Порекло презимена, села Горње и Доње Лесковице (Ваљево)

3. јун 2013.

коментара: 1

Порекло становништва села Горње и Доње Лесковице, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Лесковице су на јужном крају простране Лесковичке Висоравни. Село улази дубоко у пограничне планине ове обалсти, те је отуда и право планиснко село и највише насеље у овој области. Село је на висоравни или по плећима појединих планинских узвишења или у увалама између појединих брда. Кроз средину села у правцу источном пружа се Маглеш планина и онда дели село на два готово једнака дела, која носе називе: „Пред Маглешом“ и „За Маглешом“. Пред Маглешом, са северне стране од планине је право село, а за Маглешом са јужне стране су новије раселице.

Северни део села је део висоравни, испуњене силним вртачама, поређане у правилне низове, који се зову долине. Почеци ових долина су у планинским увалама, испод којих се јављају многи јаки извори, који отичу до извесног растојања, па пониру у вртаче, испод којих настају низови вртача до краја села. Лепи примери оваквих долина су: Ковановски Поток, Корита, Хајдучица (Пивљански Поток), Бунарски Поток и Ђуров Поток. Почетак ових долина је међу маглешким висовима и све су правца северног, паралелне између себе, осим Ђуровог Потока, који се пружа на исток.

На западном делу села отпочиње други низ оваквих долина. Са висова: Виловци, Окрајка и Јагодњака на северну страну спуштају се три долине и спајају у велику Мишковића Долину, која у источном правцу пада Грацу. Са источне стране спушта се најшира долина у селу Слибан. Са јужне и западне стране брда спуштају се две широке и кратке долине: Црвена Вода и Дуго Поље.

Вртаче ових долина, као и оне по плећима сеоских брда су каменитог дна, које је истребљено; многе су отворене биле па су временом човечјом снагом затворене. Са сталним понорима су све вртаче, у које утичу или пониру поједини потоци и извори. У источној пдини Јагодњака је једна вртача под именом Леденац, дубока 12 а у пречнику 1 метар. Дно је ове вртаче од црвенице, неравно, испуњено снегом, а преко лета ледом и отопљеном хладном водом, коју сељаци извлаче преко лета и употребљавају за пиће. Вртача је скорашња, нема левкаст изглед него само отвор, који личи на содом.

Кроз средину села провлачи се испод кречњака прфирит, који је огољен на много места и у коме се јављају сви извори овог села. И на порфириту, ако није огољен, опет су вртаче. Главнија узвишења на висоравни су: Лице у Божићима; Граховиште до Ћебића, Окрајак, Јагодњак и Виловац, кршеви до села Сушице, Главица (од порфирита) до Бунара, Кулина, Ђурова Стијена и Орашје кршеви над Сувајом.

Други део села је ненасељена планина Маглеш. Маглеш је наставак повленских висова и пружа се у источном правцу. Маглеш је кроз средину подељен двема долинама на два подједнака дела. Ове долине се зову Задушнице и деле се на Горње и Доње Задушнице. Између ових долина диже се Мијатова Превија и она спаја оба дела Маглеша. Горње Задушнице почињу извором Горња Каменица, која после тока од 10 метара понире у једну вртачу, испод које се продужава читав низ вртача на запад до повленских висова. Доње Задушнице почињу са врло јаком врелом Доња Каменица, која после тока од једног километра понире и на другој страни се јавља као извор Јасен, који отиче такозваним Стајчиним Потоком и понире опет после тока од 2 километра у једну вртачу, испод које постаје низ вртача, познат под именом Стајчин До.

И северни и јужни део Маглеша изнад ових долина сав је под вртачама каменитог дна а при томе и плитким. У оваквим вртачама снег се задржава подуже и није редак случај наћи у њима неотопљеног снега крајем маја. У северном делу Маглеша, испод Мијатове Превије, ово су знатнија узвишења: Краљево Брдо, Брезик, Дрињак, Равна Гора, Мокра Раван, Вис, Дуго Поље и Грабик. У јужном делу Маглеша, изнад Мијатове Превије ова су узвишења: Вис, Тодорово Брдо, Губави Рт, Гусарица, Милашиновица, Букова Глава, Градац, Павлова Коса, Буково Брдо и Кукаљ. Сви ови висови су пошумљени, ређе са једне стране огољени.

У Стајчином Потоку и Долу јављају се по површини силикатне стене, које су највећма огољене по Брезику и Краљевом Брду. Између Краљевог Брда, Брезика и Мијатове Превије са једне стране, Виса и Тодорова Брда са друге стране, налази се 3 километра дугачко а 300-500 метара широко планинско пољице, познато под именом Стајчин До, један од најлепших крајева овог села. Пољице није равно, већ је таласастог изгледа и нагнуто ка истоку.

Присојна страна јужних маглешких висова спушта се доста благо на јужну страну речици Забавици и од запада ограђена је као зидом Буковом Гором и Градачком Стијеном. Цела ова просторија је силикатне природе, без шума и обделана, пуна извораца и безимених потока, који утичу у Забавицу и Забаву. Најлепши и најцењенији део овог краја зове се Пали, на ушћу Забавице у Забаву.

Доње су Лесковице са малим изузетком безводан крај, оне су готово без икаквог сталног извора или бунара, без иједног потока или речице. У овом крају села су извори: Хајдучица у Пивљанима, Црна Вода и Каменица, извори који нису јаки и пресушују, због чега се сељаци овог краја помажу барама, цистернама или водом са извора у Горњим Лесковицама. У овом крају је и Ћебско Језеро, испод Грахова, којим се целе Доње Лесковице служе за појење стоке и већу домаћи потрошњу.

Горње су Лесковице пуне јаких извора, којих има у сваком крају, тако да сваки џемат има по један или два извора. Од извора овог краја су: Арсов Бунари поред њега још 4 у Ковановском Потоку, Корита у Коритима, Школски Бунар у Дрндерини, Ђурова Чесма у Остојићима, Орашац и још 4 у Орашју, Доња Каменица, Јасен и Стублина у Стајчином Долу, Габела под Тодоровим Брдом, Врело испод Дебелог Осоја, Савинац и Сланац у Забави, Градачко врело и Хајдучка чесма под Градачком Стијеном и Горња Каменица у Маглешу.

Село Лесковице нема својих река. Пограничне су реке: Забавица, Забава, Суваја и Сушица. Забавица је мала речица, која постаје од Градачког Врела и која испод Пали пада у Забаву. Забава долази од Средњег Повелна и кад прими Забавицу тече клисуром и посве стешњеном долином источним крајем овог села до састава са Буковском Реком, одакле тече за мало опет као Забава и понире у многим понорима, који су у самом кориту испд Ђурове Стијене и Кулине. Суваја је суво корито Забавино, опет са источне стране овог села све до Богатића, одакле настаје река Градац. Сушица је за мало река овог села. Избија на западном делу овог села, испод Павлове Косе и Кукља, испод повленских висова и одмах, чим изађе из планине, престаје бити река овог села.

Са источне стране села испод Орашја и Дрињака падају у Забаву два потока: Ђуров и Орашачки Поток.

Земље и шуме.

Лесковичке земље су испод села и изнад села. Земље за обрађивање има доста; она је по природи посна, сува, трошна и врло подесна за стрмна жита, особито кад се уредно натире. Најбоље су земље по долинама, куда најбоље успевају пољски и баштенски усеви. Ливаде и пашњаци су најбољи у Стајчином Долу, за Маглешом и у Палама. Најродније земље у селу су: Дрндарина (око школе), за Маглешом и долини Слибан. У новије доба истребљене су под Градачкој Стијени и Буковој Глави многе ливаде и сувати, те се тако овај крај везао за таорске Мравињце, велики повленски суват.

Шумом је село особито богато. Цео Маглеш је под шумом, а сви висови за Маглешом исто тако су пошумљени. Шуме су од лиснатог дрвета и употребљавају се за гориво, грађу и жежење ћумура. У последње доба новопросеченим путем за Ваљево, извози се сваке године знатна количина дрва за продају. Као најбоља шума у селу цене се велики забрани храстовог дрвета у Палима.

Цео Маглеш у простору од 950 хектара је сеоска заједница. На њему има згодних испуста и пространих долина са малом шумом, које се дају под испашу, али има и таквих шумских крајева, какви су: Павлова Коса и Кукаљ, у која до данас човечја нога није приступила. Џематских и породичних заједница у овом селу нема.

Тип села.

Лесковице су највеће село у овој области, оне су потпуно разбијеног типа. Село је углавном подељено на три велика краја: Малештане, Сојчане и Гајчане. Сваки крај подељен је на џемате, где сваки џемат чини се за једну породицу. Џемате одваја долина или каква незнатна вртача; они су удаљени један од другога од 10 до 300 метара а куће у џематима су тако близу једна другој, да нигде нису даље од 20 метара.

Главни део села, управо средина села, и најстаријие сеоско насеље је око Бунара, а тако су данас Малештани са овим џематима: Тауре, Ковановина, Красојевац, Кулина, Бунарци, Загорје, Орашје, Дрињак, Стајчин До, Мокра Раван, Тодорово Брдо и Милашиновица.

Други део села је око извора Хајдучице и Црвене Воде и ту су Сојчани у два џемата: Пивљанима око Хајдучице и Сојчанима око Црвене Воде.

Трећи део села је око Ћебског Језера, извора Каменице и долине Слибана, а ту су џемати: Ћебићи, Савићи, Божићи и Милетићи.

У Таурима су: Јаковљевићи, Пантелићи, Марковићи, Савићи, Радовићи-2, Обрадовићи и Илићи.

У Ковановини су: Митровићи, Радовићи и Арсићи.

У Красојевцу су: Вилотијевићи и Остојићи.

На Кулини су: Кулинчевићи и Антонијевићи-Буковци.

Бунарци су: Илићи, Павловићи, Марковићи, Андрићи, Мирковићи и Кушаци.

Малештани Планинци су:

На Тодоровом Брду: Марковићи.

За Маглешом: Пејићи, Радовићи.

На Грацу: Максимовићи и Божићи.

На Милашиновици су: Кушаци, Настићи и Ђуровићи.

У Стајчином Долу су: Ђођевци (Андрићи), Бошњаковићи и Ранковићи.

У Забави су: Обрадовићи и Мишићи.

На Мокрој Равни: Гајовићи, Павловићи, Пејићи, Годићи, Илићи, Станићи и Спасићи.

На Равној Гори су: Мишићи, Миловановићи и Андрићи.

У Дрињаку су: Миловановићи и Зекићи.

У Орашју су: Годићи, Ђуковићи и Филиповићи.

Малештани Планинци су раселица доњих око Бунара.

У Сојчанским џематима су ове породице:

У Сојчанима: Лазаревићи, Спасојевићи, Петровићи и Максимовићи.

У Пивљанима су: Јаковљевићи (Џолићи), Павловићи, Грујовићи, Мијаиловићи, Арсенијевићи и Трипковићи.

У Гајчанским џематима су ове породице:

У Ћебићима: Ћебићи и Кедовци.

У Божићима су: Божићи (Јовановићи), Савићи, Панићи, Крсмановићи, Митровићи и Тешићи.

У Милетићима су: Милетићи, Гавриловићи и Петровићи.

СОЈЧАНИ И ГАЈЧАНИ ЧИНЕ ДОЊЕ ЛЕСКОВИЦЕ.

МАЛЕШТАНИ СА СВИМА ПЛАНИНЦИМА ЧИНЕ ГОРЊЕ ЛЕСКОВИЦЕ.

У Лесковицама је врло добро развијен задружни живот. Знатније и повеће здаруге су: Андрића (3 куће), Мирковића, Божића, Лазаревића, Спасојевића, Џолића, Марковића и Миловановића.

Подаци о селу.

По харачким тефтерима из 1818. године било је 55 домова са 79 породица и 178 харачких личности.

Према попису:

-1866. године – 126 домова и 1104 становника.

-1874. године – 155 домова и 1254 становника.

-1884. године – 189 домова и 1392 становника.

-1890. године – 187 домова и 1582 стновника.

-1895. године – 216 домова и 1763 становника.

-1900. године – 256 домова и 1840 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 22,76 а процентни 1,63%.

Име селу.

Неки старији људи причају да је име селу донето. Други опет причају да је име селу дошло отуда, што су се прве породице морале насељавати по лештацима, којих и данас има око Бунара.

Имена крајева су по местима досељења или месту насељења; Малештани по месту досељења, Сојчани, што су Осоју брда а Гајчани што су у Слибану, где су некада били добри гајеви. Имена џемата су или по именима места, где су насељени или по месту досељења или по именима појединих знатнијих породица.

Старине у селу.

1. Са Мравињаца преко Букове Главе, испод Градачке Стијене, на Хајдучку чесму, водио је одвајкада пут из Ужица у ово село, што се распознавало до скора по старим калдрмама. Овај пут је силазио Ћебском Језеру и Слибаном у корито Граца, а у турско доба силазио у Лелић и спушато се Ваљеву. Ово је до скора био главни пут за сва суседна села, али је 1899. године замењен новим, који је углавном прошао истим трагом.

2. На Мравињцима, а у атару овог села, иза високог Брда Граца, налазе се и данас трагови старих шанчева, које су Аустријанци подизали 1718. године у којима је Јевта Витковић дочекао бега Витезовића и који су у 4. аустријском рату од 1788. године оправљани.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Лесковице се сматрају као старо село, јер га налазимо у списку хајдучких села у округу ваљевском из 1737. године, где се село Leskoviz помиње са 12 кућа и 3 часа хода од Ваљева. Лесковице су несумњиво старо село, али ипак његове породице су досељене, а старије породице, не само да не уме да каже које су, него и не зна ни шта је са њима било.

-Ковановићи, Радовићи-1, Митровићи и Арсићи: Најстарија породица је Ковановића досељена из Станишеваца са Ковануше у Старом Влаху, у првој половини 17. века, одакле су их Турци довели и овде населили преко сеоског спахије. Потомци су им поменуте фамилије, има их 16 кућа и славе Јовањдан.

-Таури, Јаковљевићи, Пантелићи, Марковићи, Савићи и Радовићи-2: У исто време са Ковановићима, а по вољи Турака, насељени су поред њих данашњи Таури (Таурци), досељени из Горњег Потарја, из области Доњег Колашина. Они су увек били пријатељи турских великаша, а из њихове породице један се 1813 године потурчио и живео неко време у селу, па се после одселио у Босну, због чега су их сељани дуго звали Турчиновићи и Цигановићи*.

*Турци и Цигани у овим крајевима били су Мухамеданци и дан данас реч Турчин и Циганин у погледу верских синонима је израз у народу овог краја, с тога се и јављају са 2 презимена.

Тауре је опште презиме а њега су задржале горе поменуте остале фамилије, има их 24 куће и славе Јовањдан.

-Кушићи, Кушановићи (или Кушаци) су се у првој половини 17. века спустили из Старог Влаха у ово село са 3 породице од којих се једна насели овде, друга оде у Шабац а трећа у Јадар. Први су насељеници Бунара, има их данас 12 кућа, а и расељавали су се, славе Лучиндан.

-Малештани, Мандићи, Годићи, Мишићи, Ђуковићи, Филиповићи и Зекићи: Пред крај 17. века, покренути општом сеобом нашег народа, доселили су се Малештани у ово село. Малештани су из села Малинска у Дробњацима. По причању чича Павла Марковића, врло уваженог и трезвеног старца, а члана ове највеће породице у селу, који је и ове податке дао, Малештани су од 4 брата: Саве, Станоја, Радоја и Гала. У старој постојбини били су у задрузи, па су се тако и овде населили у Стајчином Долу, под Брезником. До смрти Галове били су у задрузи; а по смрти његовој удовица Манда изађе са синовима и с Брезника се спусти у Орашје и ту закући. Ово имање је купљено, нешто захваћено али још више прикупљено од Турака. Мандини и Галови потомци су горе поменуте фамилије.

-Паавловићи, Пејићи, Илићи, Спасићи, Гајовићи, Марковићи, Миловановићи и Обрадовићи, Ђођовци или Андрићи и Мирковићи: После Манде из исте задруге Радоје изађе и сиђе Кушацима у Бунару и његови потомци су: Павловићи, Пејићи, Илићи и Спасићи. Сава и Станије су умрли у задрузи. После смрти њихове Станојев син се одсели и оде на Мокру Раван и од њега су само Гајовићи а од 4 Савина сина један остане на старом огњишту а 3 сиђу Бунару. Савини потомци су: Марковићи, Миловановићи и Обрадовићи, а од онога у Долу Ђођовци или Андрићи и Мирковићи, најјача малештанска породица.

Малештани су данас заузели скоро све Горње Лесковице и планину, има их 79 кућа и славе Ђурђевдан.

-Вилотијевићи и Остојићи: После ових малештана Сава је довео из Малинска и поред себе, на месту Красојевцу, населио свога синовца Вилотија, Вилотије је дошао на 30 година после првих Малештана и собом повео и сву своју породицу, па видећи да се овде може живети, 20 година после тога, довео је некога ближег сродника Остоју и с њиме се збратимио. Вилотије и Остоја, као и њихови потомци, били су дуго у задрузи и деобу је запамтио и чича Павле. Од Вилотија су Вилотијевићи а од остоје Остојићи, па како су и они Малештани, то њих укупно има 93 куће, које славе Ђурђевдан.

-Ћебићи, Мијаиловићи или Кедовци, Лазаревићи и Спасојевићи: кад и Малештани покренуо се из Грахова у Црној Гори и „Матори Ћеба“* са целом својом породицом и кад је сишао у Букове под Ластру, онда Ћеба раздели своје сроднике: две породице пошање к Ваљеву и они се населе у Бабиној Луци, две врати у ужички округ и они се населе у Маковишту, а две куће у данашње Ковачице и населе се на једном брду према извору Граца. Ово брдо се данас зове Ћебовина. Ћеби се није допало ово место и он се премести у ово село код Језера и ту насели, па се Језеро по њему назове Ћебско Језеро.

*Ћебом се прозвао због велике маљавости по грудима, која је личила на право ћебе, тј. изгледало је као да је на прсима носио какво умотано чупаво ћебе.

Ћебини потомци су већ поменути, има их 23 куће и славе Јовањдан.

-Пивљани: После Ћебе, управо при крају прве половине 18. столећа, доселила су се из Пиве испод Дурмитора три брата: Максим, Трипко и Јаков (Џола) са својим породицама и неселили се око Хајдучице и створили џемат Пивљански. Пивљани су се највише расељавали, њих овде има под неколико презимена (не помиње их) у 34 кућа и славе Ђурђевдан.

-Божићи, Савићи, Панићи, Крсмановићи, Митровићи, Тешићи и Милетићи: После Кочине Крајине а пре Првог устанка, доселиле су се из Пријеворца у Старом Влаху 4 породице данашњих Божића, Савића и Митровића и населили се поред Ћебића до Лелића и низ Слибан. Све ове породице носе општи назив Божићи а презивају се како је већ наведено, има их 29 кућа и славе Јовањдан.

-Кулинци су се доселили кад и Божићи од Горажда у Херцеговини, названи по томе што им је предак направио кулу у којој је седео и од које се и данас виде избе и доње одаје. Кулинаца има данас 7 кућа и славе Ђурђевдан.

-Буковци: Стари Кулинац је населио поред себе и Антонија Буковца, досељеног после њега годину дана из Буковице у Полимљу избегавши крвну освету, има их 6 кућа и славе Јовањдан.

-Петровићи су дошли после Кочине Краије пред Први устанак из Штиткова у Старом Влаху населивши се у Стојчине, има их 6 кућа и славе Лучиндан.

-Гавриловићи и Петровићи, предак се доселио у Првом устанку из села Стапара-округ ужички као слуга и настанио се у Слубану, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.

-Спасојевићи, предак се призетио у прве Спасојевиће, доселио се после Другог устанка из Годочева-округ ужички, славе Никољдан.

Новији досељеници, после 1870. године су:

-Ђуровић, досељен уз Бабинску Разуру из села Трнавца у Старом Влаху, славе Ђурђевдан.

-Ранковићи су досељени из Чајетине у Старом Влаху, славе Ђурђевдан.

-Настићи, досељени из Маоча, славе Никољдан.

-Бошњаковићи су досељени уз Бабинску Разуру из Голеши у Полимљу, славе Ђурђевдан.

-Станићи су скорашњи досељеници из Рудог, славе Лучнидан.

У Лесковицама је 261 кућа од 17 породица.

 

Занимање становништва.

Главно занимање Лесковичана је сточарство, а тек после замљорадња и воћарство. Највише се гаје овце и козе, а доста и рогате стоке, коју напасају преко лета на маглешким испустима и пландиштима а с пролећа гоне стоку у доња колубарска села и тамо с њима пробављају по 2-3 месеца. У последње доба опажа се јачи покрет за земљорадњом, те у јачој мери засејавају стрмна жита, која добро успевају и дају толико, колико им је потребно за исхрану, а понешто се одваја за продају. На тргу ваљевском после суводањске пшенице цени се највећма Лесковичка, а њена је вредност у крупноћи зрна и његовој сразмерној тежини. Од како је крај села за Маглешом постао приступачнији, отпочело је и сејање кукуруза у јачој мери, који овде далеко боље успева него у селу, одкуда су и ове земље добиле много у предности.

Готово сваки Лесковичанин зна по какав занат. Све што име је потребно за њихову домаћу потребу сами израђују и прерађују. Тако у овом селу имају нарочите занатлије за кројење мушког и женског одела, за исраду пољопривредних справа, оправку и др. Занатлије имају доста посла у свом селу, с тога се врло ретко удаљавају из свог села, а дотерали су чак дотле, да данас сами израђују своје куће и друге зграде. Лесковичани се из свога села удаљавају само онда, када у селу немају где да живе и кад им се укаже згодна прилика, да ће моћи боље и лагодније живети но у свом селу.

Појединости о селу.

Лесковице су саставни део Лесковиче општине у Срезу ваљевском. Са овим селом је у заједници и село Богатић. Судница је у средини села на Дрндарини а ту је и школа. Цело село, иако много растурено, сахрањује се у два гробља; једно код Бунара за Горње Лесковице, а друго је на Грахову за Доње Лесковице. Преславе имају две: Горње Лесковице преслављају Други дан Духова, а Доње Лесковице Св. Јована Богослова, 8. маја по старом календару.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Катарина Јовановић

    Има ли Јовановића у Лесковицама?

    Наш предак Манојло Јовановић је око 1830. из породице Ћебић из Лесковица отишао у Зарубе, остала су у Лесковицама његова два брата Јовановић презимена. Слава св. Јован. Нова слава у Зарубима Стевањдан.

    Да ли смо род са Ћебићима?
    Да ли смо као и Ћебићи досељени из Грахова, или припадамо племену Баје Пивљанина?

    (Род смо са Јовановићима из Маковишта, досељених са Ћебићима.)

    Поздрав!