Порекло презимена, село Санковић (Мионица) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Санковић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – ед Порекло становништва села Санковић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – ед Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Санковић (Мионица)

Порекло презимена, село Санковић (Мионица)

Порекло становништва села Санковић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

Положај села.

Санковић је на левој обали реке Лепенице, према Мионици. Сеоске су куће у осојним странама брда и спуштене пониско у раван речице Лепенице. Део села око Лепенице и њених става с Липницом је раван и поступно се, готово неприметно, подижже ка селу. Над селом нагло се подиже брдо Јакшинац, а даље на запад Присојаница.

Извора је врло много у селу. И око Липнице и у подножју Јакшинца и долини Пасјака има толико извора, да готово свака кућа има свој извор или чесму, па се према породицама и називају. Један од ових извора на путу кроз село и као општи сеоски оглашен и назива се Студенац. Реке су поред села, са источне стране Лепеница, са северне Липница и с јужне Пасјак, јаке и непресушне речице, које се уливају у Лепеницу у селу.

Земље и шуме.

Санковић је у понајподеснијем положају од колубарских села. Ниједна стопа земље није на одмет, свака је од неоцењене вредности, јер по санковачким земљама одлично рађају сви усеви а расту и шуме. И воћњаци и ливаде, и оранице и виногради, и пашњаци и шуме цене са као и у Ђурђевцу, међу најбољим у Срезу колубарском. Равни потес око Лепенице, Оцин и Јеленин Кључ при ушћу Липнице препуни су затворених пашњака и ливада, у којима се гаје колубарска говеда. Пасјак има одличне зиратне земље и шуме, а Јакшинац је окићен најбољим виноградима у околини.

Шума је у Пасјаку и до Ђурђевца, има је доста, мада је сва издељена. Шуме су од лиснатог дрвета и свака њивица ограђена је шумом, па је има довољно за обичне сеоске потребе. У селу нема никаквих заједница.

Тип села.

Санковић је по положају своме доста збијено село, а да су му куће мало правилније груписане, личио би на шумадијска села, овако је још старовлашко село, јер су му куће збијене у џемате, који су, иако спојени, опет са неправилно распоређеним кућама и окућницама.

У Санковићу се дају врло лако распознати два џемата: Божичани и Крајчани. Божичани су на источној страни Јакшинца, а даље на запад су Крајчани, а куће и једног и другог џемата су на растојању од 10 до 50 метара.

У Божичанима су: Пауновићи, Обрадовићи, Јовановићи, Лаловићи, Миловановићи, Ивановићи, Пекићи, Видаковићи, Недељковићи и Лазаревићи.

У Крајчанима су: Милиновићи, Веселићи, Мандићи, Глигоријевићи, Лазићи, Кнежевићи, Симићи, Анићи (Бугарићи), Ранковићи и Живановићи.

У Санковићу има повише задруга, али су задруге мале. Задруге од 10-15 чељади су: Миловановићи, Милиновићи, Пауновићи, Јовановићи и Лазићи.

Подаци о селу.

Санковић (Санкович) према списку села ваљевске епархије од 1735. године имао је 14 домова. Санквић (код Вука у Даници за 1827. годину ово село је записано је именом Станковић, а и дан данас многи старији људи из села и са стране другечије и не изговарају име овог села) је према харачким тефтерима у 1818. години имао 31 дома са 42 породице и 98 харачких личности.

Према попису:

-1866. године – 34 дома и 274 становника.

-1874. године – 47 домова и 272 становника.

-1884. године – 45 домова и 324 становнбика.

-1890. године – 47 домова и 368 становника.

-1895. године – 48 домова и 374 стновника.

-1900. године – 50 домова и 406 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,97 а процентни 1,22%.

Име селу.

Име селу дошло је од првог досељеника. Први досељеник у село звао се Божа Станковић и по његовом презимену названо је и ово село Станковићи па се доцнијим изговором окренуло на Санковићи, односно Санковић*.

*Сва села на „ић“, као и ово, а којих је доста у овој области, у први мах завршавала су се на „ићи“, па се од пре 30 година наовамо крајње „и“ избацују готово свуда.

Санковић је врло старо село почем га налазимо у села ваљевског округа из 1737. године.

Имена џемата су по имену првог досељеника Боже и Божане (Божичани), а Крајчани по месту насељења према првој породици.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Село су основали Божа Станковић и његова удова сестра Божана са својих 7 синова. Пре досељења Божиног није било села, а атар његов се могао сматрати као део суседног села Ђурђевца. По рпичању старијих људи Божа се доселио пред крај 17. столећа из Куча у Црној Гори, баш са саме границе. Сестра му је била удата у неком суседном селу, па како је муж погинуо од обести некаквог Арнаутина, Божа га освети, па да би избегао даљу крвну освету, он се са својом породицом и сестрином пресели у Србију и насели под Јакшинцем, где су данашње Обраадовића куће, а Божану насели на месту, где су данас Кнежевића куће. Божа је имао три сина: Пауна, Лазара (Лалу) и Петра (Пеку). Паунови синови су Јакша и Раде, оба погинула од Турака после другог аустријског рата, што су помагали Аустријанце у ратовима и оба сахрањена на Јакшинцу, на месту где се и данас распознају њихови гробови.

-Пауновићи, Обрадовићи, Лаловићи, Ивановићи, Пекићи, Недељковићи и Лазаревићи су потомци Пауна, Лале и Пеке, њих је 22 кућа и славе Никољдан.

-Веселићи, Мандићи, Глигоријевићи, Лазићи, Кнежевићи и Симићи су потомци Божаниних синова, познати под општим презименом Кнежевићи, названи по томе, што је из те породице знаменита личност прве половине 19. века, честити Србин и витез, кнез Јовица Милутиновић, прво буљубаша кнеза Николе Грбовића, а после и војвода колубарски*. Кнежевића има 12 кућа и славе Никољдан.

*Кнез Јовица није оставио после себе мушких наследника, мада их је имао. Данашњи Кнежевићи су потомци његове браће; Грујице, који је погинуо 1815. године на Чачку и Пантелија, који је погинуо 1806. на Мишару.

-Милиновићи, преедак им се доселио као слуга од Прилепа у Македонији уз Кочину Крајину, славе Ђурђиц.

-Јовановићи, предак се доселио у Првом устанку као радник из Засеља-округ ужички, славе Никољдан.

Досељеници из новијег доба, после 1860. године:

-Миловановићи, досељени из Радобића-округ ужички на купљено имање замрлих Лаловића, славе Ђурђевдан.

-Видаковић се призетио у Пекиће, доселио се из Славковице, слави Аранђеловдан и Никољдан.

-Арић је из Заплања, од Доњих Крчмара, циглар, призетио се у Веселиће, слави Трифундан.

-Ранковић је из околине Ужица, призетио се у Милиновиће, слави Ђурђиц.

-Живановић је из Осеченице, призетио се и он у Милиновиће, слави Ђурђиц.

У Санковићу је 47 кућа од 9 породица.

 

Занимање становништва.

Санковчани се занимају свима привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Главна занимања су земљорадња, сточарство и воћарство. Нигде није омиљено гајење говеда као у овом селу и Радобићу. Говеда се гаје правилно и одгајена доносе знатне приходе. Воћа и виногради у последње доба гаје се увелико и подижу на рационалнијој основи. Санковчани не уче занате и не селе се.

Појединости о селу.

Санковић је саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у варошици Мионици. Гробље је на Јакшинцу и заједничко за цело село. Сеоска преслава су Николаји, 9. маја по старом календару.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, „Колубара и Подгорина“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top