Порекло становништва села Лукавац, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Положај села.
Лукавац је на присојној страни косе и њених плећа, која је развође Рабасу и Кланичкој Реци. Коса је плећаста, јужна јој је падина блажа од северне и сва је од терцијалних наноса. Знатнијих узвишица у селу нема.
Извора у селу има доста и већином су у поточићима и јаругама, који се са косе спуштају Рабасу. Извори се зову по породицама, које се њима служе. У селу има доста бунара, па готово више је породица, које се служе бунарском водом него изворском. Од пограничних река су: Колубара са јужне, Рабас са западне и Кланичка Река са источне стране. Од важнијих потока су: Дубљански Поток у северном делу села и Рабровица до Диваца. И ови потоци, као и многи извори пресушују, а пресушују и Рабас и Кланичка Река, те се преко лета народ служи и барском водом за појење стоке или водом са појединих вирова у Рабасу.
Земље и шуме.
Лукавачке су земље у колубарској и рабаској долини и то су наносне и најродније земље, на којима успевају сви усеви а дају добре ливаде и пашњаке. Најлепши део имања је при ушћу Рабаса у Колубару и зове се Косирић, а цео атар колубарски зове се Лалинац. Брдске су земље изван кућа и на север од Дупљаја већином шумске земље, подесне за воћњаке и сејање стрмних усева.
Шуме је у селу доста и она је од лиснатог дрвета. Цео северни крај села, такозвано Дубље и крај до Кланичке Реке се пошумљен. Шуме у селу има доста за грађу и гориво, а код појединаца и за продају. У селу нема никаквих заједница.
Тип села.
Лукавац је село разбијеног типа. Цело село је подељено у два велика џемата једном широком јаругом, која се зове Дубока Јаруга. Доњи крај села, до цркве, зове се Крајчани, а горњи Ћеловићи (Ћеловац). Куће у џематима су растурене и отишле све уз косу до краја села, оне су на растојању од 20 до 60 метара, а џемати су спојени и куће једног прелазе са имањима у други.
У Крајчанима су: Терзићи, Јованчићи, Вучинићи, Милановићи, Јокићи, Стојановићи, Леонтијевићи, Матићи, Марковићи-1, Марковићи-2 (Кендићи), Марковићи-3 (Сакићи), Дринчевићи, Кустурићи, Ранисављевићи, Илићи (Алићи), Миросавићи, Живановићи, Мајсторовићи-Чегавци, Селенићи и Петронијевићи (Шуркићи).
У Ћеловцу су: Јанковићи, Ивановићи, Јањићи, Јеремићи, Дашковићи, Милошевићи, Јевтићи, Јевтићи (Васарићи), Матићи (Ђорђевићи), Марјановићи, Пантићи, Матуновићи, Давидовићи, Гудовићи, Савићи, Николићи, Мишовићи, Поповићи и Петровићи.
У Лукавцу нема данас великих задруга, као што их је накад било, од већих задруга су: Јевтића, Милошевића, Дашковића, Пантића, Марковића и Дринчевића.
Подаци о селу.
Према списку ваљевске епархије из 1735. године Лукавац је имао 12 домова. По харачким тефтерима из 1818. године у селу је био 41 дом са 55 пореских и 122 харачке личности.
Према попису:
-1866. године – 53 дома и 444 становника.
-1874. године – 57 домова и 451 становника.
-1884. године – 74 дома и 490 становника.
-1890. године – 70 домова и 541 становника.
-1895. године – 67 домова и 560 становника.
-1900. године – 82 дома и 685 становника.
Годишњи прираштај становништва од 1866. године је8,41 а процентни 1,58%.
Име селу.
Име селу народ не уме да објасни. Никаква прича не постоји откуда је дошло име селу Лукавац. Име села налази се у списку села палешког округа из 1737. године.
Имена џемата су по месту или од презимена старијих породица. Крајчани је име отуда, што је овај џемат млађи као на крају првог, Ћеловца, који је од презимена Ћеловићи.
Порекло становништва и оснивање села.
Лукавац је врло старо село, јер га већ налазимо као село у првој половини 18. века. Старе куће биле су око извора Поповице близу јаруге, која дели џемате, а ту су и данас најстарије куће у селу.
-Марковићи-1 и Миросавићи: Као најстарија породица у селу сматрају се Марковићи-1 и сматрају се као оснивачи села; њима су род Миросавићи, има их у селу 4 куће и славе Аранђеловдан.
-Селенићи, Јанковићи и Матићи (Ђорђевићи): По времену досељења најстарија породица је Селенића, досељена у другој половини 17. века, а по причању неких сељака изгледа и много раније, из Црне Горе од Мораче. Њима су у сродству поменуте фамилије. У селу их има 6 кућа и славе Алимпијевдан.
-Милошевићи, Јањићи, Драшковићи, Јеремићи и Јевтићи – сви познати као Васарићи: Са Селенићима заједно доселили су се из Куча у Црној Гори данашњи Милошевићи, чији је предак познат као Васара, потомци су им наведене фамилије, има их 10 кућа и славе Никољдан.
-Ћеловићи (Ћеловци), Гудовићи*, Јевтићи и Матићи: Неки држе да су пре Селенића и Милошевића, а неки кажу после, доселили су се данашњи Гудовићи, некадашњи Ћеловићи (Ћеловци). Ћеловићи су досељени од братства Ћеловића из Површи у Херцеговини, потомци су наведени, има их 5 кућа и славе Стевањдан.
*Из ове је породице пок. Јеврем Гудовић, бивши министар, син капетана Павла Гудовића из тридесетих година 19. века.
-Савићи и Давидовићи: Некако одмах после првог аустријског рата, почетком 18. или крајем 17. века доселили су се у село данашњи Савићи, од Фоче у Босни. Предак Савића доселио се као хајдук и избегао погибију. Са њима су у сродству Давидовићи, има их 7 кућа и славе Лучиндан.
-Марковићи-Сакићи, Милановићи, Стојановићи, Марковићи (Кендићи): Пред Кочину Крајину доселили су се у ово село Марковићи-Сакићи из Осата у Босни, са њима су у сродству остале поменуте фамилије, има их 9 кућа и славе Ђурђевдан.
-Ранисављевићи и Живковићи: Предак им се доселио у Првом устанку из села Балиновића, села ове области и призетио у Савиће, њих је 5 кућа и славе Лучиндан.
-Дринчевићи: Предак име се доселио у Првом устанку из села Љубардића преко Дрине у Босни, славе Никољдан.
-Јованчићи су сишли из Ровни у овој области, има их једна кућа, славе Јовањдан. У другу кућу призетио се Јованчић из Маковишта, славе Никољдан и Јовањдан.
-Леонтијевићи су сишли из Мајиновића из ове области, славе Алимпијевдан. У једну од три постојеће куће призетио се Леонтијевић из Сандаља и оно славе Никољдан и Алимпијевдан.
-Петронијевићи (Шуркићи) су из Тупањца из ове области, славе Стевањдан.
-Пантићи су од породице Кесера из Голупца, предак им се призетио у Савиће, славе Ђурђевдан и Лучиндан.
Ово су досељеници од почетка 19. века до 1840. године.
Досељеници после 1840. године су:
-Терзићи, отац им се доселио као терзија из села Табановића-округ ужички, славе Лучиндан.
-Вучинић се доселио однекуда из Мачве, славе Св. Враче.
-Алић се доселио из Осечине, села ове области, славе Никољдан.
-Кустурића оца, пореклом из Заблаћа у шабачкој Поцерини, населио је капетан Павле Гудовић као писара општинског, слави Ђурђевдан.
-Мајсторовић се доселио као слуга са Заграда на Чеву, слави Аранђеловдан.
-Ивановић се доселио из Бањана у Црној Гори, слави Ђурђевдан.
-Марјановић је из села Бровића у ваљевској Посавини, призетио се у Милошевиће, слави Малу Госпојину и Никољдан.
-Матуновић се доселио из Вражегрмаца у Црној Гори, слави Св. Петку.
-Николић је из Ровни у овој области, призетио се у Гудовиће, слави Јовањдан и Стевањдан.
-Петровић је из Ваљева, старином из Горњег Мушића, села ове области, доселио се као трговац, слави Св. Василија.
–Поповић је из Дробњака, доселио се као надничар пре 12 година, слави Ђурђевдан.
-Мишовић је из Дражиновића у округу ужичком, населио се као механџија и земљоделац, слави Лазаревдан.
-Јокић је прешао на имање из ваљевске Лознице, слави Аранђеловдан.
У Лукавцу је 70 кућа од 27 породица.
Занимање становништва.
Лукавчани се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Главне врсте занимања су земљорадња и сточарство. Доста је сељака који се баве рабаџилуком, али има их доста који особиту пажњу обраћају на своје ливаде, те знатне количине сена сваке године извозе и продају, што им и сама природа условљава, јер долина реке Рабаса даје изврсне ливаде, које се могу увек два пута преко године косити и опет за пашу употребљавати. Лукавчани се слабо одају изучавању заната а још мање се куда селе.
Појединости о селу.
Лукавац је саставни део Лукавачке општине у Срезу ваљевском. Судница је на окружном путу поред механе. Механа је до скора била општинска својина, а данас је прешла у руке Ваљевца Петровића, трговца у Сибирији. Поред механе има један дућан у коме седи привремено колар, досељен из Ваљева.
Источни део овог села, до Диваца и Кланице, носи општи назив Рабровица. Рабровица се по истоименом потоку зове већи део села у коме нема сеоских кућа, где су подељена школа, попова кућа и црква, због чега све носи општи назив Рабровица. И црква и школа су својина овог и других суседних села. Сеоско гробље је у Рабровици.
Преслава је Спасовдан.
Цигани-Роми.
Северозападни део овог села зове се Дубље. На Дубљу су настањени Цигани овог села, који има 14 кућа. Куће су сталне и смештене у групи при врху потока, у најшумовитијем крају села. Они немају своје непокретна имања, говоре влашки и српски, настањени су од 1852. године, занимају се поглавито земљорадњом и свирачином, а има и ковача. Не селе се никуда, али радо иду у аргаштину по овом и суседним селима ради сређивања летина појединим сељацима.
ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Коментари (0)