Порекло презимена, село Лелић (Ваљево)

17. јун 2013.

коментара: 1

Порекло становништва села Лелић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Лелић је на североисточној страни Лесковичке Висоравни и на јужној страни града Ваљева. Земљиште је кречњачко, од секундарног кречњака, препуног вртачама разноликог облика. Вртаче су заднивене или отворене, а по неке су испуњене водом и граде сеоска језера. Да није вртача, поређаних у круг или низове земљиште би било равно, а овако је неравно. Најнеравнији је северни и источни део села. На северној страни села испод кречњака огољени су порфирити на знатном растојању и они се јављају на свима узвишењима овог села. На северној страни села су ова узвишења: Брдо, на коме је село, Прљуша, Млађеви, Марковац, Врана до Стрмне Горе и Јечмиште а на источној страни: Бобија, Калуђерско Брдо и Ћелијске Стране.

У селу има свега два извора: Љутенац под Прљушом и Студенац под Млађевима. Оба су извора у порфиритском терену, доста јаки и ретко пресушују. Извори нису у стању да подмире сву потребу у води, с тога Лелић долази у ред безводних ваљевских села. Недостатак воде подмирује се берском и језерском водом, као и водом из цистерни (бунара), којих има4-5 у селу.

Од текућих вода у овом селу једина је Градац, који протиче источним крајем села кроз камениту, стрмениту и неприступачну долину. Долина је Граца тако уска, да кроз њу једва се пешке може проћи, а стране његове тако кршевите, да се реци низ њих само на једном месту и то по врло стрменитом и каменитом путу може сићи. С тога Градац није ни од какве користи по ово село, а највише с тога, што поред њега нема ниједне луке, осим оно мало земље, код цркве у Ћелијама.

У селу нема ни једне једине речице или поточића. Свега су у селу две клисурасте, камените и посве стрмените долине, које се спуштају на исток Грацу. Прва се зове Бошњачки Поток, а друга је Дубоко. Обе су долине суве и при дну се састају.

Земље и шуме.

Сеоска су имања по вртачама и долинама на јужној и западној страни села. Језгра имања су вртаче и сматрају се као најбоља имања. Земља је посна, сува и врло шупља глинуша, која рађа кишног лета и кад је добро нађубрена. Ливада и пашњака у селу нема. Најбоља су сеоска имања: Мишковића Долине и Долови до Богатића и Лесковица. Долови до Стубла и Сандаља и Марковац на северу села.

Лелић је особито пошумљен. Сви висови и све падине њихове пошумљене су обичним лиснатим дрветом, само је у селу мало старије шуме, више је млађе. Најлепше су шуме цркве ћелијске и сеоске у Млађевима, Прљуши, Пресадима и Врани.

Сви висови на северној страни села, уколико су пошумљени, сеоска су својина. Тако су сеоска својина: Млађеви, Јечмиште, Пресади, Врана и половина Марковца. Падине Граца и сва брда изнад њега су својина цркве ћелијске. Породичних и џематских заједница има на Марковцу и Јечмишту, а то су оне стране, које су поред имања и пошумљене и које се нису могле крчити.

Тип села.

Лелић је село разбијеног типа. Куће овог села су на Брду и северној падини његовој, све су једна до друге на растојању од 10 до 30 метара, са малим окућницама, затим са брда спуштене у долину Бошњачког Потока и ту опет једна поред друге и отишле до врха потока. Изузетак од овога су оне новије куће, које су саграђене по имањима, а то су куће најновијих досељеника. Иако је Лелић овако збијен, ипак се у њему издвајају поједини џемати: Бошњаци, Брђани, Матићи и Мишковићи.

У Бошњацима су: Велимировићи, Радосављевићи, Бојанићи, Крстићи и Ћосићи. Бошњаци су у врху потока и то са обе стране његове узвишицом Грабовцем.

У Брђанима, југоисточно од Бошњака су: Радојичићи, Јанковићи, Остојићи, Недићи, Табићи и Зарићи.

У Матићима су: Матићи, Давидовићи, Миливојевићи, Радовановићи и Ћосићи.

У Мишковићима су: Мишковићи, Зарићи и Николићи.

Раселице су: Божовићи и Савићи на Калуђерском Брду, Ракићи у долини Граца, Матићи до Богатића и Спасићи на Марковцу.

У Лелићу нема данас већих задруга, као што је некада било. Осредње задруге су: Бојанића, Радојичића и Мишковића.

Подаци о селу.

Према списку села из ваљевске епархије од 1735. године Лелић је имао 9 домова. По харачким тефтерима из 1818*. године Лелић је имао 17 домова са 40 пореских и 104 харачке личности.

У харчким тефтерима из 1822. године записано је ссело: Лелић са манастиром ћелије.

Према попису:

-1866. године – 45 домова и 475 становника.

-1874. године – 50 домова и 479 становника.

-1884. године – 90 домова и 665 становника.

-1890. године – 84 дома и 651 становника.

-1895. године – 101 дом и 768 становника.

-1900. године – 90 домова са 718 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 5,63 а процентни 1,12%.

Име селу.

 

-За име селу везано је ово народно веровање. Прича се да су се прве досељене породице у селу звале Лелићи, па отуда је дошло име овом селу.

Имена појединих џемата су или по презименима (Мишковићи, Матићи) или по месту досељења (Бошњаци) или по месту насељења, Брђани.

Старине у селу.

1. Најлепша знаменитост овог села је стара црква у Ћелијама. Ћелијама се зове сав источни крај села и све кршевите падине Граца. Испод Ћелијског и Калуђерског Брда налази се једна мала зараван од 15 ари и на тој заравни су црква и њенњ зграде. Црква је од камена с једним кубетом и новијег је порекла. Стара црква је паљена и неколико пута харана и пљачкана у 18. веку и на почетку 19. века. Некад је била манастир, а данас је световна црква, а оваква је од 1837. године.

Ја бих овоме додао да је данас активан манастир Ћелије, оп. Милодан.

Поред цркве са десне стране њене,одмах до западних врата, сахрањен је подгорски војвода Илија Бирчанин, коме је надгробна плоча излупана и разнета, мада ју је Кедић, потоњи војвода, о свом трошку наместио.

Црква ћелијска има велико имање, које је већином пошумљено, а од кога је знатан део и отуђен.

2. У западном крају села, на узвишици Грабовцу, у једној приватној шуми (забрану),има неко старо гробље, које народ зове Маџарско Гробље. у забрану се налазе и накакви стећци, усађени подубоко у земљу и без натписа.

3. Кроз средину села, поред Љутенца и уз Пељушу, па преко Марковца и Вране водио је стари пут за Ваљево. Овај је пут до наших дана био једини пут, којим су сва села Лесковичке Висоравни и суседна села округа ужичког спуштала се Ваљеву, а данас је замењен новопросеченим путем Ваљљево-Јелова Гора-Ужице. Овај је пут у турско донба био врло важан и Турци од Ужица и Вишеграда једино су ишли овим путем, с тога је сав калдрмисан и добро одржаван у то доба. Овим путем је прошла аустријска војска из рата 1788. године, када је у овом селу био главни логор аустријске војске.

4. На северној страни овог села, над устима самог Ваљева, диже се знатан, данас огољен, вис Вране. На овом вису био је логор аустријске војске из рата 1788. године, а ту има и њихових шанчева. Са овог места сишли су Кедићеви војници у половини фебруара 1804. године и запалили предграђа града ваљева: Баир, Видрак и Брђане. Шанчеве на овом месту поправио је и из њих нападао и опсеђивао Ваљево и Кнез Милош 1815. године. Данас се шанчеви слабо распознају и били су близу извора Вране и до Стрмне Горе, поред старог пута.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Лелић је врло старо село и налазимо га као таквог у познатом списку села ваљевског округа из 1737. године. Велику старост доказују не само поједине старине, очуване у овом селу, него и традиције народне о пореклу појединих породица.

По причању и традицијама народним Лелић је био хајдучко насеље. Њега су у 17. веку насељавали хајдуци, који су хајдуковали и пресретали караване турске, пљачкали их и убијали по путевима поједине Турке од овог села, па све до Ужица и Дрине. Ових хајдучких породица нестало је крајем 17. столећа, оне су се иселиле у равнија места овог округа и Срем, те је тако село остало пусто.

-Зарићи су најстарији досељеници овог села, досељени пред крај 17. века из Пјешевице у Црној Гори. Дошла су два брата и населила се у близини данашњег Љутенца, њих је данас 4 куће и славе Зачеће Св. Јована (23. септембар по старом календру).

Лелићи, Матићи, Мишковићи*, Давидовићи, Радојичићи, Јанковићи, Табићи, Недићи, Остојићи, Миливојевићи и Ћосићи: На годину после Зарића доселила су се у ово село три брата: Матија, Милорад (Мишко) и Давид Лелић, да ли из места Лелића или као Лелићи из Бањана у Црној Гори, не зна се тачно, и населили поред Зарића код данашњег језера у Потоку. Има их растурених по свим џематима под наведеним презименима. Има их расељених и по доњим селима ваљевског округа, у селу их је 50 кућа и сви славе Никољдан.

*Из ове је породице Кедићев буљубаша Ранко Мишковић, које га Прота Матеја помиње у својим Мемоарима.

-Бојанићи и Крстићи: У почетку 18. века доселили су се из Скадра у Царини, округ подрињски данашњи Бојанићи, названи по реци Бојани у Скадру. Они су се населили по врху потока, њих је 12 кућа и славе Михољдан. Бојанићи су иста породица са Мојићима у Брезовицама и заједно су се доселили. Бојанића има расељених и изван овог села.

-Бошњаци, Велимировићи и Радосављевићи: Пред Кочину Крајину доселили су се Бошњаци из Осата у близини Сребренице, где су раније дошли из Западне Босне и неаселили се поред Бојанића у врху Потока, који добива њихово име. Бошњаци су: Велимировићи* и Радосављевићи**, има их 12 кућа и славе Никољдан.

*Из ове породице је Свети Николај Охридски и Жички (Велимировић).

** Из ове породице је епископ Рашко-призренски (рашчињени) Артемије -(Радосављевић) и Антоније Јовановић, кнез ваљевске нахије 1827. године.

-Недићи, предак је сишао после Другог устанка из села Бухара, изнад Ужица и призетио у старе Недиће примивши њихово презиме, данас их је две куће и славе Лучиндан.

-Божовићи су досељени уз Бабинску Разуру с Бијелих Брда у Старом Влаху и населили се на купљеном имању на Калуђерском Брду; има их две куће и славе Јовањдан.

-Савићи су из породице Савића из Лесковица, сишли на Калуђерско Брдо, пошто су претходно дали своје имање у селу у замену за ово; има их 3 куће и славе Јовањдан.

-Ракићи су сишли из Лесковица и населили се у Грацу, славе Ђурђевдан.

-Матићи су из суседног села Богатића и после деобе у селу дошли на своје имање, славе Никољдан.

-Спасићи су из Лесковица, сишли после деобе у селу на своје имање у Марковцу, славе Ђурђевдан.

У селу Лелићу је данас сталних 88 домова од 10 породица.

 

Занимање становништва.

Лелићани се занимају свима привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Његово земљиште је неродно, само кишних лета понешто роди, иначе су честе неродне године, које не доносе ни толико колико треба за исхрану домаће чељади. Због овога су лелићани принуђени или да се одају другим занимањима или да се селе из свог села. Готово сваки Лелићанин зна по какав занат или се одаје на трговину или рабаџијање. Најчешћи су занати: зидарски, тесарски, коларски, ковачки и др.

Како ни занати, ни друга споредна занимања нису у стању да подмире све редовне домаће потребе, то се Лелићани исељавају или своју мушку децу дају у службу или на занате и трговину, те се тако не враћају у селу. Готово свако село у Тамнави и Посавини има понеког лелићанина, који је чак задржао и име свога села и тако се презива.

Појединости у селу.

Лелић је саставни део Лелићске општине у Срезу ваљевском. Поред овог села у састав исте општине долазе и ова села: Стубао, Сандаљ, Стрмна Гора и Сушица. Судница је код Љутенца, где су некад биле старе куће, а ту је и школа. Црква је у Ћелијама. Гробље је заједничко и поред школе на Љутенцу.

Лелић преславља Николаје, 9. мај по старом календаром.

Бобија.

Бобија је циганско насеље овог села. На северној страни Калуђерских Брда, поред старог пута, на плећима виса Бобије, насељени су Цигани, чије насеље носи општи назив Бобија. На Бобији има данас 30 кућа, саграђених готово једна уз другу, на растојању од 1 до 5 метара. Куће су изнад једне вртаче, која је до скора била испуњена водом, а саграђене су по угледу на сеоске куће, којима се с поља ништа не разликују.

Ови су Цигани прво били настањени у селу Лелићу, на Марковцу, на имању једног ваљевског трговца, па их је он иселио на Бобију, где су до имања дошли куповином. Старином су ови Цигани из источних крајева Србије, а овде су застали из турског доба. До 1880. године су били скитачи, а тек 1882. године настанили су се стално у овом селу. На Бобију су сишли 1891. године и тад примили хришћанску веру. Главна су има занимања свирачина и надничење појединачно или у групама по суседним селима.

Бобија је у атару села Лелића и на имању овог села, а није са овим селом у општини, већ пошто је изнад самог села Седлара, придодата је општини Јовањској, као ближој.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    Велимировић, Николај (Никола), епископ жички, теолог, филозоф (Лелић код Ваљева, 5. I 1881 — Саут Канан, Пенсилванија, САД, 18. III 1956)

    Након основне школе у манастиру Ћелије завршио је шест разреда гимназије у Ваљеву. Београдску богословију завршио је након неуспешног покушаја да се упише на Војну академију. Потом је радио као учитељ у селима Драчић (1903—1904) и Лесковац код Ваљева (1905), у којем је био управник школе. Након трогодишњих студија на Старокатоличком теолошком факултету у Берну докторирао је 1908. Тема рада који је објављен на немачком језику 1910. била је Вера у васкрсење Христово као основна догма Апостолске цркве. У Оксфорду је боравио током 1909. припремајући докторску дисертацију из филозофије на тему Философија Берклија коју је бранио у Женеви исте године. Замонашен је у манастиру Раковица 17. децембра 1909, а након три дана рукоположен у чин презвитера. Почетком наредне године, по жељи митрополита Димитрија (Павловића), отишао је у Русију да би проширио богословско знање. Студија Религија Његошева настала је вероватно у време боравка у Русији. Октобра 1910. постављен је за суплента Богословије светог Саве у Београду, где је предавао филозофију, психологију, логику, историју и стране језике. У то време постао је активан учесник културног и политичког живота Србије и других области у којима је живео наш народ. У ратним годинама од 1912. до 1918. активно је учествовао у свим збивањима. Чувене, касније објављене, Беседе изнад греха и смрти изговорио је у периоду од 1912. до 1915. Априла 1915. српска влада послала га је у Енглеску и Америку да упозна тамошње друштво са невољама у којима се нашла Србија. У англосаксонском свету на истом циљу ради са Слободаном Јовановићем, Јованом Цвијићем, Чедомиљом Мијатовићем и Михаилом Пупином. Из тог периода значајни су и пријатељство и сарадња са људима какви су Рабиндранат Тагоре, Томаш Масарик и др. У Кадесдону у Енглеској током једне године предавао је на течају организованом за избегле ученике Богословије Светог Саве. У Србију се вратио крајем априла 1919, следећег месеца је изабран за епископа жичког, а већ наредне године, на сопствени захтев, премештен је у Охридску епархију. Током 1921. боравио је у Америци радећи на организацији новоосноване Америчко-канадске епархиј е. Исте године је, с обзиром на све изражениј е противљење његовој делатности, поднео оставку на дужност епархијског архијереја али она није усвојена. Био је активан и на пољу међуцрквених односа. Учествовао је 1930. на Предсаборској конференцији православних цркава у манастиру Ватопеду, а 1933. боравио у Бугарској у циљу успостављања што бољих односа две помесне цркве. У овом периоду био је активан као писац. Између осталих дела, тада настају и Мисли о добру и злу. За жичког епископа је поново изабран 1936. У време конкордатске кризе био је један од вођа противника Конкордата. Када је 1938. за патријарха изабран митрополит црногорско-приморски Г аврило Дожић, ј едан од кандидата ј е био и епископ Николај. Њих двојица били су међу вођама народног противљења пакту који је потписала влада Цветковић—Мачек. Због тога је ухапшен 12. јула 1941. у Жичи и затворен у манастир Љубостињу где је написао дела: Теодул, Српски народ као Теодул, Индијска писма, Мудра игуманија љубостињска, Стослов о љубави. Касније је са патријархом Гаврилом пребачен у манастир Војловицу код Панчева, где је радио на исправци српског превода Новог завета. Такође је у то време превео спис Светог Јована Кронштатског Мој живот у Христу. Обојица су 14. септембра 1944. из Војловице одведени у концентрациони логор Дахау, одакле су пред сам крај рата, ослобођени интервенцијом Милана Недића и Димитрија Љотића 8. маја 1945. Патријарх Гаврило се вратио у земљу 1946. а епископ Николај је из Лондона отишао у Америку. Испрва је боравио у Либертивилу, да би септембра 1953. прешао у руски Манастир светог Тихона у Саут Канану (Пенсилванија). Све време боравка у САД био је веома активан као пастир. Помагао је оснивање многих цркава, добротворних и културних друштава, предавао у привременој српској Богословији у манастиру Светог Саве у Либертивилу, у руској Богословији Свете тројице у Џорданвилу, као и у Академији светог Владимира у Њујорку. Такође је пуно писао. Између осталих, тада настају дела: Касијана — Наука о љубави, Жетве Господње, Диван, Земља Недођија и Једини Човекољубац. Упокојио се у манастиру Светог Тихона, а сахрањен је у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Његове мошти пренете су у Србију 3. маја 1991. и похрањене у Николајевој задужбини, манастиру Лелић код Ваљева. Званично је уврштен у ред светих одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ од 18. маја 2003. Његов спомен се прославља 3. маја.
    Као пастир нај већу пажњу поклањао ј е раду са обичним народом у коме ј е његов „Богомољачки покрет” дуго времена уживао изузетну популарност. Ово је довело до обнављања црквеног живота у целини, што постаје нарочито видљиво кроз повећање броја монаха и обнову манастира. Велику пажњу је посвећивао и каритативној делатности. Његовим залагањем отворен је дом за сироту и сиромашну децу Богдај у Битољу, а сличне домове оснивао је и касније у Жичкој епархији. Није био академски или кабинетски филозоф или теолог и није писао за уски круг „стручњака.” Сцијентизам, западно-европска метафизика натурализма и субјективизма с једне стране, и далекоисточни пантеизам, бесциљни аскетизам и нихилизам, с друге стране, чије су идеје налазиле плодно тле на овим просторима, били су за њега изазови којима је супротстављао библијско-светоотачку, медитеранско-балканску и словенску филозофију Истине, верујући да је она истинитија и човечнија. У једном периоду је сматрао да том филозофијом може да превазиђе и помири две поларизоване цивилизације и културе: источну и западну. У том времену је и настала његова чувена метафизика панхуманизма коју је изложио у делу Речи о свечовеку, које је између два рата највише привлачило пажњу интелектуалних кругова. Ипак, он није оставио никакав довршени, мисаоно конзистентни и кохерентни филозофски или теолошки систем, али се бавио свим питањима која муче људско биће и нема ниједног проблема битног за филозофију и теологију, којег се није, у већој или мањој мери, дотакао. Чак се супротстављао сваком затвореном систему јер је сматрао да такви системи поробљавају личности и да је живот шири од свих дефиниција и система. Отуда је сва његова мисао изразито персоналистичка, егзистенцијална, животна, отворена и комуникативна, заснована на литургијском, светоотачком и библијском Предању, а, што је можда изненађење, и на савременој физици. Људска личност у Богочовеку Христу је централна тема око које је концентрисана сва његова мисао и то је „шифра” за њено разумевање. Тако схваћена, личност је највећа светиња на овоме свету којој се ништа не може претпоставити: ни наука, ни филозофија, ни култура ни идеологија, ни нација ни партија. Ослањајући се на православно Предање Истока, афирмише богочовечански тип егзистенције и дијалектичку онтологију личности, где се укидају једностраности и антропоцентризма и теоцентризма, индивидуализма и колективизма и подједнако се човек развија и као лично биће, и као биће заједнице. Човек за њега није индивидуум, самозатворена монада и атом, већ личност која нужно претпоставља постојање друге личности. Друштво пак није механички збир индивидуа које се удружују из интереса, већ заједница слободних личности. Слобода, љубав, вера и нада, подвиг и жртва нису етичке врлине и психолошка стања већ онтолошки постулати личности и динамичке силе кој е је Бог дао човеку. Кроз те се силе пројављује иконичност Божија у човеку. Не интересује га првенствено човек и његова апстрактна природа већ конкретна људска личност. Иако их не раздваја, он прави разлику између људске природе и људске личности. Природа је нешто што је дато, личност је пак задатост која се једино реализује у са-односу, комуникацији кроз ничим условљену љубав између Бога и човека. Ми не бирамо природу, али се зато одлучујемо својом слободом о начину постојања, то јест, бирамо да ли ћемо постати праве и целовите личности. Садржај и суштину нашег односа са другим чини љубав која није психичко и сентиментално осећање, већ однос, слободан излазак из себе самога, слободно потчињавање вољи другог, на првом месту вољи Божијој. Темељ овакве антропологије је његово поимање Бога. Бог о којем он говори није апстрактни, далеки, непознати, безлични Апсолут или космички демијург, већ је то персонални, личносни, Тројични Бог. Он је заједница три Божанске личности: Оца, Сина и Духа светога. Суштина њиховог заједничког односа је љубав. Следствено томе, хришћанство није imitatio Christi (подражавање Христу), већ конкретни живот у Христу. Оно није религија, доктрина, религиозни или етички систем, већ на првом месту заједница слободних личности која је између себе и са живим Богом повезана љубављу. Хришћанство је аподиктички извесно искуство, Црква, заједница, ново друштво које треба да изгради свет на потпуно новим основама. Ступајући у ту заједницу човек постаје ново биће, „нова твар.” Тада он постаје оно што није по својој природи. У неку руку, човек тада добија нову природу. Изван те заједнице нема Христа а ни личности. Тек у Цркви, кроз њен евхаристијски и сакраментални живот и богослужбени ритам времена, човек долази до истинског Богопознања и човекосазнања. Вера у бесмртност личности, коју подразумева овакво поимање човека, је вера као извесност да се темељ личног постојања не може очувати људском природом и њеним способностима, већ само нашим односом са Богом и његовом љубављу према нама. Вера је поверење, убеђење да та љубав никада неће престати. Таква вера у бесмртност се битно разликује од многобројних религиозних и филозофских представа о бесмртности душе, присутних и код самог Николаја у раном периоду његовог стваралаштва.
    Савременом природно-механичком материјализму он супротставља идеју, мисао о персоналној узрочности. Све што се дешава у свету, сва судбина историје, зависи од односа између Бога и човека, или, како он каже, од „моралног” закона или закона „љубави” који је својствен само личностима. Потпору за развијање идеје персоналне узрочности налазио је и у савременој физици чији су најизразитији протагонисти били Ајнштајн, Хајзенберг и дански физичар Нилс Бор, чија је дела брижљиво студирао. Њихове идеје о свету као органској, међузависној целини, о примату времена над простором, и потенцијалности над нужношћу, као и постојање дијалектичке онтологије на простору микрофизике, још више су га уверавале у исправност његове идеје о персоналној узрочности. На његово поимање личности и идеју персоналне узрочности надовезује се још једна значајна мисао и идеја. То је идеја о историји као ненужној слободи и слободној нужности, чиме ј е напустио свој а првобитна схватања кој а су била веома блиска Августиновим и Хегеловим поимањима. Полазећи од истих претпоставки, он даје основна начела једне сасвим нове социологије и политичке филозофије у којима централно место заузимају идеје тзв. средњег система и теодемократије или саборности.
    На темељима богочовечанског реализма, или православног персонализма, засновао је једну посебну филозофију језика, филозофију културе и гносеологију. Тајна света и живота се не може адекватно изразити и превести на језик појмова или језик математике. За то је много прикладнији универзални језик символа или типолошки језик. За њега све што постоји, све је реч, све говори. Али све је то символ Вечне речи. Овим ставом језик добија своје онтолошко утемељење. Из оваквог поимања језика логично произилази иконографски или иконолошки тип културе, коју он супротставља идолатријском типу културе. Таква култура је увек средство, а никада циљ. Иконолошка култура разара тзв. естетски иманентизам или троугао који се своди на: уметника — уметничко дело—посматрача, и открива четврту димензију, тј. Архетип, Личност живога Бога, који је прототип правог човека. Знати и бити су неодвојиви појмови за Николаја, што је основни принцип његове гносеологије. Сазнајне моћи: чула, разум, ум и срце у свом природном стању су болесни, заражени грехом и као такви нису у стању да дођу до познања Истине. Једино до чега могу доћи у том стању јесте до неких истина о феноменалном свету. Да би човек дошао до истинског сазнања, неопходно је да претходно излечи органе сазнања, а то се постиже подвигом (аскезом). То даље значи да је сазнање богочовечански процес а не резултат аутономног људског ума и његовог природног усавршавања. И коначно, поље делатности на кој ем ће засигурно дуго остати непревазиђен је беседништво, због чега је и стекао епитет „златоусти.”
    За заслуге на пољу науке награђен је почасним докторатима Универзитета у Глазгову и Оксфорду и Универзитета Колумбија.

    Радован Биговић