Порекло презимена, село Лопатањ (Осечина) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Лопатањ, општина Осечина. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. Порекло становништва села Лопатањ, општина Осечина. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Лопатањ (Осечина)

Порекло презимена, село Лопатањ (Осечина)

Порекло становништва села Лопатањ, општина Осечина. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

Положај села.

Лопатањ лежи на обема обалама истоимене речице, притоке реке Јадра. Лопатањ је брдско село, куће су по плећима појединих високих и врло стрменитих брда, која се увлаче из подрињског округа као наставак планине Рожња. Земљиште је од секундарних стена, доњи део од врло много распаднутих пешчара са малим самицма кварца, горњи део од кречњака и вапновитих глинаца. Јужни део села према Драгодолу и Станијиној Реци зове се Ива, преко које прелази нови пут Ваљево-Љубовија, а иза ње је Караула, некада брдо под шумом, а данас са њивама и ливадама.. Испод Иве и Карауле пре 100 година била је планина Маза, а данас најнасељенији, издељени и скоро безшумни крај. Иза Мазе на западну страну дизала се опет друга планина Кокорава, која је опет тако исто насељена и растребљена. Узвишења друга по селу су: Вења где су Јанчићи, Оскруша око школе где су Сандићи, Бојчица изнад Бобића, Церје и Осоје где су Бирани, Равни Гај где су Мирићи, Дебели Цер до Врагочанице, Белешка и Јајац у Мази и Виловица усред села, где су неки Сандићи.

Извора у селу има доста. Јужни део села по јаругама, потоцима и падинама појединих брегова, иако су кречњачке природе, има доста извора, који су по количини воде знатни, на више места неприступачни, јаки и толико снажни да граде читаве потоке, докле северни има опет више извора, али слабије природе и стално пресушују. Докле северни део копа и бунаре, а и речном водом се служи, дотле јужни део се служи само изворском водом. Од текућих вода овог села је главна Лопатањска Река, којој је глава у Мази под брдом Белешком. Река постаје од три потока: Коњска Јаруге, Јајачке Јаруге и Мажанске Јаруге, од три јаруге низ које силазе главни мажански извори и потоци. Река има правац северни и уз пут поред многих поточића, под осојем, прима Радијевицу, доста јаку речицу, која долази из Кокораве. Испод Оскруше и Церја река се састаје са другом главном речицом овог села Брикосом, која долази са северо-истока од Дебелог Цера. Од става ових двеју речица, нова река се зове Лопатањска Река до под Јанчића, па се одатле, текући на запад, отпочне звати Остружњаска Река и под тим именом се зове до ушћа у Јадар.

Земље и шуме.

Лопатањске су земље изван кућа, око река и поглавито по странама појединих блажих брегова и брда. Земље су посне, песковите, хладне, тешко се дају зиратити и натирати, те су посве неродне, докле су луке око рекавица и потока права благодет села. Докле су брдске земље једва подесне за сејање стрмних усева и гајење воћа, дотле су луке добре и за ораницу и за косаницу. Особитих ливада и пашњака има низ све речице овог села. Добре зиратне земље су: Летишта, Караула, Маза, Добросавка, Луке, Ковраг, Поље и Сарајлина Вода у Јајцу. Но и поред свега село је оскудно са земљом.

Шуме је у селу доста и сматра се као најлепша шума у обема областима, која може поднети за све врсте домаће и техничке употребе. Како су сеоске куће по плећима појединих брегова, шуме су покриле њихове падине и дубодолине. Лепши и већи забрани по Вењи, Оскруши, Мази, Виловици и Кокорави су приватна својина, а најлепши су Јанчића Забрани, који запремају у простору више од 300 хектара. Сеоске су заједнице у шуми на Виловици на средини села, у шуми и испустима заузимају повећи простор и Жути Рт у Кокорави до Гуњака.

Тип села.

Лопатањ је село разбијеног типа. Куће су по плећима појединих брда, поређане у мале или веће групе. Где су куће на растојању од 50 до 2000 метара. Свако брдско насеље чини по једну малу. Главне су мале: Јанчићи, Бобићи, Сандићи, Бирчани, Лештарићи, Ћосићи, Горњи Лопатањ, Мирићи и Маза.

У селу је врло јако развијен задружни живот, мање-више свака друга кућа у селу је задружна. Највеће задруге у овој области јесу највеће задруге овога села. Од већих задруга овог села вредно је напоменути: Јанчића и Илића са по 37 чељади, Радосављевића, Ћосића, опет Јанчића, Радивојевића, са преко 30 чељади, Миловановића, Живановића са преко 20 чељади и многе друге са преко 15 укућана.

Подаци о селу.

Према попису од 1818. године у Лопатњу је било 45 домова са 65 породица и 156 харачких лица.

Према попису:

-1866. године – 118 домова и 990 становника.

-1874. године – 128 домова и 1138 становника.

-1884. године – 156 домова и 1292 становника.

-1890. године – 162 дома и 1412 становника.

-1895. године – 147 домова и 1514 становника.

-1900. године – 192 дома и 1727 становника.

Годишњи прираштај становништва овог села од 1866. године је 23,38 а процентни 1,78%.

Име селу.

За име селу везана је ова народна прича. Прича се да је у раније доба био некакав инокосан човек од оних породица, које су изумрле у овом селу, па обављао вршидбу пшенице. Наоблачило се, дунуо је јак ветар и почело је да грми, па да би што пре раставио жито од плеве, он позове жену из куће да дође и помогне му. Жена или није могла или није имала кад доћи одмах, а он онако љутит са лопатом у руци истрчи пред њу,гад је прилазила гувну, удари је лопатом преко главе, од ког удара она остане на месту мртва. Прича вели да су тога човека прозвали Лопатањцем, а доцније и село Лопатњем.

Имена мала су породична презимена или имена појединих места, тако су мале: Јанчићи, Бобићи, Сандићи, Ћосићи, Мирићи добиле имена по презименима главнијих породица, насељених у њима; мале: Мазе и Горњи Лопатањ добиле су имена по месту насељења.

Са именом села Лопатањ сусрећемо се поодавно. Тако налазимо га у списку хајдучких села овог округа из 1737. године са 7 кућа и 7 и по часова до Ваљева.

Старине у селу.

1. У Јанчићима, на брду Вењи, налази се неко старо гробље, познато под именом „Грчко Гробље“. У гробљу има доста стећака, али су они нагнути, без написа и слабе вредности.

2. У средини села, испод Горњег Лопатња, у Мирићима, налази се друго старо гробље под именом Маџарско Гробље. Стећци и плоче су са натписом и сликама разних животиња и биљака, али су доста искварени.

3. На Иви, у Горњем Лоптању, до Драгодола, налази се опет неко старо гробље, за које народ држи да је гробље некаквих српских насеља по Иви и околини. И у овом гробљу има стећака, али без натписа и слика, стећци су мањи и грубље израђени.

4. У Бобићима, у долини Брикосе, налази се неки велики усправљен стећак, израђен од белог осладићског калцита, које се зове Дубени камен. Народ држи да је овај камен обележавао неку меру или границу још и пре турског доба.

5. У Горњем Лопатњу, до Царине, налази се један плећасти вис на Кокорави, који се зове караула. Некад је био пошумљен, а данас су по њему најбоље ливаде и испусти, а на њему је била погранична караула из 1730. године од које се данас слабо може шта распознати.

6. На Бојчици, до Драгијевице, чији већи део припада Драгијевици, сељаци с времена на време често пута купе кремење и уз то надовезују приче, да су по Бојчици били многи ратови из оног доба, кад су биле пушке с кременом. Народ зна да су такве ратове водили Турци, али са киме, то се не зна. Као да ће ови ратови бити мање или веће чарке појединих турских одреда са хајдуцима и хајдучким четама.

7. Преко овог села ишао је одвајкада стари пут, који је спајао Босну са Ваљевом и колубарском долином. Тим старим путем и у почетку 19. солећа ишло се непосредно преко Сребренице за Сарајево и натраг, тим путем и Карађорђе и Кнез Милош ишли су са војскама на соколске Турке, а тим путем кретале су се и све миграције становништва из наши западних и југо-западних крајева. Пут је улазио у село на Караули из Царине, па је одатле ишао на исток низ Ограду, западну страну Мазе и силазио у Реку, из Реке се пео уз Летишта на дебели Цер, одакле по врху Драгијевицџе, изнад извора реке Јадра, улазио у Врагочаницу. Пут је стари с калдрмама, проширењима и старим радовима, али данас већ није у употреби, пошто су испресецани равнији и бољи путеви низ Јадар и на друге стране.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Лопатањ је старо село и врло старо насеље, што је добро очувано у успомени народној. Старо насеље овог села било је око Оскруше, виса, на коме је данас сеоска школа. Ту су биле најстарије породице, па се после или деобом или због тескобе или због болести иселиле у крајеве. Најстарије насеље овог села држи се да је било око Поповог Точка, извора под Оскрушом, да је било збијено и после се растурило. У селу има данас врло старих породица и за њих се зна, да су се по два до три пута премештале на јужну или северну страну, докле су дошле на данашње место.

-Мирићи, Ћосићи, Лукићи, Јовићи, Бојичићи, Вилотићи и Дамњановићи: Најстарије породице у селу, које се сматрају као старинци, али за које већином држе да су и досељене, јесу данашњи Мирићи. За Мириће готово нико не сме, па ни сами они, да тврди да су староседеоци, већ да су досељени. Ми их увршћујемо у досељенике и стављамо њихово досељење у доба пре почетка 17. века, а по свему биће да су досељени из подрињских херцеговачких крајева. Њима су род Ћосићи, који су пре 200 година били у 3 куће и насељени на Оскруши, па се померили под Виловицу, одатле отишли под Кокораву и у Мазу. Њихови потомци су горе поменуте фамилије; њих је 22 куће, које са 13 Мирића чине 35 и славе Ђурђиц.

-Јанчићи су најстарији досељеници овог села, досељени у другој половини 17. столећа из околине Митровице у Старој Србији, где су се и тамо тако звали. Јанчића кућа била је јака и задружна и раније у околини Новог Брда у Старој Србији, одакле су се спустили у лапску равницу. По причању доселила су се у ово село три брата, сва три у задрузи и од њих су сви данашњи Јанчићи, који су од старине овде и нису се много исељавали, њих је 15 кућа и славе Јовањдан.

-Сандићи, Поповићи, Андрићи, Стаменићи, Софронићи, Обрадовићи, и Радивојевићи: После Јанчића као најстарији ддосељеници сматрају се Сандићи, прозвани по некаквој баби Санди, која их је доселила из истог краја, одакле су и Јанчићи. Сандићи су од два бабина сина и потомци су им, горе поменуте породице од којих су дуго времена у село поповали (Поповићи), насељени први пут на Оскруши, па као највиђенији одатле потисли све старије и остали сами до данашњих дана; њих је 16 кућа, славе Јовањдан.

-Мажани, Бобићи (Живановићи у Јанчићима), Миловановићи, Павловићи, Илићи, Мијаиловићи, Пантелићи, Чкојићи (у Бобићима), Ђорђићи, Маринковићи, Томићи и Даничићи (у Мази). Сви су досељени из околине Никшића у Херцеговини, сада Црној Гори. Сви су досељени по презименом Бобићи, које данас имају понеки одсељеници из села, има их 37 кућа и славе Ђурђиц.

-Лештари су се доселили кад и Бобићи из Лештанског, села у округу ужичком, камо су се раније доселили из Горажда у Херцеговини, нема их данас много у селу јер су се иселили, неки замрли, данс их је свега 4 куће, славе Ђурђиц.

-Живановићи су дошли у општој сеоби у почетку 18. столећа из Будимља у Старом Влаху и населили се у Лопатњу где су и данас, њих је под два презимена, има их 7 кућа и славе Ђурђевдан.

-Тадићи су се доселили кад’ и Живановићи из Осата у Босни, камо се раније доселио из Мораче од исте породице од којих су и Бражђани у Оглађеновцу, њих је 13 кућа и славе Алимпијевдан.

-Бирчани, Васиљевићи, Анђелићи, Гавриловићи, Николићи и Тодоровићи: У аустријској окупацији доселили су се Бирчани из Бирча у Босни. Бирчана је више породица и сродних Бирчанима у Ваљеву и Суводању, само су се мало касније доселили. Потомци Бирчана су горе наведене фамилије, њих је 19 кућа и славе Ђурђевдан.

-Симанићи су се доселили пред Кочину Крајину из суседног села Гуњака, њих је 5 кућа и славе Ђурђиц.

-Анџаковићи, предак се доселио, такође пред Кочину Крајину из суседног села Врагочанице, доселивши се у Живановиће у Горњем Лопатњу дошавши жени у кућу, има их 3 куће и славе Никољдан.

-Бојићи, предак се доселио у исто доба као и претходни из суседног села Драгијевице, прешао жени на имање, од њега су 7 кућа у Мази, славе Никољдан.

-Брушани су досељени после Кочине Крајине у Мазу из суседног Драгодола у Азбуковици, дооселило се неколико породица и населило на брдо Брус, њих је 18 кућа и славе Ђурђиц.

-Марковићи, предак се доселио као слуга из Рујевца и призетио у Ђорђице у Мази, од њега је данас 6 кућа и славе Ђурђевдан.

-Милинковићи, предак се доселио из Цветуље у Рађевини као слуга у Живановиће у Горњем Лопатњу и тамо се оженио и окућио, њих је 5 кућа и славе Јовањдан.

Познији досељеници:

-Ђерманчићи, чији се предак призетио у Бобиће а доселио се из Царине од истоимене породице, славе Ђурђиц.

-Грујићи, дед се призетио у Бојиће у Мази, доселио се из Царине, славе Ђурђевдан.

-Лештарићи су од Арсеновића у Остружњу, чији се неки предак доселио у ово село и призетио у Лештаре, примио њихово презиме, задржжао своју славу – Аранђеловдан.

-Протићи су из Азбуковице, има их две породице и обе су свештеничке, насељени на имању Поповића на Оскруши, славе Јовањдан.

У Лопатњу је 199 кућа од 18 породица.

 

Занимање становништва.

Лопатањци се занимају земљорадњом и воћарством. Земљу раде увелико и ради ње се спуштају дубоко низ Јадар и готово сваке године лети раде по Подрињу око ушћа Јадра и Лознице. Многи од њих имају већ своја купљена имања а већи број ради на туђем имању. Воћем су се почели увелико бавити од када је отпочело сушење шљива и због тога иоле имућнији имају исувише велике воћњаке. Стоке држе колико је од потребе, али се нико од сељака не занима гајењем бољих врста било какве стоке.

Лопатањци се радо одају изучавању заната и трговини. Занате раде по селу и изван њега а трговином се баве и по селу и по већим трговачким центрима. Ради ових послова за време најживљег рада проводе изван села.

Због велике намножености у селу, као и због недовољног простора и тешког саобраћаја многе су се породице иселиле или исељавају у ваљевску Тамнаву, Јадар и околину Шапца. За неколико поседњих година иселило се из села Бобића, Бојића, Ђорђића,Ђуровића, Марића, Лештарића и других – више од 25 кућа.

Појединости о селу.

Лопатањ чини се за Општину лопатањску у Срезу подгорском. Судница и школа су у селу а црква у Осечини. Гробље је подељено по крајевима, само источни део села, где га је више од половине, сахрањује се више Оскруше, на Осоју.

Сеоска слава је Спасовдан.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, „Колубара и Подгорина“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени


Коментари (4)

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top