Порекло презимена, село Робаје (Мионица)

9. мај 2013.

коментара: 1

Порекло становништва села Робаје, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник  и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Робаје су на висоравни, која се из Драчића пружа преко Жабара. Земљиште је са вртачама и каменитим дном или заднивеним црвеницом. Вртаче су поређане у низове или долове и пружају се на север Рајковићу и Кључу. Неколико вртача је испуњено атмосферском водом и зову се језера. Главнија узвишења су са стране села: Јездинац и Плоча до Голупца, Тусто Брдо до Мратишића, Богољенац до Пауна и Бунчевица до Осеченице. Између Плоча и Јездинца улази у село велика слепа долина Процијеп, испуњена вртачама сувише великих димензија.

Западни део села има свега два извора, позната под именом Савића Врела, једина изворска вода, која под именом Врела падају у Лепеницу. У средини села постоји привремени извор Спасовина, који извире на једном крају вртаче, а на другом понире. Иначе у целом селу нема нигде извора, већ се народ служи бунарском, барском и језерском водом. Бунаре граде у виду обичних бунара за хватање и задржавање кишне воде и обично је по крајевима вртача. Најлепши украс овог села су језера. Има их повише, али су од свих најбоља и најлепша: Дубокача* у Процијепу и Језеро у Бунчевици.

*Милан Драгојевић, трговац из Робаја, који је дао податке о свом селу, прича да памти кад се Дубокача орала и кад један њен део био под воћем. По његовом причању Дубокача је стара 50 година и поступно се спуштала.

Дубокача је скорашње језеро, постало улегањем и снижавањем земљишта суседне куће Петрашевића. Језеро је дугачко 45 а широко 35 метара, дубоко под кућом 4,5 а даље 6 метара, никад не пресушује, увек бистро, са доста плавом водом. Сва су друга језера мањег обима.

Једина текућа река овог села је Лепеница, која тече са западне стране села, али у селу нема никаквих потока, почем се атмосферска вода слива у вртаче и долове по селу.

Земље и шуме.

Робајске су земље суве, посне и кречне, на њима особито успевају стрмна жита, докле ливада, пашњака и њива за гајење кукуруза нема онаквих, каквих има по рајковачком Радановцу. Нешто мало бољих ливада и зиратне земље има око Лепенице и при ушћу Врела. Најбоље зиратне су долови и вртаче у којима успевају добро поврћа и друго културно биље.

Шума у селу има доста. Западни и источни крај села су пошумљени, а осим тога је има доста и по целом селу. Сеоске заједенице у шуми су Бунчевица и Тусто Брдо, али осим ових заједница имамо породичне заједнице по Јездинцу, Богољевцу и свим околним брдима.

Тип села.

Робаје су село разбијеног типа. Сеоске су куће испод брда и по доловима и углавном груписане у три џемата. Куће по џематима су на растојању од 20-100 метара, а џемати су скоро спојени. Први џемат је под Јездинцем и зове се Драгојевићи, други је у средини села на запад и исток од Спасовине и зове се Мијатовићи, а трећи је под Тустим Брдом. Овај трећи је подељен у два мања џемата, скоро спојена, растављена само Врелом на Степанчевиће и Бојиновиће.

У Драгојевићима су: Драгојевићи, Маријићи, Савићи и Петрашевићи.

У Мијатовићима су: Марковићи, Мијатовићи, Рађићи, Брековићи (Павићи), познати под општим презименом Мијатовићи, затим, Перићи, Мојовићи, Пејићи, Маринковићи и Гавриловићи, познати под презименом Гавриловићи.

Под Тустим брдом су:

а) У Степанчевићима: Живковићи, Жужићи (Жугићи или Јаковљевићи), Степанчевићи (Савићи, Мијовићи, Зекићи), Маџуни (Јанковићи, Бајићи, Маџуни, Тешићи) и

б) у Бојиновићима су само Бојиновићи.

У селу јед доста развијен задружни живот. Веће задруге су: Марковићи, Драгојевићи, Савићи а мање: Петровићи, Савићи и Мијатовићи.

Подаци о селу.

Робаје су према списку села ваљевске епархије од 1835. године имале 17 домова. Према харачким тефтерима из 1818. године, имале су 37 домова са 54 породице и 125 харачких личности.

Према попису:

-1866. године – 48 домова и 385 становника.

-1874. године – 54 дома и 392 становника.

-1884. године – 65 домова и 475 становника.

-1890. године – 63 дома и 530 становника.

-1895. године – 83 дома и 523 становника.

-1900. године – 90 домова и 587 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,06 а процентни 1,21%.

Име селу.

За име селу везана је ова народна прича. Приче се, кад је куга прелазила преко села, да га је свега поробила и оставила за собом само пустош, па се вели да је отуда дошло име Робаје.

Име селу је доста старо, јер њега налазимо на списку села Округа ваљевског из 1737. године.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Најстарија су сеоска насеља око извора Спасовине, где се и данас могу распознати места на којима су старе куће биле. Доцније породице насељавале су се по крајевима, после чега су се старе за њима повлачиле.

-Жугићи (Жужићи), Гавриловићи и Маринковићи: најстарије породице у селу су Жугићи (Жужићи) досељени са Чева у Црнох Гори, где су се претходно били населили у Дробњацима, па се одатле спустили у ово село у другој половини 17. столећа у општој сеоби. Жужићи су се прво населили око Спасовине, па се доцније повукли ка Тустом Брду, њима су род Гавриловићи и Маринковићи, сви славе Аранђеловдан. Жужића има одсељених у разна села ове и других области.

-Степанчевићи и Живковићи. Некако одмах за Жужићима доселио се и некакав Степанчић прозват због малог раста, из Негбина код Нове Вароши, а населио се код данашњег Врела. Стапанчићеви потомци називају се Стапанчевићи, којих има одсељених одавде по области и изван ње, у селу их има 12 кућа у које се броје и Живковићи, славе Никољдан.

-Мијатовићи и Рађићи. У старије досељенике, досељене у општој сеоби, рачунају се и Мијатовићи, чији се родоначелник Мијат доселио из Никшићке Жупе и овде населио, а његова два брата Секула и Давид отишли ниже од овог места. Мијатови потомци су и Рађићи, славе Лучиндан.

-Драгојевићи, Савићи и Маријићи. Пред Кочину Крајиму доселили су се Драгојевићи из Дробњака од братства Маловића; са њима су у сродству Савићи и Маријићи у овом селу, Јовановићи у Мратишићу и Текићи у Кључу, славе Ђурђевдан а до скоро преслављали Савиндан.

-Маџуни*, Јанковићи, Гајићи и Тешићи. Уз Кочину Крајину доселили су се из Љутића у Полимљу у ово село Маџуни, чији је родоначелник Јанко Маџун, населио се иза Степанчевића који су га прозвали овим именом. Маџуни су: Јанковићи, Гајићи и Тешићи, славе Ђурђевдан.

*Сељаци причају да су Јанка Турци прозвали Маџун због крајње сиромаштине. Прича се да су одвајкада, па и данас, били и остали сиротиња. Једном неки богати Турчин, спахија овог села, реши се да и Маџуне направи богатима, с тога им да доста имања, набави стоке и да им нешто готовог новца, па им заповеди да раде, те да и они постану једанпут отресити и угледни грађани. Кад је после некоолико година дошао у село, нашао је Маџуне какве је и оставио; имање поиспоклањали другима, новац потрошили, а од стоке ни петла пред кућом. Тад се спахија наљути и повикне на њих:

-Шта ћу вам ја? Суђено вам је да будете сиротиња и тако ћете остати до века.

Због тога и данас сељаци веле: „Сиромах као Маџун“! „Маџуну да и вода доноси, не помаже му“!

-Петрашевићи, предак се доселио уз Кочину Крајину од данашњих Петрашевића из Колашина и населио се поред самих Жужића, где су и данас. Славе Никољдан.

-Бојиновићи су дошли пред Кочину Крајину из Кричка. Међу њих су се доселие и две породице из Полимља као уљези, али су поменили презиме и славу, сви славе Аранђеловдан.

У Првом устанку доселили су се:

-Марковићи (Лимци) из села Бистрице у Полимљу, славе Лучиндан.

-Брековићи (Павићи) из села Брекова у Старом Влаху, славе Илиндан.

-Пејићи, досељени из села Косатице код Пријепоља, славе Јовањдан.

Новији досељеници:

-Перићи, досељен уз Бабинску Разуру из села Маоча у Полимљу, славе Јовањдан.

-Мојовић досељен у исто доба из Никшићке Жупе, славе Лучиндан.

У Робајама је 89 кућа од 12 породица.

 

Занимање становништва.

Робајци се занимају поглавито земљорадњом и воћарством. Земља није у стању да сваке године да све што је потребно за исхрану. Стоке гаје доста, али не држе у већој количини. Воћа подижу у већој мери, затим, имају добре винограде и дају им добар род. Велики број сељака одаје се изучавању заната и трговине и тим се пословим баве у селу и изван њега. Раније их се доста исељавало из села, али данас мање. Сиромашнији надниче по селу и општини, али се не удаљавају далеко из села.

Појединости о селу.

Робаје су саставни део Рајковачке општине у Срезу колубарском. Судница и школа су у Рајковићу, црква у Паунама. гробље је раздељено у два дела. Један део села (источни) не преславља, а западни преславља Спасовдан.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Miroslav

    Mijovici Slave 19.Decembar.NIKOLJDAN. i Doselili su se iz Niksica.