Порекло презимена, село Дупљај (Ваљево)

Порекло становништва села Дупљај, општина Ваљево. Стање из 1907. године, према студији “КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА“, аутора Љубомира Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

 

Дупљај лежи на северу од Попучака, на обема обалама реке Рабаса. Земље око јаруга и по странама огољеним нису ни за какав рад. На њима успева добро шума, зато се и пошумљавају.  Шуме је доста у северном делу села и источној страни до Лукавца.

Село је потпуно разбијеног типа.

Имена џемата су: Брђани, Поточари, Међашани и Гајчани на левој страни и Пимићани на десној страни реке.

У Брђанима су ове породице: Радовановићи 10к, Јеличићи 3к, Бранковићи 3к, Мићићи 6к, Панићи 2к, Стојановићи 1к и Митровићи 3 куће.

У Поточарима су: Радовановићи (други) 2к, Терзићи 4к, Дулићи 2к, Адамовићи 1к, Станковићи 2к, Мијатовићи 2к, Илићи 2к и Ерићи 1 кућа.

У Међашанима су: Станковићи 6к, Весићи 1к, Виторовићи 1к и Туфегџић 1 кућа.

У Гајчанима су: Теофиловићи 1к, Ристићи 2к, Јовановићи 1к, Гвоздићи 1к, Илићи 2к и Арнаучићи 2 куће.

У Пимићанима су: Милисављевићи 4к, Пимићи 4к, Кременац 1к, Антонијевићи (Весиновци) 2к и Петровић 1 кућа.

По харачким тефтерима од 1818. год. Дупљај је имао 31 дом са 41 породицом и 98 харачких лица. По попису од 1866. год. имао је 48 домова са 317 становника….а по попису од 1900. год. било је 73 дома са 481 становником.

У селу има 74 дома од 16 породица. Дупљај је саставни део луковачке општине у срезу ваљевском.  Судница је у Лукавцу, а црква и школа у Рабровици. Гробља су подељена по џематима. Преслављају Спасовдан.

За име селу везане су ове приче:

1)     Једни веле, кад су Маџари палили ово село, онда су се сељаци разбегли којекуда, а нека баба дочепа једно своје унуче из колевке па не могући бегати изван села, завуче се у једну дупљу и ту у дупљи, у шупљем грму, одгаји дете, те тако село добије по томе име

2)     Други веле, да је село добило име по многим дупљама у земљи, које су некад биле по овом селу, па су неке или људи или вода, засули. Једна од таквих дупаља застала је у Панића ливади и зове се Језеро и увек је пуна воде и не пресушује.

 

У долини Рабаса има неко старо Маџарско гробље. Има споменика, али без натписа. Камење је огромне величине и доста га се разнело. У Брђанима има један повећи споменик, на коме се дају распознати понека латинска писмена те да је доказа да су овде и Римљани живели.  На реци Рабасу налази се неки стари мост, још из турског доба, сав од камена, на путу којим се из Ваљева…прелазило у посавску долину.

 

Порекло становнштва и оснивање села

Дупљај је врло старо село. У списку села округа ваљевског, који је саставила аустријска Администрација 1737. године у Београду, налази се и ово село, под именом Duplai.

• СТАНКОВИЋИ – најстарија породица, за коју се не зна да се доселила и чија старост оличена је у томе што многа места по селу носе особене називе: Станков Врх, Станкови Обори, Станково Брдо итд. Станковића има највише у Међашанима, али их има и по другим џематима, као Весић и Кременац (некаква прабаба носила кремење у торби и продавала по сеоским саборима и вашарима, те село њеног сина тако прозвало). Свега их је 8 кућа и славе Св. Ђурђа, али има их и одсељених из овог села.
• РАДОВАНОВИЋИ – најстарија досељена породица. Дошли из околине Мостара, из оног места одакле је бивши мостарски митрополит Радуловић. Она је старином из Риђана, из Никшићске Жупе, из братства Радуловића. У ово се село доселила као свештеничка кућа и из ње дуго времена бивало је свештеника, трговаца, адвоката и чиновника, као што има тога и данас. По причању потомака пок. попа Жуће, највиђенијег представника ове породице, она се доселила тачно 1681. године. Радовановића има расељених по целој Србији и овој области, а у селу их има 14 кућа, под два презимена: Радовановићи и Милисављевићи. Славе Св. Луку.
• ПИМИЋИ – су досељени из Пиве, мало после Радовановића. Доселили су се ради крвнине. Данас се разнолико презивају: Пимићи, Панићи, Бранковићи, Антонијевићи, Станковићи (у Поточарима) и Адамовићи. Назвати су Пимићани због неког претка који је тешко говорио. Има их овде 14 кућа од 3 брата. Славе Св. Луку.
• МИТРОВИЋИ – стари досељеници. Дошли да би избегли крвну освету. Доселили се око 1700. године из Роваца у Црној Гори. Има их свега 5 кућа, под три презимена и славе Св. Јована (оп. А.М. – вероватно се мисли на породице Митровић 3к, Теофиловић 1к и Стојановић 1к).
• ТЕРЗИЋИ – досељени из Дробњака, назвати овако по неком свом сроднику Терзији. У селу се зову и Ристићи, Виторовићи и Мићићи. Има их 13 кућа, славе Св. Краља Дечанског.
• РАДОВАНОВИЋИ (тзв. Прњаворци) – доселили су се из мачванског Прњавора кад и Терзићи, пред Кочину крајину. Има их 2 куће и славе Св. Стевана.
• ЈЕЛИЧИЋИ и МИЈАТОВИЋИ – досељени су од села Рутоши, из Старог Влаха, пред Први устанак. Сродни су, а доселили су се због неимаштине. Има их 5 кућа и славе Св. Јована.
• ИЛИЋИ – су досељени после Другог устанка из Тометиног Поља, окр. ужичког. Доселили су се као надничари. Има их 4 куће и славе Св. Ђурђа.
• ЈОВАНОВИЋИ или ДУЛИЋИ – назвати тако по неком претку који је крао дулеке. Доселили су се као надничари из Полошнице, окр. ужичког и овде се пре 70 година призетили. Има их 2 куће и славе Св. Арханђела.
• АРНАУЧИЋИ или МИТРОВИЋИ – су од неког ”Арнаучета”, Српчета из Ораховца у Старој Србији, побеглог од турског и арнаутског зулума у Ваљево, одакле су га Радовановићи узели у службу и после окућили. Има их две куће и славе Св. Арханђела.
• ТУФЕГЏИЋ је скорашњи досељеник из Матаруга, слави Враче; ЈОВАНОВИЋ из Дренове, слави Св. Ђурђа; ЕРИЋ из Џурова, слви Св. Арханђела, досељени уз Бабинску Разуру, прво као слуге, а после призетили се и докупили помало имања. ГВОЗДИЋ је из Срема, од Крушедола, ПЕТРОВИЋ из Боговађанског Лајковца, призетили се пре 35 година у овом селу. Први слави Св. Николу, а други Св. Ђурђа.

 

Дупљаци се занимају свима привредним гранама као и остали сељаци ових области. Главно је занимање земљорадња, а како Рабас има изврсне ливаде, то се и на стоку обраћа довољна пажња. Земља је богата и даје изврстан род и по квалитету и квантитету, те Дупљаци стижу и да продају храну. Споредних занимања у селу нема, а никуда се не селе.

 

ИЗВОР: “КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА“, Љубомир Павловић, СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК – Књига осма НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА, Књига IV Београд, 1907. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић