Порекло презимена, село Шушеока (Мионица)

13. мај 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Шушеока* или Шушовка, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник  и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

*Нема села у обема областима коме се име различније изговарало и писало од имена овог села. Сељаци из околине изговарају име селу „Шушовка“ и „Шушока“, а мештани више „Шушовка“. У списку села од 1737. године записана је под именом Шушока (Sussoka). Вук у „Даници“ и М. Петровић у „Финансијама“ записали су име Шушеока. У пописима и ранијим и познијим преовлађује име селу Шушеока. Али како сељак овог села изговара најчешће име своме селу Шушовка, а како се већ уобичајило писати Шушеока, ми смо нашли побуђени да оба имена задржимо, дајући првенство књижевном имену Шушеока.

Положај села.

Шушеока је на десној обали Колубаре на плећима Беле Стене, где се иста врло стрмо спушта Колубари. Бела је Стена појединим кратким поточићима испресецана на наколико омањих брегова, чије су северне стране врло стрмените, голе, беле и из далека, па због тога и назване овим именом. Брегови су једнаке висине, једнаког састава и међу њима су дубоке, кратке и уске долине, којима отичу омањи поточићи, који се цеде из појединих белостенских спратова стена. Брегови су плећати, осипају се на северној страни а са јужне стране по плећима су куће и њихове окућнице.

Извора има по падинама брегова. Главнији су: Видан, Пејића Бунар, Стублина, од којих постају велики и јаки поточићи, који силазе право у Колубару и наводњавају колубарску раван. Главнији потоци су: Пејића Поток, који силази поред Црквине, Срећковића Поток, који силази од Срећковића кућа и Стевановића Поток, који силази са Стучине.

Земље и шуме.

Земље су у долини реке Колубаре, равне и врло родне и особито подесне за ливаде и пашњаке. Земље има за све врсте усева и оне су врло подесне и за шуму, која се гаји на више места око Колубаре.

Шуме је доста у селу и од лиснатог дрвета а има је и за грађу и за гориво. Никаквих заједница нема.

Тип села.

Шушеока је село разбијеног типа. Сеоске куће су на 3 брега, те граде три џемата: Мијиће, Томиће и Срећковиће. На Белој Стени, првом брегу до Колубаре, су Томићи, на исток од њих, при извору Пејића Потока, Мијићи, а на исток на Стучини Срећковићи. Џемати су удаљени један од другога 300 до 700 метара. На јужној страни села налази се неколико новијих сеоских кућа, поређаних једна до друге, те личе на чаршију и зову се Чаршија. Куће су по џематима на растојању од 30 до 70 метара, докле у Чаршији 10 до 20 метара.

У Томићима су: Јанковићи, Илићи, Ранковићи, Спасојевићи, Цветковићи, Томићи, Станићи и Тадићи.

У Мијићима су: Михаиловићи (Мијићи), Урошевићи, Милисављеввићи и Антонијевићи (Мијићи).

У Срећковићима су: Стевановићи, Срећковићи, Спасојевићи, Павловићи и Стојковићи.

У Чаршији су: Јевтићи, Матићи, Спасојевићи и Остојићи.

У Шушеоци су задружне куће: Стевановића, Урошевића, Томића, Јевтића, Милосављевића и Стојковића.

Подаци о селу.

Шушеока је према харачким тефтерима из 1818. године имала 26 домова са 32 породице и 79 харачких личности.

Према попису:

-1866. године – 30 домова и 223 становника.

-1874. године – 29 домова и 233 становника.

-1884. године – 28 домова и 263 становника.

-1890. године – 37 домова и 294 становника.

-1895. године – 36 домова и 284 становника.

-1900. године – 35 домова и 301 становника.

Годишњи прираштај становника јњ 2,16 а процентни 0,80%.

Име селу.

Селу је било прво име Богатић, па се вели, да су га Турци поробили и становништво растерали, те се све, што није изгинуло и подавило у Колубари, иселило у Уграску, Срем и друге северне српске области. Том приликом је разорена и црква Св. Тројице, која је постојала у селу и од тога доба до данас није нико ни покушао да је обнови.

Кад се село звало Богатић и кад је овога имена нестало, не зна се, само се прича „давно, у турско доба“. Село је опет насељено и опет добило ново име и назвало се Шуталићи, да ли по имену породице, која се населила или по договору, како народно предање вели, да „шуте“ како Турци не би за њих сазнали. Али и за Шуталиће Турци дознаду па их поробе, попале и растерају, те се и ови иселе.

И за ово име Шуталићи вели се да је било давно, у турско доба. Дуго је опет, прича се, село било ненасељено, па се сеоски спахија реши да насели некакве Шушовце (Шушовиће може бити) озго од Црне Горе и по њима се село прозове Шушовци. За Шушовце, прича се, да су били јака породица, да су учесвовали у аустријским ратовима, да су се исељавали и да се њихова последња породица звала Пејићи, која је замрла и очувала спомен потоку, који се зове Пејића Поток, и брду, које се зове Пејића Брдо и Пејића Стране, уз које је у новије доба изведен срески друм Ваљево-Мионица. Пејића је нестало пре 60 година, а данашње породице досељене су још раније, докле је било доста старих породица у селу. И ове су породице примиле име Шушовци за име селу, па су га доцније променили у имена: Шушовка, Шушеока и Шушока, како се и данас изговара. Па и име Шушеока није ново већ старо име, јер га налазимо у списку села из 1737. године.

Старине у селу.

1. М. Ђ. Милићевић доказује да је средњовековни српски градић Бела Стена био на Белој Стени овог села. Стари градић Бела Стена није био у овом селу већ на Белој Стени у Крчмару, где су и данас очуване градске зидине и сувомеђине старог насеља,

2. Они гробови, што се помињу код Милићевића, да су ископани кад је пут просецан уз Белу Стену, гробови су старих насељеника овог села. Били су напуштени, па се за њих није знало, те их је при осипању брда вода износила и сносила. У Пејиића Потоку и данас су стара гробља и новија, па како се Бела Стена одроњава и срозава, често пута се и читави скелети сносе у долину потока, те вода их или задржжава по страни или их сноси чак до саме Колубаре и растура по равници и ливадама.

3. У Пејића Потоку, по дну села, при силаску потока у раван, налазе се зидине од неке старе цркве, које се зову Црквина. Народ држи да је црква била посвећена Св. Тројици, с тога и данас сваке године на други дан Духова чини молитву на овим зидинама и зидине су с тога ограђене и добро очуване и с олтаром у средини.

 

Порекло становништва и оснивање села.

У народу овог села очуван је спомен на ранија насеља али само у народним предањима. По овим предањима најстарије сеоске породице, кад се село звало Богатић, исељене су или побијене од турске најезде и навале. По истом предању село је насељено и по други пут и назвало се Шуталићи, али си и те породице побијене и растеране, те су село населиле нове породице Шушовци, по којима је и село названо. Породице Шушоваца нема већ су оставиле трагове свог живота у именима појединих места, као Пејића Стране, Пејића Поток, Пејића Аде, која су имена неизмењена и до данас очувана.

-Томићи, Јевтићи, Јанковићи, Илићи, Ранковићи, Цветковићи, Станићи и Тадићи: на имање замрлих Шушоваца доселили су се Томићи, по предању, из Братоножића у Црниој Гори још у почетку 17. века.

За Томиће зна се да су врло стара породица, да су досељени и да је онда, кад су се населили у Шуталићима било старих Пејића, који су замрли или се иселили. Томића су потомци остале горе наведене породице, има их 15 кућа и славе Никољдан.

-Мијићи, Урошевићи и Милисављевићи: За Томићима доселили су се и поред њих населили данашњи Мијићи. Мијићи су досељени неколико године после Томића, још докле је било старих Пејића, и њихове су прве куће биле на Пејића Брду, па се после растурили, а на брду остали само данашњи Мијићи. Мијића је било прво две породице и обе су досељене однекуда из југоисточне Херцеговине, бар како веле они сами за себе. Некад их је било више и у Првом устанку било их је више него Томића, али су многи изумрли или изгинучи, почем су њихови представници узимали живог учешћа у устанцима, а многи су се 1813. године иселили у аустријске земље, па се и не вратили на своја стара огњишта. Из ове породице је чувени буљубаша а у Првом устанку и капетан Гаја Петровић (по некима Јевтић), који је 1813. године са својих 8 братственика славно пао у боју на Засавици. Гајин син Јеврем Гавриловић, бивши члан Државног Савета и просветни добротвор, који је умро без потомака. Мијића има под презименима: Мијићи, Урошевићи и Милисављевићи, има их 7 кућа и славе Аранђеловдан.

-Срећковићи и Стевановићи су досељени из Брекова у Старом Влаху од исте породице Брековића у Робајама, камо су се доцније доселили. Срећковићи су се доселили после аустријске окупацуије као јака и врло виђена породица, те су и овде рано изашли на глас. Из ове породице било је доста јунака и чиновникка, па их и данас има много расељених по Србији под истим презименом, али само као чиновника. У селу се зову још и Стевановићи, има их 6 кућа и славе Илиндан.

-Спасојевићи, Павловићи и Стојковићи. Спасојевићи су потомци некаквог Стојка, досељеног пред Кочину Крајину из околине Новог Пазара у Старој Србији. Стојко је био слуга старих Срећковића, па су га и населили поред себе и окућили, те од њега имамо Спасојевиће, Павловиће и Стојковиће у 6 кућа и славе Ђурђевдан.

Скорашњи досељеници у Чаршију:

-Матићи из Златарића, села ове области, славе Стевањдан.

-Спасојевићи, досељени из Маоча у Полимљу, славе Алимпијевдан.

-Остојићи, досељени из села Ровни у овој области, славе Јовањдан.

У Шушеоци има 37 кућа од 7 породица.

 

Занимање становништва.

Шушовљани се занимају земљорадњом и сточарством а узгред и воћарством. Земље је доста и даје богате плодове, а од стоке гаје се особитокоњи и говеда. У овом селу су најбољи коњи у области и гаје их готово све имућније породице у селу. Шушовљани не уче занате, као што се и никуда не селе.

Појединости у селу.

Шушеока је саставни део Паунске општине у Срезу колубарском. Судница и црква је у Паунама а школа у Стучини, у Ђурђевцу. Гробље је у Пејића Потоку и заједничко за цело село. Сеоска је преслава Тројице.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.