Порекло презимена, Ћелије (Лајковац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Ћелије, општина Лајковац. Према подацима из личне архиве Радослава Јовановића из Лајковца. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.  Порекло становништва села Ћелије, општина Лајковац. Према подацима из личне архиве Радослава Јовановића из Лајковца. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.  Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, Ћелије (Лајковац)

Порекло презимена, Ћелије (Лајковац)

Порекло становништва села Ћелије, општина Лајковац. Према подацима из личне архиве Радослава Јовановића из Лајковца. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Насеље се налази на (110 – 180 м ) контакту шумадијског побрђа и десним алувијалним равнима Колубаре и њене притоке Љига, 3 километара источно од Лајковца. Место Бели Брод природно је предодређено за прелаз преко Колубаре. Ћелије има око 770 становника а површина атара износи 716 хектара. Обухвата 13 засеока : Албанију, Враче Брдо, Мокро Поље, Човку, Обренове ливаде, Пољну, Перило, Буковац, Лађевац, Бели брод, Обрадовића крај, Чук и Врелине, распоређених на косама које се од виса Враче брдо ( 239 m ) спуштају ка Ибарској магистрали.

Кроз село протичу три потока. Каменица утиче у Колубару, а Буковац и Лађевац се разливају по пољу и немају право ушће у Колубару.

У уговору деспота Стевана Лазаревића и угарског краља Жигмунда 1426. године помиње се castrum Brodare , што одговара данашњем прелазу преко реке и засеоку – Бели Брод. У попису влаха Београдске нахије 1528. године спомиње се село Каменица. Други назив села је Драгилићи. У селу је тада било 10 домова под надлежношћу војводе Мустафе. Према попису Београдске нахије из 1560 у селу је било 6 домова, неожењених један.

Ћелије као насеље се први пут спомиње 1811. године, а 1818. године било је у њему 25 кућа. Године 1844 године Ћелије је имало 42 куће са 247 душа. Крајем тридесетих година 20 века Петар Ж. Петровић бележи у селу 25 родова са 123 куће .

 

Пре Карађорђевог устанка доселили су се:

• Ненадовићи ( 4 куће, славе Ђурђев дан) из Босне. Њихов предак носио је „ бус на глави“ још за Турака и тако разграничио потесе Ћелија и Жупањца.

• Кораћи (Јеремићи, 5 к – Марковићи,4 к –Миловановићи, 3 к –Милинковићи, 7 к – Ђорђевићи, 3 к – Станисављевићи, 2 к.) дошли око 1795 из Кораћице код Младеновца. Старином од Сјенице. Славе Светог Николу. Од Марковића је (рођен у Ћелијама 1947. године) наш познати књижевник Радован Бели Марковић.

 

После Карађорђевог устанка доселили су се:

• Радивојевићи (4 к, Свети Арханђел) су од Васојевића у Црногорским Брдима.

• Обрадовићи (Обрадовићи 6 к, – Гавриловићи 3к, -Марковићи 1к.). Славе Светог Николу. Из Гунцата, у Гружи, доселила су се три брата: Обрад, Гаврило и Марко.

• Красићи (2к, Свети Јован) су дошли из Срема.

• Лазићи (10 к, Ђурђевдан ) су из Босне.

• Мирослављевићи (Томић 1к, Свети Никола). Не зна им се старина.

• Нешићи (9 к, Ђурђевдан) су из Босне. Имају сроднике у Словцу и Јабучју.

• Царевићи (Миловановићи 3 к, Свети Василије). Кучи, доселили се крајем 17. века прво у Јабучје па у Ћелије.

• Јевтићи (7 к, Свети Јован). Старина Јевто доселио се из Косјерића.

• Васиљевићи (3к, Свети Арханђел) су из Мораваца на Љигу.

• Марковићи (3 к, Ђурђевдан). Не зна им се старина.

• Николићи (3к, Свети Никола), дошли су из Бољевца у Срему.

• Сандићи (Сандићи 7 к и Мићићи 8 к, Ђурђевдан) доселили су се из Босне.

• Павловић (1к, Свети Никола) је од Ужица.

• Каменице (7 к, Свети Никола) у Ћелије су дошли из Жупањца. Из Ваљевске Каменице су а старином из Црне Горе.

• Стојићи (2к, Лазарева Субота) доселили се из Дучића код Мионице.

• Сретеновићи (2к, Свети Никола) доселили су се из Чибутковице 1860 године.

• Миловановићи (3к, Свети Лука) доселили су се из Трњака код Уба. Имају крвне сроднике у Врелу у Тамнави.

• Ковачевићи (3к, Лазарева Субота) доселили се из Јабучја.

• Јестрић (1 к, Свети Василије). Доселили се из Босуте у Качеру.

• Стевановићи (3к, Свети Ђурђиц) су из Зеока.

• Радојичић (1к, Ђурђевдан) из Дрена.

• Остојић (1к, Михољдан) из Стрмова.

• Вујадиновић (1к, Свети Никола) старином је од Ужица, а овамо се доселио из Лазаревца.

 

Четвороразредна основна школа у селу је почела са радом 1931 године. Електричну енергију Ћелије добија 1952. године, а телефонске линије 1978/ 79. Водоснабдевање је комбиновано: централно (прикључак на урбани водовод Лајковац) и индивидуално (копани бунари и извор Буковац). Ћелије је друмско насеље транзитног типа са значајним услужним делатностима и неким производним објектима: фабрика креча „ Димитрије Туцовић“, млин са пекаром „ Млин – Пек“, предузеће за машинску обраду мотора, „Живановић“, аутосервис „Јовановић“ и др.

 

 ИЗВОР:  Радослав Јовановић из Лаковца, лична архива. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.


Коментари (3)

  • Zivadin Grujicic

    Sviđa mi se „Poreklo stanovništva sela Ćelije“ i hoću da dopunim još jednim prezimenom i to: Porodica Vranković Milan i Milena.Milan je došao iz sela Majur kod Šapca !957 godine i oženio se Milenom iz Lajkovca.Došli su na imanje Pok. Stojić Ljubisava i pok. Obrenije koji nisu imali dece.

    Pozdrav, autoru Rašku Jovanoviću

    Одговори
  • jovanla

    Легенде о имену села
    Постоји једна легенда о Колубари која каже да је „ река у доба турског упада у ове крајеве била препуна бара и мочвара па су Турци истерали народ да реку доведе у корито и исуши земљу. Прича вели да је народ издржо кулук и многе муке имао, докле је реку довео до оваквог стања. Због великог кулука и зулума река се по турски назива Кулукбара, што се доцније променило у Колубара.“
    Стари Колубарци причају да се река Љиг раније уливала у Колубару код брда Остењка према Јабучју. На месту Бели Брод реку је прелазио главни пут, који је везивао Ваљевску Нахију са Крагујевачком. Прелаз ( брод ) преко реке је штитило средњевековно утврђење Castrum Brodare. У турско време мост преко реке ( Кулинов мост који се налазио крај данашње фабрике креча и чије остатке спомиње Љуба Павловић ) је штитила кула Кулин капетана.
    „У Колубарском Кључу, према Белом Броду, налази се и данас ошанчено, каменим рушевинама претрпано место, које се зове Кулина , за коју се држи да је имала у турско доба караулу са војничком посадом за безбедност моста, који је био у турско доба на Белом Броду и који је вода однела, па се и караула напустила.“

    У Јабучком потесу, код данашњег гвозденог моста на прузи Београд- Бар, а некада у близини познате Белобродске воденице, имао је дворе Јабучки спахија. Седео је Турчин на свом чардаку и уживао. Окруживало га је велико и плодно имање Јабучког потеса, које је раја знојем натапала и готове плодове њему доносила. Понекад би бацао поглед узводно, где се на његово настављало имање богатог Кулин Капетана. И једно и друго налазило се у процепу између двеју река, Љига и Колубаре. Плаховита Колубара много је пута загорчала живот силним суседима. Чим по Ваљевским брдима падну кише, река набуја, изађе из свог корита и опустоши турска имања. По предању нека је баба приметивши да је корито Љига ниже од Колубаре, потплатила Турке да за „ две чизме дуката“ помере Колубарино корито на данашње место. Турци нареде кулук и раја прокопа јаз те изведе воду из Колубаре у Љиг. Од некадашњег корита Колубаре остала је старача у Лајковцу и Јабучју која се зове Циганкара.
    Колубара је тако савладана и силни Турчин је наставио да живи мирно и безбрижно на своме чардаку. Једног дана пред њега изведу момка и девојку, Србе из суседног села, који су према тадашњем обичају тражили дозволу од господара да се венчају. Турчин им то одобри али му девојка западне за око. Стога, кад су се сватови враћали са младом, пошаље своје момке да отму младу. Настане бој.
    То су гледали Печани и Ћелијанци са околних брда. Проради у њима хајдучка крв, скупе се на брзину, и на самом Колубарском Броду стигну Турке. Бродом се на Колубари назива свако место где је вода плитка, а оно што плови водом није за Колубарце брод – то је лађа. Побију Турке и ту настане славље. Радосни Срби по том догађају назову тај брод Бели Брод а Турцима је отада био Црни.

    Старо име села је било Каменица, по истоименом потоку крај кога се налазио стари манастир. Поврх манастира, на падинама Враче Брда биле су у средњем веку бројне испосничке ћелије. По тим ћелијама и манастир и село добију име.

    Одговори
  • jovanla

    Легенда о Светодухом Врачу

    Косовска битка се одиграла 15. јуна 1389. године по старом календару. Дан је био уторак, Свети Видовдан.
    На Кнежевој Вечери 14. јуна ( по старом календару) било је речи о издајицама, највише о Балши који је прешао на страну Мурата. Вук Бранковић је оптуживао Лазару Милоша , како ће га издати заједно са својим пријатељима Миланом Топличанином и Иваном Косанчићем. Лазар узме чашу и наздрави Милошу као новој невери.
    Рано ујутру ( према Троношком родослову опис битке је заснован на народној традицији и по Хроникама Ђорђа Бранковића и Орбинија ) служило се јутрење с литургијом у Самодрежи, која је била више од два часа од турске војске. Кнез Лазар је био у цркви. Дотле је Милош са својим друговима кренуо у турски табор. Султан је наредио да га уведу, заједно са Миланом тумачом, јер се надао да је Милош дошао да се преда или да говори о предаји свих Срба. Уведен пред Мурата, приближи се и , као да ће му руку пољубити, извуче нож и прободе цара. Милана одмах убише Турци, а Милош и Иван одолеваху им, док Ивану прво не одсеку десницу руку и онда га убише. Милош се два пута одбацио копљем, а кад се трећи пут хтео одбацити, копље му се сломи и Турци га ухватише. Жив је изведен пред султана, који је заповедио да га чувају и започну битку. Када Турци наступише, позваше Кнеза Лазара из цркве. Он одмах нареди да Милош построји војску, али му јавише да је он са својим друговима отишао у Турке. На тај глас смутише се кнезови и војводе али их Лазар охрабри говором. Прекрсти војску мачем и крене је на Турке.
    Потиснуо их је чак до султанова шатора, али тада Турци увидише да је Срба мало. Вук Бранковић са својима и Влатко Вуковић отступе на другу страну Ситнице. Кнез Лазар га прокуне и позове војнике да пођу, који хоће за Вуком.
    Лазар у другом сукобу, са мало војске, силно се бораше и како је био силан јунак победио би да му се војска није устрашила и разбегла. Он се бораше и даље. Три пута је коњ под њим падао и војска се збуњивала али он је настављао борбу, јер му је било јављено да стиже захумски кнез Радич. Када је погинуо Југ- Богдан са девет синова, који су водили лево крило, и Лазар видео да је већ изнемогао од свих остављен, наже се и он у бег, сав у својој и туђој крви, шеснаест је рана имао. Турци су га оштро гонили. У бегу упаде Кнез Лазар у курјачју јаму, Турци га ухватише и изведоше пред султана. На султанову заповест отсеку главу и Лазару и Милошу. Пре тога је Лазар благословио Милошево дело. Тако су обојица посечени и Мурат тога часа умре.

    Враћали се Тамнавски и Колубарски јунаци кућама, после Косовског боја. Пред војском, на крвавом коњу, јахаше млад јунак, носећи десну у левој руци. На реци Колубари невесели бојовници застадоше да сачекају скелу с друге обале, и ту од неког воденичара дознају да на брду изнад реке Каменице, у испосничкој ћелији, живи светодухи врач, који би могао да исцели младог ратника.
    Не часећи ни часа, ратници кретоше узбрдо да потраже врача. Нађоше га у тесној ћелији,при молитви, и казаше му зашто су дошли.
    “А верујете ли ви у моћ која ми је дата ? “ – упита их врач.
    “ Верујемо, како да не верујемо ! “ – повичу они.
    “ Зар бисмо иначе остављали пут и пошли овим беспућем да те тражимо !”
    Чувши то, врач подиже очи к небу, изговори неку чудну молитву, и чим је заврши, десна се јунакова рука оте из леве и прирасте на своје старо место. Ратници у радости стану грлити свемоћног старца, говорећи :
    “Хвала ти, светодухи! “ Али он их прекори:
    “ Не захваљујте мени, него оном који ми даде ову моћ и који ме постави да га прослављам! “
    Затим се поново удуби у молитву, а војска оде даље да прича о чуду доживљеном.

    Протекоше потом низ Колубару многе воде, а кроз околна села наиђе опет нека војска с Косова. Здравији и читавији носили су на носилима оне тешке рањене, без ногу и руку. Кад су били испод брда на коме је некада живео светодухи врач, неко од невољника повика:

    “ Ех, да је сад жив онај стари добри врач, он би и нас исцелио !”
    Чим се тај вапај разгласи околином, с брда, из саме земље, зачу се глас:
    “ А верујете ли ви у његову моћ ? “
    “ Верујемо, како да не верујемо!”- завапише они.
    “Да не верујемо, не бисмо га ни спомињали!”

    Кад и ове речи стигоше до врха брда, отуда се зачу :
    “ Устаните, унакажени и обогаљени, и вратите се кућама својим онако како сте од њих и отишли!”
    У том тренутку они са носила поскакаше и пођоше са осталима, грлећи се и причајући успут о чуду које им се догодило.
    Од тада се то брдо прозва ВРАЧЕВО БРДО .
    Много година после овога на Врачево Брдо долажаху разни невољници из тамнавских и колубарских села, тражећи и налазећи својим бољкама лека, и сви се развесељени враћали својим кућама, разносећи славу и моћ Врачевог Брда широм Србије. ..

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top