Порекло презимена, село Бери (Подгорица)

22. март 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Бери, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Ово гранично село према Љешанској нахији, којој и припада, будући да је на десној страни Ситнице (до које на овом дијелу досеже стара Црна Гора) захвата уметнути, веома жупни југозападии дио Зетске равнице, уоквирен подгорином Бусовника, ордом Зелеником и Ситницом. Граничећи се са атарима Доње и Горње Горице, преко којих је поменутим путевима било повезано (као и сада) са Подгорицом, село Бери се својим географско-економским положајем може сматрати и љешкопољским селом. Његов атар већим дијелом захвата заравњену граничну зону старе Црне Горе према Ситници, као и околне, знатно огољеле брдске стране. Почев од моста на Ситници (под Зелеником) његова граница води у правцу истока преко Зеленике и Рајкова дола до на Стране, гдје повија ка југоистоку пониже Пребиња и продужава (изнад Бијеле плоче, затим силази источно од Кецана па даље преко Рашезе и Фирезе излази на Ситницу, те њоме узводно до моста под Зелеником. Тако ограничен, атар је правцем запад – исток дуг 3,4, широк (сјевер – југ) око 2 км и захвата 6,83 км2 површине.

Комунице села захватале су периферне дијелове атара и поглавито имале брдски карактер. Биле су у Зеленици, разграниченој киљанима према Команима – по правилу »како вода ваља«; половина ње окренута према овом селу припадала је Берима, а друга половина на супротној страни, Команима. Међутим, пошто су Турци напустили Бере (70-их и 80-их година прошлог вијека) сва је подијељена по »верига«, по домаћинствима. На исти начин подијељене су и Рајкове стране изнад Голача. Неки су пак своје дијелове продавали, тако да су извјесна домаћинства стекла по више дијелова. Но, за неограничено коршћење остале су комунице на Шутинској страни (од Куле до у брдо Михињу) и Берско брдо, изнад села на Крусима. То су, углавном, голети са кржљатом, пелином и дивљим шипком.2

Насеље се, као један од пет катуна у Горњој Зети, »од којих Бери, Гољемади, Горичани и Крусе постоје и данас«, помиње 1451. године. У турским дефтерима 1521. и 1523. године заведено је у нахији Жупа; прве године са 35, а друге са 33 куће. Сусједни Круси су, међутим, према истим дефтерима имали: прве године 23, а друге 25 кућа. Предање о овдашњим посједима Црнојевића, које је и сада живо међу мјештанима, потврђују наводи из истих дефтера, у којима стоји: »хаса виноград Црнојевића наполицом приход 60«, по првом, односно 70 (акчи) по другом дефтеру, затим »хаса (њива) Црнојевића; приход 10«, односно 35 (акчи); хаса ливада Црнојевића; приход 15, односно 30 (акчи) и хаса виноград бјегунаца са Црнојевићем; наполицом, приход 60, односно 80 (акчи). По свој прилици (судећи према предању) ту на Ситници били су и »млини Црнојевића«. Године 1614. (по М. Болици) Бери су били незнатно већи (32 дом. и 72 војника) од сусједних Круса (31 дом. и 72 војника). Надаље, 1865. године заједно са Крусима имали су 55 домаћинстава, затим 1879. године 67 са 332 становника и 1883. године 68 дом. Ердељановић је у Берима (1910/11) пописао 42 куће. Толико их је са 210 становника било и 1925. године. Број домаћинстава није се мијењао ни до 1941, а број становника повећао се за око 20 (230). Првим поратним пописом (1948) у селу је евидентирано 57 домаћинстава са 296 становника.

Треба имати у виду чињеницу да су се Бери са још неким доњољешанским селима у турско доба неравномјерно развијали. Ово, прије свега стога, што је у том дијелу нахије, особито другом половином XVII вијека потурчењаштво, условљено притисцима и ширењем читлучког система, узимало поприлични мах. Највише га је било око Горњег блата и даље »на сјевер и на исток до Мораче и до Ситнице«. – У вријеме истраге потурица љешански кнез Мило је, с војском протјерао те потурчењаке, и они су се из Зете у четама враћали и нападали. Послије договора главара на Цетињу (»још прије битке на Цареву лазу«) да се настави протјеривање потурчењака, кнез Мило је покупио Љешњане и спалио турска села: Лекиће, Фармаке и Стањевиће (прва два у Љешанској нахији, а треће у Љешкопољу). Међутим, послије другог Ћуприлићевог похода на Црну Гору (1714), Турци су поново успјели да »подараче« већи дио Љешанске нахије, »углавном онај од Ситнице до Прогоновића«. Но, и надаље су Љешњани, ослањајући се на Цетиње и сусједне нахије, пружали отпор Турцима, чинећи им »све могуће сметње« и приморавајући их да »напуштају и продају своја добра… Тако је већ прије Махмут-пашина пораза на Крусима (1796) безмало цијела Љешанска нахија била очишћена од потурчењака и ослобоћена турске власти«. Једино су још Горњи Кокоти, Лекићи, Фармаци и Бери остали под турском влашћу, па су се због њих водиле честе борбе. Тек током прошлог вијека и та села су ослобођена од Турака. И док у Горњим Кокопима и Лекићима није било потурчењака, већ су само спушки Турци држали земљу и давао им се десетак, дотле су Бери били својина Мећикукића из Спужа. Старо становништво овога села било је растјерано, те су земљу обраћивали нешто Љешњани са Круса и давали Мећикукићима десетак, а нешто досељени потурчењаци (Џановићи, Сујовићи, Користовићи и др.), чија се кућишта и сада тамо познају« .

Отуда у Берима, све до средине прошлог вијека, нијесу подизане нове куће од стране Љешњана, односно у овом случају од Круса. Прву, и то двоспратну кућу (кулу) саградио је (у Његошево доба) Тодор Живков Бојановић са синовима Стојом и Томашом, а три године касније (удаљено од ове око 800 м), сличну њој Стано Ђуканов Ћетковић. Уједно су, због приграничног положаја, на њима биле направљене пушкарнице (До тада су на подручју села биле појате за стоку подгоричких и спушких Турака). Ове и остале прве куће су затим по неколико пута паљене од Турака и поново обнављане. Већи дио тих кућа, што су од тада прављене, биле су врло просте конструкције; сувомећне, изједна, без прозора, покривене сламом или плочама. Дио њих се држао и до новијег времена, мада су претежно претваране у штале, док је један број напуштен и не служи ничему. Задржале су се као кућишта, којих има двадесетак. Стари људи памте када у селу није било ни једног прозора са стаклом; само је на кући једног свештеника био један мали остакљени прозор. Најстарији дио села су Куле, затим Голач и Присоје и, најзад, »ново село« Купинице. Мада се село не одликује брдско-планинском разбијеношћу (попут великог дијела староцрногорских села), оно, иако не изразито, ипак припада разбијеном типу насеља). У међуратном периоду највише је било приземних кућа; мада с претежно дашчаним подом, у свима се користило огњиште. У односу на друга села, може се рећи да је број »двоспратница« на коноби био релативно велик (14). Полукружно порећане брдском подгорином, куће су биле повезане двокраком сеоском јулицом – са југа и са сјевера. И овдје су око свих кућа, мања или већа, ограђена дворишта у чијем саставу су обично помоћни објекти. Махом лоциране у близини већих дијелова имања, куће имају и своје знатне окућнице, док су остали имовински потеси добрим дијелом уобличени и у основи сачували братственичке оквире. Ово посебно важи за виноградске дионице, које имају најповољнији положај и према инсолацији и према кућама. А Бери су, иначе, по виноградима надалеко чувени. У производњи квалитетног грожћа село има велику традицију, или како се то овдје обично каже, »још од доба Црнојевића«. Готово би се исто могло рећи и за сточарство, благодарећи овдашњим пићним ливадама и околној брдској испаши. У годинама прије посљедњег рата, до тридесет домаћинстава давало је стоку на катуновање у Кучима.

Средиштем села се одувијек сматрала црква која, управо, и има такав положај. Ту у њеном кругу видни су трагови веће, највјероватније средњовјековне цркве (или манастира), коју су Турци »до темеља разрушили 1862. године којом приликом је 23 Црногорца пануло не пуштајући је у варварске руке«. Умјесто ње подигнута је нова црква св. Борћа 1870. године и на најсвечанији начин, уз учешће митрополита Илариона и велике масе народа из околних крајева, посвећена почетком маја 1871. године. Од тада, она је, настављајући стару традицију, постала познато збориште о вјерским празницима и другим пригодама и свечаностима. О тим светковинама често је писала ондашња црногорска и каснија међуратна штампа.

У укупном становништву села, 1941. године, удио појединих братстава био је:

Ћетковићи са 15 домаћинстава и 75 становника;

Рацковићи (11:68), Раичевићи (9:47); Бојановићи (4:24) и Перовићи (3 : 16). Сва су она досељена из Круса, а према предању, даљом старином су из Кроје (овдје кажу Крује) из Албаније. Разгранали су се на бројне огранке, од којих су се неки, узимајући презиме по огранку, одавде исељавали.

У посљедњем рату погинуло је и умрло 20 лица. У периоду 1918—41. иселило се 6 домаћинстава (у Београд 3, у Подгорицу 2 и у Пећ 1). Од 1879. до 1914. године на рад у Америку ишло је 6 мјештана; вратила су се тројица.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.