Порекло презимена, село Клинци (Ваљево)

13. јун 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Клинци, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Клинци су упарво над Петњичком Пећином и оној коси, која се од ње спушта на источну страну. Земљиште је немирног изгледа, таласасто и изнад Пећине препуно вртача, које су разноликог облика и поређане у круг или низове, кад се називају доловима. Знатнија узвишења у селу су: Рогљевић, Осоје, Јагодинац, Обрежак, Густа Крушка и Остењак.

Изворима је село веома богато, али се поред изворске воде служи још барском, бунарском и речном водом и водом из бара (језера), које постају од кише, кад се она у њима задржи. Главнији извори у селу су: Понор на Рогљевићу, који на једном крају вртаче избија, а на другом понире, Студена Вода испод Густе Крушке, која опет избија на једном крају вртаче а на другом понире, Ћосића Бунар, од кога постаје поток Врбовац који силази кроз средину села у реку Бању, Мијаиловачки Бунар, од кога настаје један поток и пада у Врбовец, близу Бање, Круглаш и Владин Бунар, од којих постаје поток Липница и тече источним делом села. Од текућих вода у овом селу је једина речица Бања, која као врело избија из Доње Петничке Пећине испод Рогљевића, а на граници овог села и села Петњице, и која тако јака, да одмах спод извора окреће 2 витла.

Земље и шуме.

Земље клиначке су од две врсте; брдске и бањске. Брдске су земље или сувише кречне или посне, па ако су кречне и по вртачама, онда су плодне и по њима добро успевају стрмна жита и воће, а ако су посне онда су хладне, песковите и нису за усеве. Бањске су земље, као и све друге по дну села, које су на терцијеру белостенском, црне смолне земље, врло родне, масне и подесне за све врсте усева, као и за ливаде. Најлепше земље ове врсте су у Паланци, Липници, Врбовцу и Лешћу.

Шума нема у овом селу. И што има то је врло мало, нема ни толико колико је потребно за летњу потребу а камоли за грађу и зимски огрев. Сељаци купују шуму за грађу и огрев, а појединци што имају чувају и лако не секу. На Рогљевићу до Жабара има мало шуме, па ту и сама расте али је то сувише мало. Никаквих заједница у селу нема.

Тип села.

Клинци су село разбијеног типа. Сеоске су куће поређане у три групе, у три џемата. Први је џемат над Петњичком Пећином, на брду Рогљевићу и по њему се зове Рогљевић. Други џемат је на север од њега око Мијаиловачког и Ћосића Бунара а трећи још северније од њега; други се зове Мијаиловићи (чешће Мијаиловчани) а трећи Продановићи.

Куће у џематима су удаљене једна од друге од 20 до 40 метара, а од Рогљевића до Мијаиловића и одатле до Продановића нема по 200 метара.

На Рогљевићима су: Тодорићи, Петровићи и Васиљевићи.

У Мијаиловићима су: Мијаиловићи, Јеринићи, Ћосићи и Крстићи.

У Продановићима су: Продановићи, Марићи, Марковићи (Маркешевићи), Јовановићи-Швабићи, Јовичићи и Дудићи.

У селу има доста задруга и задружни живот је овде јако развијен. Истина, нису задруге велике, али кад у једној кући има 5-6 ожењених задругара, онда се то може узети да су повеће задруге. Од повећих задруга су: Тодорића (две куће), Васиљевића (две куће), Крстића, Дудића (две куће) и Продановића.

Подаци о селу.

По харачким тефтерима из 1818. године у селу је било 22 дома са 23 пореских и 56 харачких личности.

Према попису:

-1866. године – 29 домова и 255 становника.

-1874. године – 30 домова и 269 становника.

-1884. године – 36 домова и 291 становника.

-1890. године – 31 дом и 317 становника.

-1895. године – 39 домова и 354 становника.

-1900. године – 46 домова и 382 становника.

Годишњи прираштај становништва овог села је од 1866. године 4,25 а процентни 1,37%.

Име селу:

Име старом селу било је Паланка, а то је оно место, које је тачно у средини данашњег села. За доказ старог насеља на овом месту служи, што су се до скора изоравали крбањци судова, сувомеђине, остаци грађе и разног алата.

За назив „Клинци“ везана је ова прича. Некакав Митар, из породице данашњих Тодорића, предак Васиљевића, ишао преко Саве да прода волове. Био је на некаквом вашару у Срему, па пошто је једне волове продао а друге купио, и успут се обосио, купи неке потковане опанке (може бити и другу обућу) и обује их. Опанци су били потковани клинцима и то врло рђаво, да се Митар успут подбио и од једног у ногу забоденог клинца остао и сакат, те су га с тога његови сељаци прозвали Митар Клинчанин. Сељаци држе да је отуда дошло име овом селу, а то највише изводе по томе, што се стварно, и дан данас Митрови потомци зову и сматрају као прави Клинчани.

Рогљевић је име брда, па је отуда дошло име џемата. Имена Мијаиловчани и Продановићи су од породица, које су најглавније у тим џематима.

Старине у селу.

1. Пред вратима Мале или Горње Петњичке Пећине нађено је копањем праисторијско оруђе, посуђе и све друго, што је тадашњи човек употребљавао у свом животу. И у самој пећини, која је сва на клиначком атару, нађено је ово исто, поред осталих пећинских знаменитости.

2. У њиви испод пећине, која је данас својина Васиљевића из Клинаца, до скора су се ископавале и изоравале греде, тесано камење, комади од посуђа, оружја из историјског доба, а понекад и по какав златан римски новац. По народном предању је овде била некаква стара „чаршија“ и народ то лепо вели из „римског доба“,

3. Старо село је било у Паланци, али није било те среће да ту остане. Прича се да је пре Косова, а и за време косовске битке, било овде село, па се после померило на северо-исток садашњем Мијаиловачком Бунару, у ливаде, такозване Барице. Само потреба у што већој групи имања изазвала је, прича се, ово померање.

Па и у Барицама село није могло остати дуго, оно се померило под осоје брда Рогљевића и Остењака и прича се, да је ту било у Првом устанку. Одатле су га већ Турци раселили и тада један део сељака сиђе Бањи и насели се на месту званом Јаруге, а други се опет врате Мијаиловачкомм Бунару, одакле се нису ни кретали, него се ширили око Бунара. Они опет, што су отишли у Јаруге, у времену од 1820. до 1840. године иселе се на Рогљевић, где су и данас. И ово померање изазвала је потреба у што већем имању.

На свима местима, где су некад биле сеоске куће, и дан данас се виде места где су биле куће, затим има много воћа заосталих од старих воћњака, кад што и плуг изоре по какав камен или какву камену плочу, где је био неко сахрањен.

4. Кроз ово село пролазио је у турско доба стари пут, који је водио из Ужица преко Маљена за Ваљево. Испод пећине, на 300 метара од њеног отвора, и данас се налази на реци Бањи леп камени мост из тог доба, као и стара калдрма. Овим путем је и прота Матеја Ненадовић 1805. године извео своје топове, којима је нападао град Ужице. Овај пут је данас сасвим напуштен, од када је 1882. године кроз средину села просечен пут Ваљево-Сувобор-Чачак*.

*Мемоари Проте Матеје, страна 215.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Прича се да су у доба косовске битке биле у овом селу три јаке врло задружне куће: Тодорићи, Међедовићи и Лазићи, а за њих се прича да су први основали ово село на много година пре Косова. Од ових породица данас је у селу само Тодорића*, а друге две су се или иселиле или замрле.

*Ова причања о селу, као и многим суседним селима и њиховим породицама причао је старац Матија Васиљевић-Игњатовић из Клинаца, старац од својих 95 година, али потпуно свеж, крепак и поуздан, још пример оних старих људи, који су жива историја свих ранијих доживљених догађаја.

Матија за своју породицу, пошто је он члан породице Тодорића, прича ово: Ко су преци Тодорића, старији од Митра, не зна се. Митар Клинчанин је по памћењу најстарији Тодорић, а кад су живели не може се тачно утврдити. У породици Тодорића зна се да је њихов најстарији предак Гаврило, праунук Митров, да је Гаврило погинуо на Васкрс у петњичкој цркви, кад је некакву турску сајтарију избацио из цркве, која је ухватила неку женску да силује. Гаврилов је син Рафаило, који је у дубокој старости доживео устанак 1804. године и у 1813. години умро од колере. Рафаилов је син Арсеније, који је учествовао у свим бојевима Првог и Другог устанка, као зрео човек и човек који је, као најбогатији у селу, своје имање морао у два маха напуштати и селити се. По годинама колико су живели Арсеније, Рафаило и Гаврило, даје се извести да је Митар живео у почетку 17 века или при крају 16. века, па се мисли да је већ тада била деоба на Тодориће и Васиљевиће, где су Васиљевићи од Митра у непосредној линији, а Тодорићи у ужем смислу од Митровог другобратучета Костадина. Презиме Васиљевићи везано је за деда Матијиног Васиља, који је био сеоски и срески писар пред Кочину Крајину и на скоро умро, па га наследио његов син Игњат, Матијин отац. Васиљ се звао по Митру Митровић, а тако стоји и данас на Игњатовом белегу.

-Међедовићи: За њих се прича да их је у доба косовске битке било 4 куће и да је на те 4 куће отишло на Косово 6 ратника и да су сви изгинули, а да су заостали остали у селу све, докле нису ови крајеви потпали под Турке, кад су се иселили у Дрен и Банат, близу Темишвара.

-Лазићи: За њих се прича да су и они били у време Косова јака задружна кућа, да су из њихове коће двојица била на Косову и оба погинули, да је после косовске битке због деобе било у селу 3 куће Лазића, да су се две одселиле у Срем, у неко село близу Винковаца а једна остала у селу. Ова кућа се дуго одржавала у селу као једна, али је и она замрла у мушкој линији и призетила једног досељеника из Пилице-округ ужички, која и данас живи у селу.

-Тодорићи, Васиљевићи, Петровићи: И за Тодориће се прича да су били на Косову и да је од њих 6 петорица погинула а један се вратио. Тодорића је била задружна кућа кроз дужи низ година, па се после временом делила и насељавала у истом селу или расељавала. Зна се посигурно да су се Тодорићи мног расељавали и да их данас има у Крнулама-посавска Тамнава, Веселиновцима, Мислођину*, Барајеву*, Баричу* (*округ београдски), Прогарима у Срему и Ђурђеву у Банату и Бачкој.

Тодорићи су се неколико пута исељавали и враћали, па су увек налазили покојега од нових насељеника, које су Турци насељавали на њиховим ранијим имањима. Тодорића данас у Клинцима има 9 кућа и један се од њих скоро одселио у Петницу, жени на имење. У Тодориће и Васиљевиће призетио се предак данашњих Петровића, родом из Риђана у Никшићкој Жупи, од породице Грбовића; доселио се 1818. године, слави Лучиндан, па је исту напустио и примио Тодорића и Васиљевића славу, Никољдан.

Све друге породице у селу досељене су и то овим редом: Кад су Турци из Ваљева због суделовања Тодорића у покрету из 17. и 18. века ове протерали из Србије и њихова имања конфисковали, тада су спахије сеоске населиле Мијаила Бошњака и Мићана Херцеговца, око 1739. године. Мијаило Бошњак је дошао у ово село из Мачве, из села Дубље, камо се раније доселио из Сарајевског Поља. Мићан је пак у то доба сишао са својих 6 синова из Пећнице у Дробњацима. Оба су се населила под Осојем и при повратку Тодорића из Аустрије, онда су и по главу свога живота, и Мићан и Мијаило, морали дати нешто од имања, те су се ови опет населили.

-Мијаиловићи су од Мијаила Бошњака. Има их одсељених у Срем око Карловаца и Посавину, овде их је 19 кућа и славе Аврамијевдан.

-Мићановићи су потомци Мићана и његових синова и све до 1870. године је била најјача породица у селу. Данас их нема ниједне куће, многе су замреле а многе растурене по свету, где се само за једну зна да је у Паштрићу, селу ове области. Из ове породице је онај чувени јунак Ђока Мићановић, прво фрајкорац, а доцније и стражмештер у аустријској војсци, који је својим гарабиљем убио Гушу Мустајбашу на Бачевцима, за време Кочине Крајине.

-Продановићи, њих су Турци населили после Кочине Крајине, када су Тодорићи поново прогнани. Потичу из „дубоке Херцеговине“ из Зубаца, од братства тамошњих Продановића, данас их је 5 кућа и они су углавном заузели Међедовића имање, славе Ђурђевдан.

-Алексићи, предак се доселио као слуга из Ојковице у Старом Влаху, призетио се у Продановиће и слави, као и они, Ђурђевдан.

-Марићи, предак се доселио у Првом устанку из Биоске-округ ужички као слуга, има их 3 куће и славе Јовањдан.

-Јовановићи-Швабићи су од неког старог Јовановића, досељен из Пилице-октуг ужички као слуга пред Први устанак, призетио се у старе Лазиће па је умро и удовица увела некаквог „Швабу“, сељака из Срема, славе Ђурђевдан.

-Јовичићи, предак се доселио у Другом устанку из Пачаџија у Пилици, призетио се у старе Лазиће; и његова кућа је на умору, славе Марковдан.

-Дудићи су се доселили пред Први устанак из села Лесковица ове области, од породице Џолића, која је старином из Пиве. Петра Дуду доселио је сеоски спахија да му чини услуге и да код њега одседава, зашта му је дао доста имања од Међедовића и Лазића, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.

Марковићи или Маркешевићи су досељени око 1819. године из Грахова у Црној Гори и то прво у Петницу, где се и данас имају своја имања,одакле су после куповине имања прешли у Клинце. Род су Марковићима у Петници и са њима су се заједно доселили (у Петницу). Овде их је 3 куће и славе Ставањдан.

-Милошевићи: До пре 7 година била је у селу још једна породица, која се звала Милошевићи, која је по досељењу била једна од настаријих породица. Насељена је као хајдучка породица, а и доцније је било хајдука из ове породице, па и данас и увек неваљалих грађана, због чега су продајом имања од стране државних власти за разнолика злочиначка дела, морали се иселити из овог села и растурити се које куда.

У Клинцима је 49 кућа од 10 породица.

 

Занимање становништва.

Клинчани се занимају свима привредним пословима, којима и суседни сељаци у овој области. Много раде земљу и на њој сеју толико усева, да им њихове земље не достижу, с чега мора да купују или да узимају под закуп туђе земље по селу или суседним селима. Многи од Клинчана по Колубари и другим селима имају велика имања, да су богатији од тамошњих сељака. И сточарство се врло правилно одржава и подиже, и то нарочито говеда, а по неки гаје и коње. Најмилије занимање готово свих Клинчана јесте рабаџијање, у чему предњаче свој околини избором волова, направом кола и особитом вештинном у товарењу.

Многи знају по какав занат, нарочито коларски, дрводељски и др. Нигде изва свога села не удаљавају се.

Појединости о селу.

Клинци су саставни део Петничке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Петници. Гробље је на Обрешку, код Густе Крушке и заједничко за цело село.

Немају заједничке преславе.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.