. Павловић је настојао да изнађе и где се то племе зачело и одакле се расељавало на разне стране. Кад је, у том циљу, прегледао предања мратинаца у Србији, нашао је да врло мали број њихових породица казују да су староседеоди краја у коме сада живе (једино мратинци у Семетишту и Кривој Реци у Копаонику), док сви остали имају предања да су им преци доселили са разних страна — из Куча, из Арнаутске, са Косова, из Црне Горе, из Херцеговине итд. И тако тим путем се није могло ући у траг, који би крај могао бити постојбина племена мратинаца.

Р. Павловић се обратио за помоћ др П. Скоку. По његовом стручном тумачењу, ова је реч постала по свој прилици од романске culo, са арбаиашким додатком za за деминутив; према томе да је поникла вероватно у северној Арбанији, наjпре у околини Скадра или у Пилоту, где се вршила јака симбиоза између Арбанаса, Срба и Влаха. Још и то, да ће ова реч спадати у ону групу имена која носе неке личке и кордунске породице, као Калембер, Сарапа, Курепа. Излажући ово тумачење, Р. Павловић је мишљења да су Кулизе добиле овај надимак по својим телесним особииама и да ће у Кулизе спадати вероватно и породице с презименом Гузичићи, Гузиње, Гузине.

Да из предања мратинаца у Србији наведемо још нешто. На мратинце у области Крушевца народ гледа као на ,,рђаве људе”. Саопштавајући то М. Ђ. Милићевић је о њима сазнао и ово: „Порекло своје доводе од краља Вукашина. Прича се да је Краљевић Марко оставио св. Мрату због очина злочинства и узео Ћурђевдан, крсно име свога ујака војводе Момчила, који је био Дробњак”. И мратинци у Штави, у Копанику (Гавриловићи, Симићи, Милетићи и др.) предају да су од краља Вукашина, оца Краљевића Марка. Поред тога казују и то, да су од Мркше, војводе кнеза Лазара. У турско доба су у Штави имали своје земље, били наследии кнезови, и код њих су још живе традиције о његдашњем богатству и гласу њихових кметова.

Овде је застао и Р. Павловић с питањем: како разумети предања мратинаца, да се казују као потомци и Вука Бранковића и краља Вукашина? Ако се пренесемо у Корјеииће, да по овој ствари расуђујемо на основу свега што смо о аранђеловштацмма и мратинцима сазнали као старом становништву оне жупе, ево како би се ова ствар дала тумачити.

На изјаву Мехмед-паше Соколовића пред страним амбасадорима, да он потиче ,,од деспота Србије”, млетачки амбасадор Рагазони је, како смо раније видели, приметио — „мада неки држе друкчије”. Шта су то савременици везира Соколовића знали о његовом пореклу, да су држали друкчије него што је везир казивао, то не знамо. Али и ми налазимо да ту има нешто друкчије: Мехмед-паша Соколовић и војвода Божидар Вуковић Подгоричанин су изишли из родова корјенићких мратинаца, па зашто да се они казују да су од деспота Србије или, као мратинци у Белици и Левчу, да су од Вука Бранковића, кад су Бранковићи, како смо утврдили, били други род и славили друго крсно име, Аранђеловдан? Да ли само зато, што су им преци живели заједно у оној жупи са прецима чувене династије Бранковића? Или би ту могло бити нешто друго.

Племе мратинаца се развијало у каснијем средњем веку, како по свему изгледа, на више страна — у жупи Врму, у северној Арбанији, у Копаонику, што би наводило на закључак, да зачетак овог племена пада у врло далеку прошлост. Имена поменуте властеле, припадника овога рода, као Мркше, војводе кнеза Лазара, Мехмед-паше Соколовића, војводе Божидара Вуковића, указивало би даље на то да су мратинци били не само један врло стари већ и племићки род.

С обзиром на предања каква се одржавају код неких мратинаца у Србији, да су од краља Вукашина и да је Краљевић Марко славио Мратиндан, Р. Павловић је наговестио могућност да су Мрњавчевићи били мратинци и да су управо чинили један огранак овог великог племена. Претпоставка доиста смела, иако за нас врло привлачна. И добро је, држим, што је постављена да се њоме заинтересују испитивачи насеља и порекла становништва. Јер кад би се каквим даљим подацима поткрепила оваква претпоставка, питање староседелаца у жупи Врму било би нам разумљиније. Оно би изгледало овако: ако су Мрњавчевићи били доиста мратинци и један огранак овог племена, онда су мратинци чинили не само један стари племићки, већ и господарски род. Па даље: Бранковићи су стајали, како је показано, у сродству с Немањићима. Из свега што знамо из историјских извора о Вукашину и брату му Угљеши на двору Стефана Немање, па оно о проглашењу Вукашинову за краља, сасвим би био природан и близак истини закључак, да су и Мрњавчевићи, као стари господарски род, стајали у сродству с Немањићима, а из тога би следило: да су аранђеловштаци са њиховим родом Бранковића и мратинци доцнијег средњег века у жупи Врму били крвни сродници. Отуда је могло доћи да су се везир Соколовић и војвода Вуковић издавали да су од деспота Србије, а мратинци у Белици и Левчу да се и у наше време казују као потомци Вука Бранковића.

Ако смо у разматрању овог проблема овако на правом путу, не би требало прећи ни преко чињенице, како народ гледа на мратинце — Кулизе, што пре изнесосмо. Откуд у народу такав презир према овим родовима? То је могло доћи, како се мени чини, због извесних њихових особитих психичких особина. А да ли је ту могло суделовати још нешто? Мислим на предања Кулиза мратинаца, да су од краља Вукашина и Вука Бранковића. Познато је, какве су се легенде у народу плеле и око једног и око другог — око краља Вукашина као убице последњег Немањића, а Вука Бранковића као „издајника” и „проклетника”. Да не буде, да је у народу познато било, да су преци тих родова доиста били краљ Вукашин и Вук Бранковић, па да је и т0 утицало на овакву народну оцену Кулиза.

 

Старинци с другим крсним именима

Међу корјенићким старинцима било је и родова који нису служили ни Арханђеловдан ни Мратиндан, већ друга крсна имена. Од таквих се до данас у Корјенићима одржао само један род. То су Шурбатовићи.

Шурбатовићи

Има их свега 2 куће, које живе у Клобуцима. Они су ми казивали да су од давних времена у Корјенићима, а тако веле и други Корјенићи. Слава им је Ђурђевдан. У Клобуцима по њима се зове Шурбатовића до. Иначе од њих нисам могао нешто више сазнати из њихове прошлости.

Исељеници

Велики број породица са разним крсним именима, исељених из Корјенића има у Боки, особито у селима око Новог. Њихови преци су досељавали, како се из рада „Бока” види, највише крајем XVII века. Судећи на основу тога, те су породице, или барем делом, од старих Корјенића. Навешћемо њихова породична имена групишући их па славама које су славили.

Славе Ђурђевдан:

Милошевићи у Игалу су од капетана Саве, који је онамо дошао из Корјенића. Његово се име налази на поменутом мемонрандуму, који су српски прваци оног краја упутили дужду млетачком 1701. године. Исељених има у селу Кутима.

Гачанићи, исто у Игалу, доселили су из Корјенића са владиком Саватијем крајем XVII века.

Шарац у Крушевицама, дошли су 1692. из Корјенића.

Балтићи у Каменом су 1692. доселили из Корјенића.

Радојевићи у Каменом и Подима су доселили 1692. из Корјенића.

Мишковићи у Каменом су од Саве Мишковића, који је доселио из Корјенића 1692. године.

Јанковићи у Ђеновићима су дошли „из Клобука” са владиком Саватијем.

Таузовићи у Крушевицама (део села Кута) из Корјенића 1692. године,

Савићи у селу Ублима дошли из Корјенића 1687. године.

Ждраљевићи у Леденицама изнад Рисна доселили су 1692. из Корјенића.

Папренице у Рисну су дошли из Корјенића 1692. године.

Славе Никољдан:

Булути у Каменом су дошли из Корјенића 1692. године.

Краљевићи у Каменом су „из Ловреча више Клобука” 1693. године. Дошао је Вуксан Краљевић, а потомци су му се прозвали Вуксани. Неки иселили у Цариград.

Достинићи у Сасовићима су се звали Каримани, а по баби се прозвали овим презименом, доселили из Корјенића 1710, године.

Ђиловићи у Кумбору из Корјенића 1632. године. Исељавали у Трст и Николајев.

Кланчићи у Подима су из Корјенића, дошли 1692, исељавали у Задар.

Становићи (Станојевићи) у Србини су из Корјенића, а тако и Вујиновићи у Кутима, доселили 1692. године.

Славе Јовандан:

Сабљичићи у Игалу, дошли са владиком Саватијем Љубибратићем из Корјенића. У другој половини XVIII века од њих је био начелник Тополске општине; било је од њих и чувених поморских капетана. Исељавали су у Америку.

Вилови у Мојдежу су дошли из Корјенића са владиком Саватијем.

Думовићи у Мојдежу су дошли из Корјенића са кнезом Милошем Војнићем; дошао им предак Раде Думовић.

Петровићи у Сасовићима су доселили 1692. из Корјенића.

Голубин у Мељинама дошли су из Корјенића 1694. године, звали се Голуби и Голубовићи.

Славе св. Стевана:

Марићи у Кутима, дошао из Корјенића кнез Марко 1692. ходине.

Славе св. Вартоломију:

Вулина у Кутима, дошао из Корјенића Митар Вулиновић 1692. године. Од њих је било гласовитих математичара у Италији,

Славе Илиндан:

Трипковићи у Кутима, дошли 1701. године из Корјенића и онде изумрли.

Славе св. Димитрија:

Пантовићи у Сушћепану, дошли из Корјенића са владиком Саватијем.

Славе св. Јоакима и Ану:

Вуковићи у Бијелој, дошли 1693. и3 Корјенића, звали се „Бојанићи, речени Вуковићи”.

 

ИЗВОР: Петар Шобајић, “Корјенићи”, Гласник етнографског музеја на Цетињу.

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Defendor

    Једна исправка или допуна.

    Грбовник Корјенића-Неорића је само један од преписа оригиналног Илирског грбовника који је израђен за потребе Петра Охмучевића, а сматра се да је тај препис урадио извесни Giovanni Korjenich-Neorich (о чему пише Иван Алетин 1709. године). Иначе, у другим преписима, који су настали раније или у приближно време као препис Корјенића-Неорића, нигде се не спомињу Корјенићи. Зависно од преписа, испод грба стоји презиме Чихорић-Неорић (Cihorich-Neorich) или само Неорић, на основу чега можемо закључити да је појава презимена Корјенић-Неорић каснија интервенција, којом је аутор преписа желео да истанке и прослави Корениће.

    Породице Клупковић, Дебељевић и Соколовић јављају се и у осталим преписима, тако да у том случају овде није било интервенције, већ су уредно преписане са Охмучевићевог оригинала.

  2. Војислав Ананић

    РИЂАНИ

    Старо српско племе у црногорској Херцеговини, које већ давно не постоји. Захваћало је некад пространо земљиште око старога пута Оногошт—Рисан. од ријеке Зете у Никшићком Пољу, па до Леденица више Рисна. Р. су били врло борбени; дали су много јаких људи и великих јунака, који и сад живе у успомени народној. У старија времена Р. су били јако насељени. Познати су многи харамбаше, који сн из Р. дизали чете и с њима ишли по Херцеговини и Босни. Снага и мах Р. опали су давно. У великим покретима и борбама против Турака у 17. вијеку раселио се знатан дио Р., нарочито у Морејском рату. С оснивањем турског града у Никшићу, у почетку 18. вијека, њихова је моћ сасвим пала. Р. има расељених свуда, највише по Херцеговини. Са исељавањем у маси, крајем 17. вијека, племе је у многом опустјело, и од тада се распало, јер се није могло одржати као цјелина. Од тада су на земљишту Р. Постала три нова племена: Кривошије, Грахово и Никшићке Рудине. Један дио земљишта старих Р. присвојила су сусједна црногорска племена Чевљани и Цуце. Кривошије је основало као племе неколико ускочких породица из Црне Горе, и то од почетка 18. вијека. Грахово је као племе постало исто тако од тада, у њену језгру чини неколико заосталих братстава Куча Драгошевића (Вујачићи, Булајићи и др.). Никшићке Рудине су чиниле саставни дио Р., а кад су опустјеле крајем 17. вијека, служиле су дуго никшићким Турцима и Пољанима за јесење пасиште. Насељене су поновно од 1858, кад су припале Црној Гори, ускоцима црногорским из Никшића и досељеницима из Чева и Цуца. Данас се Р. назива само једно село у Никшићком Пољу. Тај дио земљишта Р. у пољу припао је Никшићу. С исељавањем Р. и распадом племена измијенило се знатно и становништво на земљишту старих Р. На њему сада живи у Никшићком Пољу, Никшићким Рудинама, Грахову и Кривошијама, око двије хиљаде домова.
    П. Шобаијић
    У дубровачким изворима спомињу се Р. често као Власи. Први спомени о Р. су из 15. вијека. У 16. вијеку дубровачки пјесник Мавро Ветрановић на уста »риђанки« казује извјесне грубе поруке на рачун Котора и Пераста. Р. су се ширили више према Никшићу. Народна предаја казује, да су се они из тога краја почели селити по осталој Херцеговини крајем 17. вијека. У првобитно подручје Р., којима су припадали и предјели око Динова Дола, сва трешњевачка села и Кобиљи Дол, улазили су све више јачи Цуце и потискивали их одатле. 1748. спомињу се Р.. који су с Вилусама пришли Црној Гори и послали представнике на збор на Цетињу. Један дио Р. потискивали су и Озринићи. У новије вријеме Р. се не спомињу као племе, готово потпуно су се изгубили у јачим сусједним племенима или у другим подручјима, куда су се одселили. Процес њихова опадања још није испитан. В. Ћ.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    • adnan

      Al se ti isprica i sva prica u znaku notornih srpskih lazi i izmisljotina.Guslas o Brankovicima i o Djuradju, a ni spomena o Korjenicima i Neoricima koji su GLAVNI u toj prici.Spomines ih samo po pitanju turcenja.Te spomenike, nadgrobne spomenike ,koje navodis, a nagledao si ih se u Korjenicima na svakom koraku, oni se posto vidim da se cudis i da ne znas sta su, nazivaju Stecci i ima ih oko 70.000 uglavnom po teritorij Bosne i Hercegovine, djleom Dalmacije i veoma malo na teritoriji Crne Gore, i oni predstavljaju jedinstveni kulturoloski fenomen u Evropi ali i u svijetu !! Pripadaju srednjevjekovnim Bosnjanima, sljedbenicima Crkve Bosanske, a dobar dio njih takodjer Ilirima koji su predci Bosnjana/ Bosnjaka muslimana !! Dakle prije svih Zupu Korjenic su naseljavali Iliri a koje istinu zbori i kazuje Djuradj. Dakle nikakvi Srbi ni Slaveni. Sto se tice kula koje si pobrojao, oni su ostatci Srednjevjekovnog Grada, kojeg spominju Mletci.Zupom Vladaju Korjenic Neoric bogata srednjevjekovna Vlastela i Plemici , a koji spadaju u Bosansko Kraljevstvo i sljedbenici sj Crkve Bosanske !! Nad zupom je nadredjen Veliki Bosanski Vojvoda Sandalj Hranic Kosaca Vojvoda od Sabba jer je preoteo te teritorije ubivsi Pavla Radenovica takodjer?Bosanskog Velikasa i Vojvodu.U njegovoj sluzbi se navodi Bogcin Korjenic osoba od povjerenja Sandslja Hranica.Sve pobrojane pravoslavce dovode Turci u 15/ 16 stoljecu iz Willachie, Vasi Karavlasi Cincari Arbanasi i Morlaci.Vlasi i Kravlasi su pretece bosanskih Srba !! Tel nakon Berkinskog Kongresa 1878 postaju Srbi agitacijom Sime Milutinovica Sarajllije, Vladislava Skarica i popa Teofila Bogdanovica !! Agitacijom parama ubjedjivali su vlahe riscane , da se izjasnjavaju kao Srbi.Dakle do tada, Srba u Bosni nema odim ,Vlaskih stocara .

  3. Наталија

    Жао ми је што морам да кажем да у овом тексту ВРВИ од неистина карактеристичних за досадашњу бечко-берлинску историјску школу! Поготово ми је пало у очи и квазилингвистичко тумачење значења места Врм (Врмац и сл) Нисам могао да се не запитам како вајним тумачима није пало у очи да је реч Врм у блиској значењској и гласовној вези са речима Врњци, Врнчани, Врело, Врнџа, врвети, врити и сл. Очигледно да у месту Врм, као у свим другим споменутим, има некакав снажан изВ(о)Р по којем су и добила име…

  4. Goran

    Матаруге су били Романско становништво Епидаура и јужне Далмације који су били хришћани,Ромеји,који су пред нападима Словена и Авара у 6веку побегли у планине Корјенића и жупу Врм,до Грахова.Ту су их у 7веку срели досељени Срби.који су их звали и Грци.Касније су Матаруге остали да живе у планинама у залеђу Дубровника,кој је изграђен на месту Епидаура.Ту су многи Матаруге словенизовани.Они који су отишли на Грахово и према Зети сусрели су се и мешали са Власима који су долазили из Тесалије и Епира,па су и ови Власи на Грахову прозвани по старинцима Корјенића и Грахова Матаруге.У14,15веку могу се и поделити на Србе Матаруге у жупи Врм и Корјенићима и Влахе Матаруге на Грахову и у Зети.Одавде су исељавали и на Запад и на север у Рашку.