Порекло презимена, село Дучић (Мионица) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Дучић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године. Приредио сарадник портала Пор Порекло становништва села Дучић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године. Приредио сарадник портала Пор Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Дучић (Мионица)

Порекло презимена, село Дучић (Мионица)

Порекло становништва села Дучић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

Положај села.

-Дучић лежи на левој обали реке Топлице и од ње у источном правцу спушта се поред Ракара и Бабајића у долину реке Љига све до Бошњановића. Село се простире у дужину од преко 15 км и у ширину близу 5 км. Земљиште је неравно, бреговито али брегови нису ни високи ни стрмих страна. Знатнија узвшења су: Чардачина у средини села, Осоје на источној страни и Збеговиште над Кацапом. Село лежи на моћним наслагама терцијалног шљунка и песка, испод којих се помаљају глинци и мергле.

Изворима је село препуно. Они су врло богати водом и никад не пресушују. Отичу или у реку Топлицу или у Кацапу. Њихови потоци су дали пластици села нераван изглед. Око извора и потока су и куће сеоске распоређене, а врло ретко их има по венцу. Главнији извори су: Потркаља на Чардачини, Бунарача на Збеговишту, Бабинац у Ћумурлијама, Ћумурска Вода, Тополе, Точак и Стрмоглавица у Кацапи, Бушинац до Бошњановића и Маринковац до Бабајића. Од текућих вода су Топлица и Кацапа.

Земље и шуме.

-Дучићке земље се цене надалеко. То су црне смолнице изврсног квалитета за све врсте жита, ливаде и пашњаке. По венцу и странама потока успевају врло добро воћа и виногради.

Шуме има доста и по целом селу. Најбољи шумски су крајеви Кацапи и долу до Тодориног Дола. Шуме је толико, да сељани њиме у стању су подмирити све домаће поебе. Никаквих заједница у селу нема.

Тип села.

-Село је разбијеног типа. Село је груписано око извора и потока и тако подељено на неколике мале. Куће по малама су близу, на растојању од 20 до 60 метара, а мале су у данашње доба због издељених кућа и изашлих из своје средине спојене, те тако дају селу тип растуреног села. Мала низ Кацапу је новијег порекла с растуреним кућама и потпуно одвојена од целог села. Иако је овакав општи изглед села, ипак иоле пажљивији посматрач може разликовати ове групе: Осојане, Топлички Крај, Ћумурлије и Дрљаче, делове села над Топлицом и одвојени крај; Кацапу или Грмикоже, нагнут ка реци Љигу.

У Осојанима су ове породице: Радовановићи, Живановићи, Добросављевићи (Станимировићи), Живковићи, Милановићи, Петровићи, Јовановићи, Милићевићи, Гошнићи, Митровићи и Миловановићи.

У Топличком Крају су: Танасијевићи, Остојићи, Вићентијевићи, Адамовићи, Велимировићи, Марковићи, Нинковићи и Новаковићи.

У Ћумурлијама су: Срећковићи, Марковићи, Перићи, Павловићи, Обрадовићи, Благојевићи, Несторовићи и Стојковићи.

У Дрљачама су: Ђурђевићи, Милошевићи, Митровићи, Обрадовићи, Милосављевићи и Митровићи.

У Кацапи су: Брдаревићи, Јеремићи, Зекићи, Крстићи, Алексићи, Јаковљевићи, Продановићи, Деспотовићи, Мијаиловићи, Николићи, Петровићи, Митровићи и Шутуљићи.

Задружни живот није развијен у овом селу. Задруге се брзо деле, а има случајева, где се синови и од оца деле, па чак мењају и презимена.

Подаци о селу.

-Према списку ваљевске епархије из 1735. године у селу је било 35 домова. По харачким тефтерима село је имало 1818. године 39 домова са 43 пореске и 103 харачке личности.

По попису:

-1866. године – 73 дома и 425 становника.

-1874. године – 72 дома и 286 становника.

-1884. године – 80 домова и 433 становника.

-1890. године – 84 дома и 511 становника.

-1895. године – 96 домова и 568 становника.

-1900. године – 102 дома и 587 становника.

Годишњи прираштај становништва овог села од 1866. године је 5,66 а процентни 1,20%, где је у почетку било колебања.

Име селу.

-Старо село је Кацапи под Збеговиштем и звало се Кацапа због истоимене речице, која извире под Збеговиштем. Старих насеља овог села нема; они су се нешто због куге, а нешто и због турске обести иселили у Аустрију и равније крајеве. Име Кацапа је старије од имена Дучић и данас се оба имена упоредо чују. У списку села ваљевског округа, који је саставила аустријска Администрација 1737. године налази се село Kazappa, као село ондашњег палешког округа. Изгледа по овоме да је у 18. веку било претежније име Кацапа од имена Дучић, што је данас обрнуто.

Откуда је име Дучић не зна се. По свему изгледа да је презименско име, а лако може бити да су од данашњих породица, кад су се населиле у овом селу, звале Дучићи, што се може закључивати по местима, одакле су се досељавале. Имена крајевима су или породична или по местима.

Старине у селу.

-Ка средини села, на данашњем окружном путу, који пролази кроз ово село, до Чардачине, налази се један висок стећак, камена плоча, за коју народно предање држи да су поболе неке старе породице за спомен оних, који су из овог краја погинули на Косову. Плоча је без натписа и виша од метра и нагла се ка југу.

На Чардачини и данас се налазе неке сувомеђине од старог чардака, који је спахија овог села у турско доба подигао за своју потребу.

На Збеговишту сељани данас указују на места, где су се сељани искупљали, кад им је у турско доба претила опасност, у збег и одакле су се разбежавали. Под Збеговиштем је Кацапа и Старо Село, којега данас нема, а где се не познају ни трагови старих насеља, јер су по разораним њивама.

 

Порекло становништва и оснивање села.

-Старих породица, за које се не би знало да су досељене, у овом селу нема. Све су данашње породице досељене, мада досељење пада у велику давнину, којој се не може тачно време одредити. Старог Села Кацапе и старих насељеника тог села нема, а данашња Кацапа је из новијег добба.

Најстарије породице у селу јесу:

-Ћумурлије (Ћумури), досељени врло давно, не зна се када, од Мостара у Херцеговини. Они су данас у средини села, а ту су се и прво населили, а за време њиховог доласка је и Кацапа насељена. Они су данас у селу и код Топлице, и у Осојанима и у Дрљачама, само што их нема у Кацапи. Доста их се раселило по суседним селима, доста их је у селу замрло, па су на места замрлих дошле или се призетиле друге породице. Ћумурлије и чине данас село: у њему их је под презименом Станимировићи (по некаквом претку, који се истакао као врло вредна личност у борби против Турака за време аустријских ратова у 17. и 18. веку) са 23 куће, и под презименом Ћумурлије 27 кућа, свега 50 кућа, славе Лазаревдан.

-Живковићи, предак је из Скакаваца-округ ужички, досељен као надничар око 1820. године, призетио се у Станимировиће, слави Јовањдан и Лазаревдан.

-Гошнићи, предак досељен од Крупња у Рађевини око 1820. године као мајстор, има их 4 куће у једну од њих се призетио један из Врачевића, славе Лазаревдан.

-Милићевићи су досељени из Херцеговине од Требиња око 1800. године, славе Никољдан.

-Вићенитијевићи, њихов предак се призетио у Милићевиће, дослеио се из Команице, слави Св. Димитрија и Никољдан.

-Митровићи, досељени у време Првог устанка из Полимља, као слуге, славе Игњатијевдан.

-Петровићи, скорашњи досељеници из Косатице, призетио се у Миловановиће, славе Јовањдан и Лазаревдан.

-Остојићи, предак се доселио из Попадића у области, призетио се у Танасијевиће, славе Лазаревдан.

-Нинковићи, предак је из Бачеваца од Нинковића породице, досељен као слуга на имање и славе Ђурђевдан.

-Митровићи, досељени из Дрљаче на Дрини после Кочине Крајине, населили се засебно на купљеном имању и нешто поклоњеном од Турака, славе Аранђеловдан.

-Стојковићи, предак скоро дошао као уљез на Несторовића имање, досељен из Берковца од породице Петровић, слави Ђурђиц и Лазаревдан.

-Јаковљевићи, прва породица у Кацапу, населили из Осата у Босни после Кочине Крајине, досељени као мајстори у исто доба, кад су и суседни Бошњановић населиле оне породице, које се тамо сматрају као најстарије, славе Ђурђиц.

-Алексићи, после Првог устанка из Руда Букве (део Полешнице) у ужичком округу, славе Јовањдан, досељени као мајстори.

-Зекићи су Алексићи, само касније досељени, око 1840. године, као уљези у Јаковљевиће, славе Ђурђиц и Јовањдан.

-Брдаревићи су из Осата, досељени после Другог устанка славе Св. Кирјака.

-Јеремићи су, такође, из Осата, досељени исто када и Брдаревићи, славе Ђурђевдан.

-Крстићи су исто из Осата, досељени као мајстори, после 1820. године, славе Лазаревдан.

-Митровићи су скорашњи досељеници из Црвице код Бајине Баште, славе Игњатијевдан.

-Шутулић је из суседног Струганика, доселио се на купљено имање, слави Ђурђевдан.

У Дучићу данас (почетком 20. века, оп. Милодан) има 102 домова са 17 породица.

Занимање становништва.

-Дучићани се занимају свима привредним гранама, као и други сељаци ове области. Најрадије занимање је гајење рогате стоке, за шта Топлица даје изврсне услове, затим воћарство, које се навелико гаји и подиже. Земља даје обилат плод, те родних година довољан је да подмири редовне потребе становништва, а ретко да га се нађе и за извоз. Село не испушта становнике већ их нагло привлачи са стране.

Појединости о селу.

-Дучић је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судница је у Доњој Топлици. Дучићани иду цркви у Мионицу, у школу у Горњу Топлицу, а Кацапа са школом и црквом у Цветановце. Гробље је раздељено по малама. Заједничке преславе немају.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, „Колубара и Подгорина“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.


Коментари (5)

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top