Порекло презимена, село Црниљево (Коцељева)

11. април 2013.

коментара: 7

Порекло становништва села Црниљево (сада Доње Црниљево), општина Коцељева. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Црниљево је при извору Тамнаве и за разлику од ваљевског зове се Доње или Шабачко Црниљево. Земљиште је брдско и у Влашићу, куће су са обе стране реке и при изворима појединих тамнавских потока, по џематима, где су главнији: Шљивовски и Удовички, на десној страни реке, Пејићи и Дело на левој страни.

Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Доњег Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.

Друга влашићка коса почиње у шабачком Црниљеву на оном месту одакле Тамнава отпочиње тећи уместо северним, источним правцем. Друга коса је нижа од прве и разликује се доста од прве, мада су обе тачно југоисточног правца. Као што је код прве косе главни и најзнатнији вис Белег у Миличиници и изнад ваљевског Црниљева, тако је и овај други, Јаутина у Голој Глави најглавнији, јер колико је Белег удаљен од почетка Влашића, толико је и Јаутина од Доњег Црниљева. И коса и њене сувише кратке и северне и јужне косанице широкох су плећа, са јасно израженим кречњачким пољицима, јер целом дужином косе на више места испољени су секундарни кречњаци, испод којих су пешчари, конгломерати и филити. Кречњачка пољица: Оџино Поље између Миличинице и Голочела, Пресека на Шешевици, Јасикова Раван у Љутицама, Коњски Гроб на међи Бреснице и Корен у Дружетићу, су пољица без видних остењака, и ртова са вртачама по средини, које су старијег и новијег порекла, широке, заднивене и обделане.

Тамнава је брдска и равна област, као и област ниске равнице, према чему има и разних села. Тамнава има четири врсте села: брдска, тамнавска, полојска и друмска. Брдска села су у горњем и средњем току Тамнаве и у подножју словачке косе; није их много, а има их која су појединим крајевима брдска, а осталим тамнавска. Куће ових села су у малама или џематима, где су џемати по висовима, пристањцима и улегнућима, а никад у долини потока или рекавица.

Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Доње Црниљево, Голочело, Галовић итд.

Друмска насеља нису самостална села него већи или мањи делови села, растурени или збијени поред главних обласних путева. Центри ових насеља су путничке механе, школе или цркве. Куће су најновијих обласних насељеника са малим окућницама или су куће, дућани, магазе, механе појединачних трговаца, занатлија и сеоских чиновника, који се узгред баве и земљорадњом. Готово свако село има оваквих насеља, а најзнатнија су код: Скеле, Коцељеве, Каменице, Доњег Црниљева и Стублина.

Села у овој области била су толико ненасељена, само што се може рећи да нису била пуста. Спахије су због тога биле радо предусетљиве према сељацима, тадо су их задржавали и насељавали. Насељенима се давало све, што је требало и од стране спахија гледало се да се задрже и да још по кога од својих сродника населе. Ако је било који сељак увиђао да ће остати без порода и наследника, па би осећао потребу да се с киме збратими или да кога усини, спахије су радо пристајале и одобравале. Посинци и задругари после смрти својих поочима имали су права на ова уживања, као и за њиховог живота. На тај начин из тог доба стари Милошевић од Ђакова у Старој Србији збратимио се са Смиљанићем из Чучуга и у задрузи остао до данас. Стари Милаковић-Павловић из Доњег Црниљева довео је још у то доба из Равнаје у Рађевини једног момчића и усинио га, те је задруга опстала и до данас.

Сеоске спахије од турске народности нису живеле по селима него по суседним градовима, као и спахије села горњих ваљевских области. Турци с Уба и Палежа (Обреновца) нису били спахије већ од трговачког и занатлијског рода, живели су измешани са Србима и бавили су се узгред и земљорадњом. Многи су имали по селима своје дућане, радње или ханове и уз њих и непокретна добра, на којима су насељавали сељаке српске народности. И у Коцељеви поред старе цркве, и у Доњем Црниљеву, где је данашње друмско насеље, и у Непричави испод Остреша, и у Брескви поред старе цркве, било је помешаних и српских и турских породица, које су биле на тим имањима.

Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Доњем Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.

*Села: Свилеува, Доње Црниљево, Градојевићи, Галовићи и Букор изделили су своје заједнице пре 30 година по малама, а свака мала опет је указала сваком свом члану подједак део.

Џематске заједнице су ређи облик својине у овој области, али се ипак дају запамтити. Мале свих брдских села и издвојени крајеви тамнавских равнијих села имају своје заједнице од пола хектара у простору, ограђене и необрађиване, на којима мале и крајеви држе своја бденија и молитве. Сређ У Бањанима има своју заједницу од 5 а и даје под закуп, Старо Врело у Врелу, Ратковић у Свилеуви, Кривајица у Љутицама, Шумарице у Каменици, Барич у Суботици, Дивич у Букору, Дело у Доњем Црниљеву имају своје мале заједнице, које не доносе никаквих прихода ни селу ни малама.

Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Доњем Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.

Старовлашког типа је највећи број села у области подељена на крајеве, мале и џемате. Сеоски потоци и речице деле село на горњи и доњи крај, а сваки крај дели се на мале, где се у свакој јасно распознају породичне групе. Џемати и мале су у врховима сеоских потока, по прострањцима брда, око извора, више осојним него присојним странама, с великим окућницима и са зградама дубоко унетим у воћа. Куће се по малама растурене на џематиће, где су породице врло блиске, докле све друге су по 200 до 300 метара једна од друге, где су при том мале воћњацима у шумама спојене. У Букору, типском представнику старовлашког села, свака мала, а њих је 4 на број, има у својој средини и по једну границу, коју чува као нејвећу светињу, а све мале у средини села своју Букорску границу, код којих су сеоски кошеви и код које се држе сеоски сабори, састанци и чине разне молитве. Представници овог типа села су: Букор, Доње Црниљево, Галовићи, Слатина, Дружетић, Степање, Врховине, Гвозденовић и др.

Од данашњих села, која су несумњиво постала од ранијих засеока су, између осталих, по народном предању је Мали Бошњак некада био засеок Великог Бошњака (данас Драгиња), Галовићи од Доњег Црниљева, Зукве од Новака, Руклада од Мургаша и Калиновци од Бањана.

Свака имућнија тамнавска кућа има поред главне још једну мању, такозвану малу кућу, која служи за готовљење јела, сушење пастрме, сушење одела, обуће и држања кухињског посуђа. Ако су овакве зграде једнодељне онда се зову кућерак. Код дводељних малих кућа друга одаја зове се соба; о њој се не станује, а служи за успрему. Мале куће и кућерци имају огњиште, оџак, немају таван, већ черјан, кров им је висок и стрм, а граде се од истог материјала, од којега се граде простије зграде. Кућерци по Букору, Доњем Црниљеву и другим суседним селима су мале брвнарице и у близини главних кућа.

Сви задружни и имућнији домови у области имају поред ове две куће још по једну или две друге: Задруга Јовичића у Дрену, Нешића у Скели и Беговићи у Брезовици имају по 3 куће, а задруге: Јовановића-Павловића у Доњем Црниљеву и Ђапића у Букору и 4 куће.

Селиште има свако село само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селишта су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Палака. Старе Куће, Кућерине, Кућишта и Стара Воћа имају у: Бањанима, Суботици, Доњем Црниљеву, Кртинској, Козарици и др.

Још се држе старе, напуштене цркве у: Дрену, Орашцу и Доњем Црниљеву.

У списку ваљевске епархије од 1735 од тамнавских села тога доба, између осталих, помиње се и Доње Црниљево.

Међу рукописима Народне Библиотеке у Београду сачувани су војнички тефтери тамнавских буљубаша из 1807. године. Ови тефтери су списак ондашњих војника из горњих посаво-тамнавских села: Каменице, Голочела, Ћуковина, Галовића, Градојевића и Доње Црниљева.

Села, која су постала у новије доба по истом начину (раселице) су и Галовићи одвојени од Доњег Црниљева.

Сви старији досељеници су са заједничким имањима и већином у средини села, а млађии по крајевима. Милаковићи у Доњем Црниљеву су у средини Пејићке Мале и Дела и заузели средине обе мале.

Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18. и почетком 19. века, знају се, ма у ком селу и ма у ком степену сродства се налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим престале а у које спада и фамилија Пејић из Докмира и Тврдојевда, Нешовићи у Врховинама, Вукомановићи у Мургашу и Гуњевцу, Милаковићи у Доњем Црниљеву поред других, знају да потичу из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.

Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и предтавника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голохј Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Доњем Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.

Задруге од несродних елемената су: Јовановићи у Доњем Црниљеву са старим Милаковићима од најранијих времена, Милошевићи у Чучугама са старинцем Смиљанићем итд.

Доње Црниљево је први пут било на левој обали Тамнаве, у данашњем Ђулиму, најлепшем сеоском потесу, па се у зиратној земљи разместило у крајеве.

 

Порекло фамилија-презимена села Доње Црниљево:

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Алексићи, стара породица, Лазаревдан.

-Будишићи, друга половина 18. века, Будишићи у Рађевини, Ђурђевдан.

-Вучинићи и Пајићи. Видети Пајићи и Вучинићи.

-Грујићи, после 1827. године, Брезовица у Рађевини, Никољдан.

-Дамњановићи, друга половина 18. века, Тодисавац у Рађевини, Пантелијевдан.

-Илићи 1 и Сукоњићи. Видети Сукоњићи и Илићи 1.

-Илићи 2 и Мићићи. Видети Мићићи и Илићи 2.

-Илићи 3, после 1827. године, Матијевац у Посавској Тамнави, Св. Стефан Дечански.

-Јовановићи, друга половина 18. века, Равнаја у Рађевини, Никољдан, уљези у Пејиће-Павловиће.

-Лазићи, друга половина 18. века, Толисавац у Рађевини, Алимпијевдан.

-Марићи, стара изумрла породица.

-Матићи-1 и Тадићи. Видети Тадићи и Матићи-1.

-Матићи 2, после 1827. године, Доња Бадања у Јадру, Никољдан и Аранђеловдан, уљези у Теодоровиће.

-Милаковићи и Пејићи. Видети Пејићи и Милаковићи.

-Мићићи и Илићи 2, друга половина 18. века, Врбић у Рађевини, Никољдан.

-Новаковићи, после 1827. године, Бела Црква у Рађевини, Алимпијевдан.

-Пајићи и Вучинићи, прва половина 18. века, Риђани, Стевањдан.

-Пејићи и Милаковићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.

*Предак ових Пејића, Пеја Милаковић са браћом се доселио из Никшићке Жупе и први пут населио на левој обали Тамнаве, на старих Марића имању. Његови потомци су данас са обе стране Тамнаве, али највише у Влашићу.

-Петровићи, после 1827. године, Оглађеновац у Подгорини, Јовањдан.

-Симеуновићи, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Ђурђевдан и Никољдан уљези у Будишиће.

-Симићи, после 1827. године, Осечина у Подгорини, Јовањдан.

-Сукоњићи и Илићи 1, друга половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Аранђеловдан.

-Тадићи и Марићи 1, друга половина 18. века, Церова у Рађевини, Јовањдан.

-Теодоровићи, прва половина 18. века, Шљивова у Рађевини, Никољдан.

-Томићи*, прва половина 18. века, Својдруг-округ ужички, Андријевдан.

*Из ове породице је чувени јунак и делија Јован Томић-Белов, који је погинуо у шанцу више Лешнице.

Чворићи, друга половина 18. века, Бастав у Рађевини, Аранђеловдан.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Антропогеографија ваљевске Тамнаве”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (7)

Leave a Reply to Mikailo Mijailovic

7 коментара

  1. Mikailo Mijailovic

    Dobar dan,

    interesuje me da li ima nesto zapisano o sledecim porodicama iz Donjeg Crniljeva:
    – Mijailovici
    – Mandici,
    – Savici

    Procitao sam vas clanak o poreklu prezimena, sela Donje Crniljevo, pa me je zacudilo da nisu pomenuta ova tri navedena prezimena.

    Ja zivim u Nemackoj u okolini Stutgarta. Otac mi je rodom iz Mijailovica iz Donjeg Crniljeva. Njegov otac se zvao Mikailo a deda Cedomir. Oceva majka je poreklom iz Mandica. Njen otac se zvao Zdravko.

    Da li mozete da mi pomognete u pronalazenju daljih informacija uvezi mog prezimena i njegovog porekla?

    Hvala unapred.

    Mikailo Mijailovic

  2. Небојша Мићић

    Поздрав Микаило,

    Немој да те чуди што се те три фамилије не помињу. Овај текст је извод из студије “Антропогеографија ваљевске Тамнаве”, коју је писао Љуба Павловић, а он је познат као траљав истраживач, са пуно пропуста и грешака.
    Прошлошћу и пореклом фамилија Доњег Црниљева доста се бавио Мића Томић, који је живео и радио као столар у Бањи Ковиљачи. Умро је пре неку годину. Нешто од његових списа се налази код мене. На брзину сам прелистао, и засад сам нашао следећу белешку о Мандићима:

    “Мандић Цваје? Марко (74 год)
    Када га опоменуо за споменик Мандића ратника који су Здравко и Павлија подигли, зашто је уписано Матић место Мандић, каже да је слушао да се ради о грешци између наручиоца и каменоресца. На питање ко је Живан Мандић, Марко даље каже да је слушао да је Живан погинуо као ратник, и био је син Крстивоја. Пет Мандића је отишло у рат, а вратио се само Здравко Спасојев, а погинули су Крстивоје и Живојин, Илијини и Павлији (ни?), а како се причало Живан је умро као младић на Косову на прелазу у Албанију. Живан је био син Крстивоја и Живане али (?) Драгојлов брат. У рату је погинуо Милорад син Ивана и Анице, а Драгутин брат умро кући.”

    Ако нађем још штогод о Мијаиловићима и Савићима, написаћу овде.

    Поздрав
    Небојша Мићић

  3. Aleksandar Protić

    Poštovani,

    Nema takodje ni prezimena Cvejić (majčina linija porekla). Cvejića je od Velikog Rata bilo podosta obzirom da je moj prededa Mikajlo imao čini mi se 12 dece. Inače kuća je na Vlašiću. Tako da može biti da su od Milakovića, jer im je kao i njima slava sv.Luka. Ili su ipak i oni izostavljeni greškom.

    S poštovanjem,

    Aleksandar Protić (majke rodjene Cvejić)

    • Данко Цвејић

      Морам да Вам скренем пажњу да је овде реч о врло очигледном словном пропусту коју је направио Љуба Павловић када је прикупљао податке, јер није никада постојао Пеја Милаковић, нити Пејићи у Доњем Црниљеву.Већ Цвеја Милаковић и Цвејићи који су по Цвеји почели да се презивају Цвејићи уместо Милаковићи.
      Проучавајући архивску грађу у њој постоји обиље извора у којима је исти Цвеја Милаковић ( Не Пеја Милаковић !!!) по предању досељеник из Никшићке Жупе тачније Драговољића, забележен је као устаник 1807.г.у тефтеру Рада Буљубаше као Цвеја Стевановић ( отац вреоватно Стеван), пописан је као домаћин приликом пописа арачких глава и попаша под именом Цвеја Милаковић 1823, 1831, 1832, 1834, 1835,1836.( Архив Србије)
      Цвејин син Алекса био је председник примиритељног суда и учесник топчидерске скупштине 1840.г. ( сачуван документ начелства округа шабачког којиме се опуномоћују делегати за скупштину).Даљи комплетан родослов Цвејића доступан је на основу архивске грађе и натписа на гробовима кога интересује може ме контактирати.

  4. Данко Цвејић

    Ацо,
    Микаило Цвејић је имао осморо деце: Сретена : ( умро као дете), Наталију, Даницу, Луку, Јулијану, Катарину, Недељка и Предрага.
    Микаилов отац звао се Лука ( 1868-1898 сачуван гроб на Лазаревој Коси гробиште Цвејића) , а Лука је био син јединац од Марка који је умро 1869 као младић од 26.година ( пописан 1863, гроб његов и брата Милака издробљен стоји на на Лазаревој Коси гробиште Цвејића, а белег који је цео стоји иза мале цркве у Црниљеву, подиже им брат Симеун).Марко, Симеун и Милак били су синови чувеног Алексе Цвејића, који је био син Цвеје Милаковића.
    Славе наравно св.Луку, култ свеца који је још Никша из Боке Которске пренео у Жупу и који сви Никшићи у расејању себично чувају као знак распознавања.

    Што се тиче порекла Цвејића погледај и књигу Боривоја Милојевића, Цвијићевог сарадника “Јадар и Рађевина антропогеографска испитивања ” под местом Цветуља:
    Јокићи, Тавићи, Теофиловићи (укупно 13 к., св. Лука). По старом презимену су Радовановићи. Њихови преци петорица браће доселили почетком 19. века. Доселили се најпре у Стражевицу, у Црниљево. Ту су убили човека, и пребегли у Цветуљу. Од њих има одсељених у Букору Товаровићи, у Црниљеву Цвејићи и у Баталагама Стојићи.

    И професор Радоје М.Ускоковић изучавајући породице племена Никшића које су се насељавале преко братске куће Тарабића спомиње Цвејиће у Црниљеву и Петровиће- Товаровиће у Букору.

    Једино је Љуба Павловић погрешио, он Цвејиће није изоставио
    (у његово време Цвејићи су били свакако најистакнутији род у Доњем Црниљеву( већ то видимо по попису стоке 1859,. и вредности имовине 1863.г.која надалеко превазилази све друге у селу 134 цесарска дуката и давали су најистакнутије представнике у континуитету више од једног века од Алексе, председници суда били су и Милутин, па Владимир Цвејић све до Недељка Цвејића који је био председник општине и бански већник између два св.рата)
    већ је само погрешио слово уместо Ц ставио је П. Све друго је тачно да се Цвеја Милаковић доселио из Никшићке Жупе тј. Драговољића потврдио ми је и Зарије Пурешевић да је као дете то слушао од Недељка Цвејића тада најугледнијег човека у селу, историчар завичајац Мирослав Томић је исто то чуо од Драгојла Ћире Цвејића који је то чуо од старих људи.Како о Цвеји Милаковићу имамо архивску грађу и знамо да је био устаник и да је био жив још 1836.г. врло је вероватно да је досељеник из Жупе можда био још његов отац или деда.
    Тачно је и да су се прво населили на левој обали Тамнаве у Гају, после су прешли на другу страну Тамнаве Стражиевицу, затим на Бели Камен па онда на Влашић где је и данас засеок Цвејићи ( који је нажалост поделио судбину многих других у Србији у 21.век ушао је са три живе куће , а данас су нажалост и оне запустеле).

  5. Данко Цвејић

    Вредно је помена и предање које су сви стари људи у селу знали да су Цвејићи, Пурешевићи и Поповићи ( Поповићи остали у Гају, Цвејићи и Пурешевићи прешли на другу страну Тамнаве на Влашић ) род од три брата која су дошла из Црне Горе, Цвеје ,Цаје и поп Јована.У тефтеру војнице 1807. г. пописани су под бројем 75.Цвеја, 76.Мића Трифуновић ( брат Пуреш родоначелник Пурешевића) и под бројем 91.Марко Теодоровић ( син поп Јован родоначелник Поповића).Чињеница је да све три породице славе Св.Луку.
    И данас се ове три фамилије сматрају као род, а чудно је да ништо о томе није забележио Љуба Павловић, интересантно је да он изгледа све три породице подводи под једну фамилију Пејићи-Милаковићи.