Племе Братоножићи

13. јун 2013.

коментара: 46

Портал Порекло објављује студију др Јована Ердељановића о црногорском племену Братоножићи, које је овај чувени српски етнолог истраживао почетком 20. века. Конкретно, Братоножиће је истраживао у септембру 1904, а користио се и рукописима Петра Мајића, који је радио као учитељ у Братоножићима у периоду 1901-1902. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

У овом тексту се помињу следећа презимена:  Аврамовић, Бајовић, Баљевић, Балевић, Балићевић, Барјактаровић, Барзић, Биљурић, Бисмиљак, Бошковић, Бранковић, Бутрић, Вељић, Вељовић, Велимировић, Вешковић, Видић, Вујовић, Вујотић, Вукајловић, Вуковић, Вукореповић, Вулић, Вучелић, Вучинић, Гарић, Гилић, Гогић, Грујић, Гудовић, Дармановић, Дмитровић, Докић,Ђелевић, Ђурђевић, Ђурић, Живковић, Жмикић, Илић, Јанковић, Јелавић, Јовановић, Јововић, Калуђеровић, Кељановић, Кековић, Кораћ, Кркелић, Лајковић, Лаиновић, Лаловић, Лашевић, Ликовић, Лукић, Лутовац, Љајиновић, Љајковић, Љаљовић, Љаковић, Љашовић, Малевић, Марнић, Мацура, Мијаиловић, Миајловић, Мирковић, Муратовић, Нововић, Обреновић, Павићевић, Павличић, Пејушковић, Перовић, Петровић, Прашчевић, Прелевчанин, Премовић, Прогоновић, Радојевић, Радошевић, Радуновић, Ракетић, Ракић, Ратковић, Секуловић, Станишић, Станковић, Страхињић, Тољевић, Тодоровић, Томашевић, Тошковић, Тримојевић, Ћеклић, Ћетковић, Угричић, Фемијић, Царичић, Цмиљанић, Чађеновић, Чолић, Чубрановић, Шћепанчевић, Шајиновић, Шаковић, Шошкић.

Братоножићи су мало племе црногорско. Њихова је област јасно ограничена на западу Морачом и на истоку и југоиистоку Малом Ријеком, само што се на североистоку продужава да би се дну створила већа парчад родне земље. У народу је сачувана поуздана успомена да су Братоножићи некад били обрасли вeликом гором и да је услед тога било на појединим местима и много више земље за обрађивање.

Вредно је пажње, да су старија села у Братоножићима била већином на вишим положајима него данашња а нека чак и на брдима и на странама високих коса. Нека од села чине сасвим засебне целине, као на пр. мала села: Морачице (5 домова или породица), Павличићи (6 дом.), Дуга (5 дом.), Мала Ријека (2 дома), Поткрш (11 дом.), Видачица (6 дом.), и Јаблан (6 дом.1, а већа: Клопот (35 дом.), Вилац (38 дом.) и Бољесестра (30 дом.).

Друга опет села имају истина свако своје засебно име и сматрају се као засебна насеља, али по више њих народ обухвата и укупно, као целину, једним заједничким предеоним именом. Тако се именом Пелев Бријег (или Пељев Бријег) зове не само село Пелев Бријег (35 дом.) него и суседна му села: Змијинац (10 дом. и Кисјелица (29 дом.). Своштица (35 дом.) обухвата пет мањих села, од којих је свако у засебном доду (»рупи«): Вељи До, Шупља Главица, Трештени Врх, Рожанац и Липови До. Лутовом (50 дом.) се зове предео са пет села: 1) Лутово или Доње Село 2) Гуснћи, 3) Дубраве, 4) Ровањ и 5) Дубочице. Брскут је велнки предео, који је више од половине насељен Братоножићима, а остало су Кучи: први већином на десној страни реке а други сви на левој. И Братоножићи и Кучи су у Брскуту настањени све по омањнм селнма или браственичким групама, од којих су братоношке: Чађеновићи, Гарићи, Мијаиловићи, Секуловићи, Погшуме, Брадашице, Лази, Корјен, Царичићи и Ђукићи у селу Зауглу (у коме је већина брастава од Куча), Тољевићи, Шајиновићи и Вучелићи. Међу овим селима су највећа Брадашица (20 дом.) и Лази (15 дом.}, а остала су мања. Сва братоношка села у Брскуту имају укупно око 115 домова.

Што се оваке групе од села зову једним општим именом, узроци су двојаке врсте: географски и друштвени. Први је у томе, што су сва та села наблизу и обично у једном пределу, који чини собом географску целину, а други у томе, што су сва или готово сва таква села насељена огранцима од једног истог великог браства. Тако су села Пелева Бријега не само наблизу иего и насељена породицима од једног браства, Баљевића (изувевши мали род Царичића); слично је у Лутову; у Сеоштици је све једно браство. У Брскуту је пак превладао географски моменат: он је насељен истина браствима разног порекла, али је добио своје опште предеоно име по реци, која крозањ тече.

Села по Братоножићима, као и свуда по западним српским крајевима, већином су насељена од брастава, дакле чине сродничке, браствене целине. Многа се од тих села и не зову друкчије него по презимену свога браства.

Порекло Братоножића и састав данашњег племена

Најпре ћемо разгледати, шта су досадашњи испитивачи казали о пореклу племена Братоножића. Затим ћемо потражити све историјске податке, који нам могу ма колико помоћи, да сазнамо штогод о етничкој прошлости братоношке области. Историјски су подаци наравно и најпоузданији. Уз то ћемо узети у помоћ н разне остатке од живота и културе ранијег становништва и размотрити топографска имена, издвајајући нарочито она, у којима је очувана успомена на неко давнашње становништво. Особиту ћемо пажњу обратити и на сва народна предања о старијем становништву.

Кад све ове равноврсне податке међу собом упоредимо, можемо доћи до прилично поуздане представе о етничким променама, кроз које је пролазило становништво братоношке области.

Подаци из књижевности

До сад је о Братоножићима мало ко писао, па и то сасвим недовољно. Прве књижевне податке о Братоножнћима имамо у Марјана Грбичића. Болице у његову опису скадарскога санџака од 1614. године, дакле са самог почетка 17. века. Он помиње, да су Братоножићи, Кучи и друга брдска племена била пре тога одметници а да су тада стојала под турском влашћу. Затим набраја племена у Брдима делећи их на српска православна и на католичка, па међу првима именује и Братоножиће, за које каже да имају 86 домова и 260 војника и да им је старешина Станоје Радоњин (превод Болице у Ровинског Черногорији, I, стр. 809).

Одмах да напоменем за овога Станоја Радоњина, да је и у народу очувана о њему сасвим поуздана успомена: он је био предак данашњег јаког браства Баљевића с Пелева Бријега а живео је у дванаестом пасу рачунајући од данас. Дакле се и народни рачун тачно слаже с историјским податком у Болице, јер пошто се обично један пас рачуна по 25 година, онда дванаест пасова ивносе 300 година, а то нас управо доводи на почетак 17. века.

Црногорски митрополит Василије набраја у једном свом писму од 1753. године нахије и племена у Црној Гори и у суседнпм областима и каже за Братоножиће, да ее деле »на два племена” и да имају једног војводу (Марко Драговић: Митрополит црногорски Василије Петровић Његош. Цетиње, 1884. стр. 13). Под именом два племена «разумео је он без сумње два главна братоношка браства, пошто се у обичном говору не само браства него и мањи родови често називају племенима. И, данас има у Братоножићима два велика браства (једно су »Братови потомци а друго су Лутовци) различног порекла, која чине скоро свеколико становништво у племену.

У књизи Вијале де Сомијера набрајају се сва племена црногорска и брдска а Братоножићи се зачудо не именују. Можда их је урачунао у Куче, пошто се то у оно време као и у ранијим вековима, и по народном узимању често чинило. И писац књижице “Montenegro und die Montenegriner” (Штутгарт, 1837) каже, да једни броје седам Брда, док их други деле на четворо и један од та четири дела су Кучи, у које се рачунају племена: Дрекаловићи, Братоножићи, Васојевићи, Орахово и Затријебач.

Ровински има истина о Братоножићима и засебан одељак (у Черногорији, св. II, 1 део, стр. 85—91), али не казује о њихову пореклу ничега стварнога, него услед потпуне оскудице у подацима измишљава сам разне могућности о њихову пореклу у вези с односом Братоножића према суседним племенима, нарочито Кучима. Тако налазимо код њега тврђење, како Братоножићи о свом досељењу знају само толико да су дошли од некуд из Босне или Херцеговине после косовске битке, дакле, вели, онда, кад и Кучи, претходници Дрекаловци.

Зато се Ровинскоме намеће питање: да нису они дошли заједно и да нису некад чинили један род? Колико је ово тврђење Ровинскога напамет речено, најбоље се могло видети из података о пореклу племена Куча, које сам ја објавио у свом раду о »Кучима“ (у Етнографском зборнику у књизи VI), а видеће се и из грађе о пореклу данашњих братоношких брастава, коју ћемо даље изнети. На основи тих нстих података показује се сасвим неоснованим и нагађање Ровинскога на стр. 89 : »Најзад, ако су Кучи и Братоножићи дошли из Босне или Херцеговине, пут им је водио са северозапада, од Фоче, кроз Дробњаке и Пиву, као што су ишли и Васојевићи, што је фактично доказано, и према томе су они сви морали доћи најпре у Братоножиће и тек одатле прећи даље у Куче. Ни за претка васојевићског, Васа, не знамо ништа поуздано, одакле је дошао (в. рад Богдана Лалевића и Ивана Протића о Васојевићима, у Етнограф. зборнику V), те према томе порекло Васојевића из Босне или Херцеговине није ни најмање »фактично докавано.“

Ровински се даље труди да покаже како се и нз прошлих односа између Братоножића и Куча види да су они једни другима били блиски и шта више сродни. Зато опширно прича о преласку кучког војводе Лала Дрекалова у православље, у којем је имао знатну улогу и братоношки војвода Пејо Станојев. За Лалом су после и остали кучки католици примили православље. За тај успех налази Ровински да имају заслуге и братоношки Срби. »То је, вели, разумљиво: Срби, који су се населили у садашњим Кучима и били окружени многобројним арбанашким становништвом, могли су једино у Братоножићима тражити ако не материјалне, а оно моралне потпоре своме елементу“ (стр. 88 и 89). У овоме нагађању Ровинског о сродству Куча и Братоножића може заиста имати истине, али само у погледу на старе Куче и Братоножиће. Ја сам већ у »Кучима“ (стр. 167 и 168) навео разлоге, који иду овоме у прилог. Један је од тих разлога истакао и Ровински. У једној од даљих тачака, где будемо говорили о саставу старог братоношког племена, поменућемо и ову претпоставку опширније. На старе, сасвим давнашње Братоножиће може се односити и тамно васојевићско предање, које такође саопштава Ровински у свом чланку »Грађа за историју Васојевића“ (»Нова Зета за 1889“). По том предању има на брду Ножици, у близини кућишта васојевићског претка Васа, трагова од »некакве грађевине, за коју се прича, да је био манастир, из кога калуђери приморани били су уклонити се због зулума са стране Братоножића (стр. 340). И у поменутој књизи Черногорије Ровински помиње васојевићско предање, да су на Ножици, која је сад цела васојевићска, некад живели Братоножићи и да су тамо чинили разна насиља и између осталога срушили и тамошњи манастир. Уопште васојевићско предање не представља однос између старих Братоножића и старих Васојевића онако пријатељским, какав је био по братоношком предању у почетку између њих: Братоножићи веле, да су Васа њихови стари прихватили и населили на Ножици, на свом земљишту. Свакако кад су се Васови потомци после намножили и осилили и почели отимати земље и од Братоножића, настало је место ранијега пријатељства непријатељство. Доказ томе видимо у васојевићском предању, да је братоношки војвода Пејо тужио султану Васојевиће и да је султан наредио скадарском везиру, да турска војска нападне Васојевиће. Пећски паша Мустај-паша удари на Васојевиће, али буде побеђен (Ровински: »Грађа за историју Васојевића у »Новој Зети (за 1889, стр. 342).

Ровински сматра становнике најсевернијег братоношког села Јаблана за остатак богумила (Черногор., 90). Али је ово његово мишљење сасвим погрешно. Народ у Братоножићима не зна ништа о богумилима а становнике села Јаблана не зове бокумирима него Букумирима. О тим Букумирима говорићемо даље опширно. Овде само да напоменемо, да су они остатак од најстаријег познатог братоношког становништва и да се њнхов назив Букумири не може доводити у везу с речју богомили, него да има сасвим друкчији постанак.

Ровински нам и Брскулане, становнике села Брскута, представља као сасвим загонетну групу братоношког становништва, која се, вели, у Брскуту настанила раније од свих Братоножића и не сматра себе ни за Братоножиће ни за Куче. И да би повећао ову загонетност, Ровински подсећа и на близину Букумирског језера и Букумирског гробља (обоје у Кучима). Могло би се за неко раније, нама непознато становништво предела Брскута веровати, да је букумирског порекла и да има неке везе са поменутим језером и гробљем (в. и »Кучев“, стр. 162). Али порекло данашњег брскутског становништва није нимало и загонетно, него је напротив сасвим тачно познато: за свако се тамошње браство зна, од кога се братоношког или кучког браства одвојило и кад је то било. То насељавање ових брастава и није сасвим давнашње: почело је тек пре десет пасова. О кучким браствима у Брскуту ја сам већ говорио у „Кучима«, а о братоношким ће бити говора у овом раду. Најзад да поменемо, да податак Ровинског, како су становници братоношког села Лутови Пипери (Черног., стр. 91) такође није тачан. Њега треба у толико изменити, што сами Лутовци нису из племева Пипера, него је напротив велики део данашњег пиперског становништва пореклом из Лутова и у блиском сродству са садашњим лутовским браствима.

Историјски подаци

Према ономе што нам је уопште познато о најстаријим етничким приликама у западном делу Балканског Полуострва, можемо претпостављати, да је у области садашњих Братоножића било илирског становништва, које је доцније било изложено најпре романском а после српском утицају. Али немамо ниједног спомена о томе становништву на самом данашњем братоношком земљишту и о његовој доцнијој судбини.

Први податак, који се тиче непосредно Братоножића, имамо тек из средине 15. века. Међу селима и општинама из Горње Зете, који су се по уговору с Млецима од 1455. године добровољно подвргли млетачкој држави, помињу се осим Пипера, Куча, Бјелопавлића и других племена и Братоножићи. Јер име Вranovichi, које налазимо у Шафарикову издању тога зећанско-млетачког уговора може се односити само на Братоножиће. Оно је свакако у оригиналном тексту тог уговора написано друкчије, верније, па је или погрешно преписано или погрешно штампано.

Ако погрешка није толико велика, онда би Вranovichi могдо стојати на месту »Бранковићи“, а и то се је могло односити само на Братоножиће, јер по предању, о коме ћемо даље опширно говорити, највећи и гдавни део Братоножића имао је од старине презиме Бранковићи.

Дакле су већ у средини 15. века били Братоножићи под тим именом као нека засебна политичка јединица, као племе или браство. У томе истом уговору захтевају ови Зећани од Млечића, да им црквене старешине буду православне вере а не католичке. То значи дакле, да су и Братоножићи били сви православне вере.

У једном документу млетачком од 31. марта 1658. г. именују се брдски главари, којима млетачка република даје плате, и ту се помињу и Братоножићи: “Da Bratonosichi: Peio Stanovich – Reali – 4”.  To  је несумњиво Пејо Станојев (син поменутог Станоја Радоњина), о коме је у народном предању очувана врло жива успомена.

То су нам једини подаци из историје, који могу имати и вредности за етнолошко проучавање Братоножића. Све остало што нам је историја забележила о Братоножићима, тиче се само њихове политичке прошлости: њихових односа према Турцима и Млечићима и према суседним српским племенима.

Политичка прошлост племена Братоножићи

Пошто су Братоножићи потпали под Млечиће према уговору од 1455 год. остали су под њима јамачно до 1460 год. а тада су се по свој прилици, као и суседни Кучи, покорили Турцима. Године 1608 онн су се заједно о осталим брдским племенима одметнули од Турака и борили се против њих до 1613. год. кад су Турци с већом силом напали. Тада или нешто доцније су се можда и они као Кучи и друга брдска племена поново покорили Турцима иди признавали њихову власт само по имену. Такво је стање могло трајати до кандиског рата (1644—1669), а тада су Млечићи успели да задобију за своје савезнике против Турака међу осталим брдским племенима и Братовожићима. О томе сведочи поменути докуменат млетачки из године 1658, који показује да је братоношки главар Пејо Станојев примао плату од Млетака.

Свакако у доба овог рата спада догађај, о коме прича народно предање. По том предању Пејо Станојев је вмао веома депу сестру, Видосаву. Кад је она једном чувала стоку у Малој Ријеци, нанђу туда султанови момци, који су путовали по ца- ревини, па је украду и на силу одведу са собом. Због њене особите лепоте пошљу је самом султану у Цариград. Она је међутим за све време непрестано ћутала и није хтела ни речи проговорити. Султан је обасипао милошћу и даровима, али ни то није могло сломити њеву тугу. Султан онда вареди, да је оставе у једној одаји, а да пред одајом поставе стражу, да пази хоће ди кадгод проговорити. И заиста, савладана тугом и чежњом за својом браћом и за својим завичајем, она је почела гдасно туговати, па је, како вели предање, тада изговорида и ове стихове:

Вјетерниче, моја царевино,
А Верушо, и грло и душо,
Планиницо, мљекодавалицо.
И Брскуте, мој свилени скуте,
Веља жељо, Пејо и Станоје!

(Вјетерник или Вјетрник и Планивица су и сад братовошке планине; Веруша је висораван и река на северо-иотоку од Братоножића; Брокут је братоношка река и предео).

Стража чује ове речи Видосавине и јави султану. Султан је дозове преда се и запита, ко су јој то Пејо и Станоје. Она му онда исприча све, кога има на дому, те султан нареди, да се позову Пејо и Станоје. Ови се заиста крену: Пејо, који је тада био поп, млађи му орат Вујо и још тридесет одабраних браственика. За Станоја није поуздано, да је ишао с њима; а по једном предању он је не само ишао тамо него је на уласку у Цариград с коња дохватио и ударио руком о горњи праг градске капије (толико је био висок), те кад је то јављено султану, он је после наредио, да се то место у капији за спомен изреже. Султан је био изненађен кршним растом, снагом и лепом опремом у Пеја и осталих Братоножића, па их богато обдари и учини Пеја војводом над целом облашћу “од Лопара до Ивовика” (по П. Мајићу: од реке Зетице код данашње Плавнице у Доњој Зети, до реке Љешнице у Старој Србији и да по један ферман Пеју и брату му Вују. За Пејов ферман кажу, да је изгорео приликом неког пожара, а за Вујов ферман причају, да га и сад чува капетан Никола Вуков Дмитровић, официр (код П. Мајића има забележено, да су »Фрагменти од тога фермана и данас код Ђока Вукова Дмитровића на Пеневу Бријегу). Веле, да тај ферман није до сад нико прочитао.

Пејо је за живота био војвода и врло угледна личност. У њега је, веле, трпеза бида вазда постављена, а о сливи му долажаху многобројне знатне личности световне и духовне, па сам владика Руфим (из Брчеда у Црмници). Једном је тако о слави Пејовој, кучки војвода Лале Дрекалов прешао из католичанства у православље и оженио се Пејовом сестром или ћерку (предања се у томе не слажу). Али ово предање о Лаловој женидби треба несумњиво пренети у доба Пејова оца Станоја. Лале је био кучки војвода још 1614. године и као његов савременик помиње се Станоје Радоњин, док је Пејо, као што смо видели, био бра- тоношки војвода још 1658 год. Према томе је Лале могао узети само Станојеву кћер а Пејову сестру за жену. Народ је после пренео цео тај догађај на Пеја, који је био много чувенија личност од свога оца Станоја. Доба војводе Пеја било је према овоме и најзнатније време у прошлости братоношној. Ако је Пејо заиста имао повластицу коју му народно предање приписује, он је њу зацело услед савезништва с Мдецима изгубио. После кандиског рата су се Братоножићи по свој прилици и даље држали Млечића. Видимо, да 1687. год. Сулејман-паша није успео дн их придобије за себе и још мање су имали разлога, да се покоре Турцима, кад 1683. год. Кучи у два маха сјајно победише истог Сулејман-пашу. Тако су они могли после бити углавном самостални и помагати Млецима у новом рату против Турака, који се завршио Карловачким Миром, 1699. год. По том су миру Црногорци и Брђани оцтали под Турском, па дакле и Братоножићи. Докле су остали под Турцима, не знамо. Из историје митрополита Василија видимо, да су међу црногорским и брђанским племенима, која су се 1711. године на позив руског цара Петра Великог дигла против Турака, били и Братоножићи. Међу тадашњим помоћницима владике Данила помиње се и »војвода Милош Братоножић (М. Драговић: »Митрополит црногорски Василије Петровић. стр 115). Братоножићи су дакле тада устали против Турака и вероватно, да су још од тада па за све време кучког војводе Радоње Петровића и још после њега дуже време за војводства његова наследника Илије Радоњина, дакле у првој половини 18. века и коју годину после тога, били слободни и у савезу с Кучима. Митрополит Василије помињући у једном писму кучког војводу и губернатора, Илију Дрекаловића, вели: »Под његовом губернаторском влашћу налазе се четири војводства: Васојевићи, Братоножићи, Тузи и Груде«. Тако су Братоножићи 1738. год. помогли Кучима, да победе и одбију Турке, а 1706. год. учествовали с осталим Брђанима у одбрани Црне Горе од Турака.

И за време Шћепана Малог чини се, да су Братоножићи бали слободни и стојали у вези са Црном Гором, па тако и после Шћепанове смрти. Наравно да та слобода није била потпуна независност, него се увек рачунало да су бар по имену саставни део турске царевине а њихова слобода се сматрала као одметништво. То тврди уствари и писац кратког »историјско-географског описа Црне Горе на руском језику из године 1757, »Јован Стефановић Балевић Албано-Црногорац из Братоножића.“ Он каже за Црногорце, да су слободни и да прибрајају овојим владавинама и неке пограничне округе као: Куче, Братоножиће, Васојевиће доње и Горње; Пипере, Ровчане, Морачане, Бјелопавлиће »који иако су од православскога народа српскога, опет су у самој ствари поданици турски…“ (в. Марка Драговића у помен. књизи, стр. 121). У време Прве похаре Кучке, 1774. год. Братоножићи нису смели помагати Кучима, него су им напротив сметали да пребегну преко њихове области. По братоношком предању једини су Пелевчани помогли Кучима, те успеше да ноћу пређу тајно преко Братоножића у Ровци. Зато Турци опљачкаше Братоножиће, нарочито Пелевчане, до голе душе и скадарски везир обеси четири главна Пелевчанина (поп-Машка и брата му Асана Шћепанова Премовића, Радоја Премовића и Радована Спахијина Павићевића). И војвода Марко Миљанов описујући Кучку похару помиње пљачкање Братоножића и вели да се тада с благом братоношким саградио мост код Подгорице, који се зове Везиров Мост. Од тада су Братоножићи били под турском влашћу. Али кад се Црна Гора после победе над Махмуд-пашом (1796) прошири до самих Братоножића, и њихова је потчињеност Турцима без сумње сасвим олабавила. Они су стално нагињали Црној Гори, и од времена владике Петра II и рачунали су се као саставни део Црне Горе. Предање зна и који су поименце били владичини капетани у Братоножићима (у Доњим Братоножићима Вуко Милошев Премовић, а у Горњим Братоножићима, т. ј. у Брскуту, поп Радоје Секуловић) и да је била заведена »гвардија“. У време кнеза Данила најпре су били Братоножићи изневерили Црну Гору, заведени турским подмићивањем и обећањима, али су затим ускоро поново пришли Црној Гори. Кад је 1859—60. год. црногорско-турска комисија одређивала међе између Црне Горе и Турске, Братоножићи остану у Црној Гори.

Овај нам преглед политичке прошлости приказује Братоножиће као засебно, јасно одељено племе за све време од кад о њему имамо први историјски податак, т. ј. од средине 15. века. Видимо да су Братоножићи имали најтешње односе са својим суседима Кучима и врло често делили са њима добру и злу судбину. Узрок је тесној вези између Братоножића и Куча њихова близина, а последица је честих односа међу њима било и етничко утицање једних на друге.

*   *   *

Да прегледамо разне остатке и успомене о старијем становништву у појединим братоношким селима. Поменућемо свуд најпре остатке, које народ повезује за неко познато становништво, него за старије, непознате становнике, па затим оне за које се зна да имају везе са неким млађим, већ познатијим становништвом. Том ћемо приликом уједно истаћи и она топографска имена, која доприносе познавању старијих становника братоношких. Узгред ћемо, ради потпуности, навести и сва остала топографска имена, за која смо могли сазнати, а зацело је мало које од њих остало незабележено, нарочито од оних што су око насељених места.

 

У селу МОРАЧИЦАМА има једна гомила (хумка) на месту Грудици код Мораче. Гомила је сва од земље. У њој се копају и данашњи становници. Приликом копања наилазили су у тој гомили и на старе гробове, од којих је један, кажу, био зидан, на свод. Више Морачица, на Јелину Дубу, има једна велика гомила од камења. У самом селу, на прелазу страна у равницу има две црквине са малим остацима од зида.

Име Морачице је јасно. Од других имена да истакнемо име Ратковића Пећина, као успомену на неку породицу или браство тога презимена; затим Селишта, ниже сеоских кућа, и Јелин Дуб. Народ не зна о тим именима ништа.

Остала топографска имена су: Смрдуља, пећина, и више ње Смрдуљске Стијене; Острица, страна више села, и у њој Бабина Пећина. Сеоске се баштине зову: Ступови, Драчевачи, Ливаде, Ограђица. Два стеновита крша више села су: Бијели Крш и Соколац.

ПАВЛИЧИЋИ

У овом селу има две велике гомиле од камена: једна, већа, на врх Рудине Павличића а друга више места Селина. По сеоским баштпнама наилази се свуд на старе гробове. На месту Столовљу има гувно, на коме је бивала од старине “сједница” и на коме су „освјештани дубови«. Име Павличићи је остало од неког старог, сасвим непознатог становништва, на које су успомене још и називи: Главица Павличића, Брдо Павличића, Шкала Павличића и Рудина Павличића. Близу старог села Павличића били су настањени Вуковићи из Пипера, од којих је једна кућа тек пре 25 година прешла у Зету, а остали су раније прешли али су се истражили.

.Метеси* н испаше око Павличића зову се још: Гола Глава, Купин До, Долови, Столовље, Радова Лазина, Дубраве н Ђурашев Обор. Баштине су: До, Лијеска, Рупе, Ардомиле. Виноград, Рајичев Внноград, Вртаче н Сјенокоси.

ДУГА

Зна се, да је у страни више садашњих сеоских кућа била густа гора. Тамо има зидина од негдашњих кућа. Да се и у некима од многих пећина више села становало од невоље, због Турака види се по томе, што на некима од њих има и сад зидина од зазиђивања. Турци су продирали овуда, те је око ових пећина бивало бојева. Мисли се, да су можда и какви испосници живели кадгод по пећинама.

На садашњем сеоском гробљу више манастира Дуге има и јасан траг зида негдашње врло мале цркве. Она је врло стара, јер је тако стајала и онда, кад се почео зидати манастир Дуга. Дужани причају, да су се за зидање манастира Дуге највише заузималн некакав калуђер из свијета (“Чупо”) и Стојан Станишин, предак данашњих Дужана. Али су у грађењу манастира имали много учешћа и Кучи, који су помагали у раду н довлачили камен. Зна се, да је за зидање манастира Дуге преношен камен са манастиришта Св. Госпође код села Биоча. По свој прилици је народ баш у накнаду за порушени Госпођин манастир саградио дубље у планинама манасгир Дугу. И Пипери и Васојевнћи су помагали манастир својим прилозима како приликом зидања тако и позније дајући „завјет“ манастиру у сиру, вуни, стоци и др. Отуд су поред Братоножића и ова три поменута, племена »имала дијела“ у манастиру Дуги.

Име Дуга, је свакако старо, а постало је по народном објашњењу отуд, што је ту дугачка лука Морачина (Дуга Лука). Од других имена може бити успомена на неко старије становништво, можда досељенике, име Коломатница, ако је оно постало скраћивањем или кварењем од првобигног облика: Коломбаћница или Коломбатница (коломбаћ у Васојевићима и у Старој Србији значи кукуруз, а овде се зове „Фруметин«).

Друга су имена: Маринкови Куци (Куци су множина од Кук, што је врло згодан географски термин за испупчене делове неке стрме, стеновите стране), над селом; Љесине, више манастира; Орлине, стране поврх Морачице; Луњев Кук, страна; баштине су: Лазине, Валови, Крушевачи, Поткућнице, Или земља (Илина Земља) и Поткућница, ове две последње манастирска својина.

ПОТКРШ

Ниже села има две омање гомиле од камена. Има и земљиште (баштина) с називом Могиле, које сведочи да су и ту биле гомиле и да су оне у говору негдашњег становништва називане могиле а не гомиле, као што је по садашњем народном говору. Само име Поткрш одговара положају и јасног је постанка. Интересантно је име Србин-ками, које свакако нису могли дати Срби, даље имена: Ничин-главица, Љуц (земљиште), Меред (комуница), Сука, име које се сад и код Срба употребљава за означење оштријих стеновитих врхова, али је могло остати и од неког несрпског становништва. Главице више села зову се Пореднице и Веља Ограђа, а баштине: Калуђеровићи, Магриве, Петала и за селом рупа Дебељ-до. Комунице су: Црвени Пут, Побрђе и Дриња.

КЛОПОТ

Пред селом с јужне стране има једна врло велика гомила од камења. Горње је камење уклоњено, па је остала равна површина од ситног материјала. На високој, стеновитој коси више Клопота има четири гомиле на селишту Тримојевићима и једна на самом високом врху Гуловој Глави. Ниже данашње сеоске цркве има стара црквина, зидана „у клак“, правца сз.ји. и код ње врло старо гробље. Друга, иста таква црквина, која је право к истоку окренута, има више села, недалеко од сеоских кућа. У близини Клопота има четири стара селишта. Више Клопота, под Гуловом Главом је селиште старог великог села Тримојевића, из кога је, веле, био у доба Ивана Црнојевића војвода Илија Ликовић. Тако каже и народна песма »Женидба Максима Црнојевића“:

Трећу Иван сатну књигу пише
Ломну Кучу и Братоножићу
на војводу Ликовин-Илију:
,0 Илија, Брдској земљи главо!…’

(Вукове пјесме, друга књига држав. издања стр. 526).

Сад се на Тримојевићима познају врло велике н дебеле зидине од крупног камена. На јужној страни од Тримојевића је селина Кораћи, па до њих Братњив и Ничин-Главица. Причају, да је на свима тнм селиштима било готово једно, непрекидно насеље, из кога се купило 800 „мачева код једног старог дуба више садашњег Клопота. Уопште и остаци и предања показују, да су Тримојевнћи с околним селима чинили средиште племена, онако као што га данас чнни група села под именом Пелев Бријег. Од старог становништва из тих негдашњих села заостали су до сад само Вукајловићи (Аврамовићи), за које кажу, да су потомци од једног детета које је било заостало од старих Кораћана. Оно се било прибило код Прогоновића у Клопоту, који су јамачно силом истиснули старо становништво. Вукајловићи су заједно са Прогоновићима променили и славу (Св. Николу), те сад славе јесењег Св. Јована (Ивањ-дан, 23. септембра). Њих има још две породице у Брскуту, једна у Речинама у Морачи и две у Србији. За старе Кораће зна се, да су се преселили у Васојевиће. Из описа Богдана Лалевића и Ивана Протића (»Васојевићи у турској граници“, стр. 723) види се да заиста има Кораћа у васојевићским Горњим Селима и Главцима и да славе Св. Николу. У Николину Долу ниже клопотске цркве стоји велико камење на кућишту једне врло старе породице, за коју кажу, да је давно дигла одатле и не продавајући своје имање (дакле јамачно опет услед насиља).

Име Клопот биће свакако српско. Имена Тримојевићи и Кораћи тешко да су српског порекла. Можда се име Тримојевићи може довести у везу с арбанашком речју trim, јунак. Кораћ значи у говору тамошњег народа: чекић, и можда је од те речи постало име Кораћи. Чудно је и непознатог порекла име једног убла код Клопота: Бушат-уба. Изненађује, да усред села има Пиперска Главица. О постанку тога имена не зна се ништа.

Остала су имена око Клопота, за комунице: Рудине, Пореднице, Ријека, Стара Лазина, Рогова Глава и још Платно у Малој Ријеци; за метехе: Тримојевићи, брдо иза селишта истог имена, Коштун, Ивањска Главица, Купушњаци, Стрнина Лазовића (успомена на неки стари род, о коме се сад ништа не зна, Греде, Долови, ливаде Кораћи, Милинкове Њиве, Бјелуши (око цркве), Пореднице и Ријека, Пелимове Стране, Купини До Тврда Главица, где су метеси и баштипе измешани.

СЕОШТИЦА

има од старина само једну црквину на Рудом Брду, иа којој се познаје једино »стулац“ од свете трпезе. Од земљишних назива подсећају на старо становништво: Љуковићи, комун; баштине Селишта, Катуниште у Секулове Долине, Станиславов Камен, Ђуров До, Павлов До, Богићев До, Видаков До, затим убао Шћепанчевић убао.

Зна се, да су стари становници овог села били: Страхињићи, Живковићи и Гарићи. Од првих је био знатна личност Вуксац Страхињић у доба војводе Пеја. Страхињићи и Живковићи сад су у Подгорици, мухамеданци. Гарићи су се најпре звали Вучинићи, потом Калуђеровићи и најзад Гарићи. Они су се из Своштице преселили у Брскут, где су и сад. Славе Св. Николу. Има пресељених Гарића у Доњој Ржаници у Васојевићима у Турској (в. помен. рад Б. Лалевића и И. Иро- тића у Етнограф. зборнику. књ. VI, стр. 708.).

Друга, непоменута имена су: Вељи До, Шупља Главица, Трештени Врх, Рожанац, Липови До све долови и места са кућама; Врхпродо, Тодоровић-убао, Локва, Ублови, Заглавица сеоски ублови; Борова Глава, Вељи Бријег, Тврде Стијене, врхови око села; Булино Гувно и нише њега врх Праљивац; Зоровице, врх; Пухала, Стајине, Јасенови До, Задријенак баштине.

ПЕЛЕВ БРИЈЕГ (предео)

У околини има четири гомиле: две више Тримојевића, једна код школе и једна на врх стране морачке више места Каца. Источно од села Пелева Бријега, одмах више кућа а под Убличином Главицом, је стара црквина од клачена зида, окренута истоку. Рушевине су још доста одржане. Познаје се олтар. Једном је била црква од старине, храм Св. Николе, и стојала је још у доба војводе Пеја, чија је кућа била у близини. Кажу, да се у тој црквици кучки војвода Лале покрстио и венчао са Пејовом сестром.

Више села Виоца на југу има селиште ПАРЧЕ са рушевинама од негдашших сеоских кућа, које су све биле зидане у сухозида. Ту има и сухозидна црквина, а подалеко од ње старо, врло претрпано гробље, сад већ доста разорено. Од старог становништва из негдашњег села Парча заостали су у Братоножићима само Царичићи, којих има сад у Виоцу (3 дома) и у Брскуту (2 дома). Славе Св. Николу. За Царичиће неки кажу, да су дошли из Старе Србије још пре војводе Пеја (по П. Мајићу). Зна се, да су на старом Парчу живели и Шошкићи, који су се одавно преселили у васојевићску Нахију, у Полимље, где их, кажу, има сад на 50 кућа. Своју земљу у Парчу продали су својим кумовима, Балићевићима. Још се помиње, да су последњи Парчани напустили сву своју вемљу и отишли не зна се куд (због оскудице и неродице). У Виоцу су остатак старог становништва Пејушковићи (4 дома и 1 дом одсељен у Беране), који су се прибили уз новије Братоножиће (»Братове“ потомке), тако да се њихово старо порекло тешко дознаје. У селу Змијинцу били су стари становници Мацуре-Јелавићи. Њих су одатле давно истиснули Балевићи. Не зна се, куд су отишли. »Мацуре“ је карактеристични назив, којим се обележава старо несрпско становништво у црногорским Брдима.

У селу КИСЈЕЛИЦИ, под Главицом, становали су врло давно Барзићи. У близини је и Барзин-до, назват по претку тих Барзића (у арбанашком жаргону, бео). И Долови Марковића у Кисјелици успомена су на неко давнашње становништво.

Друге су успомене на старије становништво још у именима, на Парчу: Воће, где има много кућишта и воћа, Роган-до, Карков-до; у Виоцу: Глунчев-до и Кораћ-До; на Пелеву Бријегу: Љумечевица (корен можда сродан или истоветан с арбанашким: Гига, срећан).

Имена за села: Вилац, Змијинац и Кисјелица су чисто српска. За име Пелев (или Пељев) Бријег народ каже, да је постало од имена војводе Пеја. Ово је заиста сасвим могућно. Најпре је то име могло гласити Пејев Бријег, па је од тога постало Пељев Бријег, а како се у говору тамошњег народа гласови љ и л врло чссто мешају, то се име изговарало и Пелев Бријег, па је овај последњи облик и превладао. И Ровински тврди, да се је ово село прозвало по војводи Пеју (Черногор., II, 1, стр. 90).

Остали су земљишни називи у Виоцу с Парчем: Попова Страна (метеси) и ниже ње руине и баштине: Вељи До, Љесковци, Крушке и Ругота. даље пак Лучев-до. На Пелеву Брегу су главице и метеси: Мали и Вељи Грабовник, Доња Гора, Липа (стране до Мораче), Веља Глава и Остра Глава; орнице се зову Њиве. У Змијинцу су ливаде и орнице: Обатњак, Плане и Вукотине Њиве. У Кисјелици су метеси: Зановјоти, Љаљовина, Разврш, Крајишта, Градине, Метех до Грабовника, Равни Грабовник и Небожа (до Мораче), Кисјелпца Веља (главица); ливаде и орнице су: Љугови, Мочали, Њиве, Трешња и Љесковци. II. Мајић помиње још у Виоцу вештачку локву Смрдијељ, а као пелевачке ошитинске комунице: Мрчаве и Гулову Главу. Ровински помиње још некавшена (Черног. II, I, стр. 91), за која нисмо чули ни ја ни Мајић. То су: Латинска Главица, Которска Главица, где је, вели, крчма, и под њом долина Задушни Убао.

БОЉАСЕСТРА

До пре четрдесег година то је било само селиште, на коме су стојале пелевачке стаје, па су се потом почели насељавати Пелевчани од свнју већих брастава. Од старијег становништва има доста успомена. Тако на месту Црквишту има остатака од »клаченог« зида негдашње црквице. Очувана је успомена на негдашњег свештеника из старе Бољесестре, који се одатле одселно у село Крњице у Црмници, близу Скадарског Језера. Зна се н за браство Љајиновиће, којих има одсељених у Подгорицу. А од истих Љајиновића нз Бољесестре су зацело и »две куће Лаиновића нз Братоножића, које славе Св. Николу а у Виницкој у Васојевићима у турској граннци (види опис Богд. Лалевића и Ив. Протића, стр. 717). На коме су месту били Бајиновићи настањени у Бољесестри, показује нам име Остоји од Љајиновића. Од истог мушког личног нмена, од кога је постало презиме Љајиновићи по свој прилици: Љаље, Лалек можда је постао и назив једног метеха, који гласи: Љаљовке.

Име Бољасестра је врло старо и нико му не зна постанак. Могло је постати скраћивањем од првобитног облнка: Бољева (или Бојева Сестра. Необичннја су имена: Метковлас (метех) и Антешева Глава шетех. Остала су, за орнице и ливаде: Провалије, Вучкови Долови, Столоваче и Баковице; за метехе: Подови, Љепосајица, Главица од Перивоја, Осоји од Сједнице, Борово Брдо са Боровом Главом (где су и вилачкн катуни), Дренова Глава 1 део је вилачки, Заломи, Јаворци, Лончарице, Качена Глава и Остра Глава.

ВИДАЧИЦА

Место овога малог села као да није раније било насељено, јер нема на њему никаквнх трагова. До скора су на њему стојале само чобанске стаје браства Мијаиловића са Кисјелице, од кога су се неколико кућа стално преселиле у Видачицу. Име је нз ранијег времена, а постанак му је јасан: од Видик.

ЛУТОВО

Садашње становништво овог предела све је новијег порекла. Али има трагова и од неког старијег становништва. На месту Кулинама стоји камена гомила. По дну Лутова, ниже лутовског Доњег Села, било је старих кућишта од неког давнашњег становништва, о коме се ништа пе зна. Само име Лутово, које је врло старо, тешко да је српског порекла. На раније, несрпске становнике можда опомињу и имена: Фируњач (убао на чијем је месту била најпре локва; у арбанашком има firе, отапање, копњење), Лечинстране (од имена Лека или Леча), Зури (ливаде) и Радулово Гувно.

Од осталих топографских назива већ смо помeнули имена за пет села овог предела, која су сва чисто српска. Друга су имена, за планине: Сиљевак са врхом Вилиним Колом, Волујац и Дуга; комун Крушевице (ливада на међи према Васојевићима); метеси: Равни, Пиштет, Гола Страна, Остра Глава, Пријевор, Пишино Брдо, Морача (граница према Ровцима), Крушеви Поток, Јасикова Глава; ублови: Вељи Убао, Мали Убао и језерце Сиљевик: поточне долине (уједно нај- веће у Братоножићима): Лутовска Лука и Лужица.

ЈАБЛАН

До пре осамдесет година било је место овог села пасиште са понеком њивом, али се од старине звало тим именом. По народном објашњењу име Јаблан је дошло од траве јаблана, која је ту многобројно расла. Од неког ранијег становања нема никаква трага. Само у Куминим Долинама има на месту Ћелији остатака од клаченог зида. Само име показује, да је ту била нека ћелија. Веле, да је у њој боравво неки калуђер.

Пре осамдесет година населили су се на јабланско земљиште Лаловићи или Љаљовићи – Букумири браство, које је од најдаље старине живело у селу Кисјелици на Пелеву Бријегу. Уз њих су се били тамо настанили и Баљевићи. Јамачно услед каквог насиља од стране јаког браства Баљевића, Лаловићи се са њима заваде и преселе сви на Јаблан. Ту су имали већ од старине нешто свога земљишта а нешто су доцније покуповали од осталих Братоножића или добили разменом. Ови Лаловићи су и по свом казивању и по причању свих осталих Братоножића као и суседних племена (нарочито Куча) пореклом од најстаријег братоношког становништва, од Букумира. Славе братоношке славе: Св. Николу и Петковдан. Има их пресељених у васојевићској Нахији на Крш Фемића (Лаљовићи) и у Полимљу; код Верана („Букумири«), у Сјеници, у косаоничком срезу у Србији, затим у Васојевићима у турској граници: у Будимљи (Кнежевићима) и у Лушцу. Вредно је пажње саопштење Богдана Лалевића и Ивана Протића (»Васојевићи у турској граници«, стр. 701 и 712), да су се Букумире (кад су дошли из Братоножића, растурили по Будимљи, по Петњику, Ржаници и Лушцу и да су тамо на десној страни Лима чинили већину становништва. Но они се јако заваде с Васојевићима и једном приликом (од прилике у другој половини 18. века), бојећи се њихове освете, побегну Сјеници и Србији, а њихова имања заузму Васојевићи. Они из Будимље су се вратили поново од Сјенице, где су јамачно били променили и славу, те сад славе Св. Василија, док они у Лушцу славе Св. Николу.

Ови подаци о негдашњем великом броју Букумира, настањених на десној страни Лима, сведоче нам, да је морало бити неког већег исељавања букумирског из њихова старог седишта у Братоножићима. Може бити да је ово исељавање било после букумирске погибије на висоравни Момоњеву (у садашњим Кучима), о којој сведочи многобројно мраморје, пободено по тој висоравни. Народно предање каже, да су се ту Букумири поклали међу собом, а мени се чини вероватније, да су ту Букумири дошли у сукоб са старим Кучима и да су их Кучи надјачали и одатле за свагда прогнали (в. Кучи, стр. 161 и 162). Да су се Букумири заиста настанили и у Србији, видимо по томе, што их има у ибарском селу Понорима, где се и сад зову Вукумире, славе Св. Николу и зна се, да су се доселили »од некуд из Црне Горе« (види Радомира М. Илића: »Ибар, у VI књизи Етнографског зборника, стр. 622).

Доказ, да Јаблан није био раније насељен, имамо и у његовим топографским именима, која су сва чисто српска. Главице и стране око села зову се: Осојник (пелевски метех), Осоје (метех), Продоли (ливаде), Вајови Лазови, Брегови, Вилишта, Поток, Котљеначе (крш), Греде, Прнсоја (један део је комуница, Погане Меће комуница). По дну јабланског дола су баштине: Понори, Заграб, Калуже, Пошћења и Брајчине. У сред села је Кошутина Главица и на њој је сеоско гробље. Јаблан има и своје изворе: Ступе (две чесме), Нејака Вода (чесма) и Добрјак (два изворчића).

БРСКУТ

се је почео поново насељавати тек пре осам пасова досељеницима из Куча и из Братоножића. Пре тога је био опустео и обрастао у гору. Од старијег становништва има доста трагова, поглавито на кучкој страни Брскута. О тим траговима гомилама, гробљима и црквинама као и о успомени на изумрло старо браство Грубаче (Гурбаче) говорио сам већ у »Кучима“ (на стр. 104). Тамо сам изнео и имена за села и друге топографске називе, који су сви српски.

ПЛАНИНЕ.

Вјетерник се зове и Вјетрник (П. Мајић пише само овај други облик). У њему има селиште Борово (по Мајићу) под Боровим Брдом. Врхови му се зову: Апташевац, Праљивац и Камена Глава. Узвишења, која се од Вјетерника пружају на југ дуж Мале Ријеке имају, као што смо већ видели, сва српска имена. Исто то вреди и за Сиљевик и његове врхове и за брда, која се пружају од Сиљевика к југу дуж Мораче. И њихова смо имена већ навели у одељку о братоношкој области.

Овоме прегледу треба додати, да је свуд у Братоножићима очувана успомена, да су најстарији братоношки становници били Букумири и Лужани. Име Букумири није српског порекла, него је по свој прилици надимак за неко старо влашко или илирско браство. О томе сам опширније говорио у »Кучима« (на стр. 111, 112 и 160—164). Према успоменама, које су очуване у племену Кучима и према томе, што видимо, да у Братоножићима, у селу Јаблану, и данас седе потомци тих Букумира (Лаловићи), јасно је, да је у Братоножићима заиста било старо седиште тога браства или племена.

ЛУЖАНИ

0 њима је пуно успомена у брдским племенима црногорским а нарочито у Пјешивцима, у Бјелопавлићима и у Пиперима, мање у Братоножићима и у Кучима. За њих се свуда каже, да су били стари народ, који су затекли Срби, кад су добегли овамо после косовске пропасти. Још се у попа Дукљанина помиње Лушка Жупа и Подлужје. Лушку Жупу можемо једино тражити у доњем делу Зетине долине, око Данилова града и Спужа, где је и данас пуно лугова и таких назива, као што су: Луг, Косови Луг, Доњи Луг, и др. Ја се дакле не могу сложити с мишљењем Рачкога, Црнчића и Новаковића, да је Lusca данашње Љешко поље или Љешанска Нахија а Podlugiae да су садашњи Бјелопавлићи (Ст. Новаковић: Српске области X и XII века, стр. 15 и 16). Мислим, да ће бити тачно, ако узмемо баш обрнути ред: да је Лушка Жупа била северније, у данашњим Бјелопавлићима, а Подлужје да је било јужније, ниже Лушке Жупе, или у данашњој Љешанској Нахији или још јужније, ка Жабљаку, као што мисли Љуб. Ј-ћ слажући се са Јиречком (Дукљанинова Прапратна) у Старинару за 1881 год., стр. 69 п 70). За овакво тврђење дају нам довољно ослонца на првом месту сама имена Lusca и Podlugaie, јер нам јасно показују, да је Подлужје морало бити под Лушком Жупом, т. ј. ниже ње, дакле у овом случају јужније, а осим тога и сам Дукљанин их на оба места, где о њима говори, помиње правилно по реду: најпре  Lusca затим и Podlugaie. Још је потребно напоменути, да Лушка Жупа без сумње није захватала целе данашње Бјелопавлиће, јер је њихова област највећим делом планински предео на северу од Зетине равнице, у којој су лугови и која се могла звати Лушком Жупом. А осим тога Бјелопавлићи су по свој прилици врло старо племе (помињу се већ 1411. год. В. Пуцић: Српски споменици, I, стр. 104), које је могло најпре имати мању област северно од Зетине равнице и тек се доцније проширити и на Лушку Жупу. Да треба баш за поменуте пределе везати имена Лушке Жупе и Подлужја, утврђује нас још боље и поменути уговор зетских племена с Млецима од 1455. год., у коме се Luxeni помињу пре Подгорице а Luxane пред Бјелопавлићима, те се бар једно од ова два имена, Luxani или Luxane, односи на Лужане. Бјелопавлићи су не само у најближем суседству Зетиних лугова него сад и држе највећи део од њих. Очевидно је дакле, да се је именом Лужани називало неко старије становништво око доње Зете, можда становништво обе жупе: Лушке и Подлужја. Оно је без сумње било српско, јер то показује и његово име а сам положај његове области у родној Зетиној равнпци. Срби су, као што је познато, по своме досељењу ва Балканско Полуострво поглавито позаузимали равнице и жупне пределе као најбоље комаде земљишта. Лужани су дакле по свој прилици били јако српско племе, које се намножило и после раширило и по околним планинским пределима идући поглавито за пашњацнма и потискујући на тај начин староседелачке пастире Влахе дубље у унутрашњост кршевитих планина. Тако се једино и може објаснити, што је у свима поменутжм брдским племенима очувана успомена о томе, да су у њиховим областима становали Лужани и, што је главно, свуд се види, да су Лужани држали поглавито јужније, дакле топлије и за живот најподесније делове тих области..

Имена Букумири и Лужани данас су свуда у Црној Гори подругљива. Њима се изражава као неко презирање тога старијег становништва. То није ништа чудно. Оваки су случајеви сасвим обична појава у свима пределима, у којима је ново, досељено становништво било многобројно и јако, па у борби са староседеоцима најзад сасвим преотело мах. А тако је било у свима брђанским племенима. И баш због те борбе успомене на старо становништво нису биле пријатне.

Да је у негдашњим Братоножићима било још много више старих родова и породица, који су се одавно иселили, сведочи нам и то, што су нпр. испитивањем самих Васојевића пронађене неке породице, које су пореклом из Братоножића а за које народно предање у Братоножићима данас не зна. Тако имамо у раду Богдана Лалевића и Ив. Протића »Васојевићи у црногорској граници“ именоване ове породице и родове, који су пореклом из Братоножића: Кељановићи у Коњуху (стр. 680), Жмикићи и Станковићи у Полимљу (први на Улотини, други у Грачаници; стр, 595), а у њихову раду „Васојевићи у турској граници“: Гудовићи у Доњој Рдоаници, досељени с Пелева Бријега, славе Никољдан (с. 707); Барјактаровићи у Петњику, славе Никољдан (с. 711); Прашчевићи у Будимљи, досељени из Лутова славе Св. Николу (с. 713); Вујовићи у Дапсићима (с. 714), и у Полици (с. 716), славе св. Николу; Вељићи у Полици (с. 716) и у Доцу (с. 719); Бутрићи у Пешцима, славе Св. Николу (719); Докићи у Заостром, да који су, натерани сиромаштином, додигли овамо пре 300 година из Братоножића с Пелева Бријега. Славе Никољдан. Бисмиљаци су такође из Братоножића. Славе Св. Николу (с. 724).

За таква стара исељавања из Братоножића, о којима већ није очуван никакав спомен, карактеристичво је једно братоношко казивање. Веле, да се је једанпут у време кнеза Данила састало на Цетињу седам капетана, који у разговору нађу, да су сви пореклом из Братоножића. Један је био Вуко Милошев Премовић од данашњих Баљевића с Пелева Бријега, а остали: Саво Батрићев из Ускока у Дробњацима, Божо Нешков из Осредака у Морачи, Бошко Милутинов Ђурић из Загарча у Катунској Нахији, Вукадин Фемијић из васојевићске Нахије код Берана, Лука Љаков из племена Зубаца у Херцеговини и Коља Петров ив Крњица у Црмничкој Нахији. Само се за једнога од ових капетана, за Фемијића, зна поуздано, да је пореклом од исељених Букумира. За капетане из Дробњака, из Мораче и из Загарча нагађају, да су можда од »Братова« рода, а за остале мисле, да су од неког давно исељеног, старог братоношког становништва.

 

СТАРО ПЛЕМЕ БРАТОНОЖИЋИ

Подаци, које смо изложили у трећој тачки, чине главну грађу, на основу које би требало доћи до закључка о пореклу и о саставу оног становништва, које је чинило старије племе Братоножиће. Једну већу групу те грађе чине материјални остаци од старијег становништва, а другу групу чине разне успомене о старијем становништву.

Материјални су остаци: гомиле, гробље, црквине, селишта и кућишта. Гомиле су без сумње остале из неког сразмерно далеког времена. Кад бисмо знали који је народ то био, што је градио те гомиле или бар до кога су времена гомиле у овим крајевима грађене, то би нам доста помогло, да расправимо и питање о најстаријем братоношком становништву. Али се нажалост о том не може за сад ништа поуздано рећи.

Народ у Братоножићима казује двојако о пореклу гомила: једни веле, да је на њима неки стари народ приносио жртве, а други, да су се на местима тих гомила купили стари становници (П. Мајић пише: „богомиља, али је он могао тај назив чути само од каква школована човека), који су у Братоножићима живели и да је сваки доносио по један камен и бацао га на хрпу. Но мени се чини, да ниједно од ова два казивања неће бити народног порекла, него да су унета у народ у новије време утицајем школованих људи.

У своме раду о Кучима ја сам изнео, да је и камене и земљане гомиле несумњиво подигао исти народ над гробовима својих главара и великаша и обратио сам пажњу на неке чињенице, које нам могу бити од помоћи, кад би се решавало питање, од кога су народа гомиле. Те чињенице постоје и на гомилама у Братоножићима: 1) Свуда се запажа, да су гомиле већ биле подигнуте, кад су се становници почели сахрањивати у гробљима и подизати цркве, јер су гробља и старе црквине готово навек у близини или ниже камених гомила, а код земљаних гомила (код оне у Морачицама) тај се однос још боље види, јер су у већ готовој гомили после закопавани умрли. Гомиле су дакле старије од гробаља и од цркава. 2) Гомиле нису растуране, да би се направило места за гробља и за цркве, а то значи, да је и гомиле и гробља са црквама подигао исти народ: и пошто је престао градити гомиле, тај народ није напуштао освећена места на којима су му биле гомиле, него је на њима после подизао своја нова светилишта и сахрањивао своје мртве по новом, хришћанском начину. Али који је то народ био? Има разлога, по којима би то могли бити још Илири, али има исто толико и можда још јачих разлога, да су гомиле могли подизати и Срби. Питање ће се моћи тек онда решити, кад буду све врсте гомила на Балканском Полуострву добро проучене и упоређене како међу собом тако и са гомилама других европских, нарочито словенских земаља.

Исто тако као гомиле не могу нам готово ништа казати о етничким приликама у старим Братоножићима стара гробља и црквине. Гробаља има заиста врло старих, скоро сасвим заривених у земљу. Али ни та стара, као ни друга, новија, гробља немају на себи никаквих знакова, који би се могли употребити за етничко разликовање нити има какве видне разлике између старијих гробаља и новијих. Сва су она била обложена, а нека и покривена, грубим, повећим каменим илочама и имала по један надгробан камен неправилна, већином конична облика.

Ни црквине немају ничега карактеристичног. Видимо само, да су цркве биле неке зидане кречом, ,у клак’, а неке и просто, без креча, од наслаганог камења, »у сухозад“. Да ли се може сматрати, да су ове зидане цркве остале из једнога времена, а оне од сухомеђе из некога другог, то је тешко рећи. Но ипак ми се чини вероватније, да је и једних и других било у истим временима и да је зависило од стања и од других прилика, да ли ће становници саградити једну или другу врсту. Све су црквине врло мале, те је јасно, да су и њихове црквице служиле само за потребу појединих брастава.

За селишта, која су до данас очувана, већ смо поменули, да показују, како су негдашња села бида на вишим положајима него садашња: на вишим странама или и на брдима и косама. Тако су на вишим странама и на заравнима селишта: Борово у Вјетернику (по Мајићу и Бољесестра; на заобљеним бреговима; Тримојевићи, Кораћи, Братњиве и Селине; на косама: Парче и Вратигој. По онима, које сам ја видео, и по другима. које је описао Мајић, сме се тврдити, да су и куће у тим старим селима биле више размакнуте једна ох друге него у данашњим селима. Дакле се по свему види, да је и начин насељавања у Братоножићима раније био друкчији, што је свакако долазило од друкчијих физичких прилика, нарочито од веће шумовитости, и од много јачег занимања сточарством, него што је данас.

Стара кућишта су ретка, јер обично ново становништво подиже куће на ранијим кућиштима. Зато се и за оно кућишта, што их има, већином знају породице, које су на њима живеле. Само у селима Дуги и Лутову има старих кућишта, о чијем се становништву сада ништа не зна. По очуваним остацима од старих кућа види се, да су то биле све сухозидне куће од крупног материјала. Има и врло дебелих зидова, од преко једног метра дебљине.

Јасно је према свему, да се материјални остаци од старог братоношког становништва не могу употребити као знаци за проучавање о етничком карактеру тога становништва. Остаје нам да видимо, колико нам у овом погледу могу помоћи они други остаци: успомене, очуване у топографским именима и у народним предањима о старијем братоношком становништву.

На првом месту да се задржимо на самом племенском имену Братоножићи. Видели смо, да се оно јавља први пут средином 15. века и да се без сумње још онда њиме звало цело племе или неко знатније, веће браство, које је становало у данашњој братоношкој области. А то значи, да је име Братоножићи морало постати још пре 15. века, јер се најпре тим именом могло прозвати само неко мање браство, па се после са јачањем тога браства ширило и његово име, док није захватило давашњу област. Имамо дакле пред собом две поуздане ствари: прво, да је у данашњој братоношкој области већ у средњем веку морало бити неке јаче сродничке, племенске или браствене, целине под именом Братоножићи, и друго: само то име Братоножићи. Каквог је порекла могло бити ово име? У старим српским листинама налазимо повећи број имена од корена Брат.(види нпр. Даничића Рјечник из књижевних старина или Светостеванску хрисовуљу у Споменику Срп. краљ. академије наука, IV), па међу њима и једно, које је врло блиско имену Братоножићи (Даничића Рјечник из књиж. старина). Али што је за нас најзначајније, то је, да су сва та имена носили Власи, пастири романског порекла, који су већином живели по катунима. То нам даје разлога веровати, да је и мушко име Братоног, од кога је морало постати презиме Братоножићи, било име неког Влаха. Тај је Влах био предак пастирског браства које је имало своје катуне у области данашњих Братоножића и које се по њему прозвало Братоножићи. Да ли је то браство било већ посрбљено, кад се прозвало Братоножићима, то не знамо. По наставку могли бисмо веровати, да је већ било посрбљено. Али да се могло тако прозвати а бити још задуго влашким браством, показују нам данашњи примери са Власима у источној Србији: многи од њих имају презимена српског облика или чак и чисто српска презимена, а међутим су још непрестано прави Власи.

Из језика братоношких Влаха, који је наравно био мешавина од илирског и романског, па доцније подлегао и утицају српског језика преостала су свакако и она несрпска браствена и месна имена: Букумири, Тримојевићи, Мацуре, Мерад, Сука, па можда и нека од ових: Ничин-Главица, Кораћи, Бушат-уба, Парче, Вратигој, Гулова Глава, Карков До, Љумечевица, Барзии До и Барзићи, Љајивовићи, Љаљовке, Љаљовина, Лечин- стране, Лутово и Фируњач.

Сва ова имена, изузевши последња три, налазимо у пределу око Клопота и Пелева Бријега, дакле баш у средигату братоношке области. А то значи, да су ти стари братоношки Власи заиста и седели у томе пределу. Њима је одатле и било најзгодније раширити своје име и своју област на цело земљиште између Мораче и Мале Ријеке. У прилог овоме тврђењу иде и то, што је данашње браство Лаловићи у селу Јаблану, које је пореклом од старих Букумира, све до пре 80 година становало на Пелеву Бријегу, у селу Змијинцу, и што су многа од исељених брастава у Васојевићима, за која се сад у Братоножићима више и не зна, такође пореклом са Пелева Бријега. Ко се називао Букумирима, то сад не знамо. Могао је то бити епитет целог старог племена Братоножића или само једног њихова дела, а могло се тим именом звати и неко засебно браство, које је доцније ушло у обим братоношке области и племена.

Из којих је родова и брастава било састављено старо братоношко племе, о томе се сад може само нешто, и то непоуздано и непотпуно, говорити на основи очуваних имена и успомена и на основи наведених података из описа племена Васојевића. Тако су у Морачицама бнли свакако неки Ратковићи, у Павличићима несумњиво браство тога презимена, у Виоцу Пејушковићи; близу Клопота: Тримојевићи, од којих је можда било и браство војводе Ликовића, даље Кораћи; у Сеоштици: Шћепанчевићи, Страхињићи, Живковићи и Вучинићи (сад Гарићи у Брскуту) и Љуковићи; у старом селу Парчу близу Пелева Бријега: Шошкићи, Царичићи и још неке непознате породице; у Змијинцу на Пелеву Бријегу: Мацуре (Јелавићи) и Букумири (Лаловићи); у селу Пелеву Бријегу: Барзићи, Гудовићи и Докићи; близу садашње Бољесестре: Љајиновићи; у Лутову Прашчевићи и још неке непознате породице. Осим тога у старе Братоножиће спада свакако бар већина поменутих братоношких досељеника у Васојевићима, за које не знамо, из кога су братоношког села: Кељановићи, Жмикићи, Станковићи, Барјактаровићи, Вујовићи, Вељићи, Бутрићи и Бисмиљаци (овима последњима није познато раније презиме).

За сваки од именованих родова и брастава зна се, да није ни у каквом сродству са данашњим главним братоношким браствима, која су новијега порекла. Али не знамо, да ли су била у каком сродству и та стара братоношка браства међу собом. Врло је вероватно, да су се у братоношку област рано почели настањивати Срби, и то свакако најпре Лужани с југа, из Зетине долине. То је утицало, да се и братоношки Власи временом посрбе. Отуд видимо, да и већина поменутих имена за стара братоношка браства има српски облик и да су имена за села и за остала места с малим изузетком сва српска.

Сви родови, који су и до данас заостали од старих Братоножића, а то су: Гарићи у Брскуту, Царичићи и Пејушковићи у Виоцу и Лаловићи-Букумири у Јаблану славе и сад Св. Николу а преслављају Св. Петку (26. јула). Изузетак су само Вукајловићи (Аврамовићи) у Клопоту, који су променили славу.1) Видели смо осим тога, да све братоношке породице, које су се преселиле у Васојевиће, и сад славе Св. Николу. Овоме треба додати и то, да су и стари досељеници, Вујотићи у селу Дуга место своје негдашње славе примили Св. Николу као братоношку славу, а то су исто учинили и преци данашњег најјачег братоношког браства, „Братових” потомака. Све нам то онда несумњиво показује, да је слава старих Братоножића био Св. Никола а »прислужица“ летњи Петковдан. Ову прислужицу старих Братоножића примили су и сви досељеници, тако да сад цело племе слави летњу Св. Петку; једино данашњи становници села Лутова преслављају место летње јесењу Св. Петку (14. октобра). И ово јединство по слави и преслави показује нам, да су стари Братоножићи заиста били племенска целина, ноја се првобитно развила из једног сродничног језгра.

 

СТАРИ БРАТОНОЖИЋИ И СТАРИ КУЧИ 

У своме раду о Кучима (стр. 167 и 168) ја сам изнео разлоге, по којима ће заиста имати вероватности претпоставка Ровпнскога, да су стари Кучи и стари Братоножићи (они српског порекла) били једног порекла, т. ј. да су стари братоношки Срби били део старог српског племена кучког, који се настанио преко Мораче. Да у то верујемо, наводи нас на првом месту то, што се по јасним успоменама и предањима зна, да су Кучи и Братоножићи имали некад као заједничку својину врло многе земље и планине око Мале Ријеке, око Брскута и у целој јужној подгорини планине Комова; даље, што је несумњиво утврђено, да су и стари Кучи и стари Братоножићи сви славили Св. Николу; треће, што је и најприродније било, да се Срби, који су се свакако по околним планинама ширили из Зетине долине, најпре рашире у кучку област, па да одатле пређу у Братоножиће.

У раду о Кучима казано је већ да су Братоножићима и Кучима биле заједничке планине: Мокра, Бљуштура и Момоњево, све три на исток од Брскута, и да су Кучи тек у новије време Потиснули са њих Братоножиће. Даље су некад цео предео Брскут, долина Мале Ријеке у висораван Стравче и земљиште данашњег кучког села Биоча (на Малој Ријеци) били братоношки. Али су после скоро пола Брскута заузели Кучи, тако и сву леву страну од долине Мале Ријеке н цело Стравче и Биоче. Братоножићи су још имали заједно с Кучима дела и у данашњим кучким планинама: Широкару, Студеници, Рикавцу (код језера истог имена) и чак у Лукама у Кучком Кому. То је пак морало бити врло давно, јер народно предање каже, да су Студеницу били у доба Марка Биљурића најпре заузели Клименти. А Марко Биљурић је по народнои предању живео у време Ивана Црнојевића.

Још су Братоножићи држали заједно с Пиперима планине: Бушат, Црну Планину и Турјак, све три у југо-западном делу комовске области. Данас су неки делови Црне Планине и Турјака братоношки а неки кучки, док је Бушат само кучки. Да је планина Ножица, која је сад цела васојевићска, некад била братоношка, то јасно показује само васојевићско предање. Нападу пећскога Мустај-паше на Васојевиће била је по васојевићском предању узрок тужба братоношког војводе Пеја Станојева самоме султану. Пеју је султан, као што знамо, био зет. Ову Пејову оптужбу је на- родна песма представила у овим лепим стиховима:

Султан царе, огријано сунце,
Ја сам доша’ к теби од невоље,
Од зулума од Васојевића,
Што но мени зулум учињеше:
Царске џаде нама прекидоше,
Сваку срећу нама одузеше,
Одузеше воду на Ножицу;
Убише ми зелене планине,
Кад ми дође вакат од планине.
На планину ми не надижемо.

(Ровински: »Грађа за историју Васојевића«. Нова Зета за 1889. стр. 342).

Братоножићи су, и то поглавито Лутовци, држали и планине: Птич, Штавањ и Рабри, које су сад љеворечке, и још на ровачкој међи Суводо са Јасиком. Птич и Суводо са Јасиком су продали Љеворечанима. Рабри су даровали Лутовци својим пријатељима Томовцима Љеворечанима, а Штавањ опет поклонили манастиру Морачком.

Које су биле старе и од вајкада чисто братоношке планине и пасишта, лепо нам показује и онај народни стих, који приписују заробљеној Видосави, сестри војводе Пеја (види стр. 353). Одатле видимо, да су те планине и пасишта били: Вјетерник, Веруша, Планиница и Брскут.

Стари су Братоножићи, као што нам овај преглед показује, имали дакле заиста највише заједничког земљишта са старим Кучима. Што су они доцније много од тога земљишта погубили, дошло је отуд, што су настала непријатељства са Кучима, који су били много јачи. По свима казивањима у Братоножићима чини се, да се је у неко раније време велики део старог братоношког становништва због рђавих година био сасвим иселио и да је услед тога братоношко племе јако ослабило. Зато су Кучи и могли олако истиснути Братоножиће са заједничких планина. За сваку од тих планина има и причица, зашто су је Братоножићи изгубили. Неке од тих причица истина више личе на измишљене анегдоте, али су све карактеристичне, јер јасно показују, како су већином били мали узроци, због којих су Братоножићи морали напуштати своје планине. Тако су ми нпр. причали, како је неки од Ђукића (из Брскута) чувао браве на Момоњеву и једном избаци пушку, а тада неки Куч из горе повика у шали: „Еј, што ме уби!« Тада се Ђукић поплаши мислећи да га је заиста убио, па побегне са свом стоком и напусти за свагда катун. За Бљуштуру пак веле, да су је Шајиновићи (из Брскута) изгубили због тога, што је један њихов пас ујео мухамеданца Ђурђевића из Куча, с Убала, те се услед тога изродила свађа, итд.

Што су стари Братоножићи имали осим тога и планине на другим странама, заједно с Пиперима или сами, и још све земље с обе стране Мале Ријеке, то довољно показује, да су они некад били сразмерно веће и јаче племе.

 

САСТАВ ДАНАШЊЕГ ПЛЕМЕНА БРАТОНОЖИЋА 

а) Главни је представник садашњег племена једно велико браство или боље рећи група од сродних брастава, која је својим седиштем захватила цело средиште братоношке области, почевши од Поткрота па до Видачице. Ово браство има предање, које је у племену опште познато и по коме је то браство пореклом од старе српске владалачке породице Бранковића. По једноме казивању, које сам слушао у Клопоту (нарочито од старог попа Милована Грујића, коме је преко 80 година, и од сина му попа Нова Грујића), у Братоножиће је добегао унук Стевана (Шћепана) Гргурова Бранковића са четири сина. Кад му жена умре, тај се досељеник под старост ожени и добије још једног сина, кога су остала браћа звала »Брато“. Она старија четири сина разиђу се на разне стране (овде надовезују познато предање о Васу, од кога би били Васојевићи, Оту претку Хота, Пипу претку Пипера и Оздру претку Озринића). »Брато“ пак остане код куће и од њега се разроде данашња браства, која су по њему и добила име Братоножићи.

Само мало друкчије ми је казивао старац Ристо Љаков из Сеоштице, коме је преко 100 годнна. Ов вели, да је у Братоножиће дошао један потомак Лазара Гргурова Бранковића, а у осталом се слаже са претходним кавивањем. Треће је казивање Пауна Милетина Митровића, старца од 80 година из Бољесестре. Он вели, да је Ђуро Бранковић имао сина Гргура, Гргур Лазара, а Лазар Брата. По њему би дакле Брато био праунук деспота Ђурђа Бранковића и он би се доселио у Братоножиће.

П. Мајић је забележио, да је »Брато« био син или унук Гргура Слијепога« и да је то предање потврдио и калуђер манастира Дуге, Илија Дрекаловић, који је живео крајем 17. века. Прича, и како је дошло до тога. Једном се, вели, »на вече Ускрса« скупе Братоножићи и Кучи код манастира очекујући ноћну службу, па се изроди међу њима распра око тога, да ли је већи Ђуро Кастриот, кучки предак, или Ђурђе Смедеревац, од кога су Братоножићи. Распру прекине калуђер Илија прочитавши из једне старе, дебеле књиге, да су заиста Братоножићи од Ђурђа Смедеревца а Кучи од Ђура Кастриота, и да је онај, од кога су Кучи »држао коња ономе, од кога су Братоножићи“.

Војвода Марко Миљанов Дрекаловић слушао је, како се у народу говори, да је „Брато« од Гргура, сина Ђура Деспотовића, којега је цар турски ослепио. Али јаснога доказа, вели, о томе нема. (Марко Миљанов Дрекаловић: Нешто о Братоножићима. „Нова Искра« за 1901. год., бр. 1, стр. 7.). И војвода Марко помиње, да је у стварању овога братоношког предања о њихову пореклу од Бранковића имао неку улогу поменути калуђер Илија на Дуги. За њега каже војвода Марко, да је био Куч, »с Медуна Поповић«. Кад се једном на Велики Четвртак међу Кучима и Братоножићима заподела распра о томе, чије је порекло знатније, калуђер им је рекао, да су Дрекаловићи од Ђура Кастриота, а Братоножићи од Ђура Деспотовића и да има историја о томе, али да се је изгубила (у поменутом чланку војводе Марка у »Н. Искри“ за 1901, бр. 1, стр. 10).

Кад је »Братов« отац или предак дошао у Братоножиће, можемо доста приближно одредити према броју пасова, које данашња браства набрајају. Тако Прогоновићи набрајају до Брата 11 пасова, а веле, да је отац Братов добегао у Братоножиће. За пример да наведемо пасове од њихова рода Грујића: Мило-Јакова- Кајо (Спасоје) -Стефан –Драго- Груја-Радош Љако- Пренташ –Јанко-Јован -Раслав -Прого -Вучета –Лазо- Нико- Брато.

Сеоштитичани (Љумовићи) имају до Брата само 14 пасова, јер су се спорије множили него Прогоновићи. Тако род Станковића има нпр. оваке пасове: Паун- Јован- Груја- Перован -Милош -Савић –Радош- Станко- Пејо- Лале – Станислав- Љумо (Лумо) – Нико -Брато.

Баљевићи рачунају такође пасова до Брата а до Ђурђа Бранковића 20.

Род пелевских Дмитровића има нпр. ове пасове: Вуко -Никола –Ђоко- Вуко –Милош- Дмитар- Ђука – Прбмо- Оташ- Пејо- Станоје- Радоња- Баље- Вучета- Лазо- Нико- Брато- Лазар – Гргур- Ђуро Бранковић.

И по оним Братовим потомцима, које набраја војвода Марко Миљанов у свом чланку »Нешто о Братоножићима“ (Нова Искра за 1901. год., бр. 1., отр. 7.) изишло би да род Дмитровића мора имати 17 па чак и 18 пасова до »Брата“. Војвода Марко набраја ове пасове: Брато- Нико- Лаао – Вучеп – Бале- Радоња- Станоје -Пејо -Оташ -Премо – Ђука -Дмитар -Суро –Милета- Паун. Дакле петнаест пасоова до Пауна, а тај је Паун онај исти старац Паун Милета Дмитровић из Бољесеотре, кога сам мало напред поменуо. Пошто је Пауну сад преко 80 година, он би могао имати не само одрасле синове и унуке, него и одрасле праунуке, а тад би изишло управо 18 пасова.

У сваком случају можемо дакле узети, да до »Брата« има преко или бар око 400 година. То већ доводи до на крај 15-ог или на почетка 16-ог века, а а то је заиста време, кад су многи знатнији Срби, уклањајући се испред турске силе, напуштали своју отаџбину и одлазили или у туђину или у неприступне кршеве брдске и црногорске.

Ово нас народно предање мора изненадити, у толико пре, што видимо, да и по времену одговара ономе доба, кад су заиста живеле знатне историјске личности, за које се оно везује. Питање је само, колико има у овом предању стварнога. Да бисмо могли на то питање штогод одговорити, потребно је изнети историјске податке, које имамо о потомству деспота Ђурђа Бранковића, нарочито његова сина Гргура, на кога се братоношко предање непосредно односи.

Критички су разматрали податке о потомству деспотског рода Бранковића: Иларион Руварац у својој књизи „Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху (Београд, 1896. Издање Српске краљевске академије) и Александар Протић у делу »Наши модерни историчари (Београд, 1899).

Руварац нам износи оно што је гроф Ђурђе Бранковић, несуђени деспот угарских Срба, написао у својој хроници и у другим списима о своме пореклу и о другим Бранковићима. Гроф Ђорђе Бранковић пише, да је он потомак ослепљеног Гргура најстаријег сина деспота Ђурђа. Гргур је, вели, имао осим сина Змај-деспота Вука (умро 1485 год.) још два сина Лазара и Гргура, и од тога средњег сина Гргурова, Лазара, произилазе његови преци (стр. 3). Гроф Ђорђе Бранковић називао је себе Подгоричанином, као што сведоче натписи на његовим књигама: »от книг Георгија Бранковича, Подгоричанина и др. (стр. 13 и 14). Тако и у латинским листинама: „de Podgoricza (стр. 10). А његов старији брат, Сава митрополит или владика у Брдељу, назива се у дипломи Ђорђа Ракоција, кнеза ердељскога од 28. децембра 1656. “Сава Бранковић и Коренић”. А исти гроф Ђорђе помиње за свога стрица Лазара, у калуђерству Лонђина, бившег архиепископа у Јенопољу (у Банату), који се преставио у Влашкој, да му је на гробу натпис: „Божиеју милостију Логгин родом от Коренич Бранкович архиепископ Јенопољски.. .“(стр. 10).

Не знајући да су Коренићи племе у Херцеговини, гроф Ђорђе је погрешно пренео порекло Бранковића на реку Кореницу у личко-крбавској жупанији и услед тога написао, да се племе Бранковића, које је најпре на тој реци становало, по њој прозвало: Коренићи — Бранковићи. Руварац је и пронашао, откуда му та погрешка: из угарске историје Иштван Фијеве, у којој се помиње река Кореница (стр. 11). Даље казује гроф Ђорђе, да су се Бранковићи доцније преселили у Подгорицу, где су саградили град истог имена, и да су се по трећи пут преселили у „браничевску државу”, где су постали наследном владалачком породицом у Смедереву.

Руварац побија готово сва ова тврђења грофа Ђорђа. Тако каже, да за онога Лазара Гргурова, којега гроф Ђорђе сматра за свога претка, не зна осим грофа Ђорђа нико други. Шта више, вели, не зна сем то, да је Гргур, најстарији син деспоту Ђурђу, икада био ожењен (стр. 3). „Српски летописи, додаје Руварац, не знају за женидбу ослепљена заједно с братом својим Стефаном г. 1441. деспотовића Гргура, и данас се већ слободно може тврдити и писати, да ни Змај-деспот Вук није био законити већ ван брака рођени син Гргуров (с. 4). Још тврди Руварац и ово: »До гром Бранковића није се знало у српском народу за Бранковиће и није се писало о Бранковићима, као владалачком племену”. „Од свију чланова племена или породице те, једини се Вук “несретног и проклетог спомена звао и називао Вук Бранковић по оцу севастократору Бранку – једини Вук и браћа његова”.

За причање грофа Ђорђа о пореклу његових старих из Корјенића Руварац мисли да може имати стварну подлогу: Ја мислим, да је Гроф Бранковић нешто начуо о том, одкуд су дошли његови стари у Јенопоље, а наиме, да су од Коренића у Херцеговини. Напослетку да наведемо ову Руварчеву напомену са 12. стр.: Из листа »Српски Народ“ за г. 1375. бр. 54., прибележио сам из “назначења вароши и варошица у Херцеговини” ово: »Клобук град на високом кршу саграђен, а насред Клобука су Коренићи у једној вали, а ту је дом Вука Бранковнћа, у којем се родно“. Ово је забележено по »казивању коренићских Бранковића.

Алексладар Протић се у погледима о грофу Ђорђу Бранковићу не слаже са Руварцем. Он најпре показује о историји Јована Рајића родослов грофа Бранковића. По том се родослову види да је чукундед грофа Ђорђа, који се такође звао Ђорђе а живео средином и у другој половини 16. века, сматрао себе за праунука деспота Ђурђа Бранковића I. Протић на то додаје: »Зашто не би било дозвољено претпоставити« да је Ђорђе Бранковић био однегован н васпитан у предању, да му се порекло води од смедеревских Бранковића? То се може у толико више веровати, што се из извесних чињеница даје извести, да је то веровање владало не само међу члановима породице Бранковића, него и у самом српском народу, и то много раније него што се дознало о каквој писаној хроници Бранковићевој, и много пре него што се сам Ђорђе Бранковић јавно почео издавати за деспота српског?« (стр. 291.) Као допуну овоме Протићеву мишљењу да наведемо његово питање Руварцу, који пориче, да је патрпјарх Максим миропомазао у Једрену осамнаестогодишњег Ђорђа Бранковића за деспота српског. Протић пита: Како је могао Ђорђе Бранковић, кад му је било тек година (1663) навести патријарха Максима I и толике тракиске бојере да га за деспота признаду на основу некаквог родослова, који је један деран од 18 година кадар био да смисли?« (стр. 34).

О презимену Бранковића каже Протић ово: ,Могли су се Бранкови потомци потписивати и као Вуковићи, Ђурђевићи и Лазаревићи, али је за име Бранковића сувише јако везана успомена косовске катастрофе, да би оно могло прећи у заборав. Зато су Вукови потомци у народу, у песми, у историји сачували презиме Бранковић… (стр. 57».

То су подаци и мишљења о потомству слепога Гргура. Шта се према овоме може рећи о предању братоношких брастава, која своје порекло доводе непосредно од њега?

Једини писац, који нам каже, да је слепи Гргур имао потомства, јесте гроф Ђорђе Бранковић, који и сам убраја себе у његове потомке. Ми му или можемо не веровати, као што чини Руварац, или веровати као А. Протић. И за једно и за друго има, као што смо видели, доста јаких разлога. Главно је за нас овде истаћи нешто, што нас изненађује и што највише заслужује пажње, а то је, да и братоношко народно предање зна за Лазара, сина слепога Гргура. Ово слагање између хронике грофа Ђорђа и народног предања у Братоножићима може се тумачити само на два начина. Или је слепи Гргур заиста имао сина Лазара, и онда је причање грофа Ђорђа потврђено овим братоношким предањем, или је братоношко предање постало било цело било делимично утицајем неког писменог човева, који је од некуд знао за родослов из списа грофа Ђорђа Бранковића. Могли бисмо нпр. помишљати на овога калуђера манастира Дуге, Илију Дрекаловића, за кога народно предање јасно каже, да је сакупљеним Кучима и Братоножићима потврдио народно казивање прочитавши из неке старе, дебеле књиге, да су Братоножићи заиста од Ђурђа Смедеревца.

Које је од наведена два тумачења вероватније, немогућно је сад пресудити. Пресуђивање је још отежано и тиме, што једно братоношко предање представља ствар друкчије. По том казивању се „Брато“ не сматра за потомка Лазара Гргурова, него се представља као праунук Стевана, Гргурова Бранковића. А о томе Стевану немамо у грофа Ђорђа никаква помена.

Тешко је даље поверовати у то, да је некоме од потомака деспотске породице Бранковића могло пасти на ум, да из Баната дође чак у Братоножиће. Али кад би остали подаци били довољно поуздани, могли бисмо допустити и ту могућност. Породица банатских Бранковића била је, као што сви историци наглашавају, знатно осиромашила и изгубила од свог угледа. Могао је неки од тих Бранковића бити незадовољан стањем у Угарској или је могао чак и штогрд скривити и услед тога се склонити у црногорска Брда.

Још да поменем ову мисао. Према свима успоменама, које је забележио гроф Ђорђе, несумњиво је, да су банатски Бранковићи били старином из херцеговачких Корјенића. А видели смо, да у Корјенићима има и сад Бранковића и да се чак казује, да се тамо родио Вук Бранковић. Даље нам гроф Ђорђе казује и о пресељењу својих предака из Корјенића у Подгорицу и ниже у браничевску државу, тј. у Србију. Све то можемо узети као доказ, да су корјенићски Бранковићи били веома разгранат властеоски род, од кога су се гранци разишли на разне стране. Један (или неколицина) од тих Бранковића, понајпре од оних што су се настанили у Подгорици, могао је у прво доба турске владавине из ма којих разлога доспети у Братоножиће и тамо засновати јако браство, коме су углед и јачина порасли и због самог знатног порекла. Затим је у неком од доцнијих векова утицајем кога писменог човека, свештеника или калуђера, можда поменутог Илије Дрекаловића, могла бити удешена веза између ‘Брата‘ и слепога Гргура, за чије је сродство са овојим прецима братоношко предање и иначе могло знати. То надовезивање на слепога Гргура могло је још бити олакшано тиме, што су можда најстарији познати »Братови« преци имали слична имена са потомцима владалачке породице Бранковића.

Но после свега овога морамо најзад признати, да су ово нагађања и да се не може рећи ништа поуздано о томе у колико има истине у братоношком предању о „Братову“ пореклу од владалачке породице Бранковића.

Ваља још само нагласити, да су у овом предању несумњиво комбиновани елементи неког старијег предања с онима из другог, новијег. »Брато“ је деминутив од имена, којим се могао звати праотац најстаријих Братоножића, т. ј. онога браства или племена, које је дало име целом пределу. Предање о томе „Брату“ могло се држати до оног времена, кад су се потомци досељених Бранковића намножили у јако браство и постали главним представницима целог братоношског племена. Да би себе још боље представили као прве и једине Братоножиће, они су истакли »Брата“ нао свога претка. Уосталом могли су они и без икаквог предања о старинском Брату доћи на мисао, да свога претка назову именом или надимком „Брато“.

Од »Брата“ има данас четири браства, која су се овако разродила. ,,Братом се родио у селу Змијиште али се после преселио у Вилац. Ту је имао синове Павла и Ника. Од Павла је браство Чађеновићи, којем је старо седиште у селу Кисјелици, али се досад цело изузевши једну породицу преселило у Брскут. Други син »Братов«, Нико, имао је два сина: Љума и Лаза. Од Љума је данашње браство Своштичани, а Лазо Ников је имао сина Вучету. Вучета је пак родио два сина: Прога (Прогона) и Баља. Ова се двојица поделе: Прого пређе у Клопот и од њега је данашње браство Прогоновићи, а Баљо остане у Виоцу и од њега је данашње главно и највеће братоношко браство Баљевићи, које се разродило на више родова и раширило се на сва села Пелева Бријега и још у Поткрш, у Бољесестру, у Видачицу и доста у Брскут.

Прву групу »Братових“ потомака чине дакле Чађеновићи, којих има 1 породица у Кисјелици и 20 породица у Брскуту, и уз њих Ђурићи (3 пород. на Пелеву Бријегу а недавно одсељених у Подгорвцу, у Загарач и у Крњицу у Зети). Друга су група Своштичани, Љумови потомци, воји се таво зову по овоме селу Своштици, у коме и данас сви станују. Деле се на два главна »трбуха“: Велимировиће и Станковиће. Велимвровићи опет имају два „трбушчића“ или »трбушка«: Бошковиће, Љаковиће, а тако исто и Станковићи: Радошевиће и Станишиће. Сеоштичана има у Сеоштици 35 породица. Одсељени су: 3 пород. у Србију (1 у »Карановац«, дакле у Краљево, 2 »у добитак«, т. ј. у Нове Крајеве), 3 пор. у Зету, 2 у Подгорицу, 1 у Загорич код Подгорице, 1 у Заград у Бихору (у Васојевићима). Трећа су трупа Прогоновићи, које зову Клопоћанима по њихову главном селу Клопоту. Они су се овако разгранали. Њихов предак Прого (Прогон) Вучетин је имао три сина: Раслава, Дармана и Ђуку, са којима је, пошто се са братом Баљем поделио, предигао из Виоца у Клопот. Раслав Прогов је имао два сина: Јована и Стамата. Јован Раславов је имао такође два сина: Јанка и Ђуришу. Јанко Јованов је пак родио пет синова: Пренташа, Павића, Батрића, Томаша и Јована. Пренташ Јанков је имао синове: Тошка и Љака. Тошко Пренташев је предигао у Брскут и од њега су тамо Јанковићи на Лазима. Љако Пренташев је имао сина Радоша, а Радош синове: Грују, Илију и Петра, од којих су данашњи: Грујићи (10 пород. у Клопоту, 1 за Горицом, 1 у Подгорици и 6 у Србији), Илићи (4 пород., све у Клопоту) и Петровићи (5 пор.све у Клопоту). Од Павића Јанкова су Вучелићи (3 пород. у Клопоту, 1 пор. у Загоричу, 1 у Брскуту, 1 у Подгорнци и 2 у Васојевићској Нахији). Батрић Јанков је предигао у Брскут и од њега су тамо Тољевићи. Од Томаша Јанкова су Кековићи у Клопоту (5 пород.).

НАПОМЕНА: У Братоножићима има опште познато предање, по коме би овај Томаш Јанков био предак владалачке породице Обреновића у Србији. Причају, да се Томашев син Радоје био најпре преселио у Брскут и пошто тамо у завади убије једног Брскућанина (неки веле: брата), побегне у Бијело Поље или у Беране. Тамо опет убије Турчина, што му је убио козу. Неки веле, да је због тога погинуо а други кажу да је умро на путу за Србију. Главно је, да му жена са три малолетна сина за које кажу, да су се звали: Милош, Јован и Јеврем дође у Србију, где је најпре служила а затим се преуда за Обрена, коме доведе и своје синове. И ти су синови, веле Братоножићи, доцнији Обреновићи. Према досадашњим испитивањима ово се предање ничим не потврђује, јер се тачно зна, да је отац Милоша, Јована и Јеврема, доцнијих Обреновића, био Тодор Михајловић из Средње Добриње у округу ужичком (види Милићевића »Споменик“, стр. 471). Којим је поводом ово предање постало, нико сад не зна. Али оно свакако није сасвим измишљено. До тога Радоја Томашева, за чију жену веле, да се са синовима преселила у Србију, има 6 седам пасова (као што нам показује и напред наведени преглед за пасове Грујића- Прогоновића), а то чини најмање 170 до 180 година. Предање се дакле односи на пресељење, које је било још у првој четвртини 18. века и према томе се не може никако тицати Милоша н његове браће, који су се родили тек после 1780. године. Али се оно може односити на њихове арвгхе, па је можда доцније пренето на њих као познате историјске личности.

Од најмлађег сина Јанкова, Јована, који се преселио у Брскут, постало је брскутско браство Марнићи. Ђуриша, син Јована Раславова, имао је сина Шака, од кога су садашњи Шаковићи и то; 2 пород. у Клопоту, 1 у Брокуту, 6 у Загоричу и око 10 пор. у Колашину (потароком) где ое зову Паднбрци.

Од Стамата, сина Раслава Прогова, потомци су сви сад у Брскуту и деле се на Секуловиће (Симовиће), Нововиће и Шајиновиће (Ракетиће, Лукиће и Ћетковиће). Потомци од два млађа Прогова сина, од Дармана и од Ђуке, сви оу дигли у Брскут и од њих су тамошњи Дармановићи и Ђукићи. Од ових Ђукића су мухамеданци Шајиновићи у Гусињу.

Четврту и највећу групу »Братових“ потомака чине Баљевићи (Балевићи) од Баља, брата Прогова. Многи казују, да је Баљо (или Ваље, Бале) имао четири сина; Радоњу, Рајича, Банка и Челебију, док неки тврде, да су његови синови били само Радоња и Рајич, а за Банка и Челебију кажу, да оу били Баљеви стричеви, т. ј. браћа његова оца, Вучете. Ово је друго предање забележио и П. Мајић. Ми ћемо пак узети оно прво, у коме се већина приповедача слажу. Радоња Баљев је нмао два сина: Станоја и Вуја. Станоје Радоњин је имао сина Пеја, који је као што знамо, по предању добио од султана војводство. Од Пеја су данашњи Пелевчани, који се деле на четири рода: два се презивају по Пејовим синовима, Премовићи и Тошковићи (ови други: 20 пород. и 2 у Брскуту), а два по Пејовим унуцима: Павићевићи (6 пор. и 2 у Зети а 4 у Србији) и Станишићи (8 пор. и 7 у Србији) (Војвода Марко Миљанов саопштава мало друкчије податке. Он каже, да је Пејо имао четири сина: Оташа, Тошка, Мантјаша н Станншу. Од њих су четири браства! Премовићи од Оташева сина Према; Тошковићи од Тошка Пејова; Павићевићи од Матијашева снна Павића; Станишићи од Станнше Пејова).

Први од ових родова, Премовићи, дели се по Премовим унуцима на: Вељовиће (којих има 8 пор. на Пелеву Бријегу, 5 у Србији и 1 у Загоричу), Тодоровиће (6 пор.), Дмитровиће (6 пор. на Пелеву Бријегу и 2 у Србији) и Чубрановиће (8 пор. и 1 у Загоричу а 3 у Србији. Премовића има пресељених и у Васојевићима у Турској, у селу Беранима (Б. Лалевић и И. Протић »Васојевићи у турској граници”, стр. 721) и у селу Заостром (исти рад, с. 725′.) Од Рајича Баљева је 31 породица данашњих Виочана (т. ј. становника села Виоца), који се деле на Бранковиће (Гилиће; 7 пор. и 2 у Подгорици), Видиће (7 пор.), Чолиће (4 пор. и 2 у Србији), Ђелевиће (4 пор.), Бајовиће (4 пор.) и Малевиће (Ђуриће: 5 пор. и 1 у Зети. За Банка Баљева веле, да је пошао с Угричићем Јанком у Далмацију, кад се Јанко враћао са Косова и настанио се у Котаре. Мисле, да се од њега разродила чувена породица Цмиљанића (ово је забележио П. Мајић). У овом је предању можда очувана успомена на одсељење тога Банка или његова рода у време угарских похода на Турке у Босни у 16. веку, јер је Банко живео пре 13 до 14 пасова, дакле пре 350 и више година. Од Челебије Баљева је један део становништва села Потврша. Најпре су они становали на земљишту Бунцу преко Мале Ријеке, које им је био дао Војвода Пејо Станојев. Затим су једни од њих прешли пре пет- шест пасова у Поткрш, где су им биле стаје, и то су садашњи Бошковићи (2 пород.). Један је пас од тих Баљевића морао због крви бежати у Подгорицу и тамо се потурчио. Од њега су подгорички мухамеданци Ракићи. Један се од тих потурчењака врати на овоје стаје у Поткрш и покрсти се. Звао се Мурат а син му Хасан Муратов. По том се његово потомство у Поткршу и сад презива Муратовићи (3 пор).

Потомци Вуја Радоњина Баљевића су настањени у селу Кисјелици. Сам се Вујо био настанио у Кисјелици, пошто је одагнао и посдедњи остатак старих Кисједичана, Јелавиће-Мацуре. Од Вуја су ови садашњи родови: Марковићи (11 пор. Мијајловићи (Бошковићи, 5 пор.) и Балићевићи са три мања трбушка (Вешковићи, 5 пор. и 1 у Брскуту а 5 у Србијн, 3 у Коњусима у Васојевићима; Перовићи, 5 пор. и 2 у Загоричу код Подгорице; Вулићи, 2 пор. и 1 »на Кастиу« у Боки по забелешци П. Мајића).

У Кучима, на Безихову, има браство Миловићи, пореклом од братоношких Баљевића (види »Куче«, стр. 15). Још да узгред поменемо, да је међу Црногорцима (који се преселише у Русију, био и један од Баљевића (а можда чак још и више из Братоножића), који је тамо написао кратак географско-историјски опис Црне Горе (у 18 тачака) и на крају тога описа потписао: »Јован Стефановић Балевић Албано-Црногорац из Братоножића. У Петрограду 29. јунија 1757. год.« (в. Драговића поменуту историју, стр. 125).

Да додамо још ово као напомену. Поменути старац Ристо Љаков из Сеоштице казивао ми је о гранању »Братова“ потомства мало друкчије. »Брато« је вели, имао синове Павла и Ника. Од Павла су Чађеновићи. А Нико Братов је имао три сина: Љума, Прога и Лаза. Од Љума Никова су Сеоштвчани, од Прога Никова су Клопоћани, а Лазо Ников је имао сина Вучету, Вучета Баља а Баље само Рајича и Радоњу. Но сви остали приповедачи међу њима особито стари поп Мијов Грујић из Клопота и Паун Милетин Дмитровић из Бољесестре казивали су онако, како смо напред изложили, тврдећи да је само њихово казивање тачно, а да је Ристо Љаков због велике старости (било му је преко 100 година) век побркао.

Ова четири браства од »Брата« имају сад укупно преко 300 домова (скоро половину од тога броја, 133 породице, чине сами Баљевићи) и кад се сетимо, да у целом племену нема више него 408 домова, онда је разумљиво, зашто ови »Братови« потомци сматрају себе за једине представнике братоношког племена, за праве Братоножиће, и на остала, мања браства гледају с презрењем. Они доводе и само име Братоножићи од свога претка „Брата«, али колико има у томе истине, видели смо напред. Ова тежња, да се име Братоножићи доведе у везу с именом најстаријег претка данашњих главних брастава, јесте свакако и узрок, да се томе претку заборавило право име а да се истакао или можда измислио овај надимак »Брато«. Могло би се још посумњати, да може бити неко од ових брастава, која се рачунају у „Братово“ потомство, није произишло баш непосредно од тога »Брата«, него од неке споредније гране, па да је у тежњи, да себе представи као праве Братоножиће, намерно унело своје претке међу „Братове“ потомке. Али таквој сумњи тешко да би овде било места, јер је народно предање до »Брата« тако јасно и поуздано, да му морамо веровати. Осим тога имамо и пример у Кучима, на браству Дрекаловићима, да се заиста од једног човека у току од 12—13 нараштаја може намножити огромно потомство са тачно одржаном успоменом о гранању на мања браства и родове.

Сви »Братови« потомци славе Св. Николу (6. децембра) осим Прогоновића, који славе Св. Јована (јесењег, 23. септембра). Веле, да је Св. Јован био најпре прислужбица свих »Братових“ потомака, па су га после по заједничком договору узели славити само Прогоновићи, да би се могли с осталим својим саплеменицима узајамно походити о славама. Прво су славили зимњег Св. Јована (7. јануара), али су се једне зиме, носећи као и увек из Подгорице вино за славу, били понапијали тако да су се »помели“, т. ј. да их је снег затрпао. Због тога замоле тадашњег владику (веле: Руфима Бољевића из Брчела у Црмници), те им одобри, да место зимњег славе јесењег Св. Јована. Али они и сад одржавају помен својој старој слави: носе о зимњем Св. Јовану у цркву пуње и пале свећу. Заједничка је прислужба свега »Братова“ потомства, као и осталих Братоножића: Св. Петка (26. јула и 14. октобра).

*   *   *

б) Другу засебну групу у братоношком племену чине становници села Лутова. Њих има 50 породица, од којих само 5 породица браства Гогића можда нису истог порекла с осталим Лутовцима, а сви други чине једно браство. По њихову причању пореклом су од некога капетана Гојка, који се из Пирота у Србији доселио у Брда, а његов син Никола са сином Пипом дошао јо у Лутово (и то у Доње Село, у право Лутово). Пипо је имао сина Мијајла а Мијајло четири сина: Ђурка, Петра, Вукоту и Гојислава. Од Ђурка су сви данашњи Лутовци, а остала његова три брата су се преселила у Пипере и од њих су се тамо изродила многа и јака браства. Одмах да напоменем, да заиста и у Пиперима има сасвим поузданих предања за многа новија а јака браства, да су им преци дошли из Лутова и да су род са данашњим Лутовцима. То се види још и по слави: Лутовци сви славе Св. Арханђела Михаила (8. новембра) и прислужују јесењу Св. Петку као и њихови рођаци у Пиперима (осим неких Пппера, који су доциије изменили славу). Само Лутовци осим тога прислужују и „Ћирилов-дан“ (т. ј. Св. Ћирила, 15. јула). Осим поменута три брата Ђуркова прешло је још и доста других Лутоваца Ђуркових потомака у Пипере, као што ћемо даље изложити. Отуд им је и земљиште с обе стране Мораче заједничко са Лутовцима.

Лутовци набрајају од претка Гојка до сад 16 пасова, дакле су скоро једнаке старине са »Братовим« потомцнма, те је можда и њихов предак Гојко добегао по паду Србије. Ради примера да изнесем пасове од рода Јовановића:

Гојко-Никола-Пипо-Мијајло-Ђурко-Милован-Вуко-Јоко-Манојло-Јован-Шабан-Никола-Мићун-Стефан- Милун-Никола.

По казивању официра Милије Мушикина Радојевића ја сам побележио до појединости гранање и пасове садашњих Лутоваца и браства одсељена у суседне Пипере. Од тога ћу изнети овде, колико је најпотребније, а већину од осталих података биће згодније употребити у раду о пореклу племена Пипера. Као што је речено, праунук „капетана Гојка« Михаило имао је четири сина, од којих је најстарији, Ђурко, остао у Лутову. Ђурков син се по казивању поменутог официра Милије звао Милован а по казивању неких других Лутоваца, па и многих Братоножића и Пипера њему је било име: Милица (или Милика). И Ровински је забележио за њега име Милица (Черног., св. II, део 1, с. 93), само што није тачно његово тврђење у напомени, да овога имена има и сад у Пиперима. Пиперима се тај назив за мушкога чини тако исто необичним као и осталим Србима. За тога Милована или Милицу зна се, да је био војвода. Он је имао три сина: Вука, Радула и Радуна. Вуко је имао синове Јока и Павића, од којих су сва данашња лутовска браства. Од Јока Вукова су: Јовановићи (16 породица), прозвати по Јовану Манојлову, унуку Јокову; Мирковићи (8 пор.), прозвати по Мирку Јокову; Радојевићи (4 пор.), прозвати по Радоју Ђурову, коме је Јоко чукундед, и Томашевићи (2 пор.), за које веле, да су позније одвојени огранак (од Мирковића). Од Павића Вукова су данашњи Кркелићи (15 пор.), прозвати по Кркели (право му је име било: Радоје), који је у петом пасу од Павића.

Потомци од друга два сина војводе Милована, од Радула и од Радуна, сви су се преселили у Пипере. Радулови потомци станују сад у пиперским селима Завади, Потпећу и Радећи, а Радунови (Радуновићи) у пиперској Ријеци према Морачи.

Зна се, да од Лутоваца, Ђуркових потомака, има још пресељених у Васојевићској Нахији, у селу Дапсићима, где се и зову »Лутовцима.“ У раду попа Богдава Лалевића и Ив. Протића »Васојевићи итд. (Етногр. зборн., VI, с. 714) помињу се ти исти Лутовци у селу Дапсићима а осим тога (на стр. 710) и Лутовци у васојевићском Загорју, и каже се и за једне и за друге, да су из Лутова у Братоножићима и да славе Св. Николу. Даље су ми у Лутову причали да су и Ћеклићи (веле око 60 пор.) у селу Црном Врху у Васојевићској Нахији такође из Лутова. Ади се у поменутом опису Васојевића од Лалевића и Протића не помињу у Црном Врху уопште никаки досељеници из Братоножића. Можда су они ту некад становали, па се одседили, или је предање погрешно заменило неки други Црни Врх с овим васојевићским. Још су ми Лутовци казали, да су од њих одсељени и Љашовићи у Полимље у Васојевићима. У опису Васојевића од Б. Лалевића и Ив. Протића (у Етногр. зборн. V, с. 595) наводе се заиста Лашевићи (Лутовци) у Полимљу на Мурини.

 *   *   *

в) За поменуте Гогиће (5 пор.) зна се, да су дошли из Бијела Поља пре шест пасова и да им је досељени предак (Периша Шћепанов) био зидар, те су их због тога, веле, прозвали Гогићима. Већина тврди, да Гогићи нису никакав род с осталим Лутовцима, док сами Гогићи казују, да су и они од »племена« осталих Лутоваца и да је један од њихових предака побегао због крви у Бијело Поље, те су тамо пробавили само неки пас и поново се вратили у Лутово. Наводе и пасове, којима се везују за Вука Милованова, унука онога Ђурка, од кога су сви остали Лутовци. Али док остали Лутовци тврде, да је Вуко имао само два сина, Јока и Павића, дотле би по овом казивању он имао и трећег сина, Дмитра. Због свега тога је сумњиво, да су Гогићи истог порекла са другим Лутовцима (иако имају исту славу и преславу, јер су их могли намерно усвојити, као слабо браство поред јачега). Биће то један од честих случајева, да се слабо браство прибија уз јако, те вештачки доводи себе у сродничку везу са њим. Зато ћемо Гогиће и сматрати као засебно браство.

 *   *   *

г) Дужани или Вујотићи, којих има 5 домова, пореклом су, по сопственом казивању, из Пипера са села Стијене. Њихов предак Ника Вујотин дошао је из Пипера пре десет пасова. Ово су ти пасови:

Ника Вујотин Станиша –Стојан- Велимир -Драго -Панто -Ни- кола -Стојан -Ђуро -Михаило.

О њихову пореклу из Пипера сведочи и то, што они и сад издижу лети на Меџгар у Црној Планини, где су Пипери имали катуне од старине. Поменути Ника Вујотин и његови потомци становали су најпре на месту Селини близу села Павличића. Пошто су тако били на окрајку Братоножића, имали су да издрже доста неприлика. Избежавали су од крви у Пипере и поново се враћали, крили се од Турака по пећинама више данашњег села Дуге, па се око њих и тукли с Турцима. Са Селина су Вујотићи сишли на своју земљу код садашњег манастира Дуге и ту засновали село, а тамо су им биле остале стаје. Они су најнре славили Митровдан и јесењи Петковдан, па су после променили и узели да славе братоношке свеце: Никољдан и летњи Петковдан. Узроци су тој промени: прво, што су тиме себе уврстили у ред осталих братоношких брастава, и друго, што им није било могућно издржати слављење Митрова-дне, јер би им долазили на славу не само Братоножићи него и Кучи. Свуда по Братоножићима називају Вујотиће Лужанима. Ово је заиста и оправдано, јер су Вујотићи били у Пиперима саставни део старог српског становништва, које је без сумње највећим делом било лужанскога порекла.

Недавно се неколико породица од Лужана преселило у Србију, веле: у Мрдаре (у срезу косаничком) и у Страгаре, свакако у Страгаре у срезу јасеничком, јер из описа Станоја Мијатовића (»Темнић« у VI књизи »Етнографског зборника«, стр. 300) видимо, да их нема у темнићским Страгарима.

*   *   *

д) Лајковићи (Љајковићи) зову себе и Павличићима по имену старога села, у коме су се најпре настанили. Има их свега 9 домова. Они сами причају, да су дошли из Бјелопавлића, али сви остали Братоножићи кажу, да је њихов предак Љајко, који је био ковач, дошао пре девет пасова однекуд од Скадра и прибио се да служи у кући Вуковића, једног старог пиперског рода, који се био настанио у селу Павличићима и после се нешто истражио а нешто одатле раселио (последња кућа Вуковића одселила се пре триестак година у Зету. Од тих Вуковића Љајко је добио земљу и окућио се. Љајковићи су уопште врло неповерљиви и што своје порекло доводе лажно од Бјелопавлића, то је још бољи доказ, да је казивање осталих Братоножића истинито. Јер обично мала и слаба браства, која су још незнатног порекла, гледају, да дигну себи цену доводећи своје претке у везу са каквим угледним браством или пдеменом. Врло је вероватно, да је предак Љајковића побегао од крви, па да су они и због тога крили своје порекло. Љајковићи славе Арханђеловдан и летњи Петковдан 26. јула). Сад их је у селу Павличићима само 2 породице, а остали су се преселили у Морачице (5 пор. и у Малу Ријеку (2 пор.).

*   *   * 

ђ) Јововићи, 6 породица, у Поткршу су пореклом од Јова Бојовића из Куча (од браства Бојовића с Убала, кога је мајка била довела као пасторка у Поткрш.

*   *   *

е) Биљурићи или Вукореповићи су дошли пре 200 година из старог села Купусаца у Кучима. Стојали су најпре на Тримојевићима (код Клопота), па су пре сто година дигли у Брскут и сад су тамо.

*   *   *

ж) Најзад у састав данашњег племена Братоножића улазе већ поменути остаци старог становништва (укупно само триестак породица): Букумири-Лаловићи, Гарићи, Царичићи, Пејушковићи и Вукајловићи, који сви осим Вукајловића славе Св. Николу и Петковдан.

*   *   *

Овај нам је преглед показао, какав је састав данашњег племена Братоножића. Главни је представник племена једна група од сродних брастава, која се развила од 400 година на овамо и која је, како успомене показују, још од пре 250 и више година већ била задобила главну улогу у племену. Та су браства успела да брзим множењем ојачају и, што је најглавније, да се рашире по целом средишту братоношке области истискујући пред собом старије становништво и не дајући новим досељеницима, да се насељавају у њихову средину. Нема сумње, да је успешном напредовању ових брастава доприносило и предање о њихову угледном пореклу. Јачина ових брастава била је узрок, да су стари и прави Братоножићи морали да се растуре, те је од њих претекло само оно неколико малених и раштрканих остатака. Осим ових брастава успело је да се развије и одржи још само једно јаче браство, Лутовци, које се зацело баш зато могло одржати, што је подалеко у страни, на самој ивици братоношке области. Осим овог браства има још само три мања досељена браства, али су и она сва три насељена опет на ивици Братоножића.

Према томе не само данас него већ четири века и више од онда, откад је почело досељавање с истока испред Турака али Братоножићи нису чинили једноставну целину пего је било састављено од разноврсних елемената. Али је вредно истаћи, да су се ипак сви ти елементи осећали као целина, као једно племе са заједничким именом. Томе ће бити главни разлог у овоме. Кад су први досељеници дошли у братоношку област, они су ту већ затекли старо становништво, које је свакако бар највећим делом и било потомством старих, правих Братоножића. Због тога су досељеници, да бн се одржали међу овим старинцима, морали се њима и прилагодити: примити њихово племенско име, па и њихову племенску славу. После, кад су досељеници ојачали и почели истискивати старе Братоножиће, они су и сами задржали братоношко име у толико пре, што је оно већ одавно било везано и за саму област. А област братоношка, која чини згодну географску целину (између две дубоке речне долине и планина на с.), била је такође једним од врло знатних чинилаца, да се сва браства и родови, настањени у тој области, осећају као целина и у случају потребе особито у ратовнма узајамно се помажу.

Телесне особине и плодност

И по општим телесним особинама и но типовима братоношко становништво се слаже са Кучима. И у Братоножићима превлађују црномањасти и плави типови кратке, округласте главе и пошироког, округластог лица дакле брахицефални типови средњег и повисоког раста.

Колика је плодност, показују нам ови примери. Има неколико стараца од седамдесет и осамдесет година, који су се у тим годинама поново женили и имају деце, а поуздано се зна за Тошка Пејова (пре девет пасова), да се оженио у својој осамдесет и четвртој години и имао четири сина, од којих је данашње најјаче пелевско браство, Тошковићи (око 20 домова). Пок. Љакић Лукин Тошковић на Пелеву Бријегу имао је двадесеторо деце: жена му је пет пута родила по двоје деце. Неру Ристову Павићевићу, бившем учитељу на Пелеву Бријегу, родила је жена шеснаесторо деце и то опет у пет махова по двоје (ту сам жену видео: још је једра и снажна, тако да ће можда и даље рађати). Михаило Радованов Шаковић из Пелева Бријега родио је са женом тринаесторо деце. А већ има пуно родитеља, који су изродили по десеторо деце.

Породице, задруге н племенско уређење

Родитељи са децом, дакле породица, то је најчешћи облик друштвеног живота у Братоножићима. По подацима, које сам прикупио, обична породица има 7—8 чланова као средњи број. Задруге, које тамо зову задружном кућом, сад су врло ретке, али их је до скора било више. Највећа је садашња задружна кућа Беше ‘Бељева у Виоцу од 20 чељади, а до скора су биле и повеће задруге: Милете Тошковића на Пелеву Бријегу од 25 чељади, попа Милована Грујића у Клопоту од 22 душе, Андрије Милованова Чубрановића у Бољесестри од 18, Грује Перованова Станковића у Сеоштици такође од 18 чељади и Мираша Тошковића на Пелеву Бријегу од 15 чељади (задруга од четири брата). Ове су се све недавно поделиле.

Чељад у кући се и код Братоножића зове интересантним изразом роб и робје. Мушко се дете редовно зове само ђететом и ђетићем, а женско ђевојком.

Племенско уређење у Братоножнћа није се у прошлости одликовало неком чврстом организацијом. Они су свега једанпут нмали војводу, који је управљао целим племеном: Пеја Станојева Баљевића са Пелева Бријега.

Али после Пејове смрти у Братоножићима је настало стање исто онакво, какво је било и пре њега. Заједничког племенског старешине није било, а што се племе ипак држало као целина, особито у случају одбране од спољашњих непријатеља, томе има више разлога. Пре свега сама област има од старине опште племенско име Братоножићи, те се и све становништво те области осећало међусобно везано тим именом. Да је је сама област тако згодна географска целина, да је већ собом упућивала своје становнике једне на друге и чинила од њих издвојену, засебну, тешњу групу у односу према околном, даљем становништву. Најзад, свакад је било у племенској области по једно јако браство, које се истицало као представник целог племена н уз које су наравно морала пристајати и она мала, слаба браства, што су била настањена поред њега.

Браства су имала своје главаре, који нису нарочито бирани, него су то биле најистакнутије личности у њима. Доцније су поједина села имала и по једног кнеза. Кад се имала у племену да изравна нека распра, нпр. између два браства, састављали су изборни суд, у који су улазили браствени главари или за ту прилику изабрани заступници појединих брастава, које су „у једно време« (јамачно по турском утицају) звали незерима.

Братоножићи су имали у знатнијим приликама, које су се тицале целог племена, и заједничке скупштине, на којима је одлука морала бити донесена једногласно, да би је свако браство примило.

Ратовање је готово навек било заједнички посао целог племена. Било је правило, да сваки из племена трчи на ону страну, где је пукла пушка против Братоножића, па ма иначе нека браства у племену била у међусобној завади. Племе је дакле у борби против непријатеља, који нападне на племенску област, било навек сједињено, иако није имало нарочитог општег војсковође. Наравно да је у таким приликама вођство узимао на себе неки већ оглашени јунак и војсковођа, обично онај, који је био из једне од најглавнијих и најмоћнијнх, кућа (т. ј. родова) у племену. Такве су »куће“: Премовићи и Тошковићи (од Баљевића на Пелеву Бријегу, Балићевићи у Кисјелици, Грујићи у Клопоту, Ђелевићи-Вучевићи у Виоцу, Јанковићи и Секуловићи у Брскуту све родови од »Братова“ потомства.

Кад су Братоножићи, од доба владике Петра II, већ пришли Црној Гори, почели су им црногорски владаоци постављати капетане и сердаре нзмеђу најзнатнијнх личности од поменутих родова. Тако је из рода Премовића био први владичин капетан и сердар Вуко Милошев (у четвртом пасу у назад). За Вуком је био капетан Милован Радојев Балићевић (само три године), па потом Вуксан Мушикин Грујић, за чије је време уведено уређење и војни закон кнежевине Црне Горе. Тада је Брскут био засебна капетанија (капетан је био поп Радоје Секуловић) После су главни чинови капетанство и командирство прелазили с једне од поменутих кућа на другу. Сад је (1904. године) капетан Павле Пунишић Илић (Радошевић, из Клопота) а командир Богдан Секуловић, син пређашњег командира, попа Ннколе Секуловића.

Додатак 0 свештеницима у Братоножићима

Пошто се и свештенички чин сматра у брђанским племенима као одликовање и зато као повластица знатнијих родова, да кажемо неколико речи и о томе. Уопште је у Братоножићима бивало врло мало своштеника. Најстарија је успомена очувана о свештенику са старе Бољесестре, који се из Братоножића одселио у Црмницу. После њега није било задуго у Братоножићима свештеника, него су само калуђери долазили те вршили свештеничке дужности, а пошто је подигнут манастир Дуга, њени су калуђери бнли и свештеници братоношки. Зна се само за Пеја Станојева да је пре него што ће постати војводом, био свештеник. После Пеја су били још свештеницима само његов унук Машко Тошков (и то кратко време) и после Радоје Секуловић у Брскуту. Тек у новије време Братоножићи су први пут добили два свештеника: једнога, Милована Грујића из Клопота, у Дољим Братоножићима п другога, Марка Балићевића пз Кисјелице, у Горњим. Сад имају опет само једнога, попа Нова Грујића из Клопота.

Кад разгледамо презимена ових свештеника, видимо, да су и они, исто онако као и племенски главари, сви нз најзнатнијих „кућа“ братоношких од »Братова« потомства.

Облици својине у земљишту

Већи део братоношког земљишта и сад су комунице, тј. заједнице браствене и сеоске. Правих племенских заједница Братоножићи немају, јер се таке заједнице задобивају отмицом од других племена, а Братоножићи су напротив губили.

На северу су „планине« с катунима, на које издижу преко лета. Оне су готово све биле заједница појединих већих брастава, само што се знало свакоме роду место, где катунује. Тако је Вјетерник у целини пелевачка планина, али поједине његове делове држе од старине иста браства, и пошто су то јака браства, она те делове већ сматрају као својину, па су неке од њих у новије време и поделила на домове. Тако су Пелевчани н Бољесестрићи изделили на домове сву земљу својих катуна, која се може радити (Владојев Сјенокос, Јаворци, Метковлас, Заломи, Антешевац, Брајино Катуниште и Остра Глава). Гора Заломи није подељена, већ је заједничка за пелевске, вилачке и сеоштичке катуне. Виочани још нису поделили свој део у Вјетрнику. Кисјеличани су изделили родну земљу, а остало им је и сад за катуне заједничко (Кротаја, Каћуни До, Корита и Калужа).

Осојник код Јаблана је неподељена заједница једног дела пелевских Премовића. Била је ту најпре заједница свих Премовића, па је издељена на родове, те су једни своје делове изделили на домове или испродавали.

Сиљевик је заједничка »планина« лутовска. Тако и Волујац, Дуга и Нрушевица.

Планиница јс клопоћанска »планина“, у којој већ има и делова, који се обрађују.

Црна Планина је од старине братоношка и пиперска. На њу су по свој прилици издизали још стари братоношки Павличићи, те отуд и садашњи њихови заменици, Лајковићи, имају право на део у Црној Планини. Пипери сад немају дела у Црној Планини, него су их заменили Кучи. Прича се (у Лутову), да је пиперски војвода Драгиша напустио Црну Планину због тога, што му је у њој змија ујела сина.

Турјак је такође био од старине пиперски, али биће да су поред Пипера издизали на њ и Братоножићи. Сад је пиперски, братоношки и кучки. Од Братоножића имају тамо катуне: Клопоћани, Нелевчани са Кисјеличани (имају заједнички део), Виочани и уз њих неколикн Сеоштичани, који су од Виочана купили део.

Некад су Братоножнћи имали много више планине, па су им је већином поотимали суседи, највише Кучи.

Земљиште, које је око села братоношких, дели се на комунице, метехе и баштине. Комунице су заједничка својина »општинска« или сеоска, односно браствена, јер су села још великим делом браствене целине. »Општинска« комуница се сад тако зове, а то су у ствари заједнице појединих насеђених предела, као што су Пелев Бријег (у ширем смислу), Клопот, Лутово, Сеоштица и Брскут. Њима су обухваћена даља а већа земљишта на домаку појединих предела и служе за испаше.

Сеоске су комунице у близини појединих села. Нека села већ имају мало комунице, јер су је због потребе у земљи изделила (нпр. Сеоштичани конуницу у Малој Ријеци а село Кисјелица је већ и нема). Комунице су или стеновите главице са нешто паше или гора и још понегде локве.

Метеси су забрани, а баштине су орнице (њиве и ливаде) и једно и друго приватна својниа. Метеси су већином млади забрани, подигнути на земљишту, које су поједини домови добили прилком дељења комунице, па ннје било подесно за обрађивање. Како је уопште мало земље за обрађивање види се по томе, што обично на једну породицу долази свега ио два рала зсмље.

Додатак 0 кући и о другим зградама

По спољашности се ни куће ни друге зграде нимало не разликују од оних у Кучима. Само је по које име друкчије. Озидана ограда око дворишта зове се стомбор. Она је веома ретка. Куће су или зидане »у клак“, тзв. куле или »куће па под« (види слику: кула у Видачици), или су грађене од наслаганог камења без клака, »у сувомеђу“. Сухомеђне су куће све приземљуше а покривене су или штнцама или сламом („сламнице« или »појате“) а ређе каменим плочама (»полаче«). Кров је увек код ма које врсте кућне само »на двије воде“, т. ј. са нагибом на две супротне стране. Пази се, да кућа не буде окренута северу (због ветра) или западу (због јаке кигае).

Куће са два одељења су ретке и то су навек куле. Једно одељење је онда »кућа« или огњиште или оџак а друго је камара (соба). У понеку кулу се не улази непосредно споља, него се уђе најпре у избу, у којој су намештене дрвене »стубе“ или »скале« за излажење к огњишту. Тада кула има само та једна врата, на изби. Иначе су на кули по двоја врата: једна за избу и друга за »кућу«.

На кулама, које су грађене у раније време, има понегде на оба боја отвор за пуцање, пушкарница. Услед пређашњих непрекидних ратова заиста се морала кућа удешавати као каква тврђава. То ће бити и узрок, што је на понеким кулама удешен само један улавак, и то кроз избу. Знатнија браства и јаке задруге су ради одбране и градила куће наблизу, па их још опкољавала тврдим зидом, те је таква група од кућа личила на омање утврђење. Леп је пример од таког утврђења очуван у Клопоту, у средини села. Има два пространа, ограђена дворишта са кућама, које су заједно градила три брата: Груја, Петар н Илија, синови Радоша Љакова. Куће су врло тврде, од »клачена« зида: у горњем дворишту има шест кућа, од којих је једна била кулица, удешена за »џебану“. Кулица је била на два спрата. У доњем дворишту има три куће. Све куће и зидови око дворишта имају »пушкарице«. Кучи којн су нападали на ову тврђаву и бивали од ње одбивани, називали су је због њене тврдоће »малим Скадром«. Све су ово зидали мајстори, доведени чак нз Приморја јер их онда овуда није било. Ово сведочи о богаству те негдашње задруге, о коме се врло много прича (кажу да су имали преко хиљаду оваца и на 300 коза н да им се годишње телило на стотину самих телади).

У катунима се граде колибе од сухомеђе са кровом од »штнца«. Уз колибе иду торови. Ређе се нађе и по који »саврдак«.

О старијој ношњи

П. Мајић је описао по казивању старију братоношку ношњу, н овде ћемо изнети његове нодатке.

Мушки су носили дугу хаљину, која се спуштала чак до листова. Она је била оперважена око руке свитом а тако и спреда и испред до доњег руба. Иза свите је ишла черазија око руке и на прсима. Било је свите н на раменима. Прса су била отворена, а ниже паса су се крајеви пресавијали на слику бугарских гуњина. Испод хаљине су ишле брагеше, које су налик на данашње црногорске гаће, али су уже и у два нита ткане. Зато су се и звале двонитне брагеше. Било је, али ређе, и четворонитних. Ваљане брагеше су почеле у новије време замењивати двонитне и четворонитне. Четворонитне и данас постоје у Братоножићнма, у Кучима и у другим племенима. Те брагеше су везене белим вуненим или памучним концем са баџицама на ивици ногавица, а шивене су митачом. Испод брагеша су ишле шарене доколенице, које су се озад закопчавале. Горњи и доњи део доколеница био је црвен а средина бела. Слнчних црвених доколеница било је и у Зети. На саставак брагеша и доколеница везивале су се подвезе од конца на натрицн оплетене (изаткане). Њима се по неколико пута омотавала нога, па су се озади привезивале и пуштале ките да висе низ листове. Та врста подвеза са китама постоји и данас у неослобођеном делу Зете. На глави се носила црвена капа са китом (Фес) или пустењача, каква се и данас носи у неослобођеној Зети. Носили су дуги перчин, који су под капом омотавали.

Женскиње су носиле праве арбанашке цупелете које су се звале урупњача. То је један комад за рашу (сукњу) и за гуњицу. Доњи део, од паса на ниже, био је сав украшен гајтанима, концем и свитом тако да је имало неколико слојева од рупца на коленима до појаса. Горњи део, од паса навише, по кроју је много наличио на данашњу душанку, која се виђа на црногорској момчади. Наравно да је материја и израда била много грубља и простија. Рукави су били »на чепкење”, да су се могли и обућн и носити опуштени. Поврх урупњаче ишао је зубун са чемпризима низ прси. Он се и данас може видети на каквој баби у Братоножн- ћима. На зубуну су сем чемпреса биле ките, којих је једна туба стојала на оба рамена а по два до три пара нспод пазуха. Свака кита је била начичкана ситним »ђинђувама“. На ногама су носиле дебеле, концем и гајтанима извезене чарапе, које су свитом биле оперважене и на страни су се закопчавале. На глави су жене носиле повез и белу мараму, која је на крајевима бвла извезена и китама урешена. Косе су спуштале до појаса а у коси носиле шестаке и ђинђуве. Главом су много наличиле на херцеговачке жене из Билећа. Појасеви су такође били слични оним код херцеговачких жена. На прсима су носиле младе по три пара ђер- дана, који су се звалн верижице. Девојке су носиле хаљину и џупелету, а на глави мале, као тањир плитке капице од белог сукна и врх њих крпу. Мушки су ишли голих, отворених прси, а женске су прси покрнвале урунњаче, које су биле испод пазуха прекројене, да се може дојка извући напоље.

Напомене о говору и о неким обичајима у Братоножићима

Иако су Братоножићи мало племе и самом природом готово сасвим ограђено од околних племена, ипак се и у њима запажају знатне разлике у акценту и у изговору понеких гласова, па донекле и у речима. Особито је јасна разлика у говору између становништва у братоношком средишту н онога на ивици према Кучима и према Пиперима. Становништво братоношког средишта, а то је готово само браство Баљевићи, говори уопште отегнуто, има много дугог нагласка, чак и онде, где му иначе у српском језику није место, нпр. у речима: брате, Станоје или у карактеристичном изразу: ,тако ми Бога (а се у последњем слогу изговара скоро као е, а то долази отуд, што се претходни слог изговара исто онако као и у првом падежу). Овај говор, који је поглавито карактеристичан за становништво предела Пелева Бријега, сад се све више губи. Млађи свет већ напушта то отезање, због кога му се околни становници подсмевају. У јужним братоношким селима и у Лутову изговор је већ бржи, оштрији, сличан кучком и пиперском. Лутовци уопште говоре исто онако као и Пипери.

У Лутову се нпр. (по П. Мајићу) говори ној (ноћ), дој (доћи), чок (м. човек), исто као у Пиперима и као у Кучима. Ово у толико више заслужује пажњу, што су Лутовци с Пиперима растављени од Куча поменутим средиштем братоношким, у коме се ти облици не чују, у коме је нагласак друкчији и у коме је говор уопште граматички правилнији. Због тога се намеће мисао, да су многе особине тога говора из братоношког средишта донели досељеници, а да су у кучком и у пиперском говору боље очуване особине старијег српског дијалекта у овим пределима.

Обичаји су у Братоножићима сасвим једнаки с онима у Куча. Запазио сам само две-три мало друкчије појединости. Тако о Божићу имају Братоножићи обичај, да на први дан Божића рано ујутру неко од најстаријих из куће изиђе и трипут обилази око куће, говорећи гласно све што жели дому добра од Бога, а сва чељад у кући понавља за њим те исте речи. Муштулугџију младожењиних сватова зову Братоножи првијенцем. О свадби има обично и девојачка родбина старог свата, који замеће шале и препирке са младожењиним сватима, нарочито са њиховим старим сватом: поставља им нпр. разне погодбе, да свати учине ово или оно јунаштво, па да им се да девојка.

Вреди нагласити, да је и у Братоножићима обичај да о свадби код девојачке куће седа за трпезу онолико од рода девојачког, колико је свата.

Крстоноше зову у Братоножићима и литијом. Сви Баљевићи носе литију о Спасову-дне; Клопоћани, Павличићи и Дужани о Маркову-дне а Лутовци на Ћирилов-дан (15 јула). Кад иду крстоноше, неки домаћини притерају своју стоку, да крстоноше прођу кроз њу, н поклоне крстоношама по једног брава. Оног дана, кад се носи литија, дочекују имућнија села госте из околине и часте их.

0 Ђурђеву-дне је поред осталог био и обичај, да се донесе у кућу “штругља” воде, у коју се метне здравац, да се и на солила за стоку меће здравац о осим тога су га и људи задевали за пас.

Пролетњак, обичај, који се држи и у Братоножићима, сматрају као средство против змија.

 

ИЗВОР: др Јован Ердељановић, “Братоножићи”, Српски етнографски зборник, књига 12, штампана 1909. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

 

 

 

 

 

 

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (46)

Одговорите

46 коментара

  1. Брато - Ножицки

    Не постоје Порогоновићи него Проговићи од Прога!