Порекло презимена Шећковић

13. мај 2013.

коментара: 0

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ШЕЋКОВИЋИ

(живе у Сировцу код Боана)

Шећковићи су се доселили из Бањана, када су се и остале породице Новљана досељавале у Дробњак. Населили су се у околини Боана и у Сировцу, у засеоку Пуштала. Њихово раније презиме је Ђедовић. Знају име свог најстаријег претка Јована Ђедовића, који је имао синове: Симеуна, Шћепана и Шећка. Симеун и Шћепан су због крви побјегли у Пријепоље, а одатле у источну Србију, да би се вратили у Рашку, гдје и данас живе њихови потомци.

Шећко је живио у 18. вијеку и имао је два сина: Стевана и Драга и кћерку Танкосаву, која је била изузетно лијепа. Њу је на силу одвео Делибаша, замјеник босанског везира Џемал-паше, када је са великом војском напао на Ускоке и Морачу 1820. године и узео је за жену. Остало је сазнање да је њен потомак био посљедњи паша који је напустио Скадар 1912. године – Есад-паша.

Шећкови синови Стеван и Драго прозову се Шећковићи по свом оцу. Драго Шећков је био познати хајдук и хајдучки харамбаша.

Једна група колашинских Турака кренула је да плијени стада по Сињајевини, гдје су се налазили и Шећковића катуни. Стеван и Драго су их пресрели са једном јачом групом и у борби је Стеван посјекао вођу нападача. Данас се то мјесто на Сињајевини зове Турски мрамор. Након разбијања пљачкашке групе на Сињајевини, притичу у помоћ Морачанима на планини Јаворју у одбијању напада никшићких Турака од морачких катуна.

Шећко Јованов је тих дана погубљен од стране Турака, у Сировцу, у мјесту званом Невиђен, гдје и данас постоји његов гроб и остаци њиховог првог станишта.

Због сталног сукоба са Турцима, разура и похара које су Турци чинили, Стеван и Драго морали су да селе у Буковицу код Пљеваља. Ни у Буковици се нијесу дуго задржали, јер убише турског бега Шкриња, који је био дошао да им одузме оружје. Вратише се у свој завичај у Дробњак, оставивши сву своју имовину у Буковици. Док су боравили у Буковици, њихова имања су била запосједнута од стране новопридопших породица, које су тражиле уточишта, бјежећи због оправданих разлога. Имали су велике тешкоће и сукобе око повратка својих посједа. Ипак, највећи дио имовине остао је у поседима новонасељених породица. Била су то времена честих сукоба, напада и похара од стране Турака и сусједних племена с којима су се често сукобљавали често око пасишта, појишта и катуна, који су им значили живот.

Стеван и Драго су се истицали у свим сукобима и као такви опјевани су и у народним пјесмама, јер су били непомирљиви борци против Турака. На пушку и нож су враћали своју имовину. Они су убили Турчина који им је у Пљеваљској Буковици одузео имовину. Том приликом су вратили дио одузете имовине – оружје и коње. Учествовали су у свим акцијама које су Дробњаци водили против Турака. Показивали су и велику солидарност сасвојим комшијама, племеницима и иноплеменицима.

Драго је завршио свој животни пут заједно са Милутином Церовићем у Пљевљима, гдје су на превару доведени и тамо објешени.

Драгу је остао син Илија, а Стевану Вук. Илија је био угледни и узорни домаћин и један од најимућнијих људи свога доба у Ускоцима. Носилац је сребрне Обилића медаље и Даниловог крста.

Вук Стеванов је погинуо у Херцеговачком устанку 1875. године, на Муминовом кршу.

У балканским и Првом свјетском рату истакли су се Неђељко и Никола. Неђељко је био командир вода и замјеник командира чете; погинуо је на Мојковцу 7. јануара 1916. године, носилац је Обилића медаље. Никола је био дивизијски трубач и док је давао знак трубом за јуриш, непријатељски куршум му је разнио предњи дио трубе, али је он и даље трубио остатком. У овој бици је рањен 7. јануара 1916. године.

Иако релативно по броју мала породица, Шећковићи су се увијек сврставали у бојне редове против непријатеља, па и у НОР-у 1941-1945. године. Миливоје Неђељков јуначки гине у редовима бораца у бици на Пљевљима првог децембра 1941. године. Његовог рођака Блажа, припадника НОП-а од првих устаничких дана, ухватили су непријатељи и спровели у злогласни колашински затвор, одакле је са још једанаест осуђених доведен на Боан и стријељан августа 1942. године.

Није запамћено да је из овог братства било издајника, нити оних који су били на страни непријатеља. Увијек су били на страни праведника и бораца за слободу.

Има их у многим мјестима широм наше земље: у Београду, Подгорици, Никшићу, Загребу, у Лозној код Бијелог Поља, у Рашкој, Суботици, Панчеву, Сремској Митровици, Сарајеву, Лондону и Бечу.

Славе Ђурђевдан и прислужују Петровдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.