Порекло презимена, село Златарић (Ваљево)

7. јун 2013.

коментара: 3

Порекло становништва села Златарић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Златарић лежи на обема обалама Јабланице и Обнице, као и њиховом међувођу. Куће су растурене по плећима и падинама шумовитих, кречњачких јабланичких и обничких висова. Земљиште је кршевито, врло неравно и само приступачно уз поменуте реке. Главнији су висови: Осијањ, развође Обнице и Јабланице, Орловац, Маћи До, Рогопеча и Сењевац, на левој обали Обнице, Јовањске Шуме и Пакљанске Стране на десној обали Јабланице.

Извора у селу има доста и у толикој мери, да се село једино њима служи. Главнији извори у селу су: Врело, Јовањска Чесма, Букови, Врановина, Црно Врело, Матковића Врело, Јелина Водица, Илића Водица, Орловица, Хајдучка Вода, Бегова Вода и многи други. Сељаци се служе водом са обеју река, као и притока обничких. На Осијању се налази једна велика вртача каменитих страна, плитка и испуњена атмосферском водом, и зове се Језеро, а његову воду народ употребљава за појење стоке. Од текућих вода су: Јабланица и Обница, које никад не пресушују и препуњене су појединим приватним или задружним млиновима и ваљарицима. Осим врела, која после кратког тока падају у Обницу и Јабланицу са десне стране нема никаквих других притока. Остали потоци су точила низ која се спушта сувишна атмосферска вода и њихове су долине препуне плазова и оброњеног камења. Са леве стране у Обницу падају Буковица, која долази из Буковице, Паланчки Поток, који долази из Паланке и Сењевачки Поток, који долази од Царића и Доње Буковице и одваја ово село од Белог Поља.

Земље и шуме.

По плећима и падинама брда, која достижу висину од 300 метара врло је мало зиратне земље, иако су куће на њима. Оно мало брдске земље исувише је посна, страновито и неродно. Главне су земље овог села низ Јабланицу и око Сењевца, Паланке и Буковице. Језгра имања овог села је у Буковици и то су црне, смолне и родне земље, подесне за сваки усев. Добре ливаде су у Паланци и Сењевцу, а најбоље кукурузне земље су у Јабланици и, колико их има, у Обници и Буковици. Брдске су земље за воће и шуме.

Шумама ово село обилује. Сама Јовањска Црква има своје шуме у 140 хектара. Цело међувође река је под шумом, тако да се куће ни са које стране не виде. Шума је од лиснатог дрвета, подесна и за грађу и за гориво, као и за жежење ћумура. У овом селу има доста места сеоских, породичних и џематских заједница. Јужна падина Осијања, изнад црквене шуме, све до Балиновића је сеоска заједница. Живановићи имају своју заједницу на северној страни Осијања до Причевића, Паланка има своју заједницу у Сењевцу до Доње Буковице, Миљковићи опет у Осијању до Балиновића, Голоскоци у Рогопечи, Филиповићи у Осијању итд.

Тип села.

Златарић је село разбијеног типа, раздељено у поједине џемате. У селу има пет главних џемата, који су појединим потоцима или новијом деобом издељени на мање џемате. Ови џемати нису засеоци, како се то данас обично узима у чиновничком језику, јер народ не сматра да су џемати толико јаки и тако географски издвојени, да мугу чинити целину.

Главни џемати у селу су: Паланка, Пресека, Војковац, Рогопеча и Миљковићи.

Паланка је испод Доње Буковице на Сењевцу око Бегове Воде, ту су:

Виторовићи, Мојсиловићи, Обрадовићи, Петровићи-1, Милутиновићи, Перишићи, Марковићи, Петровићи-2 и Петровићи-3.

Пресека је на левој обали Обнице и дуж Буковице и населили су је:

Котарци, Тимотићи, Савићи (Радовановићи), Радосављевићи, Рајичићи, Миливојевићи и Ристивојевићи.

Војковац је сав у Осијању и населили су га:

Марићи, Бајићи, Ћосићи, Илићи, Ђерићи, Матковићи, Живановићи, Гачићи, Готовчевићи, Црепићи, Филиповићи, Бобовци и Петрићи.

Рогопеча је на левој обали Обнице и ту су:

Голоскоковићи, Николићи, Петровићи (Милутиновићи), Степановићи, Марковићи и Младеновићи (Петровићи).

Миљковићи су на обема обалама Јабланице и до Балиновића и ту су:

Алексићи и Марковићи.

У Златарићу је доста развијен задружни живот. Нема тако великих задруга, али их има са по 20 чељади и чувенију су задруге: Ћосића (две куће), Ђерића, Илића, Голоско(ко)вића и Готовчевића.

Подаци о селу.

Према списку ваљевске епархије од 1735. године Златарић је имао 8 домова. У харачким тефтерима од 1818. године ово село је имало 38 домова са 51-дном породицом и 139 харачких личности.

Према попису:

-1866. године – 63 дома и 540 становника.

-1874. године – 65 домова и 532 становника.

-1884. године – 79 домова и 589 становника.

-1890. године – 77 домова и 664 становника.

-1895. године – 91 дом и 729 становника.

-1900- године – 104 дома и 775 становника.

Годишњи прираштај становника од 1866. године је 7,21 а процентни 1,33%.

Име селу.

Име Златарић не само да налазимо у харачким тефтерима, оно је још старије и познатије у литератури. Ово село се налази у списку села ваљевског округа, који је саставила београдка Админстрација 1737. године за време владавине аустријског провизоријума и записано: Slaturich.

Сељаци причају о необично великој старости овог села. За име селу везују се две приче.

1. Једни причају да је селу име дошло од народног јунака Златарића Павла, који је родом из овога села о одавде отишао на Косово и погинуо.

2. Други вела, да су многи старији насељеници овог села били златари, па је по њима добило име ово село.

Паланка је најстарије насеље у овом селу, у њему су живели и Турци, који су се обично бавичи разним занатима. И данас се прича да су код Бегове Воде били турски дућани и куће, али да је све то растурено пре устанка 1804. године због куге.

Војковац породични назив најстарије породице овог села. Рогопеча се зову најстраховитији кршеви овог села, па по њему и насеље.

Старине у селу.

1. У Паланци, испод Мојсиловића куће, на његовом имању, распознају се и данас зидине некакве куле, како је народ овог краја назива. Те зидине приписују неки Павлу Златарићу, а већи део старијих људи Римљанима. Око тих зидина, које су данас увелико разваљене и разнете, показују се поједини гробови без споменика од некадашњих становника овог села.

2. Око Бегове Воде била је турска чаршија (народ вели – паланка), чији су доказ пре 50 година раскопане сувомеђине и заорано турско гробље.

3. Најлепша старина у селу је Црква Јовања. Не само црква већ и знатан део села на обема обалама Јабланице зове се овим именом. Јовања је била некада манастирска црква, али је већ у почетку 19. века постала световна црква. Као световну цркву помиње је Јаоким Вујић у својим путовањима по Србији у 1828. години. Црква је мала, сва од камена и са кубетом. И њу је палио Махмуд-паша Бушатлија и 1788. години. После тога је оправљена а 1850 године дозиђивана.

Народ прича за цркву да је овде од давнина, али да су је ваљевски Турци чешће пута палили и рушили. Прича се да је дуго била у рушевинама, па да су је из рушевина подигли, овакву каква је данас, познати кнежеви и ваљевски богаташи браћа Витковићи* око 1700. године, који су сахрањени код цркве, са десне стране њеног олтара, чије надгробне плоче и данас стоје.

*Јевта и Јован Витковић били су родом из Ваљева. Шта су пре аустријских ратова били, не зна се. Зна се да су оба били велики пријатељи Аустрије, да су је оба ревносно помагали у борбама против Турака, зашта их је она богато обдарила, постављајући их за старешине хајдучких чета. Витковићи су имали у Ваљеву своју кућу на ушћу Граца. Успомена на њих очувала се и данас, што се ушће Граца зове Витковића Кула. Јевта је умро 1710. године а Јован 1732. године и то се види са њихових надгробних споменика. После смрти њихоиве, њихове је породице аустријска влада превела у Уграску и тамо их стално населила.

4. Стари пут, који је од Сокола ишао за Ваљево, пролазио је северним делом овог села поред Бегове Воде и Сењевца па је низ Боричевац силазио у Ваљево. Овај пут је сада занемарен, јер је поред њега просечен нови окружни пут.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Златарићу не само његови сељаци, већ и околни приписују велику старост.

Најстарије сеоске породице, за које се не зна да су и са које стране досељени, јесу данашњи:

-Виторовићи у Паланци где од старине живе, има их под два презимена у 4 куће и славе Аранђеловдан.

-Матковићи* и Илићи у Војковцу где од старине живе, има их под презименом Матковић једна и Илића две куће, славе Аранђеловдан.

*Из Матковића је породице онај Кићан из Златарића, који се помиње као фрајкорац на вежбању више Варадина у Мемоарима Проте Матеје Ненадовића.

-Миљковићи су били у Миљковићима, сви су се иселили због турске обести 1800. године у село Орашац у ваљевској Тамнави где их и данас има.

-Илићи-2 су из Горње Буковице, од породице Богутовића, славе Никољдан.

Све друге породице су досељене:

-Живановићи, Ђерићи и Голоскоковићи* су најстарије досељене породице, које су пред крај 17. столећа дошле из Грахова у Црној Гори због убиства некаквог Турчина. Живановићи су досељени у три засебне породице, међусобно сродне и населили се у Војковцу и Рогопечи. Живановића има 8 кућа, Ђерића 4, где се у једну призетио један од Бајића из истог села, а Голоскоковића има 16 и сви славе Ставањдан, осим уљеза у Ђериће, који слави Лазаревдан.

*Голоскоковићи су названи по неком претку, који је био сувише кракат, па је најбоље могао скакати.

-Котарци* су се пред Кочину Крајину населили у Пресеци, предака су населили Турци однекуда из Босне, има их 10 кућа и славе Михољдан.

*Котарци нису из Превиша у Дробњацима, већ по њиховом казивању, предак им се доселио однекуда из Босне, по свој прилици из Гласинца. Прича се да су се ту населили од Новог, управо од Котара у Далмацији.

-Бајићи и Ђосићи су једна породица, населили су се после Кочине Крајине из Осата. Њихов предак је био зидар, има их 9 кућа и славе Лазаревдан.

-Марићи су дошли у време Првог устанка, предак сишао у аргаштину из Кремана у Старом Влаху, њих је 8 кућа и славе Јовањдан.

-Савићи, Радосављевићи и Рајичићи су пореклом из Коњевића-Мокра Гора-Стари Влах, дошли као надничари у Првом устанку, има их 8 кућа и славе Јовањдан.

-Петровићи-1 и Милутиновићи су досељени као мајстори из Кошаља у Азбуковици, предак име се призетио у Виторовиће, има их 4 куће и славе Ђурђиц.

-Готовчевићи су стара свештеничка породица досељена однекуда из Босне у Првом устанку, данас их је три куће и славе Никољдан. Стари су замрли, а названи су по томе што је нека одива, доведена из Пауна, од Бошковића породице, донела готово дете (копиле), које су звали „Готовац“ и по њему назвали његове потомке.

-Алексићи су досељени у Првом устанку од Сребренице, од породице Немчевића, а којих данас има доста у Осату, насељени су на имању Миљковића, које су претходно купили, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.

-Марковићи у Миљковићима су мало старији од Алексића, доселили их Миљковићи на своје имање из Гвосца (Гвоздац) у ужичком округу, има их две куће и славе Јовањдан.

-Црепићи* су досељени после Другог устанка из породице Митровића у Дупљају; има их три куће и славе Јовањдан.

*Претка данашњих Црепића довела је мати, кад се преудала у Живановиће. Како су до скора у Беговој Води, а и много раније, биле циглане, он се погоди код циглара и научи занат, те га по томе прозову Црепар а његове потомке Црепићи.

-Обрадовићи су из Грчића у Азбуковици, славе Лазаревдан.

-Филиповићи су досељени из Љештанског у округу ужичком, предак се доселио као мајстор, славе Никољдан.

-Бобовци су дошли на имање Филиповића из суседног села Бобове од породице Бобовчевића; има их две куће и славе Никољдан.

-Перишићи, отац се доселио као механџија из Ваљева пре 50 година, славе Ђурђевдан.

-Петрићи, предак сишао из Стубла као механџија, славе Никољдан.

-Тимотићи су пре 30 година сишли из Доње Буковице на своје имање после деобе у селу, славе Јовањдан.

-Миливојевићи су пре 12 година сишли на своје имање из Балиновића, славе Јовањдан.

-Петровић-2 је пре 3 године дошао на своје раније купљено имање из ваљевске Каменице, славе Јовањдан.

-Петровићи-3, сишли из Годечева на купљено имање, славе Јовањдан.

-Ристивојевићи су се стално населили пре 10 година а доселили су се у овајј крај 1876. године из Штрбаца у Босни, славе Јовањдан.

У селу је 104 куће од 23 породице.

 

Занимање становништва.

Златаричани се занимају свима привредним гранама, којим и други сељани у овој области. Производе у знатној мери пшенице и овса, воћа и поврћа и вишак продају у Ваљеву. Али специјално занимање сваког сељака још је и жежење креча. И уз Јабланиоцу и уз Обницу тако је много кречана, да готово свака кућа има по 2-3 своје угашене или радне кречане. Живи креч продају у Ваљеву и по околним селима. У селу има доста занатлија, који себи раде и суседним сељацима, а то су већином: колари, качари, млинари, дрводеље, стругари и др. Нигде не иду у аргаштину, нити се селе из села.

Појединости о селу.

Златарић је саставни део Јовањска ошппштине, коју чине још и села: Балиновић, Пакље и Седлари. Судница је у Јовањи, а ту су црква и школа. Гробље је раздељено по крајевима.

Преслављају Спасовдан.

У селу су уз Јабланицу на путу Ваљево-Бајина Башта две механе; једна у Јовањи код општинске суднице а друга у врху села, до Балиновића. На пуру Ваљево-Лозница, код Бегове Воде, у Паланци је трећа механа. Само уз горњу механу у Јабланици је магацин сопствене механе, иначе никаквих других зграда нема осим станова, где седе механџије. Све три механи држе сељани овог села, који се узгред баве трговином у јачој мери.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Мишљења сам да би село Златарић требало линковати и на село Јовања, које је очигледно раселица Златарића, јер се у књизи Љубе Павловића не помиње село Јовање изузев Јовањских Шума и цркве, сада манастира, Јовање – а ево и због чега:

    Manastir Jovanja

    Nalazi se u neposrednoj blizini Valjeva (7 km) na putu za Poćutu i Bajinu Baštu. pripada selu Zlatarić. Crkva manastira Jovanja je najvrovatnije podignuta krajem XV ili početkom XVI veka. Priprata je dozidana 1706. kada je ceo manastir obnovljen zahvaljujući ktitorstvu braće Vitković, Jovanu i Jevti.
    U prvoj polovini XVIII veka u manastiru je postojala bogoslovska škola. Turci su 1788. zapalili manastir. Stariji živopis (iz XVII veka) crkve Sv. Jovana je obnavljan nekoliko puta. Kompozicija Hristovog Raspeća na severnom zidu izdvaja se svojom monumentalnošću. Predstava Blagovesti nalazi se na istočnom luku na prostoru ispod kubeta a značajno oštećena freska, Krštenje Hristovo, na južnom zidu.

  2. Slobodan

    Mote li neki podatak o Mojsilovicima iz Palanke? S obzirom da imaju podaci o svim ostalim prezimenima, sem o njima.
    Hvala unapred