Порекло презимена, село Палежница (Љиг)

23. мај 2013.

коментара: 2

Порекло становништва села Палежница, општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Палежница је на обема обалама Палежничке Реке, која долази са Сувобора. Земљиште је секундарне старости, по висовима до Берковаца и Гуњице су пешчари, а до села Ба рујевачки дацити. Сеоске су куће у самој реци и то на њеиним обема обалама. Изнад села су главнија узвишења:Радујевац и Милашиновац, дацитне купе, што одвајају село од Ба, Вис до Гуњице и Берковаца и Сајман део Сувобора до Планинице, где извире река.

Извора је доста. Нарочито је много малих ситних извораца поред реке, на оном месту, где је садашње село. Старији извори, где су раније биле куће, напуштени су, па су или затрпани плазовима и престали на једном, да би се појавили на другом месту. Једина текућа вода је Палежничка Река, кратка, водом богата и плаховита речица,која плави целу околину изузимајући обале, где је данашње насеље, јер су издигнуте изнад корита реке на више од 5 метара.

Земље и шуме.

У селу је врло мало зиратне земље, а што је има, она је поред Реке и по плећима висова. Зиратна земља је подложна плављењу, с тога сваке године пропадају многе њиве, јер их река затрпава својим огромним наносима шљунка и облутака. Брдске земље до села Ба су на вулканским стенама, добро наводњене, с тога су врло добре ливаде и попаше по висовима и падинама тих брегова. Остале су земље по Вису и по Реци јако песковите, суве, посне и тешко се дају зиратити, а и ако се зирате, ретка је година, да дају кад добар род, мада се редовно ђубре.

Палежница је шумско село. Кад се са става Палежничке Реке и Љига пође уз Реку, онда се до краја села, и јужном правцу, иде кроз шуме, које су добро и пажљиво очуване и од лиснатог су дрвета. Шуме су породичне а и сеоске заједнице. Прво су сеоске заједнице по Сајману, а ако би гдегод било каквих равнијих места, онда су она породична својина, где су њиве појединаца, а шуме заједничке са онима, чија су имања око њих.

Тип села.

Палежница је прави тип речног села. Куће су са једне и друге стране речне обале, све једна поред друге, одвојене својим окућницама. Пут је направљен низ реку, па је и прелаз преко ње на више места. Ни једне једине куће нема изван Реке. Некад је село било по падини Виса и до села Ба, па је пре 50 година сишао први Обрадовић, па уз њега и остали у току 25 година, тако да има 25 година, како су овде и како се после деобе задржавају на истом месту.

У селу су: Степановићи, Обрадовићи, Петровићи, Стојановићи, Јовановићи, Петковићи, Недељковићи, Филиповићи, Максимовићи, Станковићи, Пауновићи и Стевановићи (Дочићи).

У Палежници нема задруга, па као изгледа да се при оваквом начину насељења не могу задруге ни да одржавају, бар тако мисле и старији и млађи Палежничани.

Подаци о селу.

Палежжница је према харачким тефтерима из 1818. године имала 9 домова са 9 породица и 27 харачких личности.

Према попису:

-1866. године – 14 домова и 139 становника.

-1874. године – 17 домова и 178 становника.

-1884. године- 29 домова и 172 становника.

-1890. године – 26 домова и 183 становника.

-1895. године – 22 дома и 215 становника.

-1900. године – 38 домова и 251 становника.

Мислим да је 1895. године било 32 дома, али добро, нећу да мењам, оп. Милодан.

Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,94 а процентни 2,22%.

Име селу.

За име селу везана је ова народна прича. Народ у селу и околини прича, да кад је куга пролазила кроз село, цело село поробила, уништила и попалила, па је отуда дошло и име селу.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Палежница има своју велику прошлост.

-Станковићи и Стевановићи. Као најстарија породица у селу, за коју се не зна да се откуда и када доселила, јесу данашњи Станковићи. Ова се породица много расељавала у доњим љишким селима, а од ње је у Прову, у подрињском округу, велика породица Палежевића, која броји више од 20 кућа. Станковићима су род Стевановићи,има их 11 кућа и славе Никољдан.

-Степановићи, Петковићи, Недељковићи, Филиповићи и Максимовићи: Најстарија породица по досељењу је Степановића, досељени из Бучја у Полимљу, од тамошњег братства Ајановића, од којих су и Демировићи у Велишевцима, досељени кад и они, прво у Велишевце, па после прешли преко брда у ово село. Потомци Степановића су наведене фамилије, њих је 17 кућа и славе Стевањдан.

-Обрадовићи, Петровићи и Јовановићи: После Степановића уз Кочину Крајину дошли су Обрадовићи из Негбине у Старом Влаху, побегли су због обести некаквог Турчина, који је чешће нападао на њихове куће. Обрадовићима су род Петровићи и Јовановићи, има их 13 кућа и славе Никољдан.

-Стојановићи, предак се доселио из Мушића-округа ужичког, као слуга, призетио се у Обрадовиће, славе Никољдан.

-Пауновићи, предак се доселио из Кадине Луке, дошао жени на имање, славе Ђурђиц.

У Палежници има 43 куће од 5 породица.

 

Занимање становништва.

Палежничани се занимају земљорадњом и свима привредним пословима, којима и суседни сељани ове области. Земља је сиромашна, а и мало је има, те с тога, као и сви суседни сељаци, силазе у долину Љига, у равнија села, те закупљују имања или купују за вечита времена, па тамо држе своју стоку и засејавају кукуруз и друге усеве. Воћњаци нису око кућа, већ су изван кућа, али увек у близини и скоро увек у средини имања, где су им колибе и летња станишта. Кад год коме падне прилика, да може доћи до имања од доњих љишких села, тада се одмах сели и насељава, продајући своје имање у селу, или га дајући у размену за имања у месту у које се насељава. Многи од Палежничана знају и по који занат и ради заната се баве и по другим селима, због чега ретко где да ће се населити изван села. Некада су у овом селу били добри виногради, али их данас нема, а у замену за то сељаци су постали врло добри пчелари и одгајивачи свилене бубе, ради које су по селу, око кућа, и низ реку засадили многе дудове.

Појединости о селу.

Палежница је саставни део Славковачке општине у Срезу Колубарском. Судница, школа и црква су у Славковици. Гробље је старо и у падини Виса. Преслава је Николаји, 9. маја по старом календару.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени

Коментари (2)

Leave a Reply to Александар Маринковић

2 коментара

  1. jocika

    Sramotno je sto u ovoj knjizi nemaju matijevici ciji je predak bio solunac!