Порекло презимена, село Понари (Подгорица)

21. март 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Понари, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Уздужно, брдском подгорином положено село дијели се на два већа дијела — Понари и Куриоци. Понари се пружају од Вељег камена до школе, а Куриоци од школе до Аџових врба. Постоје, додуше, поједини дијелови села са својим називима (Вељи камен, Комарно, Веља и Мала Морача, Ливадица и Ацове врбе), али се оци, ипак, не издвајају као посебни засеоци. Мећу њима нема виднијег растојања, тако да се село као цјелина пружа дужином (од Аџових врба до Вељег камена) од око 2 км.

Уз природне, и историјски услови указују да је ово насеље старог постанка. Бројне гомиле у брдском залећу и недалека утврћења на њему — древни Оболон (град илирско-хеленистичког типа) и Башин град (највјероватније из доба Балшића), затим оближњи Врањински и касније Вуковачки манастир, као и, бројна подручна црквишта, па најзад оближњи »град Жабл>ак, посебно указују на старост и дуговремени развој овога насеља. Ипак, прве податке о њему налазимо тек у турским дефтерима из 1521, 1523, 1529-36. и 1570. године. У свима њима Понари су уведени као једна од махала села Грбавци, а у сва »четири« очувана дефтера попис Црне Горе започиње Понарима«.

По првом дефтеру (1522), Понари су имали 6 кућа и 7 баштина, а по другом (1523) 7 кућа и 2 праве и 2 »празне« баштине. У трећем (1529—36), у коме су »садржани само сумарни подаци«, Понари су уписани са 4 куће, 2 баштине и једном празном баштином. Мећутим, у дефтеру из краја 1570. године за Понаре је уписано 10 кућа, »и то на ове домаћине: Ђурић Стјепан, Мијан (?) Димитрије, Стјепан Вуксан, … Вулица, Радоња Вуксан, Радославица Ковач, Радичко Пејко, Хасан Мехмед, Бајрам Хасан, Рамадан Мустафа.« Значи, овдје су три куће уписане на муслимане; »никакве баштине нијесу уписане, а једини посјед земљишта је, такоће, уписан на муслимане из Жабљака. Из ових и других података Бурћев закључује да су Понари, и не само они, као гранично мјесто »били већ у XVI вијеку изложени јаком утицају исламизације и имовинском продирању муслимана од Жабљака (Према предању које је записао А. Јовићевић, најстарији муслимани у Жабљаку су: Омеровићи, Хусеиновићи, Аци-Јусуповићи, Ћехаићи и други. Предање даље каже да су се одмах послије Ђурђа Кастриотића и пада Албаније доселили са Косова у Жабљак два брата Цијановића, Омар и Ћетко у слободну земљу Црнојевића. Пошто су Турци освојили Жабљак, Омар се потурчио и од њега је позната породица Омарћевићи. (А. Јовићевић, Ријечка нахија у Црној Гори, СКА, СЕЗ, Насеља и поријекло становништва, књ. 7, Београд, 1911, стр. 612; А. Јовићевић и М. Стругар, Слике из прошлости Цеклина, Загреб, 1902, стр. 58, 59). Из ове друге књиге види прилог: »Ударац на турске тврђаве у Понарима 1862. године«).

Године 1925. А. Јовићевић је у селу евидентирао 78 кућа, а према попису из 1925. године, оно је имало 79 домаћинстава са 309 становника, од којих у Куриоцима 10 :40. Касније (1941) број првих се попео на 94, а других на 330 (у Понарима 71 : 240 и у Куриоцима 23 : 90), да би у 1948. једних и других било 59 : 294.

У годинама уочи посљедњег рата, осим 20 кућа (17 у Понарима и 3 у Куриоцима) на спрат, тј. на коноби, све остале су биле приземљуше, и то добрим, дијелом без патоса. Помоћних објеката, поглавито намијењених стоци и свињама,  било је око 70. У иначе густо наређаним кућама са обично малим, нарочито мјестимично, двориштима, они су појачавали тјескобу, а с њом и нечистoћу. Истина, тјескоба се унеколико смањивала љети, када је стока (и свиње) могла боравити на слободном простору пониже села, односно главног пута, који подно села пролази. А све куће у селу користиле су само огњиште; мало је било оних које су имале подвојене собе, тзв. камаре. У кући се морало све смјестити, понегдје чак и стока. Поткровље,  тзв. »петар« највише је служило за оставу.

Према предању, у селу је на мјесту Беглак постојала црква коју су Турци порушили и поред ње подигли џамију која се до недавно држала. Око ње је видно муслиманско закоровљено гробље.

Нова црква налази се испред Куриоца, на мјесту званом Чаловине. Подигнута је добровољним прилозима мјештана и продајом дијела комунице, званог Осредци. Врло свечано је освећена почетком новембра 1924. године. Једновремено је изнад села, помећу Понара и Куриоца, на исти начин подигнута основна школа. Дакако, ови подухвати више указују на снагу патријарахлне солидарности села, него на његово богатство. Додуше, село је неких година, уз оне редовне годишње приходе од земљорадње и сточарства заједно са свињогојством, могло имати и оне тзв. додатне приходе, било од риболова или од поврћа кад добро роди, особито диња и пипуна, којим се ово село нешто више бавило. Свињогојство се заснивало на кукурузу који се овдје на »дебелој« земљи више гајио него пшеница. Он је и према евентуалним поплавама био отпорније. Што се тиче риболова, који је био доста уносно занимање, треба рећи да су и тридесетих година овога вијека Понари имали два риболовна друштва. Мјештани Понара су, тада и до недавно, имали право на »лов рибе до Муљаге, испод Жабљака, на једном дијелу Горњег блата и свуда у луговима гдје су имали право испаше«. И риболови су, значи, третирани као комунице на које су сви мјештани имали подједнака права.

 

Поријекло фамилија села Понари

Године 1941. у селу су живјели:

Каварићи (12 дом.), Лађићи (10), Ђуровићи (10), Стајовићи (9), Вукадиновићи (8), Шикмановићи (6), Шишевићи (6), Берилажићи (5), Кажићи (4), Добровићи (4), Петровићи (3), Маркуши (2), Поповићи (2), Ћетковићи (2), Газиводе (2), Сакаревићи (2) и Кумбуровићи, Вучковићи, Алковићи, Бацковићи, Љуцовићи, Божовићи, Кликовци и Цамнићи, , по једно домаћинство.

Оволики број братстава и презимена (24), управо, потврћује колико је положај овог села предодредио покретљивост становништва из околних и других крајева према њему.

Каварићи су се из Цеклина због крвне освете доселили овдје прије око 300 година.

Лађићи су из Љешанске нахије (Станисељићи), досељени прије око 250 година;

Ђуровићи су огранак Ламбуљића, овдје давно досељени;

Стајовићи су досељени из Љешкопоља или из Фармака. Сматра се да су даљом старином из, приморја;

Вукадиновићи су из Бандића, досељени прије око 200 година;

Шикмановићи су поријеклом из Херцеговине; прво су досељени у Љешанску нахију, па затим овдје, прије око 250 година;

Шишевићи су из Шишојевића (код Грађана), одакле су због крвне освете прије око 350 година овдје избјегли;

Берилажићи су род са Берилажама у Доњој Горици. Једновремено су досељени испод Веље стране у Љешанској нахији и то, како изгледа, у другој половини XVIII вијека. Истакнути понарски Берилажа је Сгево Јоков, који се 1862. године са својим мјештанима храбро борио на страни Црне Горе.

Кажићи су из Љешанске нахије (Градац);

Добровићи су стародосељеници од Албаније;

Петровићи су из Куча;

Маркуши спадају мећу најстарије досељенике у Зету а Љешкопоље; дошли су из Граћана;

Поповићи су из Љешанске нахије (Станисељићи) и својатају се са Метиљевићима у Голубовцима;

Ћетковиђи су из Љешанске нахије (Буроњи), а Газиводе из Ријечке нахије (Доњи Цеклин);

Сакаревићи (Скадар) из Косијера (Ђиновићи); најприје су давно досељени у Љешкопоље, одакле су се расељавали;

Кумбуровићи су из Љуботиња, а даљом старином из Пипера, досељени прије око 350 година;

Вучковићи су недавно досељени из Љуботиња (Прекорница);

Алковићи су Роми, дошли из Подгорице (1935. год.);

Бацковићи су род Ненадовићима, Ћетковићима и Лукићима досељеним из Љешанске нахије (од Куница из Буроња);

Божовићи су новодосељеници из Ријечке нахије (Загора);

Кликовци су из Куча (Ораохво), а Цавнићи (Цамнићи) из Бјелопавлића (своје се са Савићевићима из Мартинића).

У погледу броја разнородних братстава, ово село је налично Врањини и Лимљанима. Ријеч је заправо о селима у којима су, због њиховог приграничног појаса измећу Турске и овог дијела Црне Горе, налазили уточиште они досељеници који су због заваде, крвне освете и других разлога напустили своја матична села. У том смислу, истиче се и Врака у коју су бјегупци од крвне освете, дубље у турску територију узмицали.

Прије балканског рата, у друге земље је ради зараде ишло 14 мјештана (у Америку 10 и у Француску 4). Од њих се вратило 8 (из Америке). У мећуратном периоду (1918—41) ишло је 7 (у Француску 4 и Америку 3). У овом периоду иселило се 6 мјештана; 2 у Америку, 1 у Француску, 2 у Београд и 1 у Смедерево. У ратном периоду (1941—45) погинуло је 9, а умрло 13 особа.

За Вуковце, Понаре и Горичане може се рећи да их је у прошлости карактерисало одрећено заједништво. Прва два села су преко трећег, иако их је од њега одвајала Морача, била у сталном контакту са осталом Зетом. Поред осталог, везивало их је нарочито то што су Понари и Горичани највише били упућени на старо вјерско сједиште у Вуковцима, као и на предузимање одрећених сусједских, заједничких активности.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.